Путујуће позориште Шопаловић

Љубомир Симовић
 Рођен у Ужицу, где је завршио основну, средњу и Учитељску школу. Дипломирао
је на Филозофском факултету у Београду, на смеру за јужнословенску књижевност
и српско-хрватски језик. Радио је као уредник Уметничке редакције Првог
програма Радио Београда. Редовни је члан САНУ.
 У првој фази свог стваралаштва Симовић пише неколико књига ведре младалачке
лирике, романтичарског призвука („Словенске елегије“, „Весели гробови“), да би
касније стварао тзв. војничке песме, надахнут националном тематиком, окренут
Србији ратника и сељака („Шлемови“, „Видик на две воде“). Ове песме су
својеврстан продужетак „Видовданских песама“ Милоша Црњанског, али датих као
фолклорно-хуморна верзија наше антиратне поезије.
 Неосимболиста, неокласициста;
 поезија му је утемељена на искуству народне и писане традиције (легенде, митови)
али и на сликама из савременог живота;
 Његова најпознатија збирка песама је „Хлеб и со“(1985), а со један од основних
симбола његовог стваралаштва. Сам наслов – хришћанска традиција, исказивање
добродошице госту. Честа је дистинкција слано-неслано у његовој поезији која
алудира на смисао-бесмисао живота.
 „драмски песник“ – драмску форму доживљавао је као могућност да се поезија
изражава сценски. Сцена му се указује као нови песнички простор, могућност за
обнављање великог песничког облика;
 Љубомир Симовић аутор је четири драме: Хасанагиница (1973), Чудо у Шаргану
(1975), Путујуће позориште Шопаловић (1985) и Косовски бој (1989). Уз Душана
Ковачевића и Александра Поповића један је од најзначајнијих српских драмских
писаца након Другог светског рата.
 Казао је да Бекет, Јонеско и Сартр нису били његови писци, јер је мислио да човек
нема права да говори другима ако нема наде. Воли дела у којима се осећају
животни сокови.
Kompozicija drame
 Драма је подељена у два дела, од којих први део има четири, а други шест слика.
Свака слика има поднаслов који је сажетак радње која се у њој збива (тако се
унапред откирвају делови драмске радње и то су епски моменти у драми).
 Упркос смрти два главна јунака (Филип и Дробац), Путујуће позориште
Шопаловић има препознатљиве особености кружне драматуршке структуре – и на
почетку и на крају налази се глумачка трупа која се упутила у неки непознати град.
Живот се наставља неумитно и вечно упркос апсурду људског постојања.
 Симовићева драмска дела приближавају се више од других српских драма
преовлађујућем жанру у европској драмској књижевности 20. века – трагикомедији
(драми у ужем смислу)
 с гносеолошком претензијом;
 с метафизичком тескобом израженом кроз хумор пун очаја;
 са фарсичним и гротескним што води у апсурд;
 с тежњом да се продре у непознату напетост живота и
 да се проговори о егзистенцији.

Драма у ужем смислу: подсетник

 Супротност између трагичног и комичног природно није апсолутна. Зато драмска
књижевност може тежити таквом разрешењу драмске напетости које не жели
извести крајњу заоштреност трагичне судбине, а настоји ипак задржати одређену
озбиљност целокупне радње.
 Избегавајући да живот схвати искључиво трагично, односно искључиво комично,
схвата га озбиљно.
 Драма је у том смислу, као посебна књижевна врста, ближа трагедији него
комедији, али она не тежи узвишености стила нити коначном трагичном завршетку,
тј. смрти јунака као једином могућем разрешењу.
 У драми нема трагичне патетике идеализованих хероја, али има дубоке патње и
свесне борбе реалних личности за решавање битних питања живота.
 Драма се не мири, као комедија, са човеком као таквим, него тражи нека дубља
решења за појаву човекове ограничености и његових падова и клонућа.
 У њој се постављају значајни проблеми човековог постојања у друштву и свету, и
узнемиреност човекова због разних противречности и апсурдности живота.
 У погледу тематике драма се приближава тематици друштвених и психолошких
романа и приповедака, приказујући моралну борбу човекову.
Место радње, време, ликови
 Место радње је Ужице, а време збивања су године Другог светског рата, док је
време трајања радње сведено на 24 сата усијаног летњег дана, спарне вечери и
ноћи, те раних преподневних сати сутрадан.
 Ликови су сврстани у три круга:
1. Окупатори и њихови сарадници (Мајцен, Милун и Дробац);
2. Грађани Ужица (Гина и Благоје Бабић, сусетка Симка Аџић, удовица
артиљеријског мајора, Дара, ткачка радница, Томанија, њена сенка);
3. Глумци путујућег позоришта (вођа групе Василије, Јелисавета Протић, Софија
Суботић, Филип Трнавац).
 Радња је, с једне стране, једноставна, али, са друге, има и дубљи слој, и на том
битнијем нивоу реч је о судбини позоришта и глумаца, односу уметничке и
стварносне истине, и о бављењу уметношћу у околностима ратних година (дијалог
на крају друге слике).

