AКАДЕМИЈА ВАСПИТАЧКО МЕДИЦИНСКИХ СТРУКОВНИХ

СТУДИЈА КРУШЕВАЦ
ОДСЕК ЋУПРИЈА

Семинарски рад

Предмет: Медицинска етика

ТЕМА:
СУПЕР ЕГО-УНУТРАШЊИ КОНТРОЛОР И КАЗНИЛАЦ

Ментор:
Проф. др Јасмина Салевић Обрадовић

Студент:
Никола Марјановић5571,
Александар Јовановић 5581,
Милица Васовић 5508,
Светлана Миловановић 5572

Ћуприја, 2022.

Cадржај

1. Увод 1
2. Фројдова теорија личности 2
2.1. Нагони као покретачи личности 3
2.2. Конфликти као покретачи личности 3
2.3. Психички рад као покретач динамике личности 4
2.4. Улога детиства у психичком развоју 5
2.6. Ид, его и суперего 8
2.6.1. Ид 8
2.6.2. Его 9
2.6.3. Суперего 9
2.6.3.1. Тополошки модел личности 10
2.6.3.2. Суперего као контролор и казнилац личности 11
2.6.3.3. Одбрамбени механизам 15
3. Закључак 17
Литература 18
 1. Увод

Чињеница да се једна особа понаша слично у сличним ситуацијама у дугом

временском периоду, тј. да испољава доследност, упићује на закључак да у свакој особи
постоји основна структура личности.

Структура личности је својеврсна ментална структура слабог степена

променљивости. То значи, да се оно што чини основну структуру наше личности веома
тешко мења.

Структура једне личности чини скоп особина једне личности.

Его је, по психоаналитичкој теорији, садашњи део троделне структуре личности

настао модификацијом ида у додиру са спољашњим светом.

Супер-его је, по Фројду, део организације психолошког апарата личности који је

носилац моралних норми. Формира се током процеса социјализације у најранијем
детињству.

1
 2. Фројдова теорија личности

Међу најважнија открића психоанализе убраја се несвесно. Фројд разликује три

инстанце личности према топографском моделу (Фреуд, 1916-17): свесно, предсвесно и
несвесно. Оне се јасно разазнају кроз искуство психоаналитичара у раду са клијентима.
Лако се уочава да је клијент свестан онога што у датом тренутку саопштава, али није
свестан многих других података из свог живота које он иначе зна, али једноставно нису
тог момента у жижи његове свести. Направити разлику између садржаја којих смо
тренутно свесни и оних којих нисмо представља чисто дескриптиван приступ појму
несвесног. Тиме само описујемо шта је тренутно у свести а шта није. Међутим, за
психоанализу је далеко значајнији динамски приступ.

Фројд је открио да постоје психичке силе које се супротстављају освешћивању

појединих садржаја и стога дати садржаји остају релативно трајно несвесни. Дате силе
је Фројд назвао психичка одбрана (или цензура) јер штите особу од непријатних,
болних и неприхватљивих осећања. Потиснути садржаји теже ка свести и у томе
успевају уколико су несвесни процеси успели да их закамуфлирају, тј. преруше. Тада се
потиснути садржаји прикривено исказују кроз снове, омашке у говору, симптоматске
радње и слично. Сукоби између потиснутог и психичке одбране одражавају динамику
психичког конфликта и стога се дато несвесно у Фројдовој теорији назива динамско
несвесно. Дакле, према топографском моделу Фројд је разликовао свесни део личности
који чине психички процеси којих смо свесни у датом тренутку, предсвесни део који
чине садржаји који су привремено ван свести (дескриптивно несвесно) и несвесни део
личности у којем су потиснути садржаји (динамско несвесно).

Кад се заинтересовао за проблем нарцизма Фројд је осмислио нов модел

личности назван структурални модел (Фреуд, 1923). Три инстанце личности, према
овом моделу, су Ид (Оно), Его (Ја) и Суперего (Над-Ја). Ид (Оно) је део личности
одређен наслеђем и стога представља примитивну основу нечије личности. Ид-ом
руководе нагони (сексуалност, глад, жеђ, потреба за спавањем…) који теже
непосредном задовољењу. Стога Фројд каже да за Ид важи принцип задовољства.
Категорија времена не постоји за Ид, стога је непосредност нагона и принципа

2
задовољства још изразитија. За Ид не важи логика на коју смо навикли. Несвесни
психички процеси који делују у оквиру Ид-а су тзв. примарни процеси и они леже у
основи рада сна. За примарне процесе не постоји контрадикција (противречност), тако
да и дијаметрално супротне тежње могу да постоје несметано.

