GERMINAL ZOLA

Émile Zola biografija:

Emile Zola (1840-1902), francuski romanopisac, najvažniji je predstavnik naturalističke škole.U mladosti
je Zola radio kao činovnik u izdavačkoj kući, zatim kao novinar, da se kasnije povlači i posvetio se
književnosti. Svojim je djelima izazvao u svoje vrijeme brojne polemike i optuživali su ga zbog
nemoralnosti, pretjerivanja i pomanjkanja ukusa. Napadali su ga zbog nehumanog opisivanja ljudi. Zola
nastavlja realističku tradiciju Balzaca, ali u teoretskom pogledu odlazi od “čiste objektivnosti”, kakvu su
propovijedali Flaubert i Maupassant, prema naturalizmu, shvaćajući čovjeka gotovo isključivo fiziološki i
smatrajući sebe naučnim radnikom. Naturalizam već ima svoje prvo djelo prije Zole u proletarskom
romanu Germinie Lacerteux braće Goncourt, ali ga je Zola prvi definirao kao metodu u predgovoru
Therese Raquin, romana koji sam naziva “književno-kirurškom autopsijom”.U teoretskim pitanjima na
Zolu znatan utjecaj imaju ideje H. Tainea. “Umjetničko djelo”, smatrao je Zola, “jest kutak stvarnosti
viđen očima jednog temperamenta”.Pisao je romane, kritičkespise, likovne kronike. Godine 1867. izdao
je monografiju o Edouardu Manetu,začetniku impresionističkog slikarstva, koji je tada bio slabo priznat
što je izazvalozgražanje javnosti kao i objava njegovog prvog remek-djela, Therese Raquin, iste godine.
U ciklusu je stvorio preko tisuću likova koji se kreću svim društvenimslojevima, progovorio o
aktualnim temama i o stvarima koje društvo skriva u želji da jeuzvišenije nego što jest. Njegova djela,
iskrenost i hrabrost, bili su često optuživani uime morala, vjere i patriotizma, ali na kraju njegov je genij
ipak priznat. Njegova sudjela počela izazivati diskusije, naturalizam se širio, knjige se prodavale,
prevodile iprerađivale za kazalište. Zolin značaj i slava službeno su se povećavali. Inspiriran suvremenim
teorijama o hereditarnosti, Zola je stvorio ciklus od dvadeset romana o članovima dviju međusobno
povezanih porodica, Raugona i MacQuarta, istražujući posljedice toga ispreplitanja i nastojeći da pokaže
odlučnost karaktera nasljednim osobinama. Iako, naravno, da ta djela nemaju onu naučnu vrijednost
koju im je želio dati Zola, ona nam prikazuju njegovo vrijeme isto onako temeljito i duboko kao što je to
ranije i na širem planu učinio Balzac sa svima. Zolina kreativna snaga nadvladala je njegove metode. Iz
serije “Rougon-Macquart danas se najviše cijene romani Jazbina, Nana, Zemlja, Slom.  U svima njima se
prikazuje sudbina porodice čiji su korijeni objašnjeni u prvom djelu cijele serije La Fortune des Rougons.

Slučaj Dreyfus

Devedesetih godina devetnaestog stoljeća francusku je javnost potresao slučajDreyfus koji je

