Finansijsko planiranje - predstavlja konkretizaciju finansijske politike preduzeća kroz finansijske planove,

a izraženo u finansijskim pokazateljima za određeni vremenski period.

Finansijski plan - predstavlja instrument finansijske politike u kojem se sintetizuje planiranje ukupnih finansijskih
sredstava preduzeća. U finansijskom planu, ciljevi finansijske politike preduzeća (finansijska snaga) projektuju se u
vrednosnom izrazu. Finansijskim planom kao instrumentom finansijske politike neophodno je izvršiti predviđanje:
a)Dinamike nabavke finansijskih sredstava; b)Dinamike potreba za finansijskim sredstvima; c)Dinamike usmeravanja i
raspoređivanja ukupno raspoloživih finansijskih sredstava; d)Dinamike vraćanja finansijskih sredstava.

Finansijsko planiranje obuhvata: a) Plan BU – planira se finansijski rezultat koji nastaje kao razlika između prihoda i
rashoda, kao i očekivana rentabilnost. b) Plan BS – planira se obim i struktura sredstava i njihovih izvora, potrebnih za
ostvarenje finansijskog rezultata. c) Plan novčanih tokova– planira se održavanje likvidnosti u planskom periodu,
odnosno svi prilivi i odlivi sredstava, kao i mogućnost finasiranja likvidnosti u toku planskog perioda. d) Plan
dugoročnih ulaganja– planira se obim, struktura i vreme trajanja ulaganja, kao i struktura finansiranja dugoročnih
ulaganja.

Osnovna svrha i značaj finansijskog planiranja - jeste da se obezbedi optimalizacija strukture sredstava, likvidnosti i
izvora sredstava, kao i da se osigura racionalno finansiranje uz odgovarajući stepen likvidnosti i rentabilnost poslovanja
preduzeća. Omogućava da se sa velikim stepenom sigurnosti unapred utvrdi (predvidi) i kontroliše odvijanje
ukupnog procesa poslovanja preduzeća. Sprečava neracionalno angažovanje finansijskih sredstava i ukazuje se
napojedine segmente preduzeća gde su finansijska sredstva neracionalno angažovana. Vrši se i finansijska
kontrola preduzeća,budući da finansijsko planiranje posebno potencira dva osnovna načela (principa) poslovanja,
to su: likvidnost i rentabilnost.

Planiranje – predstavlja primarnu fazu procesa upravljanja koja podrazumeva razmišljanje o tome: šta je
poželjno uraditi i kako bi to trebalo postići (ostvariti).

Plan – predstavlja konkretan rezultat planiranja - “opipljividokaz”razmišljanja, pri čemu se planom detaljno
preciziraju osnovni ciljevi preduzeća. Finansijski plan preduzeća: a) plan rokova za pribavljanje finansijskih sredstava;
b) plan potreba za finansijskim sredstvima; c) plan finansijskih tokova u preduzeću; d) plan finansijskih struktura.

Podela finansijskih planova: (1) Sa vremenskog aspekta:

Operativni finansijski planovi - obuhvataju predviđanjepojedinačnihiznosa svih finansijskih transakcijačije se

izvršenjepredviđa u toku planskog perioda. Pri tome, finansijske transakcije obuhvataju prilive (uplate) i odlive
(isplate) finansijskih sredstava.

Kratkoročni(godišnji) finansijski planovi - odnosi se nautvrđivanjepotrebnih finansijskih obaveza, tj. priliv i

odliv finansijskih sredstava (optimalizacija različitih struktura u preduzeću: struktura sredstava, struktura izvora
sredstava, struktura likvidnosti) i on obuhvata period odod jedne godine (kalendarske ili poslovne).

Dugoročni (perspektivni) finansijski planovi odnose se na projekcije dugoročno potrebnih finansijskih

sredstava (? optimalnih izvora finansiranja) i davanje modela dugoročne konstrukcije po pojedinim izvorima
sredstava. Po formi se pojavljuje kao: razvojni plan, po pojedinim projektima, po strukturi sredstava i izvorima sredstava.

(2) Sa funkcionalnog aspekta: Redovni (tekući) finansijski planovi - odnosi se na planiranje (projekcije)novčanih
tokova u određenom vremenskom periodu kako bi se obezbedila potrebna finansijska likvidnost preduzeća. Ovi
finansijski planovi sunajčešćekratkoročnog i dugoročnog karaktera.

Vanredni (specifični) finansijski planovi - izrađuju se neredovno, tj. u posbnim prilikama i sa posebnim zadacima.
Najčešće, to su posebni (specifični) finansijski planovi koji se uglavnom odnose na osnivanje, integracije ili
sanacije preduzeća, kao i reorganizacije ili likvidacije preduzeća.
Finansijski plan je svojevrstan finansijski kompas bez kojeg se ne mogu uspešno realizovati složeni zadaci finansijske
funkcije preduzeća.

Metode i načela izrade fin. plana - Izvršenjem finansijskog plana ostvaruju se značajni ciljevi preduzeća, među
kojima posebno treba istaći sledeće: a) Obezbeđuju se potrebna finansijska sredstva za poslovanje; b) Omogućava se
racionalno (optimalno) korišćenje sredstava; c) Osigurava se konstantna likvidnost i solventnost preduzeća; d) Vrši se
pravilna raspodela dobiti preduzeća. Neophodno je obezbediti relevatne podatke Delimični planovi različitih
funkcionalnih područja preduzeća→ međuzavisnost i usmerenost ka budućnosti→integracija u dve posebne celine:
finansijski plan (sa ukupnim primanjima i izdavanjima), i bilans uspeha (sa ukupnim prihodima i rashodima).
Ukoliko im se priključi i planski bilans stanja, onda se dobija potpuno zatvoren sistem planiranja.

Svako preduzeće treba daraspolaže sa sopstvenom metodologijom za izradu i donošenje finansijskog plana (sve
specifičnosti preduzeća). Zajednička načela za sva preduzeća su: →Načelo naučnosti - podrazumeva da se finansijski
plan mora zasnivati nasvestrano proučenim relevantnim podacima i dokumentaciji. → Načelo usaglašenosti -
podrazumeva potrebu da se obezbedi usaglašenostciljeva i zadataka finansijskog plana sa ciljevima i zadacima ostalih
planova u preduzeću. → Načelo sveobuhvatnosti - podrazumeva potrebu da finansijski plan obuhvati sve one
faktore koji uslovljavaju određenu privrednu aktivnost u preduzeću. →Načelo konkretnosti - podrazumeva potrebu da
se pri izradi finansijskog plana preciziraju (konkretizuju) prava i dužnosti subjekata planiranja kojisu njime
obuhvaćeni. →Načelo realnosti - podrazumeva potrebu da se finansijski plan zasniva naizvršenju planskih zadataka.
→Načelo elastičnosti - podrazumeva da finansijski planposeduje sposobnost prilagođavanja na sve eventualne
promene u odnosu na sve ostale parcijalne planove preduzeća, sa kojima se finansijski plan nalazi u
međusobnomodnosu usklađenosti. →Načelo sistematičnosti podrazumeva potrebu pravovremenog utvrđivanja
finansijskog plana. → Načelo kontinuiteta podrazumeva potrebu da izrada finansijskog plana predstavlja
konstantnu (kontinuiranu) delatnost.

Svodno fin. planiranje u preduzeću - Predmet: planiranje finansijskih tokova i finansijskih struktura i
konstrukcija → planiranje određenih finansijskih ciljeva. Predviđa i dinamiku: nabavke finansijskih sredstava;
potreba za finansijskim sredstvima; usmeravanja i raspoređivanja finansijskih sredstava; vraćanja finansijskih
sredstava njihovim izvorima. U metodološkom smislu, ima zadatak da izradi i prezentuje organima upravljanja
jedan sveobuhvatan i koordiniran plan aktivnosti preduzeća,kao i njegovih potreba za poslovnim sredstvima i
izvorima finansiranja u toku planskog perioda (vrednosno izraženo; proističe iz svodnog planiranja). Proces
svodnog FP koji započinjeplanom prodaje kao ishodišnomtačkom svodnog FP, na kraju se usmerava i uklapa u
planski bilans uspeha, planski bilans stanja, plan novčanih tokova i plandugoročnih ulaganja, koji ujedno čine i
osnovne elemente svodnog FP u preduzeću.

