УНИВЕРЗИТЕТ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДИ

Семинарски рад

Истоија уметности I

ХРАМ ЕРЕХТЕЈОН

Професор:Проф. др. Милан Просен

Студент: Анђела Стојановић

Студијска група: Дизајн унутрашње архитектуре и намештаја

Број индекса: 6731/2020

 Увод

Једно од најпознатијих и до данас најбоље очуваних античких светилишта је Акропољ

који се налази изнад грчке престонице Атине. Иако су то подручје људи насељавали још у
доба неолита, о чему сведоче комади керамике нађени на овом простору, садашњи изглед
и значај подарили су му Грци у златно доба антике. И поред тога што је током миленијума
претрпео бројна разарања и пљачке, Акропољ се до данас сврстава у најзначајније
археолошке локалитете. На старогрчком άκρό значи врх, а πολις значи град, па је тако у
преводу Акропољ град на узвишењу.

Светилиште је посвећено грчкој богињи Атини, по којој град и данас носи име.
Култ богиње Атине датира из Архајског периода од 550. до 480. године пре нове ере.
Акропољ, на коме се налази архитектонски комплекс храмова, смештен је на површини
димензије 300×150 метара. На светилишту су до данас сачувани остаци четири античка
храма: храм Атине Нике, Пропилeји, Партенон и Ерехтејон. Антички храм Ерехтејон се
налази на северној страни комплекса и један је од најлепших и најзагонетнијих грађевина
које су Грци икада подигли. Чувао је најважнији култ богиње Атине, Атине Полиас,
заштитнице града. Али, његов значај није само у томе. Поред олтара Посејдона/Ерехтеја,
Хефеста и Бута, у Ерехтејону су у оквиру истог комплекса обједињени и знаци оснивања
града Атине, односно Посејдоново слано море и Атинине маслине.1

Мит о Атини и Посејдону

Изградња Ерехтејона инспирисана је митом о сукобу Атине и Посејдона чији су се

култови славили у заједничком храму, саграђеном на месту њиховог надметања. Мит
приповеда како су се на самом почетку надметали Атина и Посејдон око тога ко ће бити
владар и заштитник Атике. Посејдон је, показујући снагу, ударио својим трозубцем у
камену зараван на Акропољу и направио пукотину из које је потекла вода и попунила
празнину, али пошто се испоставило да је слана названа је Ерехтејево море. Током
владавине краља Кекропа, богиња Aтина је хтела на миран начин да преузме власт,
посадивши прву маслину поред кладeнца, коју су људи сматрали кориснијим поклоном од
1
Josip Salopek, Akropola u Ateni, Master’s thesis, Diplomski rad, str 4-5, Sveučilište Josipa Jurja Strossmayera u
Osijeku, Filozofski fakultet, 2021.
слане воде. Посејдон, бесан, позива Атину на двобој, на који она пристаје. Двобој би се и
одржао да се Зевс није успротивио и наредио да се спор изнесе на јавну расправу. О
победнику је одлучивао божански суд састављен од највишег божанског већа. Приликом
гласања, богиње су подржале Атину, док су на Посејдоновој страни били сви богови осим
Зевса који је подржао Атину, што је довело до надгласавања Посејдона. Атина је
проглашена заштитницом Атике јер је земљи дала лепши поклон. Дубоко повређени
Посејдон решава да поплави Тријазијанску долину на којој се Атина настанила и назвала
је својим именом. Покушавајући да умилостиве Посејдона и обуздају његов бес
становници су одлучили да женама у граду одузму право гласа, а мушкарцима забране да
носе имена својих мајки, као што је до тада био обичај. Тим поступцима су успели да
успоставе мира са Посејдоном. 2

Име храма

Неизвестан је назив под којим је мермерни јонски храм био познат у класичном периоду.
Некада коришћена општа референца, „Храм у коме се налази древна слика“ је генерички и
гломазни назив који није заживео. Необична терминологија за стелу са рељефом –
Чендлер Стел (Сandler Stele)3 која се користила као дескриптивно име здања: „Храм у
коме се налази древна слика“, вероватно одражава званични назив којим је описан објекат
у тренутку археолошког открића. Због полемике око нове терминологије, називи Храм
Атине Полиас и Архаиос неос, нису прихваћени. Пре него што је име Архаични Атинин
храм промењено у Архаиос неос, назив храма указивао је на место на коме су се први пут
сусрели под једним кровом култови Атине и Ерехтеја – Посејдона. До 4. века, назив
Архаиос неос се користи као име Ерехтејона. Пошто не постоји консезус да се култ
Ерехтеја налазио у храму, назив Ерехтејон се не може користити без ближе
квалификације. Јонски храм би био најприкладнији назив, међутим постоји још један
јонски храм на Акропољу, онај Атине Нике. Због тога данас име Ерехтејон означава
мермерни јонски храм из касног 5. века у целини, јер је ово најчешће коришћено име.4
2
R. Grevs, Grčki mitovi, str. 50, MIBA Books, 2017, Beograd
3
W. Bell Dinsmoor, American Journal of Archaeology, 1913, том. 17, бр. 2 (aпр - jун), стр. 242-265,
Archaeological Institute of America
4
A. L. Lesk - A Diachronic Examination of the Erehteion and Its Reception, Work as a part of the requierments for
the degree of Doctor of Philosophy in Classics, University of Cincinnati, 2005.
 Архитектура храма

