2

OD ISTE AUTORKE
SUROVA LJUBAV
SA NAMA SE ZAVRŠAVA

3
Ova knjiga je posvećena jedinoj osobi kojoj bi ova knjiga
ikada mogla da bude posvećena.

Tarin Fišer,
hvala ti što prihvataš tamu u ljudima isto onoliko
koliko prihvataš njihovu svetlost.

4
 1

Čujem kako mu puca lobanja a onda me isprska krv.

Prestajem da dišem i brzo se povlačim nazad na pločnik. Jedna
potpetica mi zapne za ivičnjak, te se hvatam za stub znaka za
zabranjeno parkiranje da povratim ravnotežu. Pre pukih nekoliko
sekundi čovek je bio ispred mene. Stajali smo u gužvi na pešačkom
prelazu i čekali da se promeni svetlo na semaforu kada je on prerano
zakoračio na kolovoz, što je za posledicu imalo sudar s kamionom.
Poletela sam napred u pokušaju da ga zaustavim uhvativši vazduh
kada je pao. Zažmurila sam pre nego što mu je glava podletela pod
gumu, ali čula sam je kako je pukla kao kad izvučeš čep iz boce
šampanjca.
Greška je bila njegova, neoprezno je gledao telefon, verovatno kao
nuspojava toga što je istu ulicu prelazio već mnogo puta bez nemilih
događaja. Smrt usled kolotečine.
Ljudi su zapanjeni, ali niko ne vrišti. Putnik iz prestupničkog vozila
iskače iz kamiona i odmah je na kolenima pored čovekovog tela.
Odmičem se od prizora dok nekoliko ljudi hrli napred da pomogne.
Ne moram da gledam čoveka ispod gume kako bih znala da ono nije
preživeo. Treba samo da pogledam svoju nekada belu košulju krv
kojom je sada poprskana pa da znam da će mu bolje poslužiti
mrtvačka kola nego hitna pomoć.
Okrećem se da se sklonim od nesreće da nađem mesto da udahnem
ali na semaforu je sada upaljeno zeleno svetlo, što gusta rulja
primećuje, onemogućavajući mi da plivam uzvodno u ovoj
menhetnskoj reci. Neki i ne dižu pogled s mobilnog telefona dok
prolaze tačno pored nesreće. Prestajem da pokušavam da se pomerim,
i čekam da se gužva proredi. Letimice se osvrnem prema nesreći,
pazeći da ne gledam pravo u čoveka. Vozač kamiona je sada blizu
zadnjeg kraja vozila, razrogačenih očiju, na mobilnom telefonu.
Pomaže mu troje, možda četvoro ljudi. Nekoliko prisutnih se
rukovodi svojom morbidnom znatiželjom i snima jezivi prizor

5
telefonom.
Da i dalje živim u Virdžiniji, ovo bi se odigralo potpuno drugačije.
Svi u blizini bi stali. Usledila bi panika, ljudi bi vrištali, novinarska
ekipa bi se stvorila na licu mesta u roku od nekoliko minuta. Ali ovde
na Menhetnu pešak udaren vozilom toliko je česta pojava da ne
predstavlja mnogo više od neprijatnosti. Za neke zastoj u saobraćaju,
za druge upropašćenu odeću. Ovo se verovatno događa toliko često da se
neće ni naći u štampi.
Ma koliko me uznemiravala ravnodušnost kod nekih ljudi ovde,
upravo sam se zato pre deset godina preselila u ovaj grad. Ljudima
nalik meni mesto je u prenaseljenim gradovima. Stanje mog života
nevažno je na ovolikom mestu. Ovde ima daleko više ljudi s pričama
mnogo žalosnijim od moje.
Ovde sam nevidljiva. Nebitna. Menhetn je odveć pretrpan da bi
mario za mene, i obožavam ga zbog toga.
„Jesi li povređena?”
Dižem glavu da pogledam muškarca koji me dodiruje po mišici i
pomno mi pregleda košulju. U njegovom izrazu primetna je duboka
zabrinutost dok me gleda od glave do pete i procenjuje imam li neku
povredu. Po njegovoj reakciji vidim da nije jedan od okorelijih
Njujorčana. Možda sada živi ovde, ali odakle god da je, posredi je
mesto koje nije u potpunosti izbilo empatiju iz njega.
„Jesi li povređena?”, ponavlja neznanac, ovoga puta gledajući me
u oči.
„Ne. Nije moja krv. Stajala sam blizu njega kada...” Prestajem da
govorim. Upravo sam videla kako je neko izgubio život. Bila sam mu toliko
blizu da je njegova krv na meni.
Preselila sam se u ovaj grad kako bih bila nevidljiva, ali zacelo
nisam neprobojna. To je nešto na čemu radim trudim se da se očeličim
pa da budem čvrsta kao beton pod mojim nogama. Zasad mi ne ide
preterano dobro. Osećam kako mi se sve čemu sam upravo bila
svedok sleže u želucu.
Šakom prekrivam usta, ali brzo je povučem kada osetim nešto
lepljivo na usnama. Još krvi. Pogledam košulju. Toliko krvi, a ni kapi
moje. Uhvatim košulju i povučem je s grudi, ali ona mi se lepi za kožu
tamo gde mrlje krvi počinju da se suše.
Mislim da mi treba vode. Počinje da mi se vrti u glavi i hoću da se

6
protrljam po čelu, da se uštinem za nos, ali plašim se da se dodirnem.
Dižem glavu da pogledam čoveka koji me još drži za mišicu.
„Da li mi je na licu?”, pitam ga.
On stisne usne a onda odvrati oči da pogledom pretraži okolinu
ulice u kojoj smo. Pokazuje prema kafeu nekoliko vrata niže.
„Sigurno imaju toalet“, veli, stavljajući mi ruku na krsta dok me
vodi u tom pravcu.
Pogledam preko puta u zgradu Pantem presa, u koju sam išla pre
nesreće. Bila sam tako blizu. Pet možda šest metara od sastanka na
kome očajnički treba da budem.
Pitam se koliko je čovek koji je upravo nastradao bio blizu svog
odredišta.
Kad stignemo do kafea, neznanac mi pridrži vrata. Žena koja nosi
dve kafe u rukama proba da se progura kroz vrata mimo mene dok
mi ne vidi košulju. Ona se brže-bolje povuče da se skloni od mene,
omogućavajući nam oboma da uđemo u zgradu. Krećem ka ženskom
toaletu, ali vrata su zaključana. Čovek otvara vrata muškog toaleta i
pokazuje mi da pođem za njim.
Ne zaključa vrata za nama, odlazi do umivaonika i odvrće vodu.
Pogledam se u ogledalo i lakne mi kada vidim da nije onako strašno
kao što sam se bojala. Na obrazima imam nekoliko kapljica krvi koje
polako tamne i suše se, i isprskana sam iznad obrva. No, na svu sreću,
najgore je prošla košulja.
Čovek mi dodaje mokre papirne ubruse a ja brišem lice dok on
kvasi novu pregršt. Sada osećam miris krvi. Oštar zadah u vazduhu
vraća me u kovitlacu u glavi u vreme kad sam imala deset godina.
Miris krvi je bio toliko snažan da ga pamtim i posle svih ovih godina.
Kada me ponovo obuzme mučnina, pokušavam da prestanem da
dišem. Ne želim da povraćam. Ali želim da skinem ovu košulju.
Smesta.
Otkopčavam je drhtavim prstima, zatim je svlačim i stavljam ispod
slavine. Puštam da voda radi svoje dok uzimam još mokrih ubrusa od
neznanca i počinjem da brišem krv s grudi.
On kreće prema vratima, ali umesto da mi da privatnosti dok stojim
ovde u svom najmanje privlačnom brusu, zaključava nas u toalet kako
niko ne bi ušao dok sam bez košulje. To je potresno kavaljerski i
ostavlja me sa osećajem nelagode. Napeta sam dok ga gledam kroz

7
odraz u ogledalu.
Neko pokuca na vrata.
„Odmah ću”, kaže on.
Malo se opustim, utešena pomišlju da će me neko ispred ovih vrata
čuti kako vrištim budem li morala.
Usredsređujem se na krv dok se ne uverim da sam je svu oprala s
vrata i grudi. Zatim proveravam kosu, okrećući se sleva nadesno u
ogledalu, ali nalazim samo dva prsta tamnih korenova ispod
izbledelog karamela.
„Evo”, veli čovek, pipajući poslednje dugme na svojoj čistoj beloj
košulji. „Obuci ovo.”
Već je skinuo sako, koji sada visi na kvači na vratima. Oslobađa se
iz košulje na zakopčavanje, otkrivajući belu potkošulju ispod nje.
Mišićav je, viši od mene. Njegova košulja će me progutati. Ne mogu u
ovome na sastanak, ali nemam drugu mogućnost. Uzimam košulju
kad mi je da. Dohvatam još nekoliko suvih papirnih ubrusa i tapkam
se po koži, da bih je zatim navukla i stala da je zakopčavam. Izgleda
smešno, ali barem se nije meni lobanja rasprsla na nečiju tuđu košulju.
Sreća u nesreći.
Uzimam mokru košulju iz umivaonika i prihvatam da joj nema
spasa. Bacam je u kantu za đubre a onda se hvatam za umivaonik i
zagledam u svoj odraz. Netremice me gledaju dva umorna, prazna
oka. Od strahote onoga čemu sam upravo bila svedok, njihova
svetlosmeđa boja poprimila je tamnu i mutnu nijansu. Trljam se po
obrazima korenom šaka da nadahnem rumenilo, ali uzalud. Bleda
sam kao smrt.
Naslanjam se na zid, okrećući se od ogledala. Čovek smotava
kravatu. Gura je u džep sakoa i načas me procenjuje. „Ne mogu da
razlučim jesi li mirna ili u stanju šoka.”
Nisam u šoku, ali ne znam ni da sam mirna. „Nisam sigurna”,
priznajem. „Jesi li ti dobro?”
„Dobro sam”, kaže. „Nažalost, video sam i gore.”
Krivim glavu dok pokušavam da seciram slojeve njegovog
zagonetnog odgovora. On prestaje da me gleda u oči, zbog čega ja
samo buljim još više, pitajući se šta je to video što nadmašuje prizor
nečije glave koju smrska kamion. Možda je on ipak rođeni
Njujorčanin. Ili možda radi u bolnici. Odiše stručnošću kakva neretko

8
prati ljude zadužene za druge ljude.
„Jesi li lekar?”
On odmahuje glavom. „Bavim se nekretninama. Bar sam se nekada
bavio.” Korakne napred i posegne prema mom ramenu, sklonivši mi
nešto s košulje. Svoje košulje. Kada spusti ruku, načas mi posmatra lice
da bi se zatim odmakao.
Oči su mu boje kravate koju je upravo gurnuo u džep. Šatrez 1
Zgodan je, ali u njemu ima nečega zbog čega pomišljam da bi voleo da
nije. Bezmalo kao da mu njegov izgled pričinjava neprijatnost. Kao da
predstavlja deo koji on ne želi da iko primeti. Kao da želi da bude
nevidljiv u ovom gradu. Isto kao ja.
Ljudi većinom dolaze u Njujork da budu otkriveni. Mi ostali
dolazimo ovamo da se sakrijemo.
„Kako se zoveš?”, pita on.
„Louen.”
On zastane nakon što mu kažem kako se zovem, ali to potraje samo
dve-tri sekunde.
„Džeremi”, veli. Odlazi do umivaonika i opet odvrće vodu, pa
počinje da pere ruke. Ja i dalje piljim u njega, nesposobna da prigušim
radoznalost. Šta je hteo da kaže kada je rekao da je video i gore od
nesreće kojoj smo malopre prisustvovali? Rekao je kako se nekada
bavio nekretninama, ali ni najgori dan na poslu trgovca nekretninama
ne bi ispunio nekoga sumornošću kakva ispunjava ovog čoveka.
„Šta ti se desilo?”, pitam.
On me pogleda u ogledalu. „Kako to misliš?”
„Reče da si video i gore. Šta si video?”
On zavrne slavinu i obriše ruke, pa se okrene prema meni. „Stvarno
te zanima?”
Klimam glavom.
On baci papirni ubrus u kantu za smeće a onda gurne ruke u
džepove. Držanje mu naprasno postaje još turobnije. Gleda me u oči,
ali prisutna je razdvojenost između njega i ovog trenutka. „Pre pet
meseci izvukao sam iz jezera telo svoje osmogodišnje ćerke.”
Usisavam vazduh i prinosim ruku dnu grla. U njegovom izrazu
uopšte nije bila sumornost. Bilo je beznađe. „Mnogo mi je žao”,

1 Vrsta likera svetle žućkastozelene boje, pa otud i boja. (Prim. prev.)

9
prošapćem. I jeste. Žao mi je zbog njegove ćerke. Žao mi je što sam
ljubopitljiva.
„A tebi?”, pita on. Naslanja se na pult kao da je spreman za ovaj
razgovor. Kao da ga je čekao. Da naiđe neko u poređenju s kim će
njegove tragedije izgledati manje tragične. Ljudi to rade kada dožive
ono najgore bez premca. Traže ljude poput sebe... ljude kojima je gore
nego njima... i služe se njima kako bi im bilo lakše zbog grozota koje
su ih zadesile.
Progutam pljuvačku pre nego što progovorim, jer moje tragedije
nisu ništa u poređenju s njegovim. Setim se najskorije, stideći se da je
iznesem naglas jer izgleda tako beznačajna u poređenju s njegovom.
„Majka mi je umrla minule sedmice.”
On ne reaguje na moju tragediju kao što sam ja reagovala na
njegovu. Ne reaguje uopšte, a ja se pitam da li je to otud što se nadao
daje moja gora. Nije. On je pobedio.
„Kako je umrla?”
„Od raka. Negovala sam je u svom stanu proteklih godinu dana.”
On je prva osoba kojoj sam to naglas izgovorila. Osećam kako mi
damara puls u zapešću, te ga obuhvatim drugom rukom. „Danas je
prvi dan da sam izašla iz kuće posle više nedelja.”
Još trenutak se netremice gledamo. Rekla bih još nešto, ali nikada
nisam učestvovala u tako teškom razgovoru s potpunim neznancem.
Nekako želim da mu dođe kraj, jer kuda odavde razgovor uopšte
može da ode?
Ne odlazi. Samo staje.
On se ponovo okrene prema ogledalu da se pogleda, vraćajući na
mesto pramen tamne kose koji mu je visio. „Imam sastanak na koji
moram da odem. Sigurno ćeš biti okej?” Sad gleda moj odraz u
ogledalu.
„Da. Dobro sam.”
„Dobro?” Okreće se, ponavljajući reč kao pitanje, kao da mu to što
ću biti dobro nije onoliko uverljivo kao da sam rekla da ću biti okej.
„Biću dobro”, ponavljam. „Hvala na pomoći.”
Priželjkujem da se osmehne, ali to ne odgovara trenutku. Kopka me
kako bi mu osmeh izgledao. Umesto toga, on malčice slegne
ramenima i kaže: „Onda dobro.” Kreće da otključa vrata. Pridržava
mi ih, ali ja ne izlazim odmah. Umesto toga, i dalje ga gledam, ne

10
sasvim spremna da se suočim sa spoljašnjim svetom. Zahvalna sam
mu na ljubaznosti i želim da kažem još nešto, da mu nekako zahvalim,
možda uz kafu ili tako što ću mu vratiti košulju. Nalazim kako me
privlači njegova nesebičnost retkost u današnje vreme. Ali napred me
pogura blesak burme na njegovoj levoj ruci, napred iz toaleta i kafea,
na ulice koje sada bruje od još veće gužve.
Stigla je hitna pomoć, koja blokira saobraćaj u oba smera. Vraćam
se ka mestu događaja, pitajući se treba li da dam izjavu. Čekam blizu
pandura koji zapisuje iskaze drugih očevidaca. Oni se nimalo ne
razlikuju od mog, ali dajem im izjavu i kontakt podatke. Nisam
sigurna od kolike je pomoći moja izjava jer nisam videla trenutak kada
je čovek udaren. Samo sam bila toliko blizu da čujem. Toliko blizu da
budem isprskana kao platno Džeksona Poloka.
Pogledam iza sebe i vidim kako Džeremi izlazi iz kafea sa svežom
kafom u ruci. Prelazi ulicu, usredsređen na to kuda ide, ma gde to bilo.
Mislima je već negde drugde, daleko od mene, verovatno misli na
suprugu i to šta će joj reći kada se vrati kući bez košulje.
Izvlačim telefon iz torbice i gledam koliko je sati. Još imam petnaest
minuta pre sastanka s Korijem i urednicom iz Pantem presa. Ruke mi
se tresu još gore sad kada neznanac nije više tu da mi odvraća pažnju
od misli. Možda će mi pomoći kafa. Morfijum bi stopostotno pomogao,
ali ljudi iz hospisa su odneli sav iz mog stana prošle sedmice kada su
došli po svoju opremu nakon što mi je majka preminula. Šteta što sam
bila isuviše uzdrmana da bih se setila da ga sakrijem. Sad bi mi stvarno
koristio.

11
 2

K ada mi je Kori sinoć poslao poruku da me obavesti za današnji

sastanak, bio je to prvi put da mi se javio posle više meseci.
Sedela sam za računarskim stolom i zurila u mrava koji mi je puzio
preko palca na nozi.
Mrav je bio sam i išao je levo-desno, gore-dole, u potrazi za hranom
ili prijateljima. Kao da je bio zbunjen svojom samoćom. Ili je možda
bio uzbuđen zbog novopronađene slobode. Nisam mogla a da se ne
zapitam zašto je sam. Mravi obično putuju s vojskom.
Činjenica da su me zanimale mravove trenutne okolnosti bila je
jasan pokazatelj kako treba da izađem iz stana. Bila sam zabrinuta da
ću, nakon što sam toliko dugo bila zatvorena i vodila računa o majci,
čim budem kročila u hodnik, biti isto tako zbunjena kao taj mrav.
Levo, desno, unutra, napolje, gde su mi prijatelji, gde je hrana?
Mrav mi je sišao s prsta na pod od tvrdog drveta. Nestao je ispod
zida kada su stigle poruke od Korija.
Kad sam pre više meseci povukla crtu u pesku, nadala sam se da
će on shvatiti: budući da više nemamo seks, najpodesniji način
opštenja između književnog agenta i njegovog autora jeste putem
mejla.
Njegova poruka je glasila: Nađimo se sutra u devet ujutru u zgradi
Pantem presa, na 14. spratu. Mislim da možda imamo ponudu.
U poruci me nije ni pitao kako mi je mama. Nisam se iznenadila.
Nismo više zajedno upravo zato što ga ne zanima ništa osim njegovog
posla i njega samog. Njegov nedostatak interesovanja neosnovano me
je razdražio. Ništa mi on ne duguje, ali mogao je bar da se ponaša kao
da mu je stalo.
Sinoć mu uopšte nisam odgovorila. Umesto toga, ostavila sam
telefon i buljila u onu pukotinu na dnu zida onu u kojoj je mrav nestao.
Pitala sam se hoće li u zidu naći druge mrave, ili je samotnjak. Možda
je kao ja i gaji netrpeljivost prema drugim mravima.
Teško je reći zašto gajim tako izrazito štetnu netrpeljivost prema

12
drugim ljudskim bićima, ali kad bih morala da se opkladim, rekla bih
da je to neposredna posledica toga što je moja rođena majka bila
prestravljena od mene.
Prestravljena je možda prejaka reč. Ali izvesno mi nije verovala kao
detetu. Držala me je prilično izdvojenu od ljudi izvan škole jer je
strahovala od onoga za šta bih možda bila kadra tokom svojih
mnogobrojnih mesečarskih epizoda. Ta paranoja se prelila u moje
zrelo doba, a do tada sam već bila uobličena kao ličnost. Usamljenica.
Vrlo malo prijatelja i gotovo nikakav društveni život. Zbog toga je ovo
prvo jutro da sam napustila stan nakon sedmica pre njene smrti.
Računala sam da će moj prvi izlet iz stana biti na neko mesto koje
mi nedostaje, nalik Central parku ili nekoj knjižari.
Svakako nisam mislila da ću se zateći ovde, kako stojim u redu u
predvorju izdavačke kuće, očajnički se moleći da ću, zahvaljujući toj
ponudi, nadoknaditi zaostalu stanarinu i da me neće izbaciti. Ali evo
me, jedan sastanak me deli od toga da ili budem beskućnica ili da
dobijem ponudu za posao koji će mi obezbediti sredstva da tražim
novi stan.
Pogledam dole i izgladim belu košulju koju mi je Džeremi
pozajmio u toaletu preko puta. Nadam se da ne izgledam previše
smešno. Možda ima izgleda da mi ovo prođe, kao da je to što sam u
muškoj košulji dvostruko većoj od moje veličine neka gotivna nova
moda.
„Lepa košulja”, kaže neko iza mene.
Okrećem se na zvuk Džeremijevog glasa, zatečena što ga vidim.
Prati li me on to?
Došla sam na red, te dajem radniku obezbeđenja vozačku dozvolu
a onda pogledam Džeremija, obuhvatajući pogledom novu košulju
koju ima na sebi. „Držiš li rezervne košulje u zadnjem džepu?” Nije
prošlo tako mnogo vremena otkako mi je dao onu sa svojih leđa.
„Hotel mi je u susednoj ulici. Otišao sam da se presvučem.”
Hotel. To obećava. Ako je odseo u hotelu, možda ne radi ovde. A
ako ne radi ovde, možda nije u izdavaštvu. Nisam sigurna zašto ne
želim da bude u izdavaštvu. Samo nemam pojma s kim imam
sastanak, i nadam se da to nema nikakve veze s njim posle jutra kakvo
smo upravo imali. „Znači li to da ne radiš u ovoj zgradi?”
On izvuče ličnu kartu i preda je radniku obezbeđenja. „Ne, ne

13
radim ovde. Imam sastanak na četrnaestom spratu.”
Naravno da ima.
„Ja isto”, velim.
Njemu na usnama zaigra kratkotrajan osmeh i nestane isto tako
brzo, kao da se setio šta se dogodilo preko puta i shvatio da je još
prerano da ne bude potresen. „Koji su izgledi da idemo na isti
sastanak?” Uzima ličnu kartu od čuvara, koji nas usmerava prema
liftovima.
„Ne bih, znala”, kažem. „Još mi nije rečeno zašto sam tačno ovde.”
Ulazimo u lift, a on pritiska dugme za četrnaesti sprat. Okrenut je
prema meni dok izvlači kravatu iz džepa i počinje da je stavlja.
Ne mogu da prestanem da blenem u njegovu burmu.
„Jesi li pisac?”, upita on.
Klimam glavom. „A ti?”
„Nisam. Moja žena je.” Vuče kravatu dok se ona ne veže kako treba.
„Jesi li napisala nešto što bih znao?”
„Sumnjam. Niko ne čita moje knjige.”
Njemu se izviju uglovi usana. „Na svetu nema mnogo žena po
imenu Louen. Sigurno mogu da prokljuvim koje si knjige napisala.”
Zašto? Želi li zaista da ih pročita? On pogleda telefon i počne da kuca.
„Nisam rekla da pišem pod pravim imenom.”
On ne diže pogled s telefona dok se ne otvore vrata lifta. Kreće
prema njima, okrenuvši se na otvoru ka meni. Podiže telefon i
osmehuje se. „Ne pišeš pod književnim pseudonimom. Pišeš kao
Louen Ešli, što je, začudo, ime spisateljice s kojom se sastajem u pola
deset.”
Konačno dobijam onaj osmeh, no, ma koliko predivan bio, više ga ne želim.
Upravo me je guglao. I premda je meni sastanak u devet, a ne u
pola deset, on kao da o njemu zna više nego ja. Ako uistinu idemo na
isti sastanak, onda se naši izgledi da se sretnemo na ulici čine donekle
sumnjivi. Ali pretpostavljam da izgledi da se oboje nađemo na istom
mestu u isto vreme i nisu tako nezamislivi, imajući u vidu da smo išli
u istom pravcu na isti sastanak, i stoga bili svedoci iste nesreće.
Džeremi se skloni u stranu i ja izađem iz lifta. Zaustim da nešto
kažem, ali on pređe nekoliko koraka, idući unazad. „Vidimo se za koji
minut.”
Uopšte ga ne poznajem, niti znam kakve veze ima sa sastankom

14
kome ću upravo prisustvovati, ali čak ni ovako neupućenoj ni u kakve
pojedinosti o tome šta se ovoga jutra zbiva, tip ne može a da mi se ne
dopada. Čovek mi je doslovno dao košulju s leđa, te sumnjam da je
osvetoljubive prirode.
Osmehnem se pre nego što zađe za ugao. „Važi. Vidimo se za koji
minut.”
On uzvraća smeškom. „Važi.”
Gledam ga dok ne skrene levo i ne nestane. Čim se nađem van
njegovog vidokruga, mogu malo da se opustim. Ovo jutro je
jednostavno... naporno. Imajući u vidu nesreću kojoj sam bila svedok
i to što sam bila u zatvorenim prostorima sa onim zbunjujućim
čovekom, osećam se veoma čudno. Polažem dlan na zid i naslanjam
se na njega. Šta se ovde dog...
„Stigla si na vreme”, veli Kori. Prepadnem se od njegovog glasa.
Okrenem se, a on mi prilazi iz naspramnog hodnika. Priginje se i ljubi
me u obraz. Ja se ukočim.
„Nikada ne stižeš na vreme.”
„Stigla bih i ranije, ali...” Zaćutim. Ne objašnjavam šta me je
sprečilo da poranim. Njega to kao da ne zanima kada krene u istom
pravcu kao Džeremi.
„Sastanak je zapravo teku pola deset, ali računao sam da ćeš
kasniti, pa sam ti kazao da je u devet.”
Zastajem, piljeći mu u potiljak. Koji ti je, Kori? Da mi je rekao u pola
deset umesto u devet, ne bih prisustvovala nesreći preko puta. Ne bih
bila izložena krvi nekog neznanca.
„Ideš?”, pita Kori, zastajući da se osvrne.
Sakrivam razdraženost. Navikla sam na to kad je o njemu reč.
Stižemo do prazne sale za sastanke. Kori zatvori vrata za nama, a
ja sednem za konferencijski sto. On sedne pored mene za čelo stola,
namestivši se tako da bulji u mene.
Trudim se da se ne mrštim dok ga obuhvatam pogledom posle
višemesečnog neviđanja, ali nije se promenio. I dalje je veoma čist,
doteran, sa kravatom, naočarima, osmehom. Večito tako upadljiva
suprotnost meni samoj.
„Grozno izgledaš.” Kažem to zato što ne izgleda grozno, nikada, i
on to zna.
„Ti izgledaš osveženo i zanosno.” On to veli zato što nikada ne

15
izgledam osveženo i zanosno. Vazda izgledam umorno, i možda čak
večito smoreno. Čula sam za nesvesno mrzovoljan izraz, ali bliži mi je
nesvesno smoren izraz.
„Kako ti je majka?”
„Umrla je prošle sedmice.”
Nije to očekivao. Zavaljuje se na naslon stolice i nakrivljuje glavu.
„Zašto mi nisi rekla?”
Zašto se do sada nisi potrudio da pitaš? Sležem ramenima. „Još mi se
nije sleglo.”
Majka je živela sa mnom proteklih devet meseci utvrdili su joj
četvrti stadijum raka debelog creva. Preminula je prošle srede posle tri
meseca nege kao u hospisu. Bilo je teško izaći iz stana tih poslednjih
nekoliko meseci jer se u mene uzdala za sve od pijenja, preko jedenja,
do toga da je prevrćem u krevetu. Kad joj se stanje pogoršalo, uopšte
nisam mogla da je ostavljam samu, zbog čega nedeljama nisam kročila
iz stana. Na svu sreću, na Menhetnu, vaj-faj veza i kreditna kartica
omogućavaju ti da živiš a da ne napuštaš kuću. Može da ti se dostavi
doslovno sve što ti ikada zatreba.
Čudno je kako jedan od najnaseljenijih gradova na svetu može
ujedno da bude raj za ljude koji pate od agorafobije.
„Jesi li dobro?”, pita Kori.
Uznemirenost prikrivam osmehom, iako je njegova zabrinutost
puka formalnost. „Dobro sam. Pomaže to što se očekivalo.” Govorim
samo ono što mislim da bi on želeo da čuje. Nisam sigurna kako bi
reagovao na istinu da mi je laknulo što je umrla. Otkad znam za sebe,
majka mi je u život unosila samo krivicu. Ništa manje, ništa više. Samo
doslednu krivicu.
Kori odlazi do pulta na kome stoje pecivo za doručak, boce vode i
bokal kafe. „Jesi gladna? Žedna?”
„Može voda.”
On uzima dve vode i daje mi jednu, pa se vraća na svoje mesto.
„Treba li ti pomoć s testamentom? Edvard sigurno može da
pomogne.”
Edvard je advokat u Korijevoj književnoj agenciji. Agencija je mala,
tako da mnogi pisci koriste Edvardovu stručnost u drugim oblastima.
Nažalost, meni neće trebati. Prošle godine kada sam potpisala ugovor
za iznajmljivanje svog trosobnog stana, Kori je pokušao da mi kaže

16
kako neću moći da ga priuštim. Ali majka je neizostavno zahtevala da
umre dostojanstveno u sopstvenoj sobi. Ne u staračkom domu. Ne u
bolnici. Ne u bolničkoj postelji nasred moje garsonjere. Želela je
sopstvenu sobu sa sopstvenim stvarima.
Obećala je da će mi ono što ostane na njenom bankovnom računu
posle njene smrti pomoći da nadoknadim sve ono slobodno vreme
koje sam morala da uzmem od spisateljske karijere. Minule godine
živela sam od ono malo avansa što mi je preostalo od poslednjeg
ugovora za izdavanje. Ali sada je sve to otišlo, kao, po svemu sudeći,
i majčin novac. Bila je to jedna od poslednjih stvari koje mi je priznala
pre nego što je podlegla raku. Negovala bih je bez obzira na njenu
finansijsku situaciju. Bila mi je majka. Ali činjenica da je smatrala kako
mora da laže da bih pristala da je primim pokazuje koliko smo bile
međusobno nepovezane.
Otpijem malo vode a onda zavrtim glavom. „Ne treba mi zaista
advokat. Ostavila mi je samo dug, ali hvala na ponudi.”
Kori pući usne. Poznate su mu moje novčane prilike jer mi, kao moj
književni agent, upravo on šalje čekove s tantijemama. Zbog toga me
sada gleda sa sažaljenjem. „Uskoro ti stiže ček s tantijemama iz
inostranstva”, veli, kao da ne znam za svaku paru koja će mi leći u
narednih šest meseci. Kao da ih već nisam spiskala.
„Znam. Biće sve u redu.” Ne želim da o svojim novčanim mukama
raspravljam s Korijem. A ni sa bilo kim drugim.
Kori neznatno slegne ramenima, neuveren. Pogleda dole i ispravi
kravatu. „Nadam se da će ova ponuda biti povoljna za oboje”, kaže.
Odahnem što se tema menja. „Zašto se sastajemo lično sa
izdavačem? Znaš da više volim da sve završavam preko mejla.”
„Juče su tražili da održimo sastanak. Rekli su kako bi voleli da s
tobom porazgovaraju o nekom poslu, ali nisu hteli da mi daju nikakve
pojedinosti preko telefona.”
„Mislila sam kako pokušavaš da mi isposluješ novi ugovor s
poslednjim izdavačem.”
„Tvoje knjige imaju prođu, ali ne toliko da bi ti obezbedile novi
ugovor a da ne moraš da žrtvuješ malo vremena. Moraš da pristaneš
da se angažuješ na društvenim mrežama, da ideš na turneje, da gradiš
bazu obožavalaca. Na trenutnom tržištu sama prodaja nije dovoljna.”
Toga sam se i plašila. Produžavanje ugovora s mojim trenutnim

17
izdavačem bilo je sva finansijska nada koja mi je preostala. Čekovi s
tantijemama od mojih prethodnih knjiga proredili su se s padom
njihove prodaje. Usled obaveze prema majci, ove protekle godine
pisala sam vrlo malo, te nemam ništa da prodam nekom izdavaču.
„Nemam predstavu šta će Pantem ponuditi, niti da li je uopšte
posredi nešto što će te zanimati”, kaže Kori. „Pre nego što nam daju
još pojedinosti, moraćemo da potpišemo ugovor o neotkrivanju
informacija. Mada me tajnovitost golica. Ne pokušavam da ulijem sebi
nadu, ali ima mnogo mogućnosti a imam dobar predosećaj. Treba nam
ovo.”
Kaže nama jer, bez obzira na ponudu, on dobija petnaest odsto
ukoliko prihvatim. To je uobičajeno između agenta i klijenta. Ono što
nije uobičajeno između agenta i klijenta bilo bi šest meseci koje smo
proveli u vezi i dve godine seksa koje su usledile posle raskida.
Naša seksualna veza trajala je toliko samo zato što ni njega ni mene
nije ozbiljno zanimao niko drugi. Bilo je zgodno dok nije prestalo da
bude. Ali naša prava veza bila je tako kratkog veka zato što je on bio
zaljubljen u drugu ženu.
Nije važno što sam ta druga žena u našoj vezi takođe bila ja.
Mora da je zbunjujuće zaljubiti se u piščeve reči a da zapravo još
nisi sreo samog pisca. Nekima je teško da razdvoje lik od osobe koja
ga je stvorila. Začudo, uprkos tome što je književni agent, Kori je jedan
od njih. Pre nego što je uopšte razgovarao sa mnom, upoznao je i
zaljubio se u glavnu junakinju mog prvog romana Otvoreno.
Pretpostavio je da je ličnost mog lika približan odraz moje sopstvene,
kada ja zapravo ne bih mogla da budem njena veća suprotnost.
Kori je bio jedini agent koji je odgovorio na moj upit, a čak sam i taj
odgovor morala da čekam više meseci. Njegov mejl je bio dugačak tek
nekoliko rečenica, ali dovoljno da opet udahne život u moju nadu na
samrti.

Pročitao sam vaš rukopis Otvoreno u roku od nekoliko sati.

Verujem u ovu knjigu. Ako i dalje tražite agenta, javite mi se.

Mejl je stigao u četvrtak ujutru. Dva sata posle toga vodili smo
temeljan telefonski razgovor o mom rukopisu. Do petka po podne
našli smo se na kafi i potpisali ugovor.

18
 Do subote uveče triput smo se jebali.
Sigurna sam da je naša veza negde prekršila etički kodeks, ali
nisam sigurna da je to doprinelo njenoj kratkovečnosti. Čim je
provalio da nisam osoba na kojoj se temelji moj lik, Kori je shvatio da
nismo jedno za drugo. Nisam bila neustrašiva. Nisam bila
jednostavna. Bila sam teška. Emotivno zahtevna zagonetka koju on
nije bio spreman da rešava.
To je bilo u redu. Nisam bila raspoložena da me neko rešava.
Ma koliko da je bilo teško biti u vezi s njim, iznenađujuće je lako
biti njegov klijent. Zato sam posle raskida odlučila da ne menjam
agenciju, pošto se on pokazao kao veran i bez predrasuda u pogledu
moje karijere.
„Izgledaš malo iscrpljeno”, veli Kori, otržući me od mojih misli.
„Jesi li napeta?”
Klimam glavom, nadajući se da će on prihvatiti moje ponašanje kao
posledicu živaca jer ne želim da objašnjavam zašto sam iscrpljena.
Minula su dva sata od kada sam jutros izašla iz stana, ali imam utisak
kao da se za ta dva sata dogodilo više nego za čitav preostali deo ove
godine. Pogledam sebi u šake... ruke... tražeći tragove krvi. Tamo je
nema više, ali i dalje je osećam. Osećam njen miris.
Ruke nisu prestale da mi se tresu, te ih uporno krijem ispod stola.
Sad kad sam ovde, shvatam da verovatno nije trebalo da dolazim. Ali
ne smem da ne iskoristim priliku za potencijalni ugovor. Nije baš da
me zasipaju ponudama, i ne budem li uskoro nešto dobila, moraću da
nađem dnevni posao. Budem li našla dnevni posao, to će mi jedva
ostavljati vremena za pisanje. Ali barem ću moći da plaćam račune.
Kori izvlači maramicu iz džepa i briše znoj sa čela. Znoji se samo
kad je nervozan. To što je on nervozan meni sada uliva dodatnu
nervozu. „Treba li nam tajni znak u slučaju da te ponuda ne zanima,
kakva god bila?”, pita on.
„Hajde da ih saslušamo, a onda možemo tražiti da porazgovaramo
nasamo.”
Kori škljocne olovkom i uspravi se na stolici kao da napinje pištolj
za obračun. „Razgovor prepusti meni.”
Ionako sam nameravala. On je harizmatičan i šarmantan. Namučila
bih se da nađem nekoga ko bi mene opisao kao ijedno od ta dva.
Najbolje je da se samo zavalim i da slušam.

19
 „Šta je to na tebi?” Kori pilji u moju košulju, zbunjen, primećujući
je tek sada uprkos tome što je sa mnom proveo poslednjih petnaest
minuta.
Pogledam svoju preveliku košulju. Načas sam zaboravila koliko
smešno izgledam. „Jutros sam prosula kafu na drugu košulju pa sam
morala da se presvučeni.”
„Čija je to košulja?”
Sležem ramenima. „Verovatno tvoja. Bila mi je u ormaru.”
„U tome si izašla iz kuće? Nisi mogla da obučeš nešto drugo?”
„Zar ne liči na visoku modu?” Sarkastična sam, ali on ne kapira.
Slaže facu. „Ne. Da li bi trebalo?”
Koji seronja. Ali dobar je u krevetu, kao većina seronja.
Zapravo mi lakne kada se otvore vrata sale za sastanke i u
prostoriju uđe jedna žena. Za njom ide, gotovo smešno, stariji čovek
koji korača tako blizu iza nje da se sudari s njenim leđima kada ona
stane.
„Dođavola, Barone”, čujem je kako promumla.
Zamalo se ne osmehnem na zamisao da se on zapravo zove
Dođavola Barone..
Poslednji ulazi Džeremi. Neznatno mi klimne glavom, što niko od
ostalih ne primeti.
Žena je obučena prikladnije nego ja u svom najboljem izdanju, ima
kratku kosu i karmin toliko crven da malo bode oči u pola deset
ujutru. Čini se da je ona glavna dok pruža Koriju ruku, a zatim meni,
dok Dođavola Barone gleda. „Amanda Tomas”, veli. „Ja sam urednica
u Pantem presu. Ovo je Baron Stivens, naš advokat, i Džeremi Kroford,
naš klijent.”
Džeremi i ja se rukujemo, a on se vešto pravi da nismo podelili
izrazito bizarno jutro. Ćutke seda naspram mene. Trudim se da ga ne
gledam, ali kao da moje oči hoće samo na tu stranu. Nemam pojma
zašto me on kopka više od ovog sastanka.
Amanda izvadi fascikle iz aktovke i gurne ih ispred Korija i mene.
„Hvala vam što ste se sastali s nama”, kaže. „Ne želimo da vam
traćimo vreme, tako da ću odmah preći na stvar. Iz zdravstvenih
razloga, jedna naša autorka ne može da ispuni ugovorne obaveze, te
tražimo pisca sa iskustvom u istom žanru koga bi možda zanimalo da
završi tri preostale knjige u njenom serijalu.”