Elementi finansijskog planiranja u preduzeću su: →Plan BU– rentabilnost i očuvanje (povećanje) imovine preduzeća,
→Plan BS– obim i struktura sredstava i izvora sredstava, →Plan novčanih tokova –mogućnost finansiranja i
održavanja likvidnosti, →Plan dugoročnih ulaganja – obim, struktura i vreme trajanja ulaganja

a) Planski bilans uspeha(BU) - obuhvata prihode, rashode i finansijski rezultat kojiće se ostvariti u datom planskom
periodu. Najznačajnije je utvrditi potreban obim prodaje za ostvarivanje planiranog finansijskog rezultata (dobiti).
Zbog međusobne povezanosti planski bilans uspeha se radi paralelno sa planskim bilansom stanja, pri čemu
prethodi temeljno i detaljno planiranje: nabavke, proizvodnje, prodaje, troškova, kao i ulaganja u stalna sredstva.
Planski bilans uspeha i planski bilansa stanja rade se u više varjanti. Prva varijanta planskog bilansa uspeha
(prikazano sledećim slajdom) sačinjavase takošto se najpre utvrde planski troškovi za predviđeni obim
proizvodnje, i planski rashodi za predviđeni ovim prodaje. Broj varjanti zavisi od stručnosti ljudi involviranih u proces
izrade planskog bilansa uspeha.

b) Planski bilans stanja - Projektuje se stanje sredstava i njihovih izvora za određeni planski period. On u sebi sadrži
celinu ukupnog finansijskog planiranja jer se svi pojedinačni finansijski planovi (plan bilansa uspeha, plan novčanih
tokova i plan kapitalnih ulaganja) slivaju u ovaj plan, tako da se njime izražava kranji rezultat planiranja u
odabranom periodu. Prilikom planiranja prve varijante planskog bilansa stanja uzima se u obzir bilans stanja na
kraju prethodne godine. Prva varijanta planskog bilansa stanja radi se po delovima: a) Plan obrtnih sredstava, b)Plan
spontanih izvora i kratkoročnih obaveza, c) Plan osnovnih sredstava i dugoročnih plasmana, d)Plan sopstvenog kapitala i
dugoročnih obaveza

Plan obrtnih sredstava - Obrtna sredstva se planiraju za godinu dana, odnosno po pojedinim periodima poslovanja
(postupak obračuna se u suštini ne razlikuje). Neophodni podaci: učinak određenog pojavnog oblika obrtnih sredstava
u planskom periodu, i prosečan broj dana vezivanja (trajanja obrta) određenog pojavnog oblika obrtnih sredstava
Potrebna obrtna sredstva za svaki pojavni oblik Plan obrtnih sredstava sastavljen na bazi koeficijenata obrta
(prikazan nasledećem slajdu)

Plan spontanih izvora i kratkoročnih obaveza - Spontani ili autonomni izvori predstavljaju obaveze koje preduzeće
nije isplatilo državi, radnicima i dobavljačima→raspoloživi u kratkom i strogo utvrđenom roku (i u tom roku besplatni).
Planiraju se na identičan način kao i obrtna sredstva →umesto broja dana vezivanja koristi se broj dana raspoloživosti
izvora finansiranja. Potrebno je utvrditi dve osnovne kategorije: a) Učinak - jednak zbiru početnog stanja obaveze i
obaveza koje će nastati i dospeti za plaćanje u toku planskog perioda. b) Broj dana trajanja izvora - broj dana koji
protekne od momenta nastanka obaveze do momenta njene isplate.

Plan sopstvenog kapitala i dugoročnih obaveza - Vrši se za čitavu plansku godinu nezavisno od delatnosti preduzeća.
Osnov je finansijske stabilnosti, a samim time i finansijske snage preduzeća. →Sopstveni kapital preduzeća–vlasnički
kapital (ili akcionarski kapital) predstavlja razliku između ukupnih sredstava i obaveza preduzeća. Predstavlja i
sigurnost za kreditore. Komponente sopstvenog kapitala: →Nominirani kapital - akcionarski kapital, trajni ulozi,
inokosni kapital i akumulirani dobici preduzeća. →Nenominirani kapital - rezerve stvorene iz dobitka, neraspoređeni
dobitak iz prethodnih godina i revalorizacione rezerve. →Dugoročne obaveze preduzeća– obaveze koje dospevaju u
roku dužem odgodinu dana od dana njihovog nastanka (npr. dugoročni krediti, obaveze po osnovu dugoročnih HoV,
obaveze prema povezanim pravnim licima i ostale dugoročne obaveze). Odnose nadugoročno pozajmljeni kapital
(tuđi kapital) koji je pribavljen putem dugoročnih kredita, emisijom obveznica i dugoročnimoročavanjem uloga
trećih lica.

Ocena finansijskog položaja preduzeća - U osnovi se svodi na analizu dugoročne finansijske ravnoteže preduzeća,
koja omogućava ocenu likvidnosti i uslova za održavanje likvidnosti preduzeća. Finansijska ravnoteža -sredstva po
obimu i vremenu za koje su vezana (neunovčljiva)odgovaraju obimu i vremenu raspoloživosti izvora finansiranja
→svodi se na analizu kratkoročne i dugoročne finansijske ravnoteže(međusobnouslovljene). →Kratkoročna
finansijska ravnoteža– odnos likvidnih i kratkoročno vezanih sredstava, sa jedne strane, i kratkoročnih obaveza, sa
druge strane. Postoji ako sulikvidna sredstva i kratkoročno vezana sredstva jednaka kratkoročnim izvorima
finansiranja → njihov odnos 1 : 1. →Dugoročna finansijska ravnoteža– odnos dugoročno vezanih sredstava, sa jedne
strane, i trajnog kapitala i dugoročnih obaveza, sa druge strane. Postoji ako sudugoročno vezana sredstva jednaka
trajnom kapitalu uvećanom za dugoročneobaveze.

Utvrđivanje ciljnog dobitka – Drug varijanta planskog BS→utvrđuje se ciljni dobitak u dve varijante: Ciljni min neto
dobitak obezbeđuje da se finansijski položaj preduzeća u planskoj godini ne pogorša u odnosu na prethodnu godinu,
odnosno obezbeđuje da koeficijent finansijske stabilnosti (KFS) na kraju planske godine bude jednak KFS na početku
planske godine. Ciljni max neto dobitak–obezbeđuje da se dugoročna finansijska ravnoteža dovede na normal gde su
dugoročno vezana sredstva jednaka sopstvenom kapitalu i dugoročnim obavezama, odnosno obezbeđuje da se
finansijska stabilnost preduzeća dovede na normalu, tj. na najmanje prihvatljiv nivo (KFS = 1) ili na dobar nivo (KFS >1).

Utvrđivanje ciljnog dobitka – Druga varijanta planskog BS→utvrđuje se ciljni dobitak u dve varijante:

Ciljni min neto dobitak obezbeđuje da se finansijski položaj preduzeća u planskoj godini ne pogorša u odnosu na
prethodnu godinu, odnosno obezbeđuje da koeficijent finansijske stabilnosti (KFS) na kraju planske godine bude jednak
KFS na početku planske godine.
Ciljni max neto dobitak–obezbeđuje da se dugoročna finansijska ravnoteža dovede na normal gde su dugoročno vezana
sredstva jednaka sopstvenom kapitalu i dugoročnim obavezama, odnosno obezbeđuje da se finansijska stabilnost
preduzeća dovede na normalu, tj. na najmanje prihvatljiv nivo (KFS = 1) ili na dobar nivo (KFS >1)

Utvrđivanje mogućnosti ostvarenja ciljnog dobitka – Istovremeno se utvrđuje i minimalni i maksimalni neto dobitak, s
tim što se prvo utvrđuje šta sve terete maržu pokrića. Na teret marže pokrića unose se planirani fiksni rashodi,
planirani neto rashodi finansiranja i planirani bruto minimalni, odnosno maksimalni dobitak. Nakon toga, sledi proračun
mogućnosti ostvarenja min,odnosno max dobitka koji se paralelno radi u dve varijante:--Varijanta min bruto dobitka, i—
Varijanta max bruto dobitka.

Postoje dve alternative za ostvarivanje min odnosno max dobitka: →Nepromenjeni planirani fizički obim proizvodnje i
prodaje, uz promenu globalnog pariteta prodajnih i nabavnih cena u korist prodajnih (globalni paritet cena semenja),
→Povećanje fizičkog obima proizvodnje i prodaje, uz nepromenjeni planirani globalni paritet prodajnih i nabavnih cena
(globalni paritet cena je konstanta).

Konačna varijanta planskog bilansa uspeha – Proračuni o mogućnosti ostvarenja potrebnog min/max dobitka utvrđuje
se konačna varijanta planskog BU i to korekcijom određenih pozicija iz I varijante planskog BU. Pri tome: --Prihodi od
prodaje koriguju se↑po osnovu usvojenog pomeranja globalnog pariteta prodajnih i nabavnih cena u korist prodajnih
cena. –Fiksni i pretežno fiksni rashodi, kao i rashodi finansiranja, ostaju=. --Marža pokrića se utvrđuje kao razlika između
pr.od prod. i varijab. rash.