imao velik utjecaj na život Emila Zole. 1894. godine Alfred Dreyfus,Alzašanin židovskog podrijetla, bio je
optužen za izdaju tajnih dokumenata Njemačkojna temelju pisma nađenog u otpacima jednog vojnog
atašea u Parizu. Iste godine jedegradiran i otpremljen u kazneničku koloniju u Cayenne, a njegovi
prijatelji pokrenulisu akciju da se proces obnovi i tražili dokaze za njegovu nevinost. Slučaj
kapetanaDreyfusa svoj je značaj s pravosuđa proširio na područje politike i potakao mnogapitanja te
poslužio kao povod političkim sukobima koji su zapravo bili odrazcjelokupnog sustava Treće
republike. Poprimio je tolike razmjere da je postalonemoguće ostati neutralan. Svaki se
radnik morao izjasniti kao drajfusovac iliantidrajfusovac, a trgovci i obrtnici morali su odabrati koji
će im biti mušterije.Antidrajfusovci su odvraćali pozornost od samog procesa i sudskih nepravilnosti
širećiprotužidovsku kampanju i proglašavajući sve drajfusovce izdajicama države.Generalštab je
želio dokazati Dreyfusovu krivnju i tu je zadaća bila povjerenapotpukovniku Picquartu. Zola
isprva nije pridodavao veću pažnju tom procesu, ali nije mu se svidjelaprotužidovska
kampanja pojedinih društvenih krugova pa je tako u časopisu Figaroobjavio članak u kojem je
prosvjedovao protiv rasne diskriminacije ističući da, akoDreyfus uistinu i je izdajica, židovi nemaju ništa s
tim. Smatrao je da mora izreći istinu,koju zaslužuju i Dreyfus i javnost, kako ne bi postao sukrivac
njegovih progonitelja, akao pisac, tada već svjetskih razmjera, znao je da će se njegov glas čuti. Figaro
mu jeotkazao suradnju jer su se pretplatnici i oglašivači bunili protiv njegovih članaka pa jesvoje stavove
i misli objavio u brošurama Pismo omladini i Pismo Francuskoj.Ne bi li umirila javnost, francuska je vlada
1898.godine izvela Eserhazya pred sud i zadva dana ga oslobodila na zaprepaštenje drajfusovaca.
Zola je na to reagiraootvorenim pismom predsjedniku Treće republike pod naslovom Optužujem
(J'accuse),u dnevniku L'Aurore, u kojem se borio za javni moral, za čovjeka koji je bio žrtvadruštvenih
predrasuda i prljavih kompromisa te kritizirao one koji su zbog «višihinteresa» dopuštali da pošteni ljudi
budu proglašeni izdajicama i tretirani kao zločinci.Članak Optužujem digao je veliku prašinu u
francuskoj javnosti, u jednom danuprodano je 300 000 primjeraka, a bilo bi ih prodano i više da je tiskara
mogla odštampati. U njemu su iznjeti podaci o kojima se do tada samo govorkalo, aoptuživani su ljudi
istaknutih položaja i funkcija koji su dopustili da nevin čovjek budenoptužen, a krivac oslobođen. U
ožujku 1898. godine, na temelju petnaest redakačlanaka koji su se odnosili na vojne suce u slučaju
Dreyfus, optužen je Zola, dok seostatak teksta izbjegavao jer se nije htjelo ponovno potaknuti
Dreyfusovo pitanje.Sama parnica bila je vrlo nekorektna, rasprava se prekidala kada bi krenula
uneželjenom smijeru, a mnogi svjedoci, koji su mogli svjedočiti u Zolinu korist, nisu bilipreslušani.
Parnica je trajala dva tjedna tjekom kojih su Zola i njegova obitelj bili naudaru razjarene javnosti,
zavedene pisanjem štampe odane vladi. Zbog formalnih razloga, Zolin je proces obnovljen u srpnju iste
godine i u donesenojpresudi optužen je na jednu godinu zatvora i 3 000 franaka globe, a uz to mu
jeoduzeta i Legija časti. Na nagovor prijatelja, napustio je Francusku i otišao u London.U svome
progonstvu Zola nije bio sretan, boljela ga je učinjena nepravda, smatrao jeda ga je odlazak ponizio, a i
bio je zabrinut za svoju obitelj kojoj također nije bilo lako.1899. godine obnovljen je Dreyfusov proces,
ali, uz sve okolnosti, Dreyfus je ponovnoproglašen krivim da bi ga nakon kratkog vremena pomilovali.
Zola time nije biozadovoljan jer je smatrao da Dreyfusu nije dana prilika da se dokaže nevinim, negomu
je, da se održi privid nepogrešivosti suda, oprošteno za djela koja je, navodno,ipak počinio. Dreyfusu je
napokon vraćena čast kada je, 1906. godine, vraćen uvojsku unaprijeđen kao major te je odlikovan i
Legijom časti.Zola nije doživio ovaj trijumf, smrt ga je zatekla 28. rujna 1902. godine, kada je
umrozajedno sa svojom ženom u Parizu otrovan ugljičnim dioksidom zbog pokvarenogkamina, usred
rada i stvaralačkih priprema. 1908. godine njegovi su posmrtni ostaciprevezeni u Pantheon. S njim je
nestao najplodniji pisac naturalizma, književnogpravca čiji je tvorac, a koji je iz Francuske odjeknuo po
čitavoj Europi i devedesetihgodina bio dominantan u zapadnoeuropskoj literaturi.