20
 Letimice pogledam Džeremija, ali njegov stoički izraz ne
nagoveštava kakva je njegova uloga na ovom sastanku.
„Ko je autorka?”, pita Kori.
„Rado ćemo s vama porazgovarati o pojedinostima i uslovima, ali
tražimo od vas da potpišete ugovor o neotkrivanju informacija. Voleli
bismo da trenutne okolnosti naše autorke ne dospeju u medije.”
„Naravno”, veli Kori.
Pristajem, ali ne govorim ništa dok oboje pregledamo obrasce i
potpisujemo ih. Kori ih gurne nazad Amandi.
„Njeno ime je Veriti 2 Kroford”, kaže ona. „Sigurno poznajete njen
rad.”
Kori se ukoči čim pomenu Veritino ime. Razume se da poznajemo
njen rad. Poznaje ga svako. Usudim se da poglednem ka Džeremiju.
Da li je Veriti njegova žena? Isto se prezivaju. U prizemlju je rekao da
mu je supruga spisateljica. Ali zašto bi bio na sastanku u vezi s njom?
Na sastanku na koji ona nije ni došla?
„Poznato nam je ime”, kaže Kori, ne otkrivajući previše.
„Veriti ima vrlo uspešan serijal za koji bi nam bilo krivo da se ne
završi”, nastavlja Amanda. „Cilj nam je da dovedemo autorku koja je
voljna da se umeša, privede serijal kraju, obavi promotivne turneje,
saopštenja za medije i sve ostalo što se inače zahteva od Veriti.
Namera nam je da izbacimo saopštenje za medije u kome ćemo
predstaviti novu koautorku i pritom što manje narušiti Veritinu
privatnost.”
Promotivne turneje? Saopštenja za medije?
Kori me sada gleda. Zna da mi taj deo ne odgovara. Mnogim
piscima odlično ide interakcija sa čitaocima, ali ja sam toliko nespretna
da se bojim da će se moji čitaoci, jednom kad me upoznaju uživo,
zauvek odreći mojih knjiga. Radila sam samo jedno potpisivanje, i
nisam spavala čitave sedmice koja mu je prethodila. Za vreme
potpisivanja bila sam toliko uplašena da mi je bilo teško da govorim.
Sutradan sam dobila mejl od jedne čitateljke koja je rekla da sam se
prema njoj ponela kao uštogljena kučka i da više nikada neće čitati
moje knjige.
I zato ostajem kod kuće i pišem. Mislim da je predstava o meni bolja

2
Engl.: Verity istina. (Prim. prev.)

21
od onoga što stvarno jesam.
Kori ne govori ništa dok otvara fasciklu koju mu je Amanda dala.
„Koliki je honorar gospođe Kroford za tri romana?”
Na to pitanje odgovara Dođavola Barone. „Uslovi Veritinog
ugovora ostaće isti s njenim izdavačem i, što je razumljivo, neće se
otkrivati. Sve tantijeme će dobijati Veriti. Ali moj klijent Džeremi
Kroford spreman je da ponudi fiksnu isplatu od sedamdeset pet
hiljada po knjizi.”
Želudac mi poskoči na pomen tolikog novca. Ali isto onoliko brzo
koliko mi se usled uzbuđenja popravi, raspoloženje mi se ponovo
pokvari kada prihvatim koliko je to sve ogromno. Prelazak iz
nepoznate spisateljice u koautorku jedne književne senzacije
predstavlja preveliki skok za mene. Osećam kako me obuzima nemir
već na samu pomisao na to.
Kori se naginje napred, skrštajući ruke na stolu pred sobom.
„Pretpostavljam da se o honoraru može pregovarati.”
Pokušavam da privučem Koriju pažnju. Hoću da mu stavim do
znanja da pregovori nisu neophodni. Ne dolazi u obzir da prihvatim
ponudu da završim serijal knjiga čije bi mi pisanje unosilo preveliku
nervozu.
Dođavola Barone se uspravi na stolici. „Uz dužno poštovanje,
Veriti Kroford gradi svoj brend više od decenije. Brend koji inače ne
bi postojao. Ponuda je za tri knjige. Sedamdeset pet hiljada po knjizi,
što ukupno iznosi dvesta dvadeset pet hiljada dolara.”
Kori spušta olovku na sto i zavaljuje se na naslon stolice, naizgled
ne ostajući pod utiskom. „Koji je vremenski rok za podnošenje?”
„Već kasnimo, te bismo očekivali da prva knjiga bude podnesena
šest meseci od datuma potpisivanja ugovora.”
Dok ona govori, ne mogu da prestanem da buljim u crveni karmin
razmazan po njenim zubima.
„Rok za druge dve otvoren je za raspravu. Najviše bismo voleli da
ugovorne obaveze budu izvršene u roku od sledeća dvadeset četiri
meseca.”
Slutim kako Kori računa u glavi. Pitam se računa li da vidi koliko
će biti njegov deo ili koliki će biti moj. Kori bi dobio petnaest odsto. To
je skoro trideset četiri hiljade dolara, samo za to što me na ovom
sastanku zastupa kao moj agent. Pola bi otišlo na porez. Tako da bi na

22
mom bankovnom računu završilo tek nešto manje od sto hiljada.
Pedeset somića po godini.
To je više nego dvostruko veći avans od onog koji sam dobila za
svoje prošle romane, ali nije dovoljno da me ubedi da se vežem za tako
uspešan serijal. Razgovor besmisleno ide tamo-amo, jer ja već znam
da ću odbiti. Kada Amanda izvuče zvanični ugovor, nakašljem se i
progovorim.
„Zahvalna sam na ponudi”, kažem. Gledam pravo u Džeremija
kako bi on znao da sam iskrena. „Zaista jesam. Ali ako vam je plan da
dovedete nekoga da postane novo lice serijala, sigurna sam da ima
drugih autorki koje bi vam mnogo bolje odgovarale.”
Džeremi ne govori ništa, ali gleda me sa daleko više radoznalosti
nego pre nego što sam progovorila. Ustajem, spremna da krenem.
Razočarana sam ishodom, ali još više time što mi je prvi dan van stana
bio potpuna katastrofa u toliko pogleda. Spremna sam da idem kući
da se istuširam.
„Voleo bih da nakratko ostanem nasamo s klijentkinjom”, veli Kori,
brzo ustajući.
Amanda klima glavom, zatvarajući aktovku dok oboje ustaju.
„Izaći ćemo mi”, kaže ona. „Pojedinosti uslova su u fasciklama. Ako
vam se čini da vam ovo ne odgovara, imamo još dve spisateljice u
vidu, te pokušajte da nas obavestite najkasnije do sutra po podne.”
Sad već sedi samo još Džeremi. Sve ovo vreme nije prozborio ni
reči. Amanda se naginje napred da se rukuje sa mnom. „Budete li imali
ikakvih pitanja, molim vas da mi se javite. Biće mi drago da
pomognem.”
„Hvala”, velim. Amanda i Dođavola Barone izlaze, ali Džeremi i
dalje bulji u mene. Kori gleda čas njega čas mene, čekajući da Džeremi
izađe. Umesto toga, Džeremi se nagne napred, usredsređujući se na
mene.
„Da li je moguće da nas dvoje porazgovaramo nasamo?”, pita me
Džeremi. Pogleda Korija, ali ne tražeći dozvolu pre da mu da voljno.
Kori se zagleda u Džeremija, zatečen njegovim drskim zahtevom.
Po tome kako polako okreće glavu i škilji očima, vidim da želi da
odbijem. Samo što ne kaže: „Da nepoveruješ šta ovaj sebi dozvoljava.“
On ne shvata kako ja žudim da ostanem sama u ovoj prostoriji sa
Džeremijem. Želim da iz sobe izađu svi, pogotovo Kori, jer naprasno

23
imam još mnogo pitanja za Džeremija. O njegovoj ženi, o tome zašto
su tražili mene, o tome zašto ona više ne može da završi sopstveni
serijal.
„U redu je”, govorim Koriju.
Njemu izbija žila na čelu dok pokušava da sakrije razdraženost.
Steže mu se vilica, ali popusti i naposletku izađe iz sale za sastanke.
Ostajemo samo Džeremi i ja.
Ponovo.
Računajući lift, ovo je treći put da smo nasamo u nekoj prostoriji
otkad su nam se jutros ukrstili putevi. Ali prvi da osećam ovoliku
nervnu energiju. Sigurna sam da sva potiče od mene. Džeremi nekako
izgleda isto onako smireno kao dok mi je pre nepunih sat vremena
pomagao da sa sebe sperem komadiće jednog pešaka.
Džeremi se zavali na naslon stolice, povlačeći šake niz lice. „Isuse”,
promumla. „Jesu li sastanci sa izdavačima uvek ovako uštogljeni?”
Tiho se smejem. „Ne bih znala. Ovakve stvari obično obavljam
preko mejla.”
„Jasno mi je zašto.” Ustaje i uzima bocu vode. Možda je to otud što
ja sada sedim a on je tako visok, ali ne sećam se da sam se dosad
osećala tako mala u njegovom prisustvu. Zbog činjenice da je u braku
sa Veriti Kroford plaši me još više nego kad sam stajala pred njim u
suknji i grudnjaku.
On ostaje da stoji i naslanja se na pult prekrštajući noge na
člancima. „Jesi li dobro? Nisi baš imala mnogo vremena da se
prilagodiš onome što se zbilo preko puta pre nego što si se uplela u
ovo.”
„Nisi ni ti.”
„Ja sam dobro.” Opet ona reč. „Sigurno imaš pitanja.”
„Brdo”, priznajem.
„Šta te zanima?”
„Zašto tvoja žena ne može da završi serijal?”
„Doživela je saobraćajnu nezgodu”, kaže on. Odgovor je
mehanički, kao da trenutno prisiljava sebe da se odvoji od svakog
osećanja.
„Žao mi je. Nisam čula.” Vrpoljim se na stolici, ne znajući šta drugo
da kažem.
„Isprva se nisam slagao s tim da neko drugi ispuni njen ugovor.

24
Nadao sam se da će se u potpunosti oporaviti. Ali.. Zastaje. „Evo nas.”
Njegovo držanje mi sada ima smisla. Izgledao je pomalo uzdržan i
ćutljiv, ali sad mi je jasno da su svi ćutljivi delovi njega samo tuga.
Opipljiva tuga. Nisam sigurna da li zbog toga što se dogodilo njegovoj
ženi, ili zbog onoga što mi je rekao u toaletu da mu je ćerka preminula
pre nekoliko meseci. Ali ovaj čovek je ovde očigledno van svog
elementa, dok se nosi sa izazovom da donosi zahtevne odluke s
kakvim većina ljudi nikada ne mora da se suoči. „Baš mi je žao.”
On klima glavom, ali ne iznosi ništa dalje. Vraća se na svoje mesto,
zbog čega se zapitam misli li da i dalje razmatram ponudu. Ne želim
da mu dodatno traćim vreme.
„Zahvalna sam na ponudi, Džeremi, ali iskreno, to nije nešto što mi
odgovara. Publicitet mi ne ide od ruke. Nisam sigurna ni zašto je
izdavač tvoje supruge uopšte tražio mene kao mogućnost.”
„Otvoreno”, veli Džeremi.
Ukrutim se kada pomene knjigu koju sam napisala.
„To je bila jedna od Veritinih omiljenih knjiga.”
„Tvoja žena je pročitala jednu moju knjigu?”
„Govorila je da ćeš biti sledeća velika senzacija. Dao sam njenoj
urednici tvoje ime jer Veriti smatra kako imate sličan stil pisanja. Ako
će iko preuzeti Veritin serijal, želim da to bude neko čiji rad ona
poštuje.”
Odmahujem glavom. „Čoveče. To mi laska, ali... ne mogu.”
Džeremi me ćutke gleda, verovatno se pitajući zašto na ovu priliku
ne reagujem kao što bi većina pisaca. Ne može da me provali. Obično
bih se ponosila time. Ne volim kad me neko lako pročita, ali u ovim
okolnostima to nekako nije u redu. Imam utisak kako bi trebalo da
budem providnija, naprosto zato što mi je on jutros ukazao ljubaznost.
Međutim, ne bih znala odakle da počnem.
Džeremi se naginje napred, a iz očiju mu izbija znatiželja. Načas
zuri u mene, zatim, kada ustane, lupi pesnicom o sto. Pretpostavljam
da je sastanak završen pa i sama krenem da ustanem, ali Džeremi ne
odlazi prema vratima. Odlazi do zida prekrivenog uramljenim
nagradama, te ja utonem nazad u stolicu. On bulji u nagrade, okrenut
mi je leđima. Tek kada pređe prstom preko jedne od njih, shvatim da
ona pripada njegovoj ženi. On uzdahne pa se opet okrene ka meni.
„Jesi li ikada čula za ljude za koje se kaže da su kronici?”, upita.

25
 Zavrtim glavom.
„Mislim da je Veriti možda izmislila pojam. Nakon što su nam
ćerke umrle, govorila je da smo kronici. Skloni kroničnoj tragediji.
Strahoti za strahotom.”
Načas ga netremice gledam, puštajući da me njegove reci prožmu.
Već je rekao da je izgubio ćerku, ali sada se izražava u množini.
„Ćerke?”
On uzdahne. Izdiše poražen. „Da. Bliznakinje. Častin smo izgubili
šest meseci pre nego što je Harper preminula. Bilo je...” Ne odvaja se
od osećanja onako uspešno kao do malopre. Povuče šaku niz lice a
onda se vrati na stolicu. „Neke porodice imaju toliko sreće da nikada
ne dožive ni jednu jedinu tragediju. S druge strane postoje porodice
koje tragedije kao da čekaju u nizu. Sve što može krene naopako. A
onda se pogorša.”
Ne znam zašto mi to priča, ali ne dovodim ga u pitanje. Prija mi da
ga slušam kako govori, iako mu iz usta izlaze sumorne reči.
On vrti bocu vode ukrug na stolu, piljeći u nju kao da je zamišljen.
Stičem utisak kako nije tražio da ostane nasamo sa mnom kako bi me
naveo da se predomislim. Samo je želeo da bude sam. Možda nije
mogao da podnese više ni na tren da se onako raspravlja o njegovoj
supruzi, i trebalo mu je da svi oni odu. Mene to teši da mu je to što je
sa mnom nasamo u prostoriji isto kao da je sam.
Ili možda on uvek ima utisak da je sam. Kao naš stari prvi komšija
koji je, po svemu sudeći, stopostotno bio hronik.
„Odrasla sam u Ričmondu”, velim. „Za manje od dve godine naš
prvi komšija izgubio je sve troje članova porodice. Sin mu je poginuo
u ratu. Šest meseci posle toga žena mu je umrla od raka. Onda mu je
ćerka poginula u saobraćajci.”
Džeremi prestane da pomera bocu i gurne je nekoliko centimetara
od sebe. „Gde je taj čovek sada?”
Ukočim se. Nisam očekivala to pitanje.
Istina je da čovek nije mogao da podnese gubitak svih koji su mu
nešto značili. Ubio se nekoliko meseci nakon što mu je ćerka izgubila
život, ali bilo bi surovo reći to naglas Džeremiju, koji još žali zbog
smrti sopstvenih ćerki.
„I dalje živi u istom gradu. Ponovo se oženio posle nekoliko
godina. Ima nekoliko pastorčadi i unučadi.”

26
 U Džeremijevom izrazu ima nečega zbog čega mislim da on zna da
lažem, ali kao da je zahvalan što sam slagala.
„Moraćeš da provedeš neko vreme u Veritinoj kancelariji, da
prođeš kroz njene stvari. Tamo su godine beležaka i nacrta što ja ne
bih umeo da razumem.”
Vrtim glavom. Zar nije čuo ništa od onoga što sam rekla?
„Džeremi, kazala sam ti, ne mogu...”
„Advokat ti je dao prenisku ponudu. Reci agentu da traži pola
miliona. Reci im da ćeš pristati bez medija, pod književnim
pseudonimom, sa čvrstim ugovorom o neotkrivanju informacija. Tako
to što pokušavaš da sakriješ može da ostane skriveno, ma šta bilo
posredi.”
Želim da mu kažem kako ne pokušavam da sakrijem ništa osim
svoje smetenosti, ali pre nego što išta stignem da kažem, on ide prema
vratima.
„Mi živimo u Vermontu”, nastavlja. „Daću ti adresu nakon što
budeš potpisala ugovor. Dobrodošla si da ostaneš onoliko koliko ti
treba da pretreseš njenu kancelariju.”
Zastaje s rukom na vratima. Zaustim da se opet pobunim, ali jedina
reč koja izađe jeste vrlo nesigurno: ,,Dobro.”
On načas pilji u mene, kao da imam još nešto da kažem. Zatim veli:
„Dobro.”
Otvara vrata i izlazi u hodnik gde Kori čeka. Kori se provuče mimo
njega i vrati u salu za sastanke, gde zatvara vrata.
Gledam u sto, zbunjena onim što se upravo odigralo. Zbunjena
ponudom tako zamašnog iznosa novca za posao za koji nisam sigurna
da uopšte mogu da ga uradim. Pola miliona dolara? I mogu to da uradim
pod književnim pseudonimom a da se ne obavezujem ni na turneju ni na
publicitet? Šta sam to pobogu rekla što je dovelo do toga?
„Ne dopada mi se”, kaže Kori, bubnuvši na svoje mesto.
„Šta ti je rekao?”
„Rekao je da su mi dali prenisku ponudu i da tražim pola miliona
dolara bez publiciteta.”
Okrećem se taman da vidim Korija kako se guši vazduhom. Zgrabi
moju bocu vode i popije malo. „Jebote.”

27
 3

U svojim ranim dvadesetim imala sam dečka po imenu Ejmos,

koji je voleo da ga davim.
Zato smo i raskinuli jer nisam htela da ga davim. Ali ponekad se
zapitam gde bih bila da sam udovoljila njegovom porivu. Da li bismo
sada bili u braku? Da li bismo imali dece? Da li bi on prešao na još
opasnije seksualne nastranosti?
Mislim da me je to najviše zabrinjavalo kod njega. Kad si u ranim
dvadesetim, trebalo bi da te običan seks zadovolji bez potrebe da se
fetiši uvode tako rano u vezi.
Rado pomišljam na Ejmosa kada se nađem razočarana trenutnim
stanjem svog života. Dok blenem u ružičasto obaveštenje o iseljenju iz
stana u Korijevoj ruci, podsećam sebe kako bi moglo da bude i gore
mogla bih i dalje da budem sa Ejmosom.
Dodatno otvaram vrata stana, omogućavajući Koriju da uđe.
Nisam znala da će svraćati, inače bih se pobrinula da mi na vratima
ne ostane zalepljeno nijedno obaveštenje o iseljenju. Ovo je treći dan
zaredom da ih dobijam. Uzimam ga od njega i guram u fioku.
Kori podiže bocu šampanjca. „Mislio sam da proslavimo novi
ugovor”, kaže, dajući mi bocu. Zahvalna sam mu što ne pominje
obaveštenje o iseljenju. Nije tako strašno sad kad mi se smeši isplata.
Šta ću do tada... nisam sigurna. Možda imam dovoljno novca za
nekoliko dana u hotelu.
Uvek mogu da založim ono što je ostalo od majčinih stvari.
Kori je već skinuo sako i olabavljuje kravatu. Pre nego što mi se
majka doselila, tako smo to nekada obično radili. On bi se pojavio i
počeo da skida komad po komad odeće dok se ne bismo našli ispod
pokrivača na mom krevetu.
To je sasvim prestalo kada sam preko društvenih mreža saznala da
je bio na nekoliko sastanaka s devojkom po imenu Rebeka. Nisam
prekinula našu seksualnu vezu iz ljubomore prekinula sam je iz
poštovanja prema devojci koja nije znala za nju.

28
 „Kako je Beka?”, pitam dok otvaram ormarić kako bih našla dve
čaše. Korijeva ruka zastane na kravati, kao da je zabezeknut time što
znam šta se zbiva u njegovom ljubavnom životu. „Pišem krimiće,
Kori. Ne budi tako iznenađen što znam sve o tvojoj devojci.”
Ne gledam njegovu reakciju. Otvaram bocu šampanjca i nalivam
dve čaše. Kada odem da jednu dam Koriju, on sedi za šankom.
Ostajem na naspramnoj strani i dižemo čaše. Ali ja svoju spustim pre
nego što on stigne da nazdravi. Buljim u usku čašu za šampanjac,
nalazeći kako mi je nemoguće da nađem bilo šta drugo čemu bismo
nazdravili osim novcu.
„Nije moj serijal”, velim. „Nisu moji likovi. A spisateljica
odgovorna za uspeh ovih knjiga povređena je. Nije mi u redu da
nazdravljamo tome.”
Korijeva čaša i dalje stoji u vazduhu. On slegne ramenima i iskapi
čašu iz jednog gutljaja, da bi mi je zatim vratio. „Ne usredsređuj se na
to zašto igraš igru. Samo se usredsredi na ciljnu liniju.”
Prevrćem očima dok spuštam njegovu praznu čašu u sudoperu.
„Jesi li ikada uopšte pročitala neku njenu knjigu?”, pita on.
Odmahujem glavom i odvrćem slavinu. Verovatno bi trebalo da
operem sudove. Imam četrdeset osam sati da izađem iz ovog stana, a
sudove želim da ponesem sa sobom kada krenem. „Ne. A ti?” Sipam
deterdžent za sudove u vodu i uzimam sunđer.
Kori se nasmeje. „Ne. Nije u mom fazonu.”
Pogledam ga, baš kada shvati kako njegove reči mogu da budu i
uvreda mom sopstvenom pisanju, imajući u vidu da su mi posao i
ponudili, sudeći po rečima Veritinog muža, zbog navodne sličnosti u
našim spisateljskim stilovima.
„Nisam to hteo da kažem”, veli on. Ustaje i zaobilazi šank, da bi
stao pored mene za sudoperom. Čeka da izribam jedan tanjir, pa ga
uzima od mene i počinje da ga briše. „Ne izgleda kao da si bilo šta
spakovala. Jesi li već našla novi stan?”
„Imam skladište i naum mi je da većinu stvari iznesem do sutra.
Prijavila sam se za jedan stambeni kompleks u Bruklinu, ali oni dve
sedmice neće imati ništa slobodno.”
„Obaveštenje o iseljenju kaže kako imaš dva dana da izađeš.”
„Svesna sam toga.”
„I kuda ćeš? U hotel?”

29
 „Na kraju. U nedelju idem u kuću Veriti Kroford. Njen muž kaže
kako ću dan-dva morati da pretražujem njenu kancelariju pre nego što
se posvetim serijalu.”
Neposredno nakon što sam jutros potpisala ugovor, dobila sam
mejl od Džeremija sa smernicama za njihovu kuću. Tražila sam da
dođem u nedelju, a on je na sreću pristao.
Kori uzima od mene novi sud. Osećam kako pilji u mene.
„Boravićeš kod njih u kući?”
„Kako drugačije da dođem do njenih beleški za serijal?” „Neka ti
ih on pošalje mejlom.”
„Ona ima više od decenije beležaka i skica. Džeremi je rekao kako
ne bi znao odakle da počne, i kako će biti lakše da sama to razvrstam.”
Kori ništa ne govori, ali osećam kako se grize za jezik. Pređem
uzduž sunđerom po nožu koji mi je u ruci pa mu ga dodajem.
„Šta ne govoriš?”, pitam.
On ćutke ispere nož i stavi ga u oceđivač, pa se uhvati za ivicu
sudopere i okrene glavu prema meni. „Čovek je izgubio dve ćerke.
Onda mu se žena povredi u saobraćajnoj nesreći. Nisam siguran da mi
preterano prija da budeš u njegovom domu.”
Voda odjednom kao da mi je prehladna. U obe ruke podilazi me
jeza. Zavrćem slavinu i brišem ruke, leđima se naslanjajući na
sudoperu. „Hoćeš da kažeš kako je on imao neke veze s nečim od
toga?”
Kori sleže ramenima. „Ne znam toliko o onome što se dogodilo da
bih tvrdio bilo šta. Ali zar ti ta misao nije prošla kroz glavu? Da to
možda nije najbezbednije raditi? Ti ih i ne poznaješ.”
Nisam glupa. Iskopavam na internetu sve što može da se nađe o
njima. Prvo dete im je spavalo kod drugarice dvadeset pet kilometara
od njih kada je imalo alergijsku reakciju. Ni Džeremi ni Veriti nisu bili
prisutni kada se to dogodilo. A druga ćerka se utopila u jezeru iza
njihove kuće, ali Džeremi je stigao kući tek kada je potraga za telom
već bila pokrenuta. Oba događaja su zavedena kao nesrećni slučajevi.
Jasno mi je zašto je Kori zabrinut, jer iskreno, bila sam i ja. Ali što više
kopam, to nalazim manje razloga za brigu. Dva tragična, nepovezana
nesrećna slučaja.
„A Veritina saobraćajka?”
„Bio je nesrećan slučaj”, kažem. „Udarila je u drvo.”

30
 Korijev izraz ukazuje na to da on nije uveren. „Čitao sam da nije
bilo tragova kočenja. Što znači ili da je zaspala ili da je namerno to
uradila.”
„Možeš li da joj zameriš?” Nervira me što iznosi neutemeljene
tvrdnje. Okrećem se da operem preostale sudove. „Izgubila je obe
ćerke. Svako ko pretrpi tako nešto sigurno poželi da nađe izlaz.”
Kori obriše ruke krpom za sudove a onda uzme svoj sako s barske
stolice. „Bili u pitanju nesrećni slučajevi ili ne, porodicu očigledno
prati grozna nesreća i žestoko je emotivno pogođena, zato moraš da
se pripaziš. Uđi, uzmi šta ti treba i briši.”
„A šta kažeš na to da ti povedeš računa o pojedinostima ugovora,
Kori? A ja ću se baviti istraživanjem i pisanjem.”
On navlači sako. „Samo mi je stalo do toga da budeš dobro.”
Stalo mu je do toga da budem dobro? Znao je da mi je majka na samrti,
a nema ga dva meseca da se javi. Nije njemu stalo do toga da budem
dobro. On je bivši dečko koji je mislio da će večeras omastiti brk, ali je
umesto toga bio prećutno odbijen neposredno pre nego što je čuo da
ću boraviti u kući drugog muškarca. Prikriva ljubomoru kao brigu.
Pratim ga do vrata, odahnuvši što ide tako brzo. Ne krivim ga što
želi da umakne. Otkako mi se majka uselila, ovaj stan odiše čudnom
atmosferom. Zato se nisam ni trudila da se borim za zakup, niti da
obaveštavam gazdu kako ću imati novac za dve sedmice. Želim da
izađem odavde još više nego što to Kori upravo želi.
„Ako ti nešto znači”, kaže on, „čestitam. Bez obzira na to što nisi
tvorac ovog serijala, tvoje pisanje te je dovelo do njega. Treba da se
ponosiš time.”
Ne podnosim da mi govori nešto lepo onda kad sam na vrhuncu
razdraženosti. ,,Hvala.”
„Pošalji mi poruku u nedelju čim budeš stigla onamo.”
,,Hoću.”
„I javi mi ako ti zatreba pomoć za selidbu.“
„Neće mi trebati.“
On se malo nasmeje. „Onda u redu.” Ne grli me na rastanku.
Salutira mi dok ide unazad, i nikada se nismo čudnije rastali. Imam
osećaj da je naš odnos konačno onakav kakav treba da bude: odnos
između agenta i autora. Ništa više.

31
 4

M ogla sam da izaberem da tokom ove šestosatne vožnje radim

bilo šta drugo. Mogla sam više od šezdeset puta da odslušam
„Boemsku rapsodiju”. Mogla sam da pozovem svoju staru drugaricu
Natali da se ispričamo, naročito imajuči u vidu da se nismo čule više
od šest meseci. S vremena na vreme razmenimo poruku, ali bilo bi
lepo čuti joj glas. Ili sam vreme možda mogla da iskoristim da se u
glavi pripremim za sve ono zbog čega ću se kloniti Džeremija
Kroforda dok budem boravila u njegovom domu.
Ali umesto da radim išta od toga, odlučila sam da slušam audio-
knjigu prvog romana iz serijala Veriti Kroford.
Upravo se završila. Članci su mi pobeleli od toga što sam tako
čvrsto stezala volan. Usta su mi suva jer sam zaboravila da pijem
vodu. Samopouzdanje mi je ostalo negde u Olbaniju.
Dobra je. Baš dobra.
Sad se kajem što sam potpisala ugovor. Nisam sigurna da ću moći
da ispunim svoju obavezu. A kad pomislim da je ona napisala već šest
ovakvih romana, sve iz ugla negativca. Kako nečiji mozak može da sadrži
toliku kreativnost?
Možda su preostalih pet sranje. Mogu da se nadam. Tako neće biti
mnogo očekivanja za preostale tri knjige u serijalu.
Koga zavaravam? Svaki put kada izađe, Veritin roman dospe na
prvo mesto na Tajmsovoj listi.
Samo sam uspela da budem dvostruko nervoznija nego kad sam
napustila Menhetn.
Ostatak vožnje provodim spremna da se vratim u Njujork
podvijenog repa, ali istrajavam jer je nedostatak vere u sebe deo
spisateljskog procesa. U svakom slučaju, deo je mog. Kada sam ja u
pitanju, postoje tri koraka za završavanje svake moje knjige.
1) Počinjem da pišem i prezirem sve što napišem.
2) Nastavljam da pišem uprkos tome što prezirem sve što
napišem.

32
 3) Završavam knjigu i pravim se da sam zadovoljna njom.
U mom spisateljskom procesu nikada ne dođe do tačke gde imam
utisak da sam postigla ono što sam želela, ili kada verujem da sam
napisala nešto što svako treba da pročita. Uglavnom plačem u tuš-
kabini i zurim u monitor kao zombi, pitajući se kako toliki autori
mogu da promovišu svoje knjige sa toliko samopouzdanja. „Ovo je
nešto najbolje od poslednje knjige koju sam napisao! Treba da pročitate!”
Ja sam ona čudna spisateljica koja postavi sliku svoje knjige i kaže:
„Knjiga nije loša. U njoj su reči. Pročitajte je ako hoćete. “
Bojim se da će ovo spisateljsko iskustvo biti još gore nego što sam
zamišljala. Moje knjige ne čita gotovo niko, te ne moram da patim
zbog previše nepovoljnih kritika. Ali jednom kad se moj rad nađe na
tržištu s Veritinim imenom na sebi, čitače ga stotine hiljada čitalaca sa
usađenim očekivanjima u vezi sa serijalom. A budem li podbacila,
Kori će znati da sam podbacila. Izdavači će znati da sam podbacila.
Džeremi će znati da sam podbacila. I... u zavisnosti od njenog
duševnog stanja... Veriti će možda znati da sam podbacila.
Džeremi nije objasnio kolike su razmere Veritinih povreda dok smo
bili na sastanku, te nemam pojma da li je ozleđena toliko da ne može
da komunicira. Ne računajući dva neodređena članka, onlajn je malo
šta moglo da se nađe o njenoj saobraćajnoj nesreći. Nedugo posle
nesreće izdavač je izdao saopštenje u kome je tvrdio kako je Veriti
zadobila povrede koje ne ugrožavaju život. Pre dve sedmice izdali su
novo saopštenje koje je glasilo da se ona mirno oporavlja kod kuće. Ali
njena urednica Amanda rekla je kako ne žele da razmere njenih
povreda dospeju u medije. Tako da postoji mogućnost da su sve
ublažili.
Ili možda, posle sveg onog gubitka koji je doživela za protekle dve
godine, jednostavno ne želi više da piše.
Pretpostavljam da je razumljivo što im treba da se osiguraju da će
serijal biti završen. Izdavači ne žele da vide kako im propada najveći
izvor prihoda. I premda sam počastvovana što su mene pitali da ga
završim, ne mora da znači kako želim da budem gurnuta u takvu žižu
pažnje. Kada sam počinjala da pišem, cilj mi nije bio da se proslavim.
Sanjala sam život gde će moje knjige kupovati dovoljno ljudi a ja moći
da plaćam račune i nikada ne budem lansirana u svet bogatstva i slave.
Do takvog uspeha stigne veoma malo autora, te se nikada nisam

33
plašila da će se to dogoditi meni.
Jasno mi je da će pripajanje mog imena ovom serijalu unaprediti
prodaju mojih ranijih knjiga i obezbediti mi više mogućnosti u
budućnosti, ali Veriti je izuzetno uspešna. Kao i ovaj serijal što ga
preuzimam. Pripajanjem svog pravog imena njenom serijalu izlagala
bih se pažnji od kakve strahujem većim delom života.
Ne tražim svojih petnaest minuta slave. Tražim honorar.
Avans ću morati dobrano da sačekam. Veći deo preostalog novca
potrošila sam na iznajmljivanje kola i smeštanje stvari u skladište.
Platila sam depozit za stan, ali on neće biti spreman do iduće sedmice,
ili možda čak do sedmice posle nje, što znači da ću, kada budem otišla
iz doma Krofordovih, to malo što mi je ostalo morati da potrošim na
hotel.
Ovo je moj život. Ličim na beskućnicu; živim u pokretu samo
nedelju i po dana nakon što mi je preminuo poslednji član uže
porodice. Može li gore od toga?
Mogla bih i da budem u braku sa Ejmosom, tako da život uvek može
da bude gori.
„Pobogu, Louen.” Kolutam očima na svoju nesposobnost da
shvatim koliko bi pisaca ubilo za ovakvu priliku, a evo mene kako
mislim da mi je život dospeo na samo dno.
Nezahvalna, jednočlano društvo.
Moram da prestanem da gledam na svoj život majčinim očima.
Jednom kada budem dobila avans za ove romane, sve će početi da se
poboljšava. Više neću biti između stanova.
Pre nekoliko kilometara skrenula sam na izlaz za kuću
Krofordovih. Navigacija me vodi dugim krivudavim drumom
oivičenim cvetnim drenovima i kućama koje su sve veće i na sve
većem razmaku jedna od druge.
Kada konačno stignem do skretanja, zaustavljam iznajmljena kola
kako bih se divila ulazu. Sa obe strane kolskog prilaza prilaza kome
kao da nema kraja izdižu se dva visoka stuba od cigle. Izvijam vrat,
pokušavajući da vidim koliko je prilaz dugačak, ali tamni asfalt
zmijuga između drveća. Negde tamo je kuća, a negde u toj kući leži
Veriti Kroford. Pitam se zna li da dolazim. Počinju da mi se znoje
dlanovi, te ih dižem s volana i držim ispred ventilacije da se osuše.
Sigurnosna kapija je otvorena, te ubacujem kola u brzinu i milim

34
pored stamenog kovanog gvožđa. Govorim sebi da se ne izbezumim,
čak i kada primetim da šara koja se ponavlja na vrhu gvozdene kapije
liči na paukove mreže. Uzdrhtim dok zavijam za jednu okuku, a
drveće postaje gušće i više dok se na vidiku ne pojavi kuća. Dok se
uspinjem uz brdo, najpre ugledam krov: škriljčanosiv poput Ijutitog
olujnog oblaka. Posle nekoliko sekundi pojavljuje se ostatak, a meni
zapne dah u grlu. Pročelje kuće je od tamnog kamena koji remete samo
vrata crvena kao krv, jedino olakšanje u boji u tom moru sivog. Leva
strana kuće prekrivena je bršljanom, ali umesto da bude dražestan, on
je preteći nalik raku što polako napreduje.
Pomišljam na stan koji sam ostavila iza sebe: na prljave zidove i
premalu kuhinju s maslinastozelenim frižiderom približno iz hiljadu
devetsto sedamdesete. Čitav moj stan verovatno bio stao u predvorje
ovog čudovišta. Majka je govorila kako kuće imaju dušu, a ako je tako,
duša kuće Veriti Kroford mračna je da mračnija ne može biti.
Onlajn satelitske slike nisu verodostojno prikazale ovo imanje.
Špijunirala sam kuću pre nego što sam se pojavila. Sudeći po sajtu trgovca
nekretninama, kuću su kupili pre pet godina za dva i po miliona. Sad
vredi preko tri.
Upadljiva je, ogromna i samotna, ali ne odiše onom uobičajenom
formalnošću poput kuća ovog kalibra. Za zidove ne prianja atmosfera
više vrednosti.
Milim prilazom, pitajući se gde da se parkiram. Travnjak je bujan i
negovan, i pruža se najmanje tri jutra u dubinu. Jezero iza kuće
proteže se od kraja do kraja imanja. Zelene planine čine živopisnu
pozadinu toliko lepom da je teško poverovati kakvu su strašnu
tragediju njegovi vlasnici doživeli.
Odahnem kada spazim betonski prostor za parkiranje pored
garaže. Parkiram se i isključujem motor.
Kola mi se uopšte ne slažu sa ovom kućom. Grizem se što sam
izabrala najjeftinija koja sam mogla da iznajmim. Trideset zelembaća na
dan. Pitam se da li je Veriti ikada sedela u kiji soul. U članku koji sam
čitala o njenoj saobraćajci, vozila je rejndž rover.
Pružam ruku na suvozačko mesto kako bih uzela telefon da
pošaljem Koriju poruku i obavestim ga da sam stigla. Kada stavim
ruku na ručicu na vratima s vozačke strane, ukočim se, istežući kičmu
duž naslona sedišta. Okrenem se i pogledam kroz svoj prozor.

35
 „Sranje!”
Šta je sad ovo, koji kurac?
Lupam se po grudima kako bih se uverila da mi srce i dalje kuca
dok buljim u lice što netremice gleda u prozor mojih kola. Zatim, kada
vidim da je prilika kraj mojih vrata samo dete, pokrijem usta, nadajući
se da se već naslušalo psovki. Dečak se ne smeje. Samo pilji, što izgleda
još jezivije nego da me je namerno prepao.
On je minijaturna verzija Džeremija. Ista usta, iste zelene oči.
Pročitala sam u nekom članku kako Veriti i Džeremi imaju troje dece.
Ovo mora da im je sinčić.
Otvaram vrata, a on se odmakne kada izađem iz kola.
„Zdravo.” Dete ne odgovara. „Živiš li ovde?”
„Da.”
Pogledam kuću iza njega, pitajući se kako li je jednom detetu da
odrasta u takvom domu. „Mora da je lepo”, promrmljam.
„Nekada je bilo.” On se okrene i zakorači prilazom, prema ulaznim
vratima. Odmah mi bude krivo zbog njega. Nisam sigurna da sam
mnogo razmišljala o okolnostima u kojima se ova porodica nalazi.
Ovaj dečačić, koji ne može biti stariji od pet godina, izgubio je obe
sestre. A ko zna šta je takva tuga učinila njegovoj majci? Znam da se
to videlo na Džeremiju.
Kofer ostavljam za kasnije i zatvaram vrata, idući za dečačićem.
Samo sam dva koraka iza njega kada otvori ulazna vrata i uđe u kuću,
pa mi zatvori vrata u lice.
Sačekam trenutak, pitajući se da li je možda posredi njegov smisao
za šalu. Ali kroz mlečno staklo na ulaznim vratima vidim kako on
nastavlja kroz kuću i ne vraća se da me pusti unutra.
Ne želim da mu kažem da je seronja. On je klinac i svašta je preturio
preko glave. Ali mislim da je možda seronja.
Pozvonim na zvono i čekam.
I čekam.
I čekam.
Pozvonim ponovo, ali niko ne otvara. Džeremi je napisao svoje
kontakt podatke u mejlu koji mi je poslao, te pronalazim njegov broj i
šaljem mu poruku. „Louen je. Na vratima sam ti.”
Pošaljem poruku i čekam.
Posle nekoliko sekundi čujem korake koji silaze niz stepenice. Kroz

36
mlečno staklo vidim kako Džeremijeva senka raste dok se on
približava vratima. Neposredno pre nego što ih otvori, vidim ga kako
zastaje kao da uvlači vazduh. Ne znam zašto, ali ta stanka me teši kako
možda nisam samo ja uzbuđena zbog čitave ove situacije.
Čudno je kako mi njegova moguća nelagoda donosi utehu. Ne
verujem da bi to trebalo tako da ide.
On otvara vrata, i mada je u pitanju isti čovek koga sam upoznala
pre nekoliko dana... drugačiji je. Bez odela i kravate, bez vela tajne koji
ga obavija. Na sebi ima donji deo trenerke i plavu majicu s kratkim
rukavima s prizorima iz mange Bananafiš. Čarape, bez cipela. „Ej.”
Ne dopada mi se uzbuđenje koje me trenutno obuzima. Ne
obazirem se na to i osmehujem mu se. „Zdravo.”
On me načas netremice gleda a onda se pomeri u stranu, širom
otvarajući vrata, i pokazuje mi da uđem zamahom ruke. „Izvini, bio
sam na spratu. Rekao sam Kruu da otvori vrata. Izgleda da me nije
čuo.”
Ulazim u predvorje.
„Imaš li kofer?”, pita Džeremi.
Okrećem se prema njemu. „Aha, na zadnjem sedištu mi je, ali mogu
ga uzeti kasnije.”
„Jesu li kola otključana?”
Klimam glavom.
„Odmah se vraćam.” Obuva cipele pored vrata i izlazi. Polako se
okrećem ukrug, proveravajući okruženje. Ne razlikuje se mnogo od
fotografija doma koje sam videla na Internetu. Čudan je osećaj jer sam,
zahvaljujući sajtu trgovca nekretninama, već videla sve sobe u kući.
Imam utisak da se već snalazim, a zašla sam tek pet koraka u kuću.
Desno je kuhinja a levo je dnevna soba. Razdvaja ih prolaz sa
stepenicama što vode na sprat. Kuhinju na fotografijama krasili su
ormarići od tamne trešnjevine, ali ona je u međuvremenu renovirana
i skinuti su svi stari ormarići, koje su zamenile mahom police i
nekoliko ormarića iznad pulta koji su od nekog svetlijeg drveta.
Tu su dva šporeta i frižider sa staklenim vratima. Buljim u njega sa
udaljenosti od nekoliko koraka kada onaj dečkić doskakuće niz
stepenice. Protrči pored mene i otvori frižider, pa izvadi bocu
gaziranog soka. Gledam ga kako se muči da odvrne zatvarač.
„Hoćeš ja da ti je otvorim?”, pitam ga.

