Komentar je objavljen 7. 7. 2016.

Komentar novog Zakona o izvršenju i

obezbeđenju

Novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju predstavlja logičan nastavak procesa

reforme pravosuđa u kojem se sudovima ostavlja suđenje, a "nesudske pravne
stvari" se poveravaju pojedinačnim stručnim subjektima. Ovaj zakon je donet u
cilju daljeg razrađivanja rešenja usvojenih dosadašnjim zakonom, ali i sa ciljem da
se isprave nedostaci uočeni u njegovoj četvorogodišnjoj primeni

Tekst novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju (u daljem tekstu: ZIO) objavljen je u "Službenom
glasniku RS", br. 106/15, a njegova primena je predviđena od 1. jula 2016. godine, osim pojedinih
odredaba kojima se uređuje pitanje postupanja Komore javnih izvršitelja, pitanje javnoizvršiteljske tarife
i sl., čija primena je počela od 29. decembra 2015. godine.
Početkom primene ovog zakona prestaće da važi sadašnji Zakon o izvršenju i obezbeđenju ("Sl.
glasnik RS", br. 31/11, 99/11 - dr. zakon, 109/13 - odluka US, 55/14 i 139/14), koji će ostati upamćen
kao zakon kojim je u pravni sistem Republike Srbije uvedena profesija izvršitelja, kao vansudska
pravosudna profesija, čije je uvođenje, pre svega, imalo za cilj povećavanje efikasnosti postupka
sprovođenja izvršenja i rasterećenje sudova u okviru, i dalje aktuelne, reforme pravosuđa.
Moglo bi se reći da su razlozi za donošenje novog ZIO-a ostali gotovo isti kao i oni koji su iziskivali
da se donese još uvek aktuelni istoimeni zakon. Naime, novim zakonskim rešenjem teži se daljem
ubrzanju i efikasnosti izvršnog postupka, ali uz pojačanu sudsku kontrolu i veće učešće stranaka i
trećih lica. Osim toga, ide se korak dalje u rasterećenju sudova u postupcima sprovođenja izvršenja,
ali se povećavaju i nadležnosti (sada) javnih izvršitelja. Pored navedenog, cilj novog ZIO-a je i da
se sprovede jasno razgraničenje između nadležnosti sudova i javnih izvršitelja, da se poveća nadležnost
Komore javnih izvršitelja, kao i da se pojača disciplinska kontrola rada vršilaca ove pravosudne
profesije, te da se što preciznije normiraju zakonska rešenja koja su do sada izazivala nedoumice u
praksi.
Iako su razlozi za donošenje novog zakona umnogome slični razlozima za donošenje dosadašnjeg i,
moglo bi se reći, predstavljaju njihovu razrađenu verziju, metode i sredstva za realizaciju tih
zakonskih ciljeva predstavljaju ono u čemu se ova dva zakonska teksta bitno razlikuju.
Naime, uočavajući brojne slabosti u primeni dosadašnjeg zakona, novi ZIO je iscrpno i neskromno
propisao novine u gotovo svim fazama izvršnog postupka, redigujući odredbe kroz čak 551 član zakona.
Neke od novina koje se uvode ovim zakonom tiču se uređenja pravnih lekova, razdvajanja postupka
određivanja i postupka sprovođenja izvršenja, uređenja nadležnosti i položaja javnih izvršitelja,
poboljšanja procesnog položaja izvršnog dužnika i dr.
Upravo zbog iscrpnosti kako celokupnog zakona, tako i njegovih pojedinačnih odredaba, u nastavku
teksta naglasak će biti na nekim od bitnih zakonskih novina, kao i na ciljevima njihovog donošenja,
bez detaljnije analize zakona po članovima.