2.1. Нагони као покретачи личности

Фројд је сматрао да су нагони основни покретачи личности. Сам појам означава

да нас нешто нагони, тера да нешто урадимо. Појам нагон припада унутрашњој или
психичкој реалности и не треба га бркати са појмом инстинкт који припада спољашњој
реалности, односно физиолошким процесима у организму. Нагони припадају несвесној
психичкој реалности, а представљени су у свести као психичке жеље. Принцип
задовољства свој израз налази у тежњи за испуњењем жеље.

Фројд је у почетку разликовао две основне врсте нагона: нагоне за

самоодржањем (глад, жеђ, спавање) и нагоне за размножавањем врсте (сексуални
нагон). Посебан значај у развоју психе имају сексуални нагони који се постепено
развијају током детињства. Енергију сексуалног нагона Фројд је назвао либидо. Фројд је
разликовао две врсте либида. Објект-либидо означава енергију усмерену према објекту
који доноси задовољење нагона, а нарцистички либидо означава енергију усмерену на
Его као неку врсту љубави према самом себи. Касније је Фројд све набројане нагоне
сврстао као Ерос и њему супротставио деструктивни нагон или нагон смрти. Ерос
представља нагонску потребу за спајањем, повезивањем, док деструкција представља
нагонску потребу за раздвајањем, развезивањем.

2.2. Конфликти као покретачи личности

Следећи важан покретач личности су конфликти (сукоби). Они се јављају због

супротстављености између принципа задовољства и принципа реалности (Фреуд, 1911).
У оквиру топографског модела конфликт је приказан како се одвија између жеље (као
представника нагона) и психичке одбране (психичке силе која се супротставља
испуњењу жеље због нпр. моралне забране). У структуралном моделу он је изражен као

3
конфликт између инстанци личности (као нпр. између Ида и Ега, или између Ега и
Суперега).

Централни значај међу конфликтима има едипални конфликт који се јавља током
едипалне фазе развоја, између треће и шесте године живота. Основу едипалног
конфликта чине амбивалентна осећања према родитељима, односно испреплићу се
осећања љубави и мржње наизменично према оцу и према мајци. Дете жели да
едипални троугао (отац-мајка-дете) сведе на дијадни однос (отац-дете; или мајка-дете)
јер осећа родитељски пар (отац-мајка) као претњу властитом нарцизму (самопоштовању
и љубави према себи) због тога што родитељски пар води „тајни“ љубавни живот из
којег је он искључен (несвесна фантазија о сексуалном односу родитеља).

2.3. Психички рад као покретач динамике личности

Трећи важан појам у динамици личности је везан за правилности у несвесном

психичком функционисању које називамо психички рад. Фројд је описао два таква
процеса: рад сна и рад туге. Рад сна је психички процес који покрећу несвесне жеље
(најчешће инфантилне сексуалне жеље које носе у себи енергију либида), а који долази
до изражаја у претварању дневних сећања и телесних подражаја у слику сна. Рад сна се
одвија у две фазе. Током прве фазе, у време спавања, делују примарни процеси, а током
друге фазе, која наступа током и након буђења, делују секундарни процеси. Три
основна механизма обликовања сна у првој фази су: кондензација (згушњавање),
померање и приказивост (способност за визуелно чулно приказивање). Кондензацијом
се већи број такозваних „мисли сна“ приказује једним елементом у сну. Због тога један
елеменат у сну може да носи у себи више значења. Померањем се „мисли сна“
изражавају наредном сликом у неком постојећем асоцијативном низу. Приказивост
говори о способности да се „мисао сна“ изрази сликом. Резултат рада сна је сан којег се
можемо сетити након буђења и који представља манифестни садржај сна. Тада наступа
секундарна обрада, као четврти механизам обликовања сна, како би се постојећи
елементи сна организовали тако да добију смисао унутар одређеног сценарија, логичку
и временску повезаност и да се припреме за препричавање. Претварање слике сна у
наративну структуру може значајно да измени манифестну слику сна. Да би открили

4
латентне „мисли сна“ треба применити поступак тумачења сна, који је Фројд развио у
оквиру психоаналитичког метода, а састоји се у слободном асоцирању на елементе
манифестног садржаја сна чиме се откривају асоцијативни токови које је следио рад
сна. С обзиром да несвесне жеље покрећу рад сна, Фројд сматра да је основни циљ сна
испуњење жеље.