Први део – слика 1

 У дидаскалијама писац је сцену обележио јасним знацима рата: објавама,
наредбама, прогласима.
 Функционално ефектна експозиција: Ракијска пијаца, глумци изводе стилизвану
сцену из Шилерових Разбојника (метатеатралност) – реклама.
 Каква је реакција народа? Како су глумци дочекани?

Драмски сукоб
 Основни драмски сукоб назначен је већ у првој слици. То је, најпре, сукоб глумаца
са грађанкама Ужица које мисле да тешке године рата нису прикладно време за
позоришне представе.
 У хору огорчених жена истиче се ткачка радница Дара, активисткиња покрета
отпора, која износи уверљиве разлоге против приказивања најављене представе
(„Сваки дан хапшења, рације, стрељања, а ви се овде играте позоришта”; „Пола се
Србије завило у црно, а они глуме”).
 То је затим сукоб са представницима власти: прво са најнижим по положају,
Милуном (јасно назначене скромне интелигенције) за којег је дрвени мач из
реквизите хладно оружје, а разлика између имена ликова из драмских дела и
личних имена глумаца – лажно представљање.
 Уп. Милуна са Валијом из Проклете авлије.

SLIKA 2
 При саслушању, сукоб се шири и на представнике више полицијске власти – на
фолксдојчера Мајцена.
 Мајцен чита за шта су све глумци оптужени (недозвољено оружје, лажно
представљање, окупљање народа на јавном месту): из тога се може ишчитати
 карактеристика тоталитарних система (овде је фашистички, окупациони систем):
написани текст је гарант истине, текст има примарно позицију у односу на истину;
 Живот уређује уредба власти, а не мишљење.
 Филип се разоткрива као другачији од осталих јунака. Не припада реалности, живи
у имагинарном свету драмских дела и одиграних улога.
 Отеловљује биће глумца који не постоји изван својих драмских улога. Где је нестао
његов идентитет? Шта га је то поништило?
 „Ви сте мој ружан сан и ништа више!“
 Завршетак слике: отворено етичко питање – Не смета вам то што вам на позорницу
пада сенка вешала?

SLIKA 3
 Мења се место радње. Кућа покојног мајора Аџића где су се сместили глумци.
Симка им је издала собе.
 Сусрет глумаца са Дропцем.
 Искошен и первертован поглед Дропца види се у следећим речима: „Чудна стока су
људи! Више се плаше бруке него смрти!”. А заправо управо због тога такви људи
нису стока, већ морална бића.
 Кроз лик Дропца приказана је и примитивна свест, однос према глумцима као
према пробисветима, својствен старијим временима.
 Он тумачи своје име – дроб. Аутопортретисање: страх и трепет међу људима.
 Фантастично-симболичка ознака Дропца је крвави траг који оставља за собом.
 Дропчева прошлост: силовао козе. Садиста који ужива у батинању и иживљавању
над другима више него у било чему другом. Због тога га је тешко поткупити.
 Кратка дефиниција Дропчевог карактера – „није он звер, он је гори од звери, он је
нечовек“
 Чује се пуцњава (динамички мотив), Гина се брине за сина Секулу, није код куће, а
нешто се дешава опасно у граду.
 Открива се и постојање сукоба између Јелисавете и Софије, као нека врста
генерацијског јаза и неразумевања, израз оног вечитог сукоба старих и младих.
 Шта нам Симкино склањање есцајга говори о тадашњем положају глумаца?
 Софија ужива у реци. Има некакав чист доживљај стварности, и по томе се
разликује од осталих јунака. Као да обитава у некој врсти идиле. Она је израз снаге,
лепоте и радости коју са собом носи младост.
 Како Благоје реагује на Софијину лепоту?
 Сукоб Гине и Благоја због Софије и Секуле.
 Секула је оптужен и ухапшен за убиство окружног начелника и његове љубавнице
Анђе Карамарковић.
 Како сада Гина реагује?
 Мајчински мотивски комплекс у Симовићевој поезији.
 Сусрет Дропца и Софије.
SLIKA 4
 Интересантно је Василијево тумачење укуса српске публике, а уједно и народног
менталитета:
 „Наша публика, наш народ – са својим хајдучким, устаничким, и слободарским
традицијама, овако непокоран, непоткупљив, поносан, бунтован – воли да гледа
бунтовнике као што је Карл Мор! Потомци Обилића не иду у позориште због
уметности, него због јунаштва! И у цркву не долазе да вде Христа и Богородицу,
него да виде своје свете краљеве, и свете ратнике!”
 Апологија глумачког феномена – СОФИЈА: Можда глумац показује зашто уопште
вреди да се човек прехрани и преживи!
 ВАСИЛИЈЕ: Знате ли ви, госпођо, шта је позориште? Седите у Ужицу, а на десет
метара од вас — почиње Енглеска! На само десет секунди хода од вас — почиње
девети век!
 ФИЛИП:
 Шта ти, као глумац, желиш да постигнеш, да оствариш, са својом уметношћу, у
овом такозваном свету?
 ВАСИЛИЈЕ:
 Желим да помогнем људима да разумеју живот!
 ФИЛИП:
 И шта још?
 ВАСИЛИЈЕ:
 И желим да им помогнем да га забораве!

