Јелена Минић: Породица у кризи

425

UDK 316.356.2

Јелена Минић

Породица у кризи

Апстракт. У раду се истиче значај породице за развој појединца, проблеми савремене по-
родице, значење функционалности породице; затим се даје кратак осврт на појмовно одређење
кризе, поделе кризе на одређене групе, као и значај кризе за развој појединца, али и породице
као система, чији је појединац неодвојив део. Такође, у раду се даље истиче значај породичних
ресурса којима породица располаже у периодима кризе, с посебним освртом на појам породичне
резилијентности. Поред истицања значаја кризе, дат је и кратак осврт могућих лоших исхода као
и ситуација које су угрожавајуће по породицу као систем.
Кључне речи: криза, породица, функционисање породице, породични ресурси, резили­
јентност.

Породица (дефиниције и значај)

Породица се дефинише на различите начине, тј. постоје неслагања у дефинисању

и теоријском одређењу, али се сви (теоретичари, практичари, лаици...) слажу да је ве-
ома значајна за нормалан развој појединца. Најједноставније се породица дефинише
као друштвена група, коју карактерише заједништво или одређена врста интеракција
(Голубовић, 1981). Подршка породице је водећи чинилац који одређује нормалан развој
људског бића (Kowal, et al., 2007) и психичко здравље својих чланова (Кубурић, 1994).
Породица може да буде извор највеће добробити за појединца, али и обрнуто (Голднер-
Вуков, 1988), извор стреса (Mosley-Hänninen, 2009), конфликта, проблема итд. Ментално
здравље одраслих зависи од „темеља“ који су постављени у претходним развојним фа-
зама (нарочито у раном детињству и адолесценцији) и у оквиру породице као примар-
не и најважније групе којој појединац припада. Екерман (Ackerman, 1966) истиче да
ментално здравље појединца зависи у великој мери од породице чије је појединац деo;
Каличанин (2002) сматра да су рано детињство и средински фактори веома значајни
за развој појединца, а Зуковић (2009) истиче ди испитаници високо вреднују феномен
породице и породичном животу придају огроман значај. Матић (према Виденовићу и
Колару, 2005) даље истиче да ментално здравље није само одсуство болести, већ и хар-
монично развијена личност, између осталог задовољна и породичним односима.
426 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

Породица је осетљива на промене у свом унутрашњем и спољашњем окружењу

(Милић, 2001), коју, између осталог, карактерише циркуларна узрочност (Barker, 1992)
и функционисање које зависи од социо-економског контекста (Гачић и Мајкић, 2000),
структуре, интеракције и функционисања породичних подсистема, ванпородичних
система и друштва у целини (Зуковић, 2008). Голубовић (1981) истиче да друштвене
кризе и дуготрајни друштвени конфликти (који се не решавају или немају перспективе
да буду решени) изазивају различите поремећаје у породици (од повећане учесталости
појава социјалне патологије чланова, до све већег броја дефицијентних породица).
У истраживању породица нарочито је важан системски модел, тј. приступ,
јер проучава породицу као систем који је, са једне стране, део ширег система, а са
друге, тај исти систем се посматра као скуп мањих, међусобно условљених систе-
ма. Системски приступ подразумева концепт система, тј. ентитет који се одржава
узајамном интеракцијом својих делова и у оквиру кога се наглашава значај целови-
тости, хијерархијске уређености и међуповезаности елемената (Половина, 2007).
Породица и јесте систем у сталној промени (Голднер-Вуков, 1988, 1994; Милојковић,
Срна, Мићовић,1997; Митић, 1995, 1997, 2000; Милић, 2001).

