Uuuujjj

Студијски програм: ПСИХОЛОГИЈА
Врста и ниво студија: Основне академске студије

Назив предмета: Oснови педагошке психологије
Наставник: проф. др Мирјана Беара
Статус предмета: обавезни
Број ЕСПБ: 6
Услов: за полагање испита положени испити: Психологија учења и Увод у развојну психологију
Циљ предмета
Упознавање студената са предметом, задацима, развојем, методама и техникама истраживања у
педагошкој психологији, са педагошким импликацијама развојнопсихолошких сазнања,
принципа и законитости психологије учења и психологије личности у васпитању и образовању.
Исход предмета
Студент ће бити у стању да: примени методу активног учења на сопствено учење, објасни врсте учења на
примерима из школске праксе, примени сазнања развојне психологије на ситуације из школског
контекста, креира нацрте истраживања из педагошке психологије, анализира чиниоце дечјег
интелектуалног, емоционалног и социјалног развоја повезаних са школским учењем, примени Блумову
таксономију за планирање и евалуацију образовних постигнућа, креира и примени технике процене
ефикасности школског часа, разуме услове и узроке појединих педагошких ситуација, критички
преиспита актуелна истраживања из педагошке психологије и евалуира актуелну школску праксу.
Садржај предмета
Теоријска настава
Предмет и методе истраживања у педагошкој психологији. Учење и развој: педагошке импликације
знања из развојне психологије. Педагошке импликације принципа психологије учења: класично и
емоционално условљавање, инструментално, учење увиђањем у школској пракси. Вербално учење, модел
когнитивне обраде информација, социјалне теорије учења у школској пракси. Учење, памћење и
заборављање, трансфер учења. Развојно-формативни ефекти школског учења на интелектуални и општи
когнитивни развој ученика. Услови учења, флуктуација рада, плато у учењу. Теорије и врсте мотивације,
спољашња и унутрашња мотивација за учење. Метакогниција, метакурикулум. Критичко мишљење.
Основе планирања наставе/учења и испитивања знања, Блумова таксономија (когнитивни и афективни
домен). Индивидуалне разлике и инклузивно образовање. Улога социјалне интеракције и комуникације у
процесу учења и когнитивног развоја.
Практична настава
Технике активног учења текста; анализа различитих врста учења у школској средини; креирање нацрта
педагошко-психолошких истраживања; применина Блумове таксономије за креирање задатака за
испитивање знања; анализа часова, прикази актуелних истраживања из области педагошке психологије.
Литература (одабрана поглавља)
1. Визек- Видовић, В., Ријавец М., Влаховић-Штетић, В., Миљковић, Д. (2014). Психологија
образовања. Klett, Београд.
2. Пешикан, А. (2020). Учење у образовном контексту. Службени гласник, Београд.
3. Вучић, Л. (2007). Педагошка психологија. Центар за примењену психологију, Београд.
4. Ивић, И., Пешикан, А., Антић, С. (2001). Активно учење. Институт за психологију, Београд.
Број часова активне наставе
Предавања: 2 Вежбе: 2 ДОН: 0 Остали часови: 0
Методе извођења наставе
Предавања, дискусије, проблемска настава, кооперативна настава, интерактивна настава, семинарски.
Оцена знања (максимални број поена 100)
Предиспитне обавезе поена Завршни испит поена
активност у току наставе 10 писмени испит 30
колоквијум-и 20 усмени испит 20
семинар-и 20
1
Назив предмета: Социјална перцепција и интеракција
Наставник: проф. др Хинић Дарко
Услов: за полагање испита - положен испит Основе социјалне психологије
Упознавање студената са сложенијим појмовима из области опажања особа, формирања импресије о себи
и другима, и појавама у социјалној интеракцији и комуникацији између социјалних ентитета. Упознавање
са основним појмовима невербалне комуникације и медијског комуницирања. Разумевање сложенијих
концепта из области психологије групе, структуре и динамике различитих типова група, односа у групи и
између група. Оспособљавање студената да критички анализирају научну терминологију из области
психологије група и организационог понашања.
Студенти су способни: да разумеју процесе социјалне перцепције и когниције, као и социјалне
интеракције, комуникације и групног понашања (структуру и динамику групе); да разликују
специфичности различитих типова група и организација; да анализирају емпиријска истраживања у овој
области и да примене знања из целокупне области социјалне психологије на решавање проблема који се
јављају у социјалним односима индивидуа, група и организација, критички и смислено користе
одговарајуће изворе информација.
Социјална интеракција, учесници у интеракцији и нивои социјалне интеракције. Социјална перцепција и
когниција, природа социјалне перцепције, социјална категоризација и хеуристике. Теорије когнитивне
конзистенције, равнотеже и когнитивне дисонанце. Формирање прве импресије. Атрибуција понашања.
Самоопажање, самомотрење, самоприказивање. Опажање група и групне припадности. Блиски односи и
формирање интерперсоналне привлачности. Тачност и грешке у опажању особа. Комуникација: врсте и
функције комуникације. Невербална комуникације. Медијско комуницирање. Проблеми изучавања група
и групног понашања. Формирање и развој група. Групна структура и групне норме. Групна динамика и
групни процеси. Социјални утицаји у групама, понашање у улогама. Групно одлучивање, тимски рад и
руковођење. Сарадња и такмичење, интер и интрагрупни конфликти.