37
 „Da, molim”, veli on, gledajući me onim krupnim zelenim očima.
Ne mogu da verujem da sam pomislila da je seronja. Glas mu je tako ljubak
a ruke tako malene da ne mogu još da otvore ni bocu soka. Uzimam je
od njega i s lakoćom odvrćem zatvarač. Dok vraćam Kruu bocu,
otvaraju se ulazna vrata.
Džeremi zaškilji u Kruovom pravcu. „Upravo sam ti rekao kako ne
smeš da piješ gazirane sokove.” Ostavlja moj kofer pored zida i prilazi
Kruu, pa mu izvlači sok iz ruku. „Idi spremi se za tuširanje. Odmah
ću doći.”
Kru zavrti glavom pa srdito krene nazad ka stepenicama.
Džeremi podigne obrvu. „Nikada ne veruj tom malom. Pametniji
je od nas dvoje zajedno.” Gucne malo soka pre nego što ga vrati u
frižider. „Hoćeš nešto da popiješ?”
„Ne treba, hvala.”
Džeremi uzima moj kofer i nosi ga kroz predsoblje. „Nadam se da
ti neće biti čudno, ali daću ti glavnu spavaću sobu. Mi svi sada
spavamo na spratu, i mislio sam da će biti lakše jer je to najbliža soba
njenoj kancelariji.”
„Nisam sigurna ni da ću prenoćiti ovde”, govorim dok idem za
njim. Mesto odiše sablasnom atmosferom, tako da bi bilo lepo kad bih
mogla da uzmem šta mi treba i da nađem neki hotel. „Nameravala
sam da proverim njenu kancelariju i procenim situaciju.”
On se nasmeje, otvarajući vrata spavaće sobe. „Veruj mi. Trebaće ti
najmanje dva dana. Možda i više.” Kofer spušta na sanduk u podnožju
kreveta, pa otvara glavni ormar i upire prst u prazan prostor.
„Napravio sam ti malo mesta u slučaju da treba nešto da okačiš.”
Upire prst prema kupatilu. „Kupatilo je samo tvoje. Nisam siguran
ima li kozmetike, pa mi reci bude li ti šta zatrebalo. Sigurno ćemo
imati.”
„Hvala.” Gledam po sobi, i sve mi je ovo veoma čudno. Posebno to
što ću spavati u njenom krevetu. Pogled mi privlači uzglavlje tačnije
tragovi zuba urezani u gornju ivicu uzglavlja na sredini postelje.
Smesta okrećem glavu pre nego što me Džeremi uhvati kako gledam.
Verovatno će mi videti na licu kako se pitam koje je od njih dvoje
moralo da zagrize uzglavlje kako bi ćutalo za vreme seksa. Jesam li ja
ikada imala tako žestok seks?
„Treba ti malo vremena nasamo ovde, ili hoćeš da ti pokažem

38
ostatak kuće?”, pita Džeremi.
„Može”, velim, idući za njim. On izlazi u predsoblje, ali ja zastajem,
gledajući vrata spavaće sobe. „Zaključavaju li se ova vrata?”
On zakorači nazad u sobu, gledajući kvaku na vratima. „Ne znam
da smo ih ikada zaključavali.” Prodrmusa kvaku. „Sigurno mogu da
nađem neku bravu ako ti je to važno.”
U sobi bez brave nisam spavala od svoje desete godine. Preklinjala
bih ga da nađe bravu, no s druge strane ne bih da se dodatno
namećem.
„Ne, u redu je.”
On pusti vrata, ali pre nego što opet izađe u predsoblje, upita: „Pre
nego što te povedem na sprat, znaš li pod kojim ćeš imenom pisati
serijal?”
Nisam razmišljala o tome otkako sam čula da je Pantem pristao na
zahteve koje mi je Džeremi rekao da iznesem.
Sležem ramenima. „Zapravo i nisam razmišljala o tome.” „Voleo
bih da te Veritinoj medicinskoj sestri predstavim pod književnim
pseudonimom, u slučaju da želiš da te niko nikada ne povezuje sa
serijalom.”
Njene povrede su toliko ozbiljne da joj treba medicinska sestra?
„Dobro. Pretpostavljam...” Nemam predstavu kojim imenom da se
poslužim.
„U kojoj si ulici odrasla?”, pita Džeremi.
„U Lora lejnu.”
„Kako ti se zvao prvi kućni ljubimac?”
„Čejs. Bio je jorkširski terijer.”
„Lora Čejs”, kaže on. „Sviđa mi se.”
Nakrivim glavu, prepoznajući taj obrazac ispitivanja iz kvizova na
Fejsbuku. „Zar ljudi ne smišljaju tako svoje pornografsko ime?”
On se nasmeje. „Književno ime, pornografsko ime. Radi za sve.”
Pokazuje mi da krenem za njim. „Dođi najpre da se upoznaš sa Veriti,
a onda ću te odvesti u njenu kancelariju.”
Džeremi preskače po dva stepenika. Čim se prođe pored kuhinje,
tu je lift koji izgleda kao da je nedavno ugrađen. Mora da je Veriti sada
u invalidskim kolicima. Bože moj, jadna žena.
Džeremi me sačeka da stignem na vrh stepenica. Predsoblje se deli,
sa troja vrata na jednoj i dvoja na drugoj strani. On skreće levo.

39
 „Ovo je Kruova soba”, veli, upirući prst ka prvoj sobi. „Ja spavam
u onoj.” Upire prst u vrata pored Kruovih.
Preko puta te dve sobe nalazi se još jedna soba. Vrata su zatvorena,
te on blago pokuca a onda ih gurne i otvori.
Nisam sigurna šta sam očekivala, ali ovo zacelo nisam.
Ona je na leđima na postelji, zuri u tavanicu, a plava kosa joj je
rasuta po jastuku. U podnožju kreveta sedi medicinska sestra u plavoj
uniformi, navlači joj čarape. Kru leži pored Veriti na krevetu, držeći
ajped. Veritine oči su prazne, ne zanima ih njeno okruženje. Nije
svesna sestre. Nije svesna mene. Krua. Džeremija kada se nagne i
skloni joj kosu sa čela. Ona trepne, ali tu nema ničega više. Nikakvog
uvažavanja da čovek s kojim je izrodila troje dece pokušava da joj
pokaže privrženost. Pokušavam da sakrijem kožu koja mi se naježila
na podlakticama.
Sestra se obraća Džeremiju. „Izgledala je umorno, te sam mislila da
je večeras ranije stavim u postelju.” Navlači ćebe preko Veriti.
Džeremi odlazi do prozora i navlači zavese. „Da li je popila lekove
posle večere?”
Sestra podiže Veritine noge kako bi ih ušuškala u ćebe. „Jeste,
podmirena je do ponoći.”
Sestra je starija od Džeremija, možda u srednjim pedesetim, i ima
kratku riđu kosu. Letimice me pogleda, pa ponovo Džeremija,
čekajući da nas on upozna.
Džeremi vrti glavom kao da je zaboravio da sam uopšte tu. Maše
prema meni dok gleda sestru. „Ovo je Lora Čejs, spisateljica o kojoj
sam vam pričao. Lora, ovo je Veritina sestra Ejpril.”
Rukujem se sa Ejpril, ali osećam kako me osuđuje dok me
odmerava od glave do pete. „Mislila sam da ćete biti stariji”, veli.
Šta uopšte da kažem na to? U spoju s tim kako me gleda, njena opaska
liči na prozivku. Ili optužbu. Ne obazirem se na to i smešim se. „Drago
mi je, Ejpril.”
„Takođe.” Ona grabi svoju torbicu s noćnog stočića i preusmerava
pažnju na Džeremija. „Vidimo se ujutru. Trebalo bi da bude laka noć.”
Pruži ruku i uštine Krua za butinu. On se zakikoće i pobegne od nje.
Sklanjam se u stranu dok Ejpril izlazi iz sobe.
Poglednem postelju. Veritine oči su i dalje otvorene, a ne povezuju
se ni sa čim. Nisam sigurna ni da je svesna da joj je medicinska sestra

40
otišla. Da li je svesna bilo čega? Strašno mi je krivo zbog Krua. Zbog
Džeremija. Zbog Veriti.
Ne znam da li bih želela da živim u takvom stanju. I znajući da je
Džeremi vezan za ovaj život... Sve me jako tišti. Ova kuća, tragedije u
prošlosti ove porodice, njihove sadašnje muke.
„Kru, ne teraj me da ja to radim. Rekao sam ti da se istuširaš.”
Kru pogleda Džeremija i osmehne se, ali ne silazi s kreveta.
„Brojaću do tri.”
Kru ostavlja ajped pored sebe, ali i dalje prkosi Džeremiju.
„Tri... dva...” A onda, kada izbroji jedan, Džeremi se baci na Krua,
hvata ga za članke i diže uvis. „Znači naopaka noć!”
Kru se smeje i migolji. „Ne opet!”
Džeremi me pogleda. „Lora, koliko sekundi dete može da visi
naopačke dok mu se mozak ne prevrne i ne počne da govori unazad?”
Smejem se na to što rade. „Ja sam čula dvadeset. Ali može biti i
petnaest.”
Kru govori: „Ne, tata, otići ću da se istuširam! Neću da mi mozak
bude naopačke!”
,,I očističeš uši? Pošto očigledno nisu radile kad sam ti rekao da se
istuširaš.”
„Kunem se!”
Džeremi ga prebaci preko ramena, okrećući ga na pravu stranu pre
nego što ga spusti nazad na noge. Razbaruši mu kosu i kaže: „Idi.”
Gledam kako Kru istrčava kroz vrata i ulazi u svoju sobu preko
puta. Dok gledam Džeremija kako se igra s Kruom, kuća izgleda malo
prijatnije. „Sladak je. Koliko ima godina?”
„Pet”, kaže Džeremi. Pruža ruku do bočne strane Veritinog
bolničkog kreveta i podigne ga malo. Uzima daljinski upravljač sa
stola pored njene postelje i uključuje televizor.
Oboje izlazimo iz sobe i on neznatno zatvara vrata. Stojim na
sredini predsoblja kada se okrene prema meni. Gurne ruke u džepove
na svojoj sivoj trenerci. Ponaša se kao da bi rekao još nešto objasnio još
nešto. Ali ne čini to. Uzdahne i ponovo pogleda u Veritinu spavaću
sobu.
„Kru se plašio da spava sam ovde gore. Odlično se drži, ali noći su
mu teške. Želeo je da joj bude bliže, ali nije voleo da spava u prizemlju.
Preselio sam nas obojicu ovamo gore da mu olakšam.” Džeremi kreće

41
nazad kroz predsoblje. Pali svetlo u predsoblju. „Hoćeš li da vidiš
njenu kancelariju?”
„Naravno.”
Idem za njim u prizemlje, do dvokrilnih vrata blizu dna stepenica.
On otvara jedno krilo, otkrivajući najintimniji deo svoje žene.
Njenu kancelariju.
Kada stupim unutra, imam utisak da pretresam njenu fioku s
donjim vešom. Tu su police za knjige od poda do tavanice s knjigama
gurnutim u svaku pukotinu. Duž zidova stoje kutije papira. Pisaći
sto... Bože moj, njen pisaći sto. Prostire se s kraja na kraj sobe, pružajući
se duž zida sa ogromnim prozorskim oknima što gledaju na čitavo
dvorište. Nema ni delića stola koji nije prekriven naslaganim
stranicama ili fasciklama.
„Urednost joj nije jača strana”, veli Džeremi.
Smešim se, prepoznajući srodnost sa Veriti. „To važi za većinu
pisaca.”
„Trebaće ti vremena. Probao bih ja sam da je sredim, ali za mene su
sve ovo španska sela.”
Prilazim najbližoj polici i idem rukom preko nekih knjiga. To su
inostrana izdanja njenih romana. Uzmem s police knjigu na
nemačkom i proučavam je.
„Ima i laptop i desktop”, kaže Džeremi. „Napisao sam ti lozinke na
samolepljivom papiru za beleške.” Podiže svesku pored njenog
računara. „Stalno je pisala beleške. Zapisivala misli. Ideje je zapisivala
na salvetama. Dijalog u tuš-kabini na nepromočivom bloku.” Džeremi
spusti svesku na sto.
„Jednom je markerom zapisala imena likova na dnu Kruove
pelene. Bili smo u zoološkom vrtu i nije imala beležnicu.”
Polako se okreće oko svoje ose dok gleda po njenoj kancelariji, kao
da odavno nije ulazio ovamo. „Svet je bio njen rukopis. Nijedna
površina nije bila bezbedna.”
Bude mi toplo oko srca što on tako uvažava njen stvaralački
postupak. Okrećem se ukrug, upijajući sve. „Nisam imala pojma u šta
se upuštam.”
„Nisam hteo da se smejem kada si rekla kako možda nećeš morati
da prespavaš ovde. Ali istini za volju, za ovo će ti možda trebati više
od dva dana. Bude li tako, dobrodošla si da ostaneš koliko god ti treba.

42
Draže bi mi bilo da ne žuriš i da se pobrineš da imaš sve što ti treba
nego da se u Njujork vratiš nesigurna kako da se nosiš sa ovim.”
Gledam police na kojima se nalazi serijal koji preuzimam. U serijalu
treba da bude ukupno devet knjiga. Objavljeno je šest, a treba da bude
isporučeno još tri. Naslov serijala je Plemenite vrline i svaka knjiga je
druga vrlina. Tri koje su prepuštene meni jesu hrabrost, istina i čast.
Na policama je svih šest knjiga i lakne mi kada vidim dodatke.
Izvlačim s police jedan primerak drugog romana i letimice ga
pregledam.
„Jesi li već čitala serijal?”, pita Džeremi.
Vrtim glavom, ne želeći da otkrijem kako sam slušala audio-knjigu.
Možda bi me ispitivao u vezi s tim. „Nisam još. Nisam imala vremena
između potpisivanja ugovora i dolaska ovamo.” Vraćam knjigu na
policu. „Koja je tebi omiljena?”
„Ni ja nijednu nisam pročitao. Od njene prve knjige.”
Okrenem se i pogledam ga. „Stvarno?”
„Nije mi se sviđalo da budem u njenoj glavi.”
Suzdržavam se da se ne osmehnem, ali on trenutno pomalo zvuči
kao Kori. Ne može da razdvoji svet koji njegova žena stvara od onoga
u kome ona živi. Barem se čini da Džeremi sebe poznaje bolje nego što
je Kori sebe ikada poznavao.
Gledam po sobi, blago zabrinuta, ali nisam sigurna da li je to zbog
toga što Džeremi stoji tu ili zbog haosa koji ću uskoro morati da
razvrstavam. „Ne znam ni odakle da počnem.”
„Da, ostaviću te da počneš s tim.” Džeremi upre prst u vrata
kancelarije. „Verovatno bi trebalo da obiđem Krua. Raskomoti se.
Hrana... piće... kuća je tvoja.”
„Hvala.”
Džeremi zatvori vrata, a ja se smestim za Veritin pisaći sto. Sama
njena stolica za stolom verovatno je koštala više nego što je iznosila
mesečna kirija u mom stanu. Pitam se koliko je lakše da piše nekome
ko može da baca pare na stvari za koje sam oduvek sanjala da ih imam
na raspolaganju dok pišem. Udoban nameštaj, dovoljno novca da imaš
pripravnu maserku, više od jednog računara. Pretpostavljam da bi to
umnogome olakšalo tok pisanja i umanjilo stres koji ga prati. Ja imam
laptop kome nedostaje jedan taster i vaj-faj kada komšija zaboravi da
svoj zaštiti lozinkom. Sedim na staroj trpezarijskoj stolici za

43
privremenim pisaćim stolom koji je zapravo običan plastični sto na
rasklapanje koji sam naručila sa Amazona za dvadeset pet zelembaća.
Najčešće nemam dovoljno novca ni za mastilo za štampač i papir
za štampanje.
Pretpostavljam da će boravak u njenoj kancelariji od nekoliko dana
biti način da proverim svoju teoriju. Što si bogatiji, to kreativniji možeš
da budeš.
Uzimam s police drugu knjigu serijala. Otvaram je, s namerom da
samo bacim pogled. Da vidim kako je nastavila odande gde je prva
knjiga stala.
Na kraju čitam tri sata bez prestanka.
Nisam se pomerila s mesta, nijednom. Poglavlje za poglavljem
spletki i sjebanih likova. Istinski sjebanih likova.
Trebaće mi vremena da se ubacim u takav stav dok pišem. Nije ni
čudo što Džeremi ne čita njena dela. Sve njene knjige su iz ugla
negativca, tako da je to novo za mene. Stvarno je trebalo da pročitam
sve ove knjige pre nego što sam došla.
Ustajem da istegnem kičmu, ali ona me zapravo i ne boli; stolica na
kojoj sam sedela najudobniji je komad nameštaja uz koji je moje dupe
ikada bilo priljubljeno.
Odlučujem da proverim njen desktop računar. Pregledam nekoliko
fajlova u Majkrosoft vordu, za koji se čini da joj je omiljeni program. Svi
fajlovi koje pronalazim povezani su s knjigama koje je već napisala.
Oni me još ne brinu previše. Želim da nađem planove koje je imala za
knjige koje tek treba da budu napisane. Većina fajlova na njenom
laptopu ista je kao fajlovi na desktopu.
Možda je Veriti bila od onih autora što rukom pišu nacrte.
Usmeravam pažnju na naslagane kutije uza zadnji zid, blizu ormara.
Na njima je tanak sloj prašine. Pretresam nekoliko kutija, izvlačeći
verzije rukopisa u raznim fazama procesa pisanja, ali sve su to verzije
knjiga iz njenog serijala koje je već napisala. Ništa što nagoveštava
staje nameravala dalje da piše.
Na šestoj sam kutiji, preturam po njenom sadržaju, kada naiđem
na nešto s nepoznatim naslovom. To se zove Neka bude.
Prelistavam prvih nekoliko stranica, nadajući se da će mi se
posrećiti da to bude skica za sedmu knjigu u serijalu. Maltene smesta
vidim da nije. Ovo izgleda... lično. Vraćam se na prvu stranicu prvog

44
poglavlja i čitam prvu rečenicu.
Ponekad se prisećam one noći kad sam upoznala Džeremija i pitam se: da
nam se pogledi nisu susreli, da li bi mi život ispao isto?
Čim vidim da se pominje Džeremijevo ime, na brzinu čitam još deo
stranice. Ovo je autobiografija.
To uopšte nije ono što tražim. Izdavači me ne plaćaju da predam
autobiografiju, te bi trebalo naprosto da produžim. Ali osvrćem se da
proverim jesu li vrata zatvorena, jer sam radoznala. Osim toga, čitanje
nečega ovakvog predstavlja istraživanje. Kako bih razumela Veriti kao
pisca, moram da vidim kako joj radi mozak. Tako to makar opravdavam
sebi.
Nosim rukopis na kauč, udobno se smeštam i počinjem da čitam.

45
 Neka bude
Veriti Kroford

Napomena autorke:
Kod autobiografija se najviše gnušam lažnih misli kojima je
zaodenuta svaka rečenica. Pisac nikada ne treba da se drzne da piše o
sebi ako nije spreman da oljušti svaki sloj zaštite između svoje duše i
knjige. Reči treba da dolaze pravo iz sredine stomaka, da cepaju meso
i kost dok se oslobađaju. Ružne i iskrene i krvave i pomalo
zastrašujuće, ali sasvim otkrivene. Autobiografija koja podstiče
čitaoca da voli pisca nije prava autobiografija. Iznutra niko nije
dopadljiv. U najboljem slučaju, čoveku posle čitanja autobiografije
treba da ostane neprijatna odvratnost prema autoru.
Ispuniću očekivanja.
Ono što ćete čitati na mahove će biti toliko ružnog ukusa da ćete
želeti da ga ispljunete, ali gutaćete te reči i one će postati deo vas, deo
vašeg stomaka, i patićete zbog njih.
Ipak... čak i s mojim velikodušnim upozorenjem... vi ćete nastaviti
da unosite u sebe moje reči, jer eto vas.
Ljudi ste.
Znatiželjni.
Nastavite.

46
 Prvo poglavlje
„Nađi šta voliš i pusti da te to ubije. “
Čarls Bukovski

P onekad se prisećam one noći kad sam upoznala Džeremija i

pitam se: da nam se pogledi nisu susreli, da li bi mi život ispao
isto? Da li mi je od početka bilo suđeno da doživim tako tragičan kraj?
Ili je moj tragičan kraj pre posledica izbora nego sudbine?
Naravno, još nisam tragično završila, inače ne bih mogla da
ispričam staje dovelo do toga. Uprkos tome, tragični kraj će doći.
Naslućujem ga, isto kao što sam naslutila Častininu smrt. I isto kao što
sam prihvatila njenu sudbinu, prihvatiću i sopstvenu.
Ne bih rekla da sam bila izgubljena pre one noći kada sam
upoznala Džeremija, ali zacelo nikada nisam bila nađena do trenutka
kada me je on pogledao iz drugog kraja prostorije.
Imala sam momke i pre njega. Čak i veze za jednu noć. Ali do tog
časa nikada nisam bila blizu tome da s nekim zamišljam zajednički
život. Kad sam ga videla, zamislila sam našu prvu zajedničku noć,
naše venčanje, naš medeni mesec, našu decu.
Do tog trenutka oduvek sam imala utisak da je ideja ljubavi nešto
veoma lažno. Holmarkov štos. Marketinška fora za kompanije koje
proizvode čestitke. Ljubav me nije zanimala. Jedini cilj te večeri bio mi
je da se napijem od besplatne cuge i nađem bogatog investitora s kojim
bih se pojebala. Već sam bila na pola puta, imajući u vidu da sam
sabila tri moskovske mazge. A sudeći po izgledu Džeremija Kroforda,
sa zabave je trebalo da odem nadmašivši svoje sposobnosti. Izgledao
je kao da je bogat, a to je, na kraju krajeva, ipak bio dobrotvorni
događaj. Siromasi se ne pojavljuju na dobrotvornim događajima osim
ako ne poslužuju bogataše.
To ne podrazumeva trenutno društvo.
Razgovarao je sa još nekoliko muškaraca, ali svaki put kada bi
letimice pogledao u mom pravcu, imala bih utisak da smo nas dvoje
jedini ljudi u prostoriji. S vremena na vreme, osmehnuo bi mi se.

47
Naravno da bi. Te noći sam bila u crvenoj haljini, onoj što sam je ukrala
iz robne kuće Mejsi. Ne osuđujte me. Bila sam izgladnela umetnica a ona je
bila besmisleno skupa. Nameravala sam da se za krađu iskupim kada
budem imala novca. Daću dobrovoljni prilog nekoj dobrotvornoj
organizaciji ili spasti neku bebu ili šta već. Najbolje je u vezi s
grehovima to što ne moraš odmah da se iskupiš za njih, a ta crvena
haljina bila je odveć savršena da bih propustila priliku.
Bila je to jebozovna haljina. Onakva kakvu muškarac lako može da
zaobiđe kada hoće da ti uđe između nogu. Žene prave grešku kada
biraju odeću za događaje poput onoga na kom sam bila jer ne gledaju
na nju iz muškog ugla. Žena želi da joj grudi izgledaju dobro, da joj
haljina prianja uz telo. Čak i ako to predstavlja žrtvovanje udobnosti i
nošenje nečega što je nemoguće skinuti. Ali kada muškarci gledaju
haljine, oni se ne dive ni prianjanju za kukove, ni pojasu oko struka,
ni otmenom kopčanju na leđima. Oni odmeravaju koliko će lako biti
svući je. Hoće li moći da joj gurne ruku na butinu dok budu sedeli za
stolom jedno pored drugog? Hoće li moći da je jebe u kolima a da ne
mora da se bakće rajsferšlusima i hulahopkama? Hoće li moći da je
jebe u toaletu a da ne mora skroz da joj skida odeću?
Odgovori za moju ukradenu crvenu haljinu bili su da, da i dabome.
Shvatila sam, u toj haljini, da on sigurno neće moći da ode sa zabave
a da mi prethodno ne priđe. Odlučila sam da prestanem da obraćam
pažnju na njega. Tako izgledam očajno. Nisam miš, nego sir. Stajaću
tamo dok on ne dođe kod mene.
Posle izvesnog vremena došao je. Stajala sam za šankom, okrenuta
mu leđima, kada mi je stavio ruku na rame i nagnuo se napred,
pokazujući šankeru da priđe. Džeremi me u tom trenutku nije gledao.
Samo mi je držao ruku na ramenu, kao da polaže pravo na mene. Kada
je šanker prišao, gledala sam opčinjena. Džeremi je pokazao glavom
ka meni i rekao: „Do kraja večeri nemojte slučajno da joj dajete ništa
osim vode.”
To nisam očekivala. Okrenuh se, naslanjajući se rukom na šank, da
se suočim s njim. On mi skloni ruku s ramena, ali ne pre nego što me
je prstima okrznuo sve do lakta. Načas me opali struja, pomešana s
naletom besa.
„Sasvim sam sposobna da zaključim kada sam dovoljno popila.”
Džeremi mi se podrugljivo osmehnu. Iako mi se bezobrazluk iza

48
tog osmeha nimalo nije dopao, bio je zgodan. „Siguran sam da jesi.”
„Popila sam samo tri pića za čitavo veče.”
„Odlično.”
Uspravih se i pozvah šankera da se vrati. „Uzeću još jednu
moskovsku mazgu, molim vas.”
Šanker me poglednu, a onda Džeremija. Pa opet mene. „Izvinite,
gospoja. Tražili su mi da vas služim vodom.”
Prevrnuh očima. „Čula sam kako vam je tražio da me služite
vodom, stojim tačno ovde. Ali ja ne poznajem ovog čoveka, i on ne
poznaje mene, i volela bih još jednu moskovsku mazgu.”
„Uzeće vodu”, reče Džeremi.
Svakako me je privlačio, ali njegov izgled je brzo bledeo s tim
šovinističkim stavom. Šanker podiže ruke i reče: „Šta god bilo u
pitanju, ne bih se mešao u ovo. Ako želite piće, idite naručite ga sa
onog šanka tamo.” Uperio je prst u šank u naspramnom kraju
prostorije. Zgrabih torbicu, podigoh bradu i odoh. Kad sam stigla do
drugog šanka, našla sam barsku stolicu i čekala da šanker posluži
mušteriju. Za to vreme ponovo se pojavio Džeremi, ovoga puta
naslanjajući se laktom na šank.
„Nisi mi ni dala priliku da objasnim zašto bih voleo da piješ vodu.”
Prevrnuh očima prema njemu. „Izvini, nisam znala da sam dužna
da ti posvećujem vreme.”
On se nasmejao, pomerajući se dok se leđima nije naslonio na šank
i netremice me gledao nakrivljene glave i krivog osmeha. „Posmatram
te od trenutka kad sam prošao kroz ona vrata. Popila si tri pića za
četrdeset pet minuta, i budeš li nastavila tim tempom, neće mi biti
prijatno da te pitam da odeš odavde sa mnom. Mnogo bi mi draže bilo
da to odlučiš dok si trezna.”
Glas mu je zvučao kao da mu je grlo obloženo medom. Sve vreme
sam ga gledala u oči, pitajući se da li je sve to žvaka. Da li je moguće
da neko tako naočit i po svoj prilici bogat takođe bude i uviđavan? Bilo
je to izrazito drsko, ali privlačila me je njegova petlja.
Šanker je prišao u najboljem mogućem trenutku. „Za šta ste?”
Uspravih se, skidajući pogled sa Džeremija. Okrenuh se prema
šankeru. „Ja ću vodu.”
„Nek budu dve”, reče Džeremi.
I to je bilo to.

49
 Od te noći minule su godine, i teško je setiti se svake pojedinosti,
ali sećam se kako me je tih prvih nekoliko trenutaka privlačio kao
nijedan muškarac do tada. Dopadalo mi se kako mu zvuči glas.
Dopadalo mi se njegovo samopouzdanje. Dopadali su mi se njegovi
zubi, savršeni i beli. Dopadala mi se čekinjasta brada na njegovoj vilici.
Bila je taman toliko dugačka da me češe po bedrima. Možda čak i da
ostavi ožiljke na njima bude li se tamo dole zadržao dovoljno dugo.
Sviđalo mi se to što se ne plaši da me dodiruje dok razgovaramo, a
svaki put kada bi to učinio, koža bi mi zabridela od češanja njegovih
prstiju.
Nakon što smo oboje popili vodu, Džeremi me je poveo do izlaza,
držeći mi ruku na krstima, prstima me milujući po haljini.
Otišli smo do njegove limuzine, a on mi je pridržao zadnja vrata
dok nisam ušla. Umesto pored, seo je naspram mene. Kola su mirisala
na buket cveća, ali znala sam da je u pitanju parfem. Prilično mi se
dopadao, uprkos spoznaji da je u limuzini bila druga žena. Pogled mi
pade na napola praznu bocu šampanjca pored dve vinske čaše, jedna
s tragovima crvenog karmina.
Ko je ona? I zašto je on otišao sa zabave sa mnom, a ne s njom?
Nisam marila da naglas postavim ta pitanja, jer je odlazio sa mnom.
Zaista je samo to bilo važno.
Sedeli smo ćutke nekoliko trenutaka, sa iščekivanjem buljeći jedno
u drugo. U tom trenutku znao je da sam njegova, zbog čega je imao
dovoljno smelosti da pruži ruku i podigne mi nogu, stavivši je pored
sebe na sedište. Leva ruka mu je bila na mom članku, milovala ga, a
on je gledao kako grudi počinju da mi se dižu i spuštaju u odgovoru
na njegov dodir.
„Koliko imaš godina?”, upitao je. Na to pitanje zastadoh jer je on
izgledao stariji od mene, možda u kasnim dvadesetim, ranim
tridesetim. Nisam želela da ga oteram istinom, te sam slagala i rekla
da imam dvadeset pet.
„Izgledaš mlađe.”
Znao je da lažem. Zbacih cipelu i pođoh nožnim prstima po
spoljašnjem delu njegove butine. „Dvadeset dve.”
Džeremi se nasmeja i reče: „Lažljivica, a?”
„Rastežem istinu kada nalazim za shodno. Ja sam pisac.” Njegova
ruka pređe na moj list.

50
 „Koliko ti imaš godina?”
„Dvadeset četiri”, rekao je, sa isto onoliko istine koliko sam ja dala
njemu.
„Znači... dvadeset osam.”
On se nasmeši. „Dvadeset sedam.”
Dotad mu je ruka već bila na mom kolenu. Priželjkivala sam da
bude još više. Da mi bude na butini, između nogu, da me istražuje
iznutra. Želela sam ga, ali ne tu. Želela sam da idem s njim, da vidim
gde živi, da procenim koliko mu je udoban krevet, kako mu miriše
posteljina, kakvog mu je ukusa koža.
„Gde ti je vozač?”, upitah.
Džeremi se letimice osvrnu, ka prednjem delu limuzine. „Ne
znam”, odgovorio je, ponovo me pogledavši. „Ovo nije moja
limuzina.” Izraz mu je bio vragolast i nisam mogla da razaznam laže
li.
Zaškiljih pitajući se da li me je taj čovek stvarno doveo u limuzinu
koja mu uopšte ne pripada. „Nego čija je?”
Džeremi je prestao da me gleda u oči i usredsredio se na svoju ruku.
Onu što mi je pravila krugove na kolenu. „Ne znam.” Očekivala sam
da mi želja oslabi na poimanje da on možda nije bogat, ali umesto toga,
njegovo priznanje mi izmami osmeh. „Ja sam novajlija na početnom
nivou”, reče on. „Došao sam svojim kolima. Hondom sivik. Sam sam
ih parkirao jer sam prevelika cicija da platim deset zelenjaka za
uslugu.”
Iznenadila sam se koliko mi se svidelo što me je doveo u limuzinu
koja uopšte nije njegova. Nije bio bogat. Nije bio bogat, a ipak sam i dalje
želela da se jebem s njim.
„Ja čistim poslovne zgrade u centru”, priznala sam. „Pozivnicu za
ovu zabavu ukrala sam iz kante za smeće. Ne bi ni trebalo da budem
ovde.”
On se osmehnu, a ja nikada nisam želela da probam kez kao što
sam želela da probam onaj što se pružao preko njegovog lica. „Baš si
snalažljiva”, reče on. Ruka mu kliznu iza mog kolena i povuče me ka
njemu. Kliznuh po sedištu i njemu u krilo jer haljine poput moje i služe
za to. Osećala sam kako mu se kruti između nogu kada mi priljubi
palac na donju usnu. Pređoh jezikom preko jagodice na njegovom
palcu, na šta je on dahnuo. Nije zastenjao. Nije zaječao. Dahnuo je, kao

51
da je to nešto najuzbudljivije što je ikada osetio.
„Kako se zoveš?”, upita.
„Veriti.”
„Veriti.” Dvaput je to ponovio. „Veriti. To je baš lepo.” Pogled mu
je bio na mojim usnama, i upravo se spremao da se prigne i poljubi
me, ali ja se odmakoh.
„A ti?”
Oči mu zatreptaše i vratiše se na moje. „Džeremi.” Izgovorio je to
brzo, kao da je gubljenje vremena, neumesno prekidanje našeg
poljupca. Čim mu je reč izašla iz usta, usne su mu dodirnule moje, a
čim su one dodirnule moje, upalilo nam se unutrašnje svetlo iznad
glave i oboje se skamenismo, češući se usnama o usne, tela naprasno
ukočenih kada je neko seo za volan limuzine.
„Sranje”, prošapta mi Džeremi uz usta. „Povratak u najgori čas.”
Zbacio me je sa sebe i otvorio vrata. Izveo me je iz kola baš kada je
vozač shvatio da je u kolima još neko.
„Ej!”, viknu on ka zadnjem sedištu.
Džeremi me uhvati za ruku i povuče za sobom, ali morala sam da
izujem cipele. Zadržah mu ruku i on zastade dok sam svukla cipele s
nogu. Vozač je krenuo ka nama. „Ej! Šta ste tražili u mojim kolima?”
Džeremi uze moje cipele u ruku pa potrčasmo ulicom, smejući se u
mraku, zadihani kada smo najzad stigli do njegovih kola. Nije lagao u
vezi s njima. Bila je to honda sivik, premda noviji model, tako da se i
to računalo. Gurnuo me je uz vrata sa suvozačke strane, ispustio moje
cipele na beton, a onda mi provukao ruku kroz kosu.
Pogledah preko ramena kola na koja smo se naslanjali. „Da li je ovo
zaista tvoj auto?”
Osmehnuo se kada je iz džepa na sakou izvukao ključ za daljinsko
otključavanje. Otključao je vrata da dokaže kako su kola njegova, što
me zasmeja.
Netremice me je gledao, usnama maltene dodirujući moje, i mogla
sam se zakleti da već zamišlja kakav će biti život sa mnom. Ne može
neko da se gleda onako kao što je on gledao mene sa celokupnom
svojom prošlošću a da se ujedno ne zamišlja budućnost.
Zažmurio je i poljubio me. Poljubac je bio pun i žudnje i poštovanja
dve stvari za koje kao da mnogi muškarci nisu znali da mogu ići
podruku.

52
 Prijali su mi njegovi prsti u kosi, kao i njegov jezik u ustima. I ja
sam prijala njemu. Osećala sam koliko mu prijam po tome kako me
ljubi. U tom trenutku znali smo vrlo malo jedno o drugom, ali bezmalo
da je tako bilo bolje. Deliti tako prisan poljubac s nekim koga ne
poznaješ bilo je kao da govoriš: „Ne poznajem te, ali mislim da bi mi se
svideo kad bih te upoznala.”
Dopadalo mi se što misli da bih mogla da mu se dopadnem.
Zamalo nisam poverovala da sam dopadljiva.
Kada se odmakao od mene, želela sam da pođem s njim. Želela sam
da moja usta prate njegova, da mi prsti ostanu isprepleteni s njegovim.
Bilo je mučenje ostati na suvozačkom mestu njegovih kola dok smo se
vozili. Iznutra sam gorela za njim. Upalio je vatru u meni i bila sam
rešena da se pobrinem da se ona ne ugasi.
Pre nego što smo se jebali, nahranio me je.
Odveo me je u Stejk end šejk, i sedeli smo na istoj strani separea, jeli
pomfrit i pijuckali čokoladni šejk između poljubaca. Restoran je većim
delom bio prazan, tako da smo bili u mirnom separeu u uglu, toliko
daleko da niko ne primeti kada mi je Džeremijeva ruka kliznula uz
butinu i izgubila mi se među nogama. Niko me nije čuo kad sam
zastenjala. Niko nije mario kada je on sklonio ruku i prošaptao kako
neće da svršim u Stejk end šejku.
Ja ne bih imala ništa protiv.
„Onda me vodi u svoj krevet”, rekoh.
To je i uradio. Krevet mu je bio na sredini garsonjere u Bruklinu.
Džeremi nije bio bogat. Jedva je mogao da priušti restoran brze hrane
u koji me je odveo. Ali nije me bilo briga za to. Bila sam na njegovom
krevetu, ležala na leđima, gledala ga kako se skida, kada shvatih da
ću prvi put u životu voditi ljubav. Imala sam već seks, ali uvek samo
telom.
U taj trenutak bilo je uloženo mnogo više mene od mog tela. Srce
mi je bilo puno čega, ne znam. Ali s muškarcima koji su prethodili
Džeremiju, srce mi je bilo prazno.
Bilo je čudesno koliko je seks drugačiji kada se čovek ne služi samo
telom. Unela sam se telom i stomakom i glavom i nadom. Pala sam u
taj trenutak. Nisam se zaljubila. Samo sam... pala.
Bilo je to kao da sam čitavog života stajala na rubu litice i da sam
napokon, nakon što sam upoznala Džeremija, imala dovoljno

53
samopouzdanja da skočim. Jer prvi put u životu bila sam uverena da
neću sleteti. Da ću nastaviti da letim.
Kada se osvrnem, jasno mi je koliko je sumanuto što sam se tako
brzo zacopala u njega. Ali bilo je sumanuto samo zato što nije ni stalo.
Da sam se sutradan ujutru probudila i krišom otišla iz njegovog stana,
to bi se završilo kao zabavna veza za jednu noć, i ne bih se ni sećala
ničega od toga posle svih ovih godina. Ali nisam otišla sutradan
ujutru, pa je to postalo nešto više. Sa svakim novim danom, dodatno
se potvrđivala ona prva noć s njim. I upravo je to ljubav na prvi
pogled. Zapravo nije ljubav na prvi pogled dok ne budeš s nekim
dovoljno dugo da to postane ljubav na prvi pogled.
Tri dana nismo izlazili iz njegovog stana.
Jeli smo brzu kinesku hranu. Jebali smo se. Naručili smo piću. Jebali
smo se. Gledali smo televizor. Jebali smo se.
Tog ponedeljka oboje smo javili da nećemo doći na posao jer smo
se razboleli, a do utorka sam već bila opsednuta. Bila sam opsednuta
njegovim smehom, njegovim kurcem, njegovim ustima, njegovom
veštinom, njegovim pričama, njegovim rukama, njegovim
samopouzdanjem, njegovom nežnošću i novom i žestokom potrebom
da mu udovoljavam.
Trebalo mi je da mu udovoljim.
Trebalo mi je da budem ono što ga zasmejava, zbog čega diše, zbog
čega se ujutru budi.
I bila sam to izvesno vreme. Voleo me je više nego što je voleo bilo
koga ili bilo šta. Bila sam mu jedini razlog za življenje.
Dok nije otkrio ono jedno što mu znači više od mene.

54
 5

T o je kao da sam prevazišla otvaranje Veritine fioke za donji veš,

i sad preturam po svili i čipki. Potpuno mi je jasno kako ne bi
trebalo da čitam ovo. Nisam zato došla ovamo. Ali...
Ostavljam rukopis na kauč pored sebe i zurim u njega. Imam tolika
pitanja o Veriti. Pitanja koja njoj ne mogu da postavim i pitanja na koja
se Džeremiju verovatno ne odgovara. Treba mi da je bolje upoznam
da bih videla kako joj mozak radi, a ni iz jednog drugog izvora ne
može se dobiti više odgovora nego iz autobiografije.
Vidim kako zbog ovoga skrećem s koloseka, a stvarno ne bi trebalo.
Došla sam da nađem ono što mi treba pa da prestanem da dosađujem
ovoj porodici. Već je prošlo jedanaest. Stigla sam večeras oko sedam,
ali nisam očekivala da je već ovoliko kasno. Nisam ni čula ništa izvan
ove kancelarije. Kao da je zvučno izolovana.
Verovatno i jeste. Kad bih ja mogla da priuštim da radim u zvučno
izolovanoj kancelariji, radila bih.
Gladna sam.
Čudan je osećaj biti gladan u kući koju ne poznaješ. Znam da je
Džeremi rekao da se sama poslužim, te krećem u kuhinju.
Ne dospevam daleko. Zastanem čim otvorim vrata kancelarije.
Kancelarija je stopostotno zvučno izolovana, inače bih čula ovu
buku. Dopire sa sprata, i moram sasvim da se smirim kako bih se
usredsredila na nju. Da se pomolim da uopšte nije ono kako zvuči.
Tiho i oprezno dolazim do dna stepenica i, kao što se moglo i
očekivati, zvuk kao da dopire iz pravca Veritine sobe. U pitanju je
škripanje kreveta. Škripanje koje se ponavlja, nalik zvuku koji bi krevet
proizvodio kada bi muškarac bio na ženi.
O, bože moj. Pokrivam usta drhtavim prstima. Ne, ne, ne!
Jednom sam čitala članak o tome. Žena se povredila u saobraćajnoj
nesreći i bila je u komi. Živela je u ustanovi za pružanje nege i muž joj
je dolazio u posetu svakog dana. Osoblje je postalo sumnjičavo da on
ima seks s njom uprkos tome što je ona u komi, te su postavili skrivene

55
kamere. Čoveka su uhapsili za silovanje jer njegova supruga nije
mogla da da pristanak.
Umnogome poput Veriti.
Treba nešto da preduzmem. Ali šta?
„Bučno je, znam.”
Prepadnem se i okrenem, suočivši se sa Džeremijem.
„Mogu da ga isključim ako ti smeta”, veli on.
„Uplašio si me.” Glas mi je zadihan. Uzdahnem sa olakšanjem,
znajući da to što čujem, šta god bilo posredi, uopšte nije ono što sam
mislila. Džeremi gleda preko mog ramena, onamo odakle dopire
buka.
„To je njena bolnička postelja. Tajmer je podešen da na svaka dva
sata podiže različite delove dušeka. Da joj sklanja težinu s tačaka
pritiska.”
Osećam kako me obuzima neprijatnost. Molim se Bogu da on ne
zna od čega sam mislila da buka potiče. Prekrivam rukom grudi da
sakrijem crvenilo za koje znam da je tu. Imam svetlu kožu i svaki put
kad se unervozim ili razdražim ili osramotim, koža me odaje tako što
mi po njoj izbiju besne crvene mrlje. Volela bih da mogu da potonem
u bujni, bogataški tepih i da nestanem.
Nakašljem se. „Prave takve krevete?” Poslužio bi mi jedan takav
dok mi je majka bila na nezi. Svaki pokušaj da je sama pomeram bio
mi je đavolski težak.
„Da, ali bezobrazno su skupi. Nekoliko hiljada za potpuno novi, a
osiguranje nije htelo da ga pokrije.”
Ne mogu da progutam tu cenu.
„Podgrevam ostatke”, kaže on. „Jesi gladna?”
„Zapravo sam baš pošla u kuhinju.”
Džeremi hoda unazad. „Pica je.”
„Savršeno.” Ne podnosim picu.
Tajmer na mikrotalasnoj oglasi se baš kada Džeremi stigne do
njega. On izvuče tanjir s picom i da mi ga, pa spremi sebi još jedan.
„Kako ide tamo unutra?”
„Dobro”, kažem. Uzimam bocu vode iz frižidera i sedam za sto.
„Mada si imao pravo. Ima mnogo. Trebaće mi dva-tri dana.”
On se naslanja na pult dok čeka da mu se pića zagreje. „Radiš li
bolje noću?”

