Pavao Pavličić, Poetika manirizma, August Cesarec Zagreb,

Држићеви пролози, 149-180

149

О Држићевим пролозима и њихову односу према драмским текстовима и према цјелини

ауторова опуса потицајно су писали особито Звонимир Мркоњић („О Држићевој
театралности“, у зборнику Марин Држић, уредио Јакша Равлић, Загреб 1969) и Франо
Чале („Предговор“ издању Марин Држић, Дјела, Загреб 1979., поглавље „На маргинама
пролога и Тирене“); у овоме се разматрању на неколико мјеста ослањам на њихове
ставове.

Положај пролога у Држићевим драмским текстовима прилично је необичан. Необичан је

он прије свега по улози тих уводних текстова у односу на драму: пролози садрже изузетно
много обавијести, па ако у њима и није увијек скривен кључ за разумијевање дјела – као
што понекад јест – они барем освјетљавају неки важан аспект драмске радње или нуде
такву његову интерпретацију која из текста самог можда и не би произашла. Уз помоћ
пролога аутор осигурава својим драмама значењски контекст, даје упуту за гледање и
нуди властито мишљење о темељним књижевним питањима. Управо је то посљедње,
сматрам, важно: могло би се рећи да су Држићеви пролози обавијесно тако испуњени зато
што представљају мале поетичке трактате у којима писац износи мишљење о властитим
дјелима па и о књижевности уопће.
Поставља се, међутим, питање зашто се он у такве поетичке излете упушта баш у
пролозима, а не другдје.

150
У већини пролога – Тирене, Скупа, Дунда Мароја – истичу се три мотива на које се стално
усмјерава Држићева пажња. Један од њих је однос умјетничке илузије – или, ако се хоће
само књижевне фикције или театарске конвенције – и збиље. На тај се проблем Држић
враћа и у текстовима драма и у пролозима, и не настоји толико да га разријеши, колико да
на њега укаже, да утврди како он постоји. То се питање --- барем у првом слоју – своди на
то да су књижевност и збиља понекад веома сличне, те да међусобно утјечу једна на
другу.

151
Надаље, радо се он враћа на питање односа према традицији. Традицију ту треба схватити
широко: она обухваћа већ постојеће књижевне текстове, али и оно што постоји као
конвенција без обзира на конкретна дјела, као нпр. петраркизам, традицонални жанрови
итд.

Напокон, важан је у Држићевим пролозима и однос дјела према себи самоме. Дакако,
донекле је то наметнуто и намјеном и традиционалним положајем пролога, јер његова је
темељна улога, готово би се рекло, да се некако односи према дјелу пред којим стоји. Код
Држића, међутим, тај однос има много сложеније конотације, прије свега зато што се
његови пролози односе према својим драмама неконвенционално; неконвенционално,
наиме, управо по дубини захвата у дјело, Они нису драми само украс, нити само подршка;
они не звуче тако као да дјело само о себи говори, па чак ни тако као да писац говори о
своме дјелу, него као да о нјему говори нетко други, тко је склон чак и да то дјело оспори.
Драма тако престаје бити само драма и постаје поприште ширих и далекосежнијих
дилема.

- Маниристичка поетика

153
Понајприје, збиља се ту појављује у прилично уобичајеном и конвенционалном облику,
наиме тако што се у текст пролога уводе неке постојеће особе и ситуације.

Вучета… мало ученији Влах… руши се фикција, а уједно и придоноси оцртавању

литерарности лика
Тако долазимо до још једнога типично маниристичкога парадокса у овом Држићеву
прологу: управо спомињање стварних /// особа придоноси фиктивности ликова и
ситуација, али их и доводи у сумњу. А видјет ће се да има и обратних ситуација.
154
… виле, тврди се, доиста постоје у дубровачком залеђу (чим реални сељаци Обрад и
Вучета долазе с њима у додир), а те виле опет утјечу на судбину тог истог Дубровника.
Уосталом, оне су, каже се у прологу, и надахнуле Марина Држића да почне пјевати. На тај
се начин опет види како се у // Држића фиктивно храни реалним, бива од реалнога
састављено и како се због тога фикција може представити као збиља. Граница међу њима
бива све нејаснија.