Анализа постојећих истраживања из области социјалне перцепције, интеракције, групне динамике и
организационог понашања. Израда семинарског рада из ове области и његова презентација.
1. Хавелка, Н. (2008). Социјална перцепција. Завод за уџбенике, Београд.
2. Рот, Н. (2010). Психологија група. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
3. Aronson, Е., Wilson, Т.D., Akert, R.M. (2005). Socijalna psihologija. Mate, Zagreb.
4. Brown, R. (2006). Grupni procesi. Naklada Slap, Jastrebarsko.
5. Стануловић-Капор, Н., Врговић, П., Хинић, Д. (2009). Комуникологија и комуницирање у
организацији. Нови Пазар: Државни универзитет у Новом Пазару.
Предавања, дискусије, групне и индивидуалне активности студената, семинарски рад.
активност у току вежби 10 писмени испит 30
колоквијум 30 усмени испит 20
истраживачки рад 10
2
Назив предмета: Основи психопатологије
Наставници: проф. др Владимир Јањић, проф. др Драгана Игњатовић Ристић,
проф. др Горан Михајловић
Сарадници: Софија Чоловић
Услов:
Упознавање студената са психичким поремећајима и критеријумима њиховог разликовања, са
савременим класификацијама менталних поремећаја, са поремећајима појединих психичких
функција, клиничком сликом, током и распрострањеношћу различитих категорија менталних
поремећаја. Оспособљавање студената да разликују нозолошке категорије менталних
поремећаја, да адекватно користе терминологију психопатологије и развију способност опажања
знакова менталног поремећаја у понашању особа.
Студенти су оспособљени да примењују критеријуме класификације менталних поремећаја, да
разумеју дистинкције, предности и недостатке психијатријских класификација поремећаја, да
препознају поремећаје појединих психичких функција и да их разликују, да упознају ток, исход
и епидемиолошке карактеристике поремећаја, самостално уочавају психопатолошки проблем, и
примене релевантну литературу у вези са тим проблемом.
Концепт менталног здравља и менталног поремећаја, појам нормалности, критеријуми
препознавања менталних поремећаја; Општа психопатологија (поремећаји свести, пажње,
опажања, мишљења, памћења, интелигенције, eмоција, нагона и воље); Класификације
менталних поремећаја, традиционалне и савремене, предности и мане система класификације;
Основне категорије менталних поремећаја: неурозе, психозе, карактерна патологија и органски
поремећаји; Неуротски, са стресом повезани, соматоформни поремећаји; Афективни поремећаји
и поремећаји расположења; Поремећаји исхране, поремећаји спавања и сексуални поремећаји;
Болести зависности; Схизофрени и схизотипски поремећаји; Поремећаји личности и поремећаји
контроле импулса; Органски поремећаји; Холистички приступ пацијентима са менталним
поремећајима.
Прикази пацијената са различитим менталним поремећајима и интервјуи са пацијентима.
1. Марић, Ј. (2005). Клиничка психијатрија. Наша књига, Београд.
2. Ђукић Дејановић С. и сар. (2010). Психијатрија. Медицински факултет, Крагујевац.
3. Ђукић Дејановић С. и сар. (1999). Миловановићев увод у психијатрију. Медиц. фак. Крагујевац.
Интерактивна настава, дискусије, групне и индивидуалне активности студената, прикази
семинарских радова, аудио-видео презентације и наставни филмови.
активност у току наставе 15 писмени испит (модул 2) 25
колоквијум (модул 1) 20 усмени испит 40
3
Назив предмета: Психометрија 2
Наставник: доц. др Сања Батић Очовај
Услов: за полагање испита - положен испит Психометрија 1
Овладавање применом различитих типова тестова, њиховом адаптацијом у случајевима
коришћења у различитим срединама или популацијама, применом и интерпретацијом резултата,
избором постојећих и конструкцијом сопствених тестова. Евалуација мерних инструмената.
Студент је способан да примени и интерпретира резултате психолошких тестова, способан је да
самостално примени и интерпретира једноставније психолошке тестове, као и да организује и
спроведе поступак адаптације и евалуације теста развијеног у другој култури. Способан је да
конструише сложеније типове сопствених тестова на специфичним популацијама и да врши
евалуацију мерних инструмената.
Принципи мерења психичких особина. Скоровање тестова, начини рачунања скорова. Типови
психолошких тестова. Скале и скалирање у психологији, типови скала. Критеријумски и тестови
засновани на нормама. Формирање норми, једначење, баждарење тестова. Интерпретација
индивидуалних резултата. Диференцијално функционисање ајтема и теста. Коришћење и
евалуација тестова направљених у другим културама. Адаптација тестова развијених на
различитим популацијама и субпопулацијама. Рачунарски подржано и адаптивно тестирање.
Морална питања психолошког тестирања.
У тимовима студенти врше операционализацију психолошког конструкта по избору, конструишу
тест намењен мерењу тог конструкта, спроводе поступак емпиријске евалуације психометријских
карактеристика и израђују норме.
