Proteini

Proteini (grč. proteos – prvi) su biomakromolekuli koji sadrže više od

50 aminokiselinskih ostataka povezanih peptidnom (amidnom)
vezom. Ovi makromolekuli čine  više od 70% suve mase ćelije, tako da
se posle vode smatraju najzastupljenijim molekulima u ćeliji. Proteini
se klasifikuju prema sastavu, rastvorljivosti, funkciji ili obliku
molekula.

Podela proteina prema sastavu

Prema sastavu, proteini se dele na jednostavne (proste) i konjugovane 

(složene) proteine. Prosti proteini hidrolizom daju samo
aminokiseline, a složeni pored aminokiselina i neke neproteinske
komponente (joni metala, fosforna kiselina, ugljenihidrati, derivati
vitamina…).

Najznačajniji prosti proteini su albumini (osnovni sastojci krvne

plazme). Za razliku od globulina, albumini se rastvaraju u vodi, dok
se obe vrste proteina rastvaraju u rastvorima soli. U biljkama su
rasprostranjeni (posebno u zrnu žitarica) glutelini i prolamini, koji
su u vodi nerastvorni (prolamin se mogu rastvoriti u 70% etanolu, a
glutelini u rastvorima kiselina i baza). Protamini i histoni se takođe
ubrajaju u proste proteine. Rastvorni su u vodi, a u svojoj strukturi
sadrže veliki broj ostataka baznih aminokiselina. Ove klase proteina se
ne nalaze u ćeliji u slobodnom stanju, već vezani za nukleinske kiseline
u jedru ćelije. Kolagen i elastini (grupa skleroproteina),
predstavljaju grupu proteina koja se u vodi ne rastvara, ali se rastvara
u kiselinama i bazama. Učestvuju u izgradnji vezivnih tkiva, posebno
hrskavice. Slični kolagenima su i keratini, koji se nalaze u koži, kosi,
noktima i nekim rožnatim tvorevinama životinja.

Konjugovani ili složeni proteini se jako često nazivaju i proteidima.

Prema prirodi neproteinske komponente , prostetične grupe, dele se u
nekoliko grupa.

Naziv složenog, konjugovanog

Prostetična grupa Primer
proteina, proteida

Glikoproteini Monosaharidi  (heksoze),  oligosaharidi, γ-globulin

polisaharidi aminošećeri, sijalinska,
 uronske kiseline,

Lipoproteini Holesterol, neutralne masti, fosfolipidi HDL, LDL, hilomikroni

Nukleoproteini DNK, RNK Hromozomi, ribozomi

Kazein iz mleka
Fosfoproteini Fosforna kiselina vezana za serin ili treonin
Vitalin iz žumanca

Hromoproteini
1) hem 1) hemoglobin, mioglobin, citohromi
1) hemoproteini
2) flavinnukleotid 2) sukcinatdehidrogenaza
2) flavoproteini
3) Cu2+ 3) hemocijanin
3) metaloproteini

Oglasi
REPORT THIS AD

Podela proteina prema biološkoj funkciji

Protein Primer Uloga

Enzimi Ubrzavanje biohemijskih procesa

Hemoglobin Transport O2 i CO2

Transportni Mioglobin Transport O2 u mišićima

Serum albumin Transport masnih kiselina, lekova

Imunoglobulini (antitela) Grade komplekse sa antigenima

Fibrinogen Prekursor fibrina u koagulaciji

Zaštitini, odbrambeni ili
protektivni
Trombin Faktor koagulacije krvi

Hormoni Insulin Regulacija metabolizma glukoze

 Hormoni rasta (somatotropin) Stimulacija rasta

Ovalbumin (belance)

Rezervni ili skladišni Kazein (mleko) Rezerva aminokiselina za jedinku

Aktin

Kontraktilni Miozin Pokretljivost mišića

α – keratin Izgrađuje kosu, kožu, perje, nokte

kolagen Izgrađuje vezivnog tkiva

Strukturni
elastin Izgrađuje vezivna tkiva (ligamenti)

Clostridium Botulinum

Toksini Zmijski otrov /

Podela proteina prema obliku

Prema obliku molekula, proteini se dele na fibrilarne i globularne.