смисао глуме (уметности)

 Филип:
У овом свету,
у ком претварамо
овцу у кожух,
медведа у шубару,
и свињу у чизме,
ко ће учинити,
ако нећеш ти,
 да кожух заблеји,
да шубара замумла,
и да се чизме опрасе?
 За Филипа стварност постоји само као оваплоћење уметности театра („Ја у
стварност могу да уђем само са целокупном уметношћу којој припадам!“).
 Филип не признаје да је овај свет свет. Свет је изгубио своје прерогативе,
дехуманизован је. А позориште има улогу својеврсне реверзије, повратка
хуманости.

Међуигра
 Ауторски коментар у стиху;
 У тој међуигри глумци излазе из ликова драме и постају глумци, заступници своје
струке и позоришта.
 Исто то се догађа и у другој међуигри, после шесте слике, у којој се појављује само
Филип Трнавац.
 Тематизована је завеса као граница између фиктивног света позоришних представа
и стварности.
 У обе међуигре присутно је пишчево уверење да је, упркос томе што се стварност и
позориште ни по чему не могу изједначити, позориште оно место („век сажет у два
сата, бескрај на десет квадрата”) на којем је људско биће подстакнуто да мисли и да
се суочи са истином света и самим собом.
 „Показаћу свету црн гвоздени пањ: дрвеним мачем пресечен наковањ!” –
метафоричан пишчев одговор на питање да ли је позориште потребно људима у
тамним и крвавим временима рата.

Други део – слика 5

 Мајцен забрањује извођење представе Шопаловићеве трупе због убиства начелника
и његове љубавнице.
 Гинина брига за сина Секулу.
 Гина открива међу Секулиним стварима писмо (класичан динамички мотив) којим
се открива да између Секуле и Симке постоји љубавна веза.
 Филипов губитак егзистенцијалног упоришта изазвао је дезоријентисаност и
осећање изгубљености у свету. Гротеска – оно што је познато одједном се чини
непознатим и страним.
 Милун једе дозволу за одржавање представе. Благоје и Гина су спремни да лажно
сведоче, те да потврде да Милун није уништио дозволу. Зашто?

Слика 6, међуигра, слика 7

 Дробац трага за Софијом;
 Филипови стихови о мачу и наковњу;
 Преображај Дропца након разговора са Софијом;
 Кажњавање Софије – шишање;
 Зоран Милутиновић добро запажа да је седма слика битна за поетику Симовићеве
драме и да је њен текст у вези са приповетком Аска и вук Иве Андрића.
 Софијина лепота и глума у седмој слици представљају драматуршки еквивалент
дрвеног мача који пресеца наковањ, тешку мучну стварност насиља у окупираном
Ужицу.
 Софија је успела да Дропцу представи један свет, који се у њему и око њега већ био
угасио, и ту позоришна моћ стаје. Границу која дели привид од реалности она је на
кратко, привремено, померила према свету и учинила да се позоришна моћ испољи.
 Дакле, уметност је била апсолутно делотворна у борби са насилником и батинашем.
Али не и са грађанима који су вођени лажним моралом и маном пребрзог
осуђивања.