У тешким годинама када је Атина ратовала са Спартом и њеним савезницима успорила се

градња на Акропољу. Због ратних прилика Попилеји на улазу су остали недовршени, а
неки већ изграђени делови недорађени. Ипак је Атина, иако се борила за голи опстанак,
смогла снаге да у Перикловом духу обнови још једно светилиште и то најстарије и
најчасније.5

Око саме средине Акропоља, ка северном зиду налази се Ерехтејон, на темељима

некадашњег храма Атине Полиас. Храм је посвећен култу више божанстава, хероја и
митских бића. Не постоји много чињеница о самој грађевини које представљају опште
карактеристике. Истиче се тек њих неколико. Храм је изграђен на три нивоа: прочеље,
главно светилиште подељено у два дела од којих је један био посвећен култу богиње
Атине, а други култу Посејдона и северни истурен трем. Главни објекат је правугаоног
облика и налази се на нижој платформи крепидома. Композиција самог храма савршено је
прилагођена нагибу терена. Источни трем храма је хексагоналног облика, чије је прочеље
красила колонада јонских стубова. Западна фасада је обичан зид на коме се налазе врата, и
који је надвишен са четири полустуба између анта – продужних бочних зидова. Северни
трем је тетрагоналног облика, ширине 12,033 метара и дубине 7,11 метара и налази се на
најнижем мермерном нивоу. Овај трем наслања се на главни објекат. Врата која су широка
2,427 метара и висока 4,882 метра омогућавају приступ са северног трема у западни део
главне зграде. Стилобати северног трема нижи су од стилобата источног трема за 3,24
метра, док су стубови на северном трему висине 7,635 метара, а на источном 6,586 метара.
На подијуму висине 2,504 метра налази се шест женских статуа у природној величини.
Ове женске фигуре, које су нагнуте својом тежином ка нози у малом искораку, носе благо
накривљен кров са јонским архитравом – носећом гредом, чија је фасција (фриз испод
ивице крова) украшена дисковима и зупчастим венцем.

Девојачки трем има отвор у североисточном углу који води до степеништа

позиционираног ка вратима ширине 1,264 метра која излазе на западни коридор главне
зграде. У том простору налазила се статуа направљена од дрвета, посвећена божанству.
Дрвени кип био је огрнут правом одећом, што га је чинило још карактеристичнијим.
5
Р. Катичић, Бористену у походе, хеленске и индијске шетње и теме: мисли и погледи, Матица хрватска
Загреб, 2008, стр. 53.
Постоји прича везана за статуу, која је у знак божанске милости из ваздуха пала пред
Кекропа, митског атинског краља и легендарног оснивача Атине. На северозападном углу
девојачког трема и југозападном углу главне зграде недостају темељи и пар најнижих
блокова. Блокови великих димензија, и до 4,43 метра, коришћени су за покривање доњих
површина, а урађена су и мерења за олакшавање оптерећења мермерних блокова изнад
овог простора у унутрашњости јужног зида.

Јонски стил је веома разрађен на Ерехтејону. Епикранитис украшен узорком

антемиона (пужастог завијутка) био је окружен правоугаоним блоковима главне зграде.
Стубови источног, западног и северног трема Ерехтејона имају траке за овратник
украшене антемион летвом. Антемион калупљење северног трема је јединствено, готово у
целој јонској архитектури. Има додатну цветну витицу између лотоса и палмете, која се
назива „међуфлорални елемент“. Фриз главне зграде и северног трема израђен је од
тамног елеузинског кречњака. Металним типловима за тамну позадину биле су
причвршћене посебно изабране фигуре у парском мермеру. Без фигура остала су три
фронтона храма: изнад источног, западног и северног трема. Сматра се да је градитељ
храма био Менсикло (Μνησικλής).6

Каријатиде

Најупечатљивији уметнички искорак у архитектури Ерехтејона су стубови у облику

монументалних скулптура жена – каријатиде, које држе кровни венац трема. Иако
археолози претпостављају да су каријатиде красиле још неке древне грађевине и да су
први пут коришћене у Делфима, најрепрезентативније сачуване до данас, појављују се у
изградњи Ерехтејона и од тада се користе, по угледу на оригиналне, у различитим
културама. Постоје две претпоставке о пореклу имена ових изузетних стубова. Прва је да
су име добиле по женама које су одведене у ропство из пелопонеског града Карије, а друга
да је реч о свештеницама из Артемидиног храма у Карији. Каријатиде су касније прављене

