Спортска гимназија

МАТУРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ: Ликовно
ТЕМА: Грчки храм

Ментор: Ученик:

Горица Петронијевић Алекса Матић

Мај, 2019
САДРЖАЈ
1. Увод……………………………………………………………......3
2. Грчка архитектура………………………………………………...4
3. Идеја храма…………………………………………………….….5
4. Стилови грчке архитектуре………………………………………6
5. Дорски стил………………………………………………………..7
6. Јонски стил……………………………………………………...…8
7. Коринтски стил……………………………………………………9
8. Историјски развој………………………………………………...10
9. Редови……………………………………………………………..10
10.Закључак……………………………………………………….….11
11.Литература……………………………………………………..….12

2
УВОД
Развој јавних и сакралних архитектонских споменика одредио је грчки религиозни
антропоморфизам. Жеља грчких архитеката и скулптора да сваки храм буде уметничко
дело може се објаснити слободним односом Грка према боговима. Грк је волео своје
богове и сматрао их пре заштитницима него господарима над животом и смрћу.

Антички храм је у ствари представљао кућу божанства, а не зборно место верника као
што су храмови савремених религија. Таквој божанској кући Грци су посвећивали
посебну пажњу, за разлику од кућа у којима су сами становали- приватне куће Грка су
својим сиромашним и трошним изгледом сасвим одударале од храмова. Грчки храм је
допуштао читавим групама уметника- архитектама, скулптора, ређе и сликара да своја
знања и вештине пренесу на површину, облик и размере ове грађевине. Архитекти су
морали имати широко и солидно образовање, па су их Грци сматрали најпре
научницима, па тек онда уметницима. Грчка монументална архитектура почиње
храмом.

У геометријско и архајско доба главни грађевински материјал били су цигла и дрво.

Камен, а нарочито мермер, је врло споро напредовао у архитектури.

Грчки храм се првобитно састојао од два дела. То су били:

-ПРОНАОС (трем или предворје); и

-НАОС (дом божанства).

Развијенији облици храмова имали су и зачеље- ОПИСТОДОМ (ризницу храма, а неки

и АДИТОН- главно светилиште. Испред храмова се обично налазио жртвеник, а
околина храма је морала бити слободна и без профаних зграда.

За досад најстарији грчки храм сматра се тзв. ''Кућа Наксијаца'' на Делосу из Х века
пне. Храм аргивске Хере недалеко од Коринта саграђен је у ИX веку пне.

3
Грчка архитектура
У грчкој архитектури најважнија згада био је храм. Храм се развија из микенског
мегарона - средишњег правоуглог простора са стубовима. Од дрвене "куће" где се
склањала скулптура божанства, постепено је настала монументална камена грађевина
на степенастој платформи с правоуглим цртежом.

Наос или светиште је темељни централни простор грчког храма уоквирен мраморним
зидовима; испред наоса стоје стубови (најприје два, а касније по четири) који носе
греду пред-простора (анта), на архитраву почива дрвени кров на две воде поплочан
црепом од опеке који се и данас користи на кућама. Касније храмови постају све
богатији, тј. додају се пред-простори са стубовима и иза наоса, а касније и око целог
храма.

Храмови могу варирати према величини грађевине или регионалним склоностима, али
њихове основне црте толико су сличне да је тешко сагледати их у једној уопштеној
"типичној" основи. То јединство грчких храмова називамо редом, а редови се разликују
по својој комбинацији елемената основе (стилобата), носача (зидова и ступова) и
терета (архитрава и кровишта). Најстарији грчки стил је дорски ред који се потпуно
развија тек у класичном раздобљу.

Посебно је ступ значајан за грчку архитектуру јер према његовом изгледу, можемо
говорити у којем су стилу изграђени храмови. Ступ је главни носач терета, а састоји се
од три дела: подножје (база), труп (тело), капител (глава). Ретко је направљен од једног
комада него се цилиндрични ваљци (тамбури) настављају један на други с готово
неприметним саставима. Ширина ступа, ширина при дну, одређује и све остале мере у
храму - она је модул, мера. Ступ није гладак, у његову вертикалу урезани су уздужни
плитки жљебови које називамо канелурама (франц. цаннелле, цаннелуре = цев, жлијеб)
или канелирима.