Fibrilarni proteini poseduju izdužen oblik. Sastoje se od više izduženih
jedinica, a svaka od njih od više polipeptidnih lanaca. Relativno su
nerastvorljivi u vodi, kao i u rastvorima soli. Primeri fibrilarnih
proteina su kolegeni, keratin, miozin, fibrin. Globularni proteini su
sfernog, loptastog oblika. Takav oblik obično imaju albumini i
globulini, većina proteina krvne plazme i enzimi.
Struktura proteina

Postoji četiri nivoa u organizaciji strukture proteina: primarna,

sekundarna, tercijarna i kvaternarna.

Primarna struktura proteina

Redosled, odnosno linerana sekvenca amiokiselina u polipeptidnom

lancu predstavlja primarnu strukturu proteina.  Primarna struktura se
određuje utvrđivanjem vrste, broja i redosleda aminokiselina koje čine
dati protein. Primarna struktura proteina podrazumeva i položaj
disulfinih mostova  u polipetidnom lancu, kao i broj polipetidnih
lanaca iz kojih se neki protein sastoji. Davne, 1951. godine, naučnik
Sanger je odredio strukturu proteina insulina (51 aminokiselinski
ostatak).
Redosled aminokiselina je genetski određen, a svaka promena u
strukturi vodi ka promeni konformacije i biološke uloge koju dati
protein ima. Jedna od najpoznatijih bolesti nastala greškom u
primarnoj strukturi proteina globina je anemija srpastih ćelija. Uzrok
ove bolesti je zamenjena  glutaminska kiselina u jednom β-lancu
hemoglobina valinom. Bolest dovodi do deformacije eritrocita koji
imaju izgled srpa. Simptomi su opšta slabost organizma, nedostatak
kiseonika i bolest se obično letalno završava.

Kao što je već napomenuto aminokiseline su u molekulu proteina

povezane peptidnom (amidnom) vezom i to određenim redosledom
kako je genetski određeno. Kristalografskom analizom, utvrđeno je da
peptidna veza ima rigidnu planarnu strukturu, odnosno ova veza ima
karakter dvostruke veze pa je slobodna rotacija oko iste sprečena.
Osim u slučaju peptidne veze u čijem građenju učestvuje
aminokiselina prolin, peptidna veza uvek ima trans konfiguraciju.

Napomenuto je da se pod primarnom strukturom podrazimeva i

položaj disulfidnih mostova. Kovalentne disulfidne veze (disulfidni
mostovi) nastaju reakcijom dva molekula aminokiseline cistein.
Disulfidna veza se može nagraditi između dve aminokiseline koje se
nalaze u dva odvojena niza ili u jednom polipeptidnom nizu.
Sekundarna struktura proteina

Sekundarna struktura proteina se odnosi na prostorni raspored

polipeptidnog niza. Stabilizovana je vodoničnim vezama koje se
formiraju između N-H i C=O  grupa peptidne veze. Postoji više vrsta
sekundarne strukture, a to su: α-heliks, β-nabrana ravan i trostruki
heliks.