6
Aleksandra L. Lesk - A Diachronic Examination of the Erehteion and Its Reception, str. 19-21, Work as a part of
the requierments for the degree of Doctor of Philosophy in Classics, University of Cincinnati, 2005.
на различите начинине и адаптиране су у складу са одређеним периодом, наменом и
културом у којој су се користиле.7

Постоји доста различитих имена која се помињу када се говори о шест женских
статуа које подржавају кров Ерехртејона на западном крају јужног зида. Од „трема
каријатида“ преко „трема девојака“, до „јужног трема“. Фигуре девојака обучене у дуге
јонске хаљине, које стоје усправно, постављене су на оградни зид висине 1,8 метара и
подржавају греду. Творац је скулптор Алкамен (Αλκαμένης). Клешући каријатиде са
снажним телом и вратом, у дугачким хаљинама чији вертикални набори подсећају на
канелуре, и урадивши капитале у облику корпица, уметник је желео да скулптуре не
изгледају преоптерећено. Бујна коса девојака, која им пада низ врат, такође доприноси
утиску носеће снаге. Ове структуре не делују круто иако су функционално уклопљене у
архитектуру грађевине. Утисак гипкости уносе набори горњег дела одеће који се
дискретно повијају уз тело, као и по једна нога, лако покренута уанпред, испод набора
пеплоса.8

Уметници инспирисани ерехтејонским стубовима користили су каријатиде и на

нашим просторима. Скулптор Иван Мештровић, по узору на грчки храм, обликовао је
споменик Незнаног јунака на Авали са осам каријатида које представљају „братство и
јединство“, на коме су инсистирали сви владари Југославије. Мештровић је урадио осам
каријатида, вискоих 3,8 метара и тешких 15 тона које представљају девојке у народним
ношњама као симбол јужнословеских народа. Тако су заједно Црногарака и Спркиња,
Словенка и Хрватица, Војвођанка и Македонка, Босанка и Далматинка. Мештровић је
такође замислио да каријатиде стоје у „видовданском храму“, за који је направио и макету.
Планирао је да их постави у ходнику дугачком око сто метара, и изнад њих би било плаво
небо. Храм није изграђен, али каријатиде јесу. Њих данас можемо видети у Народном
музеју у Београду. Оне су полу наге жене, изражених сексуалних атрибута, и представљају
мајке, ћерке и удовице погинулих јунака. Каријатиде красе и терасе Старог двора
династије Обреновић, данашњу зграду Скупштине града Београда, коју је пројектовао
7
Josip Salopek, Akropola u Ateni, Master’s thesis, Diplomski rad, str. 17-20 Sveučilište Josipa Jurja Strossmayera u
Osijeku, Filozofskifakultet, 2021.

8
А. Челебоновић, Стара Грчка, естетски приступ архитектури, скулптури и сликарству, „Југославија“,
Београд, 1973. стр. 94 и 96
архитекта Александар Бугарски у духу академизма XIX века. Утицај Ерехтејона на
архитектуру још једном потврђује речи чувеног античког владара, војсковође и говорника
Периклеа; „Ми не имитирамо, али смо узори за друге“.
 Литература

1. А. Дероко, Архитектура старог века, стр. 129-130, Научна књига, Београд,

1962.
2. Nigel Spivey i Michael Suqire – Panorama of the classical world, str. 53-107,
Theamse& Hudson, 2004.
3. H. V. Janson i Entoni F. Janson – Istorija umetnosti, dopunjeno izdanje, 53-139,
Begen Comerc, Beograd, 2018.
4. Дргослав Срејовић – Архитектонски лексикон – праисторија Европе,
Африке и блиског истока, грчка, етурска и римска цивилизација, Свремена
администрација, 1997.
5. Aleksandra L. Lesk - A Diachronic Examination of the Erehteion and Its
Reception, str. 1-26, Work as a part of the requierments for the degree of Doctor
of Philosophy in Classics, University of Cincinnati, 2005.
6. Josip Salopek, Akropola u Ateni, Master’s thesis, Diplomski rad, str. 17-20
Sveučilište Josipa Jurja Strossmayera u Osijeku, Filozofskifakultet, 2021.
7. William Bell Dinsmoor, American Journal of Archaeology, 1913, том. 17, бр. 2
(apr. - jun), стр. 242-265, Archaeological Institute of America
8. Mark Cartwright, Erechteion, World history encyclopedia, 2012.
9. R. Grevs, Grčki mitovi, стр. 50, MIBA Books, Београд, 2017.