Osnovne zakonske odredbe

Zadržavajući načelo dispozicije kao jedno od osnovnih načela, Zakon, pre svega, propisuje da se
izvršni postupak i postupak obezbeđenja po pravilu pokreću predlogom izvršnog poverioca, a samo
izuzetno po službenoj dužnosti. Pravilo je da o predlogu za pokretanje izvršnog postupka odlučuje sud,
bilo da se radi o predlogu podnetom na osnovu izvršne, bilo na osnovu verodostojne isprave. Izuzetak
od ovog pravila postoji jedino u slučaju podnošenja predloga za izvršenje na osnovu verodostojne
isprave radi namirenja novčanog potraživanja nastalog u vezi sa pružanjem komunalnih usluga ili srodnih
delatnosti, kada o predlogu za izvršenje odlučuje javni izvršitelj. Primena načela dispozicije ogleda se u
mogućnosti izvršnog poverioca da povuče predlog za izvršenje, da pod određenim uslovima traži
odlaganje sprovođenja izvršenja ili da traži promenu javnog izvršitelja koji sprovodi izvršenje.
Kao što je zakonsko pravilo da izvršenje određuje sud, tako je i zakonsko pravilo da se izvršenje
sprovodi preko javnog izvršitelja, čime je nosiocima ove pravosudne funkcije proširena nadležnost, ali
i odgovornost u postupanju. Izuzeci od ovog pravila postoje u slučajevima kada je sud isključivo
nadležan i za sprovođenje izvršenja, a koji su taksativno navedeni, pa je sud tako isključivo nadležan za:
● zajedničku prodaju nepokretnosti i pokretnih stvari,
● sprovođenje izvršenja kada obaveza dužnika glasi na činjenje, nečinjenje ili trpljenje, kao i
● u vezi sa sprovođenjem izvršnih isprava u vezi s porodičnim odnosima i sa vraćanjem zaposlenog na
rad.
Dakle, novi ZIO ima intenciju da jasno razdvoji nadležnost za određivanje izvršenja i nadležnost
za sprovođenje izvršenja, dajući u prvom slučaju prevashodnu nadležnost sudovima, a u drugom
javnim izvršiteljima, uz već pomenute izuzetke od tih pravila.
Na sličan način kao i dosadašnji zakon, novi ZIO uređuje i načelo formalnog legaliteta, kao i
načelo pismenosti i usmenosti, dok načelu hitnosti daje poseban primat, ističući kroz nekoliko
samostalnih članova važnost hitnog postupanja i poštovanja rokova u izvršnom postupku, verovatno
vođen iskustvom iz dosadašnje sudske prakse u kojoj se nije preterano vodilo računa o brzini i
efikasnosti izvršnog postupka, a verovatno želeći i da istakne da mnogobrojni zakonski rokovi i
komplikovana procedura postupanja po pravnim lekovima, koje sâm propisuje, ne smeju da ugroze
brzinu izvršenja.
Tako je posebnim članom naglašeno da nepostupanje sudija u rokovima za donošenje odluka koji su
određeni ovim zakonom predstavlja disciplinski prekršaj sudije. Takođe je naglašeno da se
nepostupanje sudija prvostepenog ili drugostepenog suda po prigovoru ili žalbi u zakonskim rokovima
uvek uzima u obzir u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, na šta je i predsednik suda
obavezan da pazi, pri čemu je zakonodavac imao u vidu odredbe Zakona o zaštiti prava na suđenje u
razumnom roku.

Novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju ima

intenciju da jasno razdvoji nadležnost za
određivanje izvršenja i nadležnost za
sprovođenje izvršenja.

Jedna od, na prvi pogled, teškoprimetnih novina koju uvodi novi zakon jeste odredba po kojoj
nemaju pravno dejstvo akti pravnog i faktičkog raspolaganja predmetom izvršenja ili obezbeđenja od
trenutka kada izvršni dužnik primi rešenje o izvršenju ili rešenje o obezbeđenju. Iako je namera
zakonodavca očigledno bila da se osujeti mogućnost otuđenja ili uništenja predmeta postupka, ova
zakonska odredba će u praksi izazvati mnogo nedoumica i problema u primeni, a imajući u vidu
da ona faktički znači da se dužniku zabranjuje raspolaganje stvarima koje su i dalje u njegovoj svojini i
državini (a možda će tu i ostati), pre nego što je izvršenje i postalo pravnosnažno. Naročito ako se ima u
vidu da se ova odredba odnosi i na rešenja doneta na osnovu verodostojnih isprava, kao isprava kojima
nije prethodio neki drugi sudski ili upravni postupak, u kojem bi se raspravljalo i odlučivalo o
osnovanosti njihove sadržine, već te isprave predstavljaju jednostrane izjave volje izvršnog poverioca,
jasno je da se ovom odredbom zapravo više nanosi šteta pravnoj sigurnosti nego što se njome
štite interesi izvršnog poverioca.
 KOMENTAR AUTORA #1

Interesantno je napomenuti da kada govori o dužnosti

davanja podataka od strane trećih lica, Zakon kaže da se
podaci dostavljaju izvršnom poveriocu koji"priloži izvršnu
ispravu u kojoj je sadržano potraživanje", ali da se nigde ne
pominje da li je potrebno priložiti verodostojnu ispravu kad se
postupak pokreće na osnovu nje i da li je u tom slučaju
pomenute podatke uopšte moguće dobiti.