Проблеми савремене породице

Савремана породица је суочена са бројним тешкоћама и проблемима. Промене

у друштву су велике, брзе, нагле, са непредвидивим исходима и последицама по по-
родицу и њене чланове. Промене које се дешавају у друштву и време у ком живимо,
праћено бројним променама које трпи природа, затим друштвеним потресима и ратови-
ма, стална је претња здрављу становништва широм света. Све то чини да се појединац
осећа угрожено, без обзира где живи и ставља га у ситуацију сталне забринутости за
сопствено здравље и здравље своје породице, а пред породицу као систем и све њене
чланове постављају нове захтеве за адаптацијом и адекватним одговором на њих. У
таквим условима последице по развој, улогу и место породице у друштву су велике,
угрожавајуће и неретко и кобне. Проблеми савремене породице (посматрани глобал-
но) су: сиромаштво, насиље у породици, породична тескоба и покушај бекства неких
њених чланова, породица у тзв. демографском вртлогу, као и сумрак класичне породи-
це (Шијаковић, 2008). Промене које се свакодневно дешавају у свету, а тичу се здравља
људи, захтевају промене и у приступу и проучавању истих. Окретање ка факторима
здравља и салутогеној оријентацији, коју је научно утемељио, практично проверио и
широм света промовисао Антоновски (Antonovsky, 1885, 1988, 1993) неминовно је и
чини се неопходно у проучавању породица и проблема који је прате.

Функционална и дисфункционална породица

Функционална породица има способност да пронађе начине и решења за про-

блеме и конфликте са којима се сусреће. Располаже капацитетима, тј. одговарајућим
ресурсима и способна је да испуни задатке и одговари развојним потребама својих
Јелена Минић: Породица у кризи 427

чланова. За разлику од њих дисфункционалне породице најчешће одлажу решавање

проблема, тј. не испуњавају задатке, не одговарају развојним потребама њених члано-
ва итд. Дисфункционална породица је стално у кризи, не препознаје проблем све до
појаве симптома код својих чланова или претећег распада породичног система.
Олсонов (Olson, 2000) циркумплекс модел брачних и породичних система, један
је од најпознатијих и најчешће теоријски и практично примењиваних модела породич-
ног функционисања. Функционалност породичног система по поменутом моделу се
операционализује преко: кохезивности, флексибилности и комуникације. Породична
кохезивност се дефинише као емоционална везаност чланова породице, породична
флексибилност се односи на обим до којег је породични систем флексибилан и спо-
собан, док се породична комуникација процењује у односу на то колико породица као
група поседује вештине слушања, вештине и јасноћу говора, могућност праћења кон-
тинуитета разговора, уважавање и поштовање других наспрам истицања себе и сл.
(Зуковић, 2009). Веома важано за сагледавање функционалности породичног система
су карактеристике актуелне фазе животног циклуса у којој се породица налази, као и
питање ресурса или потенцијала којима располаже породица и којима се може оснажи-
ти њена функционалност (Зуковић, 2009).

Појам кризе

Нема јасног и једнозначног појмовног одређења кризе, већ се у литератури могу

пронаћи многобројне дефиниције, а често и различите интерпретације. Најчешће
се појам „криза“ користи за све типове негативних догађаја и за ситуације које су
нежељене, неочекиване, непредвидљиве... Изворно значење појма криза (грч. сrisis)
је: пресуда, суд, одлука, одлучна тачка, одлучујући тренутак и сл. (Вујаклија, 1997).
На основу изворног значења кризе може се закључити да криза може бити позитивна
и подстицајна за даљи развој или пак негативана, ометајућа и не ретко угрожавајућа за
даљи развој појединца или система. У античкој Грчкој криза се односила на ситуације
у животу појединаца и заједница у којима су се доносиле коначне и неопозиве одлуке
(Влајковић, 1998), док се у кинеском језику криза пише са два знака, од којих један
значи опасност, а други знак значи могућност (Влајковић, 1998). Схватање кризе као
опасности или могућности нам говори о њеној светлој и тамној страни, о подстицајном
или ометајућем потенцијалу, као и значају који криза има за развој и напредовање
појединца или система, али о застоју и назадовању који може да се догоди појединцу
или систему у периоду кризе. Криза се сматра прекретницом, ризиком, опасношћу, али
и могућношћу за даљи развој личности (Caplan према Влајковић, 1998).
Криза је период током кога се може помоћи појединцу или систему да мобилише
и оснажи ресурсе које већ поседује. Криза не значи болест, већ пролазно стање или
краткотрајну реакцију психолошке природе приликом соучавања појединца или поро-
дице са проблемом. Криза је „кратка психичка пометња која се догађа с времена на вре-
ме особама чији животни проблеми превазилазе њихове капацитете“ (Каплан, 1964). У
периоду кризе губи се равнотежа и постоје бројни покушаји да се нарушена равнотежа
поново успостави; затим се смањује адаптациона способност јединке с једне стране,
428 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

али се повећана вулнерабилност према деловању штетних чинилаца, као и ризик од

развоја менталних поремећаја с друге стране. Уколико се криза не разреши на адек-
ватан начин, прихватљив за појединац и систем и у скалду са њиховим капацитетима,
долази до поремећаја у различитим нивоима функционисања.