→Poslovni dobitak=marže pokrića–(fiksni i pretežno fiksni rashodi)

→Bruto finansijski dobitak=poslovni dobitak-neto rashodi finansiranja

Poreska osnovica→ bruto fin. dobitak se koriguje↑ za rash. koje poresko zakonodavstvo nepriznaje za rash. i↓ za
poreske olakšice. Planirani porezi iz fin. rezultata :primena pores. stope na pores.osnovicu Dobitak : bruto fin.dobitak –
porezi iz fin. rezultata

Analiza rizika – LEVERIDŽA

Rizik – neizvesnot vezana za očekivani ishod poslovne aktivnosti preduzeća u budućnosti. Postoje različite klasifikacije
rizika, za našu analizu relevantna: Poslovni rizik – vezan za samu delatnost preduzeća. Finansijski rizik – vezan za
finansijsko poslovanje preduzeća i ostvarenja neto dobitka. Kombinovani rizik – kombinovano delovanje poslovnog i fin.
rizika.

Metode za merenje izloženosti preduzeća rizicima (merenje) su različite – LEVRIDŽ -pokušavaju se oceniti efekti posl. uz
prisustvo tzv. konst. faktora, tj. fiks. troškova.

Poslovni leveridž – meri se pomoću faktora posl. rizika koji koji pokazuje posl. dobit. u odnosu na pr. od prodaje (u
smislu svako povećanje obima prodaje: povećanju dobitka)

Finansijski leveridž –meri se pomoću faktora fin. rizika koji pokazuje Δ neto-dobitka u odnosu na posl. dobitak (u smislu
svako ↑posl. dobitka izaziva još veće ↑ posl. neto-dobitka).

Kombinovani (složeni) leveridž – meri se pomoću faktora kombinovanog leveridža koji pokazuje dejstvo uk. rizika (posl. i
fin.) (u smislu svako povećanje obima prodaje direktno utiče na povećanje neto-dobitka i stope prinosa na sopstvena
posl. sredstva)

Poslovni rizik (leveridž) – poslovni leveridž odražava stepen neizvesnosti vezano za ostvarivanje poslovnog dobitka kao
prinosa na ukupna poslovna sredstva. Ako preduzeće ima više fiksne troškove onda je više izloženo riziku da u slučaju
pada obima prodaje ne pokrije iz prihoda te fiksne troškove, odnosno postoji rizik da preduzeće posluje sa gubitkom.
Iskazuje se preko faktora poslovnog rizika(leveridža), koji pokazuje promene poslovnog dobitka u odnosu na promene
prihoda od realizacije. Faktor poslovnog levridža = % poslovnog dobitka / % obima prodaje
Finansijski rizik (leveridž) – odražava stepen neizvesnosti vezano za ostvarivanje neto dobitka kao prinosa na sopstvena
poslovna sredstva. Ako je pozajmljeni kapital veći i ako su fiksni rashodi koje on iziskuje visoki, onda postoji veći riizk da
preduzeće svojim redovnim poslovanjem neće biti u stanju da pokriva te fiksne rashode finansiranja – veličina
finansijskog rizika (leveridža) zavisi od stepena kojim su fiksni rashodi na ime kamata pokriveni iz poslovnog dobitka.

Složeni rizik (leveridž) – nastaje kao rezultat dejstva poslovnog i finansijskog leveridža; predstavlja sveukupan rizik pred
kojim se nalazi preduzeće. Efekat kombinovanog (složenog) leveridža izražava se u vidu odgovarajućeg koeficijenta ili
faktora koji se naziva “faktor kombinovanog ili složenog leveridža”, a koji je jednak proizvodu poslovnog leveridža i fin.
leveridža. Odražava izloženost preduzeća uk. riziku – ostvarenje budućeg neto dobitka i prinosa na sopstvena sredstva
dovodi u direktnu mežuzavisnost sa mogućim promenama u obimu prodaje i promenama prihoda od prodaje.

Plan novčanih tokova – predstavlja sintezu podataka o ukupnim uplatama (prilivima) i isplatama (odlivima) novca u toku
planskog perioda →polaznu osnovu za racionalno upravljanje novčanim sredstvima preduzeća. Osnovni cilj planiranja
novčanih tokova jeste da se blagovremeno dobiju informacije o tome da li će se u određenom vremenskom period
uspeti održati likvidnost preduzeća.

Novčani tokovi se mogu grupisati na prilive i odlive novčanih sredstava koji potiču iz 3 osnovne grupe aktivnosti
preduzeća (karakter): →Poslovne aktivnosti preduzeća – glavna delatnost preduzeća → proizvodnja i prodaja proizvoda,
robe i usluga. Poslvne transakcije iz ove aktivnosti utiču na stvaranje neto dobitka ili gubitka.

→Investicione aktivnosti preduzeća – sve one transakcije koje su namenjene ostvarivanju budućeg dobitka i novčanih
priliva (ulaganja u dugotrajnu imovinu/stalna sredstva/ i dr. ulaganja).

→Finansijske aktivnosti preduzeća – imaju za posledicu promene veličine i sastava vlastitog kapitala (glavnice) i zajmova
preduzeća (transakcije na relacijama: preduzeće – vlasnici i preduzeće – kreditori). Obuhvataju primanja novca od
vlasnika (emisija akcija) ali i zaduživanje preduzeća (krediti, emisija obveznica) kao i vraćanje novca vlasnicima na
uloženu imovinu (dividende), i vraćanje dugova (ne uključuje isplatu kamata što ulazi u poslovne aktivnosti).

Osnov – plan prodaje. Izrađuje najčešće za period od 1 godine, a može se razređivati i za kraće vremenske intervale.
Metode planiranja:

→Bilansna metoda – zasniva se na BU, pri čemu priliv novca treba da odgovara prihodima, a odliv novca treba da
odgovara rashodima (ne računajući u rashode amortizaciju). Dešava se da dođe do vremenskog nepodudaranja
pomenutih kategorija →dolazi do promene structure u BS, što bilansni metod planiranja novčanih tokova čini
komplikovanim.

→Dinamička metoda – planiranja novčanih tokova uspešno se primenjuje i za duže i za kraće vremenske intervale→
Dinamički plan priliva i odliva novca razrađuje u tri sukcesivne etape: 1) projektuju se primanja i izdavanja novca po
različitim osnovama, pri čemu novčani tokovi vezani za redovno poslovanje čine osnovnu sadržinu tih projekcija. 2)
konfrotiraju se sva primanja i izdavanja novca za željene vremenske intervale u cilju utvrđivanja deficita i suficita
novčanih sredstava u odnosu na minimalni tj. stalno potreban saldo gotovine. 3) donosi se plan finansiranja kojim se
projektuje dinamika zaduživanja i otplata u zavisnosti od toga da li se radi o periodičnom deficitu ili suficitu novca
(gotovine).

Plan dugoročnih (kapitalnih) ulaganja - zadatak da kombinuje najbolje izvore dugoročnog kapitala i da ih alocira
(usmeri) na one interne upotrebe koje će u najvećoj mogućoj meri doprinositi rentabilnosti preduzeća kao celine. Svako
ulaganje sredstava čiji je rok imobilizacije (ponovno pretvaranje u novac) duži od godinu dana smatra se dugoročnim
ulaganjem. Pod dugoročnim ulaganjem smatra se ulaganje u osnovna sredstva, obrtna sredstva i dugoročne plasmane.

Sa aspekta uloženih fin. sredstava investicije se mogu podeliti na: Bruto investicije čine celokupna ulaganja bez obzira na
izvore finansiranja; Neto investicije čine ulaganja u proširenu reprodukciju

Sva dugoročna ulaganja mogu se podeliti u 2 osnovne grupe, to su: 1)ulaganja koja ostaju u granicama već instalisanih
kapaciteta preduzeča; 2) ulaganja koja predstavljaju nove kapacitete preduzeća
Planiranje dugoročnih ulaganja vezano je: za kvantifikovanje efekata dugoročnih ulaganja – a) tradicionalno shvatanje
– efekat dugoročnih ulaganja jeste prirast sopstvenih sredstava koji će se ostvariti u toku eksploatacije projekta.
b) savremeno shvatanje – efekat dugoročnih ulaganja predstavlja čisti novčani tok (neto novčani tok) koji se ostvaruje
tokom eksploatacije projekta

Ocena efikasnosti dugoročnih ulaganja – treba da pruži odgovor na pitanje da li je ponuđeni investicioni projekat sa fin.
aspekta prihvatljiv ili ne. Ako je ponuđeno više investicionih projekata, onda se traži odgovor na pitanje koji je od
ponuđenih projekata najprihvatljiviji. Metode koje se primenjuju:

→Statičke metode – najznačajnije:metode povraćaja uloženog kapitala i metoda računovodstvene stope prinosa
→Dinamičke metode – najznačajnije NSV i IRR

Planiranje – izbor između mogućih alternativnih tokova budućih aktivnosti. Predstavlja primarnu menadžment funkciju
pomoću koje se određuje kako se ciljevi ostvaruju, koja sredstva treba uložiti da bi se ciljevi ostvarili i koji su to
ekonomski i drugi efekti koji će se time postići.

