Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за општу књижевност

Семинарски рад из предмета Ками

Тема: Апсурд и револт у роману Странац Албера Камија

Студент: Жељана Кличковић Ментор: др Снежана Калинић

Број индекса: 2017/1216 Београд, септембар 2021.
Студијска група: 06
Садржај:
1. Увод
2. Странац – роман апсурда
3. Револт у роману Странац
4. Од апсурда до револта
5. Закључак
6. Литература

1
 Увод
Албер Ками, добитник Нобелове награде за књижевност 1957. године, романописац,
филозоф, есејиста, драматург, новинар, учесник Покрета отпора, творац је многих
књижевних дела као што су романи : Странац (1942), Куга ( 1947), Пад ( 1956) , новела
Изгнанство и краљевство (1957), позоришни комади : Неспоразум (1944), Калигула (1944),
Опсадно стање (1948), Праведници (1949), адаптација романа Зли дуси
Достојевског(1959), есеји: Лице и наличје (1937), Свадбе (1939), Мит о Сизифу (1942),
Побуњени човек (1951), Лето (1954)
Камијева филозофија заснована је на спознавању апсурдности људске судбине и на
побуни против тог апсурда, што даје смисао свету и човековом постојању.
Иако је сам Ками своје стваралаштво поделио на „циклус апсурда“ и „ циклус револта“,
ова два појма су нерздвојна у његовим делима. Роман странац, антироман, роман апсурда,
бави се побуном против свега што је бесмислено, а што друштво намеће нормама и
правилима који су често у супротности са истином и људском природом.
У овом раду покушаћу да покажем како главни јунак, Мерсо, постаје херој апсурда својом
побуном против система који уништава индивидуализам. Он одлучује да скине маску и
покаже своју праву природу. Никола Милошевић у свом делу „Антрополошки есеји“ каже:

„Ако Мерсо често делује као неко коме је много штошта свеједно, он делује и као неко
коме је понекад до извесних ствари јако стало. Сетимо се како Камијев јунак за време
суђења у једном тренутку осећа потребу да заплаче зато што је одједном постао
свестан колико га људи мрзе. Није нам непознато да је за то време тог истог суђења тај
исти Мерсо зажелео да грли човека који је сведочио у његову корист.“ ( Милошевић, 1990
: 48)

Дакле, Камијева идеја је превазилажење апсурда, не прибегавајући ни религији ни

идеологији, већ хуманизму, солидарности, борби у којој човек остаје свестан своје
судбине.
Наравно, оно што ће бити тема овог рада свакако је и тумачење самог наслова романа и
анализа могућих начина разумевања појма „странац“.
Ова анализа ће показати какав је значај романа „Странац“, какав је приповедач Ками који
од Мерсоа, човека отуђеног од других и од себе самог, ствара један од најпознатијих и
најзначајнијих књижевних ликова 20. века.
Уводне реченице романа шокирале су многе читаоце. Равнодушност са којом Мерсо
изговара: Данас ми је мама умрла. Или можда јуче, не знам, код многих је створила
утисак да се ради о „чудовишту“, тим више што се, између редова, осећа извесна Камијева
симпатија према овом необичном јунаку.
 2