Za razliku od prethodnog, novi ZIO nije ćutao u vezi sa kolizijom i istovremenom primenom svojih
odredaba sa odredbama Zakona o hipoteci, kad je u pitanju prodaja nepokretnosti na kojima je upisano
založno pravo. Zakon je izričit da pravo na izbor po kojem će se zakonu sprovoditi prodaja
hipotekovane nepokretnosti pripada poveriocu, ali da otpočinjanje postupka prodaje po Zakonu o
hipoteci znači odbacivanje predloga za izvršenje podnetog posle donošenja rešenja o upisu zabeležbe
hipotekarne prodaje. U slučaju kada postoji više hipotekarnih poverilaca koji su započeli postupak
prodaje iste hipotekovane nepokretnosti po različitim zakonima, ZIO se držao pravila rrior tempore,
potior jure, dajući prednost onom postupku koji je prvi započet.
Neke od suštinskih novina ovog zakona tiču se vrsta odluka koje se donose u postupcima izvršenja
i obezbeđenja, kao i pravnih lekova kojima se te odluke mogu pobijati. Zakon je vratio ranije postojeća
zakonska rešenja po kojima se odluke u izvršnom postupku i postupku obezbeđenja donose u formi
rešenja i zaključka, s tim da rešenjem odlučuje o meritornim stvarima, dok zaključci predstavljaju odluke
upravljanja postupkom. S tim u vezi je i novi korpus pravnih lekova koje poznaje novi ZIO, a to su
žalba i prigovor.
Ovim zakonom ponovo se uvodi žalba kao redovni pravni lek, čije je nepostojanje u sadašnjem
zakonu bilo jedan od glavnih argumenata za njegovu izmenu. Žalbom, kao ustavom zagarantovanim
pravnim lekom, po novom ZIO-u se mogu pobijati rešenja prvostepenog suda ili javnog izvršitelja, osim
u onim slučajevima kada je zakonom isključena mogućnost pobijanja žalbom ili je predviđena mogućnost
pobijanja prigovorom.
Prigovor se podnosi protiv rešenja donetog o predlogu za izvršenje na osnovu verodostojne isprave,
protiv drugih rešenja prvostepenog suda ili javnog izvršitelja određenih zakonom, ali i kao prigovor
trećeg lica.
Dakle, oba redovna pravna leka se odnose na pobijanje odluka donetih u formi rešenja, dok protiv
zaključaka, kao odluka kojima se nalaže preduzimanje izvršnih radnji i upravlja postupkom, nisu
dozvoljeni ni prigovor ni žalba. Žalba se podnosi u roku od osam dana i, po pravilu, ni žalba ni prigovor
ne odlažu izvršenje, osim u onim slučajevima kada je to zakonom određeno (a kojih nije malo). Zakon
izričito kaže da revizija i ponavljanje postupka, kao vanredni pravni lekovi nisu dozvoljeni.
Osim navedenih pravnih lekova, novi Zakon predviđa i mogućnost da izvršni dužnik tužbom
pokrene parnični postupak za utvrđivanje nedozvoljenosti izvršenja. Propisano je da pomenuta
tužba ne odlaže izvršenje, da parnični postupak ima prvenstvo u odlučivanju i da je hitan, kao i da se
nezavisno od označene vrednosti predmeta spora, primenjuju odredbe o sporovima male vrednosti iz
zakona kojim se uređuje parnični postupak, a revizija nije dozvoljena.
Zakonske novine čije će poznavanje biti neophodno već na samom početku primene novog
zakona odnose se na identifikacione podatke stranaka u postupku, kao i na dužnost davanja podataka
od strane trećih lica. Naime, novina je u tome što se pod identifikacionim podacima stranaka, koje su
fizička lica, a čiji je navođenje obavezno u predlogu za izvršenje, pored imena, prezimena i adrese
prebivališta, sada podrazumeva i jedinstveni matični broj građanina, dok je kod pravnih lica potrebno
navesti poslovno ime, matični broj i poreski identifikacioni broj. Pored navedenog, Zakon je propisao
obavezu državnih organa, imalaca javnih ovlašćenja i drugih pravnih lica i preduzetnika da sudu i javnom
izvršitelju na zahtev besplatno dostave gotovo sve moguće podatke o izvršnom dužniku, kojima
raspolažu, a koji se mogu obrađivati samo radi utvrđivanja imovine izvršnog dužnika i sprovođenja
izvršenja. Jasno je da izvršni poverilac, naročito ako se radi o fizičkom licu, običnom građaninu, pri
podnošenju predloga za izvršenje ne može uvek znati tačnu adresu prebivališta izvršnog dužnika, njegov
JMBG ili podatke o imovini, pa je iz tog razloga zakon predvideo obavezu prethodno pomenutih
subjekata da i izvršnom poveriocu, koji navede potraživanje radi čijeg namirenja ili obezbeđenja
namerava da vodi izvršni postupak ili postupak obezbeđenja i priloži izvršnu ispravu u kojoj je sadržano
potraživanje, kao i njegovom advokatu, besplatno dostave iste podatke o izvršnom dužniku. Zakon je
predvideo i rok od osam dana u kojem pomenuti traženi podaci moraju da se dostave.