α-heliks, odnosno α-helikoidna struktura je prva prostorna struktura

proteina koja je utvrđena (Pauling, Corry, 1953.). Kod ove strukture
polipeptidni lanac zauzima oblik spirale uvijene nadesno. U svakom
zavoju spirale se nalazi 3,6 aminokiselinskih ostataka, čiji su bočni
nizovi orjentisani van spirale. Ovakva struktura je stabilizovana
vodoničnim vezama, koje se formiraju između karbonilnog kiseonika
jednog aminokiselinskog ostatka sa N-H vodonikom peptidne veze
četvrte aminokiseline u nizu.
Kod  β-nabrane ravni ili β konformacije, nabrani polipetidni nizovi se
prostiru u ravni, a bočni nizovi aminokiselina su upravo orjentisane na
ovu ravan i nalaze se ispod ili iznad nje. I ovaj tip sekundarne
strukture je stabilizovan vodoničnim vezama koje se formiraju između
različitih polipetidnih lanaca. β konformacija je česta kod fibrilarnih
proteina , kao šro je fibroin, proten svile. Za razliku od helikoidne
strukture koja je elastična i savitljiva, β struktura je, iako savitljiva,
neelastična.

Treća vrsta sekundarne strukture je trostruki heliks, struktura koja se

javlja kod manjeg broja proteina. Sastoji se od tri polipeptidna lanca,
međusobno ispreplitana, a svaki lanac poseduje strukturu α-spirale.
Karakterističan je za kolagene koji daju čvrstinu kostima, zubima ili
koži.
Tercijarna struktura proteina

Tercijarna struktura proteina se odnosi na način uvijanja polipetidnog

lanca u prostoru. Pored vodoničnih veza i disulfidnh mostova, ovaj
nivo strukture proteina je stabilizovan intramolekulskim jonskim i
hidrofobnim interakcijama  koje se ostvaruju između funkionalnog
grupa bočnih nizova aminokiselina. Tercijarna struktura proteina nije
kruta. Mnogi proteini, posebno globularni, poseduju ovaj tip strukture,
recimo mioglobin. Mioglobin sadrži jedan polipeptidni lanac koji
sadrži 153 aminokiselinska ostatka i prenosilac je kiseonika u
mišićima. Nagrađeni α-heliks mioglobina se uvija tako da se što veći
broj hidrofobnih grupa aminokiselinskih ostataka smešta ka
unutrašnjosti (izolovane od vodene sredine), a hidrofilne grupe
aminokiselinskih ostataka su u dodiru sa vodom (nalaze se na
površini). Ovako nagrađen molekul mioglobina je veoma stabilan i
kompaktan. U nepolarnoj unutrašnjosti hemoglobina formira se
takozvani „džep“ u kome se smešta hem.

Kvaternerna struktura proteina

Proteini, čiji se molekuli sastoje od dva ili više polipetidna lanca ili
subjedinica, imaju kvaternernu strukturu. Ovaj oblik strukture se
odnosi na broj subjedinica u proteinu, kao i na način njihovog
međusobnog povezivanja. Između subjedinica, ne postoje kovalentne
interakcije, već samo slabe vodonične veze, kao i elektrostatička
privlačenja. Proteini koji se sastoje od više subjedinica i imaju
kvatrenertnu strukturu se nazivaju oligomerni proteini, Hemoglobin
se sastoji od četiri subjedinice, četiri polipetidna lanca.

Osobine proteina

Molekulska masa

Proteini su biomolekuli čija molekulska masa ima veliku vrednost, u

intervalu od 1000 do 1000000, zavisno od vrste proteina.

Denaturacija proteina

Denaturacija je pojava koja dovodi do gubitka biološke uloge proteina.

Različiti fizičko-hemijski agensi mogu dovesti do denaturacije:
temperatura (preko 40⁰C), zračenja, koncentrovane kiseline ili baze,
organski rastvarači, koncentrovani rastvori soli, joni teških metala,
detergenti itd.Ova pojava se veoma često naziva i koagulacija. Tokom
denaturacije dolazi razvijanja α-heliksa ili promena u drugim oblicima
sekundarne strukture protein . Tokom denaturacije, raskidaju se
vodonične i druge nekovalentne interakcije, ali ne i kovalentne veze.
Proteinski lanac se otvara, a primarna struktura proteina ostaje
nepromenjena. Denaturacija je obično praćena smanjenom
rastvorljivošću i taloženjem, kao i promenom drugih osobina proteina.
Na primer, ovalbumin, protein belanca jaja, je dobro rastvoran u vodi,
ali ako se izloži dejstvu visoke temperature (kuvanje) dobija se beli
talog denaturisanog ovalbumina. Postoje dve vrste denaturacije,
reverzibilna i ireverzibilna.
Hidroliza proteina