56
 „Da. Ostajem budna do prilično kasno a onda se uspavam većinom
jutara. Nadam se da to nije problem.”
„Nimalo. I ja sam zapravo noćna ptica. Veritina sestra odlazi uveče
i vraća se ujutru u sedam, te ostajem budan do ponoći i dajem Veriti
lekove za noć. Sestra preuzme kada stigne ovamo.” On uzima tanjir iz
mikrotalasne i seda naspram mene za sto.
Ne mogu ni da ga pogledam u oči. Kad ga pogledam, u glavi mi je
samo onaj deo Veritinog rukopisa koji sam pročitala, gde je pomenula
kako mu je ruka bila među njenim nogama u Stejk end šejku. Bože, nije
trebalo to da čitam. Sada ću pocrveneti svaki put kad pogledam u
njegovom pravcu. Ima i veoma lepe ruke, što nije od pomoći.
Moram da promenim pravac razmišljanja.
Koliko odmah.
„Da li je ikada razgovarala s tobom o serijalu koji je pisala? U smislu
šta je imala na umu za likove? Za kraj?”
„I ako jeste, ne sećam se”, veli on, gledajući u tanjir. Odsutno gurka
parče piće. „Pre saobraćajke dugo ništa nije napisala. Niti je govorila o
pisanju.”
„Kada je doživela nesreću?” Odgovor već znam, ali ne želim da on zna
da sam guglala istoriju njegove porodice.
„Nedugo nakon što je Harper nastradala. Izvesno vreme bila je u
veštački izazvanoj komi, a onda je na nekoliko sedmica otišla u centar
za intenzivnu rehabilitaciju. Kod kuće je tek nekoliko nedelja.”
Odgriza novi zalogaj. Krivo mi je što sam to pomenula, ali njega
razgovor kao da ne odbija.
„Pre nego što mi je majka umrla, bila sam jedina njena
negovateljica. Nemam ni braće ni sestara, tako da znam da nije lako.”
„Stvarno nije”, slaže se on. „Inače, žao mi je zbog tvoje majke.
Nisam siguran da sam ti to rekao kada si mi to pomenula u toaletu
onog kafea.”
Osmehujem mu se, ali ne govorim ništa više o tome. Ne želim da
pita o njoj. Želim da žiža ostane na njemu i Veriti.
Misli mi se uporno vraćaju na rukopis, jer iako znam vrlo malo o
muškarcu koji sedi naspram mene, bezmalo kao da imam osećaj da ga
poznajem. U najmanju ruku, poznajem ga onako kako ga je Veriti
opisala.
Zanima me da otkrijem kakav su brak imali, i zašto je ona završila

57
prvo poglavlje onom rečenicom koju je izabrala. „Dok. nije otkrio ono
jedno što mu znači više od mene.”
Rečenica je zlokobna. Gotovo kao da priprema teren da u sledećem
poglavlju obelodani neku strašnu, mračnu tajnu u vezi sa ovim
čovekom. Ili je možda reč o spisateljskoj strategiji, pa će reći da je on
svetac i da mu više od nje znače njihova deca.
Šta god to značilo, sad dok piljim u njega, gorim od želje da
pročitam naredno poglavlje. I nimalo mi se ne sviđa što trenutno ima
toliko drugih stvari na koje bi trebalo da se usredsredim, a ja samo
želim da se sklupčam i čitam o Džeremijevom i Veritinom braku. Zbog
toga se osećam pomalo jadno.
Verovatno se uopšte ne radi o njima. Znam jednu spisateljicu koja
je priznala kako se u svakom rukopisu koristi muževljevim imenom
dok ne smisli ime za lik. Možda to radi i Veriti. Možda je ono bilo samo
još jedno delo lepe književnosti, a Džeremijevo ime je samo služilo dok
se ne nađe bolje.
Pretpostavljam da postoji samo jedan način da saznam da li je tačno
ono što sam pročitala.
„Kako ste se ti i Veriti sreli?”
Džeremi ubaci u usta čajnu kobasicu i isceri se. „Na jednoj zabavi”,
kaže, zavalivši se na naslon stolice. Konačno, prvi put, ne izgleda
tužno. „Bila je u najčudesnijoj haljini koju sam ikada video. Bila je
crvena i toliko dugačka da se pomalo vukla po podu. Bože, bila je
prelepa”, veli bez i traga čežnjivosti. „Zajedno smo otišli sa zabave.
Kad sam izašao, video sam limuzinu parkiranu ispred, pa sam otvorio
vrata i ušli smo i malo razgovarali. Dok se nije pojavio vozač a ja
morao da priznam kako limuzina nije moja.”
Ne bi trebalo da znam ni za šta od toga, te se na silu nasmejem.
„Nije bila tvoja?”
„Ne. Samo sam hteo da ostavim utisak na nju. Posle smo morali da
pobegnemo jer se vozač prilično iživcirao.” I dalje se smeši, kao da se
vratio pravo u onu noć sa Veriti i njenom jebozovnom crvenom
haljinom. „Posle toga bili smo nerazdvojni.”
Teško mi je da se osmehujem zbog njega. Zbog njih. Da vidim kako
su srećni izgledali tada, a onda u šta im se život pretvorio. Pitam se
objašnjava li podrobno njena autobiografija kako su stigli od tačke A
do tačke B. Na početku pominje Častininu smrt. Što znači da ju je

58
napisala, ili makar dopunila, posle one prve ogromne tragedije. Pitam
se koliko je dugo radila na njoj.
„Da li je Veriti već bila spisateljica kada si je upoznao?”
„Ne, još je bila na postdiplomskim. Svoju prvu knjigu napisala je
tek kasnije, kad sam na nekoliko meseci morao da prihvatim
privremeno radno mesto u Los Anđelesu. Mislim da je tako ubijala
vreme dok se ne vratim kući. Isprva ju je odbilo nekoliko izdavača, ali
jednom kad je prodala prvi rukopis, sve je samo... Sve se dogodilo tako
brzo. Život nam se promenio praktično preko noći.”
„Kako se nosila sa slavom?”
„Mislim da je meni bilo teže nego njoj.”
„Zato što voliš da budeš nevidljiv?”
„Da li je toliko očigledno?”
Sležem ramenima. „Introvertan introvertnoga poznaje.”
On se nasmeje. „Veriti nije uobičajena spisateljica. Obožava svetlost
reflektora. Otmene događaje. Meni je nelagodno od svega toga. Ja
volim da budem ovde s decom.” Kada shvati da je o ćerkama govorio
u sadašnjem vremenu, u njegovom izrazu nastupa jedva primetna
promena. „Sa Kruom”, kaže, ispravljajući se. Zavrti glavom a onda
uhvati ruke iza vrata, naginjući se unazad kao da se isteže. Ili kao da
mu je neprijatno. „Teško je ponekad zapamtiti da ih više nema.”
Govori tiho i zuri mimo mene, ni u šta. „Još pronalazim njihove dlake
na kauču. Njihove čarape u mašini za sušenje veša. Katkad ih
doviknem kada hoću nešto da im pokažem, zaboravljajući da neće
strčati niz stepenice.”
Pomno ga gledam, jer još nisam sasvim uverena. Pišem krimiće.
Kada postoje sumnjive okolnosti, znam da ih skoro uvek prate
sumnjivi ljudi. Rastrzana sam između želje da saznam još nešto o tome
šta se dogodilo devojčicama i želje da odem odavde što brže mogu.
Ali trenutno ne gledam nekoga ko glumi kako bi iskamčio
saosećanje. Gledam nekoga ko prvi put naglas deli svoje misli.
Zbog toga poželim da učinim isto.
„Moje majke nema tek odskora, ali znam šta hoćeš da kažeš.
Svakog jutra one prve sedmice, ustajala sam da joj spremim doručak,
samo da bih se setila kako je više nema da ga pojede.”
Džeremi spusti ruke na sto. „Pitam se koliko to traje. Ili će zauvek
biti ovako.”

59
 „Mislim da će vreme sigurno pomoći, ali verovatno ne bi škodilo
da se razmotri selidba odavde. Ako si u kući u kojoj one nikada nisu
bile, možda će izbledeti ono što te podseća na njih. To što one nisu tu
postaće ti nova normala.”
On prevuče ruku preko čekinjaste brade. „Nisam siguran da želim
normalu u kojoj nema tragova Harper i Častin.”
„Da”, složim se. „Ne bih ni ja.”
On me i dalje gleda, ali vlada tišina. Ponekad pogled između dvoje
ljudi može da potraje toliko da te uzdrma. Da te primora da okreneš
glavu.
Zato to i činim.
Gledam svoj tanjir i idem prstom po njegovom reckavom rubu.
Imala sam osećaj da mi njegov netremični pogled prodire kroz oči i
ulazi u misli. I premda to nije njegova namera, ostaje utisak prisnosti.
Kada me Džeremi gleda u oči, kao da istražuje moje najdublje delove.
„Treba da se vratim na posao”, velim, a glas mi je jedva glasniji od
šapata.
On se nekoliko sekundi ne pomera, ali se onda uspravi i brzo
odgurne stolicu kao da je upravo izašao iz transa. ,,Da”, kaže,
pružajući ruku po tanjire dok ustaje. „Ja treba da spremim Veritine
lekove.” Odnosi tanjire u sudoperu i, dok ja izlazim iz kuhinje, govori:
„Laku noć, Lou.”
Kada čujem kako me je oslovio, moje laku noć mi zapne u grlu.
Šaljem kratak osmeh a onda izlazim iz kuhinje, u žurbi da se vratim u
Veritinu kancelariju.
Što više vremena provodim u Džeremijevom prisustvu, to sam
željnija da ponovo uronim u onaj rukopis i upoznam ga još bolje.
Uzimam ga s kauča, gasim svetla u Veritinoj kancelariji i nosim
rukopis u spavaću sobu. Na vratima nema brave, te odguram drveni
sanduk od podnožja kreveta skroz do vrata, preprečujući ulaz.
Iscrpljena sam nakon celodnevnog puta, i još treba da se istuširam,
ali mogu da uklopim barem još jedno poglavlje pred spavanje.
Moram.

60
 Drugo poglavlje
O prve dve godine našeg zabavljanja mogla bih da napišem
čitave romane, ali ne bi se prodavali. Između Džeremija i
mene nije bilo dovoljno drame. Jedva da smo se uopšte svađali. Nije
bilo tragedija o kojima se može pisati. Samo dve godine sladunjave
ljubavi i obožavanja.
Bila. Sam. Opčinjena. Njim.
Zavisna od njega.
Nisam sigurna da je to bilo zdravo koliko sam mislila da ne mogu
bez njega. Zapravo i dalje tako mislim. Ali kada neko nađe nekoga ko
ukloni svu negativnost iz njegovog života, teško je ne hraniti se
njegovom energijom. Hranila sam se Džeremijevom energijom kako
bih održavala dušu u životu. Pre nego što sam ga srela, bila sam
izgladnela i smežurana, ali hranilo me je boravljenje u njegovom
prisustvu. Katkad sam imala osećaj da neću moći da funkcionišem ako
on ne bude moj.
Zabavljali smo se skoro dve godine kada je dobio privremeni
premeštaj u Los Anđeles. Nedavno smo nezvanično bili počeli da
živimo zajedno. Kažem nezvanično jer je nastupio trenutak kada sam
jednostavno prestala da se vraćam kući. Prestala sam da plaćam
račune, stanarinu. Tek dva meseca nakon što sam se potpuno iselila,
Džeremi je otkrio kako više nemam sopstveni stan.
Jedne noći, za vreme seksa, predložio je da se uselim kod njega.
Radi on to ponekad. Donosi velike odluke o našem zajedničkom
životu dok se jebemo.
„Dođi da živimo zajedno”, rekao je, polako ulazeći u mene. Spustio
je usne do mojih. „Otkaži zakup.”
„Ne mogu”, prošaptah.
Prestao je da se kreće i odmakao se da me pogleda. „Zašto?”
Spustila sam mu ruke na dupe i ponovo ga pokrenula. „Zato što
sam ga otkazala pre dva meseca.”
Stao je u meni, netremice me gledajući onim žestokim zelenim

61
očima sa zift crnim trepavicama, pa sam očekivala da osetim ukus
sladića kada ih budem poljubila. „Već živimo zajedno?”, upita.
Klimnuh glavom, ali shvatila sam da on ne reaguje onako kao što
sam se nadala. Izgledao je kao da je neprijatno iznenađen.
Morala sam to da popravim da preuzmem stvar u svoje ruke i
skrenem ga s tog toka razmišljanja. Da shvati kako to nije jaka stvar.
„Mislila sam da sam ti rekla.”
On izađe iz mene, i imala sam osećaj da je to kazna. „Nisi mi rekla
da živimo zajedno. Zapamtio bih tako nešto.”
Uspravila sam se i namestila tako da budem na kolenima pred
njim, licem u lice s njim. Prešla sam mu noktima preko obe strane
vilice i prišla mu ustima. „Džeremi”, prošaptah. „Šest meseci nisam
provela noć odvojena od tebe. Živimo zajedno već izvesno vreme.”
Uhvatila sam ga za ramena i gurnula ga nazad na leđa. Glava mu je
sletela na jastuk, i želela sam da legnem na njega i da ga ljubim, ali
izgledao je pomalo ljut na mene. Kao da mu se razgovara o toj temi
što je ja smatram zatvorenom.
Meni se nije više pričalo. Samo sam želela da svršim.
Zato sam mu opkoračila lice i spustila mu se na jezik. Kad sam
osetila kako me njegove ruke hvataju za dupe, vukući me bliže
njegovim ustima, zabacih glavu na jedan slastan trenutak. Evo zašto
sam se uselila kod tebe, Džeremi.
Nagla sam se napred i uhvatila se za njegovo uzglavlje, a onda ga
zagrizoh da prigušim vriske.
I to je bilo to.
Bila sam srećnija nego ikada dok nije dobio premeštaj. Jasno, bilo je
to samo privremeno, ali ne može se nekome oduzeti jedino sredstvo
za preživljavanje i očekivati od njega da funkcioniše samostalno.
U svakom slučaju, tako sam se osećala kao da mi je otrgnuta jedina
hrana za dušu. Naravno, dobijala sam male dopune kada bi mi se on
javio ili četovao sa mnom preko videa, ali one usamljene noći u našem
krevetu bile su vrlo teške.
Ponekad bih opkoračila jastuk i zagrizla uzglavlje dok se diram,
praveći se da je on ispod mene. Ali onda, nakon što bih svršila, pala
bih nazad na praznu postelju i piljila u tavanicu, pitajući se kako sam
preživela sve one godine života kojih on nije bio deo.
Razume se, takve misli nisam mogla da mu priznam. Možda sam

62
bila opsednuta njim, ali žena zna da, ako želi zauvek da zadrži
muškarca, mora da se ponaša kao da ga može preboleti za dan.
I tada sam postala spisateljica.
Dani su mi bili ispunjeni mislima o Džeremiju, i ako ne bih
prokljuvila kako da ih ispunim mislima o nečemu drugom do
njegovog povratka, bojala sam se da neću moći da sakrijem koliko me
pogađa njegovo odsustvo. Stvorila sam fiktivnog Džeremija i nazvala
ga Lejn. Kada mi je Džeremi nedostajao, napisala bih poglavlje o
Lejnu. Moj život tih narednih nekoliko meseci manje se ticao
Džeremija a više mog lika, koji je, u izvesnom smislu, ipak bio
Džeremi. Ali činilo mi se da je produktivnije pisati o tome umesto biti
opsednut time.
Za to malo meseci njegovog odsustva napisala sam čitav roman.
Kada se on pojavio na ulaznim vratima da me iznenadi svojim
povratkom kući, bila sam upravo završila s prepravkama poslednje
stranice.
Bio je to kismet. 3
Čestitala sam mu tako što sam mu popušila. Bio mi je to prvi put
da sam progutala. Toliko mi je bilo drago što ga vidim.
Nakon što sam progutala, ponela sam se kao dama, gledala ga i
smešila se. Još je stajao kod ulaznih vrata, obučen od glave do pete, ne
računajući farmerke, koje su mu trenutno bile oko kolena. Ustadoh,
poljubih ga u obraz i rekoh: „Odmah se vraćam.”
Kada sam stigla u kupatilo, zaključala sam vrata, odvrnula slavinu
u umivaoniku i povratila u klozetsku šolju. Kada sam ga pustila da mi
svrši u usta, nisam imala pojma koliko će toga biti. Koliko dugo ću
morati da gutam. Bilo mi je teško da ostanem pribrana dok mi je
njegov kurac bio u grlu i gušio me.
Oprala sam zube i vratila se u spavaću sobu, gde sam ga zatekla
kako sedi za mojim pisaćim stolom. U rukama je držao dve stranice
mog rukopisa.
„Jesi li ti napisala ovo?”, upita, okrećući se prema meni na mojoj
kancelarijskoj stolici.
„Jesam, ali ne želim da čitaš.” Osećala sam kako dlanovi počinju da
mi se znoje, te ih obrisah o trbuh i krenuh prema njemu. On ustade

3 Sudbina, udes, ono što je proviđenje svakom unapred odredilo. (Prim. prev.)

63
kada se bacih napred da mu maznem stranice. Držao ih je iznad glave,
previsoko da bih ih dohvatila.
„Zašto ne smem da čitam?”
Skočih, pokušavajući da mu povučem ruku dole kako bih se
domogla stranica. „Treba da se sredi.”
„U redu”, reče on, uzmakavši za korak. „Ali ipak želim da
pročitam.”
„Ja ne želim da pročitaš.”
On sakupi ostatak rukopisa i privi ga sebi na grudi. Pročitaće to, a
meni je na pameti bilo samo kako da ga sprečim. Nisam znala valja li
uopšte, i bila sam uplašena prestravljena da će me on manje voleti ako
bude mislio da sam loš pisac. Skočih preko kreveta u pokušaju da brže
stignem do njega, ali on šmugnu u moje kupatilo i zaključa vrata.
Lupala sam na njih.
„Džeremi!”, vikala sam.
Nije mi odgovarao.
Deset minuta nije se obazirao na mene dok sam pokušavala da
otvorim vrata kreditnom karticom. Ukosnicom. Obećanjima da ću mu
opet popušiti.
Prošlo je novih petnaest minuta pre nego što je proizveo zvuk.
„Veriti?”
Ja sam dotad već bila na podu, leđima priljubljena uz vrata
kupatila. „Molim?”
„Dobro je.”
Nisam odgovorila.
„Stvarno je dobro. Mnogo se ponosim tobom.” Osmehnuh se.
Tada sam prvi put doživela kako je kada čitalac uživa u onome što
sam stvorila za njega. Ta jedna opaska ta ljupka, jednostavna opaska
probudila je u meni želju da on to pročita do kraja. Posle toga ostavila
sam ga na miru. Otišla sam u naš krevet, zavukla se ispod pokrivača i
zaspala sa osmehom na licu.
Probudio me je posle dva sata. Usnama mi se češao o rame, prstima
mi išao po nevidljivoj liniji oko struka, preko kuka. Bio je iza mene,
sklupčan oko mene, prilepljen uza me. Mnogo mi je nedostajao.
„Jesi li budna?”, prošaptao je.
Tiho zastenjah da mu stavim do znanja kako jesam.
Poljubio me je u mesto iza uva, a onda rekao: „Jebote, ti si genije.”

64
Mislim da mi osmeh nikada nije bio veći. On me prevrnu na leđa i
skloni mi kosu s lica. „Nadam se da si spremna.”
„Za šta?”, upitah.
„Za slavu.”
Nasmejala sam se, ali on nije. Svukao je pantalone i skinuo mi
gaćice. Nakon što je ušao u mene, upita: „Misliš li da se šalim?”
Poljubio me je, pa nastavio. „Proslavićeš se svojim pisanjem. Imaš
neverovatan mozak. Jebao bih se s njim da mogu.”
Moj smeh se mešao s ječanjem dok je on nastavljao da vodi ljubav
sa mnom. „Govoriš li tako zato što veruješ u to? Ili zato što me voliš?”
Nije mi odmah odgovorio. Pokreti mu postadoše spori i
promišljeni. Žestoko je zurio u mene. „Udaj se za mene, Veriti.”
Nisam reagovala, jer pomislih da ga možda nisam lepo čula. Da li
me je zaista upravo zaprosio? Po žestini u njegovom izrazu bilo mi je
jasno da je u tom trenutku zaljubljen u mene više nego ikada pre.
Trebalo je odmah da pristanem, jer sam srcem bila u tome. No, umesto
toga, upitah: „Zašto?”
„Zato...”, reče on, cereći se, „što sam tvoj najveći obožavalac.”
Nasmejala sam se, ali onda njegov osmeh nestade kada on poče da
me jebe. Ulazio je u mene žestoko i brzo, znajući da će me to izludeti.
Uzglavlje je treskalo o zid, a jastuk mi je klizio ispod glave. „Udaj se
za mene”, zamolio je ponovo, a onda mu je jezik bio u mojim ustima,
i bio je to prvi pravi poljubac koji smo podelili posle više meseci.
U tom trenutku toliko smo bili potrebni jedno drugom da su nam
tela otežavala usnama da ostanu u liniji, tako da je poljubac bio aljkav
i bolan i ja prošaptah: „Dobro.”
„Hvala ti”, reče on usred uzdaha, tako da je u rečima bilo više daha
nego glasa. Nastavio je da me jebe, svoju verenicu, dok nismo bili
prekriveni znojem, a ja osećala ukus krvi u ustima gde me je on
slučajno ugrizao za usnu. Ili sam možda ja ugrizla njega. Nisam bila
sigurna, ali nije ni bilo važno jer je njegova krv sada bila moja.
Kada je najzad svršio, svršio je u meni, bez kondoma, dok mu je
jezik bio u mojim ustima a njegov dah mi klizio niz grlo a moja večnost
bila isprepletena s njegovom.
Kad je završio, pružio je ruku ka svojim farmerkama na podu.
Popeo se nazad na mene i podigao mi ruku, da bi mi zatim stavio
prsten na prst.

65
 Nameravao je da me zaprosi od samog početka.
Prsten nisam ni pogledala. Stavila sam ruke na glavu i zažmurila,
zato što mi je njegova ruka bila između nogu a znala sam kako želi da
me vidi kako svršavam.
Stoga sam svršila.
Dva meseca smo se na tu noć osvrtali kao na noć kada smo se verili.
Dva meseca sam se cerila svaki put kada bih pogledala prsten. Dva
meseca bi mi navrle suze kada bih pomislila kakvo će nam biti
venčanje. Kakva će nam biti prva bračna noć.
Ali onda je noć kada smo se verili postala noć kada smo začeti.
I tu se priča uozbiljuje. Srž moje autobiografije. Ovde bi drugi
autori prikazali sebe u povoljnijem svetlu, umesto da se bace u
rendgenski aparat.
Ali tamo kuda mi idemo nema svetla. Ovo vam je poslednje
upozorenje.
Napred je tama.

66
 6

P ovoljna strana Veritine kancelarije jeste pogled sa ovih prozora.

Staklo kreće od poda i diže se sve do tavanice. A nema nikakvih
prepreka. Samo ogromna okna čistog stakla, tako da vidim sve. Ko ovo
pere? Proučavam staklene ploče u potrazi za mrljom, tačkom bilo čim.
Nepovoljna strana Veritine kancelarije takođe je pogled sa ovih
prozora. Medicinska sestra je parkirala Veritina invalidska kolica na
tremu iza kuće, tačno ispred kancelarije. Vidim čitav njen profil dok je
okrenuta zapadno od trema. Danas je napolju lepo, te sestra sedi
ispred Veriti i čita joj knjigu. Veriti bulji u prazno, a ja se pitam razume
li šta. I koliko razume ukoliko razume.
Njena tanka kosa diže se na povetarcu, kao da se pramenovima
igraju prsti kakvog duha.
Dok je gledam, empatija mi raste. Zbog toga ne želim da je gledam,
ali ovi prozori to onemogućavaju. Ne čujem kako joj sestra čita,
verovatno zato što su i prozori zvučno izolovani kao i ostatak ove
kancelarije. Ali znam da su tu, tako da mi je teško da se usredsredim
na rad a da ne dižem letimice glavu svakih nekoliko minuta.
Dosad sam se mučila da nađem bilo kakve beleške u vezi sa
serijalom, ali pošlo mi je za rukom da pročitam tek deo onoga što je tu.
Zaključila sam da ću ovoga jutra bolje provesti vreme tako što ću
prelistati prvu i drugu knjigu, praveći beleške za svaki lik. Pravim sebi
sistem za razvrstavanje jer moram da poznajem te likove isto onoliko
dobro koliko ih Veriti poznaje. Moram da znam šta ih motiviše, šta ih
pokreće, šta ih dira.
Primećujem kretanje ispred prozora. Kada podignem glavu, vidim
kako sestra odlazi, prema zadnjem ulazu. Načas piljim u Veriti,
pitajući se hoće li reagovati sad kada je sestra prestala da joj čita. Ruke
su joj u krilu, a glava joj je nakrivljena u stranu, kao da mozak ne može
ni da joj pošalje signal da je obavesti kako mora da ispravi držanje pre
nego što je zaboli vrat.
Pametna i darovita Veriti nije više tamo unutra. Da li je onu nesreću

67
preživelo samo njeno telo? Kao da je jaje koje je napuklo i iscurilo, i da
su ostali samo delići tvrde ljuske.
Vraćam pogled na pisaći sto i pokušavam da se usredsredim. Ne
mogu a da se ne zapitam kako se Džeremi nosi sa svim ovim. Spolja je
betonski stub, ali iznutra mora da je šupalj. Sigurno ga razočarava
spoznaja da je ovo sada njegov život. Da neguje ljusku jajeta bez
žumanceta.
To je bilo surovo.
Ne trudim se da budem surova. Samo sam... ne znam. Mislim da bi
za sve bilo bolje da ona nije preživela saobraćajku. Smesta počinje da
me grize savest što sam to pomislila, ali ovo me podseća na poslednjih
nekoliko meseci koje sam provela negujući majku. Znam da bi majci
draža bila smrt nego da bude onako ozbiljno onesposobljena kao što
ju je onesposobio rak. Ali to je bilo samo nekoliko meseci njenog
života... mog života. Ovo je sada čitav Džeremijev život.
Da vodi računa o ženi koja mu nije više žena. I ne mogu da
zamislim da bi Veriti želela da on živi ovako. Ne mogu da zamislim
da bi ona želela ovako da živi. Ne može čak ni da se igra ni da
razgovara s rođenim detetom.
Molim se, zarad nje same, da ona nije tu unutra. Ne mogu da
zamislim koliko bi teško bilo da joj je um i dalje tu, ali ju je oštećenje
mozga lišilo svakog fizičkog načina da se izrazi, uskrativši joj svaku
sposobnost da reaguje ili opšti ili rečima iskaže ono što razmišlja.
Ponovo dižem glavu.
Ona zuri pravo u mene.
Skočim, a kancelarijska stolica pođe unazad po drvenom podu.
Veriti gleda pravo u mene kroz prozor, glave okrenute ka meni, očiju
uprtih u moje. Dižem ruku na usta i uzmičem za korak; osećam se
ugroženo.
Hoću da se sklonim s linije njenog pogleda, te milim ulevo, prema
vratima kancelarije. Načas ne mogu da umaknem njenom
netremičnom pogledu. Ona je Mona Liza, prati me dok idem kroz
sobu. Ali kada stignem do vrata njene kancelarije, oči nam se više ne
susreću.
Njen pogled me nije ispratio.
Spuštam ruku i naslanjam se na zid, gledajući kako Ejpril izlazi
nazad s krpom. Ona obriše Veriti bradu a onda uzme jastučić iz

68
Veritinog krila i podigne joj glavu, pa joj ga stavi između ramena i
obraza. Nameštene glave, ona ne pilji više u prozor.
„Sranje”, prošapćem za sebe.
Plašim se žene koja se jedva pomera a ne može ni da govori. Žene
koja ne može svojevoljno da okrene glavu i pogleda nekoga, a kamoli
da namerno pogleda nekoga u oči.
Treba mi vode.
Otvaram vrata kancelarije, ali omakne mi se cik kada mi na pisaćem
stolu iza mene zazvoni mobilni telefon.
Dođavola. Ne podnosim adrenalin. Srce mi jurca, ali izdižem i
pokušavam da se smirim dok se javljam na telefon. Broj je nepoznat.
„Halo?”
„Gospođice Ešli?”
„Ja sam.”
„Ovde Donovan Bejker iz stanova Krikvud. Podneli ste prijavu pre
nekoliko dana?”
Laknulo mi je što mi je nešto odvratilo pažnju. Vraćam se do
prozora, a sestra je pomerila Veritinu stolicu tako da joj sada vidim
samo potiljak. „Da, kako mogu da vam pomognem?”
„Zovem zato što je prijava koju ste podneli danas obrađena.
Nažalost, uz vaše ime pojavilo se nedavno iseljenje, te ne možemo da
vas odobrimo za stan.”
Već? Iselila sam se tek pre dva dana. „Ali već ste mi odobrili
prijavu. Trebalo bi da se uselim iduće sedmice.”
„Zapravo ste bili samo preliminarno odobreni. Vaša prijava nije u
potpunosti obrađena do danas. Ne možemo da odobrimo prijave sa
skorim iseljenjima. Nadam se da razumete.”
Stežem se pozadi za vrat. Novac neću dobiti još dve nedelje.
„Molim vas”, govorim mu, trudeći se da ne zvučim onako jadno kako
se trenutno osećam. „Dosad nikada nisam kasnila sa stanarinom.
Upravo su me unajmili za novi posao, i u roku od dve sedmice,
ukoliko mi dozvolite da se sada uselim, mogu da vam platim
stanarinu za čitavu godinu. Kunem se.”
„Uvek možete da se žalite na odluku”, veli on. „Možda će potrajati
nekoliko sedmica, ali viđao sam da se prijave odobre usled
olakšavajućih okolnosti.”
„Nemam nekoliko sedmica. Već sam se iselila iz prethodnog

69
stana.”
„Žao mi je”, kaže on. „Poslaću vam odluku mejlom, a na dnu mejla
imate broj koji možete da pozovete radi žalbe. Prijatan dan, gospođice
Ešli?
On prekida vezu, ali meni je telefon i dalje priljubljen uz uvo dok
se stežem za vrat. Nadam se da ću se svakog časa probuditi iz ove
noćne more. Hvala ti, majko. Šta ću sad, pobogu?
Neko tiho pokuca na vrata kancelarije. Naglo se okrećem, opet se
prepavši. Ne mogu da izađem na kraj s današnjim danom. Na vratima
kancelarije stoji Džeremi, gledajući me s licem punim empatije.
Ostavila sam otvorena vrata kada mi je zazvonio telefon.
Verovatno je čuo ceo razgovor. Na spisak prideva koji opisuju
današnji dan mogu da stavim i postiđena.
Spuštam telefon na Veritin pisaći sto, pa padam na njenu
kancelarijsku stolicu. „Život mi nije oduvek bio u ovakvom rasulu?
On se malo nasmeje, stupajući u sobu. „Nije ni meni?
Zahvalna sam mu na toj opasci. Gledam svoj telefon. „U redu je”,
velim, okrećući telefon ukrug. „Smisliću nešto?
„Mogu da ti pozajmim novac dok ti agent ne prosledi avans.
Moraću da ga izvučem iz našeg zajedničkog fonda, ali može da bude
ovde za tri dana?
Nikada me nije bilo ovoliko sramota, i znam da on to vidi jer se
praktično sklupčam dok se naslanjam napred na sto i zarivam lice u
šake.
„Vrlo si ljubazan, ali neću pozajmiti novac od tebe?“
On načas ćuti, a zatim reši da sedne na kauč. Sedi opušteno,
naginjući se napred, ruku sklopljenih ispred sebe. „Onda ostani ovde
dok ti avans ne legne na račun. Biće to već za nedelju ili dve?“ Gleda
po kancelariji, primećujući koliko nisam napredovala otkako sam juče
stigla. „Nemamo ništa protiv. Uopšte nam ne smetaš.”
Odmahujem glavom, ali on me prekida.
„Louen. Ovaj posao što si ga prihvatila nije lak. Radije bih da
provedeš previše vremena ovde pripremajući se za njega nego da se
sutra vratiš u Njujork i shvatiš kako je trebalo da ostaneš duže.”
Stvarno mi treba više vremena. Ali dve sedmice u ovoj kući? Sa
ženom koja me plaši, rukopisom koji ne bi trebalo da čitam i
muškarcem o kome znam previše intimnih pojedinosti?

70
 To nije pametno. Ništa od ovoga ne valja.
Ponovo počinjem da vrtim glavom, ali on podigne ruku. „Prestani
da budeš uviđavna. Prestani da se stidiš. Samo reci važi”
Pogledam mimo njega, sve one kutije što prekrivaju zid iza njega.
Sve ono što nisam još ni pipnula. A onda pomislim kako ću, sa dve
nedelje ovde, imati vremena da pročitam sve njene već objavljene
knjige, napravim beleške za svaku od njih, i možda nacrt za tri nove.
Uzdišem, pristajući sa malo olakšanja. „Važi.”
On se malčice nasmeši, pa ustane i zakorači prema vratima.
„Hvala”, kažem.
Džeremi se okrene ka meni. Volela bih da sam ga pustila da izađe
kroz vrata, jer zaklela bih se da u njegovom izrazu vidim primesu
kajanja. On zausti da nešto kaže, nešto kao „Nema na čemu” ili „Nema
frke”, ali samo zatvori usta i usiljeno se osmehne, a onda zatvori vrata
za sobom kada ode.

***

Nešto ranije ovog popodneva Džeremi mi je rekao kako treba da

budem napolju pre nego što sunce zađe za planine. „Videćeš zašto je
Veriti tražila da joj ništa ne zaklanja pogled iz kancelarije.”
Ponela sam sa sobom jednu njenu knjigu da je čitam na tremu iza
kuće. Ima jedno deset stolica od kojih mogu da biram, te sedam za sto
na tremu. Džeremi i Kru su dole kod vode, uklanjaju stare komade
drveta s gata za pecanje. Slatko je gledati kako Kru prihvata komade
drveta koje mu Džeremi dodaje. Nosi ih na ogromnu gomilu, pa
uzima novi od tate. Džeremi svaki put mora da ga čeka, jer Kruu treba
više vremena da odloži drvo nego Džeremiju da ga istrgne iz drvenog
okvira. To pokazuje koliko strpljenja ima kao otac.
Pomalo me podseća na mog oca. On je umro kada sam imala devet
godina, ali nisam sigurna da sam ga ikada videla ljutog. Čak ni na
majku, imajući u vidu njene zajedljive opaske i neretko plahovitu
narav. Međutim, s vremenom sam to počela da mu uzimam za zlo.
Kada je reč o njoj, katkad sam njegovo strpljenje doživljavala kao
slabost.
Između pokušaja da završim poglavlje, još malo gledam Krua i
Džeremija. Ali teško mi je da bilo šta razumem jer je Džeremi pre

71
nekoliko minuta skinuo košulju, i iako sam ga već videla kako skida
košulju, nikada ga nisam videla bez potkošulje. Koža mu je glatka od
znoja koji mu je izbio za protekla dva sata boravka na gatu. Kada opali
čekićem po drvetu, mišići mu se istegnu preko leđa, a ja se odmah
setim poslednjeg poglavlja koje je Veriti napisala. Ima toliko intimnih
pojedinosti o njihovom seksualnom životu, a sudeći po onome što sam
pročitala, bio je vrlo aktivan. Aktivniji nego muškarci i u jednoj vezi u
kojoj sam dosad bila.
Sad mi je teško da ga gledam a da ne razmišljam o seksu. Nije da
bih imala seks s njim. I nije da ne bih. Samo što, kao spisateljica, znam
da je on bio nadahnuće za nekoliko muškaraca u njenim knjigama.
Zbog toga se pitam treba li na njega da gledam kao na svoje
nadahnuće dok se hvatam ukoštac sa ostatkom serijala. Hoću reći... to
nije ono najgore.
Što moram da se stavim na Veritino mesto i da zamišljam
Džeremija sledeća dvadeset četiri meseca dok budem pisala.
Zadnja vrata se zalupe, a ja otrgnem pogled sa Džeremija. Na
tremu stoji Ejpril i pilji u mene. Pogledom isprati put mog pogleda, a
zatim naglo vrati pogled na mene. Videla je. Videla me je kako
snimam svog novog šefa. Jadno.
Koliko me je gledala kako blenem u njega? Želim da pokrijem lice
ovom knjigom, ali se umesto toga osmehujem kao da nisam radila
ništa što nije u redu. Hoću reći, i nisam.
„Idem ja”, kaže Ejpril. „Stavila sam Veriti u krevet i uključila joj
televizor. U slučaju da on pita, večerala je i popila lekove.”
Ne znam zašto mi to govori, pošto ja nisam glavna. „Dobro. Laku
noć.”
Ona mi ne poželi zauzvrat laku noć. Vraća se u kuću i pušta da se
vrata opet zatvore. Malo kasnije začujem brujanje njenog motora dok
silazi kolima s prilaza i nestaje između drveća. Letimice se osvrnem
na Džeremija i Krua, i vidim kako Džeremi čupa novi komad drveta.
Kru me netremice gleda, stojeći blizu hrpe odbačenog gata za
pecanje. Osmehuje se i maše. Dižem ruku da mu odmahnem, ali
savijem prste u meku pesnicu kada shvatim kako Kru ne maše meni.
Gleda iznad mene, desno.
Gleda u prozor Veritine spavaće sobe.
Okrenem se i pogledam gore, baš kada se spusti zavesa na prozoru

72
njene sobe. Spuštam njenu knjigu na sto na tremu, usput preturivši
svoju bocu vode. Ustajem i odmičem se za tri koraka kako bih bolje
videla prozor, ali tamo nema nikoga. Zinem u čudu. Osvrnem se na
Krua, ali on se vraća na gat da preuzme novi komad drveta od
Džeremija.
Priviđa mi se.
Ali zašto je on mahao njenom prozoru? Ako ona nije bila tamo, zašto je
mahao?
To nema smisla. Da je ona gledala kroz prozor, Kru bi reagovao
mnogo upadljivije, imajući u vidu da od saobraćajne nesreće ne može
samostalno ni da govori ni da hoda.
Ili on možda ne razume kako bi bilo čudo da njegova majka ode do
svog prozora. Ima samo pet godina.
Pogledam knjigu, sada prekrivenu vodom, pa je uzimam i otresam
tečnost s nje. Nesigurno izbacujem vazduh jer imam utisak da sam
čitavog dana na ivici živaca. Sigurno sam još malo potresena od
razmišljanja da je ona nešto ranije zurila u mene, i zato sam
pretpostavila da sam videla kako se zavesa pomera.
Deo mene želi da se ostavim toga, zaključam u kancelariju i radim
ostatak noći. Ali znam da neću to moći ne budem li je obišla. Ne
budem li se uverila da nisam videla ono što sam mislila.
Polažem knjigu otvorenu na sto na tremu da se osuši i ulazim u
kuću, idući prema stepenicama. Tiha sam. Nisam sigurna zašto
osećam potrebu da budem tiha dok idem da krišom provirim u njenu
sobu. Znam da verovatno ne može mnogo da pojmi, te kakve bi veze
imalo kada bih obznanila svoj dolazak? Ipak, ostajem tiha dok se
uspinjem uz stepenice, idem kroz predsoblje i stižem do vrata njene
spavaće sobe.
Ona su neznatno odškrinuta i vidi se prozor što gleda na dvorište.
Priljubljujem dlan uz vrata i počinjem da ih otvaram. Dok provirujem
glavom, grizem se za donju usnu.
Veriti je u postelji, zatvorenih očiju, ruku na bokovima preko
ćebeta.
Tiho uzdahnem od olakšanja, a onda dodatno odahnem kad
malčice šire otvorim vrata, otkrivajući ventilator koji se okreće tamo-
amo od Veritinog kreveta do prozora što gleda na dvorište. Svaki put
kada se ventilator uperi ka prozoru, zavesa se pomeri.