Литература
1. Фајгељ, С. (2009). Психометрија. Центар за примењену психологију, Београд.
2. Динић, Б. (2019). Принципи психолошког тестирања. Филозофски факултет, Нови Сад
3. Буквић, А. (2007). Начела израде психолошких тестова. Завод за уџбенике, Београд.
4. Hedrih, V. (2018). Kroskulturna adaptacija psiholoških mernih instrumenata. Filozofski fakultet, Niš.
5. ДПС (2000). Кодекс етике психолога Србије. Друштво психолога Србије, Београд.
6. Мирић, Ј. (2003). Тумачење кодекса етике. Центар за примењену психологију, Београд.
Предавања, вежбе, самостална израда семинарског рада уз консултације и дискусије.
колоквијуми 35 усмени испит
студентски пројекат 25
4
Назив предмета: Комуникологија
Наставник: проф. др Марко Ђорђевић
Статус предмета: изборни
Услов:
Стицање теоријских и практичних знања из области комуникологије. Оспособљавање студената за
самостално обликовање и планирање педагошког и пословног комуницирања; развоj знања и вештина
коjе омогућаваjу успешниjу комуникациjу и односе са другима; оспособљавање за превазилажење
баријера у комуникациjи.
Студенти владају комуниколошким појмовима, познају комуникационе аспекте и разумеју значај
комуницирања у људској пракси; разумеју прагматске и естетске поруке; поседују основне
комуникационе компетенције и вештине, и познају комуникативна правила. Препознају и практично
тумаче знаке из невербалне комуникације, Разумеју основе медијског комуницирања.
Комуникологија као интердисциплинарна наука - предмет и метод; Комуникологија: историјско наслеђе
и друге науке; Семиолошки аспекти комуницирања: Знак: појам, дефиниција, врсте и функције; Код и
контекст; Симбол - човек као Нomo symbolicum; Структура комуникативног процеса; Извор, порука,
одредиште; Информација и значење поруке, Енкодирање и декодирање, повратна спрега; Врсте порука у
људској комуникацији; Прагматске поруке; Естетске поруке; Комуницирање: појам и субјекти;
Критеријуми и класификације различитих облика комуницирања; Вербално комуницирање, Невербално
комуницирање; Интерперсонално и Интраперсонално комуницирање; Комуницирање у групи. Медијска
култура и проблем објективности у медијима; Интернет и нова култура комуницирања.
Масовно комуницирање; Комуникацијске вештине; Медији масовног комуницирања; Масмедији и
друштво, Комуникација и манипулација; Појам, значај и утицај масмедија на друштво и јавност;
Масмедији и образовање; Интернет комуникација: особине и значај.
1. Ђорђевић, М., Милетић, М. (2018). Од знака до хипертекста. Јагодина: ФПНЈ.
2. Милетић, М., Радојковић М. (2007). Комуницирање медији и друштво. Нови Сад: Стилос.
3. Томић, З. (2014). Разумевање и неспоразуми. Београд: Чигоја
4. Мандић, Т. (2003). Комуникологија – психологија комуникације. Београд: Клио.
5. Рот, Н. (2003). Знакови и значења. Београд: Плато.
Интерактивна предавања, дискусиjе, вербално смисаоно рецептивно, кооперативно учење, практично
учење. Активно учешће на часовима вежби кроз припрему теме, презентацију и дискусију.
активност у току предавања 10 писмени испит -
активности на вежбама 10 усмени испит 40
колоквијум 40
5
Назив предмета: Функционална писменост
Наставник: проф. др Сања Ђуровић
Услов:
Упознавање са нормативним критеријумима савременог српског језика уз могућност њихове примене у
пракси. Проширивање и продубљивање ранијих знања о језику и примена тих знања на конкретним
примерима из писаног и усменог говора. Постизање академског нивоа културе говора студената, развој и
неговање говорне компетенције и правилног писања.
Студент ће говорити и писати стандардним српским језиком без граматичких и прозодијских грешака.
Користиће на сврсисходан и исправан начин одговарајуће врсте речи из српског књижевног језика,
интерпункцију, падеже, глаголска времена и примењивати правила правописа српског језика. Развијене
способности и усвојене вештине адекватног академског писања и излагања.
Појам функционалне писмености и типови писмености. Појам и типови језичке норме. Граматичка
норма. Појам језичке (говорне) културе. Психолингвистика. Функционални стилови.
Књижевноуметнички, административни, научни, публицистички стил. Разговорни језик. Језичке
недоумице. Говорне вредности: интензитет, интонација, темпо, пауза. Дикција и прозодија. Култура
говорног понашања, говорни бонтон. Језичка норма и стандардизација. Нормативни правопис.
Нормативна граматика и речници.
Правописна норма. Hајчешће грешке у вези са граматичком нормом. Рад на одабраном корпусу
психолошких текстова из различитих функционалних стилова српског језика, с акцентом на анализи
нестандарднојезичких облика српскога језика на свим његовим нивоима. Састављање писма, молбе,
жалбе, писање биографије.
1. Шипка, М. (2009). Култура говора. Прометеј, Нови Сад.