Zola i Naturalizam

Iako je svoj književni rad započeo pod utjecajem romantizma, Zola je ubrzo napustiopjesništvo i
veličanje platonske ljubavi te se okrenuo znanosti i fotografskomopisivanju. Već je 1864.
godine, u pismu jednom prijatelju, iznio svoju definicijuklasicizma kao stakla koje uvećava, romantizma
kao prizme, a realizma kao običnogprozora koji život prikazuje onakvim kakav je i koji je njemu, kao
takav, najdraži. Bio jepobornik znanstvenih metoda, determinizma i Darwinove teorije, a
ljudsko jeponašanje smatrao zbrojem društvenih okolnosti, osobnog temperamenta
tepsiholoških ustrojstava. U Mojim mržnjama zalagao se za napredak književnosti, a 1880. godine je
objaviopoetiku naturalizma u eseju Eksperimentalni roman pod utjecajem Uvoda
ueksperimentalnu medicinu fiziologa Claudea Bernarda. 1881. godine Zola je objasnionapuštanje pojma
realizam: «Pitaju me zašto nisam zadovoljan riječju «realizam»,koja je upotrebljavana prije trideset
godina? Postupio sam tako jedino zato što jetadašnji realizam sužavao književne i umjetničke
obzore; meni se činilo danaturalizam proširuje značaj promatranja» (Naturalizam u kazalištu).
Smatrao je kakoveći značaj treba dati fiziologiji i problemima zanimanja ljudi te da se
preživjelom,lažnom romantizmu, treba suprotstaviti živ, koristan i jedino istinit naturalizam. Iako
jenaturalizam proizašao iz realizma, Zola se prema njemu odnosio kritički pa je takoBalzaca, koji je u
svoje romane unosio metode promatranja i istraživanja te Stendhalas psihološkim opisima, Zola smatrao
svojim prethodnicima, ali im i zamjerao što susvojim djelima prikazali uzvišene, titanske likove dok se
naturalizam posvećivao iljudima sa samog dna društvene ljestvice.Svoje učenje Zola je zasnivao na
eksperimentalnom romanu od kojeg je očekivao dabude shvaćen kao svojevrsni eksperiment te da
doslovno opiše i analizira ljudskesudbine koje bi omogućile da se shvate temeljni razlozi ljudskog
ponašanja, a ne dabude samo zrcalo stvarnosti kao u relizmu. U svome djelu Eksperimentalni romanZola
je napisao: «Eksperimentalni roman je posljedica razvitka nauke u našemstoljeću; on izučavanje
apstraktnog i metafizičkog čovjeka zamjenjuje proučavanjemprirodnog čovjeka koji je potčinjen fizičko-
kemijskim zakonima i određen utjecajemsredine; jednom riječju, on je književnost našeg naučnog doba,
kao što su klasična iromantičarska literatura odgovarale skolastičkom i teološkom dobu. Drugi pisci
naturalizma, Zolini suvremenici, Guy de Maupassant, Gustave Flaubert. Najzapaženiji zajedničkiuradak
bila je zbirka pripovijedaka Medanske večeri iz 1880. godine. Zola je zapravojedini pravi predstavnik
naturalizma jer su ostali njegovi suvremenici u svojemstvaralaštvu sadržavali samo pojedine
naturalističke crte ili im je naturalizam bioodskočna daska k impresionizmu kao što je to bio slučaj za
Edmonda Goncourta,začetnika impresionizma. Zolin ciklus romana, Rougon-Macquartovi, postao je
prava «biblija naturalizma» ukojoj je pokušao, na osnovu dugotrajnog proučavanja i bilježenja, prikazati
utjecajsredine i nasljeđa slikajući život četiriju naraštaja jedne porodice pri tome opisujući svestaleže i
mnoga zanimanja u vremenu Drugog carstva koje je trajalo od 1851. do1871. godine. Cilj je ciklusa
proučavanje i to fiziološko, o pitanju nasljeđa i sredine, idruštveno, oslikati čitavu epohu s njenim
činjenicama i tendencijama kroz mnogepojedinosti kao što je to svojevremeno želio učiniti i Balzac.
Rougon-Macquartovesačinjava dvadeset romana od kojih su najpoznatiji i umjetnički najuspjeliji
romaniTrovačnica, Nana, Germinal, Zemlja, Čovjek- zvijer i Slom.