73
 Ovoga puta uzdahnem glasnije. Bio je to usrani ventilator. Saberi se,
Louen.
Isključujem ventilator jer je ovde unutra pomalo sveže za njega.
Iznenađuje me što ga je Ejpril uopšte ostavila uključenog. Opet naglo
vraćam pogled na Veriti, ali ona i dalje spava. Kada stignem do vrata,
zastanem. Pogledam komodu daljinski upravljač koji stoji na njoj.
Pogledam televizor pričvršćen za zid.
Nije uključen.
Ejpril je rekla da je uključila TV pre nego što je otišla, ali TV nije
uključen.
I ne gledam više Veriti. Zatvaram vrata i hitam niz stepenice.
Ne vraćam se više tamo gore. Plašim samu sebe. Najviše zazirem
od najbespomoćnije osobe u ovoj kući. To nema ni smisla. Ona nije
buljila u mene kroz prozor kancelarije. Nije stajala na prozoru i gledala
Krua. I nije isključila televizor. Verovatno je na tajmeru, ili je Ejpril
slučajno dvaput pritisnula dugme za paljenje i pretpostavila da je
uključen.
Bez obzira na to što znam da mi je sve to u glavi, ipak se vraćam u
Veritinu kancelariju, zatvaram vrata i laćam se novog poglavlja njene
autobiografije. Možda će me dodatno čitanje iz njenog ugla gledanja
uveriti kako je ona bezopasna i kako moram da iskuliram

74
 Treće poglavlje

Z nala sam da sam u drugom stanju jer su mi grudi izgledale

bolje nego ikad.
Vrlo sam svesna svog tela, šta ulazi u njega, kako da ga hranim,
kako da bude zategnuto. Imajući u vidu da sam odrastala gledajući
kako se majci širi struk usled lenjosti, vežbam svakodnevno, ponekad
i dvaput dnevno.
Veoma rano naučila sam da se ljudsko biće ne sastoji samo iz jedne
stvari. Mi smo dva dela koja čine celinu.
Imamo svest, koja obuhvata um, dušu i sve neopipljive delove.
I imamo svoje fizičko biće, koje je mašina u koju se svest uzda zarad
opstanka.
Budeš li se zezao s mašinom, umrećeš. Budeš li zanemario mašinu,
umrećeš. Budeš li pretpostavio kako tvoja svest može da nadživi
mašini umrećeš nedugo nakon što shvatiš da si se prevario.
Zapravo je vrlo jednostavno. Vodi računa o svom fizičkom biću.
Hrani ga onim što mu treba, ne onim za šta ti svest govori da ono želi.
Popuštanje pred žudnjama uma koje naposletku naškode telu isto je
kao kada slab roditelj popušta svom detetu. „O, imala si ružan dan?
Želiš li celu kutiju keksa? Važi, dušice. Pojedi je. I popij ovaj gazirani sok kad
si već kod toga.”
Briga o telu nije ništa drugačija od brige prema detetu. Katkad je
teško, katkad je bez veze, katkad bi se samo predao, ali budeš li to
učinio, posledice će stići na naplatu za osamnaest godina.
To stoji kada je reč o mojoj majci. Ona je o meni brinula kao što je
brinula o svom telu. Vrlo malo. Ponekad se pitam da li je i dalje debela
zapostavlja li i dalje tu mašinu. Ne bih znala. Godinama nisam
razgovarala s njom.
Ne zanima me da govorim o ženi koja je odlučila da više nikada ne
razgovara sa mnom. Ovde sam da raspravljam o prvoj stvari koju je
moja beba ukrala od mene.
O Džeremiju.

75
 Krađu isprva nisam primećivala.
Isprva, nakon što smo otkrili da je noć kada smo se verili postala noć
kada smo začeli, zapravo sam bila srećna. Bila sam srećna jer je Džeremi
bio srećan. A tada, ako se izuzme to što su mi grudi izgledale bolje
nego ikad, nisam znala koliko će trudnoća naškoditi mašini u čije sam
održavanje ulagala toliko truda.
Oko trećeg meseca, nekoliko sedmica nakon što sam saznala da
sam u drugom stanju, počela sam da primećujem razliku. Bila je to tek
vrećica, ali bila je tu. Tek izašla iz tuš-kabine, stajala sam ispred
ogledala i gledala svoj profil. Dlan mi je bio na trbuhu i osećala sam
nešto strano, a trbuh mi je bio neznatno ispupčen.
Zgrozila sam se. Zaklela sam se da ću početi da vežbam triput
dnevno. Viđala sam šta trudnoća ume da učini ženama, ali znala sam
i to da najviše štete nastaje u onom poslednjem tromesečju. Kad bih
nekako mogla da prokljuvim kako da se porodim prevremeno...
možda oko trideset treće ili trideset četvrte sedmice, mogla bih da
izbegnem najštetniji deo trudnoće. Lekarska nega je toliko
uznapredovala da su deca koja se rode tako rano bezmalo uvek dobro.
„Čoveče.”
Spustih ruku i pogledah ka vratima. Džeremi je bio naslonjen na
dovratak, ruku prekrštenih na grudima. Osmehivao mi se. „Već ti se
polako vidi.”
„Ne vidi se.” Uvukoh stomak.
On se nasmeja i prevali razdaljinu između nas, zagrlivši me
otpozadi. Stavio mi je obe ruke na stomak i gledao me u ogledalu.
Poljubio me je u rame. „Nikad nisi bila lepša.”
Slagao je da bih se bolje osećala, ali bila sam zahvalna. Čak su mi i
njegove laži nešto značile. Stegla sam ga za ruku a on me okrenu
prema sebi, pa me poljubi, vodeći me unazad dok nisam stigla do
kupatilskog pulta. Podigao me je na njega, pa mi stade između nogu.
Bio je obučen od glave do pete, upravo se bio vratio s posla. Ja sam
bila potpuno gola, tek izašla iz tuš-kabine. Jedino što je stajalo između
nas bile su njegove pantalone i vreća koju sam još pokušavala da
uvučem.
Počeo je da me jebe na pultu, ali završili smo u krevetu.
Glava mu je bila na mojim grudima i opisivao mi je krugove preko
trbuha kada mi želudac glasno zakrča. Probala sam da se nakašljem

76
kako bih sakrila zvuk, ali on se nasmeja: „Neko je gladan.”
Stadoh da vrtim glavom, ali on mi se podiže s grudi da me pogleda.
„Za čim žudi?”
„Ni za čim. Nisam gladna.”
On se ponovo nasmejao. „Ne ti. Ona”, reče, potapšavši me po
stomaku. „Zar trudnice ne bi trebalo da spopadaju čudne žudnje i da
neprestano jedu zbog beba? Ti jedva jedeš. A krči ti želudac.“
Uspravlja se na postelji. „Moram da nahranim svoje devojke.“
Njegove devojke.
„Još i ne znaš da li je devojčica.“
On mi se nasmeši. „Devojčica je. Imam predosećaj.“
Želela sam da zakolutam očima jer, istini za volju, to nije bilo ništa.
Ni dečak ni devojčica. Bilo je grudvica. Još nisam bila u poodmakloj
trudnoći, te je besmislena bila pretpostavka da je to nešto što raste u
meni zaista gladno ili željno neke određene hrane. Ali bilo mi je teško
da otvoreno izrazim svoje mišljenje jer je Džeremi bio toliko ushićen
zbog bebe, i nije me zbilja zanimalo hoće li se on prema tome odnositi
kao da je nešto više nego što jeste.
Ponekad bi njegovo uzbuđenje uzbudilo mene.
Narednih nekoliko sedmica njegovo uzbuđenje mi je pomagalo da
se nosim s tim. Što mi je stomak više rastao, to je on postajao pažljiviji.
To ga je više ljubio kada smo noću bili zajedno u krevetu.
Ujutru bi mi držao kosu dok povraćam. Dok je bio na poslu, u
porukama mi je slao potencijalna imena za dete. Postao je opsednut
mojom trudnoćom kao što sam ja bila opsednuta njim. Sa mnom je
išao i kod lekara.
Zahvalna sam što je bio sa mnom i u drugoj poseti, jer toga dana
svet mi se promenio.
Bliznakinje.
Dva deteta.
Ćutala sam kada smo tog dana izašli iz ordinacije. Već sam
strahovala od toga da postanem majka jednom detetu. Da budem
prisiljena da volim jednu jedinu stvar koju Džeremi voli više od mene.
Ali kada sam saznala da ih ima dve, i da su stvarno devojčice,
naprasno mi nije odgovaralo da budem treća po važnosti u
Džeremijevom životu.
Kada je on govorio o njima, trudila sam se da se usiljeno

77
osmehujem. Ponašala sam se kao da me ispunjava radošću kada me
on trlja po stomaku, no znajući kako to radi samo zato što su one
unutra, to mi se gadilo. Neće biti važno ni ako se porodim
prevremeno. Sad kada ih ima dve, telo će mi pretrpeti još više štete.
Svakodnevno sam se stresala na pomisao kako obe rastu u meni,
razvlače mi kožu, upropašćavaju mi grudi, trbuh, i ne daj bože hram
između nogu gde Džeremi svake noći dolazi kao vernik.
Kako Džeremi i dalje može da me želi posle ovoga?
Tokom četvrtog meseca trudnoće počela sam da se nadam
pobačaju. Kad sam išla u toalet, molila sam se da vidim krv. Zamišljala
sam kako ću, nakon što budem izgubila bliznakinje, Džeremiju opet
biti na prvom mestu. Tetošiće me, obožavaće me, negovaće me,
brinuće za mene, a ne za ono što raste u meni.
Kada nije gledao, uzimala sam pilule za spavanje. Kada nije bio u
blizini, pila sam vino. Radila sam sve što mogu kako bih uništila ono
što će ga odgurnuti od mene, ali ništa nije urodilo plodom. One su i
dalje rasle. Stomak mi se i dalje rastezao.
U mom petom mesecu ležali smo na boku u krevetu. Džeremi me
je jebao otpozadi. Levom rukom držao me je za sisu, a desna mu je bila
na mom stomaku. Nije mi se dopadalo kada me je pipao po stomaku
za vreme seksa. Tada bih pomislila na bebe i to bi mi pokvarilo
raspoloženje.
Pomislila sam da je možda svršio kada je prestao da se pomera, ali
shvatih kako je prestao da se pomera zato što je osetio kako se one
pomeraju. Izašao je iz mene a onda me prevrnuo na leđa, priljubivši
mi dlan na trbuh.
„Jesi li osetila ono?”, upita. Oči su mu igrale od uzbuđenja. Nije
više bio tvrd. Bio je uzbuđen iz razloga koji nisu imali nikakve veze sa
mnom. Privio mi je uvo na stomak i čekao da se neka od njih ponovo
mrdne.
„Džeremi?”, prošaptah.
On me poljubi u stomak i pogleda me.
Pružih ruke pa sam mu se igrala pramenovima kose. „Voliš li ih?”
On se osmehnu jer je pomislio kako tražim potvrdan odgovor.
„Volim ih više od svega.”
„Više od mene?”
On prestade da se smeši. Ostavio mi je ruku na stomaku, ali se

78
povuče gore, podvukavši mi ruku ispod vrata. „Drugačije od tebe”,
reče, poljubivši me u obraz.
„Drugačije, da. Ali više? Da li je tvoja ljubav prema njima vatrenija
od ljubavi prema meni?”
Pomno me je gledao u oči i nadala sam se da će se nasmejati i reći:
„Nipošto.” Ali nije se nasmejao. Pogledao me je sasvim iskreno i
rekao: ,,Da.”
Stvarno? Njegov odgovor me je smoždio. Ugušio. Ubio.
„Ali tako i treba da bude”, reče on. „Zašto? Da li tebe grize savest
što ih voliš više nego mene?”
Nisam odgovorila. Da li on zaista misli da ih volim više nego njega?
Pa i ne poznajem ih.
„Nek te ne grize savest”, rekao je on. „Ja i želim da ih voliš više nego
mene. Naša uzajamna ljubav je uslovljena. Ljubav prema njima nije.”
„Moja ljubav prema tebi je bezuslovna”, rekoh.
On se nasmešio. „Nije. Mogao bih da uradim nešto što mi nikada
ne bi oprostila. Ali deci ćeš uvek praštati.”
Varao se. Nisam im praštala što postoje. Nisam im praštala što ga
prisiljavaju da me stavi na treće mesto. Nisam im praštala što su nam
ukrale noć kada smo se verili.
Nisu se još ni rodile a već su krale stvari koje su nekada pripadale
meni.
„Veriti”, prošapta Džeremi. Obrisao je suzu koja mi je pala iz oka.
„Jesi li dobro?”
Zavrteh glavom. „Prosto ne mogu da verujem koliko ih već voliš a
nisu se još ni rodile.”
„Znam”, reče on, osmehujući se.
Nisam to izrekla kao kompliment, ali on je to tako shvatio. Spustio
mi je glavu nazad na grudi i ponovo me dirao po stomaku.
„Raspilaviću se kada se budu rodile.”
Plakaće?
Za mene nikada nije plakao. Zbog mene. U vezi sa mnom.
Možda se nismo dovoljno svađali.
„Moram u toalet”, prošaptah. Nije mi se išlo, samo mi je trebalo da
se sklonim od njega i te silne ljubavi koju je usmeravao u svakom
pravcu osim prema meni.
On me poljubi, a kada siđoh s postelje, prevrnuo se, okrenuvši mi

79
leđa, i zaboravio da uopšte nismo završili jebanje.
Zaspao je dok sam bila u kupatilu, pokušavajući da izazovem
pobačaj žičanom vešalicom, kako njegove ćerke nikada ne bi dospele
na svet. Pokušavala sam pola sata dok stomak nije počeo da mi se grči
a niz nogu mi se slivala krv. Bila sam uverena da će uslediti još.
Legla sam u krevet i čekala pobačaj. Ruke su mi se tresle. Noge su
mi bile utrnule od čučanja. Želudac me je boleo i povraćalo mi se, ali
nisam se mrdala jer sam želela da budem u krevetu s njim kada se to
bude dogodilo. Želela sam da ga probudim, izbezumljena, i da mu
pokažem krv. Želela sam da se uspaniči, da se zabrine, da mu bude
krivo zbog mene, da plače zbog mene.
Da plače zbog mene.

80
 7

I spuštam poslednju stranicu poglavlja.

Ona odleprša na uglačani drveni pod i nestane ispod pisaćeg
stola, kao da pokušava da pobegne od mene. Smesta padam na kolena
da je tražim, da je vratim na njeno mesto u hrpi stranica koje sam
rešena da sakrijem. Samo sam... Ne znam ni...
Još sam na kolenima na sredini Veritine kancelarije kada krenu
suze. Ne prolivaju se; susprežem ih dubokim disanjem,
usredsređujući se na mučni bol u kolenima kako bih skrenula misli.
Ne znam ni da li je posredi tuga ili bes. Znam samo da je to pisala
veoma poremećena žena žena u čijoj kući trenutno boravim. Polako
dižem glavu dok mi pogled ne bude uperen u tavanicu. Ona je upravo
tamo, na spratu, spava, ili jede, ili pilji u prazno. Osećam je kako vreba,
kako negoduje zbog mog prisustva.
Odjednom znam, bez iole sumnje, da je to istina.
Majka ne bi to napisala o sebi o svojim ćerkama da nije istina. Majka
koja nikada nije gajila takva osećanja i misli ne bi ni pomislila na njih.
Ne zanima me koliko je Veriti dobra spisateljica; nikada ne bi ugrozila
sebe kao majku pišući nešto tako užasno da nije to zbilja i doživela.
U glavi počinje da mi se vrti od brige, tuge, straha. Ako je to uradila
ako je stvarno probala da im oduzme život zbog crte majčinske
ljubomore za šta je još bila kadra?
Šta se zaista dogodilo tim devojčicama?
Nakon što sam izvesno vreme to upijala, stavila sam rukopis u
fioku, ispod gomile drugih stvari. Ne želim da Džeremi ikada naiđe
na to. Ne mogu da zamislim kako bi se osećao kada bi to pročitao. Već
žali zbog smrti svojih ćerki. Zamislite kada bi znao šta su pretrpele od
sopstvene majke.
Molim se da je bila bolja majka nakon što su se rodile, ali iskreno
sam odveć potresena da bih nastavila da čitam. Nisam sigurna da
uopšte želim dalje da čitam.
Treba mi nešto da popijem. Ne voda, ni gazirani sok, ni voćni sok.

81
Odlazim u kuhinju i otvaram frižider, ali nema vina. Otvaram
ormariće iznad frižidera, ali nema alkohola. Otvaram ormarić ispod
sudopere i nalazim da je prazan. Ponovo otvaram frižider, ali vidim
samo male tetrapake voćnog soka za Krua i boce vode koje mi neće
pomoći da se otresem ovog osećanja.
„Jesi li dobro?”
Okrećem se, a Džeremi sedi za trpezarijskim stolom s novinama
raširenim ispred sebe. Izgleda zabrinut za mene.
„Imate li bilo šta alkoholno u ovoj kući?” Čvrsto se podbočim,
pokušavajući da sakrijem drhtavicu u prstima. On nema pojma kakva je
ona zaista bila.
Džeremi me načas proučava, pa odlazi u ostavu. Na najvišoj polici
stoji boca viskija kraun rojal. „Sedi”, veli on, sa zabrinutošću i dalje
utisnutom u izraz. Gleda me dok sedam za sto i spuštam glavu u šake.
Čujem ga kako otvara limenku gaziranog soka i meša ga s pićem.
Posle nekoliko trenutaka spušta čašu ispred mene. Prinosim je
usnama toliko brzo da se nekoliko kapi prospe na sto. On se već vratio
na stolicu i pomno me posmatra.
„Louen”, kaže, gledajući kako pokušavam da progutam kraun i
koka-kolu ne menjajući izraz lica. Škiljim zato što peče. „Šta se
dogodilo?”
Eto, da vidimo, Džeremi. Tvoja žena oštećenog mozga pogledala me je u
oči. Otišla je do prozora svoje spavaće sobe i mahnula vašem sinu. Pokušala
je da izazove pobačaj dok si ti spavao u krevetu.
„Tvoja žena”, govorim. „Njene knjige. Jednostavno... Bio je jedan
strašan deo koji me je izbezumio.”
On me načas posmatra bez izraza na licu. Onda se nasmeje.
„Ozbiljno? Knjiga ti je to uradila?”
Sležem ramenima i otpijam još malo. „Ona je sjajan pisac”, velim,
spuštajući čašu na sto. „Valjda se lako uplašim.”
„A pišeš u istom žanru kao i ona.”
„Ovo mi se katkad dogodi i s mojim sopstvenim knjigama”, lažem.
„Možda treba da se prebaciš na ljubavne romane.”
„Sigurno hoću čim budem ispunila obaveze iz ovog ugovora.”
On se ponovo nasmeje, vrteći glavom dok počinje da sakuplja
novine ispred sebe. „Propustila si večeru. Još je topla ako hoćeš.”
„Hoću. Moram da jedem.” Možda će mi to pomoći da se smirim.

82
Nosim piće do šporeta, gde se nalazi pileći paprikaš prekriven folijom.
Sipam u tanjir i uzimam vodu iz frižidera, da bih zatim opet sela za
sto. „Jesi li ti ovo spremio?”
„Aha.”
Uzimam zalogaj. „Baš je dobro”, govorim punih usta.
„Hvala.” On i dalje bulji u mene, ali sada kao da se pre zabavlja
nego da je zabrinut. Drago mi je što vidim da prevladava zabava.
Volela bih da i meni ovo može da bude zabavno, ali zbog svega što
sam upravo pročitala preispitujem Veriti. Njeno stanje. Njenu
iskrenost.
„Smem li nešto da te pitam?”
Džeremi klimne glavom.
„Slobodno mi reci ako previše zabadam nos. Ali postoje li izgledi
da se Veriti u potpunosti oporavi?”
On odmahuje glavom. „Kako već nije napravila takav pomak, lekar
ne veruje da će ikada više hodati i govoriti.”
„Da li je oduzeta?”
„Ne, kičmena moždina joj nije bila oštećena. Ali um joj je... sada
sličan umu novorođenčeta. Ima osnovne reflekse. Može da jede, pije,
trepće, pomalo da se pomera. Ali ništa od toga nije namerno. Nadam
se da će, uz stalnu terapiju, stanje moći malo da joj se popravi, ali...”
Džeremi okrene glavu od mene, ka ulazu u kuhinju, kada čuje kako
Kru silazi niz stepenice. Kru zavija za ugao u jednodelnoj pidžami sa
Spajdermenom a onda skoči Džeremiju na krilo.
Kru. Dok sam čitala, zaboravila sam na Krua. Ako je Veriti one
devojčice stvarno prezirala nakon rođenja isto onoliko koliko ih je
prezirala u materici, nema šanse da bi pristala da rodi još jedno dete.
To samo može da znači da se sigurno povezala s njima. Verovatno
je otud napisala ono što je napisala, jer se na kraju zaljubila u njih isto
koliko i Džeremi. Možda je za Veriti predstavljalo oslobođenje da piše
o svojim razmišljanjima za vreme trudnoće. Kao kada katolik ide na
ispovest.
Ta misao me smiruje, zajedno sa Džeremijevim objašnjenjem njenih
povreda. Ona ima fizičke i psihičke sposobnosti novorođenčeta. Moj
mozak pravi od muve slona.
Kru zavali glavu Džeremiju na rame. Drži ajped, dok Džeremi
skroluje po telefonu. Slatki su zajedno.

83
 Toliko sam bila usredsređena na sve ono negativno što je zadesilo
ovu porodicu da moram da se setim da se više usredsredim na ono
pozitivno što je i dalje ostalo. A to je svakako Džeremijeva veza s
njegovim sinom. Kru ga voli. Smeje se u njegovoj blizini. Prijatno mu
je s tatom. A Džeremi se ne boji da mu pokaže privrženost, jer ga je
upravo poljubio sa strane u glavu.
„Jesi li oprao zube?”, pita Džeremi.
„Jesam”, veli Kru.
Džeremi ustaje i diže Krua sa sobom, lako. „To znači da je vreme
za spavanjac.” Prebacuje Krua preko ramena. „Reci Lori laku noć.”
Kru mi maše dok Džeremi skreće za ugao i nestaje s njim na spratu.
Primećujem kako me oslovljava književnim pseudonimom koji ću
koristiti pred svima drugima, ali kad smo nasamo obraća mi se sa
Louen. Primećujem i koliko mi se to sviđa. Ne želim da mi se to sviđa.
Dok je Džeremi na spratu s Kruom, pojedem ostatak večere i
operem sudove. Kada završim, osećam se donekle bolje. Nisam
sigurna da li je do alkohola, hrane, ili spoznaje da je Veriti ono jezivo
poglavlje verovatno napisala zato što za njim sledi jedno mnogo bolje.
U kome shvata kakav su one devojčice blagoslov za nju.
Izlazim iz kuhinje, ali pogled mi privlači nekoliko porodičnih
fotografija što vise na zidu u predsoblju. Zastajem da ih pogledam. Na
njima su mahom deca, ali na nekoliko su i Veriti i Džeremi. Ćerke
upadljivo nalikuju majci, dok Kru liči na Džeremija.
Bili su zaista lepa porodica. Toliko da me tišti da gledam te
fotografije. Sve ih obuhvatam pogledom, zapažajući koliko je lako
razlikovati devojčice jednu od druge. Jedna od njih ima ogroman
osmeh i mali ožiljak na obrazu. Druga se retko osmehuje.
Dižem ruku da dodirnem fotku s devojčicom sa ožiljkom na obrazu
i pitam se koliko ga je dugo imala. Od čega je bio. Idem niz red
fotografija do jedne mnogo starije fotke, kada su devojčice bile vrlo
male. Ona nasmešena i na toj slici ima ožiljak na obrazu, što znači da
ga je dobila od malih nogu.
Dok gledam fotografije, Džeremi silazi niz stepenice. Zastaje pored
mene. Upirem prst u bliznakinju sa ožiljkom. „Koja je ova?”
„Častin”, kaže on. Upire prst u drugu. „Ovo je Harper.”
„Toliko liče na Veriti.”
Ne gledam u njega, ali vidim ga krajičkom oka kako klima glavom.

84
 „Kako je Častin zaradila taj ožiljak?”
„Rodila se s njim”, veli Džeremi. „Lekar je rekao da je ožiljak od
vlaknastog tkiva. To nije neuobičajeno, pogotovo kada su u pitanju
blizanci, koji su zbijeni u nedostatku prostora.”
Ovoga puta ga pogledam, pitajući se da li Častinin ožiljak potiče
baš od toga. Ili je možda nekako posledica Veritinog neuspelog
pokušaja da pobaci.
„Jesu li obe devojčice imale istu alergiju?”, pitam.
Čim postavim pitanje, dižem ruku i sa žaljenjem se stežem za
vilicu. To da je jedna od njih dve bila alergična na kikiriki znam samo
zato što sam čitala o njenoj smrti. A sada on zna da sam čitala o smrti
njegove ćerke.
„Izvini, Džeremi.”
„U redu je”, tiho veli on. „I nisu; samo Častin. Na kikiriki.”
Ne pojašnjava, ali osećam kako zuri u mene. Okrećem glavu i
pogledi nam se susreću. On me načas gleda u oči, ali onda mu pogled
padne na moju ruku. Podiže je nežnim prstima, pa je okreće. „Kako si
dobila ovaj?”, pita, idući palcem po ožiljku preko mog dlana.
Stiskam pesnicu, ne zato što pokušavam da ga sakrijem. Izbledeo
je i već retko pomislim na njega. Uvežbala sam se da ne razmišljam o
njemu. Ali sakrivam ga zbog osećaja kakav sam imala na koži na
njegov dodir, kao da mi je prstom progoreo rupu pravo kroz dlan.
„Ne mogu da se setim”, brzo odgovaram. „Hvala na večeri. Idem
da se istuširam.” Upirem prst mimo njega, prema glavnoj spavaćoj
sobi. On mi se skloni s puta. Kada stignem do sobe, brzo otvaram vrata
i zatvaram ih isto toliko brzo, priljubljujući se leđima uz njih, terajući
sebe snagom volje da se opustim.
Nije da mi je neprijatno zbog njega. Džeremi Kroford je dobar
čovek. Možda mi je nelagodno zbog rukopisa, jer nimalo ne sumnjam
da bi on svoju ljubav delio jednako sa svoje troje dece i ženom. Ne
suzdržava se čak ni sada. Čak i kada mu je žena praktično katatonična,
on je i dalje nesebično voli.
On je muškarac od koga bi žena poput Veriti lako mogla da postane
zavisna, ali mislim da nikada neću razumeti kako je Veriti mogla da
bude onoliko zaokupljena i opsednuta njim pa da pravljenje deteta s
njim raspali u njoj onakvu ljubomoru.
Ali razumem zašto ju je privlačio. Razumem i bolje nego što želim.

85
 Kad se odgurnem od vrata, nešto me povuče za kosu, tako se opet
naslonim na njih. Šta je sad ovo? Kosa mi se uplela u nešto. Vučem
kosu dok se ne otrgnem, a onda se okrenem da vidim za šta sam
zapela.
Reč je o bravi.
Mora da ju je stavio danas. Stvarno je uviđavan. Dižem ruku i
zaključavam vrata.
Misli li Džeremi da sam tražila bravu sa unutrašnje strane vrata ove
spavaće sobe jer se ne osećam bezbedno u ovoj kući? Nadam se da ne
misli jer uopšte nisam zato tražila. Tražila sam je da bi svi oni bili
bezbedni od mene.
Odlazim u kupatilo i palim svetlo. Gledam sebi ruku, idući prstima
preko ožiljka.
Posle prvih nekoliko puta kada me je hvatala kako mesečarim,
majka se zabrinula. Odvela me je na terapiju, nadajući se da će mi ona
pomoći više od pilula za spavanje. Terapeut mi je govorio kako je
važno da mi okruženje postane nepoznato. Govorio je kako će mi
pomoći da napravim prepreke koje će mi biti teško da premostim dok
mesečarim. Jedna od tih prepreka bila je brava sa unutrašnje strane
vrata moje sobe.
I premda sam gotovo sigurna da sam je zaključala pre nego što sam
zaspala pre svih onih godina, to ne objašnjava zašto sam se sutradan
ujutru probudila slomljenog zgloba i krvava.

86
 8

O dlučujem da ne čitam više Veritin rukopis. Prošla su dva dana

otkako sam čitala o pokušaju pobačaja, a rukopis je i dalje na
dnu fioke u njenoj pisaćem stolu, sakriven i nedirnut s moje strane.
Međutim, osećam ga. Postoji sa mnom u Veritinoj kancelariji, polako
diše ispod otpadaka kojim sam ga prekrila. Što više čitam, to me više
obuzima nemir. To manje mogu da se usredsredim. Ne kažem da ga
nikada neću pročitati do kraja, ali dok ne budem napredovala sa ovim
zbog čega sam došla, ne smem da dozvolim da me opet skrene s
koloseka.
Sad kad sam prestala da ga čitam, primetila sam da me u Veritinom
prisustvu ne podilazi jeza onoliko kao pre nekoliko dana. Zapravo
sam juče izašla na vazduh nakon što sam čitavog dana radila u
kancelariji i zatekla Veriti i njenu medicinsku sestru kako sede za
trpezarijskim stolom s Kruom i Džeremijem. Prva dva dana mog
boravka ovde, bila sam u kancelariji dok su oni obedovali, te nisam
znala da je dovode za sto kada jedu zajedno. Nisam htela da se
namećem, pa sam se vratila u kancelariju.
Danas je ovde druga sestra. Zove se Mirna. Malo je starija od Ejpril,
zaobljena i vesela, sa dva rumena mesta na obrazima zbog kojih liči na
staromodnu lutku kjupaj. Odmah je mnogo prijatnija od Ejpril. Istini
za volju, nije da je Ejpril neprijatna. Ali stičem utisak da mi ne veruje
kada sam u Džeremijevoj blizini. Ili Džeremiju kad je u mojoj blizini.
Nisam sigurna zašto joj moje prisustvo ne prija, ali vidim kako bi
zaštitnički stav prema njenoj onesposobljenoj pacijentkinji značio
osudu druge žene koja boravi u njenom domu. Sigurno misli da se
Džeremi i ja zaključavamo zajedno u glavnu spavaću sobu svake
večeri nakon što ona ode. Volela bih da je upravu.
Mirna radi petkom i subotom, dok Ejpril uzima ostatak sedmice.
Danas je petak i premda sam očekivala da ću se danas preseliti u svoj
stan, laknulo mi je što je sve ispalo ovako. Otišla bih odavde
nespremna. Dodatno vreme koje sam dobila spasio mi je život. Za

87
minula dva dana pročitala sam još dve knjige iz serijala i skinula ih s
dnevnog reda, i zapravo sam mnogo uživala u njima. Bilo je
zanimljivo videti kako Veriti uvek piše iz ugla negativca. I imam
dobar pojam o pravcu u kom treba da idem sa serijalom. Ali, za svaki
slučaj, i dalje tražim beleške sad kada znam šta zapravo tražim.
Na podu sam, prekopavam po jednoj kutiji kada mi stigne poruka
od Korija.

Kori: Pantem je jutros izdao saopštenje za medije i najavio

te kao novu koautorku Veritinog serijala. Poslao sam ti link na
mejl ako hoćeš da pogledaš.

Čim otvorim mejl, neko mi pokuca na vrata.

„Napred.”
Džeremi otvori vrata i promoli glavu unutra. „Ej. Idem u Target po
neke namirnice. Ako mi sastaviš spisak, mogu da uzmem šta god ti
treba.”
Treba mi štošta. Recimo tamponi, iako mi je ostalo još samo dan-
dva menstruacije. Jednostavno nisam očekivala da ću se ovoliko
zadržati, te ih nisam dovoljno spakovala. Mada nisam sigurna da
želim to da kažem Džeremiju. Ustajem, otirući prašinu s farmerki. „U
stvari, mogu li da pođem s tobom? Možda će biti lakše.”
Džeremi još malo otvori vrata i kaže: „Naravno. Krećemo za
desetak minuta.”

***

Džeremi vozi tamnosivi džip rangler sa izlizanim gumama, sav

blatnjav. Zapravo ga nikada nisam videla jer je bio u garaži, ali nije
ono što sam očekivala da će on voziti. Pretpostavljala sam da će voziti
kadilak CTX ili audi A8. Nešto što bi vozio neki čovek u odelu. Ne
znam zašto ga uporno zamišljam kao profesionalnog, urednog
preduzetnika koga sam upoznala onog prvog dana. Čovek je svakog
dana ili u farmerkama ili u trenerci, stalno radi napolju, i ima zalihu
kaljavih čizama koje koristi naizmenično i ostavlja kod zadnjeg ulaza.
Džip rangler mu zapravo pristaje bolje od bilo kog drugog vozila u
kojem sam ga zamišljala.

88
 Sišli smo s njegovog kolskog prilaza i odmakli jedno kilometar niz
drum, kada on utiša radio.
„Jesi li videla Pantemovo današnje saopštenje za medije?”, pita.
Uzimam telefon iz torbice. „Kori mi je poslao link, ali zaboravila
sam da ga pročitam.”
„Izašlo je u nedeljniku Pablišers vikli, i dugo je samo jednu
rečenicu”, veli Džeremi. „Kratko i slatko. Baš onako kako si želela.”
Otvaram mejl i čitam link. Ali to nije link za Pablišers vikli. Kori mi
je poslao link za saopštenje postavljeno na stranici društvene mreže
Veriti Kroford, posredstvom njenog propagandnog tima.

Pantem pres sa uzbuđenjem najavljuje da će preostali romani

u serijalu Vrline, koji je proslavila Veriti Kroford, sada biti
napisani u saradnji sa koautorkom Lorom Čejs. Veriti je
oduševljena što joj se Lora pridružila, i njih dve se raduju
zajedničkom stvaranju nezaboravnog zaključka serijala.

Veriti je oduševljena? Ha! Makar znam da nikada više ne verujem

nijednom saopštenju za medije. Počinjem da čitam komentare ispod
saopštenja.

- Ko je sad pa Lora Čejs?

- ZAŠTO VERITI PREDAJE SVOJE ČEDO NEKOM
DRUGOM?
- Neće moći. Ne, ne, ne.
- Tako to obično ide, zar ne? Prosečna autorka se proslavi pa
uzme još bezvezniju autorku da radi njen posao?

Ostavljam telefon, ali to nije dovoljno. Isključujem zvono i stavljam

ga u torbicu, koju zatim zakopčavam rajsferšlusom. „Ljudi su surovi”,
promrmljam ispod glasa.
Džeremi se nasmeje. „Nikada ne čitaj komentare. Veriti me je to
naučila pre više godina.”
Nikada istinski nisam morala da se nosim s komentarima jer se
nikada istinski nisam izložila tome. „Dobar savet.”
Kad stignemo u prodavnicu, Džeremi iskoči iz džipa i optrči ga da
mi otvori vrata. U meni to izazove nelagodu jer nisam navikla da se

89
neko tako ophodi prema meni, ali Džeremiju bi verovatno bilo još
neprijatnije kad bi mi dozvolio da sama otvorim vrata. On je upravo
onakav tip kakvim ga Veriti opisuje u svojoj autobiografiji.
Ovo mi je prvi put u životu da mi tip otvara vrata. Dođavola. Koliko
je to suludo?
Kada me on uhvati za ruku da mi pomogne da izađem iz džipa,
stegnem se jer ne mogu da predupredim svoju reakciju na njegov
dodir. Želim još a ne bi trebalo da želim ništa.
Oseća li on isto u mojoj blizini?
Seks mu nije dostupan već prilično dugo, što me navodi da se
zapitam nedostaje li mu.
Mora da je teško prilagoditi se tome. Imati brak koji u početku kao
da se vrteo oko seksa, samo da bi seks preko noći nestao iz braka.
Zašto razmišljam o njegovom seksualnom životu dok ulazimo u Target?
„Voliš li da kuvaš?”, pita Džeremi.
„Nije da ne volim. Samo sam oduvek živela sama, tako da ne
spremam često nešto za jelo.”
On uzima kolica za kupovinu i idemo zajedno do odeljka za voće i
povrće. „Šta najviše voliš na jedeš?”
„Takose.”
On se nasmeje. „Prosto ko pasulj.” Uzima sve povrće koje će mu
trebati da spremi takose. Nudim se da im jedne večeri spremim
špagete. To je jedino što spremam za šta iskreno mogu da kažem da
mi ide od ruke.
On je u odeljku za sokove kada mu kažem da ću se vratiti, da mi
treba nekoliko stvari izvan prostora za namirnice. Uzimam tampone,
ali i još nešto da ubacim s njima u kolica, kao što su šampon, čarape i
nekoliko majica pošto ih nisam baš ponela sa sobom.
Nemam pojma zašto me je toliko sramota da kupim tampone. Nije
kao da ih on nikada nije video. Uz to, znajući Džeremija, verovatno ih
je nekoliko puta kupio za Veriti. Liči na muža koji se ne bi dvoumio
oko toga.
Džeremija zatičem u prostoru za namirnice, a dok koračam prema
njemu, primećujem kako su ga opkolile dve žene koje su ostavile svoja
kolica kako bi razgovarale s njim. Leđa su mu priljubljena uz frižider
za sladoled, pa odaje utisak kako bi se rado stopio s njim i umakao.
Dok se približavam, vidim im samo potiljke, ali kad se susretnem sa

90
Džeremijevim pogledom, jedna zgodna plavuša okrene se da vidi šta
on gleda. Crnka izgleda kao da je više u mom fazonu, ali samo dok me
ne pogleda. Predomislim se čim me prostreli.
Kolicima prilazim kao da su divlja životinja, oprezno, bojažljivo.
Da li da svoje stvari stavim u kolica ili će to biti čudno? Odlučujem da
ih stavim u gornju korpu, kao jasnu liniju u pesku: Mi smo zajedno, ali
nismo zajedno. Obe žene me gledaju, istovremeno, a obrve im se dižu
sve više sa svakim predmetom koji stavim u korpu. Ona što stoji
najbliže Džeremiju, plavuša, bulji u moje tampone. Ponovo me
pogleda i nakrivi glavu.
„A ti si?”
„Ovo je Lora Čejs”, odgovara Džeremi. „Lora, ovo su Patriša i
Kerolajn.”
Plavuša izgleda kao da je dobila svežu građu za tračarenje. „Mi
smo Veritine prijateljice”, veli Patriša. Upućuje mi vrlo primetan
pogled svisoka. „Kad smo već kod toga, Veriti se sigurno oseća bolje
kada joj je došla prijateljica u posetu.” Pogleda Džeremija u potrazi za
dodatnim objašnjenjem. „Ili je Lora tvoja prijateljica?”
„Lora je došla iz Njujorka. Sarađuje sa Veriti.”
Patriša se osmehne u istom trenutku kada proizvode zvuk mhm i
ponovo me pogleda. „Kako se tačno sarađuje s piscem?
Pretpostavljala sam da je to pre samotan posao.”
„Ljudi koji se ne bave književnošću obično tako pretpostavljaju”,
kaže Džeremi. Klimne im glavom, izvlačeći nas iz razgovora. „Prijatno
popodne, dame.” Počinje da gura kolica, ali Patriša stavi ruku na njih.
„Reci Veriti da sam je pozdravila i da se nadamo da se dobro
oporavlja.”
„Preneću poruku”, kaže Džeremi, prolazeći mimo nje.
„Pozdravi mi Šermana.”
Patriša iskrivi lice. „Muž mi se zove Vilijam.”
Džeremi klimne glavom. „A. Tako je. Brkam ih.”
Čujem kako se Patriša podrugljivo nasmeje dok odlazimo. Kada
stignemo do sledećeg prolaza između rafova, kažem: „Ovaj. Ko je
Šerman?”
„Tip s kojim se jebe mužu iza leđa.”
Pogledam ga, zaprepašćena. On se smeška.
„U je”, kažem, smejući se. Kad stignemo na kasu, ne mogu da

91
prestanem da se smeškam. Ne znam da sam ikada lično prisustvovala
takvom epskom spuštanju.
Džeremi počinje da stavlja stvari na pokretnu traku. „Verovatno
nije trebalo da se spuštam na njen nivo, ali ne podnosim licemere.”
„Da, ali da nema licemera ne bi bilo ni epskih karmičkih trenutaka
poput ovog kojem sam upravo bila svedok.”
Džeremi uzima preostale stvari iz kolica. Pokušavam da svoje
držim odvojeno, ali on neće da mi dozvoli da sama platim.
Ne mogu da prestanem da blenem u njega dok provlači kreditnu
karticu. Osećam nešto. Nisam sigurna šta. Zaljubljenost? To bi sasvim
imalo smisla. I liči na mene da se zaljubim u muškarca koji je toliko
posvećen svojoj bolesnoj ženi da je odveć slep da vidi bilo koga ili bilo
šta drugo. Previše je slep da vidi čak i kakva mu je žena zaista bila.
Louen Ešli, zaljubljuje se u nedostupnog muškarca koji ima više prtljaga
čak i od nje.
Eto je karma.