2. Пешикан, М., Јерковић, Ј., Пижурица, М. (2010). Правопис српскога језика. Матица српска,
Нови Сад.
3. Стијовић, Р. (2009). Српски језик, норма и пракса. Чигоја штампа, Београд.
4. Васић, С. (1994). Психолингвистика. Институт за педагошка истраживања, Београд.
5. Пипер, П., Клајн, И. (2013). Нормативна граматика српског језика. Матица српска, Нови Сад.
Вербално-текстуална, илустративно-демонстративна.
активност у току предавања 5 писмени испит 30
активност у току вежби 5 усмени испит 30
колоквијуми 30
6
Назив предмета: Социологија образовања
Наставник: проф. др Весна Трифуновић
Услов:
Упознавање студената са појмовно-категоријалним апаратом социологије образовања, њеним настанком,
развојем и предметом проучавања; са најзначајнијим теоријско-методолошким приступима и оријентацијама у
социологији образовања; истицање повезаности структура, односа и процеса образовања као друштвеног
подсистема и друштва у целини; развијање социолошке перспективе проучавања образовања, која
укључује анализу образовања у односу на социјални контекст. Упознавање студената са социјалним
чиниоцима малолетничке делинквенције, школским насиљем и мерама превенције.
Студенти су усвојили основни научни појмовно-категоријални апарат социологије образовања; разумеју
однос између образовања и друштва (различите односе између образовног и других друштвених
подсистема); могу да разумеју и објасне утицај промена у друштву на промене у образовању и обрнуто;
разумеју организацију рада школе, социјалну и културну улогу школе, и однос образовања и
запошљавања; могу критички да анализирају процесе у образовању.
1. Предмет и одређење социологије образовања. Теоријско-методолошки приступи и оријентације у
социологији образовања (функционалистичко, теорија конфликта, интеракционистичко); 2.
Социјализација, васпитање и образовање; 3. Образовање и други подсистеми друштва: наука, технолошки
развој, култура, религија, морал, политика и екологија. Динамика образовања: друштвене промене и
образовање; 4. Еволуција социјалног значаја образовања, промена улоге образовања. Друштвене структуре
и образовање; 5. Основне теорије о социјалним неједнакостима у образовању; 6. Неједнакости у
образовању: узроци, подручја и области неједнакости, последице неједнакости; 7. Образовање и
репродукција друштва. Механизми социјалне селекције у образовању; 8. Образовно постигнуће: етничка
припадност, класна припадност, род и образовно постигнуће; 9. Друштвени циљеви образовања.
Образовање и вредности; 10. Образовање и идеологија. Индоктринација и конформизам; 11. Социјални
чиниоци малолетничке девијације и делинквенције, насиље у школи, мере превенције; 12. Медији и
образовање; 13. Култура и образовање. Социјализација културе. Образовање и културни идентитет; 14.
Образовање и социјална интеграција; 15. Лисманова критичка теорија необразованости.
1. Коковић, Д. (2009). Социологија образовања. Нови Сад: Mediterran.
2. Коковић, Д. (2009). Друштво и образовни капитал. Нови Сад: Mediterran.
3. Трифуновић, В. (2018). Социологија образовања (практикум). Јагодина: ФПНЈ.
4. Попадић, Д. (2009). Насиље у школама. Београд: Институт за психологију.
5. Liessmann, K.P. (2008). Teorija neobrazovanosti: Zablude društva znanja. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.
6. Тарнер, Џ. (2009). Социологија. Нови Сад: Центар за демократију.
7. Половина, Н. (2011). Породица и школа као средине развоја и учења. У Породица у системском
окружењу. Београд: Институт за педагошка истраживања.
Предавања, пројектна настава, семинари, консултације (индивидуалне и групне), менторски рад.
колоквијум 20 усмени испит
7
Назив предмета: Социологија културе
Наставник: проф. др Весна Трифуновић
Услов:
Упознавање студената са: појмовно-категоријалним апаратом социологије културе; одређењима
културе, основним феноменима културе, културном динамиком, социјалним носиоцима културе,
теоријама о култури; повезаношћу између друштвених структура и културних структура.
Истицање утицаја процеса глобализације на промене у култури у модерним друштвима.
Студенти су овладали способношћу самосталног коришћења основног појмовно-аналитичког
апарата за анализу тенденција у развоју културе; разумеју повезаност између друштвених
процеса и културе на глобалном нивоу и у локалним друштвима; могу да дефинишу, упореде,
илуструју и објасне супкултурне и контракултурне покрете, масовну и популарну културу;
критички да анализирају процесе и промене у култури под утицајем глобализације.
Социолошко одређење културе: eлитна и народна култура, глобална и локална култура. Мапа
културе (потребе, веровања, обрасци, вредности, симболи, митови). Друштвена структура и
култура. Култура, цивилизација, прогрес, традиција. Функције културе; Културне потребе.
Културна политика, културни идентитет, култура сећања. Индустрија културе. Социологија
масовне и популарне културе. Социологија супкултура. Контракултура. Пут од Генерације X до
Генерације R, уметност сналажења Facebook генерације, вредносне оријентације омладине. Кич и
шунд. Стил живота. малограђанштина, снобизам, скоројевићи. Стил живота: нарцизам, мода,
имиџологија, хедонизам. Стил живота: забава, спорт, досада, туризам, авантуризам.