Kada postoji više hipotekarnih poverilaca koji su započeli

postupak prodaje iste hipotekovane nepokretnosti po
različitim zakonima, ZIO se držao pravila rrior tempore,
potior jure, dajući prednost postupku koji je prvi započet.

Kada su u pitanju odredbe kojima se uređuje dostavljanje akata, koje su do sada izazivale brojne
probleme u praksi i dovodile do usporavanja postupka sprovođenja izvršenja, one su sada uređene na
unekoliko drugačiji način. Kao i do sada, propisano je da se dostavljanje pravnim licima vrši na adresu
registrovanu u APR-u, a fizičkim licima na adresu prebivališta ili boravišta registrovanu kod nadležnih
organa. Međutim, sada je propisano da ako dostavljanje ne uspe, pismeno se narednog radnog dana
ističe na oglasnu tablu suda koji je doneo rešenje o izvršenju na osnovu izvršne ili verodostojne isprave,
a kad je reč o rešenju o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, dostavljanje se ponavlja još jednom
po isteku roka od osam dana od prethodnog dostavljanja, a ako ni ponovljeno dostavljanje ne uspe,
rešenje se narednog radnog dana ističe na oglasnu tablu suda. Dostavljač ostavlja u poštanskom
sandučetu izvršnog dužnika ili na drugom mestu na adresi izvršnog dužnika obaveštenje koje sadrži lično
ime izvršnog dužnika, svojstvo u postupku, naznaku da će pismeno narednog radnog dana biti istaknuto
na oglasnoj tabli suda, naziv i adresu tog suda i upozorenje da se po isteku roka od osam dana od
isticanja pismena na oglasnoj tabli suda smatra da je dostavljanje izvršeno. Smatra se da je dostavljanje
izvršeno istekom osam dana od dana isticanja pismena na oglasnu tablu suda. Ove odredbe se shodno
primenjuju i na dostavljanje izvršnom poveriocu i drugim učesnicima u postupku. Novina u postupku
dostavljanja je i to što sud preko čije oglasne table javni izvršitelj dostavlja akte i pismena vodi
posebnu evidenciju o tome kada su akt ili pismeno istaknu ti na oglasnoj tabli i kada su skinuti s nje, i o
tome izdaje službenu potvrdu javnom izvršitelju. Evidencija sadrži poslovni broj sudskog predmeta i
predmeta javnog izvršitelja i ime i prezime ili poslovno ime stranaka u postupku.
Na isti način kao što je propisao pravilo da je javni izvršitelj prevashodno nadležan za sprovođenje
izvršenja, Zakon je propisao i da je javni izvršitelj po pravilu nadležan za dostavljanje akata suda i
svojih akata, osim kada je za izvršenje isključivo nadležan sud. Iako se ovim odredbama želeo ubrzati
postupak sprovođenja izvršenja, njihova primena u nekim situacijama može imati suprotan
efekat, na primer, kada se spisi predmeta iz suda prosleđuju izvršitelju samo da bi određeni akti bili
dostavljeni strankama, pa se nakon dostavljanja opet vraćaju sudu.

Opšta pravila izvršnog postupka

Kao što je već rečeno, izvršni postupak se, i po novom ZIO-u, može pokrenuti na osnovu izvršne i na
osnovu verodostojne isprave. Slično kao i dosadašnji zakon, novi ZIO navodi šta se smatra izvršnim, a
šta verodostojnim ispravama u smislu ovog zakona.
Razlika je u tome što se pod izvršnim ispravama sada podrazumevaju i javnobeležničke isprave koje
imaju snagu izvršne isprave, kao i sporazum o rešavanju spora putem posredovanja, dok je izostavljena
izvršna odluka koja je potvrđena kao Evropska izvršna isprava, a spisak verodostojnih isprava je ostao
nepromenjen, osim što mu je dodat obračun ili izvod iz poslovnih knjiga za potraživanje takse za javni
medijski servis.
 KOMENTAR AUTORA #2
Iako je sasvim opravdana razlika koja se pravi između
slučajeva kada se rešenje pobija u tzv. obavezujućem delu i
kada se pobija u tzv. određujućem delu, u praksi je teško
zamisliti da će izvršni dužnici, naročito onda kada se radi o
pravno neukim strankama, u prigovorima precizirati da li se
rešenje pobija u obavezujućem ili određujućem delu, što će
iziskivati dublje tumačenje navoda iz prigovora od strane
suda, te na osnovu toga i donošenje odgovarajuće odluke po
prigovoru.