Криза и развој

Кризе представљају саставни део живота сваког појединца и породице. Постоје

различите класификације криза и две основне групе су: развојне и акцидентне
(Влајковић, 2000). Развојне кризе прате развојне фазе и оне су неминовне у току жи-
вотног циклуса појединца или породице. Развојне кризе подразумевају промене које
настају у прелазним, транзиторним или кризним периодима развоја личности, резул-
тат су привременог несклада између развојних могућности појединца и захтева који
потичу из социјалне средине (Erikson, 1976, 1994). Развојне кризе се још називају и
нормативним кризама, јер се везују за развојне промене (јт. прате развојне фазе), срж
су развоја сваког појединца или породице, јављају на различитим узрастима и сматрају
се нормалним, очекиваним и неопходним за развој. Кризни периоди развоја или пе-
риоди кризе иако обележени неравнотежом, нескладом, па и патологијом кључни су за
развој личности, јер се у њима припрема развојни помак и ствара могућност за даље
напредовање и развој како појединца тако и система у целини.
Акцидентне кризе се међусобно разликују у својој учесталости, интезитету, броју
појединаца које погађају, озбиљности последица по здравље појединца и резултат су
неочекиваних животних догађаја (чији извор може бити у природној или социјалној
средини). Акцидентне кризе настају као реакција појединца на нагле и изненадне про-
мене у спољашњем окружењу (Влајковић, 2005) и могу бити велике или мале. Велике
кризе називају и егзистенцијалним (као што су смрт блиске особе, тешка физичка или
психичка болест, губитак имовине у природним катастрофама и сл...), док мале или при-
родне кризе, носе у себи потенцијал за промену појединца или система и представљају
скривену или могућу „варницу“ која доводи појединца или породицу до промене, која
јесте суштина сваког развоја.
Међутим, када се говори о кризи у оквиру породице, нагласак је на стресору,
тј. животном догађају који је „довољно велике магнитуде да изазове промене у поро-
дичном систему“ (Митић, 1997. стр. 46). При том су чланови породице под утицајем
различитих стресора, који потичу из породичног система и система којима породи-
ца припада; који су важни за разумевање функционисања породице (Bronfenbrenner,
1979). У зависности од утицаја који могу имати на јављање породичног стреса жи-
вотни догађаји су сврстани у три категорије (Lavee, Olson, према Митић, 1997): не-
нормативни или акцидентни, нормативни или развојно очекивани и унутарпородичне
тешкоће или напетости. Уколико се животни догађај од стране чланова породице опа-
зи као угрожавајући (према Митић, 1997) по систем, настаје стање тензије тзв. поро-
дични стрес. Нови захтеви за адаптацијом уводе породицу и њене чланове у процес
превладавања стреса, чији исход може бити нова адаптација или пак враћање у кризу.
Јелена Минић: Породица у кризи 429