Странац – роман апсурда

А догађаји који се нижу као на филмском платну немају никаквог смисла ни оправдања:
они су апсурдни, као што је апсурдан свет тога Лета Господњег 1942. И тиме Странац,
који својом појавом дозива у памет некадашња времена, када је књижевно дело хтело
бити аутономно и вредети само по себи, престаје бити "странцем", јер проговара
језиком који људи разумеју, јер говори о стварима у које се могу уживети, ма како се оне
у први мах чиниле необичне и стране. Стога и нагли и трајни успех тога романа није
случајан. Опет се једном показало да се у књижевном делу одражава епоха, макар се
писац одвраћао од свога доба, док различита "актуална" дела не морају бити актуална,
него су помодна роба, па врло брзо старе." ( Жан Пол Сартр о роману Странац)
Филозофију апсурда развио је Албер Ками у време када је писао Странца и Мит о
Сизифу. Шта је апсурд и на који начин се дају одговори на питања људске егзистенције
налазимо управо у овом роману и лику Мерсоа, који чини зло, јер осећа немоћ добра.
Међутим, филозофија апсурда је много комплекснија, као и главни лик романа.
Основно филозофско питање односа човека и света Ками посматра одвојено од религије и
идеологије и у њему види апсурд. Апсурд се налази у потреби да човек рационално
сагледава свет, који није рационалан. Овај несклад доводи до питања смисла живота.
Ипак, Ками не одустаје од живота, он је против самоубиства, јер сматра да је то
избегавање апсурда.
Само значење речи апсурд означава нешто што нема смисла ( рецимо, апсурдна одлука,
апсурдна ситуација). Међутим, оно што нема смисла, добија посебан смисао у Камијевој
филозофији.
Странац припада „ циклусу апсурда“ у који спадају и друга Камијева дела, као што су
Мит о Сизифу и Калигула.
Апсурд је повезан са свешћу о бесмислу живота и извесности смрти. Апсурд настаје из
света који је стран и кога човек не може да разуме. Тако долази до сукоба света и човека
који није у стању да пронађе смисао живота. У свом есеју Мит о Сизифу, Ками овако
објашњава апсурд:
Сви велики поступци и све велике мисли имају безначајне зачетке. Велика дела често се
рађају на углу неке улице или пак у буци неког ресторана. Тако је и са апсурдом.Апсурдни
свет, више него иједан други, извлачи своју узвишеност из овог бедног рођења. У извесним
ситуацијама одговорити са „ништа“ на питање о природи мисли, може дабуде
неискреност код једног човека. Вољена бића знају то врло добро. Али ако је овај одговор
искрен, ако он показује оно јединствено стање душе кад празнина постаје речита, када је
ланац свакодневних поступака прекинут, кад срце узалуд трага за кариком која га
обнавља, тада је он први знак апсурдности.
 3
И сам наслов романа пружа бројне могућности тумачења апсурда и то на више нивоа.
Мерсо може бити странац, јер је он Француз који живи у Алжиру. Може бити странац и
зато што је другачији, различит, не поштује друштвене норме. Можда и зато што га ни
читалац не упознаје добро, а можда и зато што ни сам себе не познаје.
Он је апсурдни човек каквог Ками приказује у Миту о Сизифу, а затим и онај који је
отуђен од света, жртва судбине, син који је равнодушан према смрти своје мајке или у
ситуацији када га Марија проси.

Увече је Марија дошла код мене и птала ме да ли бих се оженио њом. Рекох јој да ми је
свеједно, али да можемо да се венчамо ако баш жели. Хтела је да зна да ли је волим.
Одговорих јој исто онако како сам јој већ једном одговорио, да то ништа не значи, али да
је сигурно не волим. ( Ками, Контраст, Београд, 2017:41)

Ипак, пре суђења, Мерсо се не осећа као странац. Можемо да закључимо да је у складу са
природом, јер воли море и сунце. Не преиспитује свој однос са другима. Једноставно их
доживљава на свој начин.
Затвор и суђење доносе промену. Мерсо се осећа као странац, има утисак да се све дешава
одвојено од њега самог. Када му чувар каже да је већ пет месеци у затвору, Мерсо му
верује, али га не разуме. Постаје странац и сам себи. Гледа свој лик у лименој порцији и
чини му се да лик остаје тужан иако се он смеши.
Наравно, апсурди јунак и апсурдна димензија човекове судбине пре свега су
представљени у чину убиства Апарина. Светло, сунце, врућина изгледају као узрок
убиства, а да Мерсо није свестан правог узрока свог дела. Управо овај раскорак између
индивидуе и света у којем живи је права слика апсурда људске судбине.