Kod podnošenja predloga za izvršenje postoje određene razlike zavisno od toga da li se on podnosi
na osnovu izvršne ili na osnovu verodostojne isprave. Uz predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave
prilaže se izvršna isprava u originalu, prepisu ili overenoj kopiji, snabdevena potvrdom (klauzulom)
izvršnosti, s tim što, ako se predlog podnosi sudu koji je u prvom stepenu odlučivao o potraživanju, uz
njega se ne mora priložiti izvršna isprava, a i ako se priloži, ne mora biti snabdevena potvrdom o
izvršnosti, što predstavlja interesantno rešenje na koje treba skrenuti pažnju i koje će sigurno
naići na pozitivan stav poverilaca i advokata u praksi. U predlogu za izvršenje, izvršni poverilac bi
trebalo da naznači sredstvo i predmet izvršenja, ali može naznačiti i da se izvršenje sprovodi na
celokupnoj imovini.

Sud preko čije oglasne table javni izvršitelj dostavlja akte i

pismena vodi posebnu evidenciju o tome kada su akt ili
pismeno istaknuti na oglasnoj tabli i kada su skinuti s nje, i o
tome izdaje službenu potvrdu javnom izvršitelju.

Za razliku od navedenog, kod podnošenja predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave,

izvršni poverilac je uvek dužan da uz predlog priloži i verodostojnu ispravu u originalu, prepisu ili
overenoj kopiji, a ukoliko se radi o stranoj ispravi i prevod od strane sudskog prevodioca. Kod
uređivanja sadržine predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, Zakon ne pominje mogućnost
da izvršni poverilac predloži sprovođenje izvršenja na celokupnoj imovini izvršnog dužnika, iz čega treba
izvući zaključak da je izvršni poverilac u obavezi da u ovom predlogu navede sredstva i predmete
izvršenja, a da je opcija sprovođenja izvršenja na celokupnoj imovini izvršnog dužnika
rezervisana samo za predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave. U oba slučaja, izvršni
poverilac je u obavezi da u predlogu za izvršenje naznači i konkretno određenog mesno nadležnog
javnog izvršitelja koji će sprovoditi izvršenje.
Rešenje o izvršenju sadrži iste podatke kao i predlog za izvršenje, zavisno od toga da li je predlog
podnet na osnovu izvršne ili na osnovu verodostojne isprave, zatim određenje o tome koji javni izvršitelj
sprovodi izvršenje i naravno pouku o pravnom leku. Ukoliko je javni izvršitelj, koji je određen rešenjem
o izvršenju, sprečen da prihvati sprovođenje izvršenja, on o tome obaveštava sud, koji potom poziva
izvršnog poverioca da naznači drugog javnog izvršitelja, pod pretnjom obustave postupka.
Pravni lek protiv rešenja o izvršenju je žalba i ona se može podneti iz nekog od 11 zakonom
propisanih razloga, koji je izvršni dužnik dužan da navede u žalbi i da uz nju priloži pisane dokaze na
kojima se zasnivaju žalbeni navodi, pod pretnjom odbacivanja žalbe.
U postupku po žalbi Zakon predviđa više mogućnosti i faza, kako pred prvostepenim, tako i pred
drugostepenim sudom, zavisno od toga da li i koji sud odlučuje da žalbu odbaci ili da žalbu odbije ili
usvoji, a zbog njihove opširnosti ovim fazama se nećemo baviti u ovom tekstu.
U svakom slučaju, postupak po žalbi na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave, kao i postupci
po drugim pravnim lekovima, predstavljaju možda i najbitnije razloge za donošenje ovog ZIO-a, ali
verovatno i glavne razloge za iznošenje kritika na račun ovog zakona. Ostaje da se vidi u praksi koliko
će novopredviđeni žalbeni postupci doprineti boljoj zaštiti interesa dužnika, a koliko će usporiti izvršni
postupak.
Protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave pravni lek je prigovor, o kojem u prvom
stepenu, kao i do sada, odlučuje tročlano veće suda koji je doneo rešenje o izvršenju, dok se protiv tog
rešenja o prigovoru može podneti žalba o kojoj odlučuje drugostepeni sud. Važno je napomenuti da i
prigovor i žalba odlažu sprovođenje pobijanog rešenja o izvršenju. Kao i kod postupka po žalbi protiv
rešenja o izvršenju na osnovu izvršne isprave, tako i kod ovih pravnih lekova, Zakon predviđa
komplikovanu pravnu proceduru i različite mogućnosti daljeg odvijanja izvršnog postupka. Ono što je
karakteristično kod postupka po pravnim lekovima protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne
isprave jeste razlika koju Zakon pravi između slučajeva kada se rešenje pobija u tzv. obavezujućem delu
i kada se pobija u tzv. određujućem delu, kao i onda kada se rešenje pobija u celosti.
Pored navedenih pravnih lekova, Zakon poznaje i prigovor trećeg lica koji može podneti treće lice
koje tvrdi da na predmetu izvršenja ima neko pravo koje sprečava izvršenje i koje tim prigovorom,
podnetim javnom izvršitelju, traži da se izvršenje na tom predmetu utvrdi nedozvoljenim.