Рад туге представља несвесни психички процес који се покреће након губитка
значајне особе за коју је била везана велика количина енергије либида (Фреуд, 1915).
Током рада туге особа повлачи интерес за спољашњу реалност и усмерава своју пажњу
на проживљавање сећања везаних за умрлу особу. То проживљавање омогућава
постепено одвајање енергије либида и премештање на нове објекте тако да је резултат
тог процеса оспособљавање Ега за нормално функционисање. Рад туге представља
нормалан психички процес који може бити искомпликован уколико постоји
окривљавање себе за смрт вољене особе.

2.4. Улога детиства у психичком развоју

Детињство је доба од посебног значаја за психички развој. Током првих пет,

шест година живота веома је интензиван психосексуални развој који представља основ
за каснију одраслу личност. Развој се назива психосексуални јер се развијају психичке
структуре под дејством либида као енергије сексуалног нагона. С обзиром да сексуални
репродуктивни органи нису у функцији до пубертета, либидо налази могућност
задовољења заобилазним путем тако што се наслања на важне активности у појединим
периодима развоја детета. Дате активности су повезане са одређеним зонама тела и то је
сугерисало називе појединих фаза. Фројд је разликовао следеће фазе психосексуалног
развоја током детињства: оралну, аналну и фалусну.

У оралној фази либидо се наслања на сисање као основну активност која се

одвија између мајке и бебе. На тај начин долази до задовољења глади, а истовремено и
до задовољења либида кроз развој интеракције мајка-дете и размену осећања љубави
кроз пријатне сензације сисања, мајчиног тепања, топлине, и сличних реакција.

5
Одређени обрасци понашања из оралне фазе претварају се касније у одређене особине
код човека. За оралну фазу је карактеристично уношење (гутање) и избацивање
(повраћање) што у формирању психичких структура долази до изражаја, на пример,
кроз способност за учење (уношење или избацивање знања). Амбиваленција (стање када
не можемо да се одлучимо за једну од две понуђене опције) је, на оралном нивоу,
присутна у задржавању залогаја у устима (нити а прогута, нити да испљуне).
Поремећаји везани за оралну фазу препознају се у болестима зависности (алкохолизам,
наркоманија и слично). Израз зависност означава да особа не може да живи без
уношења вештачке материје (нпр. дроге) у организам, а повезаност са оралном фазом је
видљива и по томе што је почетак живота период зависности бебе о мајчиној бризи.
Очигледно да сâмо млеко није довољно за преживљавање, већ и љубави између мајке и
бебе. Ако је љубав изостала, онда сисање млека остаје забележено као доживљај
безуспешних покушаја да се задовољи либидо путем сисања. Такав образац
препознајемо у понашању наркомана где се дрога појављује као вештачки сурогат
млека без љубави. Колико год конзумирао дрогу, наркоман не налази испуњење изворне
либидинозне потребе већ само привремено смирење након којег следи поновни
доживљај емоционалне празнине. Хронични недостатак љубави се не може исправити
дрогирањем, али особа наставља да се понаша на такав начин због присутне присиле за
понављањем у нади да ће се десити оно што се никад није десило (доживљај љубави
мајке приликом дојења детета).

У аналној фази се либидо наслања на активност око вршења нужде (анално од

речи анус, односно чмар). Дете је изложено утицају социјализације кроз тренинг у
начину обављања нужде који спроводе родитељи. Сва пажња је усмерена на учење
детета да се потребе за екскрецијом (пражњењем) обављају на друштвено прихватљив
начин. Истовремено се дете социјализује и у погледу исхране (пије воду из чаше, једе уз
помоћ прибора за столом и слично). Поред начина задовољења потреба (нпр. вршење
нужде у тоалету) дете се током аналне фазе учи одлагању нагонског задовољења
(одлагање потребе за пражњењем, на пример, док се не дође до тоалета).
Карактеристике аналне фазе долазе до изражаја кроз вољне радње задржавања (измета)
и пуштања. Поред овладавања контролом сфинктера (мишића на анусу и излазу из
бешике) и захваљујући том овладавању дете стиче способност да се супротстави