Због оне врелине коју више нисам могао да поднесем, коракнуо сам напред. Знао сам да је
то глупо, да се нећу избавити од сунца ако се помакнем и за један корак. Ипак, прешао
сам један корак, само један корак...Обарач попусти, дотакнух глатко испупчење дршке и
тада све поче, усред праска који беше у исто време резак и заглушан. ( Ками, Контраст,
Београд, 2017:56)

Апсурд се заснива на покушају човека да пронађе смисао и на одсуству тог одговора у

средини у којој се налази. Мерсо живи у свету чији смисао не разуме тако да не разуме ни
смисо свог живота.
 4
Апсурдно је и Мерсоово понашање, које се чини супротно логици. Смрт његове мајке као
да му не причињава бол. Чини се да нема осећања. Одговори на питања која су му
постављена такође истичу апсурд, јер у њима нема ни осећања, ни супротстављања, ни
прихватања. Након хапшења, адвокат покушава да разговара са Мерсоом о смрти његове
мајке, јер су иследници сазнали да се на дан сахране показао безосећајним. Његов одговор
је пример апсурда:
Одговорих му, ипак, да сам се углавном одвикао да сам себе испитујем, и да ми је тешко
о томе да било шта кажем. Свакако сам много волео мајку, али то ништа не значи. Сва
здрава бића су мање више макар некад пожелела да умру они које воле. ( Ками,
Контраст, Београд, 2017:62,63)

Ипак, баш овај пример ће Ками искористити да објасни да је Мерсо неко ко не пристаје на
правила која му намеће друштво у којем се многи скривају иза својих маски. Он не лаже,
не претвара се, није ни добар ни лош. Каже да живимо у свету у којем је свако ко не плаче
на сахрани своје мајке у опасности да буде осуђен на смрт и да је његов јунак осуђен, јер
није пристао на игру. На игру не пристаје, јер жели истину, а не лаж. Наш живот често се
заснива на лажи или прикривању истине, а Мерсо одбија да сакрије оно што мисли или
осећа и на тај начин представља претњу друштву.
Апсурд приказан кроз догађаје у роману видимо као чињенично стање, а затим
присуствујемо Мерсоовом стуцању свести о апсурду. Убиство Арапина преломни је
тренутак у коме се Мерсо суочава са бесмислом. Он не убија Арапина зато што не жели да
поштује друштвене и моралне норме, већ зато што сматра да је свеједно да ли чини добро
или зло. У односу на смрт све је бесмислено. Филозофија апсурда само потврђује овакво
размишљање. У разговору са свештеником он каже:
Шта ме се тиче смрт других, љубав једне мајке, шта ме се тиче његов Бог, живот за
који се неко одлучио, судбина коју је одабрао, кад једна једина судбина одабира мене и са
мном на милијарде повлашћених који, као и он, тврде да су ми браћа. Схвата ли, схвата
ли напокон? Постоје само повлашћени. И остали ће једног дана бити осуђени. И он ће
бити осуђен. Шта мари ако га оптуже за убиство и смакну зато што није плакао на
сахрани своје мајке? Саламонов пас је вредео исто колико и његова жена. ( Ками,
Контраст, Београд, 2017:112)
Ипак, Мерсо, обраћајући се свештенику, не делује хладно и равнодушно. Напротив. Он
каже: Гушио сам се вичући све ово. За разлику од осталих ситуација у роману у којима смо
присуствовали потпуној равнодушности јунака, сада присуствујемо сцени пуној емоција.
У односу на извесност људске судбине, апсурдни јунак реагује веома бурно.
Све то говори да се у Камијевом јунаку смењују стања једне неуобичајене
равнодушности са стањима једне неуобичајене осетљивости. Стога његову
„ индиферентност“ морамо тумачити не толико филозофским колико психолошким
разлозима. ( Милошевић, 1990 : 48)
5
Револт у роману Странац