1. Коковић, Д. (2005). Пукотине културе. Нови Сад: Прометеј.
2. Sen-Žan-Polen, K. (1999). Kontrakultura. Beograd: Clio.
3. Ђорђевић, Ј. (2009). Посткултура. Београд: Clio.
4. Драгићевић Шешић М., Стојковић, Б. (2011). Култура: менаџмент, анимација, маркетинг. Београд:
Clio.
5. Илић, М. (1987). Социологија културе и уметности. Београд: Научна књига.
6. Томановић, С. и др. (2012). Млади – наша садашњост. Истраживање социјалних биографија младих у
Србији. Београд: ИСИФФ и „Чигоја“ штампа.
Предавања, пројектна настава, семинари, консултације, менторски рад.
семинарски 15
8
Назив предмета: Основи клиничке психологије
Наставник: проф. др Душанка Ђуровић
Услов: за полагање испита - положен испит Основи психопатологије
Упознавање студената са теоријским и практичним начелима клиничке психологије; са методама
рада које се користе у оквиру психолошке експлорације; са историјским развојем саме
дисциплине и појединачних метода у оквиру клиничке психологије; са досадашњим сазнањима
релевантним за ову област. Оспособљавање студената: за усвајање базичних појмова и знања
релевантних за праћење каснијих предмета из области клиничке психологије.
Студенти су оспособљени да разумеју тешкоће у разграничењу менталног здравља од менталног
поремећаја, упознати су са основним теоријским моделима, приступима и начелима у клиничкој
психологији. Упознати су са принципима и специфичностима основних клиничких тестова.
Разумеју место и улогу клиничког психолога у систему здравствене заштите.
Историјски развој клиничке психологије. Основни задаци и предмет клиничке психологије.
Подручја примене клиничке психологије. Однос нормалности и здравља. Клинички метод и
његова апликација у психолошком раду. Теоријски модели у клиничкој психологији.
Димензионални и категоријални приступи менталним обољењима. Основни принципи
психодијагностике. Психолошка експлорација (клинички интервју, испитивање интелигенције,
личности). Психологија и форензика. Социјална клиничка психологија. Истраживања у
клиничкој психологији.
Практично вежбање елемената клиничке методе уз демонстрацију основних
психодијагностичких инструмената и техника. Посета Психијатријској клиници и анализа посла
клиничког психолога. Вежбање спровођења клиничког интервјуа и узимања анамнестичких
података. Посета Центру за социјални рад.
1. Биро, М., Ђуровић, Д. (2020). Основи клиничке психологије – теорија и пракса. Центар за
примењену психологију, Београд.
2. Бергер, Ј., Митић, М. (2009). Клиничка психологија. ЦПП, Београд.
3. Бергер Ј. (2019). Психодијагностика. Завод за уџбенике, Београд.
Предавања, интерактивна настава, консултације, анализа приручника за задавање тестова и
релевантне литературе. Гостовање клиничког психолога и психологија из социјалног рада.
9
Назив предмета: Психологија рада
Наставник: проф. др Борис Попов
Услов:
Упознавање студената са предметом, задацима, методама и техникама истраживања у психологији рада.
Упознавање са теоријама психологије рада, индустријске психологије и применом ових сазнања у
решавају практичних проблема у радној организацији. Развој разумевања појмова као што су анализа
посла, радна успешност или ефикасност на раду, задовољство запослених, патологија на раду, и основних
концепата селекције и тренинга, који ће бити више развијани на каснијим предметима из ове области.
Од студента се очекује да поседује основна знања о појмовима и теоријама из области психологије рада,
односно индустријске психологије, и да је способан да примени та знања на конкретне радне ситуације,
анализу посла, процењивање радне успешности и сл. Студент препознаје основне факторе који утичу на
успех на раду, поседује знања о основама процеса професионалне селекције, оријентације и тренинга
запослених, и самим тим има основне компетенције за усвајање сложенијих знања на каснијим
предметима из ове области.
Предмет и задаци психологије рада. Рад и организација. Анализа посла и радног места. Однос
човек-машина. Радна успешност, фактори радне успешности и процена успешности. Мотивација
за рад и теорије мотивације. Задовољство послом и њени предиктори. Комуникација и канали
комуникације у организацији. Основе професионалне селекције и оријентације. Адаптација
запослених. Патологија на раду: умор, апсентизам, флуктуација, повреде на раду, и други
проблеми на раду. Незапосленост, теорије и ефекти. Тренинг запослених.
Технике процене ефикасности рада, примена појединих мерних инструмената из ове области.
Анализа посла.
1. Чизмић, С. Кондић, В. (уредници) (2003). Психологија рада у формули успеха организације.
Центар за примењену психологију, Београд.
2. Чизмић, С. (2006). Људски фактор – Основи инжењерске психологије. Филозофски
факултет, Институт за психологију, Београд.
3. Чукић, Б. (2003). Психологија рада: усклађивање човека и посла. ИЦИМ плус, Крушевац.
4. Чабаркапа, М. (2008). Човек и радна околина: психофизиолошки и еколошки аспекти рада.