6
родитељима и тада се рађа симбол „не“ у њиховом говору. На пример, дете неће да
изврши нужду када родитељи то очекују, већ кад се њему прохте. Остали важни
симболи које дете учи током аналне фазе су супротности „прљаво – чисто“, „лепо –
ружно“, „добро – зло“ и сличне. Карактерне особине које се стичу у аналној фази су
педантност, тврдичлук, тврдоглавост и сличне.

У фалусној фази либидо се наслања на активности детета везане за сексуалну

радозналост. Сазревање когнитивног апарата омогућава детету да уочи да се мушкарци
и жене разликују према полним органима, па одатле проистиче интерес за властите
полне органе и играње са њима. То је период који је познат као „хиљаду зашто“ јер деца
стално траже објашњење зашто је нешто тако. У том периоду постају свесни смртности
па се рађа занимање за питање како су настали и стварају се прве примитивне теорије о
зачећу.

Током фалусне фазе психосексуалног развоја одвија се и едипална фаза развоја

када дете постаје свесно да су родитељи његови ствараоци и истовремено постаје
љубоморно на њихов љубавни живот. Због тога што се осећа избачено из родитељског
пара у детету се рађа потреба да избаци једног родитеља из пара и заузме његово место.
Због страха да ће изгубити родитељску љубав, јер своје деструктивне жеље усмерава
према њима, каже се да је дете у едипалном конфликту. Основне друштвене забране су
повезане са едипалном проблематиком. Ту пре свега спада забрана оцеубиства исказана
као „поштуј своје родитеље и старије од себе“ и забрана инцеста исказана кроз обичаје
који забрањују брак између крвних сродника. Усвајањем друштвених забрана и норми
долази до формирања Суперега.

У едипалној фази постоји тзв. едипални троугао (отац-мајка-дете) и он

представља улазак детета у друштво јер троје чини основу за формирање групе. Тада се
развијају осећања такмичарства, љубоморе, потребе за престижом, доказивањем, и
слично. Пре тог периода се деца играју заједно али свако за себе, и не деле играчке.
Сада дете постаје способно за праву игру са вршњацима.

7
 2.6. Ид, его и суперего

У теорији психоанализе аустријског лекара и психолога Сигмунда Фројда (1856–

1939), ид („оно”), его („ја”) и суперего („над-ја”) представљају три аспекта (слоја)
човекове личности. Учење о структури личности Фројд је изнео у књизи Увод у
психоанализу (1900). У то време, у психологији је главна пажња посвећивана
проучавању садржаја свести. Основна тежња била је усмерена на откривање од којих се
једноставних свесних елемената састоји сваки субјективни доживљај. Фројд је оштро
напао такво схватање, оспорио је значај свесног, а истакао важност несвесног дела
личности: „Психички живот је налик леденом брегу који плови морем. Мали део брега
вири изнад површине, а огромна маса се налази под водом. Исто тако, од психичких
процеса само је незнатан део свестан, а огроман део припада области несвеснога.” Тај
несвесни део психичког живота, заправо, управља понашањем човека. Ту се налазе
потиснуте жеље, побуде, идеје, представе.

2.6.1. Ид

Ид је једина компонента личности која је присутна од рођења. Тај аспект

личности лишен је сваке логике, потпуно је несвестан и обухвата инстинктивно и
примитивно понашање (обухвата око 66% психичких процеса, стања и понашања).
Извориште је инстинктивних импулса попут секса и агресије, као и основних,
примитивних потреба, које су у људско биће уткане већ на самом рођењу (глад, жеђ).
Ид је апсолутно ирационалан и функционише у складу са принципима задовољства и
бола, захтевајући тренутно, непосредно задовољење, кад год то околности дозвољавају.
Ако се те потребе не задовоље одмах, резултат је стање анксиозности или напетости.
Психички процеси помоћу којих се остварује задовољење су рефлекси, тј. несвесни
процеси. Тај део личности не обазире се на ограничења, моралне норме, прописе; битно
је постићи задовољство. Код одрасле јединке, ид делује на несвесном нивоу, у исти мах
представљајући значајан извор енергије за свестан ментални живот. Нарочито важну
улогу игра у видовима изражавања личности који подразумевају ирационалан, или
нерационалан елемент, као што је уметничко стваралаштво. Ид, будући да располаже

8
инстинктима, садржи и целокупну психичку енергију – либидо. Суштину ида, према
Фројду, најлакше је прозрети анализом снова и методом слободног повезивања
елемената.