Proteini se mogu razložiti na manje peptidne delove ili aminokiseline

hidrolizom. Hidroliza se obično vrši pomoću rastvora kiselina ili baza,
ali i pomoću enzima. Hidroliza proteina pod uticajem enzima,
proteaza, koji hidrolizuju peptidnu vezu, je glavni proces tokom
varenja hrane.

Proteini kao elektroliti

Kako su proteini biomakromolekuli, oni sadrže jako veliki broj bočnih

aminokiselinskih ostatatka različitih osobina (neki ostaci su kiseli, neki
bazni….). Na osnovu toga, možemo reći da u rastvoru proteini postoje
kao joni sa jako velikim brojem pozitivnog ili negativnog
naelektrisanja (polivalentni joni). Kakvo će i koliko naelektrisanje
imati neki protein u rastvoru, zavisi od prirode bočnih grupa
aminokiselinskih ostataka i pH vrednosti sredine. Na niskim pH
vrednostima, sprečena je disocijacija kiselih grupa, a pri visokim pH
vrednostima bazne grupe neće disosovati. Za svaki protein postoji
određena pH vrednost na kojoj protein ima isti broj pozitivnog i
negativnog naelektrisanja , odnosno kada nije naelektrisan i ne kreće
se u električnom polju. To je izoelektrična tačka proteina (IET).

Rastvorljivost i taloženje proteina

Na rastvorljivost proteina veliki uticaj imaju neutralne soli. Pri visokim

koncentracijama soli  moguće je istaložiti proteine. Ova pojava je
poznata kao isoljavanje proteina, a može se objasniti činjenicom da
joni soli imaju težnju da oduzmu molekule vode molekulima proteina 
usled čega dolazi do taloženja.

Na izoelektričnoj tački, rastvorljivost proteina je najmanja. Tada ne

postoje odbojne sile između nenaelektrisanih molekula (na IET
protein nije nalektrisan), te pri njihovom sudaru u rastvoru dolazi do
taloženja, odnosno agregacije proteina. Na pH vrednostima koje se
nalaze iznad ili ispod vrednosti IET proteina, molekuli proteina imaju
istu vrstu naelektrisanja, dolazi do odbijanja molekula i do zadržavanja
u rastvoru.

Proteini sličnih osobina mogu biti odvojeni na osnovu različito

naelektrisanih molekula metodom elektroforeze. Naelektrisani
molekuli proteina se kreću u električnom polju, a brzina kretanja
molekula će zavisiti od vrste i količine nelektrisanja, jačine električnog
polja i veličine molekula. Naelektrisanje proteina će uticati na pravac
njihovog kretanja, a njihova veličina će imati uticaj na brzinu kretanja.
Tako će se negativno naelektrisani molekuli proteina kretati ka katodi
(pozitivna elektroda), a pozitivno nelektrisani molekuli proteina će se
kretati ka anodi (negativno naelektrisana elektroda), različitim
brzinama. Kako naelektrisanje proteina zavisi od vrste proteina i pH
vrednosti, mogu se podesiti uslovi za odvajanje proteina. Elektroforeza
se izvodi tako što se smeša proteina nanese na odgovarajući nosač, koji
se postavlja u aparat za elektroforezu. Vezivanjem za izvor
jednosmerne struje i upotrebom odgovarajučeg pufera, stvaraju se
uslovi za razdvajanje i analizu proteina u smeši. Da bi se odvojeni
proteini detektovali nakon razdvajanja, nosač se oboji odgovarajućim
sredstvima za bojenje, a prema intenzitetu boje, može se odrediti i
količina odvojenih proteina.