Слике 8 и 9
 8. Сусрет Софије и Филипа. Филип је у некој улози.

 9. Грађани гледају изношење леша начелника и љубавнице. Маса воли крв. Долази
Филип, наводи речи из неке драме и признаје да је он убио људе.
 Расплет драме: позориште и живот још једном се сурово преплићу.
 у граду пред кућом окружног начелника стражари износе на улицу лешеве
начелника и његове љубавнице, појављује се Филип, којег тај призор подсећа на
мртва тела Клитемнестре и Егиста из Еурипидове Електре.
 Он почиње да говори монолог Ореста.
 То је за Мајцена довољан доказ његове кривице. И не покушавајући да бежи,
Филип гине од куршума стражара.
 Кафкијанска кривица, уп. лик Ћамила из Проклете авлије.

SLIKA 10
 Друм изван града. Глумци настављају свој пут.
 Софија открива да је у разговору са Дропцем користила текст из једне драме.
 Глумци схватају да Филип није убица, већ да га је главе коштала улога коју је играо
пред Мајценом и стражарима.
 То је било трагично укрштање два света. Тако је заправо спасио правог убицу и
омогућио Симки и Секули да наставе љубавну везу.
 Симка доноси вест да је Секула пуштен из затвора. Филип га је ослободио дрвеним
мачем – моћ фикције.
 Последње речи драме, које изговара Симка, обавештавају о судбини батинаша
Дропца – обесио се о исту крушку о коју и Јеврем с Татинца (који се у драми
појављује као невидљиви лик), кад је чуо да злогласни батинаш долази да га
ухапси. Дробац се обесио истом оном жилом којом је тукао, док је у руци држао
видову траву, иако је, претходног дана, сусревши се са лепотом Софијином,
прогледао.

Моћ драмске фикције

 Кратак боравак позоришне трупе је, упркос материјалној беди и неодржаној
представи, оставила за собом и недокучиви траг позоришне чари и озарила, макар
за тренутак, тамну стварност житеља окупираног провинцијског града.
 Филип је покушао да ту границу потпуно укине и свет учини позоришном сценом.
Наковањ му је сурово узвратио казном која следи за непрепознавање и
непоштовање границе. Та граница постоји, иначе не бисмо могли да препознамо
постојање позоришта. Та граница је покретна, јер да није, не би било могуће
позориштем интервенисати у свету.

Резиме
Ликови
 Путујућа позоришна трупа
 Народ се према њима односи као према неким пробисветима. Крију од њих есцајг,
из страха од крађе. Трупа је сиромашна, немају новца да плате кирију.
 Гина глумице упорно назива курвама.
 Репертоарско опредељење (представљање немачког писца-класика) посредно
говори о Василијевој опрезности и трезвеној процени шта је у тим околностима
могуће играти.
 Интересантно је Василијево тумачење укуса српске публике, а уједно и народног
менталитета.

Филип
 Чудне упадице има у незгодним моментима, тиме продубљује неспоразуме између
власти и глумаца при саслушању у полицији.
 Одржава и негује перспективе позоришне имагинације, његова позиција није
утемељена у овом свету, већ у фиктивном свету драмских дела.
 Донкихотска фигура – не дели исту реалност са осталим глумцима.
 Јелисавета даје Филипу дијагнозу: позоришно лудило.
 Протејски принцип, непрестана смена облика/улога, константно преображавање.
Филип је симбол – његово лудило дијагноза је читавог света.
 Филипов идентитет није стабилан, већ променљив и динамичан.
 Непрестано мења улоге и идентитетае чије је порекло у драмским делима, вођен
тактом и импулсима догађаја из стварности.
 Отуда уз његово име у Лицима драме стоји и одредница: глумац са две маске испод
којих се можда налази и трећа.
 Овај моменат подсећа на Андрићев есеј Разговор са Гојом: „кад би уметник могао
некако да објави свету своју праву личност и своје позвање, ко би му веровао да је
то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема
у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску, у жељи да се искрено насмеје
и право погледа, било би још људи који би га молили да буде потпуно искрен и
поверљив, и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско лице”.
 Филип и Дробац су две основне супротстављене енергије, они су симболи два
света, једног старог и хуманог, и други новог и дехуманизованог, нељудског,
нечовечног.
 Филип је генератор интертекстуалних веза које се успостављају у овој драми.
 Филип је кључни јунак, он је јунак кроз којег се све прелама, јунак-симбол.
 Филип животом плаћа право да живи личну судбину, да оствари свој сан.
 Живота га је коштала тежња да живи по унутрашњем диктату и аутентичном
осећању света.
 У његовој смрти има заправо жртвовања – намерно или не, његова смрт доноси
разрешење Секулине судбине, његов грех је искупљен.
 Тиме је осведочена моћ позоришта и драмске фикције и њено огољено дејство на
стварност и судбине људи.