Plan – predstavlja proizvod ili document procesa planiranja. On sadrži kvantitativno i kvalitativno utvrđene ciljeve i akcije
za njihovu realizaciju. Planom se preciziraju: a)sredstva za ostvarenje ciljeva, b) odgovornost za preuzimanje akcija, c)
stepen uspešnosti koji se realno može dostići

Biznis plan – skup ciljeva, politika, strategija i seta pojedinačnih programa aktivnosti za implementaciju izabrane
koncepcije biznisa. Moćno oružje za upravljanje finansijama preduzeća. Radi se za svaku poslovnu godinu, i uvek je
uslađen sa strategijskim planom preduzeća. Komponente: kratkoročni ciljevi i strategije poslovnih funkcija preduzeća.
Uključena su sva tri nivoa preduzeća. Biznis plan koji se radi na godinu dana je tipičan za postojeća preduzeća, biznis plan
na 5 godina je tipičan za preduzeća u osnivanju.

Svrha izrade biznis plana – da se obezbede investiciona sredstva, da se iskristalizuje poslovna ideja menadžmenta i da se
potom uspešno realizuje, da se obezbedi kontrola poslovnih aktivnosti i samim tim posluži kao kompas za vođenje
biznisa, da se sagledaju budući pravi poslovanja i analiziraju rezultati

Korisnost izrade biznis plana – pruža dokaze o tržišnoj orijentaciji projekta, ukazuje na dokaze o prihvatanju od strane
kupaca, ukazuje na fin. performance projekta, pruža prognose i projekcije na bazi pretpostavki

Karakteristike kvalitetnog biznis plana – razumljivost, relevantnost, opreznost i pouzdanost

Ključni segmenti biznis plana su: izvršni rezime biznis plana, marketing segment, proizvodni segment i finansijski
segment biznis plana

Finansijska kontrola preduzeća - Finansijska kontrola u preduzeću predstavlja poseban vid stručne kontrole čiji je
osnovni zadatak da obezbedi efikasan nadzor svih poslova koje obavlja finansijska funkcija preduzeća.
•Efikasan sistem finansijske kontrole se organuzuje u tri osnovne faze: 1. Utvrđivanje normi tj. standarda, 2. Poređenje
ostvarenog i planiranog i utvrđivanje uzroka eventualnih odstupanja, 3. Korektivna akcija za otklanjanje nepovoljnih
odstupanja.

Sa aspekta vršioca nadzora, finansijska kontrola ima dva oblika: →Interna kontrola - Preventivna
finansijska kontrola, i Naknadna finansijska kontrola. →Eksterna kontrola. Finansijski menadžment u
preduzećumože da kontrolne informacije o finansijama u preduzeću koristi za donošenje: a) finansijskih odluka
vezanih za buduće poslovanje preduzeća, b) korektivnih finansijskih odluka za korekciju već obavljenih poslova i
otklanjanje njihovih negativnih posledica po preduzeće.

Pojam i predmet finansijske analize - Finansijska analiza obuhvata ispitivanje svega onoga što na bilo koji način
predstavlja finansijsku situaciju preduzeća. Toznači da ona uvek uključujerazličite finansijske izveštaje,prvenstveno
bilans stanja i bilans uspeha. Grčka reč: analysis - raščlanjavanje, rasklapanje ili rastavljanje nekog složenog objekta
na njegove sastavne tj. konstitutivne delove.
Smisao: na bazi utvrđenog kvaliteta i kvantiteta analiziranog objekta pruže informacije o njegovom bonitetu ili
trendu razvoja - polazna osnova za preduzeimanje određenih“korektivnihakcija” usmerenih na popravljanje
boniteta i trenda razvoja analiziranog objekta.

Finansijska analiza se bavi posmatranjem, ispitivanjem, ocenjivanjem i formulisanjem dijagnoze svih onih
poslovnih procesa i situacija koje spadaju u domen finansijske funkcije u preduzeću. →omogućava da se izgrađuju i
afirmišu osnovne smernice fin.pol. preduzeća →služi upravljanju fin. poslovanjem preduzeća →je u neprekidnoj vezi
sa fin.pol. preduzeća– povezana je →obezbeđuje relevantne informacije za potrebe menadžmentapreduzeća u cilju
donošenja poslovnih odluka, iz čegaproizlazi direktna veza finansijske analize sa finansijskom politikom
preduzeća.

Opšti ciljevi finansijske analize - Obuhvataju ispitivanje i ocenu finansijske situacije preduzeća i merenje
rentabilnosti uloženog kapitala.

Parcijalni ciljevi finansijske analize - Determinisani su interesima i zahtevima pojedinih internih i eksternih
korisnika analitičkih finansijskih izveštaja, koji nastaju kao rezultat finansijske analize.

Interni korisnici: adekvatne informacije za potrebe analize, kontrole, planiranja i odlučivanja. Eksterni
korisnici(različiti): rentabilnost, sigurnost, maksimiziranje tržišne vrednosti, pozitivan cash flow, sigurnost naplate
potraživanja, likvidnost, osnov za kreiranje makro ekonomske politike države, osnov za izračunavanje bruto domaćeg
proizvoda, sigurnost zaposlenih, poslovanje cele industrijske grane

Prema korisnicima: 1) interna, 2) eksterna. Ključna razlika u dubini i širini analize (korišćenihizveštaja).
Prema metodama: 1) kvantitativna (merenje, i praćenje pojava ili stanja), 2)kvalitativna (raščlanjavanje/utvrđuju
se uzroci pojave) Prema obuhvatnosti: 1) kompleksna, 2) parcijalna. Ključna razlika u vremenu, troškovima,
obuhvatnosti i objektivnost. Prema predmetu (objektu) fin.analize: 1) analiza BS(fin.situacije/stanja), 2) analiza
BU(rezultata/uspešnosti), 3) analiza bilansa tokova gotovine

Prema vremenskoj obuhvatnosti: 1) statička (stanja), 2) dinamička (razvoja) Prema načinu pripreme fin.analize: 1) u
brojevima (metod odnosa vrednosti i metod proseka), 2) u tabelama, 3) u grafikonima Prema instrumentima
fin.analize: 1) racio brojevi, 2) analiza neto obrtnog fonda, 3) cash flow analiza, 4) funds flow analiza, 5) vizuelna analiza,
6) analiza pomoću računa pokrića.

Analiza neto obrtnog fonda (NOF) - Analiza NOF polazi od celine bilansa i svoje zaključke zasniva isključivo na
karakterističnim promenama celine u kretanju →mogućnosti ove dve metode defacto iste, ali su im putevi različiti.
NOF ima više funkcija: (a) u oblasti finansijskog planiranja, (b) u oblasti finansijskog, i (c)značajan je
instrument finansijske analize. Korišćenje NOF u finansijskoj analizi zahteva poznavanje sledećeg: 1) Pojam NOF 2)
Visina i varijacije NOF 3) Metodologija upotrebe NOF u finansijskoj analizi

Pojam NOF - Zlatna pravila finansiranja zahtevaju dadugoročno vezana sredstva (imobilizacije i zalihe) budu
finansirana iz dugoročnih izvora →stvara uslove za uspostavljanje i održavanjedugoročne finansijske
ravnotežepreduzeća. NOF je računska veličina koja odgovara razlici izmeđudugoročnih izvora i neto imobilizacija,
(knjigovodstvena vrednost stalnih sredstava na dan bilansiranja).

Neto obrtna sredstva – NOS predstavljaju računsku veličinu koja odgovara razlici između obrtnih sredstava i kratkoročnh
obaveza

Visina i varijacija NOF - (+) NOF > 0(dugoročni izvori > imobilizacija) Osnovna pretpostavku za postizanje i održanje
likvidnosti preduzeća. (b) NOF = 0 (dugoročni izvori = imobilizacijama), (c) Negativna - kada je NOF < 0 (dugoročni
izvori < imobilizacija)Ostvarivanje + iznosa NOF značajna pretpostavka za postizanje i održavanje likvidnosti
preduzeća, i obrnuto, pojava - NOF po pravilu je praćena pojavom nelikvidnosti i najavom značajnih finansijskih
poremećaja u preduzeću.
? Optimalne visine NOF - svaki iznos koji obezbeđuje optimalni poslovni rezultat (rentabilnost) i nesmetano
izvršavanje dospelih obaveza (likvidnosti), ali ne samo u prošlostiveć i u doglednoj budućnosti. ↑NOF:ako je
ostvaren neto dobitak tekuće godine prodajom osnovnih sredstava povećanjem sopstvenog kapitala
dokapitalizacijom povećanjemdugoročnih kredita konverzijom kratkoročnih kredita u dugoročnepovećanjem ostalih
dugoročnih obaveza prodajom nematerijalnih ulaganja koja mogu biti predmet kupoprodaje izdvajanjem sredstava za
amortizaciju smanjenjem dugoročnih finansijskih plasmana dotacijama za smanjenje gubitka

Racio analiza - Proizvod različitih finansijskih izveštaja→sumira ključne odnose i rezultate koji ukazuju na finansijske
performanse preduzeća→praktično sredstvo kontrole u procesu upravljanja finansijama preduzeća, jer
omogućava: Sagledavanje trendova u finansijskom poslovanju preduzeća; Poređenje finansijskih karakteristika
različitihpreduzećaUtvrđiv. međuzavisnosti faktora koji utiču na fin. uspeh firme. Osnovna suština racio analize je
sagledavanje pojedinih finansijskih aspekata poslovanja preduzeća. Osnovna svrha utvrđivanja finansijskih “racio
brojeva” jeste pružanje“pomoći”menadžmentu preduzeća u planiranju, kontroli i odlučivanju→postojanje
univerzalnih racia.