2.6.2. Его

Его представља свесни део личности, део психе који се доживљава као „ја”. Тај
слој личности упознаје спољни физички и социјални свет на основу рационалних
података које прикупља путем опажања, памћења и мишљења. То је део који памти,
вреднује, планира и који на друге начине одговара и понаша се у окружењу физичког и
друштвеног света. За разлику од ида, его се у понашању руководи принципом
реалности; инстинкти се не могу задовољавати само ради постизања задовољства.
Водећи рачуна о реалној ситуацији, его, макар заобилазно, настоји да омогући
задовољење онога чему нагонски део тежи. Его одгађа задовољење, бира прихватљиве
ситуације и прилагођава инстинкте реалним условима спољне средине. Према Фројду,
он коегзистира са идом (несвесним делом психе) и суперегом (делом који представља
савест или интернализацију друштвених норми). Его не коегзистира ни са личношћу ни
са телом; он пре служи за интегрисање тих и других аспеката личности, као што су
машта и понашање. Он посредује између ида и суперега градећи различите одбрамбене
механизме.

2.6.3. Суперего

Суперего је трећи део личности, који представља савест, морал. Сачињавају га

морални принципи и принципи норми, који су важан регулатор понашања. Тај слој
личности, који се последњи развија, јесте производ живљења у одређеној друштвеној
средини. Главна улога суперега јесте задржавање и спречавање задовољења захтева које
поставља ид, а који нису у складу са друштвеним моралом (посебно различитих
сексуалних и агресивних тежњи), као и то да их потискује из сфере свесног у сферу
несвесног. Између ида, ега и суперега постоје хијерархијски уређени односи у којима
суперего има главну, усмеравајућу улогу – он контролише его у извршавању његових
задатака у односу на ид. Его усмерава активност ида тако да он мора водити рачуна о

9
околностима у којима се могу задовољавати инстинкти. Међутим, проблем је у томе
што је ид извор енергије и од њега зависи активност и ега и суперега. Када ид измакне
контроли ега, па се задовољи неки инстинкт по принципу задовољства, тада суперего
кажњава его. Јавља се оно осећање које је познато као грижа савести.

Према Фројдовом схватању, за формирање личности одлучујуће је рано

детињство. Каква ће се личност развити и каква ће бити у току читавог живота решава
се до пете године живота. Дете током развитка пролази кроз одређене стадијуме, а у
сваком од њих се на друкчији начин задовољавају основни нагони, пре свега сексуални
инстинкт који је присутан од рођења. Успешан и нормалан развитак личности зависи од
тога да ли је појединац прошао успешно све стадијуме.

Између ида, ега и суперега веома често настају сукоби. Када дође до сукоба,
личност постаје несигурна и застрашена. Појединац настоји да савлада своју тескобу, да
се ослободи стања страха и у ту сврху користи различите одбрамбене механизме. Ти
механизми маскирају и изобличују мотиве и циљеве које суперего не прихвата, а које ид
тежи да оствари, макар посредно или делимично. Када су сукоби између ида, ега и
суперега веома чести и оштри, долази до поремећаја у понашању, до неуроза и
душевних обољења.

2.6.3.1. Тополошки модел личности

Психички живот човека подељен је у три система различитих својстава и

функција:

1) свесно,

2) предсвесно,

3) несвесно.

Свесно чине сва искуства којих човек може бити свестан у ма којем тренутку.
Има задатак да опажа шта се догађа унутар и изван душе. Идеје у свесно могу доспети
из два правца: перцептуално свесно и предсвесно.

10
 Предсвесно чине сећања, опажаји и мисли којих човек није свестан у датом
тренутку, али које лако може дозвати у свест. Садржај предсвесног потиче из два
извора: свесна перцепција и несвесно.