Перлин (Pearlin, према Божину, 2001) истиче да постоје околности које могу да
изазову код појединца тзв. животни притисак. Перлин их дели у три категорије (Божин,
2001) и то: нормални догађаји који прате животне циклусе, затим мање очекивани и
нагли и на крају упорни животни догађаји који су тешко променљиви и представљају
проблеме са којима се појединци свакодневно и током дужег временског периода
сусрећу.
Породичне кризе обележавају животни пут сваке породице, односе се на
поремећену психосоцијалну равнотежу породичног система и могу бити развојне и
неразвојне (Голднер-Вуков, 1994). Развојне породичне кризе настају уколико се по-
родица не прилагоди развојним потребама чланова у новој фази животног циклуса
(веома честе су брачне кризе, кризе у породицама са адолесцентним чланом итд.).
Неразвојне породичне кризе су изазване животним догађајима и ситуацијама које су
непредвидљиве, најчешће болне, трауматичне, изненадне итд., такође настају и услед
дуготрајних лоших односа међу члановима породичног система.
Поред наведене поделе породичних криза на развојне и неразвојне, постоји поде-
ла и на вољне и невољне породичне кризе. Вољне породичне кризе су последица дуже
напетости унутар партнерског односа и као такве су резултат избора начина решавања
тензије у брачном односу. При том барачни пар може да решава проблеме на различите
начине. Голднер-Вуков (1994) наводи три начина која још више продубљују породич-
ну кризу и прете да разоре породични систем у целини: отворени сукоби и физичко
насиље; триангулација или тзв. утроугљавање, најчешће детета и то најмлаћег или
највурнеабилнијег члана и развијање и одржавање симптома.
Невољне породичне кризе су везане за непредвидљиве, непријатне и тешке живот-
не догађаје као што су: рађање детета са посебним потребама, бројним тешкоћама у
развоју, физичким неодостатцима... затим тешке болести чланова породице, смрт у по-
родици, као и криза која је изазвана присуством само једног од родитеља. Криза изаза-
вана присуством само једног од родитеља може бити вољна (договор међу родитељима:
развод, одсуство услед посла и сл.) и невољна (смрт једног од родитеља, емиграција,
одслужење казне...).
Породица се суочава са кризом и уколико неки њен члан или више њих испољава
психијатријски симптом (било да је генетски или психолошки утицај у питању).
Породица као систем може да ублажи или својом дисфункционалношћу подстиче и од-
ржава психијатријски симптом код својих чланова. Психијатријски симптом у оквиру
породице као система могу бити везани за психозе, неурозе, психосоматске болести,
болести зависности... (Голднер-Вуков, 1998). Када је у питању неуроза важно је истаћи
да управо породица својом дисфункционалношћу подржава неуротични симптом,
стварајући тзв. зачарани круг‫ ‏‬из кога се веома тешко излази. У породици се зачиње и
језгро психотичног поремећаја (генетски утицаји) или обликује психотична личност
бројним кризама у оквиру породице као система. Када се породица као систем сус-
ретне са психозама (шизофренијом, параноидним стањима, депресијом итд) изложена
је кризи која је разарајућа по систем и њене чланове. Када је у питању породица као
систем и психосоматске болести, важно је истаћи да се емоционални конфликт транс-
формише у телесни симптом код једног или више чланова породице и да као такав ути-
че на њихово свакодневно функционисање, при том је улога психосоматског болесника
430 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

у породичном одржавању конфликта велика, а механизам одржавања психосоматског

симптома заштитна улога породице. Породица се сусреће и са болестима зависности
(наркоманијом, алкохолизмом...) или као претња или као стварност која погађа њене
чланове, најчешће адолесценте. Породица погођена болестима зависности је у великој
и озбиљној кризи која прети да прерасте у катастрофу читавог система, тј. у кризу са
негативним исходом по појединца, али и породични систем у целини.