Racio brojevi - Predstavljaju odnose jedne bilansne pozicije prema drugoj, izražene u prostoj matematičkoj formuli
→ koriste za ocenu finansijskog položajapreduzeća, kao i za ocenu upravljanja preduzećem. Različita klasifikacija
racio brojeva, pri čemu ne postoji jedna opšteprihvaćena i jednoobrazna klasifikacija racio brojeva. Najčešće se
koriste sledeće osnovne grupe finansijskih pokazatelja : Pokazatelji (racia) likvidnosti Pokazatelji (racia) aktivnosti
Pokazatelji (racia) finansijske strukture Pokazatelji (racia) rentabilnosti Pokazatelji (racia) tržišne vrednosti

Pokazatelji (racia) likvidnosti - Sposobnost preduzeća da u roku može izmiriti svoje dospele obaveze prema
poveriocima. Osnovni elementi likvidnosti: dospele obaveze, vremenski rokovi, i sredstva plaćanja→
vremenski i vrednosno usklađeni. Toznači da iznos raspoloživihnovčanih sredstava mora biti jednak iznosu
dospelih obeveza u vreme njihovog dospeća. Da bi preduzeće bilo likvidno mora postojati finansijska
ravnotežaizmeđuraspoloživihnovčanih sredstava i dospelih obaveza →usklađenostizmeđu priticanja novca i dospelih
obaveza.

Likvidnost je jedno od osnovnih načela finansijske politike preduzeća, i determinisana je sledećim: Brzina pretvaranja
imobilisanih sredstava u novac Brzina dospeća obaveza za plaćanjeVrsta i veličina pojedinih izvora sredstava iz
kojih preduzećefinansira svoj tok reprodukcije. Likvidnost se može posmatrati kao: Sadašnja (trenutna) likvidnost
Opšta(tekuća) likvidnost Redukovana (rigorozna) likvidnost Perspektivna (buduća) likvidnost Optimalna
likvidnost

(1) Sadašnja (trenutna) likvidnost– podrazumeva likvidnost preduzeća naposmatrani dan →pokazuje samo trenutnu
mogućnostplaćanja dospelih obaveza preduzeća(omogućavastatičko merenje likvidnosti – za određenidan).
ako je > 1 ili = 1 onda može da izmiri obaveze, ako je < 1 onda neće biti u mogućnosti

2) Opšta(tekuća) likvidnost– osnovna sredstva treba da budu finansirana sopstvenim kapitalom, a obrtna sredstva da
budu pokrivena kratkoročnimizvorima finansiranja. Koeficijent opšte likvidnosti pokazuje sa koliko jedinara obrtnih
sredstava pokriven 1 dinar kratkoročnih obaveza (što se uzima kao prvi indikator sigurnosti zaštite interesa
kratkoročnihpoverilaca). < 1 nezadovoljavajuća likvidnost; = 1 donja granica; > 1 nedovoljan stepen; = 2 potpuno likvidno

3) Redukovana (rigorozna) likvidnost–“ljuti” test likvidnosti preduzeća→koeficijent redukovane ili rigorozne likvidnosti
pokazuje sa koliko je dinara novčanih sredstava pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza. < 1 nelikvidnost; = 1 normale
likvidnosti i potpuno likvidnim; > 1 preterano likvidno. Kriterijum “normale” likvidnosti pokazuje u stvari, da je ovaj
koeficijent izraz pravila finansiranja 1 : 1 (acid test).

4) Perspektivna (buduća) likvidnost–sposobnost preduzeća da plati obaveze koje će dospeti za isplatu u

određenomvremenskom intervalu (npr. za 30 dana, za 90 dana i sl.). Koeficijent perspektivne likvidnosti
omogućavadinamičkomerenje likvidnosti. < 1 nelikvidnost; = 1 likv. zadovoljavajuća; > 1 potpuno likvidno
5) Optimalna likvidnost– merilo ili standard za merenje u smislu koliki treba da bude koeficijent
perspektivne likvidnosti. Najteži posao predstavlja utvrđivanje procenta rizika unovčavanjanenovčanihsredstava.
Privredna praksa pokazuje da se rizik unovčavanja HoV i naplate kratkoročnihpotraživanja procenjuje empirijskim
iskustvom. Problem održavanja permanentne likvidnosti preduzeća, u osnovi se svodi na to da struktura
imobilizacije sredstava odgovara raspoloživim izvorima sredstava (po obimu i roku), kao i da se rizik pretvaranja
imobilisanih sredstava u novac svede na nulu.

Pokazatelji (racia) aktivnosti - Obuhvataju sve relevantne odnose između prihoda i rashoda, s jedne strane, i
pojedinačnih i ukupnih ulaganja, s druge strane →koeficijenti obrta poslovnih sredstava. U zavisnosti od toga šta
se želi obuhvatiti analizom aktivnosti preduzeća,zavisiće i konkretan broj koeficijenata aktivnosti. U praksi se
najčešćeprimenjuju sledeći koeficijenti obrta: Koeficijent obrta dobavljačaKoeficijent obrta zaliha Koeficijent obrta
kupaca Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava Koeficijent obrta fiksnih
sredstava Koeficijent obrta sopstvenih sredstava Koeficijent obrta ukupnih poslovih sredstava.

1) Koeficijent obrta dobavljača - Odnosi naprosečnudužinu vremenskog perioda dugovanja dobavljača za koji se
vršiplaćanje prema njima →iz njega vidi brzina izmirenja obaveza prema dobavljačima.

2) Koeficijent obrta zaliha – pokazuje koliko se prosečno puta zalihe realizuju i reprodukuju u toku godine.

3) Koeficijent obrta kupaca - Veoma značajan analitički pokazatelj, jer pokazuje prosečno vreme potraživanja odkupaca.
Pri tome, iznos potraživanja od kupaca zavisi od obima realizacije, politike kreditiranja kupaca i efikasnosti naplate
nastalih potraživanja.

4) Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava - Pokazuje uspešnost upravljanja obrtnim sredstvima
preduzeća→izražava koliko suprosečno puta u toku godine obrtna sredstva korišćena za plaćanje troškova i
rashoda. •Ovaj koeficijent (racio) dobija se stavljanjem u odnos ukupnih poslovnih rashoda iz bilansa uspeha i prosečnih
obrtnih (ukupnih) sredstava prema stanju napočetku i na kraju poslovne godine, kako bi se bolje iskazala efikasnost
korišćenja uk.obrtnih sredstava u finansiranju rashoda

5) Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava - Izražava odnos između neto prihoda od prodaje (realizacije) i
dugoročnofinansiranih (pokrivenih) obrtnih sredstava. Uska međuzavisnost koja postoji između obima poslovne
aktivnosti i dugoročno finansiranih obrtnih sredstava izražava se koeficijentom obrta neto obrtnih sredstava, odnosno.
Veoma specifičan i karakterističan racio, zbog toga što se dobija na bazi odnosa neto prihoda od prodaje i neto
obrtnih sredstava, proizilazi zaključak da je visok koeficijent obrta neto obrtnih sredstava “nepovoljnijasolucija” u
odnosu na nizak koeficijent obrta neto obrtnih sredstava.

6) Koeficijent obrta fiksnih sredstava - Omogućava ocenu efikasnosti korišćenja fiksnih sredstava. Dobija se tako što
se stavi u odnos neto prihod od prodaje (realizacije) i prosečna nabavna vrednost fiksne imovine, odnosno.
Analitička interpretacija prezentovanog koeficijenta zavisi, pre svega, od njegovog odnosa prema opšteprihvaćenim
standardima među kojima se kao najprihvatljiviji smatra “prosečni koeficijent obrta za datu privrednu granu”. Međutim,
treba imati u vidu dačak ni poređenje sa granskim prosekom neobezbeđuje“idealnu”interpretaciju ovog pokazatelja
(racia). Nizak koeficijent obrta fiksnih sredstava uzima se kao indikator suvišnog ulaganja u fiksnu imovinu
(predimenzionirani proizvodni kapaciteti u odnosu namogućnostiplasmana proizvoda naraspoloživomtržištu).