155
Док се питају за здравље и помало један другога вријеђају, они се држе као да не знају да
их публика проматра. Али, мало послије, они почињу коментирати изглед публике и
хвалити њезин углед. На тај су начин збиља и фикција преплетене, и гледалац на ту врсту
недосљедности мора пристати.

156
На првоме, најдословнијем ступњу, појављује се афирмативно спомињање старих и
угледних дубровачких пјесника. Занимљиво је притом да се ту инзистира на опћенитој
важности поезије и на њезиној повезаности са збиљом.

157
Држић се, заправо, присјећа старијих аутора зато да би оправдао своје дјело, да би позвао
публику нека успореди оно што је он написао с оним што су створили стари. Укратко, он
традицију зове за свједока, за мјерило властитоме дјелу. Традиција се, на неки начин, у
овоме прологу појављује и у метатекстуалној функцији, у функцији самотумачења дјела.

158
Тиме, заправо, опет коментира властито дјело и одређује његов статус: ако је његово дјело
у најбољој традицији старијих пјесника, и ако од те традиције долази домовини највећа
слава, онда је Држић веома свјестан важности властитога посла. Традиција тако постаје
предмет опјевавања на веома сложен начин: не треба, наиме, заборавити да ту хвалу
Дубровнику, па и Држићу самоме, изричу Власи, који су од самога почетка представљени
као смијешни ликови којима се не смије у свему вјеровати. Тиме је у озбиљно и патетично
– хотимице или нехотимицие – уведена комична и иронична нота.

…159
…кад наглашава да ће се све ријет у пјесан… извињава се у прологу Скупа што је у прози

…говор о тексту и сам постаје текст, наиме, и сам садржи у себи неки концепт, неку
литерарну игру.

160
Ликови су истодобно и стварни и фиктивни, а такођер и радња; заправо, ликови су час
више, а час мање фиктивни, час виде себе као фиктивне, а час као збиљске особе.
Метатекстуалност оваквих пасажа, тако, нема задаћу да објасни комад, него да, тобоже
објашњавајући, нешто придода његову смислу.

Најједноставније казано, пролог је комаду коментар. Он представља настојање да се комад

сагледа очима некога другог и из другачије перспективе него што је она из које је
пасторала писана.

161
Управо зато што му је стало, његов пролог не одговара ни на једно од питања која
поставља. А то је и разумљиво: та питања умјетнички добро функционишу само дотле док
су питања и дотле док допуштају да се на њих одговара на различите начине. Другим
ријечима, питања обогаћују комад, не допуштајући одговорима да га осиромаше.

162
Већ смо у вези с прологом Тирене запазили да Држић воли замислити пролог као неку
врсту засебнога игроказа у којем важе другачији закони него у комаду самоме, а да, с
друге стране, управо у прологу он ствара особита значења из замућивања односа фикције
и збиље и из њихове проблематизације.

Особа која говори пролог Скупа (Сатир) проблематизира властити идентитет,

наглашавајући његову двојност.

Знајући да ће публика у Сатиру препознати Стијепа, невјестина брата, он у пролог ставља

формулацију којом се Стијепо одмах представља својим двоструким идентитетом, правим
и казалишним, па као Стијепо поздравља госте, а као Сатир најављује комедију. На тај је
начин одмах створена специфична маниристичка ситуација: човјек на позорници у исти
мах и јест и није лик који приказује, у исти мах и јест и није оно што је сваки дан, а
публика у исти мах и вјерује и не вјерује да је то Сатир, односно да је то Стијепо,
истодобно пристаје на казалишну илузију и од те илузије одустаје.

164
Већ из онога што је досада речено, видљиво је да пролог, заправо, кад год говори о тексту
самом, говори, заправо, зато да би протумачио његов однос према збиљи с једне стране, а
његов однос према традицији с друге.

Вила побегла од свекрве….

165
…бојећи се реакције неких особа у публици (бојећи се, дакле кривога тумачења односа
комада према збиљи) Њарњаси су одустали, па тако комедију играју неки млади и
неискусни глумци. Тако се показује да није толико важан сам текст – будући да је
комедија „старија нег је старос“ и украдена из Плаута – колико његово тумачење, начин
на који ће га нетко примити и схватити. Из тога се онда може закључити како позивање на
Плаута не значи опцију за ренесансну поетику, него представља брану од погрешних
тумачења, или таквих тумачења која би писцу и дружини могла бити неугодна.