Животни циклуси породице и криза

У проучавању и разумевању породица неизоставан је осврт и оријентација на жи-

вотни циклус породице. Животни циклус породице је природни контекст унутар којег
се обликују индивидуални идентитет и развој (Милојковић, Срна и Мићовић, 1997.
стр. 63), тј. основни фактор у одржавању континуитета породице, јер повезује про-
шлост, садашњост и будућност (Гачић и Мајкић, 2000). Свака породица пролази кроз
кризу, али свака породица нема исте потенцијале за њено превазилажење (Голднер-
Вуков, 1988), при том се и постојећи потенцијали се временом мењају, зато је изузетно
важно посматрати породицу у складу актуленом фазом животног циклуса.
Ерик Ериксон (1976, 1994) у својој психосоцијалној теорији личности говори
о осам развојних фаза током целокупног животног циклуса, истичући да ове фазе
представљају низ повезаних криза, које су неминивне у животу сваког појединца, а
знајући да је појединац део система (тј. породице) онда су то и кризе породице као
целине. Оно што мења једног члана породице мења и остале. Породична еволуција
и циклуси кроз које пролази захтевају веће напрезање у смислу адаптације на нове
захтеве. Животни циклуси представљају критичне тачке развоја за сваку породи-
цу, тзв. развојне изазове (Гачић и Мајкић, 2000), уколико се у току њих деси и неки
непредвиђени животни догађај (развод, болести, смрт...) могућност за продубљивање
кризе се повећава.
Многа живота раздобља јесу повод за кризу, међу њима нарочито се уздвајају
следећа:
• заснивање породице;
• породица са малим дететом;
• породица са предшколским дететом;
• породица са школским дететом;
• породица са адолесцентом;
• породица коју напуштају деца;
• породица са „празним гнездом“;
• породица која стари.
Породица са адолесцентом је нарочито рањив систем; ова фаза у животном ци-
клусу породице је изузетно провокативна за појаву проблема (Голднер-Вуков, 1994.
стр. 12) и од породице захтева нови процес реорганизације (Милојковић, Срна и
Мићовић, 1997). Адолесценција је важан и динамички период развоја (Ђорђевић, 1988;
Нешић и Радомировић, 2000; Гутовић, 2006) обележен бројним променама у разли-
читим аспектима. Адолесценти се у овом периоду мењају, али се мењају и захтеви
Јелена Минић: Породица у кризи 431

спољашње средине према њима, тј. дешавају се промене у односима адолесцената са

околином (Ћурчић, 2005). Неповољне промене у средини која окружује адолесцента
могу да интезивирају или промене уобичајене облике психопатологије или чак да до-
принесу појави нових облика психопатологије и поремећаја понашања (Ћурчић, 2005).
Адолесценција је криза на личном и породичном нивоу и она се развија око два про-
цеса; први процес се односи на то како адолесцент прихвата сопствене промене, а дру-
ги процес, како родитељи доживљавају промене адолесцената и промене сопствене
позиције и улоге у животу адолесцената (Половина, 2000).
Развојни кризе су везане за фазе у животном цилуксу породица и оне су углавном
очекиване, нормативне, природне и неминиовне у животу сваке породице, међутим и
поред свега тога представљају велики ризик по породицу. Њих могу да покрену раз-
личити стресори, тако је у једном од истраживања (Sagy, Antonovsky, 1992) развојни
стресор пензионосање члана породице.

Лечење породице у кризи

Лечење породице у кризи је важна област која ставља породицу као систем у
центар третмана, третирајући породицу као систем, састављен од скупа међусобно по-
везаних подсистема. У току кризе интезивно се трага за новим решењима која доводе
до промена. Криза је повезана са многим опасностима, како по особу тако и по систем
(„губи се тло под ногама“, „бива пољуљана равнотежа“...). Веома често је за излазак из
кризе неопходна стручна помоћ (психолога, психотерапеута, психијатра...).
Модели породичног лечења су различити (Голднер-Вуков, 1988) и то: психоди-
намичко породично лечење – где је циљ увид у несвесне факторе ранијих конфликта
који утичу на садашње; системско породично лечење – где је циљ промена образаца
и губитак симптома, раст, развој породице; бихејвиорални модел – где је циљ проме-
на проблематичног понашања у породици; искуствено-егзистенцијални модел – где је
циљ промена начина доживљавања и реаговања чланова породице.
Породична психотерапија истиче значај циркуларног сагледавања проблема, при
том је тзв. „идентификовани пацијент“ само носилац симптома у поремећеном и дис-
функционалном породичном систему. Важно је нагласити да је резултат разрешења
кризе промена, а да је свака промена болна, али је уједно и изазов појединцу и породи-
ци јер потстиче сазревање и даљи развој. Да би се систем, као што је породица проме-
нио, тј. нешто „добио“ (здравље, зрелост, слободу за све своје чланове...) и побољшао
свој начин функционисања нешто мора да „изгуби“ (дисфункционалне обрасце, се-
кундарну добит и сл.). Криза може да помогне члановима породице да се се зближе,
боље разумеју, обнове поштовање итд. Најквалитетнија промена је када се мења цела
породица и када је промена значајна и суштинска. До промене долази и спонтано, тзв.
природно излечење, али и кроз терапијиски рад са породицама. Најчешће промену по-
родице као система започиње и потстиче породична терапија, која укључује рад са
комплетном породицом или са делом породице или појединцем.
Кризе су важне за развој појединца или породице јер од успешности превазилажења
и њеног разрешења зависи даљи развој појединца и породице као система. Када се по-
432 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

