Темељне заповести Ислама – „стубови“

Муслимани не доживљавају свој идентитет у формулама вере већ у одређеним радњама

које извршавају најчешће са својим ближњима.
У исламу постоји пет општеобавезних темељних заповести, такозваних „стубова“, који су
обавезни у пракси:
- Свакодневна молитва
- Пост у месецу рамазану
- Ходочашће у Меку
- Верски порез за сиромашне
- Кратка изјава о исповедању вере

Занимљиво је да сем мале разлике у формули исповедања вере све ове стубове прихватају
и сунити и шиити. Акценат није на ортодоксији (исправно мишљење) већ на
ортопраксији (исправно понашање) која се доказује у јавним ритуалним доживљајима
заједнице са осталим верницима.
Већ код саме молитве увиђа се јасна разлика између хришћанства и ислама. Ни форма ни
време молитве нису произвољни. Молитва је обавезна пет пута дневно у тачно одређеним
терминима зависно од положаја сунца. Молитва се не састоји само од речи већ и од
покрета који су прописани до појединости. Речи су стереотипне а молитва је слављење
Бога а не разговор са Богом. Верник углавном не моли сам (осим у свом дому). Постоји и
индивидуална молитва неповезана са ритуалом али она ни на који начин не може
заменити ритуалну молитву.
Још изразитија разлика је код „поста“. Док је код католика пост „изашао из моде“, у
исламу је очувана обавеза потпуног уздржавања од јела, пића, дувана и полног општења
од изласка до заласка сунца током целог месеца рамазана. Имајући у виду да је исламски
календар лунарни пост сваке године пада, отприлике, 11 дана раније. За муслимане пост је
сведочанство о муслиманској солидарности и због тога подлеже веома снажној јавној
контроли а упражњавају га сви слојеви друштва, чак и врхунски интелектуалци. Након
целодневног поста следи главни оброк ифтар а пред почетак дневног поста лакши оброк
сехур.
Ходочашће у Меку би сваки муслимански верник требало да уради бар једном у животу.
Ходочаснички ритуали потичу из предисламског времена али их муслимани не
доживљавају као паганске јер је по њиховом веровању и Ћабу подигао Аврам. За време
„хаџа“ верник ступа у стање изузетне чистоће што се манифестује посебном ношњом,
уздржањем од прања и шишања... У самој процесији, седам пута се обилази Ћаба а
коначно се одлази ван града на брдо Арафат, где се борави од поднева до заласка сунца у
„стању пред Божјим лицем“ опет не сам већ у заједници са милионима других муслимана.
Порез за сиромашне је утемељен већ у Курану припада харитативним дужностима
муслимана. Сваки верник је дужан у корист сиромашних издвојити од свих делова свог
иметка одређени проценат и то између 2-5-10 %. Доброчинство овде нема везе са
савешћу већ је то законска обавеза. Наравно дозвољено је и пожељнио и давати преко
тог износа. У теорији чак су и робови могли бити корисници овог пореза који им је могао
користити да се откупе а ослобађање робова третирало се као добро дело или откуп за
учињени преступ.
Једини стуб исламске вере који се заиста односи на саму веру а не дела је „сведочење –
шехадет“. Додуше и он је формализован и измештен из унутрашњег бића човека у једну
једину двосложну реченицу: „Свдочим да нема другог Бога осим Алаха и сведочим да је
Мухамед Божји Посланик (у смислу Пророк)“.
Вера у исламу има карактер сведочења, она значи пристајање уз две темељне истина.
Прва – монотеизам и Друга – Мухамедово посланство. Вера се не равна према
истинама које превазилазе људски ум. Вера долази од Бога али за веру није потребно
никакво посебно просветљење. При исповедању вере исправност се претпоставља.
Сведочење у форми неке врсте заклетве у исламу има више значења него код хришћана
јер само непорочан човек може сведочити.
Хришћанима сви ствубови ислама можда делују формално и „суво“. Извор свих радњи за
муслимане је Божја воља (јер је Бог тако хтео).