Postupak po žalbi na rešenje o izvršenju na osnovu izvršne isprave, kao i postupci po drugim
pravnim lekovima, možda su i najbitniji razlozi za donošenje ovog ZIO-a, ali verovatno i
glavni razlozi za iznošenje kritika na račun ovog zakona.

Novinu novog ZIO-a predstavljaju i odredbe kojim se uređuje odlaganje izvršenja. Izvršenje se
može odložiti na predlog izvršnog poverioca, izvršnog dužnika, na osnovu sporazuma stranaka i po
predlogu trećeg lica. Na predlog izvršnog poverioca javni izvršitelj će odložiti izvršenje čije sprovođenje
još uvek nije počelo, a ukoliko je sprovođenje počelo, izvršenje se po predlogu izvršnog poverioca
može odložiti samo ukoliko se tome nije protivio izvršni dužnik. S druge strane, javni izvršitelj će bez
ispitivanja razloga doneti rešenje o odlaganju, ukoliko su se stranke sporazumele da se izvršenje odloži.
Ukoliko odlaganje izvršenja predlaže izvršni dužnik, u obavezi je da učini verovatnim da bi usled
izvršenja pretrpeo nenadoknadivu ili teško nadoknadivu štetu, koja je veća od one koju bi zbog
odlaganja pretrpeo izvršni poverilac, ili da odlaganje opravdavaju naročiti razlozi koje izvršni dužnik
dokaže javnom ili po zakonu overenom ispravom, i u tom slučaju izvršni dužnik može predložiti
odlaganje izvršenja samo jednom u toku postupka.
Na predlog izvršnog poverioca, koji je moguć do donošenja rešenja o predlogu izvršnog dužnika,
javni izvršitelj uslovljava odlaganje polaganjem jemstva od strane izvršnog dužnika, izuzev ako bi
polaganje jemstva dovelo izvršnog dužnika ili članove njegove porodice u tešku oskudicu.

KOMENTAR AUTORA #3

Najspornije odredbe u vezi sa promenom uslova za imenovanje javnih izvršitelja su one

kojima se predviđa obaveza javnih izvršitelja i zamenika javnih izvršitelja koji su imenovani
ili budu imenovani do 1. jula 2016. godine da polože pravosudni ispit do 1. januara 2018.
godine, a ako do 1. januara 2018. godine ne polože pravosudni ispit, biće razrešeni.
Naime, nesporno je da bi nosioci pravosudne funkcije trebalo da imaju položen pravosudni
ispit, kao stručni ispit za rad u pravosuđu, štaviše sporne su odredbe dosadašnjeg zakona po
kojima ta obaveza nije postojala, ali problematično zakonsko rešenje novog zakona
predstavlja postavljanje zakonskih uslova sa retroaktivnim dejstvom za javne izvršitelje koji
su imenovani po ranijim propisima, po kojima takva zakonska obaveza nije postojala.
Ne sumnjajući u pozitivnu intenciju zakonodavca pri propisivanju ovakvih odredaba, jasno je
da se jedno loše zakonsko rešenje ne može ispravljati novim lošim odredbama, jer, prema
rečima V. Bogišića, "što se grbo rodi vrijeme ne ispravi", pa ostaje da se vidi kakav će biti
stav Ustavnog suda po ovom pitanju.

Pored navedenog, na predlog trećeg lica koje je podnelo prigovor da se izvršenje na nekom predmet
u izvršenja proglasi nedozvoljenim, javni izvršitelj će odložiti izvršenje, samo jednom u toku izvršnog
postupka, ako treće lice dokazuje svoje pravo pravnosnažnom odlukom ili javnom ili po zakonu
overenom ispravom.
Kada je u pitanju okončanje izvršnog postupka, on se, kao i do sada, može okončati obustavom ili
zaključenjem, zavisno od toga da li se postupak okončava posle namirenja izvršnog poverioca ili usled
nastupanja nekog od zakonom propisanih razloga.