Идеју револта или побуне Ками је анализирао у свом есеју Мит о Сизифу. Бави се
питањем самоубиства као првим одговором на апсурд. Међутим, он се не бави
самоубиством као чином, већ смислом самоубиства и узроком који доводи до
самоубиства, а што он тумачи као реакцију на осећање апсурда, бесмисао живота и
неминовност смрти. Ками, као и његов јинак Мерсо одбацују самоубиство као решење
проблема. Самоубиство је само бекство од апсурда, али не и његово решење. Други
одговор који Ками нуди је нада. Ова ква побуна би била супротност самоубиству. То је
одговор који је позитиван, добар. Међутим, када је у питању вера у Бога и нада коју нам та
вера пружа, Ками има сасвим другачије мишљење. По његовом мишљењу, та вера пориче
наш разум и он је сматра „филозофским самоубиством“. Мерсо изражава ово становиште
у свом разговору са свештеником, пре погубљења.
Он је баш тако сигуран, је ли? Па ипак, цела та сигурност не вреди ни пишљива боба.
Није чак сигуран ни да је жив, јер живи као мртвац. Ја сам наизглед празнорук, али сам
сигуран у себе, сигуран сам у све, сигурнији од њега, сигуран у свој живот и у смрт која
ће ускоро доћи. Да, ја имам само то, али бар поседујем ту истину исто онолико колико и
она мене поседује. ( Ками, Контраст, Београд, 2017:111,112)
Револт за Камија представља храброст да се суочимо са свешћу о апсурду и да сваки човек
сам треба да искуси то суочавање и да му се сам супротстави. Мерсо је попут Сизифа сам
у свом прихватању неминовности смрти која је извесна. Супротстављајући се апсурду.
Мерсо не извршава самоубиство, не прихвата спас у вери, већ се бори својом пробуђеном
свешћу. Тада постаје слободан, али не као пре прихватања апсурда. То више није илузија о
слободи, уверење да смо сами одабрали оно што смо одабрали, не схватајући да се ради о
одлукама које су нам наметнуте споља, то јест, које нам намеће друштво својим
правилима. За Мерсоа не постоји сутра. Ту почива његова слобода. Слободан је, јер зна да
је смртан. Не размишља о будућности, јер зна да је смрт неизбежна и живи у садашњости
користећи да сваки њен тренутак проживи на свој начин.
И осетих се спреман да поново све проживим. Као да ме онај силни бес очистио од зла,
ослободио наде, пред овом ноћи крцатом знамењем и звездама, отворих се први пут
нежној равнодушности света. Осећајући да је тако слична мени, да ми је напокон
братски блиска, схватих да сам био срећан, и да сам још увек срећан. И да се све заврши,
да се не осећам толико сам, остало ми је само да пожелим да на дан мога погубљења
буде много гледалаца и да ме дочекају с повицима мржње. . ( Ками, Контраст, Београд,
2017:113)
Никола Милошевић у свом делу Антрополошки есеји каже да Ками, када је реч о апсурду
и кад је реч о револту, своју аргументацију заснива на доследности као посебном облику
луцидности. Објашњава да Ками сматра да се онима који су издали истину апсурда и
онима који су издали револт, суди у име доследности.
6
Револт у роману Странац најбоље можемо да уочимо у Мерсоовом понашању после
убиства. Најпре се супротставља свом адвокату. Када му адвокат затражи да на суђењу не
спомиње своју изјаву да сви понекад пожеле да умру они које воле, он објашњава да да му
је нарав таква да му често телесне потребе потискују осећања.
На питања постављена на суђењу одговара не размишљајући о последицама. Ипак, време
проведено у затвору чини да Мерсо размишља о животу и његовом смислу. Пред лицем
смрти он схвата колико је био срећан и прихвата апсурд свог живота.
У својој затворској ћелији Мерсо се досађује и, да би му време брже пролазило, стално
чита један стари новински чланак. Занимљиво је да тај чланак такође говори о апсурдној
ситуацији у којој је неки човек убијен несрећним случајем. Наиме, хтео је да се нашали са
мајком и сестром које га нису препознале када се вратио после мниого година са много
новца, а оне га, не знајући о коме се ради, убијају чекићем да би се докопале новца. Када
његова жена открије о коме се ради, мајка се обеси, а сестра баци у бунар. Мерсо у вези са
овим догађајем има своје мишљење које потврђује његово прихватање бесмисла, али и
револта.
Вероватно сам ту причу прочитао хиљаду пута. У једну руку је била невероватна, а у
другу руку потпуно природна. У сваком случају, закључио сам да је путник помало и
заслужио такву судбину и да се никад не треба шалити. ( Ками, Контраст, Београд,
2017:76)
Ками не даје готова решења када је у питању суочавање са апсурдом. Ипак, сматра да
револт мора да добије облик у коме човек постаје потпуно свестан своје судбине. Пред
апсурдом неме одустајања. Револт је одговор.
С обзиром на то да је суочавање са смрћу, прихватање њене неминовности и неодустајање
од живота оличено у револту суштина Камијеве филозофије, и у роману Странац смрт и
однос према њој заузимају главно место. Најпре се дешава смрт Мерсоове мајке, затим
смрт Арапина, а на самом крају и Мерсо је осуђен на смрт. У сва три случаја, смрт је
присутна, као што је иначе присутна у животу. То што је Мерсо осуђен на смрт само је
подсећање да смо сви смртни и да смо, од рођења, сви осуђени на смрт.
Ипак, Ками се бави и питањем ко Мерсоа осуђује на смрт. То су представници друштва у
којем он живи. Међу њима се налазе иследник, адвокат, јавни тужилац и свештеник.
Имајући у виду да се револт јавља у односу између појединца и друштва, слика друштва и
однос према појединцу доприносе разумевању Камијеве филозофије.
Најпре, иследник, који говори да је заинтересован за Мерсоа, ипак закључује да је крив
пошто не добија одговор на питање зашто је Мерсо испалио још четири хица после
убиства Арапина и добио негативан одговор на питање да ли Мерсо верује у Бога.
Затим, адвокат, који говорећи о Мерсоу, користи заменицу „ја“, чиме Мерсоудаје потпуно
пасивну улогу. Њега не занима да схвати ко је Мерсо, већ само чињенице које се наводе у
оптужници.
7
Чинило ми се да говору мога адвоката неће никад бити краја. У једном трену сам га ипак
чуо, јер је рекао : „ Истина је да см га убио.“. Затим је наставио у истом тону, говорећи
„ја“ кад год је говорио о мени. Томе сам се силно зачудио.( Ками, Контраст, Београд,
2017:96,97)
Адвокат је веома љут после првог сусрета са Мерсоом, јер није успео да га убеди у своје
ставове. Мерсо је за њега, очигледно, чудан.
Јавни тужилац, такође, Мерсоа сматра чудним и то не покушава да разуме. Он чиљенице
тумачи на основу својих предрасуда и позиције.
Рече да ја немам шта да тражим у друштву чија битна правила не познајем, и да се не
могу позвати на људско срце чије основне реакције не познајем. „ Тражим од вас главу
овог човека“ рече, „ и то је тражим лака срца. Јер, иако сам у току своје већ дуге
каријере више пута захтевао смртну казну, никад још нисам као данас осећао да тај
мучни задатак надокнађује, поравњава, расветљава спознаја о неумољивој и светој
дужности, и гнушање које осећам пред лицем човека, на којем не видим ништа осим
монструозности. .( Ками, Контраст, Београд, 2017:96)
Свештеник је онај који ће допринети да Мерсо постане свестан своје отуђености од света.
Он одбија више пута да прими свештеника, а затим и да прихвати његово уверавање да је
спас у вери, као и одбијање да Мерсо може да мисли другачије.
Дакле, Мерсо је осуђен зато што је другачији, зато што не пристаје на заслепљеност
устаљеним друштвеним нормама. Његов револт огледа се у револту против бекства од
истине. Његова једина истина је да живот мора да се заврши, пре или касније. Он је
осуђен, јер га друштво одбацује, одбацујући тако апсурд људске судбине чија је смрт
једина извесност.
Оно што чини Камијев роман Странац изузетним је и његова способност да Мерсоа, кога у
првом делу романа читалац доживљава као чудака, претвори у некога према коме читалац
мења став пошто присуствује, у другом делу романа, претераним и претешким оптужбама
на његов рачун.
Мерсо је осуђен на смртну казну и у свом револту против судских и верских институција,
он не тражи помиловање, већ мирно ишчекује своју смрт.
Ни на суђењу не покушава да се оправда, али осећа да је у питању грешка.
Некако ми се чинило као да расправљају о мом случају без мене. Све је текло без мог
учешћа. Кројили су ми капу, а да ме нису питали за мишљење. С времена на време
спопадала ме је жеља да се умешам и кажем: „ Ама, ко је овде заправо оптуженик?
Улога оптуженика је важна. Имам и ја нешто да кажем.“ Али, кад бих добро размислио,
нисам имао шта да кажем. .( Ками, Контраст, Београд, 2017:92)