Несвесно чини највећи део психичког живота, који је скривен. Садржи оне
нагоне, инстинкте и тежње којих човек није свестан, али који мотивишу највећи део
онога што осећа, говори и чини. Садржај несвесног је често неприхватљив или
непријатан, чине га осећаји бола и анксиозности, сукоби. Несвесно утиче на наше
понашање, снове, заборављање и узрок је омашки. Омашке се састоје од таквих
феномена као што су лапсуси, заборављање или замењивање имена или речи. Фројд је
употребљавао те неугодне инциденте да би показао пробој потиснутих жеља и да би
доказао да постоји паралела између психичких процеса у свакодневном животу и оних
који се одвијају у формацији неуротског симптома.

2.6.3.2. Суперего као контролор и казнилац личности

Према Фројду, наша личност је интеракција три компоненте. Први - "ја" - та

неодређена, "свето-интимна" гомила искустава која стварају у појединцу осећај његове
засебне индивидуалности. Друга компонента - "Оно" - је спонтани, животињски
принцип, скуп телесних, инстинктивних нагона. Трећи - "Супер-Ја" - лични морални
цензор, идеали и уверења о томе како је "потребно" и "исправно" - својеврсни идол
уграђен у психу, који би требао бити једнак.

Фројд представља особу као нешто што је израсло из животињске природе

"Тога". Притом, животињска природа не нестаје нигде, већ заувек остаје у несвесном,
непромењеном, главном за више "виших" програма: "Ја" и "Супер-Ја". Штавише, “Оно”
није нека врста суве основе за даљи развој, већ изворни живи извор психичке енергије,
коју “ја” и “супер-ја” само “посуђују”.

Можемо рећи да је “Оно” звер у нама. Рађамо се са спремним "Оно" и

неразвијеним "ја" и "супер-ја", стога бебе по својим навикама имају много више
заједничког са животињама него са одраслима.

Фројд упоређује "ја" са јахачем на коњу "Оно". Замислите да се јахач креће по

неравном терену. Он осјећа да се сам креће, а заправо само усмерава тај покрет. И коњ
се креће. Коњ се стално кретао. У одређеном смислу, она је одлучивала куда ће ићи све
ово време. Послушати вољу јахача или га бацити на пола пута је њена воља. У том
смислу, "Ит" је оригинални контролор.

11
 Сада замислите његованог менаџера у прекрасном излогу. Он себе сматра
правим лицем компаније коју представља. Али негде у близини налазимо његовог
неотесаног, немилосрдног шефа, који се не бави спољашњим украсима, већ искључиво
губитком и добитком – односно страхом и задовољством. И све то време, менаџер се у
суштини бавио задовољством шефа резултатима својих активности. Ови резултати су
оне суштинске сензације - "пријатно" - "непријатно", "опасно" - "сигурно", којима се
"Оно" храни.

"Оно" је вођено такозваним "принципом ужитка" - то јест, настоји да истисне сву

зујање из тренутка. „Ја“ се покорава „принципу реалности“ – то значи да „ја“ покушава
да ограничи потребе „Тога“, доводећи их у складу са захтевима спољашњег света.

„Оно“ не види живот „ја“, већ само осећа укус енергије коју му дају утисци. У
овој аналогији, "ја" није толико јахач на коњу колико виртуелни шлем на њеној глави.

Чини се да “Ја” хипнотише “Оно”, замењујући стварност менталним током свог

“филма” о животу. “Ја” почиње интерну игру, услед чега се надам да ћу коначно
“угодно” нахранити “Ит”. “Ја” је нешто попут призматичног слоја између “Тога” и
објективне стварности. "Ја" даје филтрирану стварност за "Оно", црта замкове у зраку,
подстичући "То" да се задовољи ефемерним.

Стога, када је сигурно и удобно у спољашњем физичком окружењу, још увек смо
способни доживети олују најконфликтнијих емоција. Наше „ја“ заглиби у наше, где за
њега нема дугорочне сигурности. Тамо, у овом "уграђеном" свету, непрестано
подижемо сабласне постоље од властите важности, са којих се исто тако непрестано
рушимо од истинског страха.

Односно, у дубини наше душе ми смо исте животиње, али не преживљавамо

толико у биолошкој, колико у психичкој стварности - јуримо између свих истих
примитивних "угодних" - "неугодних" које нам наша психа привлачи.