родица суочи са кризом или пак постане свесна кризе, тј постојања одређеног сим-
птома или поремећенх односа међу члановима онда је она најспремнија је да се мења
и тај тренутак треба искористити за промену која ће за цео систем значити развој и
напредовање ка позитивном полу породичног функционисања.

Породични ресурси и породична резилијентност

Породично превладавање стреса подразумева постојање одређених породичних

ресурса (Митић, 2000) или фактора резилијентности (Капор-Стануловић, 2007) који
могу бити унутрашњи или ресурси унутар породице (индивидуални и породични) и
спољашњи или ресурси изван породице (друштвени контекст којем породица припада
и системи са којима је повезана). Индивидуални ресурси обухватају карактеристике
појединца који могу да помогну или одмогну у превладавању стреса. Породичне ре-
сурсе чине све карактеристике функционисања породице, које су некад, обједињене у
специфичан тип породице као и општа гледишта о породици њених појединаца које
омогућавају боље превладавање стреса (Митић, 1997. стр. 51). Постојање породичних
ресурса отпорности чини породицу отпорном на стрес, тј. резилијентном.
Све чешће се говори не само о резилијентности појединца, већ и о породичној
резилијентности (Митић, 1995, 1997, 2000; Гачић и Мајкић, 2000). Породична
резилијентност је релативно нов конструкт за објашњење како се породице адаптирају
на стрес и успевају да се извуку из невоља (Hawley, DeHaan, 2004). Резилијентност је
способност коришћења сопствених снага у савладавању тешких ситуација и животних
неприлика, тачније, „урођени каптицеат за превазилажењем неповољних животних
околности и ситуација“ (Зотовић, 2002, стр.20). Истраживачи се слажу да су елементи
породичне резилијентности кључни породични процеси и то: кохезија, флексибилност,
отворене комуникације, решавање проблема и систем веровања. Гачић и Мајкић (2000)
даље истичу да се са схатањем резилијентности као потенцијала и реалционо, индиви-
дуа не сагледава одвојена од породицног контекста, а породица од социјалног.
Породична резилијентност односи се на карактеристике, димензије и особине
породице које јој помажу да се адаптира на промене изазване стресним или кризним
ситуацијама (McCubbin, H. I., Thompson, A. I., et al., 1998). Следећа дефиниција гласи:
породична резилијентности се односи на кључне процесе који омогућавају породици
да се ефикасно суочава и превлада кризу или дуготрајне стресоре који долазе или од
споља или из унутрашњости породичног система и при том се опорави (Walsh, 1998).
Породична резилијентност се може дефинисати и као позитивни бихејвиорални
образац и функционална компетентност индивидуа и породице као целине, коју поро-
дица демонстрира у околностима стреса и тешкоћа, која одређује породичну способ-
ност да се опорави задржавајући свој интегритет као целине и уколико је потребно,
способност да се реорганизује (McCubbin, Thompson, 1998). Фактори резилијентности
могу бити унутарпородични и спољашњи, тј. социо културни и по мишљењу Капор-
Стануловић (2007) припадају пољу тзв. породичног капитала.
Постојање ресурса или снага омогућава или олакшава „борбу“ породице са
стресорима. Зуковић (2009) истиче да чак и школа може да буде значајан ресурс рас-
Јелена Минић: Породица у кризи 433

та и развоја породице. Када се говори о резилијентности појединца онда се под тим

подразумевају особине личности и биолошке каракетристике појединца које долазе до
изражаја у ситуацијама које су ризичне и угрожавајуће, то су тзв. протективни факто-
ри. Када се говори о резилијентности породице онда то подразумева одређене релације
међу њеним члановима (квалитет релација, породичну атмосферу....) и одређени квали-
тет породица, које настављају да се развијују упркос факторима ризика. Резилијентност
породице се односи на снаге и ресурсе породице и важан је појам у области менталног
здравља, који у последњих 30-так година добија на значају и употреби, како у струч-
ним и научним дискурсима, тако и међу истраживачима. Концепт резилијентности
појединца, али и породица представља концепт здравља у 21. веку и носи са собом
промене у оријентацији истраживача, теоретичара и људи у пракси.