Од апсурда до револта
Странац је роман који на први поглед изгледа као једноставна прича. Главни лик, Мерсо,
уједно и наратор, је обичан службеник у Алжиру. Живи једноставним животом. Сахрањује
мајку, има везу са девојком Маријом и пријатеља Ремонда. Затим се дешава да убија
Арапина, суди му се и, на крају, бива осуђен на смрт. Међутим, прича је много сложенија
и у њеној основи се налази основа Камијеве филозофије, а то је апсурд. Веома је тешко
разумети Мерсоа који делује другачије од људи које познајемо, који не доживљава свет на
начин на који смо навикли да размишљамо. Он живи у садашњости и осећа све, пре свега
чулно. Прија му време које проводи са Маријом, мисли да је атрактивна, али према њој не
осећа љубав. Иако не анализира своја осећања, свестан је свог бесмисленог живота.
Управо ту се налази први извор апсурда. Сви дани су слични. Разликују се само по неким
физичким искуствима, као што је пливање, интимни тренуци са Маријом, шетња по
плажи. То су једина задовољства која Мерсо доживљава.
Други део романа у коме се одвија суђење Мерсоу за убиство Арапина је још један пример
апсурда. Он се налази у чињеници да друштво не суди Мерсоу само због убиства, већ
више због тога што је био лош син. Наиме, он није плакао на сахрани своје мајке.
Друштво сматра да он не показује довољно емоције и да се не понаша онако како се од
њега очекује. Његово објашњење убиства изазива смех у судници:
Председник се накашља и упита ме врло тихо имам ли нешто да додам, Устадох и, како
сам желео да говорим, рекох, уосталом некако насумице, да нисам имао намеру да убијем
Арапина. Председник ми одговори да је то обична тврдња, да му досад није баш јасан
начин одбране и да би нио срећан кад бих, пре него што саслуша адвоката, тачно навео
побуде свог чина. Заплићучи мало у говору и увиђајући да сам смешан, изустух да је све то
било због сунца. У дворани се разлегну смех. .( Ками, Контраст, Београд, 2017:96)
Још један пример апсурда романа Странац видимо у затвору, пошто је смртна пресуда
донета. Суочен са смрћу, Мерсо почиње да доживљава емоције повезане са апсурдом
смрти. Оно што је на почетку био апсурд живота, на крају постаје апсурд смрти. Тако
Камијева филозофија апсурда у роману Странац постаје заокружена. Ипак, она води ка
револту, ка одбијању бекства од апсурда вером у Бога и проналажењу спаса у прихватању
апсурда смрти. Мерсо у том револту проналази мир. Спреман је да поново проживи свој
живот. Његова реченица: И осетих се спреман да поново све проживим...схватих да сам
био срећан, и да сам још увек срећан, то доказује. То је истовремено и његов револт и
одбијање да прихвати смрт.
Стога Ками и каже да је појам апсурда не само свест о смрти него и одбијање смрти.
Па ако у погледу интензитета свести не доноси нешто специфично ново, револт
„проширује“ свест на читаво наше искуство. Његова непомирљивост омогућава стално
суочавање са оним што јој се опире. Према томе, револт је не само нужна консеквенца
апсурда него је – уколико се тако може рећи – и инструмент за његово стално
одржавање. У извесном смислу могло би се тврдити да је револт апсурд који је доследан.
( Милошевић, 1990 : 30)
9