92
 9

O
minut.
vamo sam došla tek pre pet dana, ali izgleda kao duže.
Ovde se dani razvlače, dok je u Njujorku, eto, njujorški

Jutros sam čula kako Mirna govori Džeremiju da Veriti ima

temperaturu, zbog čega je danas uopšte nije dovodila u prizemlje dok
nije uveče otišla. Nije mi bilo krivo zbog toga. To je značilo da ne
moram da budem u njenom prisustvu, niti da je gledam s prozora
kancelarije kada izađu ispred kuće.
Međutim, gledam Džeremija. On sedi sam na tremu iza kuće, zuri
u jezero, zavaljen u stolici za ljuljanje koju nije zaljuljao više od deset
minuta. Sedi potpuno nepomično. S vremena na vreme seti se da
trepne. Tamo je već prilično dugo.
Volela bih da znam šta mu trenutno prolazi kroz glavu. Razmišlja
li o onim devojkama? O Veriti? Razmišlja li koliko mu se život
promenio za proteklih godinu dana? Nije se brijao nekoliko dana, tako
da mu brada postaje gušća. Dobro mu stoji, ali nisam sigurna da bi mu
išta stajalo loše.
Naginjem se napred na Veritin pisaći sto i spuštam bradu u šaku.
Smesta zažalim što sam se pokrenula, jer Džeremi to primeti. Okreće
glavu i gleda me kroz prozor. Želim da odvratim pogled, teram se da
izgledam zauzeto, ali očigledno je da sam buljila u njega sad kad sam
naslonjena na stolu i podupirem glavu rukom. Izgledalo bi još gore
kada bih to sada probala da sakrijem, te mu se samo blago osmehujem.
On ne uzvraća osmeh, ali i ne okreće glavu. Nekoliko sekundi
gledamo se u oči i osećam kako njegov pogled komeša nešto u meni.
Pitam se događa li se njemu nešto kada ja gledam njega.
On polako udahne pa ustane sa stolice i ode, prema gatu. Kada
stigne do njega, uzima čekić i počinje da čupa preostalih nekoliko
drvenih dasaka.
Verovatno je žudeo za trenutkom mira a da mu samoću ne
narušavaju ni Kru ni Veriti ni sestra ni ja.

93
 Treba mi zanaks. Nisam ga pila više od nedelju dana. Ošamuti me,
zbog čega mi bude teško da se usredsredim na pisanje ili istraživanje.
Ali sita sam trenutaka u ovoj kući od kojih srce počinje da mi juri kao
što juri sada. Jednom kad me pukne adrenalin, kao da ne mogu da ga
savladam. Bio u pitanju Džeremi, Veriti ili Veritine knjige, stalno mi
nešto opasno unosi nemir. Moja reakcija na ovu kuću i ljude u njoj više
mi rasejava pažnju nego što će to činiti malo ošamućenosti.
Odlazim u spavaću sobu da potražim zanaks u torbi. Čim otvorim
bočicu, začujem kako neko vrišti na spratu.
Kru.
Bacam neotvorenu bočicu pilula na krevet pa brže-bolje istrčavam
iz sobe i penjem se uz stepenice. Čujem ga kako plače. Zvuči kao da to
dopire iz Veritine sobe.
Ma koliko želela da se okrenem i potrčim u suprotnom pravcu,
jasno mi je i da je on dečačić koji je možda u nevolji, pa nastavljam da
hodam.
Kada dospem do vrata, otvaram ih bez kucanja. Kru je na podu,
drži se za bradu. Ruke i prsti su mu krvavi. Na podu pored njega leži
nož. „Kru?” Pružam ruke i podižem ga, pa trčim s njim u kupatilo u
predsoblju. Spuštam ga na pult.
„Daj da vidim.” Odvajam mu drhtave prste od brade da procenim
povredu. Iz rane curka krv, ali izgleda da nije preterano duboka. U
pitanju je posekotina tačno ispod brade. Mora da je držao nož kada je
pao. „Jesi li se posekao nožem?”
Kru me gleda iskolačenih očiju. Vrti glavom, verovatno
pokušavajući da sakrije da je imao nož. Džeremi sigurno ne bi s
naklonošću gledao na to. „Mama je rekla kako ne treba da diram njen
nož.”
Skamenim se. „Tvoja mama to kaže?”
Kru ne odgovara.
„Kru”, velim, uzimajući peškirić za lice. Kao da mi je srce zapelo u
grlu dok mu govorim, ali trudim se da sakrijem strah dok kvasim
peškirić. „Da li ti mama govori?”
Kru je ukočen u telu, pomera mu se samo glava kada zavrti njom.
Pritisnem mu peškirić na bradu neposredno pre nego što začujem
Džeremijeve korake kako preskaču stepenice. Mora da je čuo Krua
kako vrišti.

94
 „Kru!”, vikne on.
„Ovde smo.”
Džeremijeve oči su pune brige kada stigne do vrata. Sklanjam mu
se s puta, i dalje držeći peškirić na Kruovoj bradi.
„Jesi li dobro, druže?”
Kru klimne glavom, a Džeremi uzme peškirić od mene. Sagne se i
pogleda povredu na Kruovoj bradi, a onda pogleda mene. „Šta se
dogodilo?”
„Mislim da se posekao”, velim. „Bio je u Veritinoj spavaćoj sobi. Na
podu je stajao nož.”
Džeremi pogleda Krua, očiju sada pre punih razočaranja nego
straha. „Šta si radio s nožem?”
Kru odmahuje glavom, šmrkćući dok pokušava da prestane da
plače. „Nisam imao nož. Samo sam pao s kreveta.”
Donekle mi je krivo, kao da sam ocinkarila jadnog mališana.
Pokušavam da ga opravdam. „Nije ga držao. Videla sam ga na podu
i pretpostavila da se to desilo.”
Još sam uzdrmana od onoga što je Kru rekao o Veriti i nožu, ali
podsećam se da o Veriti svi govore u sadašnjem vremenu. Sestra,
Džeremi, Kru. Veriti mu je ranije sigurno govorila da se ne igra
noževima, a sada moja mašta pretvara to u nešto više nego što jeste.
Džeremi otvara kućnu apoteku iza Krua i uzima komplet za prvu
pomoć. Kada zatvori ogledalo, zuri u moj odraz. „Idi proveri”, nemo
oblikuje usnama, glavom pokazujući ka vratima.
Izlazim iz kupatila, ali zastajem u predsoblju. Ma koliko Veriti bila
bespomoćna, ne volim da ulazim u tu sobu. Ali znam i da Kru ne treba
da ima pristup nožu, pa se vučem napred.
Veritina vrata su još širom otvorena, te ulazim na prstima, ne želeći
da je probudim. Nije ni da bih mogla. Zaobilazim postelju, donde gde je
Kru bio na podu.
Noža nema.
Okrećem se, pitajući se da ga nisam možda nekud šutnula dok sam
podizala Krua. Pošto ga i dalje ne vidim, spuštam se na pod da
proverim ispod kreveta. Ne računajući tanak sloj prašine, ispod okvira
je potpuno prazno. Guram ruku ispod noćnog stočića pored bolničke
postelje, ali ne nalazim ništa.
Znam da sam videla nož. Nisam poludela.

95
 Zar ne?
Stavljam ruku na dušek da se podignem s poda, ali odmah se
prebacujem nazad na dlanove kada primetim Veriti kako me gleda.
Glava joj je u drugačijem položaju, okrenuta udesno, oči uprte u moje.
Čoveče! Gušim se od straha dok se brzo odmičem unazad, dalje od
kreveta. Završim nekoliko koraka od nje, i premda je, u odnosu na to
kada sam ušla u prostoriju, na njoj drugačija samo glava, strah mi
govori da bežim i spašavam kožu. Ustajem, oslonivši se na komodu, i
ne skidam pogled s nje dok se vraćam ka vratima, sve vreme okrenuta
prema njoj. Pokušavam da suzbijem užas, ali nisam sigurna da se ona
ne sprema da se baci na mene s nožem koji je uzela s poda.
Zatvaram vrata za sobom i stojim tamo, čvrsto držeći kvaku, dok
ne uspem da obuzdam paniku. Udišem i izdišem, ravnomerno, pet
puta, nadajući se da Džeremi neće videti strah u mojim očima kada se
budem vratila da kažem kako nož nije bio tamo.
Ali nož jeste bio tamo.
Tresu mi se ruke. Ne verujem joj. Ne verujem ovoj kući. Ma koliko
znala da treba da ostanem kako bih posao uradila najbolje što mogu,
mnogo bih radije čitave sledeće sedmice spavala u svojim
iznajmljenim kolima na ulicama Bruklina nego još jednu noć u ovoj
kući.
Dok se vraćam u spavaću sobu, cedim napetost iz vrata. Džeremi
stavlja flaster Kruu na bradu.
„Imaš sreće što ne treba da se šije”, veli Džeremi Kruu. Pomaže mu
da spere krv s ruku, a onda mu govori da ide da se igra. Kru me očeše
u prolazu i vrati se u Veritinu sobu.
Čudno mi je što mu je zabavno da sedi na njenoj postelji dok igra
ajped. S druge strane, sigurno samo želi da bude blizu majci. Samo
izvoli, druže, ja uopšte ne želim da joj se približavam.
„Jesi li uzela nož?”, pita Džeremi, brišući ruke peškirom.
Pokušavam da se suzdržim od toga da zvučim onoliko uplašeno
koliko se i dalje osećam. „Nisam mogla da ga nađem.”
Džeremi me gleda još časak a onda kaže: „Ali videla si ga?”
„Učinilo mi se da jesam. Možda i nisam. Nije bio tamo.” Džeremi me
okrzne u prolazu. „Potražiću ga.” Kreće prema Veritinoj sobi, ali se
okrene i zastane kada dođe do vrata. „Hvala što si mu pomogla.”
Osmehuje se, ali vragolastim kezom. „Znam koliko si danas u poslu.”

96
Namigne mi pre nego što uđe u Veritinu sobu.
Zatvaram oči i puštam da me preplavi neprijatnost. Zaslužila sam
to. On verovatno misli da samo zijam kroz prozor kancelarije.
Sad već verovatno treba da popijem dva zanaksa.
Kada se vratim u Veritinu kancelariju, sunce počinje da zalazi, što
znači da će se Kru uskoro istuširati i otići na spavanje. Veriti će preko
noći ostati u svojoj sobi. A ja ću se osećati donekle bezbedno, jer se, ma
koji bio razlog, Veriti plašim samo u ovoj kući. I ne moram noću da
budem u njenoj blizini. Zapravo, noć mi je postala omiljeno vreme
ovde jer tada najmanje viđam Veriti a najviše Džeremija.
Nisam sigurna koliko još mogu da pokušavam da uverim sebe
kako se nisam ozbiljno zacopala u tog čoveka. Ne znam ni koliko još
mogu da pokušavam da uverim sebe da je Veriti bolja osoba nego što
zaista jeste. Nakon što sam pročitala sve knjige iz njenog serijala,
smatram da njeni romani imaju tako dobru prođu zato što ih ona piše
iz ugla negativca.
Kritičari obožavaju to kod nje. Dok sam slušala njenu prvu audio-
knjigu kad sam se vozila ovamo, mnogo mi se dopadalo što
pripovedač izgleda pomalo psihotično. Pitala sam se kako Veriti ulazi
u glavu svojim negativcima. Ali to je bilo pre nego što sam je
poznavala.
Istini za volju, i dalje je ne poznajem, ali poznajem onu Veriti koja
je napisala autobiografiju. Očito je da način na koji je napisala ostale
svoje romane nije bio jedinstven pristup za nju. Na kraju krajeva, kaže
se piši o onome što znaš. Počinjem da mislim kako Veriti piše iz ugla
negativca zato što je i sama negativac. Što poznaje samo zlo.
I sama se osećam pomalo zlobno dok otvaram fioku i radim upravo
ono što sam se zaklela sebi da više nikada neću: čitam novo poglavlje.

97
 Četvrto poglavlje
B ile su rešene da žive; to ću im priznati.
Nije pomagalo ništa što sam pokušavala. Pokušaj pobačaja,
nasumično progutane pilule, „slučajni” pad niz stepenice. Jedina
posledica mojih pokušaja bio je mali ožiljak na obrazu jedne bebe.
Ožiljak za koji sam sigurna da sam odgovorna. Ožiljak o kome
Džeremi nije mogao da umukne.
Nekoliko sati nakon što su me doveli u sobu posle porođaja carskim
rezom, hvala bogu pedijatar je došao da obiđe devojčice. Zažmurila sam,
praveći se da dremam, ali zapravo sam samo zazirala od opštenja s
pedijatrom. Bojala sam se da će me odmah prozreti i znati da nemam
blage predstave kako da budem majka tim stvorenjima.
Pre nego što je lekar napustio sobu, Džeremi ga je pitao za ožiljak.
Lekar je to otpisao, rekavši kako nije neuobičajeno da se jednojajčani
blizanci međusobno grebu u materici. Džeremi se nije složio. „Ali
preduboko je za običnu ogrebotinu.”
„Može biti da je ožiljak od vlaknastog tkiva”, reče lekar. „Ne
brinite. S vremenom će izbledeti.”
„Ne brinem se zbog izgleda”, rekao je Džeremi, maltene se braneći.
„Brinem se da nije nešto ozbiljnije.”
„Nije. Ćerke su vam potpuno zdrave. Obe.” Podrazumeva se.
Lekar je otišao i sestra je otišla i ostali smo samo Džeremi, devojčice
i ja. Jedna je spavala u onom staklenom krevetu ne znam kako se zove.
Drugu je držao Džeremi. Osmehivao joj se kad je primetio da su mi
otvorene oči.
„Zdravo, mama.”
Molim te, ne zovi me tako.
Ipak mu se nasmeših. Dobro je izgledao kao tata. Srećno. Nema
veze što je njegova sreća imala malo veze sa mnom. Ali čak i u svojoj
ljubomori, mogla sam da budem zahvalna za njega. Verovatno će biti
jedan od onih ćalaca što menjaju pelene. Što pomažu s hranjenjem.
Znala sam da ću s vremenom biti još zahvalnija na toj njegovoj strani.

98
Samo mi je trebalo da se naviknem na to. Na ulogu majke.
„Donesi mi onu sa ožiljkom”, rekoh.
Džeremi iskrivi lice, ukazujući kako je razočaran mojim izborom
reči. Valjda je bilo čudno tako to predočiti, ali još ih nismo bili krstili.
Poznavala se samo po ožiljku.
Doneo ju je i stavio mi je u naručje. Gledala sam je. Čekala sam onu
poplavu osećanja, ali ona ni da kanu. Dodirnula sam je po obrazu,
povukla prst preko ožiljka. Izgleda da žičana vešalica nije bila dovoljno
jaka. Verovatno je trebalo da se poslužim nečim što ne popušta tako
lako pod pritiskom. Iglom za pletenje? Nisam sigurna da bi bila
dovoljno dugačka.
„Lekar reče da je ožiljak možda od ogrebotine.” Džeremi se
nasmejao. „Biju se a nisu se još ni rodile.”
Nasmeših joj se. Ne zato što mi se osmehivalo, već zato što je to
verovatno trebalo da uradim. Nisam htela da Džeremi pomisli kako
nisam u nju zaljubljena kao on. Uzeh je za ruku a ona mi se obmota
oko malog prsta. „Častin”, prošaptah. „Možeš da dobiješ lepše ime
pošto ti je sestra bila tako pakosna prema tebi.”
„Častin”, reče Džeremi. „Mnogo mi se sviđa.”
„I Harper”, rekoh. „Častin i Harper.”
Bila su to dva imena od onih koja mi je on poslao. Smatrala sam da
nisu loša. Izabrala sam ih zato što ih je on više puta pominjao, te sam
shvatila da su mu na vrhu liste. Ako bude mogao da vidi koliko se
trudim da ga volim, neće primetiti dve oblasti u kojima moja ljubav
nedostaje.
Častin zaplaka. Migoljila mi se u rukama, i nisam bila sigurna šta
da preduzmem povodom toga. Počeh da je klackam, ali to je bolelo,
pa prestadoh. Njeni krici su postajali sve glasniji.
„Možda je gladna”, ukaza Džeremi.
Imajući u vidu šta sam im sve priredila, toliko sam bila uverena u
predstavu da one neće preživeti rođenje da nisam mnogo razmišljala
šta ću van toga. Znala sam da će najbolji izbor biti da ih dojim, ali
nisam imala ni najmanju želju da tako upropastim grudi. Naročito
pošto ih je bilo dve.
„Zvuči kao da je neko gladan”, reče medicinska sestra kada
samouvereno uđe u sobu. „Dojite li?”
„Ne”, rekoh kao iz topa. Želela sam da istog trena isto onako

99
samouvereno izađe.
Džeremi me je zabrinuto pogledao. „Jesi li sigurna?”
„Ima ih dve”, odgovorih.
Nije mi se dopao izraz na Džeremijevom licu kao da se razočarao
mnome. Uznemiravala me je pomisao da će tako biti. Da će on stati na
njihovu stranu. Da neću više biti važna.
„To nije ništa teže nego da ih hranite na bočicu”, reče Samouverena
Sestra. „Zapravo je zgodnije. Hoćete li da pokušate? Da vidite kako
ide?”
Nisam mogla da skinem pogled sa Džeremija dok sam čekala da
me on oslobodi takvih muka. Ubijalo me je saznanje da on želi da ih
dojim pored tolikih drugih sasvim prikladnih mogućnosti. Ali
klimnuh glavom i spustih rukav spavaćice jer sam želela da mu
udovoljim. Želela sam da bude srećan što sam ja majka njegove dece,
iako ja nisam bila srećna zbog toga.
Izvadih dojku i prinesoh Častin bradavici. Džeremi je posmatrao
sve to. Video je kako mi se hvata za bradavicu. Video je kako joj glava
ide napred-nazad, kako joj se ručica utiskuje meni u kožu. Gledao ju
je kako počinje da sisa.
To mi nije bilo u redu.
Da to novorođenče sisa nešto što je donedavno sisao Džeremi. To
mi se nije dopadalo. Kako će mu moje grudi biti primamljive nakon
što svakodnevno bude gledao kako se bebe hrane iz njih?
„Boli li?”, upita Džeremi.
„Ne baš.”
On mi stavi ruku na glavu i začešlja mi kosu. „Izgledaš kao da te
boli.”
Ne boli me. Samo mi je odvratno.
Gledala sam kako Častin nastavlja da se hrani od mene. Želudac mi
se grčio dok sam davala sve od sebe da mu ne pokažem koliko mi se
to gadi. Sigurna sam da je nekim majkama to bilo prelepo. Meni je bilo
potresno.
„Ne mogu ovo da radim”, prošaptah, a glava mi pade nazad na
jastuk.
Džeremi pruži ruke i svuče mi Častin s dojke. Uzdahnula sam sa
olakšanjem kada je se oslobodili.
„U redu je”, utešno reče Džeremi. „Koristićemo formulu.”

100
 „Jeste li sigurni?”, pitala ga je sestra. „Kao da se već navikava.”
„Stopostotno. Koristićemo formulu.”
Sestra to prihvati i reče da će doneti konzervu similaka kada
napusti sobu.
Osmehnuh se jer me muž i dalje podržava. Čuva mi leđa. Tada je
mene stavio na prvo mesto, i veselila sam se zbog toga. „Hvala”, rekoh
mu.
On poljubi Častin u čelo a onda sede s njom na ivicu mog kreveta.
Piljio je u nju i s nevericom vrteo glavom. „Kako je moguće da sam već
ovoliko zaštitnički nastrojen prema njima kada ih poznajem tek dva
sata?”
Želela sam da ga podsetim kako je prema meni oduvek bio
zaštitnički nastrojen, ali činilo mi se da nije pravi trenutak. Bezmalo
sam imala utisak da se namećem nečemu čega nisam deo. Toj vezi
između oca i ćerke u koju nikada neću biti uključena. On ih već voli
više nego što je ikada voleo mene. Pre ili kasnije staće na njihovu
stranu, čak i ako ja ne budem grešila. Ovo je mnogo gore nego što sam
zamišljala.
On prinese ruku licu i obrisa suzu.
„Ti to plačeš?“
Džeremi cimnu glavu prema meni, preneražen mojim rečima. Ja se
uspaničih. Pa se povratih. „To je zvučalo čudno”, rekoh. „Mislila sam
u dobrom smislu. Divno mi je koliko ih voliš.”
Njegova iznenadna napetost iščile s mojim brzim vađenjem.
Ponovo je pogledao Častin i rekao: „Nikada ništa nisam ovoliko voleo.
Misliš li da si bila u stanju da nekoga ovoliko voliš?”
Prevrnuh očima i pomislih: Ja jesam nekoga ovoliko volela, Džeremi.
Tebe. Četiri godine. Hvala što si primetio.

101
 10

N e znam zašto sam iznenađena kada vratim rukopis u fioku.

Njen sadržaj tresne kada je ljutito zalupim. Zašto sam ljuta?
Ovo nije ni moj život ni moja porodica. Pretraživala sam prikaze
Veritinih romana pre nego što sam došla ovamo, i devet od deset
kritičara pomenulo je kako je poželelo da zavrljači svoj kindl ili knjigu
kroz sobu.
Ja bih nekako uradila isto s njenom autobiografijom. Nadala sam se
da će je rođenje ćerki opametiti, ali to je izostalo. Samo ju je dodatno
opkolila tama.
Ona izgleda tako hladno i tvrdo, ali ja nisam majka. Da li mnogo
majki isprva deli takva osećanja prema deci? Ako je tako, zacelo nisu
iskrene u tom pogledu. To je verovatno slično onome kada majka tvrdi
kako nema omiljeno dete, a verovatno ima. To je nešto prećutno
između majki. Pretpostavljam da ne postaneš svesna toga dok i sama
ne postaneš majka.
Ili možda Veriti naprosto nije zaslužila da bude majka. I ja ponekad
pomislim kako bih imala decu. Uskoro ću napuniti trideset dve godine
i lagala bih kada bih rekla da se ne plašim da se prilika nikada neće
ukazati. Ali budem li se ikada našla u vezi s muškarcem za koga bih
volela da bude otac mog deteta, bio bi to neko nalik Džeremiju.
Umesto da bude zahvalna što je predivan otac, Veriti mu je zamerala.
Džeremijeva ljubav prema njegovim ćerkama izgledala je iskrena
od samog početka. I dalje izgleda iskrena. A nije ih izgubio tako
davno. To stalno gubim iz vida. Verovatno i dalje prolazi kroz faze
gubitka, dok se bavi oko Veriti i dok je uz Krua i dok osigurava da
prihodi na koje su navikli kao porodica potpuno ne presuše. Samo
delić od onoga što je preživeo za neke bi bilo previše. Ali on se nosi sa
svim tim istovremeno.
Ove sedmice, dok sam preturala po njenim stvarima, u ormaru u
Veritinoj kancelariji pronašla sam kutije s fotografijama. Spustila sam
kutiju, ali još nisam pretresla slike. To mi liči na još jedno remećenje
privatnosti s moje strane. Ova porodica, barem Džeremi, poverila mi

102
je da dovršim ovaj serijal, a to što me opseda Veriti neprestano me
skreće s puta.
Ali ukoliko Veriti unosi toliko sebe u svoj serijal, stvarno moram da
je upoznam što bolje mogu. Ovo zapravo nije njuškanje. Ovo je
istraživanje. Eto vam. Opravdanje gotovo.
Nosim kutiju fotografija na kuhinjski sto, otvaram poklopac, zatim
vadim pregršt fotki, pitajući se ko ih je razvio. Zahvaljujući pronalasku
smartfonova, ljudi danas nemaju mnogo pravih fotografija pri ruci.
Ali ovde je toliko slika dece. Neko se potrudio da svaka fotka koju
usnime bude odštampana. Opkladila bih se da je to bio Džeremi.
Podižem jednu fotku sa Častin. Krupan kadar. Načas buljim u njen
ožiljak. Juče nisam mogla da razmišljam o njemu, te sam guglala da
otkrijem mogu li pokušaji pobačaja zaista da izazovu štetu u materici.
Više nikada neću guglati tako nešto. Nažalost, mnoge bebe prežive
pokušaje i rađaju se unakažene mnogo gore nego samo s malim
ožiljkom. Častin je u stvari imala sreće. I ona i Harper.
Eto... dok im sreća nije okrenula leđa.
Džeremijevi koraci se približavaju stepenicama. Ne trudim se da
sakrijem slike, jer sam sigurna da mu neće smetati što ih gledam ovde
dole.
Dok on ulazi u kuhinju, osmehnem mu se i nastavim da ih
razvrstavam. On okleva na putu do frižidera, a pogled mu pada na
kutiju na stolu.
„Imam utisak da ću joj lakše ući u glavu ako je upoznam”,
objašnjavam. „Da će mi to pomoći pri pisanju.” Okrećem glavu od
njega, pa gledam jednu fotku sa Harper, onom koja se na fotkama
retko osmehuje.
Džeremi seda pored mene i uzima jednu sliku sa Častin.
„Zašto se Harper nikada nije smešila?”
Džeremi se naginje i uzima mi fotku sa Harper iz ruke. „Kada je
imala tri godine, utvrdili su joj da ima Aspergerov sindrom. Nije se
mnogo izražavala.”
Prelazi prstom preko njene fotografije, a onda je ostavlja sa strane i
izvlači drugu iz kutije. Na njoj su Veriti i devojčice. Daje mi je. Sve tri
su obučene isto, u istim pidžamama. Ako na ovoj slici i nije volela
svoje ćerke, Veriti je to zacelo dobro isfolirala.
„Naš poslednji Božić pre Kruovog rođenja”, kaže on, objašnjavajući

103
fotku. Izvlači pregršt i počinje da ih prelistava. S vremena na vreme
zastaje na fotkama s devojčicama, ali preskače one sa Veriti.
„Evo”, veli on, izvlačeći jednu iz štosa. „Ovo mi je omiljena fotka s
njima. Redak osmeh od Harper. Bila je opsednuta životinjama, te smo
joj za peti rođendan doveli zoološki park koji su postavili u dvorištu.”
Smešim se na sliku. Ali ponajviše zato što je na slici i Džeremi, sa
retkim izrazom radosti na licu. „Kakve su bile?”
„Častin je bila zaštitnica. Mala prznica. Čak i kada su bile male,
mogla je da nasluti kako je Harper drugačija od nje. Čuvala ju je.
Pokušavala je da govori Veriti i meni kako da se staramo o njoj. I
bogami, kada je stigao Kru, mislili smo da ćemo morati da joj ga
predamo. Bila je opsednuta.” Stavlja fotografiju sa Častin na gomilu
slika koje je već pogledao. „Bila bi sjajna majka jednog dana.”
Uzima jednu fotku sa Harper. „Harper mi je bila posebna. Ponekad
nisam siguran da ju je Veriti razumela kao ja, ali bilo je to bezmalo kao
da mogu da naslutim njene potrebe, znaš? Teško je izražavala
osećanja, ali znao sam šta je pokreće, šta je raduje, šta je rastužuje, čak
i kada nije to baš najbolje umela da predoči svetu. Uglavnom je bila
srećna. Mada je Kru nije odmah zanimao, dok nije napunio tri ili četiri
godine pa je stvarno mogao da se igra s njom. Pre toga je mogao da
bude i još jedan komad nameštaja.” Podiže sliku na kojoj su njih troje.
„Nije pitao za njih. Nijednom. Ne pominje ih čak ni po imenu.”
„Zabrinjava li te to?”
On me pogleda. „Ne znam treba li da odahnem ili da budem
zabrinut.”
„Verovatno i jedno i drugo”, priznajem.
On podiže jednu fotku na kojoj su Veriti i Kru, neposredno posle
Kruovog rođenja. „Išao je na terapiju nekoliko meseci. Ali plašio sam
se da ga to samo svake sedmice podseća na tragedije, pa sam prestao
da ga vodim. Bude li pokazivao znake da mu treba kada bude stariji,
odvešću ga opet. Da se pobrinem da bude dobro.”
„A ti?”
On me ponovo pogleda. „Šta ja?”
„Kako si ti?”
Ne odvraća pogled. Nije zatečen. „Meni se svet okrenuo naopačke
kada je Častin umrla. A onda, kada je poginula Harper, sasvim mu je
došao kraj.” Opet pogleda u kutiju fotki. „Kada su mi javili za Veriti...

104
preostalo mi je da osećam samo ljutnju.”
„Prema kome? Bogu?”
„Ne”, tiho govori Džeremi. „Bio sam ljut na Veriti.”
Opet me pogleda, i ne mora ni da kaže zašto se ljutio na nju. Misli
da je namerno udarila u ono drvo.
U prostoriji u kući vlada tišina. On i ne diše.
Posle izvesnog vremena, on odgurne stolicu i ustane. Ustajem s
njim jer imam osećaj da je ovo prvi put da je ikome to priznao. Možda
i sebi. Primećujem kako ne želi da vidim o čemu razmišlja, jer se
okreće od mene i skršta ruke na potiljku. Stavljam mu ruku na rame,
a onda se pomerim tako da stojim ispred njega, želeo on to ili ne.
Obuhvatim ga rukama oko struka, privijem mu lice na grudi i zagrlim
ga. On me obujmi oko leđa uz težak uzdah. Steže me, čvrsto, i vidim
da mu je zagrljaj potreban ko zna od kada.
Stojimo tako duže nego što bi zagrljaj trebalo da traje, dok oboma
ne postane očigledno kako ne bi trebalo da se i dalje držimo jedno za
drugo. Snaga njegovog zagrljaja popušta i, u nekom trenutku, više se
ne grlimo. Držimo se. Osećamo težinu vremena koje je minulo otkako
smo se bilo on bilo ja verovatno ovako osećali. U kući vlada mir, te
čujem kada on proba da prestane da diše. Osećam sve njegovo
oklevanje dok mu se ruka polako pomera uvis meni na potiljak.
Oči su mi zatvorene, ali otvaram ih jer želim da ga gledam. Nešto
me vuče, naginje mi glavu unazad na njegovu ruku dok mu podižem
lice s grudi.
On me sada gleda, i nemam pojma sprema li se da me poljubi ili da
se odmakne, ali, ovako ili onako, prekasno je. Sve što je pokušavao da
ne kaže osećam u tome kako me drži. U tome kako je prestao da udiše
vazduh.
Osećam kako me privlači usnama. Ali onda mu pogled poleti uvis
a ruka mu padne.
„Ej, druže”, veli Džeremi, gledajući mi preko ramena. Džeremi
uzmakne. Pusti me. Hvatam se za naslon stolice, osećajući se
dvostruko teža sad kad me je pustio.
Poglednem ka vratima, i vidim Krua kako pilji u nas. Bez izraza na
licu. Trenutno mnogo liči na Harper. Pogled mu padne na kutiju
fotografija na stolu i potrči prema njima. Maltene se baci.
Žurno ustuknem, zapanjena njegovim pokretima. On uzima fotke

105
i besno ih gura nazad u kutiju.
„Kru”, blago govori Džeremi. Pokušava da uhvati sina za ručni
zglob, ali Kru se otrgne od njega. „Ej”, kaže Džeremi, prignuvši mu se
bliže. Čujem zbunjenost u Džeremijevom glasu, kao da nikada nije
video tu Kruovu stranu.
Kru počinje da plače dok treska slike nazad u kutiju.
„Kru”, veli Džeremi, već ne mogući da sakrije zabrinutost. „Samo
gledamo slike.” Pokušava da privuče Krua k sebi, ali Kru mu se istrže
iz naručja. Džeremi ga ponovo hvata, privlačeći ga sebi na grudi.
„Vrati ih unutra!”, viče Kru prema meni. „Ne želim da ih vidim!”
Grabim preostale fotografije i guram ih nazad u kutiju. Stavljam
poklopac i podižem je, držeći je čvrsto uz grudi dok Kru pokušava da
se izvuče iz Džeremijevog stiska. Džeremi ga podigne i istrči iz
kuhinje s njim. Odlaze na sprat, a ja ostajem da stojim u kuhinji,
potresena, zabrinuta.
Šta ono bi?
Na spratu je tiho nekoliko minuta. Ne čujem Krua ni da se opire ni
da viče, te pomislim da je to povoljan znak. Ali osećam slabost u
kolenima a glava mi je teška. Moram da prilegnem. Možda večeras
nije trebalo da popijem dva zanaksa. Ili možda nije trebalo da
donesem porodične fotografije i da ih izložim ispred porodice koja se
još nije oporavila od gubitka. Ili možda nije trebalo da se zamalo
poljubim sa oženjenim muškarcem. Trljam se po čelu, naprasno
obuzeta porivom da se dam u trk da pobegnem i da se više nikada ne
vratim u ovu kuću tuge.
Šta i dalje tražim ovde?

106
 11

Č ak i u podne, dok sunce stražari nad ovim delom sveta, u ovoj

kući je ipak jezivo. Sada je četiri po podne. Džeremi ponovo
radi na gatu, a Kru se igra u pesku blizu njega.
Kroz kuću kola neka energija što unosi nemir. Večito je tu, i kao da
ne mogu da je se otresem. Kao da se pogoršava noću, noćna i žestoka.
Sigurno mi je većim delom u glavi, ali to me ne smiruje, budući da ono
što vreba u glavi ume da bude isto onako opasno kao opipljive pretnje.
Sinoć sam se probudila kako bih otišla u toalet. Učinilo mi se da
sam čula neki zvuk u predsoblju korake lakše od Džeremijevih a teže
od Kruovih. Zatim, nedugo potom, zvučalo je kao da stepenice škripe,
jedna po jedna, kao da se neko šunja uz njih namerno gazeći lako.
Trebalo mi je određeno vreme da zaspim posle toga jer su zvukovi
neizbežni u ovolikoj kući. A kada imate spisateljsku maštu, svaki zvuk
postaje pretnja.
Glava mi se trza prema vratima kancelarije. Napeta sam, čak i sad,
a čujem samo kako Ejpril razgovara s nekim u kuhinji. Istim
smirujućim tonom služi se kada se obraća Veriti, kao da pokušava da
je nagovori da se vrati u život. Džeremija nikada nisam čula kako se
obraća supruzi. Ali priznao je da je bio ljut na nju. Voli li je još? Sedi li
u njenoj sobi i govori joj koliko mu nedostaje zvuk njenog glasa? To
liči na nešto što bi on radio. Makar tada. A sada?
Neguje je, katkad pomaže da se ona nahrani, ali nikada ga nisam
zaista čula da se obraća neposredno njoj. Zbog toga se pitam misli li
da ona uopšte više nije tamo unutra. Kao da osoba o kojoj vodi računa
više nije njegova žena.
Možda je u stanju da razdvoji ljutnju prema Veriti i razočaranost u
nju od žene koju neguje, jer više ne veruje da je posredi ista osoba.
Odlazim u kuhinju zato što sam gladna, ali i zato što me zanima da
gledam kako Ejpril opšti sa Veriti. Zanima me da vidim ispoljava li
Veriti bilo kakve fizičke reakcije u dodiru s njom.
Ejpril sedi za stolom s Veritinim ručkom. Otvaram frižider i gledam

107
kako je hrani. Veritina vilica se pomera napred-nazad, gotovo
robotski, nakon što joj Ejpril stavi u usta kašiku krompir-pirea. Hrana
je uvek meka. Krompir-pire, kompot od jabuke, blendirano povrće.
Bolnička hrana, bljutava i laka za varenje. Uzimam čašu Kruovog
pudinga a onda sedam za sto sa Ejpril i Veriti. Ejpril to prima k znanju
letimičnim pogledom i klimanjem glavom, ali ničim drugim.
Nakon što sam pojela nekoliko zalogaja pudinga, odlučujem da
pokušam da proćaskam s tom ženom koja neće da opšti sa mnom.
„Koliko dugo ste medicinska sestra?”
Ejpril izvuče kašiku iz Veritinih usta i gurne je nazad u krompir.
„Toliko da imam manje od deset godina do penzije.”
„Lepo.”
„Ali ti si mi omiljeni pacijent”, veli Ejpril Veriti. „Bez premca.”
Iako ja postavljam pitanja, ona odgovore upućuje Veriti.
„Koliko dugo radite sa Veriti?”
Ponovo, Ejpril odgovara prema Veriti. „Koliko dugo već radimo
ovo?”, pita, kao da će joj Veriti odgovoriti. „Četiri sedmice?” Pogleda
me. „Da, zvanično su me unajmili pre jedno četiri sedmice.”
„Jeste li poznavali porodicu? Pre Veritine nesreće?”
„Ne.” Ejpril obriše Veriti usta a onda stavi poslužavnik s hranom
na sto. „Mogu li načas da porazgovaram s vama?” Nakrivi glavu ka
predsoblju.
Zastajem, pitajući se zašto moramo da izađemo iz kuhinje kako bi
ona razgovarala sa mnom. Međutim, ustajem i izlazim za njom.
Naslanjam se na zid i stavljam u usta novi zalogaj pudinga dok Ejpril
gura ruke u gornji deo uniforme.
„Ne očekujem da znate ovo, posebno ako nikada niste bili u blizini
nekoga u Veritinom stanju. Ali nije učtivo raspravljati o ljudima poput
nje kao da nisu tačno pred vama.”
Držim kašiku, spremajući se da je izvučem iz usta. Načas zastajem,
a onda je gurnem nazad u čašu pudinga. „Izvinite. Nisam bila svesna
da to radim.”
„To je lako učiniti, pogotovo ako smatrate da vas neko ne može
primiti k znanju. Veritin mozak očigledno ne obrađuje podatke kao
nekada, ali ne znamo u kojoj meri ih obrađuje. Samo pripazite kako
predočavate nešto u njenom prisustvu.”
Uspravljam se, izlazeći iz opuštenog položaja uza zid. Nisam imala

108
pojma da vređam.
„Naravno”, govorim, klimajući glavom.
Ejpril se osmehuje, a osmeh je prvi put iskren.
Na svu sreću, trenutak neprijatnosti između nas dve završava se
zahvaljujući Kruu. On protrči kroz vrata na zadnjem ulazu, držeći
nešto u rukama. Projuri između mene i Ejpril, u kuhinju. Ejpril odlazi
za njim.
„Mama”, uzbuđeno veli Kru. „Mama, mama, našao sam kornjaču.”
Stoji ispred nje, podižući kornjaču tako da je ona vidi. Ide joj
prstima po oklopu. „Mama, pogledaj je.” Sada je drži više,
pokušavajući da navede Veriti da uperi pogled u kornjaču. Ona to
naravno ne čini. On ima tek pet godina, i verovatno ne može ni da
pojmi zbog čega sve ona ne može više da razgovara s njim, ni da ga
gleda ni da reaguje na njegovo uzbuđenje. Odmah mi bude žao zbog
njega, znajući da verovatno i dalje čeka da se ona u potpunosti
oporavi.
„Kru”, kažem, prilazeći mu. „Da vidim tvoju kornjaču.”
On se okrene i podigne je da je pogledam. „Ovo nije slatkovodna
kornjača. Tata kaže da takve imaju belege na vratu.”
„Čoveče”, govorim. „To je baš strava. Hajdemo napolje da nađemo
u šta da je stavimo.”
Kru skoči od uzbuđenja, pa projuri mimo mene. Izlazim iz kuće za
njim i pomažem mu u potrazi po imanju dok ne pronađe jednu staru
crvenu kofu da je stavi u nju. Onda Kru bubne na travu i stavi kofu
sebi u krilo.
Sedam pored njega, delom zato što mi postaje baš krivo zbog njega,
ali i zato što sa ovog mesta u dvorištu imamo čist vidik na Džeremija
koji radi na gatu.
„Tata je rekao kako ne smem da imam još jednu kornjaču zato što
sam poslednju ubio.”
Okrećem glavu prema Kruu.
„Izgubio sam je u kući”, kaže on. „Mama ju je našla ispod svog
kauča i bila je mrtva.”
Aha. Dobro. Pomislila sam na nešto mnogo zlokobnije. Načas sam
pomislila da je kornjaču ubio namerno.
„Mogli bismo da je pustimo baš ovde u travu”, govorim mu. „Tako
možeš da vidiš u kom će pravcu puziti. Možda će te odvesti do svoje

109
tajne porodice kornjača.”
Kru je uzima iz kofe. „Misliš li da ima muža?”
„Možda.”
„Možda ima i bebe.”
„Može biti.”
Kru je spušta u travu ali, prirodno, kornjača je odveć uplašena da
bi se pomerila. Gledamo je izvesno vreme, čekajući da izađe iz oklopa.
Krajičkom oka vidim kako nam se približava Džeremi. Kada priđe,
pogledam ga, rukom zaklanjajući sunce da mi ne ide u oči.
„Šta ste to našli vas dvoje?”
„Kornjaču”, kaže Kru. „Ne brini, neću je zadržati.”
Džeremi mi dobaci osmeh zahvalnosti. Zatim sedne na travu pored
Krua. Kru mu se primakne, ali onda uhvati Džeremija za podlakticu i
opet se odmakne. „Odvratno. Znojav si.”
I jeste znojav, ali ne bih rekla da je to odvratno.
Kru se odgurne od trave. „Gladan sam. Obećao si mi da večeras
možemo da izađemo na večeru. Godinama nisam bio u restoranu.”
Džeremi se nasmeje. „Godinama? Prošlo je samo nedelju dana od
kada sam te vodio u Mekdonalds.”
Kru kaže: „Da, ali pre nego što su mi sestre umrle stalno smo išli
nekuda da jedemo.”
Gledam kako se Džeremiju ukoče ramena na tu opasku. Sam je
rekao kako Kru nije pomenuo devojčice otkako su umrle, tako da je
ovaj trenutak značajan.
Džeremi duboko udahne a onda potapše Krua po leđima. „Imaš
pravo. Idi operi ruke i spremi se. Moraćemo da se vratimo pre nego
što Ejpril večeras ode.”
Kru pohita prema kući, potpuno zaboravivši na kornjaču. Džeremi
ga gleda određeno vreme, očiju punih misli. Zatim ustane i pruži ruku
da mi pomogne da se podignem. „Hoćeš s nama?”, pita.
Zove me na prijateljsku večeru sa svojim detetom, ali moje žudno
srce odgovara kao da me je upravo zvao na sudar. Smešim se dok
brišem dupe pantalona. „Vrlo rado.”