„Ја“, покушавајући да угодим „Томе“, храни га најимпресивнијим сликама,

понекад уживајући у самообмани. Све најлепше ствари у које можете веровати су
погодне за храњење. Али и најмањи знаци лажи доводе у сумњу читаву продукцију и
"Оно" почиње да брине, шаљући сигнале опасности на површину.

"Ја" живи у времену, као да гледа у његову виртуелну будућност. А ова вештина
омогућава “ја” да “схвати” да су животињске навике “Оног”, које занима
самозадовољавање овде и сада, превише директне и неодговорне – не узимају у обзир
последице које су у будућност. Односно, будућност за "ја" је стварна колико и
садашњост - оба континуума су скуп разумевања онога што се дешава.

На основу тога како Фројд описује „ја“, то је део психе који настоји да испуни
потребе „тог“ на начин прихватљив у друштву. Дакле, не плешемо само парне плесове,
да бисмо касније разумно насрнули на партнера са својом биолошком потребом, већ га
прво упознамо и започнемо „везу“. Овде се цитирају “односи” како би се нагласила
њихова декоративна природа у односу на инстинкте.
12
 Можете се присетити случајева из сопственог живота у којима сте безуспешно
покушавали остати мирни. "Оно", на пример, примећује висину и шаље знак страха од
опасности. И "ја" почиње да говори своју унутрашњу стварност ("шеф"), кажу да је све
у реду - ова висина нема везе са нашом сигурношћу. Неспретни, неспретни поступци,
муцање, дрхтање, црвенило - све су то опречни импулси "Тога", који се пробијају кроз
пукотине "ја" .

Верује се да је "ја" одговоран за доношење одлука. У ствари, много је више као

да “ја” само себи приписује ове одлуке како би одржало смирујућу илузију интегритета
и контроле. Сав овај ментални напитак је попут скупа програма на више нивоа који
међусобно делују спонтано, без икаквог изворног владајућег ауторитета. Тај епицентар,
који ствара привид коначног извора воље, осјећамо властито "ја". .

"Супер-Ја" (Суперего) је таква везаност за "ја" (его) - "грана" глобалног

друштвеног морала у глави појединца. Настаје у каснијим фазама сазревања личности
на основу мање или више формираног „ја“.

"Суперего" се састоји од преовлађујућих "то" уверења о томе како "треба" и

"право". Тако тренутне животињске жеље "Тога" долазе у сукоб са идеалима "Супер-ја".

Први рудименти самоконтроле код детета знак су настајања "Супер-ја".

Претпостављам да је бескорисно надати се подизању просвећеног потомства.
Очигледно је пролазак кроз комплексе и неурозе неизбежна фаза менталног сазревања.

"Супер-Ја" расте на основу родитељске казне (за непослушност) и охрабрења (за

послушност). То у нама ствара осећај кривице и поноса. Учимо да осећамо кривицу због
недостатка контроле над нашим "Оно" и понос због прилагођавања идеалима "Супер-
ја".

Отприлике одавде сви проблеми и су укорењени. То је наш вечни страх од

зезнућа, стална тежња за "најбољим" и бескрајно потврђивање нашег места у животу.

“Супер-ја” са својим захтевима је незаситан, јер није резервоар, пуњење којег

можете смирити, већ механизам који непрекидно ради који исисава личну снагу.
Подстиче нас да бескрајно преиспитујемо стварност која се дешава из страха од могуће
кривице и у нади да ће подстаћи понос.

"Супер-И" по властитим локалним стандардима форсира остварење идеалног

живота. Најплеменитији у нашем друштву посебно су привржени његовим идеалима.
Илустративни примери могу се наћи у руској класичној књижевности - има их много у
готово сваком роману.

"Супер-Ја" ствара за нас добро и лоше, добро и грешно. У зависности од погледа

на свет, "Супер-Ја" се може сликати у слике божанског и узвишеног, а "Оно" се може
обући у вео демона и незнања. У овој перспективи, сва тама спољашњег света само је
пројекција наше властите потиснуте животињске природе.

13
 “Ја” (Его) у овом снопу јури около у потрази за помирљивим компромисом
између “Тога” и “Супер-ја”. "Ја" планира и одгађа, поштује правила и ритуале,
прикривајући животињске жеље побожном маском. Односно, боримо се за част,
потискујемо, маскирамо примитивне навике “Тога” у пристојном, пробављивом облику
како бисмо ухватили бонусе од “Супер-ја” (Суперега).