Sprovođenje izvršenja

Izvršenje određeno na osnovu izvršne isprave sprovodi se, po pravilu, pre pravnosnažnosti rešenja o
izvršenju, a izvršenja na osnovu verodostojne isprave po pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, osim kod
izvršenja određenog na osnovu menice. U oba slučaja, izvršenje se sprovodi u granicama određenim
rešenjem o izvršenju.
Već je rečeno da Zakon propisuje pravilo da je za sprovođenje izvršenja nadležan javni
izvršitelj, a ono što je interesantno jeste i to da Zakon postavlja neku vrstu načela kod postupanja
izvršitelja u postupku sprovođenja izvršenja. Tako, Zakon predviđa obavezu izvršitelja da posreduje
između stranaka radi sporazumnog namirenja izvršnog poverioca, mada nije jasno da li zakon pod tim
podrazumeva posredovanje u smislu odredaba Zakona o posredovanju u rešavanju sporova ili ne.
Zakon zatim načelno uređuje odnos između izvršnog poverioca i javnog izvršitelja, postupanje pri
sprovođenju izvršenja, kao i vreme sprovođenja izvršenja i dr.
Izvršenje na nepokretnostima je uređeno na sličan način kao i do sada i sprovodi se upisom
zabeležbe rešenja o izvršenju u katastar nepokretnosti, procenom vrednosti nepokretnosti, prodaj om
nepokretnosti i namirenjem izvršnog poverioca iz prodajne cene.
Bitna novina kod ovog sredstva izvršenja jeste to što se, prilikom prodaje nepokretnosti na javnom
nadmetanju, nepokretnost ne može prodati ispod 70% procenjene vrednosti nepokretnosti, na prvom
nadmetanju, niti ispod 50% procenjene vrednosti nepokretnosti, na drugom javnom nadmetanju.
Takođe, kod prodaje nepokretnosti neposrednom pogodbom, cena nepokretnosti, određena
neposrednom pogodbom između stranaka ne može biti niža od 70% procenjene vrednosti
nepokretnosti, ali ako se prodaja nepokretnosti neposrednom pogodbom određuje po izboru izvršnog
poverioca, nakon dve neuspešne prodaje na javnom nadmetanju, cena nepokretnosti se slobodno
ugovara. Novinu predstavlja i zakonsko rešenje po kojem je organ koji vodi katastar nepokretnosti
dužan da upiše zabeležbu rešenja o izvršenju u roku od 72 časa od prijema zahteva za upis, inače
se smatra da je zabeležba upisana istekom 72 časa od prijema zahteva za upis, što će bitno uticati na
ubrzanje sprovođenja izvršenja.
Novo sredstvo izvršenja koje donosi novi ZIO jeste zajednička prodaja nepokretnosti i pokretnih
stvari i za njegovo određivanje i sprovođenje isključivo je nadležan sud i to sud na čijem se području
nalazi predmetna nepokretnost. Ovo sredstvo izvršenja se određuje ako se pokretne stvari nalaze na
nepokretnosti ili unutar nje ili ako su u funkcionalnoj vezi sa nepokretnošću i ogleda se u tome što se
nepokretnosti i pokretne stvari prodaju na istoj prodaji, zajednički i po jednoj ukupnoj ceni i tako da
kupovina nepokretnosti bude uslovljena prethodnom kupovinom pokretnih stvari i obratno. Zajednička
prodaja nepokretnosti i pokretnih stvari vrši se isključivo na javnom nadmetanju, pošto se prethodno
proceni njihova zajednička vrednost i donese zaključak o zajedničkoj prodaji nepokretnosti i pokretnih
stvari na javnom nadmetanju.
Novi ZIO otklanja nedostatke prethodnog i u delu kojim se propisuje sprovođenje radi namirenja
novčanih potraživanja nastalih iz komunalnih i srodnih delatnosti, tako što jasno propisuje šta se
smatra srodnim delatnostima, otklanjajući mogućnost različitih pravnih tumačenja koje su se javljale u
tom segmentu primene. Srodna delatnost, u smislu ovog zakona, jeste delatnost od opšteg interesa
kojom se kontinuirano pružaju usluge većem broju lica na određenom području i periodično naplaćuju.

Položaj i uloga javnih izvršitelja

Još uvek važećim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, u pravni sistem Republike
Srbije uvedena je nova pravosudna profesija, profesija izvršitelja, kojoj je povereno sprovođenje
izvršenja u izvršnim predmetima za namirenje potraživanja po osnovu komunalnih i sličnih usluga, kao i
sprovođenje u predmetima u kojima je naznačeno da će ih sprovoditi izvršitelji, osim ukoliko su za
sprovođenje isključivo nadležni sudovi.
Kako su izvršitelji fizička lica kojima s u zakonom poverena određena javna ovlašćenja, to su odmah
po uvođenju dobili kolokvijalni, gotovo pejorativni naziv "privatni izvršitelji" i to kako u javnosti tako,
nažalost, i u stručnim krugovima, a neretko i u sudskoj korespondenciji, a sve u cilju pravljenja
distinkcije između nosilaca ove pravosudne funkcije i sudskih izvršitelja, kao službenika zaposlenih u
sudovima.

Novi ZIO uvodi termin javni izvršitelji, naglašavajući time da

je reč o nosiocima javnih ovlašćenja.