* * *
Otkako sam došla u Džeremijevu kuću, nisam imala razloga da se
trudim oko svog fizičkog izgleda. Iako se i dalje nisam preterano

110
potrudila pre nego što smo krenuli, Džeremi je sigurno primetio
maškaru, sjaj za usne, i to da sam prvi put raspustila kosu. Kad smo
stigli u restoran i dok mi je pridržavao vrata, tiho je rekao: „Baš lepo
izgledaš.“
Njegov kompliment mi se slegao u želucu, i još ga osećam premda
smo završili s jelom. Kru sedi na istoj strani separea kao Džeremi.
Otkako je pojeo desert, priča viceve.
„Imam još jedan”, veli Kru. „Od čega je skraćeno E. T.?” 4
Džeremi se i ne trudi da odgovara na Kruove viceve jer ih je čuo
milion puta. Ja se smešim Kruu i pravim se kako ne znam odgovor.
„Zato što ima kratke noge”, kaže Kru, smejući se i zavaljujući se
nazad na sedište. Njegove reakcije na njegove sopstvene viceve
zasmejavaju me više od samih viceva.
A onda: „Zašto se u džungli ne igra poker?”
„Ne znam, zašto?”, pitam.
„Previše geparda!”5
Mislim da nisam prestala da se smejem od kada je počeo da nam
priča viceve.
„Na tebe je red”, veli Kru.
„Na mene?”, pitam.
„Da, na tebe je red da ispričaš vic.”
O, bože. Osećam pritisak od petogodišnjaka. „Dobro, ček da
razmislim. “ Posle nekoliko sekundi, pucnem prstima. „Dobro, imam
jedan. Šta je zeleno, paperjasto, i može da te ubije ako padne s drveta?”
Kru se naginje napred s bradom u dlanovima. „Ovaaaaaj. Ne
znam.”
„Paperjasti zeleni klavir.”
Kru se ne smeje na moj vic. A ni Džeremi. Isprva.
Zatim, posle nekoliko sekundi, Džeremi prasne u smeh, na šta se ja
nasmešim.
„Ne kapiram”, govori Kru.
Džeremi se i dalje smeje, vrteći glavom.
Kru pogleda Džeremija. „Kako je to smešno?”

4 Igra reči: pitanje bi moglo da se prevede i kao „Zašto je I-Ti nizak?"; reč je o vanzemaljcu iz
Spilbergovog istoimenog filma. (Prim. prev.)
5 Engl: cheetahs što zvuči isto kao cheaters (varalice). (Prim. prev.)

111
 Džeremi obgrli Krua rukom. „I nije”, kaže. „Smešno je zato što nije
smešno.”
Kru me pogleda. „Vicevi ne idu tako.”
„Dobro, imam još jedan”, velim. „Šta je crveno i ima oblik kofe?”
Kru slegne ramenima.
„Plava kofa obojena crveno.”
Džeremi steže vilicu, trudeći se da suzdrži smeh. To što ga vidim
kako se smeje verovatno je nešto najbolje što se desilo otkako sam se
pojavila ovde.
Kru nabira nos. „Pričanje viceva ti ne ide baš od ruke.”
„Daj. Bili su baš smešni.”
Razočaran, Kru odmahuje glavom. „Nadam se da u knjigama ne
pokušavaš da budeš duhovita.”
Džeremi se zavaljuje na sedištu i drži se za bokove, pokušavajući
da obuzda smeh dok konobarica prilazi s računom. Džeremi ga uzima
od nje. „Ja častim”, uspeva da izusti.
Kad se vratimo kući, Kru stigne da uđe pre nas. „Trči na sprat i reci
Ejpril da smo stigli”, dovikne Džeremi za njim.
Džeremi zatvori vrata što vode u garažu, i oboje zastanemo pre
nego što pođemo dalje u kuću. Sakriveni smo u neosvetljenom kutku
blizu stepenica, ali njemu preko lica pada pruga svetlosti iz kuhinje.
„Hvala na večeri. Bilo je zabavno.”
Džeremi skida jaknu. „Jeste.” Smeši se dok kači jaknu na vešalicu
blizu vrata. Večeras izgleda drugačije, kao da ga život pritiska manje
nego inače. „Treba češće da izvodim Krua.”
Klimam glavom u znak slaganja, gurajući ruke u zadnje džepove.
Sledećih nekoliko sekundi ispunjavaju se gustom tišinom. To gotovo
da liči na onaj trenutak na kraju pravih ljubavnih sastanaka kada ne
možeš da se odlučiš između poljupca i zagrljaja.
Naravno, u ovom slučaju ne bi bilo primereno ni jedno ni drugo jer
ono nije bio sudar.
Zašto sam imala osećaj da jeste?
Prekidamo da se gledamo u oči kada Kru počne da silazi niz
stepenice. Džeremijev pogled načas skreće na njegove noge, ali pre
nego što ode, vidim kako je kratko izbacio vazduh, kao da ga je Kru
prekinuo u nečemu zbog čega bi se ubrzo pokajao. U nečemu zbog
čega nisam sigurna da bih se ja pokajala.

112
 Teško uzdahnem a onda odlazim pravo u Veritinu kancelariju i
zatvaram vrata. Moram da skrenem sebi pažnju. Osećam izvesnu
prazninu bol u stomaku za koji ne verujem da će nestati. Kao da mi
treba još trenutaka s njim. Trenutaka koje ne mogu da dobijem.
Trenutaka koje ne treba da dobijem.
Prelistavam stranice Veritinog rukopisa, u nadi da ću naići na neku
prisnu scenu sa Džeremijem.
Nisam sigurna kakva sam trenutno osoba zbog toga, jer nije u redu
da ovo čitam, na više nivoa, ali nije toliko pogrešno kao što bi bilo da
fizički s njim pređem onu liniju.
Ne mogu da ga imam u stvarnom životu, ali mogu da saznam
kakav je u krevetu, kako bih obogatila maštarije koje ću sigurno imati
o njemu.

113
 Peto poglavlje
B ila sam na ivici nervnog sloma. Osećala sam to. Ili bar blagog
sloma. Izliva besa. Napada gneva. Međutim, ništa od toga ne bi
bilo umesno.
Jednostavno nisam to više mogla da podnesem. Ako nije plakala
jedna, plakala je druga. Ako jedna nije bila gladna, bila je druga. Retko
su spavale u isto vreme. Džeremi je bio od velike pomoći i obavljao je
pola posla s njima, ali da smo imali samo jedno dete, mogla bih makar
da predahnem. Ali bilo ih je dve, kao da smo oboje po čitav dan
samohrani roditelji novorođenčeta.
Kada su se devojčice rodile, Džeremi je još prodavao nekretnine.
Uzeo je dve slobodne sedmice da mi pomogne s devojčicama, ali dve
sedmice su istekle i morao je da se vrati na posao. Dadilju nismo mogli
da priuštimo jer je avans koji sam nedavno dobila za prodaju svog
prvog rukopisa bio mali. Bila sam prestravljena od toga da
svakodnevno devet sati ostajem nasamo s bebama dok on nije kod
kuće.
Međutim, kada se Džeremi vratio na posao, ispostavilo se da je to
nešto najbolje što mi se ikada dogodilo.
On bi otišao u sedam ujutru. Ja bih se probudila s njim da bi me
video kako vodim računa o devojčicama. Nakon što bi on otišao,
vratila bih ih u krevece, isključila im monitore i vratila se u postelju.
Od dana kada se on vratio na posao, počela sam, kako mi se čini, da
spavam bolje nego ikada. Bili smo u stanu na uglu zgrade, i njihova
soba se nije naslanjala ni na jedan drugi stan, tako da niko nije mogao
da ih čuje kako plaču.
Ni ja nisam mogla da ih čujem kada stavim čepiće u uši.
Posle tri dana od Džeremijevog povratka na posao, imala sam
utisak da mi se život vraća u normalu. Preko dana sam mnogo
spavala, ali pre nego što bi se Džeremi vratio kući, nahranila bih ih i
okupala, pa bih počela da spremam večeru. Svake večeri kada bi on
prošao kroz vrata, bebe bi bile mirne jer se neko konačno pobrinuo za

114
njih, iz kuhinje bi dopirao miris jela, a njega bi oduvalo s nogu to kako
se nosim sa životom.
Dotad mi noćna hranjenja više nisu ni smetala, jer mi se promenio
raspored spavanja. Najviše sam spavala dok je Džeremi bio na poslu.
A devojčice su noću spavale prilično dobro usled iscrpljenosti od
celodnevnog plakanja. Ali plakanje je verovatno bilo dobro za njih.
Većinom noći dok su svi spavali mogla sam da pišem, tako da sam
napredovala i u pogledu karijere.
Jedino mesto koje mi je nedostajalo bilo je spavaća soba. Budući da
su bile minule samo četiri sedmice od njihovog rođenja, lekar mi još
nije dozvoljavao da imam seks. Ali znala sam, ako ne budem mogla
da održim taj deo braka u životu, da se to brzo može proširiti na druge
oblasti našeg braka. Grozan seksualni život je kao virus. Brak može da
vam bude zdrav u svim ostalim pogledima, ali jednom kada seks
presahne, to počinje da vam zaražava sve ostale delove odnosa.
Bila sam rešena da ne dozvolim da nam se to dogodi.
Prethodne noći probala sam da imam seks s njim, ali Džeremi se
plašio da će me povrediti. Iako sam se porodila carskim rezom, rana
ga je i dalje brinula. Pročitao je na Internetu kako ne može ni prst da
mi gurne dok ne dobijemo odobrenje od lekara, a od tog pregleda
delile su nas još dve sedmice. Nije hteo da ima seks sa mnom dok to
ne odobri stručni medicinar.
Međutim, ja nisam htela toliko da čekam. Nisam mogla.
Nedostajao mi je. Nedostajala mi je ona veza s njim.
Džeremi se probudio one noći u dva ujutru zato što mu je moj jezik
klizio uz kurac. Gotovo sam sigurna da mu je kurac bio tvrd kao stena
još dok se nije sasvim probudio.
Znala sam da se probudio samo zato što mu je ruka prešla na moju
glavu a prsti mu se upleli u moju kosu. Samo je taj pokret izveo. Nije
čak ni podigao glavu s jastuka da me pogleda, a to mi se iz nekog
razloga dopalo. Nisam sigurna ni da je otvorio oči. Ostao je nepomičan
i tih dok sam ga izluđivala jezikom.
Lizala sam ga, zadirkivala ga, dirala ga petnaest minuta a da ga
nijednom nisam stavila u usta. Znala sam koliko želi da to uradim, jer
ga je obuzimao nemir i trebalo mu je ono olakšanje, ali nisam htela da
ga dobije od mojih usta. Htela sam da ga dobije tako što će me jebati
prvi put posle više nedelja.

115
 Ruka mu je bila nestrpljiva, stiskala me je za potiljak, gurala me
dole na njegov kurac dok je on ćutke preklinjao da ga uzmem u usta.
Nisam to htela i nastavila sam da se opirem pritisku njegove ruke dok
sam ga ljubila i lizala, kada je on samo želeo da mi ga strpa u usta.
Kad sam bila sigurna da sam ga izludela toliko da njegova želja
odnese prevagu nad zabrinutošću za mene, odmakoh se od njega. On
pođe za mnom. Pala sam na leđa i raširila noge, a on uđe u mene bez
iole razmišljanja o tome da li je prerano da bude tu. Nije bio ni nežan.
Kao da ga je moj jezik doveo na ivicu ludila, jer je ulazio u mene toliko
žestoko da me je stvarno bolelo.
Trajalo je skoro sat i po jer čim je svršio, dudlala sam mu dok se nije
opet ukrutio. Oba puta dok smo se jebali, nismo prozborili ni reč. Pa
čak ni nakon što je sve bilo gotovo a ja bila zgnječena pod težinom
njegovog iscrpljenog tela, i dalje nismo progovarali. On se prevrnu s
mene i zagrli me. Posteljina nam je bila umrljana znojem i spermom,
ali bili smo previše zaokupljeni spavanjem da bismo marili.
Tada sam znala da je sve u redu. Da će s nama sve biti u redu. Da
Džeremi i dalje obožava moje telo kao i oduvek.
Ćerke su nam dotad možda već uzele mnogo, ali znala sam da je
njegova želja jedina stvar koja će zauvekbiti moja.

116
 12

T o poglavlje je bilo daleko najteže za čitanje do sada.

Zbunjuje me kako majka može mirno da spava dok joj deca
plaču u susednoj sobi. Ona je bezosećajna.
Bila sam pod utiskom da je Veriti možda bila sociopata, ali sada
više naginjem tome da je bila psihopata.
Sklanjam rukopis i služim se Veritinim računarom da se podsetim
tačne definicije psihopate. Skrolujem svaku crtu ličnosti. Patološki
lažov, lukav i manipulativan, nedostatak kajanja ili griže savesti,
bezosećajnost i nedostatak empatije, površne emotivne reakcije.
Ona pokazuje svaku od tih osobina. Jedino u vezi s njom zbog čega
se pitam da li je bila psihopata jeste njena opsednutost Džeremijem.
Psihopatama je teže da se zaljube, a ukoliko se zaljube, teško im je da
zadrže tu ljubav. Skloni su brzom prelaženju sa osobe na osobu. Ali
Veriti nije želela da pređe sa Džeremija na nekog drugog. Samo joj je
on bio u žiži.
Čovek je u braku s psihopatom, a nema pojma o tome zato što je
ona činila sve što može kako bi sakrila to od njega.
Neko mi tiho pokuca na vrata kancelarije, te spuštam ekran na
računaru. Kada otvorim vrata, u predsoblju stoji Džeremi. Kosa mu je
vlažna a na sebi ima belu majicu s kratkim rukavima i crni donji deo
pidžame.
To mi je omiljeno njegovo izdanje. Boso, neobavezno, opušteno.
Đavolski je seksi, i nimalo mi se ne dopada koliko me privlači. Da li bi
me uopšte privlačio da nije onih intimnih pojedinosti koje sam
pročitala o njemu u rukopisu?
„Izvini što te ometam. Treba mi usluga?
„Šta ima?”
On mi pokaže da pođem s njim. „Negde u podrumu ima stari
akvarijum. Samo mi treba da mi pridržiš vrata kako bih mogao da ga
odnesem na sprat i operem za Krua.”
Osmehujem se. „Dozvolićeš mu da drži kornjaču?“

117
 „Da, danas je izgledao uzbuđen. Sad je malo porastao, pa se nadam
da će se ovu setiti da hrani.” Džeremi stiže do podrumskih vrata i
otvara ih. „Vrata su postavljena naopako. Nemoguće je popeti se uz
stepenice punih ruku jer ne možeš da otvoriš vrata kako bi izašao.”
Džeremi upali svetlo i krene niz stepenice. Podrum ne liči na
produžetak kuće. Odaje utisak napuštenosti i zapuštenosti, nalik
zanemarenom detetu. Škripavi stepenici i prašina na priručju
pričvršćenom na zid. Inače ne bih imala nimalo želje da uđem u
ovoliko odbojan podrum. Naročito u kući koja me već prestravljuje.
Ali podrum je jedino mesto u ovoj kući koje tek treba da vidim, i kopka
me šta je tamo dole. Kakve je stvari Veriti mogla da spakuje?
Stepenice što vode u podrum mračne su jer je prekidač za svetlo na
njihovom vrhu napojio strujom samo svetlo u samom podrumu. Kada
stignem na dno, lakne mi što vidim da prostorija uopšte nije onako
jeziva kao što sam očekivala. Levo je kancelarijski sto koji izgleda kao
da se prilično dugo ne koristi. Svuda po njemu stoje naslagane fascikle
i papiri, ali to pre liči na kutak koji se koristi za skladištenje nego na
mesto gde bi neko mogao zaista da sedi i radi.
Desno su kutije sa stvarima prikupljenim tokom njihovih
zajedničkih godina. Neke s poklopcima, neke bez. Iz jedne kutije viri
monitor za bebe i ja se naježim kad se setim poglavlja koje sam upravo
pročitala i toga kako je Veriti priznala da ga je isključivala da ih ne bi
čula kako plaču.
Džeremi prekopava po hrpi stvari iza i između kutija.
„Jesi li nekada radio ovde dole?”, pitam ga.
„Da. Imao sam preduzeće za prodaju nekretnina i uglavnom sam
donosio dosta posla kući, tako da mi je ovo bila kancelarija.” Podiže
jedan list i baca ga u stranu, otkrivajući akvarijum prekriven slojem
prašine. „Pogodak.” Počinje da pretura po sadržaju unutar
akvarijuma kako bi se uverio da ima sve delove.
Još razmišljam o karijeri za koju je usputno pomenuo da je se
odrekao. „Imao si sopstvenu firmu?”
On podiže akvarijum i nosi ga do stola u drugom kraju prostorije.
Pravim mesta tako što guram fascikle i papire s puta kako bi mogao
da ga spusti.
„Aha. Osnovao sam je iste godine kada je Veriti počela da piše
knjige.”

118
 „Jesi li uživao u tome?”
On klimne glavom. „Jesam. Bilo je mnogo posla, ali išlo mi je od
ruke.” Šteka poklopac akvarijuma u utičnicu, proveravajući radi li i
dalje pripojeno svetlo. „Kada je izašla prva Veritina knjiga, oboje smo
mislili da će to pre biti hobi nego prava karijera. Kad ju je prodala, i
dalje to nismo shvatali veoma ozbiljno. Ali onda se pročula, i
prodavalo se više primeraka njenih knjiga. Posle dve godine, u
poređenju s njenim, moji prihodi su počeli da izgledaju smešno.”
Smeje se, kao da je posredi draga uspomena, a ne neka koja ga muči.
„Kada je ostala u drugom stanju s Kruom, oboje smo znali da radim
samo da bih radio. Ne zato što moji prihodi imaju pravog uticaja na
naš način života. Zapravo je to bio jedini izbor. Da prestanem da
radim, pošto mi je posao oduzimao onoliko vremena.” On isključi
svetlo akvarijuma, a kada to učini, iza nas nešto pukne, za čim nestane
jedina svetlost koju smo imali u podrumu.
Sada je mrkli mrak. Znam da je on tačno ispred mene, ali više ga ne
vidim. Srce mi ubrzava, a onda osetim njegovu ruku na podlaktici.
„Mora da je pao osigurač. Idi za mnom, a kada stignemo na vrh
stepenica, samo me zaobiđi i otvori vrata.”
Osećam kako mu se stežu rameni mišići dok diže akvarijum. Držim
mu ruku na ramenu, prateći ga u stopu dok ide prema stepenicama.
Na svaki stepenik penje se polako, verovatno zbog mene. Kada stane,
pomeri se tako da bude leđima uza zid. Provučem se pored njega i
napipam kvaku. Otvorim vrata i unutra nagrne svetlost.
Prvi izlazi Džeremi, a čim mi se on skloni s puta, brzo zatvaram
vrata, zbog čega se zalupe. On se nasmeje kada uzdrmano izbacim
vazduh.
„Nisi neki obožavalac podruma, a?”
Odmahujem glavom. „Nisam obožavalac mračnih podruma.”
Džeremi nosi akvarijum na kuhinjski sto i gleda ga. „To je mnogo
prašine.” Opet ga podiže. „Smeta li ti da ga operem u glavnoj tuš-
kabini? Biće mi lakše nego da pokušavam u sudoperi.”
Vrtim glavom. „Nimalo.”
Džeremi nosi akvarijum u glavnu tuš-kabinu. Jednim delom želim
da pođem s njim i pomognem, ali ne činim to.
Vraćam se u kancelariju i dajem sve od sebe da se usredsredim na
serijal na kome bi trebalo da radim. Misli o Veriti i dalje mi odvraćaju

119
pažnju kao svaki put kada pročitam poglavlje iz njene autobiografije.
Pa ipak ne mogu da prestanem da je čitam. To je kao saobraćajna
nesreća a Džeremi i ne shvata da je u njoj osakaćen.
Odlučujem da radim na serijalu umesto da čitam još rukopisa, ali
dok Džeremi završi u glavnom kupatilu, uradila sam vrlo malo.
Zaključujem da je dosta za danas i vraćam se u spavaću sobu.
Nakon što sam se umila i oprala zube, zurim u ono nekoliko majica
što sam ih ponela sa sobom a što vise u ormaru. Nemam želju da
obučem nijednu od njih, te preturam po Džeremijevim košuljama.
Ona koju mi je pozajmio mirisala je na njega čitavog dana dok sam je
nosila. Tražim dok ne pronađem majicu s kratkim rukavima koja je
dovoljno meka da se u njoj može spavati. Malim štampanim slovima
preko leve sise piše: „Agencija za nekretnine Kroford”.
Navlačim majicu preko glave a onda odlazim do kreveta. Pre nego
što legnem, usredsređujem se na tragove ugriza na uzglavlju. Prilazim
im i idem palcem preko njih.
Gledam duž uzglavlja i primećujem kako ima više od jednog otiska
zuba. Ima pet ili šest područja gde je Veriti grizla uzglavlje, od kojih
su neka manje primetna od drugih dok se ne približiš.
Penjem se na krevet i dižem se na kolena, okrenuta ka uzglavlju.
Zajašem jastuk i zamišljam da sam u tom položaju raskrečena povrh
Džeremijevog lica dok se držim za uzglavlje. Zatvaram oči i guram
ruku ispod Džeremijeve majice, zamišljajući da mi se to njegova ruka
penje uz stomak i miluje mi dojku.
Usne mi se razmiču i usisavam vazduh, ali neki zvuk iznad mene
poremeti taj trenutak. Pogledam u tavanicu i slušam zvuk Veritinog
bolničkog kreveta koji počinje da bruji i da se pomera.
Izvlačim jastuk ispod sebe i ležim na leđima dok buljim u tavanicu,
pitajući se šta ako išta prolazi Veriti kroz glavu. Da li je tamo potpuna
tama? Čuje li šta joj ljudi govore? Oseća li sunce kad joj je na koži? Zna
li koji je dodir čiji?
Stavljam ruke uz bokove i ležim nepomično, zamišljajući kako bi
bilo kada ne bih mogla da upravljam svojim pokretima. Iako me sa
svakim proteklim minutom obuzima sve veći nemir, ostajem u istom
položaju na postelji. Moram da se počešem po nosu, zbog čega se
zapitam da li to muči Veriti, što ne može da digne ruku da se počeše
kad je zasvrbi. Ili dozvoljava li joj njeno stanje da uopšte oseti da je

120
svrbi.
Zatvaram oči a u glavi mi je samo to da Veriti verovatno zaslužuje
tu tamu, tu nepokretnost, tu tišinu. Pa ipak, za jednog psihopatu,
začelo oko svog nepokretnog prsta još vrti mnoge ljude.

121
 13

K ada otvorim oči, miris je drugačiji. Drugačiji su i zvukovi.

Nisam zbunjena u pogledu toga gde sam. Znam da sam u
Džeremijevoj kući. Samo... nisam u svojoj sobi.
Zurim u zid. Zid u glavnoj spavaćoj sobi svetlo je siv. Ovaj zid je
žut. Žut poput zidova u spavaćim sobama na spratu.
Krevet ispod mene počinje da se pomera, ali ne zato što se pomera
neko u njemu. Drugačije je... kao da je... mehanički.
Čvrsto zatvaram oči. Molim te, bože. Ne. Ne, ne, ne, molim te, nemoj
mi reći da sam u Veritinom krevetu.
Sad već drhtim celim telom. Otvaram oči, polako, i okrećem glavu
što sporije mogu. Kada vidim vrata a onda i komodu a zatim i
televizor pričvršćen za zid, prevrnem se s postelje i padnem na pod.
Otpuzim do zida i kliznem uz njega priljubljena mu leđima. Čvrsto
zatvaram oči. Jedva se održavam uspravno koliko sam histerična.
Telo mi se trese toliko gadno da ga čujem kada dišem. Isprva
cvilim, ali vrisnem čim otvorim oči i vidim Veriti na njenom krevetu.
Onda pljusnem sebi ruku na usta.
Napolju je mrak. Svi spavaju. Moram da budem tiha.
Ovo se odavno nije dogodilo. Verovatno godinama. Ali događa se
a ja sam prestravljena i nemam pojma zašto sam dospela ovamo. Da li
zato što sam razmišljala o njoj?
„Mesečarenje nema obrazac, Louen. Nema nikakvo značenje. Nema veze
s namerom.”
Čujem reči svog terapeuta, ali ne želim da se bavim njima. Moram
da izađem odavde. Mrdaj, Louen.
Klizim duž zida, držeći se što dalje od postelje dok idem ka vratima
Veritine spavaće sobe. Priljubljena sam uz vrata, a suze mi liju niz
obraze dok okrećem kvaku i otvaram ih, pa bežim u spavaću sobu.
Džeremi me obuhvati rukama, povukavši me da stanem.
„Ej”, kaže on, okrećući me prema sebi. Vidi suze na mom licu, užas
u mojim očima. Popušta stisak, a ja potrčim čim on to učini. Trčim kroz
predsoblje, niz stepenice, i ne stajem dok ne zalupim vrata spavaće

122
sobe i vratim se na svoj krevet.
Šta je ovo? Šta je ovo?
Sklupčam se na pokrivaču, okrenuta prema vratima. Bilo na
zapešću počinje da mi damara, te ga hvatam drugom rukom i privijam
na grudi.
Vrata spavaće sobe se otvaraju a onda se zatvaraju za Džeremijem.
On je bez majice, u donjem delu crvene flanelske pidžame. Samo to
vidim, mutnu kariranu šaru dok on hrli ka meni. Zatim je na kolenima,
ruka mu je na mojoj nadlaktici, oči mu traže moje.
„Louen, šta se dogodilo?”
„Izvini”, šapćem, brišući oči. „Izvini.”
„Za šta?”
Zavrtim glavom i uspravim se na krevetu. Moram da mu objasnim.
Upravo me je uhvatio u spavaćoj sobi svoje žene usred noći, i glava
mu verovatno vrvi od pitanja. Pitanja na koja zapravo i nemam
odgovore.
Džeremi seda pored mene na krevet, podižući nogu tako da bude
okrenut prema meni. Stavlja mi obe ruke na ramena i spušta glavu,
gledajući me vrlo ozbiljno.
„Šta se dogodilo, Louen?”
„Ne znam”, govorim, ljuljajući se napred-nazad. „Ponekad hodam
u snu. Nisam odavno, ali danas sam popila dva zanaksa i mislim da
sam možda... ne znam.“ Zvučim isto onoliko histerično koliko se i
osećam. Džeremi to sigurno oseća, jer me privlači k sebi, grli me i
pritiska rukama, pokušavajući da me smiri. Nekoliko minuta ne pita
me ništa drugo. Utešno me miluje rukom po potiljku, no ma koliko mi
prijalo što imam njegovu podršku, grize me savest. Kao da to ne
zaslužujem.
Kada se on odmakne, vidim kako mu se pitanja praktično prosipaju
iz usta. „Šta si tražila u Veritinoj sobi?”
Odmahujem glavom. „Ne znam. Probudila sam se tamo. Uplašila
sam se i vrisnula sam i...”
On me hvata za ruke. Stiska ih. „Dobro si.”
Volela bih sa se složim s njim, ali ne mogu. Kako da spavam u ovoj
kući posle onoga?
Ne mogu da prebrojim koliko sam se puta probudila na
nasumičnim mestima. Nekada se to dešavalo toliko često da sam

123
prošla kroz razdoblje kad sam imala tri brave sa unutrašnje strane
vrata moje sobe. Nije mi nepoznato da se budim u tuđim sobama, ali
zašto je, od svih soba u ovoj kući, to morala da bude Veritina?
„Jesi li zato tražila bravu na vratima?”, pita on. „Kako bi sprečila
sebe da izlaziš?”
Klimam glavom a, ne znam iz kog razloga, moj odgovor ga tera na
smeh.
„Pobogu”, veli on. „Mislio sam da je to zato što se plašiš mene.”
Drago mi je što u ovom trenutku pronalazi neozbiljnost, jer ja kao
da ne mogu.
„Ej. Ej”, blago govori on, dižući mi bradu da ga pogledam. „Dobro
si. U redu je. Mesečarenje je bezazleno.”
Vrtim glavom s dubokim neslaganjem. „Ne. Ne, Džeremi. Nije.”
Ruku držim na grudima, i dalje se čvrsto držeći za zglob. „Budila sam
se i napolju, uključivala sam šporete i rerne u snu. Čak sam...” Izbacim
vazduh. „Slomila sam ruku u snu a nisam ni osetila dok se sutradan
nisam probudila.”
Kroz telo mi šiba navala adrenalina dok razmišljam o tome kako to
što se maločas dogodilo mogu da dodam na spisak potresnih stvari
koje sam uradila u snu. Iako nesvesna, ipak sam se popela uz one
stepenice i legla u onaj krevet. Ako sam u stanju da uradim nešto tako
potresno, za šta sam još kadra?
Jesam li otključala vrata u snu ili sam zaboravila da ih zaključam?
I ne sećam se.
Odgurnem se s dušeka i krećem prema ormaru. Grabim kofer i ono
malo majica što sam ponela sa sobom a koje vise tamo. „Treba da
odem.”
Džeremi ništa ne govori, te nastavljam da se pakujem. U kupatilu
sam, sakupljam kozmetiku, kada se on pojavi na vratima. „Odlaziš?”
Klimam glavom. „Probudila sam se u njenoj sobi, Džeremi. Čak
nakon što si mi stavio bravu na vrata. Šta ako se to opet dogodi? Šta
ako uplašim Krua?” Otvaram vrata tuš-kabine da uzmem brijač.
„Trebalo je sve to da ti kažem pre nego što sam uopšte došla ovamo
da prespavam.”
Džeremi mi uzima brijač iz ruke. Stavlja mi neseser nazad na pult.
Zatim me privlači k sebi, hvatajući me za potiljak dok me privija na
grudi. „Ti hodaš u snu, Louen.” Utešno me ljubi u teme. „Ti hodaš u

124
snu. Nije to tako strašno.”
Nije tako strašno?
Malodušno se nasmejem njemu na grudima. „Volela bih da je i
moja majka mislila tako.”
Kada se Džeremi odmakne, vidi mu se zabrinutost u očima. Ali da
li je zabrinut za mene ili zbog mene? Vodi me nazad u spavaću sobu,
gde mi pokazuje da sednem na krevet dok on počinje da veša majice
koje sam nagurala u kofer.
„Da li ti se razgovara o tome?”, pita on.
,,O čemu tačno?”
„Zašto je tvoja majka mislila da je to strašno.”
Neću da razgovaram o tome. Mora da je video kako mi se izraz
promenio jer zastaje dok pruža ruku prema novoj majici. Ispušta je
nazad u kofer i seda na postelju.
„Ne bih da zvučim grubo”, veli, zakucavajući me netremičnim
pogledom. „Ali imam sina. Kada te vidim ovako zabrinutu zbog
nečega za šta si u stanju da uradiš, i ja počinjem da se zabrinjavam.
Zašto se toliko plašiš sebe?”
Donekle želim da se brani, ali nema šta da se brani. Ne mogu da
mu kažem da sam bezopasna, jer nisam sigurna da jesam. Ne mogu
da mu kažem kako više nikada neću mesečariti, jer se to upravo
dogodilo pre dvadeset minuta. Jedino što bih verovatno mogla da
uradim u svoju odbranu jeste da mu kažem kako nisam ni izbliza
onoliko grozna koliko njegova žena, no nisam sigurna ni da u to
verujem.
Još nisam grozna, a ne verujem sebi toliko da bih rekla kako nikada
neću biti.
Obaram pogled na krevet i gutam pljuvačku, spremajući se da mu
ispričam sve o tome. Zapešće ponovo počinje da mi damara. Kad ga
pogledam, pođem prstom preko ožiljka na dlanu. „Nisam osetila šta
mi se dogodilo zglobu onda kada se dogodilo“, velim. „Probudila sam
se jednog jutra kad sam imala deset godina. Čim sam otvorila oči,
osetila sam kako mi žestok bol seva od zgloba prema ramenu. A onda
kao da mi je jarka svetlost eksplodirala u glavi. Vrisnula sam jer me je
tako strašno bolelo. Majka je utrčala u sobu, i sećam se kako sam ležala
na krevetu u najvećem bolu koji sam ikada doživela, ali u tom trenu
shvatila sam da su mi vrata bila otključana. Znala sam da sam ih

125
zaključala prethodne noći.“
Dižem pogled s ruke i opet gledam Džeremija. „Nisam mogla da
se setim šta se desilo, ali ćebe, jastuk, dušek, ja sama, sve je bilo krvavo.
I stopala su mi bila prljava, kao da sam bila napolju tokom noći. Nisam
se sećala ni da sam izašla iz sobe. Imali smo sigurnosne kamere koje
su nadzirale prostor ispred kuće i nekoliko soba u njoj. Pre nego što ih
je proverila, majka me je odvela u bolnicu pošto je posekotina na ruci
morala da se šije a zglob je morao da se snimi rendgenom. Kada smo
tog popodneva stigle kući, podigla je snimak sigurnosne kamere
našeg dvorišta ispred kuće. Sedele smo na kauču i gledale ga.”
Posežem ka noćnom stočiću i uzimam vodu da nakvasim suvo grlo.
Pre nego što nastavim, Džeremi mi stavi ruku na koleno, smirujuće
me trljajući palcem tamo-amo. Buljim u taj palac dok mu pričam do
kraja šta se zbilo.
„U tri sata tog jutra snimak me je prikazao kako izlazim iz kuće, na
trem. Popela sam se na tanku ogradu na tremu i stajala tamo. Isprva
sam radila samo to. Samo sam... stajala tamo. Sat vremena, Džeremi.
Gledale smo čitav sat, nadajući se da vidimo da li se snimak prekinuo
jer niko ne bi trebalo da može da održava ravnotežu toliko dugo. Bilo
je to neprirodno, ali nisam se pomerila ni u jednom trenutku. Nisam
izgovorila nikakve reči. A onda sam... skočila. Zglob sam sigurno
povredila u padu, ali na snimku nisam pokazivala nikakvu reakciju.
Odgurnula sam se od tla obema rukama a onda se popela uz stepenice
na trem. Videlo se kako mi krv već curi iz ruke i kaplje na trem, ali lice
mi je bilo bezizražajno. Vratila sam se pravo u sobu i zaspala.“
Pogled mi se vraća na njegov. „Toga se ne sećam. Kako mogu sebi
da nanesem toliki bol a da ne budem svesna toga? Kako mogu punih
sat vremena da stojim na ogradi a da se nijednom ne zanjišem, ni
malčice? Snimak me je uplašio više od povrede.“
On me ponovo grli, a ja sam mu toliko zahvalna da se čvrsto držim
za njega. „Majka me je posle toga poslala na dvonedeljnu psihijatrijsku
procenu”, govorim u njegove grudi. „Kad sam se vratila kući, videla
sam da se ona premestila u dalju sobu, gostinsku, gde je stavila tri
brave sa unutrašnje strane vrata. Moja rođena majka bila je
prestravljena od mene.”
Džeremi mi zariva lice u kosu i teško uzdiše. „Žao mi je što ti se to
dogodilo.”

126
 Čvrsto zatvaram oči.
„I žao mi je što tvoja majka nije umela da se nosi s tim. To ti je
sigurno teško padalo.”
Sve u vezi s njim upravo je ono što mi je noćas trebalo. Glas mu je
smirujući i brižan, ruke su mu zaštitničke, a njegovo prisustvo utešno.
Ne želim da me pusti. Ne želim da razmišljam o tome što sam se
probudila u Veritinom krevetu. Ne želim da razmišljam o tome koliko
ne verujem sopstvenoj glavi u snu, pa ni kad sam budna.
„Ujutru možemo još da porazgovaramo”, kaže on, puštajući me.
„Probaću da osmislim kako da se osećaš prijatnije. Ali za sada samo
pokušaj da se naspavaš, važi?”
Steže me za ruku da me ohrabri a onda odlazi do vrata. Mene
spopadne panika na pomisao da će me ostaviti samu ovde. Da ću opet
zaspati. „Šta ću sa ostatkom noći? Da samo zaključam vrata?”
Džeremi pogleda budilnik. Sada je deset do pet. Načas bulji u
časovnik, a onda se vrati do mene. „Lezi”, kaže, podižući pokrivač.
Uvučem se u postelju a on se privuče iza mene.
Zagrli me, smestivši mi glavu sebi ispod brade. „Skoro je pet, tako
da neću više spavati. Ali ostaću dok ti ne zaspiš.”
Ne trlja me po leđima niti me bilo kako smiruje. Istini za volju, ruka
koja me drži ukočena je, kao da on ne želi da ikako pogrešno
protumačim naš položaj na ovom krevetu. Ali čak i uz to koliko mu je
trenutno neudobno, zahvalna sam mu što se trudi da meni bude
udobno.
Trudim se da zažmurim i da zaspim, ali vidim samo Veriti. Čujem
samo zvuk njenog kreveta na spratu, koji se pomera.
Prošlo je šest kada on pretpostavi da sam zaspala. Ruka mu se
pomeri a prsti mu načas završe u mojoj kosi. Brza je, isto koliko i
poljubac koji mi podari sa strane u glavu, ali njegovi postupci ostanu
dugo nakon što on napusti sobu i zatvori vrata.

127
 14

N isam više zaspala, zbog čega sipam sebi drugu šolju kafe a tek
je prošlo osam ujutru.
Stojim za sudoperom i zurim kroz prozor. Jutros oko pet počela je
da pada kiša, dok sam ja bila u krevetu sa Džeremijem i pravila se da
spavam.
Dok buljim kroz prozor, Ejprilina kola se zaustavljaju na
blatnjavom prilazu. Pitam se hoće li joj Džeremi reći šta se dogodilo.
Nisam ga videla od jutros. Pretpostavljam da je na spratu, gde
obično ostaje dok Ejpril ne stigne. Ne želim da budem u kuhinji kada
Ejpril uđe, te se okrećem da pođem prema kancelariji. Neočekivano se
sudarim sa Džeremijem, ali on ublaži udarac tako što uzmakne i
uhvati me za ramena. Hvala bogu, jer tako spreči da mi se prospe
dragocena kafa.
Izgleda umorno, ali ne mogu da ga osuđujem zbog toga jer sam
sama kriva za to. „Dobro jutro”, kaže kao da je sve osim dobro.
„’Jutro.” Šapućem. Ne znam zašto.
On se pomeri tako da bude tačno pored mene, priginjući mi se kao
da hoće da zaštiti nekoga od toga da čuje šta će mi upravo reći. „Kako
bi se osećala kada bih stavio bravu na vrata tvoje sobe?”
Njegovo pitanje me zbuni. „Već si je stavio.”
„Na spoljašnju stranu vrata”, pojasni on.
Aha.
„Mogu da je zaključam nakon što odeš na spavanje. Da je otključam
pre nego što se probudiš. Zatreba li ti ikada da izađeš, možeš da mi
pošalješ poruku, da me pozoveš, i otvoriću je za dve sekunde. Ali
mislim da ćeš bolje spavati znajući kako ne možeš da napustiš sobu.”
Nisam sigurna šta mislim o tome. Ne znam zašto imam osećaj da je
to drastičnije od brave sa unutrašnje strane vrata, kada bi i jedna i
druga služile istoj svrsi: da me zadrže u sobi. Premda me na pomisao
obuzima nelagodnost, bilo bi mi nelagodnije sa spoznajom da i dalje
postoji mogućnost da ponovo izađem iz sobe. „Volela bih to. Hvala.”