Germinal

Germinal est un roman d’Émile Zola, publié à Paris en 1885. Il est la treizième œuvre d’une série de
vingt. Il est à ce jour le roman le plus lu de Zola. Ce roman épique, symbolique, décrit ouvertement le
quotidien des mineurs. Tout passe par Étienne, substitut du romancier.

Germinal je pisan poput ostalih Zolinih djela, zbog njega je Zola putovao u raznarudarska naselja,
spuštao se u rovove, prisustvovao radničkim skupštinama u vrijemeštrajkova, samo da bi što bolje
opisao život rudara i pružio sliku štrajka u svimnjegovim fazama. Zola u Germinalu. Upoznajući nas sa
sedmeročlanom obiteljiMaheu u kojoj svatko, kome je to ikako omogućeno, radi u rudniku, uvodi nas u
svijetbijede i neimaštine te nas navodi da kroz eksperiment proučavamo utjecaj takvogsvijeta na te
ljude koji u njemu žive. Bijeda u rudarskom život istjeruje stid isuzdržanost jer njihov niski
standard prisiljava ih da jedu, spavaju, kupaju se i ljubejedni pred drugima, a njima ne ostaje ništa drugo,
nego da život, koji ih svodi nanagonsko ponašanje poput životinja, prihvate kao prirodan.Kroz opise kuće
obitelji Maheu u rudarskom naselju i tamnnog podzemlja rudnika kojiguši svaku nadu u bolju budućnost,
Zola je u skladu s naturalističkom školom istakaoone loše, depriminirajuće strane njihovih života na taj
način potičući čitatelje narazmišljanje i osudu takve socijalne nepravde. Da bi istaknuo socijalnu
nepravdu i nesrazmjer standarda društvenih slojeva, Zola jeopisao i jedan potpuno drugačiji svijet, svijet
bogatstva i udobnosti čiji si pripadnicižele pripisati pojam dobročinstva, ali ustvari misle samo na sebe i
sviđa im se poredakkakav jest te ga ne žele mijenjati. Opisujući štrajk po prvi puta u francuskoj
književnosti, Zola je zapravo dao slikuproletarijata koji se bunio protiv kapitalizma. Opisujući razjarenu
masu koja ruši svepred sobom, njen bijes i neracionalnost, na vrlo vjeran način, istakao je
svuvirtuoznost svog pripovijedanja i postigao naziv majstora pripovijedanja. U ovim djelima, kao i u
ostalima, Zola je slijedio smijer koji je utemeljio kroznaturalističke elemente. U opisu stvarnosti nema
uljepšavanja nego se čak ističunegativne pojave. U prikazanim scenama zločina i prevara, likovi se svode
na instinkte i nagone koji seoslobađaju u njima pod utjecajem trenutka i postaju animalna bića iz kojih
ispoljavajustrast, bijes, požuda i krvoločnost. U Germinalu pošao je čak i dalje opisujućibjesnu masu: «A
onda odjeknu jedan poklik, koji je zahtijevao da zarobljenike vrate, itražio da ih se smjesta oslobodi. Neki
su glasovi govorili da ih unutra kolju. I premdase nisu dogovorili, zaneseni jednim ushitom, jednom istom
potrebom za omazdom, svipotrčaše do susjednih hrpa opeka, do tih opeka kojima je laporasto zemljište
davaloilovaču, te koje su pržili na mjestu. Djeca su ih donosila jednu po jednu, žene su njimaispunjale
suknje. Uskoro je svaki imao do nogu streljivo i bitka opekama započe.»Stvarajući svoje likove i
smještajući ih u radnju, Zola je bio strogo objektivan,analizirajući ih poput znanstvenika
zanesenog vladajućim teorijama.