Литература
Antonovsky, A. (1985). Health, stress, and Coping. London. Jossey-Basss Publishers, San Francisko.
Antonovsky, A. (1988). Unraveling the Mystery of Health, How People Manage Stress and Stay Well.
London. Jossey-Basss Publishers, San Francisko.
Antonovsky, A. (1993). Complexity, conflict, chaos, cocherenc, coercion and civility. Soc.Sci Med, 37:
969–981.
Barker Ph. (1992): Basic Family Therapy,London, Blackwell Scientific Publications.
Bronfenbrenner, U. (1979). The ecology of human development. Cambrige: Harvard University Press.
Božin, A.A. (2001). Ličnost i stres – Osećaj koherentnosti i prevladavanje stresa u uslovima društvene
krize. Vršac: Viša škola za obrazovanje vaspitača.
Виденовић, И., Колар, Д. (2005). Ментална хигијена. Београд.
Влајковић, Ј. (1998). Животне кризе и њихово превазилажење. Београд. Плато.
Влајковић, Ј. (2000). Избеглиштво ризик по ментално здравље. Београд. Југословенски Црвени
крст Србије, Међународна Федерација Црвеног крста и Црвеног полумесеца.
Влајковић Ј. (2005). Животне кризе – Превенција и превазилажеље, треће, измењено и допуњено
издање. Београд. Издавач ИП „Жарко Албуљ“.
Вујаклија, М. (1997). Лексикон страних речи и израза. Београд. Просвета.
Голднер-Вуков, М. (1988). Породица у кризи. Медицинска књига. Београд–Загреб.
Голднер-Вуков, М. (1994). Путеви и странпутице породице: Породица и млади. Београд.
Култура.
Гачић, Б., Мајкић, В. (2000). Породична резилијентност: кључни процеси. Психологија. 3–4,
329–350.
Голубовић, З.(1981). Породица као људска заједница. Напријед. Загреб.
Гутовић, М. В. (2006). Развојна психологија. Бања Лука.Универзитет у Бањој Луци, Факултет за
физичку културу и спорт.
Ћурчић, В. (2005). Ментално здравље младих – ризик и шанса. Београд. Психијатрија данас.
Вол.37. бр.1, стр. 87–107.
Ђорђевић, Д. (1988). Развојна психологија. Горњи Милановац. Дечје новине.
Екерман, Н. (1966). Психодинамика породичног живота, Подгорица. Библотека Психа.
Ериксон, Е. (1976). Омладина, криза, идентификација.Титоград. Победа.
Erikson, E. (1994). Identity and the Life Cycle.W.W.Norton & Company, In
Зотовић, М. (2002). Стрес и последице стреса: приказ трансакцинистичког теоријског модела.
Психологија, Вол.35 (1–2), 3–23.
Зуковић, С. (2008). Емпиријско проучавање породице – могућности и ограничења. BIBLID:
0553–4569, 54, 1–2, p.14–22.
434 Зборник радова Филозофског факултета XXXIX / 2009