Закључак
Албер Ками у свом роману Странац представља модерно осећање света. Апсурд је део
овог осећања. Оно се јавља у вези између човека и света. Свет не одговара човековој
тежњи за апсолутим. То ствара осећај узалудности који човек покушава да превлада. Ками
одбацује самоубиство као решење узалудности човековог постојања и проналази револт
као могуће решење. Револт је непомирљивост пред судбином.
Мерсо пролази кроз фазе апсурда и стиже до револта налазећи свој мир. Истовремено,
друштво покушава да његово ирационално понашање објасни рационалним мотивима. Ту
Ками показује суштину своје филозофије апсурда. Суђење Мерсоу је најбољи пример за
то. Тужилац повезује убиство Арапина са Мерсоовим понашањем на сахрани мајке.
Адвокат сматра да између убиства и сахране постоји узрочно-последична веза. Тако
суђење представља врхунац апсурда и пример како долази до несклада између истине и
неистине.
Камијева оригиналност свакако се огледа у томе што је створио и продубио апсурд и
револт у својим делима, али и показао на који начин савремено друштво функционише
намећући своја правила која су често у супротности са истином и човековом природом.
Мерсо је јунак апсурда пре свега својим револтом против таквог друштва, против онога
што је у њему бесмислено, против хипокризије и неслободе.
Најзад, вредност Камијевог Странца није неопходно наглашавати. Ипак бих завршила
оним што сматрам најважнијим, ато је да се овај роман чита, изучава и пружа увек изнова
могућности нових начина читања и тумачења. Проф. Јелена Новаковић рекла је о
Странцу:

Ова филозофија апсурда транспонована је у Камијевим романима и драмама, нарочито у

Странцу, ремек-делу које пружа могућност за сасвим различита читања:
егзистенцијалистичко (Мерсо представља апсурдног човека какав је приказан у Миту о
Сизифу, при чему се аспурд рађа из „сукоба између људског позива и неразумног ћутања
света”), онтолошко (Мерсоје отуђен од света и других људи због потиснутог
афективног живота и спонтаног непоштовања друштвених норми, али је задржао чулну
везу са светом),метафизичко (убијајући Арапина, он не следи неки убилачки нагон, него се
чини да је играчка сунца и светлости, тј. судбине), психолошко (усмерено ка Мерсоовом
односу са мајком), социолошко (усмерено ка односу између Мерсоа као појединца и
друштва).Та вишеструка читања указују на богатство овога романа, носиоца
различитих значења, као и на Камијеву приповедачку вештину да посредством лика
сужене свести, немоћног да осмисли своје искуство, изрази читаву једну филозофију, не
уплићући се у роман својим објашњењима.

10

Литература:

1. Kами, А, Странац, Kонтраст, Београд, 2017.

2. Милошевић, Н, Антрополошки есеји, КУИЗ, „Белетра“, Београд, 1990.
3. Мит о Сизифу https://www.knjizara.com/pdf/9926.pdf
4. Žan Pol Sartr - O romanu Stranac (artnit.net)
5. Knjizevnost 61_III skoro kraj.pdf (maticasrpska.org.rs)

6. https://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/4143246/alber-kami---60-godina-od-
smrti.html

.
11