Бјелински поглед на руску књижевност 1847.

Године

На почетку Бјелински објашњава настанак руске књижевности која је почела

подражавањем као плод свесне мисли. Међутим, константни развитак коме је тежила
довео је такође и до тежње да постане натурална и природна. Натурална школа- Права
природа човековог бића се обелодањује у реалностима свакодневног живота. Начелно
ово је и Гогољев принцип по коме ствара, тако да се такође назива и Гогољева школа. 1

Стварност се показује у њеним типичним појавама што је у супротности са

сентименталношћу романтизма. Мотиви: грађанско друштво нижих слојева;
чиновници; сиромаштво; беда; занатлије праље просјаци... Основна форма је
физиолошки есеј: поједине појаве описане хируршком прецизношћу; терминологија је
професионална, а укључује се и градски сленг. Заплет физиолошког есеја конструисан је
као опис типолошких карактеристика друштвеног објекта. Постојао је опис живота као да је
"урезан", без украса и фикције. (Бјелински није највећи поброник ове форме јер сматра да
сушто подражавање стварности није још уметност- не одушевљавају га практичне
примене природне школе иако је начелно брани).

Бјелински отвара дискусију са критичарима натуралног и реалистичког приказивања у

уметности тако што прави дистинкцију између 2 дефиниције уметности једне koja vidi
„песништво као улепшану природу“,и друге, која се односи на Гогољева дела, да је
„уметност репродукција стварности у свој њеној истинитости у којој је све у типовима
а идеал није украс (лаж) већ су то односи у које писац доводи типоове које је створио у
складу са мишљу коју жели да развије“. Типови су за Бјелинског у основи реалистичког
приказивања јер они представљају уметникову обзервацију друштвених збивања у
којима, вођен својим инстинктом, увиђа одређене правилности и неправилности
карактера и друштва. Природа је вечити образац уметности, а човек најплеменитији
њен предмет.

Оправдавање натуралне школе. Прва оптужба је због напада на чиновника тачније

приказзивања чиновника као злонамерних карикатура. Друга оптужба је због
приказивања ниžих сталежа друштва насупрот ком стоје узорни писци Карамзин и
Димитријев. Битна је чињеница да је једно од најважнијих Карамзинових дела „Бедна

1
Лиза“ заправо прича о сељанки из околине Москве. Проблем је, наводи Бјелински, то
што је у питању улепшавање стварности, приказивање сељачког живота китњастим
говором кои му није својствен, по образовању и положају. Натурална школа је у
супротности са оваквим кривљењем стварности, а идеја је „што већа сличност лица која
се описују с обрасцима из свакодневног живота“. То је само први захтев. У следећем
сегменту текста Бјелиснски уводи питање шта читаоци траже од текста. ЦИТАТ РОЗЕ

Суштина је у томе што Бјелински није искључив- није сиромаштво, јад, беда и стваран
живот једино што треба бити приказано у књижевности, а при томе изоставити све
друге друштвене појаве у виду благостања, идеалног, па чак и фантазије на маргине
књижевносг стваралаштва. Идеја је у томе да се првом, натуралном пружи заслужени
дигнитет својствен садржини која „одговара зрелости“. Како Бјелински наводи: „Вама
лаж нама истина да поделимо без свађе срећом вама није ни потребан наш део а ми не
бисмо узели ваш“. Приказивање одређеног начина живота је ствар пишчевог избора
предмета која не зависи од туђе воље, а чак ни његове ћуди. ОДабир предмета
„изискује верност свом „талену, природи и фантазији“. Ова три фактора утичу на
колоквијално реченео избор између тмурних и веселих ствари.

Што се тиче читаоца поставља се питање да ли су исте теме пријемчиве образованом и

необразованом читаоцу? Аргументација Бјелинског је следдећа ПЛАВИ ЦИТАТ Што
ће рећи да образовање само развија моралне моћи у човеку али му их не даје, то ради
природа те зашто она не би дала исту ствар сељаку и аристократи.

Други сегмент је одбарана натуралне школе са естетичког становишта за коју

Бјелински каже да је у име чисте уметности ради саме себе. Наводи како ЈЕ поменута
изјава највероватније немачког порекла- народ који је склон сањарењу и
контемплацији. Са циљем уметности ради уметности саме по себи долази и друга врста
крајности у виду апсолутног уметничког усмерења ка сувопарној дидактици која нема
живости. Дакле колико год да су узвишене мисли унесене у песму, без поетске обраде
она нема уметничку вредност. Исти је случај и са романом у којем без типова читалац
не може пронаћи природност, верно запажање. Ипак није довољно ни само добро
писати тј. стварати уметност без мисли унесених у дело; потребно је ПОЈАВЕ ИЗ
СТВАРНОСТИ ПРОПУСТИТИ КРОЗ ФАНТАЗИЈУ чиме им се пружа нов живот. О
ПОРТРЕТУ
Физиолошки есеј је, као што сам у уводу навео, представљао верно сликање природе,
што само по себи није доvoqno да би начинило уметника истакнутим. Бјелински даје
пример приказивања гнусних призора као што су сцене убиства, мучења итд и тиме се
осврће и на правило прикладности у прошлим традицијама. Наводи како призор
убиства не може пружити ужитак, тачније да уживање не произилази из самог чина већ
из начина на који уметних приказује дело и представља естетско уживање помешано са
одвратношћу. Без талента, уметник може само приказати чин, понекад и до најситнијих
детаља али се својеврсни и уметнички начин приказивања никада неће формирати и
тиме пружити естетски ужитак већ ће у најбољем случају изазвати неку врсту
знатижеље.

Уметност у сопственој сфери и апсолутно ради себе саме је апстрактна мисао и никада
не може постојати као таква. Њој су неопходни већ поменута фантазија, али и моћи
размишљања и ум које многи сврставају у област науке. На овом месту Бјелински
доводи Шекспира у причу као пример уметника у ком су истакнути и фантазија и моћ
размишљања те да човек „не зна чему ће пре да се диви“. Поводом уметника као
индивидуе у тексту се наводи да се он обавезно испољава као личност у својим делима
барем у одређеној мери, Шекспир се показује у својим делима, а кроз његову личност
се могу приметити и народ и друштво у коме ствара. (дух народа дух времена). Ово
испољавање се дешава несвесно и по Бјелинском представља саставни део дела. Зато је
и естетичка критика, која жели да се бави песником и делима без контекста времена и
места суштински у криву. Песник треба да изражава оно што је опште и заједничко
читавој његовој епохи. То се постиже тако што ће он пратити свој инстинкт који сам
поменуо у уводу. Иако песник у том случају иде насупрот већини, време ће показати
како су га таленат и инстинкт инспирисали да сачини општу слику свог доба која
можда и не буде прихваћена у његовој епохи. Али инстинкт је кључ, чим песник почне
да расуђује и да се упушта у филозофију он греши и спотиче се. Ово су последње речи
из есеја и односе се на Гогоља који је у својим последњим годинама запао у верски
мистицизам што Бјелински овим путем критикује. Текст има заокружену структуру од
похвале Гогољевом стваралаштву до неке врсте покуде његовим последњим годинама,
а све то кроз призму идеја Бјелинског о томе шта чини добру уметност и талентованог
уметника.