Želeći da ukine pomenute žargonizme u označavanju nosilaca ove bitne pravosudne profesije, novi
ZIO uvodi termin javni izvršitelji, skrećući na taj način pažnju da se radi o nosiocima javnih ovlašćenja i
licima koja delaju u javnom interesu, u cilju poboljšanja efikasnosti izvršnih postupka, rasterećenja
sudova i u krajnjem delajući u cilju jačanja poverenja u pravosudni sistem Republike Srbije. Kako u
postojanju ove profesije nema ničeg privatnog, osim činjenice da su nosioci iste organizaciono i
finansijski odvojeni od državnog aparata, jasno je da novi termin njenog označavanja nesporno
predstavlja pozitivnu promenu, ne samo u terminološkom smislu, već i u smislu njene dalje
imlementacije u pravosudni sistem, te proširenju nadležnosti zarad poboljšanja efikasnosti celog
pravosuđa.

KOMENTAR AUTORA #4
Na ovom mestu treba izneti i primedbu koja se čula u
stručnoj javnosti, a koja se odnosi na propisivanje
organizacionih i disciplinskih odredaba koje se tiču javnih
izvršitelja i njihove komore, u okviru Zakona o izvršenju i
obezbeđenju. Naime, kako je novim zakonom ispravljena
greška prethodnog zakona u označavanju nosilaca
izvršiteljske profesije, pa su isti sada označeni kao javni
izvršitelji, onako kako je to učinjeno u nekim zemljama u
okruženju, tako je možda i organizacione odredbe
izvršiteljske profesije, po uzoru na zakonske odredbe drugih
zemalja, trebalo urediti u okviru posebnog zakona o
izvršiteljima, a ZIO-u prepustiti uređenje postupaka izvršenja
i obezbeđenja.

Novim zakonom je proširena nadležnost javnih izvršitelja, čime se dodatno rasterećuje sudstvo
od tzv. nesudskih predmeta i ubrzava izvršni postupak, ali kako veći obim posla donosi sa sobom i
povećanu odgovornost, to je novi zakon propisao i strože uslove za obavljanje ove delatnosti, kao i
povećanu disciplinsku odgovornost njenih nosilaca.
Kad je u pitanju disciplinska odgovornost javnih izvršitelja, novi ZIO znatno pooštrava ovaj vid
kontrole nad njihovim radom, ali bi doslovna primena nekih od odredaba kojima se uređuje pomenuta
odgovornost mogla da utiče na efikasnost u radu javnih izvršitelja, te da sputa donošenje diskrecionih
odluka na koje su javni izvršitelji ovlašćeni zakonom i koje su ponekad neophodne zarad sprovođenja
izvršenja.
Teorijski, preterana primena disciplinskih odredaba zakona mogla bi dovesti do toga da javni
izvršitelj više obraća pažnju da ne napravi neki disciplinski prekršaj, umesto da pažnju posveti
problematici efikasnog sprovođenja izvršenja. Jedna takva odredba je i ona kojom se propisuje da
javni izvršitelj disciplinski odgovara zbog povrede zakona i drugih propisa, neispunjavanja obaveza
određenih Statutom i drugim propisima ili opštim aktima Komore ili zbog povrede ugleda javnih
izvršitelja, čime je otvorena teorijska mogućnost da zbog nenamerne povrede bilo kog zakonskog ili
podzakonskog propisa javni izvršitelj dobije privremenu ili trajnu zabranu obavljanja delatnosti, kao i
neke od disciplinskih mera.

Umesto zaključka

Novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju predstavlja logičan nastavak procesa reforme pravosuđa u
kojem se s udovima ostavlja suđenje, a "nesudske pravne stvari" se poveravaju pojedinačnim stručnim
subjektima. Ovaj zakon je donet u cilju daljeg razrađivanja rešenja usvojenih dosadašnjim zakonom, ali i
u cilju ispravljanja neodostataka uočenih u njegovoj četvorogodišnjoj primeni, što se, pre svega, odnosi
na poboljšanje uloge izvršnog dužnika, koja je u dosadašnjem zakonu bila znatno oslabljena. Iz
navedenih razloga je u izvršni postupak vraćena žalba kao redovni pravni lek, pa samim tim i
dvostepenost u odlučivanju u žalbenom postupku, čime se teži ka uspostavljanju jedinstvene prakse u
postupku izvršenja i generalno većoj pravnoj sigurnosti.
Ostaje da se, počev od jula 2016. godine, vidi koliko će novi zakon uspeti da poboljša pravnu
sigurnost, a istovremeno očuva efikasnost i brzinu koja je neophodna izvršnom postupku.

Autor: Dejan Obrenić, dipl. pravnik,

pomoćnik izvršitelja s višegodišnjim iskustvom
u izvršnom postupku (tekst je preuzet iz časopisa "Propisi u praksi-Lege Artis")