2.6.3.3. Одбрамбени механизам

У теорији психоанализе, одбрамбени механизам представља често несвестан

ментални процес који омогућава компромисна решења личних проблема или сукоба.
Компромис обично подразумева скривање унутрашњих порива од себе или осећања
која прете смањењем самопоштовања или изазивањем анксиозности. Фројд је први
открио и објаснио одбрамбене механизме. Када дође до учесталог неуспеха и
немогућности задовољења жеља, потреба и интереса, долази до негативних последица
као што је анксиозност – личност настоји да се ослободи тог непријатног стања и да
избегне губљење самопоштовања. Тада несвесно користи одбрамбене механизме, који
представљају у целини стечене начине реаговања на фрустрационе ситуације. Они
начини понашања који су се показали корисним задржавају се и постају навике које
појединац користи сваки пут када дође до анксиозности. Главни одбрамбени механизми
су:

1) репресија – процес којим се неприхватљиве жеље или побуде искључују из

свести;

2) стварање реакције – ментални или емоционални одговор који представља оно

што је супротно стварним осећањима;

3) пројекција – приписивање сопствених идеја, осећања или ставова, нарочито

кривице или осећања одговорности, другима;

4) регресија – повратак на ранији ментални ниво или ниво понашања;

5) рационализација – замена сигурног и разумног објашњења стварног (али

претећег) узрока понашања;

6) порицање – негирање, одбијање признавања постојања болне чињенице;

14
 7) сублимација – скретање инстинктивне жеље или побуде од њене примитивне
форме према друштвено или културно прихватљивој форми.

Психоаналитичари истичу да је употреба одбрамбених механизама нормалан део

функције личности и да, само по себи, то не представља знак психичког поремећаја.
Разни психички поремећаји, међутим, могу се одликовати прекомерним или ригидним
коришћењем тих механизама.

Фројд је први указао на пут лечења неуроза користећи хипнозу, помоћу које је из
подсвести „извлачио” трауматизирајуће доживљаје у свест и тако пацијенте усмеравао
да рационално просуђују и поступају.

15
 3. Закључак

У овом раду извршили смо систематизацију доступног градива на тему ,, Супер

его-унутрашњи контролор и казнилац“.

Суперего је трећи део личноси који представља савест, морал. Сачињавају га

морални принципи и принципи норми, који су важни регулатор понашања. На њеогово
формирање највише утичу ставови родитеља, њихове забране и забране друштва,
односно култура. Све те забране које потичу од родитеља, касније од разних сегмената
друштва бивају унесене у наше понашање, утичу тако на каналисање нагона, пре свега
нагона за љубављу и нагона за смрт. Колективне забране спречавају појаву
агресивности и неповољних појава у друштву. Тај део личности је над ја-савест и врши
цензуру наших поступака. Овај слој, личности који се последњи развија, јесте производ
живљења у одређеној друштвеној средини.

Главна улога супер ега је задржавање и спречавање задовољења захтева које

поставља ид, а који нису у складу са друштвеним моралом (посебно различитих и
агресивних тежњи), и да их потискује из сфере свесног у сферу несвесног. Суперего
цензурише, контролише како човекове свесне поступке тако и несвесни део личности,
мисли.

16
 Литература

1. Фројд, С. Антроолошки огледи, Београд, Просвета, 2005.

2. Фројд, С. Его и ид. Из: Психологија масе и анализа ега, Београд, 2006.
3. Фјордова теорија личности, преузето са: https://www.bps.org.rs/frojdova-teorija-
licnosti/, приступљено: 09.12.2022.
4. Михаиловић, Д. Мотивација за рад, Београд, Југословенски завод, 1985.
5. Мелман, Ч. Разговор са Чарлсом Мелманом, Трећи програм, 2006.
6. O'Shaughnessy, E. (1999). Relating to the Superego, Int. J. Psychoanal., 80: 861–870
7. Parkin, A. (1980). On Masochistic Enthralment a Contribution to the Study of Moral
Masochism. Int. J. Psychoanal., 61: 3, 307–14.
8. Тодоровић, М. (2015). Психологија и развој, Беогад – Косовска
Митровица,Филозофски факутет, 2015.

17