7) Koeficijent obrta sopstvenih sredstava - Pokazuje efikasnost upravljanja sopstvenim sredstvima. Sopstvena
sredstva predstavljaju onaj deo vrednosti poslovne imovine preduzeća koji je pribavljen iz sopstvenih izvora
finansiranja. Dobija kada se neto prihod od prodaje podeli sa ukupnim sopstvenim izvorima finansiranja (poslovnih
sredstava), odnosno. Analitička vrednost ovog racio pokazatelja znatno je otežanačinjenicom da on u sebi sadrži
dvaznačajna aspekta finansijskog stanja preduzeća: (a) aspekt finansijske sigurnosti i strukture, i (b) aspekt
rentabilnosti →dašto suveći prihodi od prodaje u odnosu na sopstvena poslovna sredstva utoliko višemože nastati
nepovoljnija situacija u pogledu sigurnosti i finansijske strukture preduzeća, jer takav odnos pretpostavlja
dapreduzeće intenzivno posluje sa pozajmljenim sredstvima.
8) Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava - Pokazuje efikasnost upravljanja ukupnim sredstvima
→“sintetički” racio pokazatelj svih prethodno ovde izloženih parcijalnih racio brojeva. Dobija se kada se neto
prihod od prodaje (realizacije) podeli sa ukupnim izvorima finansiranja (vrednošću ukupnih poslovnih sredstava),
odnosno. Analitička interpretacija ovog pokazatelja zasniva se nalogičnoj premisi davećiobim prodaje, po logici stvari,
pretpostavlja i veća ulaganja u poslovna sredstva. Pri tome, prihodi od prodaje odražavaju nivo poslovne aktivnosti
preduzeća, dok poslovna sredstva predstavljaju raspoloživu snagu privređivanjapreduzeća koja je uložena u sticanje tih
prihoda. Analogno tome, utvrđeni koeficijent obrta služi kao globalni pokazatelj efikasnosti sa kojom preduzeće koristi
svoja ukupna poslovna sredstva.

Pokazatelji (racia) finansijske structure - Odnos između sopstvenih i pozajmljenih izvora finansiranja (obaveza)
naziva se finansijskom strukturom preduzeća koja se izražava na pasivnoj strani bilansa stanja. Pokazatelji (racia)
finansijske strukture preduzeća u širojliteraturi se susreću pod različitim nazivima: racia solventnosti, racia
sigurnosti, racia zaduženosti ili racia finansijske nezavisnosti.

Solventnost se najčešćedefiniše kao sposobnost preduzeća da sa ukupnim sredstvima podmiri sve obaveze, pod
pretpostavkom da sve one dospevaju u istom trenutku. U praksi, nesolventnost preduzeća je najčešće posledica
njegove velike prezaduženosti. Zbog toga, da ne bi zapalo u stanje nesolventnosti (insolventnosti) preduzeće mora
u kraćim vremenskim intervalima davršianalizu svoje zaduženosti. Zaduženostpreduzeća meri se odnosom
sopstvenih i tuđih izvora sredstava. Pri tome, opšte je prihvaćeno pravilo da odnos izmeđusopstvenih i tuđih
izvora sredstava treba da bude 1 : 1. Indikatora (racia) solventnosti preduzeća su: Koeficijent (racio) sigurnosti
Koeficijent (racio) zaduženostiKoeficijent (racio) pokrića kamata Koeficijent (racio) sigurnosti dugoročnih poverilaca.

1) Koeficijent (racio) sigurnosti (RS)– posledica primene zahteva vertikalnih pravila finansiranja u smislu
odnosa sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu. RS < 1 insolventno; RS = 1 normalno, tj. solventno; RS > 1 potpuno
solventno. Generalno gledano ne postoji pravilo u smislu toga - koliki treba da bude odnos sopstvenih i tuđih
izvora finansiranja da bi se preduzeće moglo smatrati solventnim. U tom kontekstu, solventnost je uvek prihvatljiva
ako je odnos sopstvenih i tuđih izvora više udaljen od 1 (odnosno > 1)

2) Racio zaduženosti (RZ) predstavlja odnos pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) prema
ukupnim izvorima finansiranja (ukupnom kapitalu) →pokazuje relativno učešće pozajmljenih izvora u finansiranju
ukupnih poslovnih sredstava. Ako se navedeni odnosi izražavaju u % (procentima), onda u navedenoj formuli razlika
između dobijenog procenta i 100, pokazuje u stvari srazmeran deo ukupnih poslovnih sredstava koji je finansiran iz
sopstvenih izvora.

3) Racio pokrića kamata (RPK)–utvrđuje se iz odnosa poslovnog dobitka i troškova kamata. Ovaj racio broj pokazuje
koliko je puta poslovni dobitak veći odtroškovakamata →on meri raspon u okviru kojeg pad poslovnog dobitka
neugrožava sposobnost preduzeća da pokrije troškove kamata. Odnos poslovnog dobitka i troškova kamata
determinisan je sa dve ključnevarijable: (a) visinom poslovnog dobitka, i (b) visinom troškova kamata. Pri tome, visina
poslovnog dobitka zavisi od visine maržepokrića, dok visina troškova kamata zavisi od odnosa: ukupnog duga,
ukupne aktive i visine kamatnih stopa.

4) Racio sigurnosti dugoročnih poverilaca (RSDP) /Debt to eqity ratio (D/E)– proizlazi iz odnosa dugoročnih obaveza i
sopstvenog kapitala preduzeća. Koeficijent sigurnosti dugoročnih poverilaca zasniva se na prirodnoj potrebi
poverilaca da umanje svoje rizike insistiranjem naznačajnijemprisustvu vlasničkog (sopstvenog) kapitala u
finansiranju imovine preduzeća→pokazuje koliko dugoročna rezervisanja i obaveze opterećuju svaki dinar
kapitala preduzeća. Što je manja vrednost ovog racia, to je veća solventnost tj. sigurnost dugoročnih poverilaca, i
obrnuto: što je veća vrednost ovog racia, to je manja solventnost preduzeća, odnosno sigurnost dugoročnih
poverilaca.

Pokazatelji (racia) rentabilnosti - Rentabilnost je ekonomsko načelo poslovanja čijom se primenom u praksi postiže
takvo poslovanje u kojem se sa što manjim angažovanim(uloženim) sredstvima u reprodukciji preduzeća
ostvaruje štoveća dobit (profit). Važi pravilo: što je odnos dobiti prema angažovanim sredstvima veći,veća je i
rentabilnost, i obrnuto. Rentabilnost se ispoljava kao merilo efikasnosti upravljanja preduzeća,ostvaruje se u
sledećimslučajevima: 1) Kada se pri istim angažovanim sredstvima ostvaruje veća dobit 2) Kada se pri istom ostvarenju
dobiti smanjuju angažovana sredstva 3) Kada se uvećavaju i dobit i angažovana sredstva, pri čemu dobit raste brže
odangažovanih sredstava 4) Kada se smanjuju i dobit i angažovana sredstva, pri čemu je stepen smanjenja
angažovanih sredstava veći od stepena smanjenja dobiti 5) Kada se smanjuju angažovana sredstva, a povećava se dobit.

Parciajlni pokazatelji rentabilnosti utvrđuju se isključivo na bazi podataka iz bilansa uspeha: (a) stopa poslovnog
dobitka, i (b) stopa neto dobitka. Globalni ili sintetički pokazatelji rentabilnosti utvrđuju se na bazi podataka iz oba
bilansa (BS i BU): (a) stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva, i (b) stopa prinosa na sopstvena sredstva.
Predstavljaju pouzdano sredstvo za kontrolu ostvarenja jednog odnajvažnijih ciljeva poslovanja
preduzeća→maksimiziranje dobitka na dugirok.Komparacija apsolutnog iznosa ostvarenog finansijskog rezultata
sa planiranim, u osnovi ne predstavlja sasvim pouzdan način kontrole, jer se pri tome ne uzima u obzir visina
angažovanih sredstava (tj. kapitala uloženog za ostvarenje rezultata). Zbog toga, kao pouzdan instrument kontrole
služe racio brojevi rentabilnosti.

1) Parcijalni pokazatelji rentabilnosti - Pokazuje procentualno učešće poslovnog dobitka u poslovnim prihodima. Razlika
do 100 % predstavlja učešće poslovnih rashoda →da je jedan odmogućihnačina maksimiziranja stope poslovnog
dobitka smanjenje pojedinih vrsta poslovnih rashoda. Analiza opterećenosti poslovnih prihoda pojedinim
vrstama poslovnih rashoda. Rast stope poslovnog dobitka ukazuje napovećanje raspona izmeđuposlovnih
prihoda i poslovnih rashoda, što je povoljna tendencija sa aspekta rentabilnosti preduzeća. Faktori koji utiču na
stopu poslovnog dobitka su: (a) margina prodaje, (b) koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava. Kombinacijom
navedena dva faktora moguće je ostvariti različiteveličine stope poslovnog dobitka, s tim što postoji i potreba za
procenom rizika sa kojim preduzeće posluje ako je mali koeficijent obrta ili margina prodaje