Чигоја штампа, Београд.
Предавања, дискусије, проблемска настава, кооперативна настава, интерактивна настава.
практична настава 5 усмени испт 20
10
Назив предмета: Психологија личности
Наставник: доц. др Ана Воларевић
Услов:
Упознавање студената са основним појмовима и теоријским схватањима у психологији
личности. Упознавање са парадигмама у психологији личности; усвајање појмова којима се
описују структура, динамика, мотиви и развој личности у оквиру најважнијих теорија личности;
оспособљавање за давање описа личности из угла појединих теорија.
Студенти разумеју основне проблеме психологије личности; разумеју карактеристике,
динамичка и индивидуална својства личности; разликују теоријске приступе изучавању
концепта личности; разумеју однос теорија и истраживања унутар психологије личности и
осталих психолошких дисциплина, и њихов значај за практичне задатке и послове
професионалног психолога.
Основни проблеми у сазнавању личности (онтолошки, епистемолошки, методолошки и
практички); Основне парадигме, дефиниција личности, димензије личности; Психоаналитичка
теорија личности С. Фројда; Аналитичка теорија К. Јунга; Психосоцијална теорија личности Е.
Ериксона; Социопсихолошке теорије: К. Хорнај, С. Саливан. Персонолошка теорија личности Г.
Олпорта; Хуманистичка теорија личности А. Маслова; Феноменолошка теорија личности К.
Роџерса; Бихејвиористичка теорија личности Б. Скинера; Димензионална типологија личности
Х. Ајзенка; Факторско-аналитичка теорија личности Р. Катела; Петофакторски модел личности;
Савремени приступи и проблеми у проучавању личности.
Упознавање са операционализацијом кључних појмова појединих теорија личности, упознавање
са основним тестовима личности, презентација семинарских радова.
1. Smederevac, S., Mitrović, D. (2018). Ličnost: metodi i modeli. CPP, Beograd.
2. Pervin, L.A., et al. (2008). Psihologija ličnosti – teorije i istraživanja. Školska knjiga, Zagreb.
3. Rot, N. (1994). Psihologija ličnosti. Zavod za udžbenike, Beograd.
4. Fulgosi, A. (1997). Psihologija ličnоsti. Škоlska knjiga, Zаgreb. (dostupna onlajn).
5. Хол, С., Линдзи, К. (1983). Теорије личности. Нолит, Београд.
Предавања, дискусије, групне и индивидуалне активности студената.
активност у току вежби 5 усмени испит 30
11
Назив предмета: Психологија менталног здравља
Наставник: доц. др Горана Ракић Бајић
Услов:
Стицање знања из области психологије менталног здравља и превенције менталних поремећаја.
Упознавање са класичним и савременим моделима менталног здравља, са теоријама о стресу и
стратегијама превазилажења стреса и резилијентности. Разумевање утицаја емоција на ментално здравље
и упознавање са концептом кризе. Подизање свести о улози психолога у унапређењу менталног здравља
других, али и о значају очувања сопственог. Упознавање са задацима психологије у заједници.
На крају курса студент би требало да буде способан да разуме основне концепте и моделе менталног
здравља, препозна узроке и последице стреса, буде упознат са концептом резилијентности и
примењивањем стратегија превазилажења стреса и кризе, способан да врши евалуацију и креира
програме психосоцијалне подршке у циљу превенције развојних криза, као и превентивне програме са
циљем унапређења менталног здравља.
Предмет и теоријске основе психологије менталног здравља. Модели менталног здравља. Психолошко
благостање. Позитивна оријентација. Ментално здравље током животног циклуса: детињство,
адолесценција, зрело доба, старост. Примарна, секундарна и терцијална превенција. Психосоцијални
приступ. Стрес, препознавање и механизми превладавања. Вулнерабилне групе. Резилијентност.
Превенција поремећаја менталног здравља: стратегије и методе рада на очувању менталног здравља на
различитим узрастима. Психичке кризе. Интервенције у кризи. Појам трауме. Трауматске реакције.
Живот у дому. Различити облици насиља. Принципи психосоцијалне подршке, комунална психологија.
Преглед истраживања и примена постојећих мерних инструмената из области менталног здравља,
искуствене вежбе намењене усвајању основних принципа радионичарског рада, израда семинарског рада
– план превентивне радионице, спровођење превентивне радионице.
1. Петровић, В. (2020). Увод у ментално здравље. ФЛВ, Нови Сад.
2. Влајковић, Ј. (2005). Животне кризе, превенција и превазилажење. Жарко Албуљ, Београд.
3. Влајковић, Ј. (2001). Теорија и пракса менталне хигијене. Центар за примењену психологију, Београд.
4. Димитријевић, А. (2005). Савремена схватања менталног здравља и поремећаја. Завод за уџбенике,
Београд.
5. Нишевић, С. (2008). Психолошко благостање и здравље. Дневник, Нови Сад.
6. Стефановић-Станојевић,Т., Тодоровић, Ј., Димитријевић, Б. (2012). Психички развој, ментално
здравље и рад. Филозофски факултет, Ниш.
Предавања, дискусије, групне и индивидуалне активности студената.