Naslov romana

Avant de trouver le titre définitif de son œuvre, Zola s’est penché vers des expressions plus proches et il
a choisit « Germinal » lors de son séjour à Azin. Le titre évoque le septième mois du calendrier
révolutionnaire, avril, et donc la Révolution française. Cette évocation créée un parallèle avec les sept
parties du roman : l’émeute parisienne, soit le germinal an III, l’émeute de la misère. De plus, le sens
symbolique est élargi au printemps, « la semence du futur germant dans les actions présentes » et la
poussée vers la lumière. En outre, le mot « germinal » contient presque toutes les lettres de « minéral »,
de galérien, de galerie, et que l’on entend « mine » comme l’annonce un roman sur celle-ci et les
mauvaises conditions des mineurs. Dans le sens positif, le titre est aussi une allusion à la naissance d’un
monde nouveau : celui des mineurs, qui sont devenus des hommes comme le décrit l’Humanité. En
conclusion, nous dirons qu’on ne peut nier que le titre « Germinal » tient un sens symbolique qui fait
référence à l’histoire française violente mais aussi aux conditions inhumaines et brutales des mineurs.
Ces réalités cruelles sont déjà transformées et annoncées par le titre de l’œuvre qui mérite une analyse
détaillée présentée dans les sections suivantes.

Analiza romana

Trinaesti roman iz ciklusa Rougon-Ma-cquart je Germinal. Centralna tema ovog romana je patnje rudara.
Ovaj Zolin roman smatra se najboljim romanom koji govori o sukobu radnika i kapitalističkog sloja unutar
društva. Zola je događaje u romanu povezao sa stvarnim rudarskim štrajkom koji se 1884. godine desio u
Francuskoj.

Le thème principal du roman est la misère ; la misère des ouvrier est largement commentée durant tout
le long de l’œuvre.Tout d’abord avant la grève, on peut constater cette misère à travers les conditions
de logements des mineurs.Par exemple chez les Maheu, ils étaient au nombre de dix et ils étaient
obligés de se coincer de telle sorte qu’a l’intérieur il fasse chaud qu’à l’extérieur de la maison il faisait
très froid.Pendant la grève cette misère va aller en accroissant, les mineurs n’auront plus de quoi se
soigner.Ils seront obliger de vendre leurs biens pour pouvoir acheter un peu de pain.
Un autre thème est l’amour ; l’éducation sentimentale d’Etienne se poursuit en même temps que son
apprentissage.Maheu lui avait appris son nouveau métier, sa fille Catherine va lui révéler
progressivement l’amour.L’aîné des Maheu se mariant, Zacharie, Etienne se voit proposer la possibilité
de loger chez eux.Il accepte.Il est désormais plus souvent avec Catherine et sa forte amitié pour elle se
transforme peu à peu en désir ardent.Ce désir est réciproque, mais rien ne se passe.Entre temps elle
sera mise avec Chaval dès sa quinzième année.Elle s’unira a Etienne après le meurtre de Chaval
quelques instants avant de mourir elle-même.Elle meurt à 16 ans et connaît presque en même temps
l’amour et la mort.

La souffrance est encore un thème, l’angoisse, la tristesse et le deuil sont là, les sentiments qui
envahissent le cœur des mineurs.Dans l’œuvre, celle qui va le plus souffrir c’est sans conteste la
Maheude.Elle va perdre son mari, Catherine, Zacharie et la petite Alzire.Elle va être obligée malgré tout
cela de retourner à la mine pour pouvoir nourrir le reste de la famille.