2) Globalni (sintetički) pokazatelji rentabilnosti - a) Stopa prinosa na poslovna sredstva ili Stopa prinosa na aktivu
(ROA –Return on Assets)– predstavlja prinos na ulaganja u ukupna poslovna sredstva koja sukorišćena za
obavljanje poslovne aktivnosti preduzeća u tekućem periodu. Imajući u vidu činjenicu da su u BS (pripremljenom za
analizu) ukupna poslovna sredstva, u skladu sa načelom bilansne ravnoteže, jednaka ukupnom kapitalu,
proizlazi da ovaj indikator u stvari pokazuje “ukamaćenje” ukupno uloženog kapitala. Pokazuje koliko je dinara
prinosa, u vidu poslovnog dobitka, ostvarilo preduzeće na svakih 100 dinara prosečno angažovanih (uloženih)
poslovnih sredstava →da dobijeni broj pokazuje stopu ukamaćenja ukupnog kapitala. (b) Stopa prinosa na
sopstveni kapital ili ROE (Return on Equity)–predstavlja u stvari indikator zarađivačke sposobnosti sopstvenog
kapitala preduzeća. Neto dobitak označava prinos na sopstveno uložena sredstva. Imajući u vidu, da je stalno
povećanje kapitala u ukupnim izvorima finansiranja predominantan finansijski cilj poslovanja preudzeća, proizilazi
zaključak darelativni odnosi između neto dobitka i sopstvenih sredstava predstavljaju u stvari najznačajniji
kvantitativni pokazatelj u finansijskoj analizi. Broj koji se dobije iz prethodno prezentovane formule pokazuje
koliko je dinara prinosa, u vidu neto dobitka, ostvarilo preduzeće u obračunskomperiodu na svakih 100 dinara
prosečnoangažovanog kapitala (neophodno poređenje sa odgovarajućim indikatorima u grani delatnosti preduzeća).

Pokazatelji (racia) tržišne vrednosti - Pokazatelji (racia) tržišne vrednosti karakteristični su za korporativna
(akcionarska) preduzeća, pa se zatočesto nazivaju i pokazatelji vlasništva. 1) Neto dobitak po akciji (EPS –Earnings per
share) 2) Racio cene i neto dobitka po akciji 3) Racio isplate dividende 4) Dividendna stopa 5) Knjigovodstvena vrednost
po akciji 6) Racio tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcija 1) Neto dobitak po akciji– odnosi se naveličinu ostvarenog
neto dobitka poobičnoj akciji.

2) Racio cene i neto dobitka po akciji (P/E) –pokazuje odnos tekuće tržišne cene i dobiti po akciji (odnosno koliki broj
puta je dobit preduzeća izražena u tekućoj tržišnoj ceni akcija). Jedan od najvažnijih pokazatelja za investiranje u akcije.

3) Racio plaćanja dividende– % učešće dividendi po osnovu običnih akcija u dobitku, koji može biti pripisan
vlasnicima običnih akcija korporativnog preduzeća. Izračunava kao odnos dividendi po osnovu običnih akcija i neto
dobitka koji ostaje na slobodnom raspolaganju vlasnicima običnih akcija, nakon dobitka preferencijalnih
dividendi. Pokazuje stepen u kome se neto dobitak, nakon isplate dividendi napreferencijalne akcije, koristi
za isplatu zarade vlasnicima običnih akcija a u skladu sa politikom raspodele neto dobitka korporativnog preduzeća.

4) Dividendna stopa (Dividend Yield)– pokazuje tekući prinos koji vlasnik akcija ostvaruje u odnosu natržišnu
vrednost akcija. Dobija se iz relativnog odnosa dividende po akciji i tržišne cene po akciji. Veoma značajan za
investitore koji preferiraju stabilne dividende u odnosu napovećanje kapitalnog dobitka (porasta cene akcija).
Dividendna stopa se najčešćekreće od 0-10%. Preduzeća sa izraženim rastom imaju dividendnu stopu 2-3% dok kod tzv.
“zrelih”preduzeća ova stopa se kreće na nivou 7-8%.

5) Knjigovodstvena vrednost po akciji (BV– Book Value) –utvrđuje se kao odnos sopstvenog kapitala i broja
emitovanih običnih akcija. Ako bi došlo do likvidacije preduzeća, kada se podmire svi poverioci, običnim akcionarima bi
ostale akcije u vrednosti ovog pokazatelja – knjigovodstvene vrednosti po akciji.

6) Racio tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcija (PB - Price to Book)–utvrđuje se kao odnos tržišne i
knjigovodstvene vrednosti akcije. Ako je vrednost ovog racia manja od 1, onda to znači dapreduzeće nije uspešno sa
aspekta kreiranja vrednosti za svoje akcionare.

Cash flow analiza - Cash flow analiza predstavlja jedan od instrumenata upravljanja finansijama preduzeća.
Pojam - tok gotovine ili priliv gotovine ili novčani tokBruto cash flow - tok priliva i odliva novca u preduzeću, i neto
cash flow - razlika između priliva i odliva novca u preduzeću. Cash flow analiza bazira se na tokovima gotovine koji
su se dešavali(događali)tokom poslovanja preduzećau obračunskom periodu. Pri tome, bilans tokova gotovine se deli
na 3 (tri) osnovna dela : gotovinski tok iz operativne aktivnosti, gotovinski tok iz investicione aktivnosti, i gotovinski
tok iz aktivnosti finansiranja.

1) Novčani tokovi iz poslovne aktivnosti - odnose se na njegovu glavnu delatnost, tj. primarno su
usmerene na proizvodnju i prodaju proizvoda, robe i usluga. Stoga, poslovne transakcije koje proizlaze iz ove
aktivnosti utiču nastvaranje neto dobitka ili gubitka. 2) Novčani tokovi iz investicione aktivnosti - odnose se na sve one
transakcije koje su namenjene ostvarivanju budućegdobitka i novčanih priliva. Radi sistematizacije, ove aktivnosti
se mogu klasifikovati u dve grupe: ulaganja u dugotrajnu imovinu (stalna sredstva) i druga ulaganja. 3) Novčani
tokovi iz finansijske aktivnosti – odnose se na one transakcije koje imaju za posledicu promene veličine i
strukture kapitala i kreditnih izvora finansiranja →Transakcije na sledećim relacijama: preduzeće - vlasnici i
preduzeće– kreditori. Znači, obuhvataju primanja novca odvlasnika (emisija akcija) kao i vraćanje novca vlasnicima
na uloženu imovinu (dividende); zaduživanjepreduzeća (krediti, emisija obveznica), i vraćanje dugova (ne uključujući
isplatu kamata što ulazi u poslovne aktivnosti).

Cilj analize bilansa tokova gotovine - sagledavanje i ocena visine priliva i odliva gotovine iz operativne
(poslovne) aktivnosti (+), aktivnosti investiranja i aktivnosti finansiranja. Analiza bilansa tokova gotovine
usmerena je natumačenje i objašnjenjevisine i promene racio brojeva i neto obrtnog fonda, na osnovu kojih se
izvlačizaključak o finansijskoj situaciji preduzeća. U postupku analize bilansa tokova gotovine mora se 1) poći od
nastalih tokova gotovine u tekućoj godini, 2) zatim se uzimaju u obzir i tokovi gotovine iz prethodne godine
→uočavaju se promene i tendencije u okviru novčanih tokova →poslovni dobici u nizu sukcesivnih
obračunskihperioda (uporedivost) budu homogeni (uporedivi) i realni (niti precenjeni, niti pocenjeni).

Prema MRS7 za sastavljanje cash flow-a mogu se koristiti: direktna i indirektna metoda. Razlika je u načinu
prikazivanja tokova gotovine iz poslovnih aktivnosti. Daju isti iznosi novčanih sredstava za svaku poziciju iz bilansa
gotovine. Direktna metoda– iskazuje bruto iznose osnovnih komponenti gotovinskih priliva i gotovinskih
odliva (gotovina dobijena od kupaca i gotovina isplaćenadobavljačima i zaposlenima). Iznos neto gotovine koji je
obezbeđen iz poslovnih aktivnosti jednak je razlici između ukupnog iznosa bruto gotovinskih priliva i ukupnog iznosa
bruto gotovinskih odliva nastalih iz poslovne aktivnosti preduzeća.

Indirektna metoda– izrade bilansa novčanih tokova, u delu koji se odnosi na novčane tokove iz poslovne aktivnosti,
polazi od pozicije neto dobitka (gubitka) koji se koriguje za negotovinske pozicije uključene u obračun
rezultata i promene u stanju zaliha, potraživanja i obaveza iz poslovne aktivnosti preduzeća. Polazna tačka jeste
neto dobitak, a da bi se utvrdili novčanitokovi iz poslovne aktivnosti preduzeća sprovode se određena “prilagođavanja”
neto dobitka.

Funds flow analiza - Funds flow analiza se koristi za potrebe dinamičke analize bilansa (analize razvoja) i nužno se
dopunjava i analizom BU i cash flow analizom. Zasniva na analizi BS dva ili višeobračunskih perioda. Termin: tok
izvora sredstava ili finansijski tok Identifikuju se i prate promene (varijacije) bilansnih pozicija dva ili više BS; koristi se
za ocene i prognoze likvidnosti (mogu se otkriti neravnoteže u upotrebi sredstava i preduzeti odgovarajuće korektivne
mere). Forma i sadržina izveštaja (funds statement) na kome se zasniva funds flow analiza nemaju opšte
prihvaćenu sadržinu; ne postoji ni zakonska obaveza da se sastavlja i obelodanjuje izveštaj o tokovima sredstava.
Sastavljanje izveštaja o tokovima sredstava preporučuje se u cilju boljeg razumevanja promena u finansijskom
položajupreduzeća, odnosno pouzdanije procene njegove likvidnosti i prognoze likvidnosti u budućnosti.