4
Идеја храма

Раздобље грчке уметности које данас називамо класичним трајало је од 450. до 330. г.
пр. Кр. Оно што ово доба разликује од претходног архајског и каснијег хеленистичког
је уравнотежење уметничког приказа с апстрактним каноном лепоте. Предмет
уметничког интереса није у појединачном, специфичном, него се у природи и човеку
траже заједничка, општа обележја. За разлику од хеленистичког времена у којем се
уметници баве конкретним, прелазећи понекад и у натурализам, то је раздобље
класичног идеализма које се бави идеалним мерама људског тела и идеалном формом
храма.

Слика 1. Jacques Ignace Hittorff, реконструкција изворног изгледа дорског храма у

Селинунту.

Врхунац класичног грађевинарства остварен је у сакралној архитектури, односно

архитектури храма. Атенска акропола, једном средиште сакралног живота у Атини, са
својим храмовима који су данас тек сена некадашњих монументалних грађевина, још
увек зрачи невероватном снагом и лепотом коју препознајемо и осећамо, иако је можда
сасвим не разумемо.

Однос између човека и природе заснован је на реду и хармонији, с храмом као везом и
размерном средином између њих. Храм је грађевина подигнута у религиозне сврхе, а
реч ре-лигаре значи поновно повезати, а у овом случају то значи постићи јединство
човека и света који га окружује.

5
Будући да је спољашни облик увек упориште свести, храм не сме бити подигнут према
било каквим начелима, већ својим обликом мора удовољавати архетипским
законитостима, а то су оне које истовремено постоје и у природи и у човеку. Стога је
храм истовремено слика човека и слика природе, односно света.

Стилови Грчке архитектуре

Основна обележја и одлике грчких храмова могу се издвојити у две главне врсте: једну
врсту чини тип, а другу стил грађевине. Тип храма зависи од његовог спољног облика
и броја и распореда стубова. Тако постоји 7 типова храмова:

1) храм у антама (темплум ин антис);

2) простилан;
3) амфипростилан;
4) моноптер (периптер);
5) диптер;
6) псеудодиптер;
7) хипетрални (отворени) храм.

Према броју стубова на фасади, храм је могао бити:

1) тетрастил (са 4 стуба);

2) хексастил (са 6 стубова);
3) оксастил (са 8 стубова)
4) декастил (са 10 стубова).

Сви типови зграда могли су бити саграђени у једном од три основна архитектонска
стила или у њиховим комбинацијама. У грчкој архитектури се разликују три
грађевинска реда или стила- ДОРСКИ, ЈОНСКИ и КОРИНТСКИ. Разлике између ових
стилова огледају се на врсти и изгледу стуба, архитрава и распореда декорације.

6
ДОРСКИ СТИЛ
Заузима прво место по хронолошком реду развоја стилова. У примени је од ВИИ века
пне. Дорски стуб израста са тростепене базе храма, тзв. крепидоме. Идући у висину он
се све више сужава и има само мало проширење на месту судара сила притиска и
потиска.

Дорски храм је уздужна правоугла грађевина од у почетку две затворене просторије

окружене редовима ступова који стоје на подножју степенастог темеља, а састављени
су од ваљкастих тамбура са жљебовима (канелирама), капителом састављеним од
ехина и абака (квадратне плоче). Ступови носе греду (архитрав), изнад којег је фриз
састављен од триглифа (камених плоче с три вертикалне линије) и метопа .

Цели храм направљен је од камених блокова који леже један на други без везива. Где је
било потребно, блокови су везани металним заковицама. Кров је био двосливни и
покривен црепом направљеним од црвених рожњача (гредица), а дрвене греде
коришћене су и за таванице што је отварало велику могућност праваца.

Најпознатији дорски храмови су:

 Тезеион у Атени
 Посејдонов и Деметрин храм у Пастуму
 Партенон на Атенској Акрополи
 Зеусов храм у Олимпији

Слика 2. Партенон – Дорски храм

7
ЈОНСКИ СТИЛ
Своје име дугује малоазијској Јонији у којој се најраније појављује. Иако је настао пре
ВИИ века пне, јонски стил почиње свој развој тек од почетка ВИ века, да би највиши
домет достигао у В веку пне. Јонски стуб је виши и виткији од дорског, па се назива
још и ''женски''. Јавља се у три варијанте: еолској, источној и западној.

Најљепши пример јонског храма је Ерехтеион преко пута Партенона. Коси нагиб
терена и захтев за неколико светишта одредили су различите нивое унутрашњих
просторија и различито обликовање волумена. Ерехтеион има два трема (један окренут
северу, а други југу), с тиме да јужни уместо јонских ступова има каријатиде (слободно
стојећи носачи у облику женских ликова). Развођен волумен и разноликост делова
стварају многоликост погледа, много живљи ритам, и много већу просторност него код
било којег другог грчког храма.