практична настава 5 усмени испит
12
Назив предмета: Еколошка психологија
Наставник: проф. др Хинић Дарко
Услов:
Упознавање студената са основним појмовима еколошке психологије, главним методама испитивања
односа човека и средине, са социјалним, психолошким и културним питањима у вези са коришћењем и
планирањем простора, природне и урбане средине. Оспособљавање студената да разумеју и критички
евалуирају проблеме/промене које настају у еколошкој средини као последица дејства човека, да
интерпретирају, примењују и самостално израђују емпиријска истраживања у овој области.
Од студенaта се очекује да на крају курса буду способни: да покажу познавање и разумевање основних
појмова из области еколошке психологије, да разумеју процес интеракације човека са физичком средином,
и дејство физичких карактеристика средине на психолошке процесе, као и различитости теоријских
приступа у овој области; да успешно анализирају примере емпиријских истраживања у овој области; да при
обради одређеног проблема критички и смислено користе више извора информација из различитих области
и дисциплина, као што су психологија, социологија, географија, екологија, антропологија, дизајн и сл.
Теоријска настава:
Предмет еколошке психологије. Теоријски модели и приступи односу човека и околине. Опажање
и когниција човекове средине. Формирање и употреба когнитивних мапа. Сналажење и
оријентација у простору. Средински стресори, емотивне реакције на средину, везаност за место и
преферирана средина. Социјалне димензије простора: лични простор, збијеност, приватност,
територијалност и територијално понашање. Урбана средина и проблеми урбаног живота.
Средински проблеми специфичних простора: стан; школска средина; радна средина и канцеларије,
болнице, затвори, изложбени простори. Понашање људи у екстремним срединама и ситуацијама:
реакције на катастрофе. Средински проблеми особа са специфичним потребама, старијих особа,
деце. Негативно деловање човека на средину. Еколошка свест и партиципација.
Практична настава:
Израда и анализа когнитивних мапа. Процена доживљаја физичке средине (семант. диференцијал).
Припрема тема за семинарски рад из еколошке психологије. Презентација истраживачких
пројеката. Испитивање ставова према животној средини и проеколошког понашања.
Интервјуисање испитаника на тему еколошке забринутости и задовољства животном средином.
1. Хинић, Д. (2016). Еколошка психологија. ПМФ, Крагујевац (ауторизована скрипта)
2. Кораћ, Ж. (1978). Човек и град - основи еколошке психологије. Глас, Београд.
3. Bell, PA. Greene, T. Fisher, J. Baum, AS. (2005). Environmental Psychology. Psychology Press, US.
Предавања, интерактивна настава, дискусије, групне и индивидуалне активности студената.
семинарски и истраживачки рад 20
13
Назив предмета: Интеркултурална психологија
Наставник: проф. др Јелена Старчевић
Услов: за полагање испита - положен испит Основи социјалне психологије
Циљ предмета је да код студента развије разумевање сложености и динамичности појма културе и
културних разлика, разумевање како се различити начини њиховог конструисања могу одражавати на
интеркултурну интеракцију, развије критички однос према предрасудама и дискриминацији, знање о
индивидуалним разликама у интеркултурној интеракцији и различитим начинима њихове процене, као и
знање о начинима развоја компетенција за интеркултурну интеракцију.
Студент разликује традиционална од савремених поимања културе и културних разлика, разуме
импликације ових поимања на опажање „других“ и успостављање односа са „другима“. Студенти су
упознати са значајем друштвеног и културног контекста по развој личности, и формирали су склоност ка
уважавању улоге друштвеног и културног контекста у понашању људи. Студенти разумеју и препознају
баријере у интеркултурној комуникацији, критички анализирају последице предрасуда и дискриминације,
идентификују скривене форме предрасуда и дискриминације.
Стара значења културе и културних разлика. Културни есенцијализам. Димензије културе. Нова значења
културе и културних разлика. Вишеструкост културног идентитета. Култура као процес стварања
значења и надметања за њихову превласт. Баријере у интеркултурној комуникацији и начини њиховог
превазилажења. Стереотипи, предрасуде и дискриминација. Успешна интеркултурна интеракција.
Индивидуалне разлике у интеркултурној интеракцији: културална интелигенција интеркултурна
компетентност, интеркултурна осетљивост. Скале процене. Тестови расуђивања у интеркултурним
проблемским ситуацијама. Бенетов развојни модел интеркултурне осетљивости. Културни
„асимилатори“.
На вежбама ће кроз дискусију бити разматране теме са предавања. Програми за подстицање развоја
интеркултуралних компетенција. Осмишљавање интеркултуралних пројеката и нацрта истраживања.
1. Старчевић, Ј. (2018). У потрази за суштином индивидуалних разлика у интеркултуралној
интеракцији. Јагодина: Факултет педагошкин наука.
2. Петровић, Д. (2014). Интеркултурална интеракција и развој интеркултуралне осетљивости.
Београд: ЦПП.
3. Барт, Ф. (1997). Етничке групе и њихове границе. У: Путиња, Ф., Стреф-Фенар, Ж. (ур.), Теорије о
етницитету. Београд: Библиотека XX век.