Metodologija izrade bilansa tokova sredstava - Polaznu osnovu predstavljaju dva komparativna sukcesivna BS,
sačinjena: Bruto princip– zahteva da se za svaku poziciju BSiskaže: (a)početnostanje, (b)povećanjeizmeđu dva
uzastopna bilansa, (c) smanjenje izmeđudva uzastopna bilansa, i (d) krajnje stanje. Nije uobičajeno da se na ovakav način
sastavlja BS, a kada se to i čini, onda se običnovršisažimanjeračunatako da bilans tokova finansijskih sredstava
obuhvata samo povećanje i smanjenje pozicija BSizmeđu dva uzastopna bilansa. Neto princip– zahteva da se u
posebnoj koloni iskazuje razlika (+, -) između dva uzastopna bilansa →izračunava se takošto se kod svake pozicije
BS od iznosa iskazanih u zaključnom bilansu oduzima iznos iskazan u bilansu otvaranja. ∑ kolone razlika na strani aktive =
∑ kolone razlika na strani passive; Aktiva pozaključnom bilansu = aktiva po bilansu otvaranja, korigovana zbirom
kolone “razlika” na strani active; Pasiva po zaključnom bilansu = pasiva po bilansu otvaranja, korigovana zbirom
kolone “razlika” na strani passive.

Ostali instrumenti finansijske analize - (a) Vizuelna metoda analize–zasniva se na posmatranju BS i BU prikazanih u
formi grafikona, sa ciljem da se izvuku osnovne informacije o finansijskom položajupreduzeća i stepenu
rentabilnosti. Zbog svoje preglednosti, najčešće se daju grafikoni u formi stubova koji pokazuju globalne pozicije
aktive i pasive i to prema poretku koji je ustrojen u zvaničnojšemi BS. Pozicije BU, takođe se grupišu tako što se
odvojeno prikazuju poslovni prihodi i rashodi, poslovni rezultat, neposlovni prihodi i rashodi i ukupan rezultat. Rezultate
dobijene primenom vizuelne analize treba prihvatiti sa rezevom, pošto se ne mogu uočiti svi aspekti realnog fin.stanja i
rentabilnosti preduzeća, kao ni uzroci koji su uticali na to. Glavni nedostatak metode: površnost. (b) Metoda
analize pomoću računa pokrića– podrazumeva sastavljanje “računapokrića” kojiizražavakarakteristične odnose
delova BS→podseća na racio analizu jer obe koriste iste karakteristične odnose delova BS i BU. Suštinska razlika se
ogleda u sledećem: računpokrićaizražavakarakteristične odnose delova bilansa u relativnim brojevima, dok racio
analiza izražava delove bilansa u koeficijentima (racio brojevima). Pri tome, u računu pokrića se iskazuju sledeće
relacije: Struktura imovine (stalna i obrtna imovina), Struktura kapitala (sopstveni i tuđi kapital), Pokriće stalne
imovine (odnos sopstvenog kapitala i stalne imovine)

Sistemi pokazatelja i sintetički pokazatelji - Jedan od osnovnih nedostataka svih pokazatelja jeste njihova delimičnost.
Zbog toga, nametnula se potreba oblikovanja pokazatelja koji predstavljaju tzv. agregirane veličine→došlo je
do razvoja tzv. savremenih pokazatelja performansi preduzeća koji su veoma brojni. (a) Sistemi pokazatelja–
podrazumevaju sledeće: (1) izbor odgovarajućihpokazatelja, (2) odgovarajućinačin njihovog povezivanja, i (3)
odgovarajući stepen zavisnosti i povezanosti sa osnovnim poslovnim ciljem. Obuhvataju celinu poslovanja koja
se sastoji odrazličitih segmenata →pojedinačni pokazatelji se odnose na pojedine segmente poslovanja, ali bez obzira
koliko ih ima, uvek je otežano obuhvatanje celine poslovanja. Osnovne grupe: a) deduktivne - Najpoznatiji sistem
pokazatelja je Du Pont sistem analize. Du Pontov sistem pokazatelja koristi se prvenstveno za potrebe analize, a
samim tim, i za potrebe planiranja i upravljanja preduzećem; i b) induktivne. (b) Sintetički pokazatelji–
podrazumevaju zbir višepojedinačnihpokazatelja na osnovu kojih se vrši procena finansijskog zdravlja preduzeća.
Jedan od najpoznatijih zbirnih (sintetičkih) pokazatelja koji se mogu računati na osnovu podataka iz finansijskih
izveštaja jeste Altmanov sintetički pokazatelj finansijske sigurnosti. Altmanov sintetički pokazatelj finansijske
sigurnosti - predstavlja ponderisani zbir višepojedinačnih pokazatelja, gde se na osnovu ponderisanog zbira
višepojedinačnih pokazatelja ocenjuje finansijsko zdravlje preduzeća. Ovaj model analize naziva se još i ZETA model
analize (Z-score model). On je nastao u SAD na bazi istraživanja da li ćepreduzećeu budućnosti bankrotirati, ili ne.

Du pont sistem analize - Du Pont sistem analize je prvi put korišćen u Du Pont kompaniji (SAD), a kasnije je stalno
usavršavan i korišćen je u velikom broju kompanija u SAD. Pripada grupi deduktivnih sistema pokazatelja čije se
osnovne karakteristike : (a) Postojanje glavnog pokazatelja koji odražavanajviši cilj poslovanja preduzeća - rentabilnost
ukupne imovine (bez obzira na to da li je ta imovina pribavljena iz vlastitih ili tuđih izvora; (b) Postojanje
sadržajnemeđuzavisnostivećeg ili manjeg broja pomoćnihpokazatelja - Du Pont sistem pokazatelja ima oblik
piramide. Sve ono što je u toj piramidi ispod osnovnog (vrhovnog) cilja koji predstavlja rentabilnost ukupne
imovine hijerarhijski je podređeno upravo tom osnovnom cilju tj. rentabilnosti. (c) Sadržajpomoćnih pokazatelja
formalizuje se matematičko-statističkimiskazima. Du Pont sistem pokazatelja pokazuje veze između faktora koji utiču
narentabilnost ukupno angažovanog kapitala. Pri tome, u zavisnosti od cilja i svrhe analize, moguće surazličite
modifikacije sistema pokazatelja. Du Pont sistem pokazatelja objedinjava informacije koje proizlaze iz BS i BU.

Zeta model analize - Edvard Altman je prvi autor koji je uspešno primenio jedan statističkimodel u predviđanju
bankrota preduzeća - Z-score model predstavlja najpoznatiji model iz ove oblasti u svetu. Polazna pretpostavka a
bila je daograničen broj ekonomskih kategorija predominantno utiče na finansijsko stanje preduzeća pa se
njihovom analizom i stavljanjem u logičke odnose putem racio brojeva možedoći dosaznanja o tome da li se i u kojoj
meri konkretno preduzeće nalazi u finansijskim problemima. Zadatak modela je bio da otkrije rizike
odnastupanja bankrota preduzeća - uzeti uglavnom racio brojevi koji ukazuju na solventnost, likvidnost i rentabilnost
poslovanja preduzeća.

ZETA MODEL analize zasniva se na ponderisanom zbiru 5 pojedinačnih pokazatelja štoznači da se na osnovu
ponderisanog zbira više pokazatelja određuje finansijsko zdravlje preduzeća. Veći zbir znači i veću finansijsku
stabilnost preduzeća, dok obrnuto manji zbir upozorava namoguće finansijske probleme preduzeća.

Z = 1,2 * x1 + 1,4 * x2 + 3,3 * x3 + 0,6 * x4 + 1,0 * x5

x1 = ukupni kapital/ukupna sredstva (working capital/total assets)

x2 = akumulirana zadržana zarada/ukupna sredstva

x3 = zarada pre odbitka kamata i poreza/ukupna sredstva

x4 = tržišna vrednost kapitala/ukupne obaveze

x5 = prihodi od prodaje/ukupna sredstva

Tumačenje rezultata Z-score:

Ako je Z >= 3,0 znači da je situacija preduzeća stabilna i da preduzeću ne preti bankrot

Ako je Z ≤ 1,8 znači da je finansijska situacija preduzeća nestabilna i dapreduzeću preti bankrot.

Ako je 1,8 ≤ Z ≥ 3,0 odnosno ako je Z između 1,8 i 3,0znači da se preduzeće nalazi u tzv. “sivoj zoni” i da postoje
izgledi da je njegova finansijka situacija nepovoljna.