Germinal je Zolin roman u duhu naturalizma što se iščitava u detaljnim opisima svih događaja, likova i
situacija. U roman su uvedeni brojni likovi čime je pisac stvorio realističnu sliku rudnika u kojem se odvija
veći dio radnje. Naturalistički je opisao seksualne nagone likova i očajnu potrebu za hranom i pićem koja
ljude može nagnati i na ubojstva.Opisao je kako prodavač iskorištava djevojke i žene koje nemaju novca
za kruh te su mu se primorane podati kako ne bi one i njihove obitelji umrle od gladi. Detaljno je
prikazano radničko društvo koje je u kontrastu s imućnima, vlasnicima i voditeljima okna. S jedne je
strane prikazana neimaština, patnja, bol, nemoć i očaj, a s druge strane pariške skupocjene haljine, nakit,
pozlaćeni pribor za jelo, kola i najljepši konji. Imućnici se ne mogu staviti u poziciju siromašnih, za njih
nemaju sućuti i uvjereni su da su si siromašni sami krivi za takvo stanje jer imaju mnogo djece ili jer piju
pivo po krčmama.

Zola koristi poziciju trećeg lica, za razliku od dotadašnje „vještačke“ pozicije pripovijedanja. Narator,
zauzevši potonju poziciju,nastoji zadržati vještački status: on piše o stvarnosti, no štiti sebe pod
izgovorom da je to sve tek fikcija. Također, „vještačku“ poziciju su koristili pripadnici buržoazije.

Les Aspects Sociaux-socialisme

Le Socialisme dans Germinal est mis dans un contexte contradictoire : il y a d’un côté l’innovation
capitaliste et de l’autre les réalités de la condition ouvrière.[7] Ces deux côtés s’affrontent pendant
toute la narration. Le roman est écrit dans la perspective de cette dernière, du point de vue des mineurs.
C’est pour cela que Germinal est aussi considéré comme un « roman prolétarien.

LE PROLÉTARIAT

En général, Germinal dresse le tableau du mineur au travail, après le travail, lors des dimanches et de la
« ducasse ». Particulièrement, Émile Zola décrit le milieu de la mine avec la famille Maheu, leurs amis et
Étienne Lantier comme membre intégré. Ce milieu, qui est présenté dans le livre, est un monde bien
particulier : la vie au fond et dans la mine. Le travail au fond repose sur l’activité d’une équipe : quatre
haveurs pour arracher le charbon, deux herscheuses pour le charger et le rouler. La mine possède
également des galibots, des moulineurs, des ouvriers de la coupe à terre. Le travail est exténuant à
cause de la chaleur des galeries et le salaire est maigre: «…il y a les dimanches et les jours de chômage
[…]. Jamais plus de neuf [francs], entends-tu », dit la Maheude à Maheu, lorsque tous les deux comptent
ce que la famille gagne vraiment par jour.D’autres conditions des mineurs sont décrites dans le roman,
l’absence de vie de famille: on est entassé dans une maison trop petite. Les membres de famille se
retrouvent seulement le soir, les hommes boivent de la bière et les lecteurs sont invités à apprendre
quelque chose sur les mœurs, par exemple qu’on élève un lapin pour les fêtes et on le mange avec des
pruneaux.En plus, il y a trois grands problèmes qui compliquent les vies des mineurs. Premièrement, le
problème de l’hygiène : il y a beaucoup de personnes qui vivent dans une maison trop petite. Par
exemple, les Maheu sont dix et vivent dans deux pièces. Les gens ont peu de viande à manger, ils sont
obligés de se nourrir de beaucoup de soupe, il y a des nombreuses maladies et des déformations du
corps. Deuxièmement, il y a le problème de l’enfance : les enfants des mineurs ne vont pas à l’école, ils
travaillent. Ils descendent dans la mine à l’âge de huit ans et ils sont transformés en source de profit par
leurs parents. Troisièmement, il y a l’absence de lois sociales : il n’existe aucune protection pour les
mineurs parce qu’il n’y a pas de loi, ils dépendent de la Compagnie et ils peuvent être mis au chômage
pendant tout le temps, ils sont exploités et obligés de se soumettre.

\1