Одабрана поглавља:
4. Браун, Р. (2006). Групни процеси: Динамика унутар и између група. Загреб: Наклада Слап.
5. Аронсон, Е., Вилсон, Т, Акерт, Р. (2013). Социјална психологија. Београд: Мате.
14
Назив предмета: Интервенције у кризним ситуацијама
Наставник: проф. др Горан Михајловић Сарадник: асс. др Милена Јовичић
Услов:
Упознавање студената са основним принципима рада у стресним и кризним ситуацијама, са факторима
који утичу на интензитет испољавања стреса код појединаца, породице и заједнице, као и са основним
моделом интервенције у кризи. Упознавање са теоријским приступима у изучавању трауме, сепарације,
губитка. Усвајање практичних вештина везаних за разумевање и интервенисање у кризним стањима код
трауме и губитка, као и у катастрофама.
Студенти треба да буду способни да пруже професионалну прву помоћ након кризног догађаја, да
примене специфичне и адекватне поступке у оквиру кризних интервенција и изврше њихову евалуацију,
препознају трауматске догађаје и трауматске реакције, и овладају основама планирања и спровођења
кризних интервенција, али и психолошког превентивног рада, на нивоу установе и локалне заједнице.
Појам стреса, стресни догађаји и њихове последице; Принципи комуникације у стресној
ситуацији; Професионални стрес; Превладавање стреса; Појам кризе и теорије кризе; Кризни
догађаји и врсте криза; Реакције у кризи; Специфичност кризних догађаја у помагачком послу;
Комуникација пре, за време и после кризне ситуације; Психолошка прва помоћ; Подстицање
резилијентности појединца, породице и заједнице; Појам трауме и трауматизације, трауматски
стресори, трауматски догађаји, посттрауматски стресни поремећај; Теоријски модели трауме;
Ризик и заштитни фактори; Психопатологија губитка, процес туговања; Интервенције:
психолошка прва помоћ, интервенција у породици, интервенција у локалној заједници,
психосоцијални одговор на трауму; Групна и индивидуална интервенција за трауму;
Психотерапија код трауме и губитка. Сажета психолошка интеграција трауме.
Упознавање и примена постојећих инструмената из области стреса и превладавања стреса, вежбе
примене модела интервенције у кризи, вежбање основа спровођења интервенција за трауму кроз
играње улога, вежбање основних принципа пружања подршке тугујућима.
1. Arambašić, L. (2012). Psihološka prva pomoć nakon kriznih intervencija. Zagreb: Naklada Slap.
2. Влајковић, Ј. (2008). Од жртве до преживелог - психолошка помоћ у несрећама. Београд:
Жарко Албуљ.
3. Biro, M., Buttolo, W., Vlajković, J. (2005). Клиничка психологија. Нови Сад: Футура.
4. Dattilio, F.M., Freeman, A. (ur.) (2010). Kognitivno-bihejvioralne strategije u kriznim intervencijama.
Jastrebarsko: Naklada Slap.
Интерактивна настава, групне/индивидуалне активности студената, семинарски радови.
15
Назив предмета: Психологија Интернета
Наставник: проф. др Дарко Хинић, проф. др Марко Ђорђевић
Услов:
Упознавање студената са психолошким карактеристикама и специфичностима употребе
савремених информационих технологија, методама истраживања и теоријским објашњењима
мотивације за њиховим коришћењем, проблематиком прекомерне употребе Интернета и видео
игара, као и савременим истраживањима из ове области.
Студенти ће овладати знањима о психолошким карактеристикама употребе савремених
технологија, биће упознати са мотивационим процесима у онлајн свету и проблемима
прекомерне употребе Интернета и видео игара, усвојиће и знања из савремених истраживања
Интернета и видео игара и биће оспособљени да примењују адекватне методе истраживања.
Психолошке специфичности Интернета као комуникацијског средства. Облици комуникације
преко Интернета. Интраперсонални, интерперсонални, интрагрупни и интергрупни аспекти
коришћења Интернета. Самопоимање и идентитет у онлајн свету. Дезинхибиција и персонална
сигурност на Интернету. Стрес, фрустрација и агресивност на Интернету. Социјална изолација
или повезаност. Друштвене мреже и групна динамика у онлајн свету. Психолошке
карактеристике и комуникација у видео играма. Мотивација за играње видео игара. Поремећаји
понашања у коришћењу интернета и видео игара. Специфичности онлајн насиља. Употреба
Интернета и видео игара у наставном процесу.
Студенти ће одабрати неко од понуђених актуелних истраживања и потом их у паровима или
малим групама обрадити и презентовати у току вежби. Испитиваће и пратити најфреквентиније
облике комуникације на Интернету и током играња видео игара.
1. Хинић, Д. (2014). Интернет комуникације и поремећај употребе Интернета. Крагујевац: Факултет
медицинских наука. (електронска верзија)
2. Маравић, М. (2010). Критика политике и феноменологије видео-игара. Нови Сад, Војвођанска
академија науке и уметности.
3. Избор чланака.
активност у току вежби 5 усмени испит
16

Uuuujjj

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Uuuujjj

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Студијски програм: ПСИХОЛОГИЈА

Врста и ниво студија: Основне академске студије

You might also like