Зуковић, С. (2009). Функционалност савремене породице и верска настава као ресурс њеног
оснаживања. BIBLID 0553–4569, 55,1–2, p. 33–47.
Каличанин, П. ур. (2002). Психијатрија: Заштита менталног здравља. Београд. Медицински
факултет.
Каплан, Џ. (1964). Принципи превентивне психијатрије. Лондон. Издавач Тевисток публи­каcије,
Лондон.
Капор-Стануловић, Н. (2007). Породица: породична резилијентност, вулнерабилност и поро-
дични капитал. У Зотовић М.:(ур.) Породице у Војводини: карактеристеки и функционал-
ност.Филозофски факултет, Нови Сад.
Kowal A., Szymona K., Opolska A., Piszczek R., Domanski, M. (2007): Family support and the senseof
coherence (SOC) in adolescents. Annales Universitatismariaecurie – Sklodowska Lublin-
Polonia, Vol. LXII, N 1,31.
Кубурић, З. (1994). Породица и психичко здравље деце. Београд. Чигоја штампа.
Милић, А. (2001). Социологија породице – критика и изазови. Београд. Чигоја штампа.
Милојковић, М., Срна, Ј. и Мићовић, Р. (1997). Породична терапија. Београд, Центар за брак и
породицу.
Митић, М. (1995). Породица и стрес-прелиминарно истраживање и шта даље.Технике за про-
цену брака и породице.Београд. Зборник радова. Социјална мисао.
Митић, М. (1997). Породица и стрес – између пораза и наде. Београд. Институт за психологију,
ИП „Жарко Албуљ“.
Митић, М. (2000). Породица и стрес. У Психологији избеглиштва. Влајковић Ј.,Срна Ј.,Кондић
К., Поповић М. (2000). Психологија избеглиштва, Београд. Издавач ИП „Жарко
Албуљ“,76–89.
McCubbin, H.I. & McCubbin M.A. (1988).Typologies of resilient families: Emerging roles of social
classand ethnicity. Family Relations, 37, (3), 247–254.
McCubbin, H. I., Thompson, A. I., et al. (1998): Stress, coping and Health, in Family Resilinacy. Sense
of coherence, Sage Publications.
Mosley-Hänninen, P. (2009). Contextualising the Salutogenic Perspective on Adolescent Health and the
Sense of Coherence in Families – A stady amnog adolescents and their families in the Swedish speak-
ing Finland. Laurea University of Applied Sciences Abstract.Master of Healthcare. Dana:09.11.2009.
preuzetohttps://publications.theseus.fi/bitstream/.../Mosley-Hanninen_Pamela.pdf1
Нешић, Б. (2000). Основе развојне психологије. Јагодина. Учитељски факултет у Јагодини.
Половина Н. (2000). Како сачувати ментално здравље породице у избеглиштву. Београд.
Југословенски Црвени крст Србије, Међународна Федерација Црвеног крста и Црвеног
полумесеца.
Половина, Н. (2007). Системска анализа сарадње школе и породице. Половина, Н., Бо­гу­новић,
Б.(пр.) У Сарадња школе и породице. Београд: Институт за педагошка истраживања.
Olson, D. H. (2000). Circumplex Model of Marital and Family Systems. Journal of Family Therapy,
22, 144–167.
Hawley, D.R., DeHaan, L.(2004) Toward a Definition of Family Resilience: Integrating Life-Span and
Family Perspectives. Family Process Vol.35 (3), p. 283 – 298. Published Online: 29. Jul 2004.
Sagy S., Antonovsky A.(1992): The Family Sense of Coherence and the Retirement Transition. Journal
of Marriage and Family 54. 983–993.
Šijaković I. (2008). Kuda ide savremena porodica. www.sijakovic.com/02/kuda-ide-savremena-
porodica/
Walsh, F. (1998): Strenghteoing family resilience. New York: Guilford Press.
Јелена Минић: Породица у кризи 435

JELENA MINIĆ

FAMILIES IN CRISIS

Summary

Numerous factors can influence one family and its functioning. This paper refers only to certain
factors which can influence family functioning, its development and thus indirectly affect mental
health of family members. Developmental and nondevelopmental, willing and unwilling family crises
are seemingly inevitable part of every family system. Experts in the area of mental health, family
psychotherapists or experts in the area of family functioning should aim their activities towards
facilitating of families to meet a variety of crises as effectively as possible. It is, thus, important to build
up the family resources, or abilities to identify the options provided by those resources, for overcoming
of crises. During the process of family functionality support, awareness of family members should be
raised concerning the importance and options that relevant institutions have to offer to a family in crisis
through different educative forms, seminars, debates, etc. As stressed by Ackerman (Ackerman, 1966)
tendency towards psychical health is not a luxury but a necessity of one family, and both the individual
and the society as a whole.
Key words: mental helth, family crises, family functioning.