 Филип губитак егзистенцијално упориште – осећај изгубљености.

 ФИЛИП:
 Ја овде никога од вас не познајем... Ти ниси наказан... а без наказности нема
Ричарда! Немаш ни велики нос... а без великог носа нема Спрана! Ко си ти? Лире,
ако си Лир, где ти је лудило? По чему да те познам, Фортинбрасе, ако долазиш без
бубњева и застава? Не знам где сам... По чему да се оријентишем? Кад бих видео
лобању, или лопату... кесу талира, или мач и шлем... Да бар имате лепезу, или цвеће
у наручју... Не знам ко сам, не знам шта треба да говорим! Има ли ово позориште
суфлера? Има ли ова представа редитеља? Да ли овде постоји инспицијент?

Дробац
 Одљуђена сподоба и страх и трепет окупираног града – иза кога остају крвави
трагови.
 Као и Милун, он је дериват новог окупационог света и фашистичког система.
 То је свет који је омогућио да оно што је било најгоре у Дропчевом бићу исплива на
површину и слободно се манифестује у стварности.
 Фашистичко-окупациони свет прихвата Дропчеву патологију, јер је и сам тај свет
заснован на болесним и нечовечним основама.
 Искошен и первертован поглед Дропца види се у следећим речима: „Чудна стока су
људи! Више се плаше бруке него смрти!”.

Секула
 Један од невидљивих јунака (као Аџић, начелник, љубавница, кафеџија, Јеврем са
Татинца), који се не појављује на сцени, већ о њему само гoворе други ликови.
 По Симкином мишљењу, Секула је диван младић, оличење нежности, и сигурно да
је неправедно оптужен за двоструко убиство.
 Секула је члан покрета и атентатор. То недвосмислено потврђује упутство раднице
Даре његовој мајци да спали све хартије из Секулине собе.

слика рата
 Рат је у другом плану догађања, и само делимично утиче на радњу.
 Симовић се претежно бави личним судбинама и карактером јунака, те се добија
утисак да њих не могу да измене никакве социјалне нити политичке датости:
 глумци желе да одиграју своју представу и у сенци вешала;
 судбину човека-звери Дропца одређује сусрет са лепом глумицом;
 Филип би се понашао једнако и у мирнодопском окружењу;
 Благоја до крвавих трагова доводи празнина живљења и љубомора;
 љубавна веза Симке и Секуле није условљена ратним окружењем.

Фантастични елементи
 Веродостојност фабуле драме нема првенствени циљ да дочара дословно верну
слику живота. Зато Симовић у своја драмска дела – то је њихов особени знак –
уноси елементе фантастичког (укрштајући стварно и нестварно).
 Фантастичан елемент представљају крвави трагови које за собом оставља Дробац.
 После његовог заљубљивања у Софију, спознаје греха и очишћења кроз смрт као
код античких јунака, крваве трагове преузима Благоје, који своје осећање мање
вредности исказује тако што на силу, уз помоћ родољупки из покрета отпора и
љубоморне Гине, ошиша дугокосу лепотицу из путујућег позоришта (лепота
страда).
 Изгледа као да је зло попут материје или енергије – не може да настане нити
нестане, већ само мења облик и непрестано се преображава. Зло или коб се пренело
са Дропца на Благоја.
 Филип живи искључиво у свету позоришне фикције и не разликује свет театра од
живота. Као да неке натприродне силе гоне Филипа да у остварности опседнуто
понавља збивања која су се некад догодила.

Језик, хумор
 Јунаци говоре дијалектом, а такав је и правопис. Тако се додатно карактеризују
јунаци.
 Афоризми, сублимна мисаона поезија.
 Народна мудрост.
 Мудра запажања о односу позоришта и живота.
 Симовићев хумор више је говорни него ситуацијски (брачне размирице Благоја и
гине имају у себи нечег горког и хуморног).
 Хумор Симовић остварује уз помоћ разуђеног језика, игре речи, погрешне употребе
страних речи (Гина: моментални уместо ментални болесник).
 Циљ хумора – не моралисање, него изражавање тескобе живљења трагикомичних
јунака.