Умножавање значења
То умножавање има за циљ да унапријед обрани текст од неповољних интерпретација, али
и да повећа његову умјетничку носивост.

166
Знање публике о традицији постаје тако једна од тема пролога, али и извор књижев-///них
поступака у њему. Јер, Држић све то не чини зато да би се оприједелио за неку традицију,
нити зато да би похвалио један жанр а покудио други, него само зато да би, уз помоћ
жанровских појмова, створио нова литерарна значења.

167
Тако је, уосталом, и с позивањем на Плаута. Из свега пто је досада речено постало је,
вјерујем, очито да Држић не истиче Плаута као свој узор, нити изражава жељу да буде
плаутовац. Плаут је за њега прије велико име из традиције, име које бива уграђено у
механизам овога његова комада равноправно са свим другим елементима. Позивање на
Плаута има за сврху да доведе пролог у онај особити однос према комедији до којега је
Држићу било толико стало, наиме да истакне њезину литерарност, с обзиром на то да ће је
публика ионако успоређивати са збиљом. А такво позивање на Плаута, не треба посебно
ни истицати, супротно је од ренесанснога.

168
Пролог, у томе смислу, има и важнију функцију него другдје, јер он треба да тексту даде
ону квалитету (вишезначност) коју овај заправо нема, или је нема у толикој мери. Пролог,
укратко, чини текст маниристичким и уједно даје особито тумачење маниристичке
поетике.

169
Да пролози Дунда Мароја стоје у некоме релевантном односу према збиљи, види се – и
видјело се, а у Држићево доба зацијело и посве јасно разабирало – и без икаква знања о
његовим уротничким писмима.
У пролозима се, понајприје, тврди да комедија експлицира, сликовито приказује и сажима
неке битне аспекте збиље. Тако се у Прологу нпр. Јасно каже да је комедија заснована на
нечему (или да је бар веома налик нечему) што се већ догодило у збиљи („ер се је
овјезијех комедија њеколико арецитало назбиљ у вашем граду, ке су свршиле у
траџедију“), а одмах потом слиједи тврдња како гледаоци треба да из игроказа извуку
поуку, те да од расипне дјеце чувају новац. У том би смислу, дакле, комедија требала да
сликовито о нечему корисном поучи, да се тако, нађе у служби зби-///ље. Збиља је њезин
материјал, а и њезин крајњи циљ, јер се комадом жели на збиљу утјецати.

170
Према томе, главна је задаћа комедије да нешто открије и саопћи а не тек да забави; да још
оштрије врати гледаоце у збиљу, а не да их неко вријеме засјењује фикцијама које су од
збиље и различите и далеке.

171
И ликови комедије и људи у публици дијеле се на људе назбиљ и људе нахвао, па се зато
не може избјећи закључак да су свијет на позорници и свијет у гледалишту један исти
свијет.
Збиља и фикција ту су врло радикално помијешане; збиљом и литерарном фикцијом
равнају исти закони. Будући да свијет на позорници и свијет пред њом нису два свијета
него један, логично је што је комедија заснована на законима збиље, као што је збиља –
барем понекад – заснована на законима комедије, чим се у тој збиљи нешто могло назбиљ
арецитати. Свијет је позорница и, обратно, позорница је свијет.

172
Рекло би се, наиме, да је Држић, ставивпи један тако важан говор у уста баш негроманту,
заправо упозорио свога гледаоца да буде опрезан: све то можда јест онако како се у
пролсову тврди, али можда и није, јер не треба заборавити да све то говори
професионални лажац.

173
Метатекстуалност ни овдје није посљедица пичеве жеље да буде исправно схваћен, него
да не буде схваћен криво, и да буде схваћен на што више начина.

175
…Дуги Нос истиче да је и раније долазио у Дубровник и приказивао игроказе који су се
публици свидјели. А тиме се не истиче само континуитет Држићева опуса, него и
континуитет једне концепције казалишта.

177
…Држић је, зацијело као прави маниристи, наслутио да је управо пролог онај тип текста
који отвара највеће могућности за поигравање цјелином књижевнога, односно казалишног
медија, до чега је њему било итекако стало.

Пролог је тачка на којој се сусрећу свијет збиље и свијет казалишне, односно књижевне
фикције. Он је на граници, пола у збиљи, а пола у фикцији.