У класичном раздобљу јавља се још неколико врста храмова, као што су:

 Периптерос - најомиљенији тип храма, број ступова на дужој страни је једнак

двоструком броју ступова на фронталном делу (Партенон);
 Псеудопериптерос (лажни периптерос) - бочни ступови нису слободни, вежу се
за целе;
 Диптерос - као и периптерос има предворје са ступовима око цијеле грађевине,
али у 2 реда;
 Псеудодиптерос - сличан псеудодиптеросу само на дужим странама има један
слободан ред ступова, а један ред везан за зид целе;
 Моноптерос (толос) - округли храм - једноставност простора.

Слика 3. Ерехтеион

8
КОРИНТСКИ СТИЛ
Раскошан је и китњаст по својим декоративним елементима и јавља се као последњи у
грчкој архитектури. Долази до изражаја у ИВ веку пне. Имитира девојачку
грациозност. Коринтски стуб је витак и богато украшен при врху. Па и поред свог
китњастог изгледа, коринтски стил није стекао онај углед и популарност какав су
имали дорски и јонски стил. Најмање је прилагођен укусу грчког духа.

Богатство се исказује раскошном декорацијом, стога се на грађевинама уместо дорског

и јонског реда почео користити углађенији коринтски ред. Коринтски ред врло је
сличан Јонском само нешто декоративнији; стубови имају богатије украшену базу, а
капители су украшени кратким, али пластично богатим волутама које имитирају лишће
аканта. Грци често комбинују на грађевинама сва три реда, али их користе по строгим
правилима распореда. Када Римљани почну примењивати грчке редове у својој
архитектури преферираће коринтски ред. О раширености хеленистичке архитектуре
говори нам и храм у самом средишту Сиријске пустиње – Петра који је исклесан у
живој стени.

Слика 4. Атени

9
Историјски развој

Грчка је култура израсла на кретско-микенском наслеђу. Уз бројне друге вредности

кретско-микенске културе, Грци су преузели и првобитни облик храма који је током
читавог свог развоја и у свим варијантама сачувао основни облик мегарона. Мегарон је
заправо првобитни облик једноставне куће за становање која је још од праисторије
била раширена на просторима Мале Азије и Балканског полуострва, одакле га је
преузела кретско-микенска култура. Код Микењана мегарон је добио сакралну
функцију са жртвеником – огњиштем у главној просторији окружен четти ступовима.

Редови
Стилови се у грчкој архитектури називају још и редови. То подразумева да је сваки ред
био уравнотежена, промишљена целина чији су делови били усклађени и
пропорционални. Витрувије пише о шест правила према којима су биле подизане грчке
грађевине, а једно од њих је такозвана симетрија која подразумева склад међу
деловима грађевине. То конкретно значи да је димензија сваког појединог дела храма
била одређена пропорционално модулу, односно промеру ступа у његовој бази. На
пример, висина ступа у поједином реду одређивала се тако да је промер ступа у бази
помножен с тачно одређеним бројем који је зависио о томе којем је реду ступ
припадао. Заправо је величина храма као целине била одређена промером ступа.

Слика 5. Стилови храма

10
Закључак
Архитектура Античке Грчке је израсла из старијих култура (малоазијске и микенске) и
развијала се од 7. до 5. века п. н. е. Грчки храм је најважнији и најраспрострањенији
тип зграде у грчкој архитектури.

Храм је постао главни носилац стилсог процеса. Храм је грађевина подигнута у част
неког божанства односно за култне сврхе посвећене том божанству за обично стварне
или култне жртве. Грчки храм није служио као састајалиште за вернике и више је
постао скулптура него стварна архитектура која је примерена човеку за разлику од
уметности у римској и хришћанској архитектури у чијим се храмовима састају верници
Унутар храма су се налазили скулптуре и вотивни поклони. Темељи су се правили од
камена а сама зграда је од непечене опеке и дрва и обложена сликама декорисаним
плочама из печене глине. У почетку се употребљавао дрвени грађевински материјал а
касније камен у првом реду кречњак јер је а и мермер који је допреман и било је тешко
допремити велике комаде мермера бродовима. Храм има наос- светилиште и пронаос-
претпростор понекад и опсидоном.

11
Литература
1. “Грчка уметност” Вук Караџић
2. “Историја уметности” Бранко Гавела
3. www.wикипедиа.орг
4. хттпс://пулсе.рс/грцки-храм/

12