128
 Ejpril ulazi u kuću, zastajući kada prođe pored kuhinje. Džeremi
me i dalje gleda, ne obazirući se na njeno prisustvo. „Imam utisak da
ti danas treba da predahneš.”
Sklanjam pogled sa Ejpril i opet gledam Džeremija. „Radije bih bila
zaokupljena.”
On me načas ćutke posmatra da bi zatim s razumevanjem klimnuo
glavom.
„Dobro jutro”, kaže Ejpril, zbacujući kaljave cipele na vratima.
„’Jutro, Ejpril.” Džeremi to govori tako opušteno kao da nema šta
da krije. Prolazi mimo nje, ka zadnjem ulazu. Ona se ne pomera. Pilji
u mene s naočarima na vrhu nosa.
„’Jutro, Ejpril.” Ja ne izgledam onako nevino kao Džeremi. Vraćam
se u Veritinu kancelariju i počinjem dan, uprkos tome što ne mogu da
prevaziđem ono što se noćas zbilo.
Čitavo jutro provodim na internetu, čitajući zaostale mejlove. Kori
mi je prosledio nekoliko intervjua, što se od mene nikada nije tražilo.
Ima mnogo sličnih pitanja, zanima ih zašto me je Veriti unajmila, kako
nameravam da doprinesem serijalu, kako me je moje prošlo iskustvo
dovelo u položaj da pišem za nju. Kopipejstujem mnoge odgovore.
Posle ručka se usredsređujem na razradu skice za sedmu knjigu.
Odustala sam od toga da ću je naći, te radim na tome da izgradim
roman od nule. Teško je jer sam iscrpljena od noćas. Uznemirena sam.
Ali trudim se da ne razmišljam o prethodnoj noći.
Već je popodne kada osetim miris takosa. Nasmešim se na to,
znajući da ih on pravi zato što sam ih tražila. Sigurna sam da će mi
ostaviti tanjir kao što to uvek radi. Samo nisam u stanju u kom bih se
osećala prijatno da jedem s njima kada Ejpril dovede Veriti za sto.
Sledećih nekoliko minuta razmišljam o Veriti, pitajući se zašto je se
toliko bojim. Zurim u fioku u kojoj se nalazi njen rukopis. Još jedno
poglavlje i prestaću. To je to.

129
 Šesto poglavlje
P rošlo je šest meseci otkako su se rodile, a ja sam i dalje
priželjkivala da ne postoje.
Ali postojale su i Džeremi ih je voleo. Stoga sam se trudila. Katkad
se pitam da li je bilo vredno toga. Ponekad sam želela da spakujem
torbe i odem i da se nikada ne osvrćem. Samo me je on sprečavao da
to i sprovedem u delo. Znala sam da život bez Džeremija nije život
koji želim da živim. Imala sam dve mogućnosti:
Da živim s njim i te dve devojčice koje on voli više nego mene.
Da živim bez njega.
Tada su išli u paketu. Prezirem sebe što nisam koristila neko
kontraceptivno sredstvo. Što sam mislila da mogu ja to i da će sve biti
u redu. Ništa nije bilo u redu. Bar što se mene tiče. Bilo je to kao da mi
porodica postoji u snežnoj kugli. Unutra je sve bilo udobno i savršeno,
ali ja nisam bila deo njih; bila sam samo neko spolja ko gleda unutra.
Te noći, napolju je padao sneg, ali u stanu je bilo toplo. Ipak sam se
probudila s jezom. Ili drhtavicom, tačnije rečeno.
Nisam mogla da prestanem da se tresem. Ružan san koji sam usnila
bio je toliko živopisan da sam njegove posledice osećala satima nakon
što sam se probudila. Mamurluk od noćne more.
Sanjala sam budućnost, devojčice, Džeremija i sebe. One su imale
osam ili devet godina. Nisam bila sigurna zato što nisam znala mnogo
o deci i tome kako izgledaju u svakoj fazi. Samo se sećam da sam se
probudila sa osećajem da imaju osam ili devet godina.
U snu sam prolazila pored njihove spavaće sobe. Zavirila sam
unutra i nije mi bilo jasno šta vidim. Harper je bila na Častin i držala
joj jastuk na glavi. Pohitah do kreveta, prestravljena da je prekasno.
Gurnula sam Harper sa sestre i sklonila jastuk. Pogledala sam Častin
a onda pljusnula sebi ruku na usta, prestavši da dišem.
Tamo nije bilo ničega. Častinino lice je bilo glatko, nalik potiljku
ćelave glave. Bez ožiljka. Bez očiju, bez usta. Bez ičega što se može
ugušiti.

130
 Letimice pogledah Harper, obuhvatajući njen zlokobni pogled.
„Šta si to uradila?'
A onda sam se probudila.
Nisam reagovala na san, već na to koliko liči na predskazanje. I to
koliko me je pogodio.
Obuhvatih kolena, ljuljajući se napred-nazad na postelji, pitajući se
koje je to osećanje. Bol. Bio je to bol. I... tuga.
Obuzela me je tuga u snu? Kada sam pomislila da je Častin mrtva,
htela sam da padnem na kolena i da zaplačem. Upravo sam se tako
osećala kada sam pomišljala na mogućnost Džeremijeve smrti. Da
uopšte neću moći da funkcionišem.
Osećanje je bilo toliko snažno da sam sedela tamo i plakala. Jesam
li se konačno povezala s njima? Makar sa Častin?
Da li ovako izgleda biti majka? Da nešto toliko voliš da sama
pomisao na to da će to biti otrgnuto od tebe izaziva u tebi fizički bol?
Bilo je to najsnažnije osećanje koje me je obuzelo još otkako su
devojčice začete. Premda me je obuzelo samo prema jednoj od njih,
ipak se računalo.
Džeremi se prevrnu na krevetu. Otvorio je oči i video me kako
sedim uspravno i grlim kolena. „Jesi li dobro?”
Nisam želela da me to pita jer mu je išlo od ruke da mi izvlači misli.
Barem većinu. Ovu nisam želela da dozna. Kako da mu priznam da
sam se najzad zaljubila u jednu našu ćerku a da mu ne priznam i to
kako od početka nisam volela nijednu?
Morala sam nešto da uradim. Da ga zaokupim kako ne bi previše
zapitkivao. Znala sam iz iskustva kako Džeremi ne može da izvuče
istinu od mene ako mi je njegov kurac u ustima.
Spuzala sam se niz njega, a dok sam se namestila iznad njega, već
je bio tvrd. Uzeh ga u usta koliko god sam mogla.
Obožavala sam kada stenje. Bio je tih ljubavnik, ali ponekad, kad
bih ga stvarno uhvatila nespremnog, nije bio tako tih. U tom trenutku
bio je euforičan. A ja se zapitah koliko je drugih žena uspelo da mu
izmami zvuke pre nego što sam se ja pojavila. Koliko je drugih usana
bilo obavijeno oko njegovog kurca?
Pustih ga da mi isklizne iz usta. „Koliko ti je žena pušilo kurac?”
On se podiže na laktove i pogleda me, zbunjen. „Jesi li ozbiljna?”
„Pre radoznala.”

131
 On se nasmeja, spustivši glavu nazad na jastuk. „Ne znam. Nikada
nisam brojao.”
„Tako mnogo?”, zadirkivala sam ga. Uzverah mu se uz telo i
opkoračih ga. Volela sam kada drka ispod mene i steže me za butine.
„Ako ne odgovoriš odmah, to znači da ih ima više od pet.”
„Stopostotno više od pet”, reče on.
„Više od deset?”
„Možda. Moguće. Da.”
Čudno je kako zbog toga nisam ljubomorna, a zbog dva
novorođenčeta mogu da kiptim od besa. Možda je to zato što su
devojčice trenutno u njegovom životu, dok su sve njegove prošle
kurve samo to... u prošlosti.
„Više od dvadeset?“
On podiže ruke do mojih grudi i uhvati ih. Stegnu ih. Poprimao je
onaj izraz na licu koji mi je bio znak da če me uskoro pojebati. Žestoko.
„To je verovatno dobra procena”, prošapta on, povlačeći me na sebe.
Prineo je usne blizu mojima i gurnuo ruku između nas, trljajući me.
„Koliko je tebi tipova lizalo picu?”
„Dvojica. Ja nisam kurva kao ti.”
On se nasmeja uz moje usne a onda me prevrnu na leđa. „Ali si
zaljubljena u kurvu.”
„Nekadašnju kurvu”, pojasnih.
Prevarila sam se u vezi s pogledom koji je imao u očima. Nije me
jebao te noći. Vodio je ljubav sa mnom. Ljubio je svaki delić mog tela.
Terao me je da ležim mirno dok me zadirkuje i muči, kada sam samo
želela da mu dudlam kurac. Svaki put kada bih pokušala da se
pomerim, da preuzmem stvar u svoje ruke, zaustavio bi me.
Ne znam zašto sam izvlačila toliko zadovoljstvo iz zadovoljavanja
njega, ali volela sam to više nego da on zadovoljava mene. To je
verovatno određeno u jezicima ljubavi ili nekom drugom sranju. Moj
ljubavni jezik bio je čin služenja.
Džeremijev ljubavni jezik bio je da mu se popuši kurac. Savršeno
smo se slagali.
Trenuci su ga delili od vrhunca kada jedna devojčica zaplaka. On
zastenja, a ja zakolutah očima, i oboje posegnusmo ka monitoru. On
da ih pogleda. Ja da ga isključim.
Osećala sam kako smekšava u meni, te izvukoh utikač iz monitora.

132
I dalje smo čuli kako iz predsoblja dopiru vrisci, ali bila sam sigurna
kako mogu da ih zaglušim ako on samo nastavi tu gde smo stali.
„Otići ću ja da proverim”, reče on, pokušavajući da se prevrne s
mene. Povukoh ga nazad na postelju i popeh se na njega.
„Otići ću ja kada završiš. Neka plače nekoliko minuta. To je dobro
za njih.”
To mu nije bilo baš po volji, ali prihvatio je kad su mi se usta vratila
na njegov kurac.
Mnogo sam se izveštila u gutanju u poređenju s prvim putem kada
sam to pokušala. Osećala sam kako se sprema da svrši, te se napravih
da se gušim. Ne znam zašto, ali to bi ga uvek pokrenulo, kada bi
pomislio da se gušim njegovim kurcem. Muškarci. On zaječa, a ja ga
gurnuh još dublje u grlo i opet zagrgotah, a onda je bilo gotovo.
Progutala sam i obrisala usta, a onda ustadoh. „Spavaj. Ja ću se
pobrinuti za to.“
Ovoga puta sam zaista želela da se pobrinem. Bio je to prvi put da
sam ikada osetila bilo šta drugo osim razdraženosti na pomisao da
moram da ih nahranim. Ali želela sam da nahranim Častin. Da je
držim, milujem, volim. Bila sam uzbuđena dok sam se približavala
njihovoj sobi.
Ali to uzbuđenje pretvorilo se u razdraženost čim sam videla da je
Harper ta koja plače.
Kakvo razočaranje.
Kreveci su im stajali glavu uz glavu, i iznenadila sam se što Častin
spava pored Harperinih vrisaka. Prođoh pored Harper i pogledah
Častin.
Bolelo je koliko sam osećala prema njoj u tom trenutku. Bolelo je
koliko sam želela da Harper umukne.
Podigoh Častin iz kreveca i odnesoh je na stolicu za ljuljanje. Kada
sedoh s njom, ona mi se uzvrpolji u naručju. Setih se svog sna i koliko
sam se prestravila kad sam videla kako Harper pokušava da je
povredi. Pomislih kako mogu zaplakati na samu pomisao da ću je
jednog dana izgubiti. Na pomisao da se jednog dana sve to može
ostvariti.
Možda je to bila majčinska intuicija. Možda sam, duboko u sebi,
znala da će se Častin dogoditi nešto strašno, i zato sam dobila tu
neizmernu i iznenadnu ljubav prema njoj. Šta ako mi svemir tako

133
govori da volim tu malu devojčicu koliko god mogu, jer je neću imati
onoliko koliko Harper?
Možda zato još ništa ne osećam prema Harper. Zato što će Častinin
život biti skraćen. Ona će umreti, a onda će ostati samo Harper.
Znala sam, negde u sebi, da sigurno zakopavam ljubav koju imam
za Harper. Da je čuvam za posle sveg vremena sa Častin.
Čvrsto zatvorih oči, pošto je počinjala da me boli glava od
Harperinog vrištanja. Zaveži bre! Samo cmizdriš! Pokušavam da se
povežem sa svojom bebom!
Pokušala sam da se ne obazirem na to još nekoliko minuta, ali
plašila sam se da će se Džeremi zabrinuti. Naposletku spustih Častin
nazad u krevet, iznenađena što i dalje spava. Ona je stvarno dobra beba.
Pređoh do Harperinog kreveca i pogledah je, ispunjavajući se besom.
Odnekud sam imala utisak da je ona kriva što sam usnila onaj san.
Možda sam ga pogrešno protumačila. Možda to nije bilo
predskazanje. Možda je bilo upozorenje. Ukoliko ne preduzmem nešto
u pogledu Harper dok ne bude prekasno, Častin će umreti.
Odjednom me preplavi poriv da ispravim ono što znam da će se
desiti. Nikada u životu nisam sanjala onako živopisan san. Imala sam
osećaj da će se svakog dana ostvariti ako odmah ne preduzmem nešto
povodom njega. Prvi put nisam mogla da podnesem pomisao da
izgubim Častin. Bolela je gotovo jednako kao pomisao da ću izgubiti
Džeremija.
Nisam znala ništa o okončavanju života, a kamoli o okončavanju
života novorođenčeta. Onog jednog puta kada sam pokušala,
posledica je bila puka ogrebotina. Ali čula sam za sindrom iznenadne
smrti odojčeta. Džeremi me je terao da čitam o tome. To nije
neuobičajeno, ali nisam o tome znala toliko da bih znala hoće li moći
da razlikuju gušenje i sindrom iznenadne smrti.
Doduše, čula sam kako se ljudi uguše u snu od sopstvene
bljuvotine. To bi verovatno bilo teže proglasiti namernim delom.
Stavih prst na Harperine usne. Pomislila je da je bočica, i glava joj
brzo pođe napred-nazad. Prikači se i poče da mi sisa vrh prsta, ali nije
bila zadovoljna. Pustila mi je prst i opet počela da vrišti. Da se rita.
Gurnuh joj prst dublje u usta.
Još je plakala, te nastavih da guram. Ona zahripa, ali nekako je i
dalje plakala. Možda jedan prst nije dovoljan.

134
 Gurnuh joj dva prsta u usta i grlo, dok mi zglavci nisu bili
priljubljeni uz njene desni a ona nije više plakala. Načas sam je gledala,
i ubrzo, ruke počeše da joj se koče između svakog žestokog trzaja
njenog malog tela. Noge joj se ukrutiše.
Ovo bi ona uradila svojoj sestri da ja nisam najpre uradila njoj. Spašavam
Častin život.
„Je l’ dobro?”, upita Džeremi.
Sranje. Sranje, sranje, sranje.
Izvukoh prste Harper iz usta i podigoh je, privivši joj lice sebi na
grudi da je Džeremi ne bi čuo kako guta vazduh. „Ne znam”, rekoh,
okrećući se prema njemu. Prolazio je kroz sobu. Glas mi je bio
izbezumljen. „Ne mogu da je oraspoložim. Sve sam probala.” Mazila
sam je po potiljku, pokušavajući da mu pokažem koliko sam
zabrinuta.
Tada se ispovraćala na mene. A čim se ispovraćala, počela je da
vrišti. Da kuka. Glas joj je bio promukao, a između vrisaka gutala je
vazduh. Bio je to plač kakav ni on ni ja nikada nismo čuli. Džeremi je
brzo uze, odvlačeći je od mene kako bi probao da je smiri.
Nije ga ni zanimalo što se ispovraćala na mene. Nije me ni
pogledao. Bio je sav zabrinut dok ju je pregledao, spojenih obrva,
nabranog čela. Ali od te silne brige kojom je bio obuzet, nimalo nije
bilo za mene. Bila je usmerena samo prema Harper.
Prestadoh da dišem i odoh pravo u kupatilo, bojeći se da udišem
taj smrad. To sam najviše mrzela u čitavom majčinstvu. Svu tu jebenu
bljuvotinu.
Dok sam bila u kupatilu, Džeremi je spremio Harper bočicu. Dok
sam izašla iz tuš-kabine, ona je već bila opet zaspala. On je bio u našem
krevetu, ponovo priključivao video-monitor u struju.
Skamenih se dok sam se pela na postelju. Buljila sam u video-
monitor, u taj savršen vidik pravo na Harperine i Častinine krevece.
Kako sam zaboravila jebeni monitor?
Da je video šta radim Harper, raskinuo bi sa mnom.
Kako sam mogla da budem tako lakomislena?
Te noći spavala sam vrlo malo, pitajući se šta bi Džeremi učinio da
me je uhvatio kako pokušavam da spasem Častin od njene sestre.

135
 15

O bože moj. Presamićujem se na stolici, držeći se za stomak.

„Molim te... molim te… govorim naglas, mada ne znam ni
zašto ni kome.
Moram da izađem iz ove kuće. Osećam se kao da ne mogu da
dišem. Treba da izađem i da sednem napolje, da pokušam da izbistrim
glavu od svega što sam upravo pročitala.
Svaki put kada čitam njen rukopis, stomak mi se grči od upornog
stiskanja. Letimice sam pregledala još nekoliko poglavlja posle petog,
ali nijedno nije onako užasno kao poglavlje koje opisuje kako je
probala da udavi svoju ćerkicu.
U potonjim poglavljima Veriti se uglavnom usredsređivala na
Džeremija i Častin, retko uopšte pominjući Harper, što je bivalo sve
potresnije sa svakim pasusom. Pričala je o danu kada je Častin
napunila godinu dana, i o tome kako je Častin prvi put, sa dve godine,
prespavala kod Džeremijeve majke. Sve u njenom rukopisu što su
prvobitno bile „bliznakinje” posle izvesnog vremena svelo se samo na
„Častin”. Da ne znam da nije tako, pomislila bih da se Harper nešto
dogodilo uveliko pre nego što zaista jeste.
Tek kada su devojčice imale tri godine, ponovo je pisala o obema.
Ali čim načnem poglavlje, neko oštro pokuca na vrata kancelarije.
Otvaram fioku u pisaćem stolu i brzo guram rukopis u nju.
„Napred.”
Kada on otvori vrata, jedna ruka mi je na mišu a druga mi opušteno
leži u krilu.
„Napravio sam takose.”
Osmehujem mu se. „Da li je već vreme za jelo?”
On se nasmeje. „Prošlo je deset. Vreme je bilo pre tri sata.”
Pogledam u sat na računaru. Kako sam izgubila pojam o vremenu?
Valjda to ume da se dogodi kada čitaš o tome kako psihotična žena zlostavlja
svoju decu. „Mislila sam da je osam.”
„Ovde si dvanaest sati”, kaže on. „Predahni. Večeras ima
meteorska kiša, moraš da jedeš, i napravio sam ti margaritu.”

136
 Margarite i takosi. Nije potrebno mnogo.

***

Jela sam na tremu iza kuće dok smo sedeli na stolicama za ljuljanje
i gledali kišu meteora. Isprva ih nije bilo naročito mnogo, ali sada
viđamo najmanje jedan svakog minuta.
U jednom trenutku premestila sam se s trema u dvorište. Na leđima
sam u travi i zurim u nebo. Džeremi napokon popusti i smesti se pored
mene.
„Zaboravila sam kako nebo izgleda”, tiho velim. „Odavno sam na
Menhetnu.”
„Zato sam ja napustio Njujork”, kaže Džeremi. Upire prst ulevo, u
rep jednog meteora. Gledamo ga dok ne nestane.
„Kada ste ti i Veriti kupili ovu kuću?”
„Kada su devojčice imale tri godine. Dotad su izašle prve dve
Veritine knjige i odlično su se prodavale, pa smo rešili da se upustimo
u to.”
„Zašto Vermont? Imate li ona ili ti porodicu ovde?”
„Ne. Meni je otac umro dok sam bio u pubertetu. Majka mi je umrla
pre tri godine. Ali odrastao sam u saveznoj državi Njujork, na farmi
za uzgoj alpaka, verovala ili ne.”
Nasmejem se, okrenuvši se da ga pogledam. „Ozbiljno? Alpake?”
On klimne glavom.
„Kako tačno može da se zaradi od uzgoja alpaka?”
Džeremi se nasmeje na to pitanje. „Zapravo i ne može. Zato sam ja
završio poslovanje i otišao u prodaju nekretnina. Nimalo me nije
zanimalo da preuzmem zaduženu farmu.”
„Misliš li da ćeš se uskoro vratiti na posao?”
Džeremi zastane na moje pitanje. „Voleo bih. Čekam pravi trenutak
kako Kru ne bi morao previše da se prilagođava, ali kao da nikada nije
pravi trenutak.”
Da smo prijatelji, uradila bih nešto da ga utešim. Možda bih ga
uhvatila za ruku i držala je. Ali u meni ima previše nečega što žudi da
mu bude više od prijatelja, što znači da uopšte ne možemo da budemo
prijatelji. Ako između dvoje ljudi postoji privlačenje, to dvoje ljudi
mogu da budu samo jedno od dve stvari. U vezi ili ne u vezi. Ne

137
postoji ništa između.
A pošto je on oženjen... držim ruku na grudima i uopšte ga ne
dodirujem.
„A Veritini roditelji?”, pitam, jer mi treba da razgovor teče kako on
ne bi čuo koliko mi je zbog njega prenaglašen svaki dah.
On diže ruke s grudi i pokazuje kako ne zna. „Jedva ih poznajem.
Nije ih mnogo bilo pre nego što su izbacili Veriti iz svog života.”
„Izbacili su je? Zašto?”
„Teško je njih objasniti”, veli on. „Čudni su. Viktor i Mardžori,
sumanuto pobožni do srži. Kada su otkrili da Veriti piše trilere i
krimiće, poneli su se kao da se naprasno odrekla svoje vere kako bi
stupila u neku satanističku sektu. Rekli su joj kako, ne bude li prestala,
više nikada neće razgovarati s njom.”
To je neverovatno. Tako... hladno. Načas se stavljam na Veritino
mesto, pitajući se da li je nedostatak materinskog instinkta zapravo
nasledila. Ali moja empatija iščezne kad se setim šta je uradila Harper
u krevecu.
„Koliko je trajala njihova otuđenost?”
„Da vidimo”, kaže Džeremi. „Prvu knjigu napisala je pre više od
decenije. Dakle... više od deset godina.”
„Još nisu razgovarali s njom? Znaju li uopšte šta se dogodilo?”
Džeremi klimne glavom. „Javio sam im se nakon što je Častin
preminula. Ostavio sam im poruku na govornoj pošti. Nisu se javili.
Zatim, kada je Veriti doživela saobraćajnu nesreću, njen otac se javio
na telefon. Kad sam mu ispričao šta se dogodilo, devojčicama i Veriti,
zaćutao je. Zatim je rekao: ’Bog kažnjava poročne, Džeremi.’ Prekinuo
sam mu vezu. Odonda se nisu javljali.”
Povlačim ruku na srce i u neverici zurim u nebo. „Čoveče.”
„Da”, prošapće on.
Izvesno vreme ćutimo. Vidimo dva meteora, jedan južno i jedan
istočno. Džeremi upre prst i u jedan i u drugi, ali ne kaže ništa. Kada
nastane zatišje i u razgovoru i u meteorima, Džeremi se podigne pored
mene na lakat, i pogleda me.
„Misliš li da treba da vratim Krua na terapiju?”
Nakrivim glavu tako da ga gledam. Sa njim u tom položaju, između
nas je samo stopa razmaka. Možda stopa i po. Toliko smo blizu da
osećam kako od njega dopire toplota.

138
 „Da.”
On kao da je zahvalan na mojoj iskrenosti. ,,Dobro”, veli, ali ne
spušta se nazad na travu. I dalje pilji u mene, kao da hoće još nešto da
me pita. „Jesi li ti išla na terapiju?”
„Jesam. Bilo je to nešto najbolje što mi se ikada dogodilo.” Ponovo
pogledam u nebo, ne želeći da vidim izraz na njegovom licu posle
moje sledeće rečenice. „Nakon što sam gledala snimak sebe na onoj
ogradi, zabrinula sam se da duboko unutra to znači kako želim da
umrem. Nedeljama sam pokušavala da se opirem snu. Plašila sam se
da ću se namerno povrediti. Ali terapeut mi je pomogao da shvatim
kako mesečarenje nema veze s namerom. A nakon što mi je to govorio
nekoliko godina, konačno sam poverovala u to.”
„Da li je tvoja majka išla na terapiju s tobom?”
Nasmejem se. „Ne. Nije želela ni da razgovara sa mnom o mojoj
terapiji. Nešto se desilo one noći, kad sam slomila zglob, i to ju je
promenilo. Naš odnos, u svakom slučaju. Posle toga smo večito bile
nepovezane. Majka me zapravo mnogo podseća na...” Prestajem da
govorim jer shvatim kako sam htela da kažem Veriti.
„Na koga?”
„Na glavni lik iz Veritinog serijala.”
„Da li je to loše?”, pita on.
Nasmejem se. „Stvarno nisi pročitao nijedan od njih?”
On legne nazad na travu, prestajući da me gleda u oči. „Samo prvi.”
„Zašto si stao?”
„Zato što... bilo mi je teško da shvatim kako sve to potiče iz njene
mašte.”
Volela bih da mu kažem da je s pravom zabrinut, jer su misli
njegove žene jezivo slične mislima njenog lika. Ali zasad ne želim da
on ima taj utisak o njoj. Posle svega što je preturio preko glave,
zaslužuje makar da može da sačuva pozitivnu uspomenu na svoj brak.
„Nekada se mnogo ljutila na mene što ne čitam njene rukopise.
Trebala joj je ta potvrda od mene, iako ju je dobijala sa svih drugih
strana. Od čitalaca, od urednika, od kritičara. Iz nekog razloga, kao da
joj je trebala samo potvrda od mene.”
Zato što je bila opsednuta tobom.
„Odakle ti dobijaš svoju potvrdu?”, pita on.
Ponovo okrećem glavu ka njemu. „Zapravo je i ne dobijam. Moje

139
knjige nisu popularne. I kada dobijem povoljnu recenziju ili mejl od
obožavaoca, nikada nemam utisak da se obraćaju meni. Verovatno
zato što sam toliko povučena i nikada ne radim potpisivanja. Ne
stavljam tamo svoju sliku, te iako ima čitalaca koji obožavaju to što
radim, još nisam doživela da mi neko u lice kaže kako mu je važno to
što radim.” Uzdahnem. „Pretpostavljam da bi mi prijalo. Da me neko
pogleda u oči i kaže: 'Stalo mi je do toga što pišeš, Louen.’”
Čim dovršim rečenicu, preko neba preleti meteor. Oboje ga pratimo
i gledamo kako šiba preko vode, odražavajući se u jezeru. Buljim u
jezero, sa Džeremijevom glavom u kadru.
„Kada ćeš početi da praviš novi gat?”, pitam ga. Danas je napokon
završio s rušenjem starog.
„Neću praviti novi gat”, prozaično veli on. „Samo mi se smučilo da
gledam onaj.”
Podstakla bih ga da kaže još nešto o tome, ali kao da ne želi.
Gleda me. Iako smo se Džeremi i ja večeras često gledali u oči,
ovoga puta je drugačije. Primećujem kako mu pogled leti ka mojim
usnama. Želim da me poljubi. Kada bi pokušao, ne bih ga zaustavila.
Nisam sigurna ni da bi me grizla savest.
On teško uzdahne i okreće glavu na travi tako da opet gleda
zvezde.
„O čemu razmišljaš?”, prošapćem.
„Razmišljam kako je kasno. I kako bi sada verovatno trebalo da te
zaključam u sobu.”
Nasmejem se na njegov izbor reči. Ili se možda smejem jer sam
popila dve margarite. Ma koji razlog bio, moj smeh nagoni njega na
smeh. I ono što zamalo nije postalo trenutak zbog koga bi se on
naposletku verovatno pokajao pretvara se u trenutak pun olakšanja.
Odlazim u kancelariju da uzmem laptop kako bih mogla da radim
u spavaćoj sobi nakon što on ode da spava. Dok on gasi svetla u
kuhinji, otvaram fioku u pisaćem stolu i grabim šačicu listova
rukopisa da je ponesem sa sobom u sobu. Listove tutnem između
laptopa i grudi.
Sa spoljašnje strane vrata spavaće sobe nalazi se nova brava koju
nisam videla. Ne želim ni da je ispitujem ni da razlučujem može li se
nekako otključati iznutra, jer sam sigurna da bi moje podsvesno to
zapamtilo, i da bih nekako prebrodila tu prepreku.

140
 Džeremi je iza mene dok ulazim u sobu i spuštam stvari na krevet.
„Imaš sve što ti treba?”, pita on s vrata.
„Da.” Vraćam se do vrata kako bih ih zaključala iznutra nakon što
ih zatvorim.
„Onda dobro. Laku noć.”
„Dobro”, ponavljam sa osmehom. „Laku noć.”
Odlazim da zatvorim vrata, ali on podigne glavu i spreči me da ih
zatvorim do kraja. Opet ih otvaram, a u deliću sekunde otkako sam ih
maltene zatvorila, njemu se promenio izraz na licu.
„Lou”, tiho veli. Naslanja glavu na dovratak i gleda me. „Slagao
sam te.«
Trudim se da ne izgledam odveć zabrinuto, ali zabrinuta sam.
Njegove reći šibaju kroz mene i prisećam se našeg večerašnjeg
razgovora, kao i razgovora koji su mu prethodili. „Slagao si me u vezi
s čim?“
„Veriti nikada nije čitala tvoju knjigu.“
Želim da uzmaknem za korak, da u mraku sakrijem razočaranje.
Ali ostajem na mestu, stiskajući kvaku levom rukom. „Zašto bi to
rekao ako nije tako?“
On načas zatvara oči dok udiše vazduh. Kada ih otvori, uspravi se
dok ga izbacuje. Diže ruke i hvata se za vrh dovratka. „Ja sam pročitao
tvoju knjigu. I bila je dobra. Fenomenalna. Zato sam urednici predložio
tvoje ime.“ Malko spušta glavu, gledajući me nepokolebljivo u oči.
„Stalo mi je do toga što pišeš, Louen.“
Spušta ruke, hvata se za kvaku i zatvara vrata. Čujem kako stavlja
rezu na bravu pre nego što mu se koraci izgube na spratu.
A ja se osmehujem, zato što sam prvi put u karijeri dobila potvrdu
od nekoga ko nije moj agent.
Udobno se smeštam u krevetu s poglavljem koje sam donela sa
sobom. Džeremi me je upravo toliko obradovao da mi i ne smeta da
me njegova žena malo uznemiri pred spavanje.

141
 Deveto poglavlje
P iletina s knedlama.
Bio je to peti obrok koji sam spremila posle dve sedmice
života u našoj novoj kući.
To je jedini obrok koji je Džeremi ikada zavrljačio u zid trpezarije.
Već nekoliko dana znala sam da je ljut na mene. Samo nisam znala
zašto. I dalje smo imali odnose gotovo svakodnevno, ali je čak i seks
bio drugačiji. Kao da se on odvojio od mene. Da me jebe zato što smo
tako navikli, a ne zato što me želi.
Zato sam uopšte i rešila da spremim proklete knedle. Pokušavala
sam da budem fina tako što ću spremiti jedno od njegovih omiljenih
jela. Njemu je bilo teško da se privikne na novi posao. Da bude još
gore, bio je ljut na mene što sam dala devojčice u vrtić a da se nisam
najpre posavetovala s njim.
Po povratku u Njujork uzeli smo dadilju čim su moje knjige počele
da se prodaju. Ona bi se pojavila svakog jutra kada bi Džeremi otišao
na posao, tako da sam mogla da se povučem u kancelariju i da pišem
svakog dana. Onda bi otišla kada bi se Džeremi vratio kući, a ja bih
izašla iz kancelarije i zajedno bismo spremili večeru.
Priznajem, bila je to sjajna postavka. Nikada nisam morala da
vodim računa o njima kada Džeremi nije tu jer smo imali dadilju. Ali
ovde, usred nedođije, do dadilja je teško doći. Pokušala sam da ih
sama pazim prva dva dana, ali to me je jezivo iscrpljivalo i uopšte
nisam mogla da pišem. I tako, jednog jutra minule sedmice, toliko sam
se zasitila toga da sam ih odvezla u grad i upisala u prvi vrtić na koji
sam naišla.
Znam da se Džeremiju to nije sviđalo, ali shvatila sam kako
moramo nešto da preduzmemo ukoliko oboje želimo da nastavimo da
radimo. Bila sam uspešnija od njega, te ako je trebalo da neko ostane
kod kuće i da se brine o njima preko dana, to zacelo nisam htela da
budem ja.
Ali nije mu smetalo to što su devojčice u vrtiću. Kao da mu se

142
dopadalo što imaju prilike da opšte s drugom decom, jer nije zatvarao
usta o tome. Ali nekoliko meseci ranije otkrili smo kako Častin ima
ozbiljnu alergiju na kikiriki, zbog čega je Džeremi bio oprezan. Nije
želeo da o njoj vodi računa bilo ko drugi osim nas. Bojao se da će u
vrtiću biti nemarni, premda je Častin bila dete koje mi se zapravo
sviđa. Nisam bila glupa. Pobrinula sam se za to da znaju sve o njenoj
alergiji.
Zbog čega god da se naljutio na mene, bila sam uverena da je u
pitanju nešto što će mu činija knedli i dobro jebanje pomoći da
zaboravi.
Večeru sam namerno postavila kasno te noći kako bi devojčice bile
u krevetu dok budemo jeli. Imale su samo tri godine, te bi, na svu
sreću, bile ušuškane do sedam. Kad sam postavila sto i pozvala
Džeremija da dođe da jedemo, bilo je skoro osam.
Trudila sam se da bude što romantičnije, ali teško je postići da
piletina s knedlama bude seksi. Upalila sam sveće na stolu i pustila
svoju plejlistu preko bežičnih zvučnika. Na sebi sam imala odeću, ali
ispod nje sam imala donje rublje. Nešto što nisam često radila.
Pokušavala sam da ćaskam s njim dok smo jeli.
„Mislim da je Častin već sasvim navikla na nošu”, rekoh mu. „Rade
s njom na tome u vrtiću.”
„Odlično”, reče Džeremi, jednom rukom skrolujući po telefonu a
jedući drugom.
Sačekala sam časak, nadajući se da to što mu je na telefonu, šta god
bilo posredi, neće imati prvenstvo nad nama. Kad se ispostavilo da
ima, namestih se na stolici i pokušah da mu opet privučem pažnju.
Znala sam kako najviše voli da razgovara o devojčicama.
„Kad sam danas otišla po njih, vaspitačica reče kako je ove sedmice
naučila nekoliko boja.”
„Ko?”, upita on, najzad me pogledavši u oči.
„Častin.”
On se zagleda u mene, spusti telefon na sto i uze novi zalogaj.
Koji je njemu kurac?
Videla sam gnev koji pokušava da priguši, zbog čega se unervozih.
Džeremi se nikada nije ljutio, a kada bi se naljutio, bezmalo uvek bih
znala zašto. Ali ovo je bilo drugačije. Bilo je neočekivano.
Nisam to više mogla da podnesem. Zavalih se na naslon stolice i

143
bacih salvetu na sto. „Zašto si besan na mene?”
„Nisam besan.” Prebrzo je to izgovorio.
Nasmejah se. „Jadan si.”
On zaškilji očima i nakrivi glavu. ,,Molim?”
Nagnuh se napred. „Samo mi reci, Džeremi. Dosta mi je tvog
usranog ćutanja. Budi muško i reci mi šta te muči.”
Njemu se pesnice stegoše a onda opustiše. Zatim ustade i zveknu
činiju, poslavši je preko stola i umrljavši čitav trpezarijski zid. Nikada
ga nisam videla da izgubi strpljenje. Ukočih se, razrogačenih očiju,
kada on srdito izađe iz kuhinje.
Čula sam kako je zalupio vrata naše spavaće sobe. Pogledala sam
taj nered i znala kako ću morati da ga počistim nakon što se budemo
pomirili kako bi on znao koliko ga cenim. Čak i ako se ponaša kao
neviđeni govnar.
Gurnula sam stolicu ispod stola i otišla u spavaću sobu. On je
šetkao. Kad sam zatvorila vrata za sobom, podigao je glavu i zastao.
Svojski se trudio u tom trenutku da poreda reči sve što mora da mi
kaže. Ma koliko bila kivna na njega što je bacio jelo za koje sam se
onoliko potrudila da mu ga spremim, bilo mi je krivo što je uznemiren.
„To se neprestano događa, Veriti”, reče on. „Neprestano govoriš o
njoj. Nikada ne govoriš o Harper. Nikada mi ne govoriš šta je Harper
naučila u školi ili kako Harper napreduje s navikavanjem na nošu ili
sve ono ljupko što Harper govori. Samo je Častin, sve vreme, svakog
dana.”
Sranje. Čak i uz moj silni trud da to sakrijem, on ipak primećuje. „Nije
tačno”, rekoh.
„Tačno je. I pokušavao sam da to ne pominjem, ali one rastu. Harper
će primetiti da se drugačije odnosiš prema njima. To nije u redu prema
njoj.”
Nisam bila sigurna kako da se izvučem iz neprilike. Mogla sam da
se branim, da ga optužim za nešto što mi nije po volji. Ali znala sam
da je u pravu, te sam morala da smislim kako da ga navedem na
pomisao da nije. Na svu sreću, okrenuo se od mene, priuštivši mi
trenutak da razmislim. Pogledah gore, kao da se obraćam Bogu za
savet. Glupo, devojko. Bog ti neće pomoći da se izvučeš iz ovoga.
Kročih napred, oprezno. „Mili. Nije da više volim Častin. Ona je
samo... pametnija od Harper. Zato prva postigne ovo ili ono.”

144
 On se okrene, još ljući nego pre no što sam uopšte otvorila usta.
„Častin nije pametnija od Harper. Drugačije su. Ali Harper je vrlo
inteligentna.“
„Znam to”, rekoh, prilazeći mu još za korak. Govorila sam tiho.
Ljupko. Neuvređeno. „Nisam to htela da kažem. Htela sam da
kažem... lakše mi je da reagujem na nešto što Častin radi zato što
Častin to voli. Živa je, poput mene. Harper nije. Njoj dajem nemu
potvrdu. Ne pravim predstavu od toga. U tom pogledu ona liči na
tebe.”
I dalje me je nepokolebljivo netremice gledao u oči, ali bila sam
bezmalo uverena kako pada na priču, te nastavih.
„Ne forsiram Harper kada je u takvom raspoloženju, tako da je
tačno da više govorim o Častin. Ponekad se više usredsređujem na nju.
Ali samo zato što shvatam da su u pitanju dva različita deteta sa dva
različita skupa potreba. Moram da budem različita majka svakom od
njih.”
Foliranje mi je išlo od ruke. Zato sam i postala pisac.
Džeremijev bes se polako topio. Vilica mu nije bila onako stegnuta
dok je provlačio ruku kroz kosu, upijajući ono što sam upravo rekla.
„Brinem za Harper”, reče. „Sigurno više nego što bi trebalo. Mislim da
za ubuduće nije ispravno odnositi se drugačije prema njima. Harper
bi mogla da primeti razliku.”
Mesec dana ranije jedna vaspitačica iz vrtića izrazila mi je
zabrinutost u vezi sa Harper. Tek u tom trenutku kada je Džeremi
iskazivao zabrinutost za nju setih se kako mi je ona to pomenula.
Rekla je kako misli da treba da proverimo ima li Aspergerov sindrom.
Potpuno sam bila zaboravila na to do tog trenutka u svađi sa
Džeremijem. I hvala bogu što sam se setila jer je to bio savršen način
da potkrepim svoju odbranu.
„Nisam ovo htela da pominjem jer nisam želela da brineš”, rekoh
mu. „Ali jedna vaspitačica iz vrtića rekla mi je kako treba da
proverimo ima li Harper Aspergerov sindrom.”
U tom trenutku Džeremijeva zabrinutost se udesetostručila.
Pokušah da ublažim tu brigu što brže mogu.
„Već sam zvala specijalistu.” Barem ću sutra uputiti poziv. „Javiće mi
se kada budu imali slobodan termin.”
Džeremi izvuče telefon, rasejan mogućom dijagnozom.

145
 „Misle da je Harper u autističnom spektru?”
Uzeh mu telefon iz ruku.
„Nemoj. Razbolećeš se od brige do pregleda. Hajde najpre da
razgovaramo sa specijalistom jer internet nije mesto gde treba da
tražimo odgovore za našu ćerku.”
On klimnu glavom a onda me privuče u zagrljaj. „Izvini”, šapnu
mi uz bočnu stranu glave. „Čitava sedmica mi je usrana. Danas na
poslu izgubio sam krupnog klijenta.”
„Ne moraš da radiš, Džeremi. Zarađujem dovoljno novca da bi
mogao više vremena da provodiš kod kuće s devojčicama ako bi ti
tako bilo lakše.”
„Poludeo bih kada ne bih radio.”
„Možda i bi, ali biće prilično skupo slati troje dece u vrtić.”
„Možemo da priuštimo...” On zastade, odmičući se.
„Rečeli... troje?”
Klimnuh glavom. Razume se, lagala sam, ali želela sam da to
mračno raspoloženje iščili. Želela sam da on bude srećan. I bio je
veoma srećan nakon što sam mu rekla da sam opet u drugom stanju.
„Jesi li sigurna? Mislio sam da ne želiš više dece.”
„Pre dve-tri sedmice bila sam nemarna s pilulom. Još je rano. Baš
rano. Otkrila sam jutros.” Osmehnuh se. Onda se osmehnuh još šire.
„Drago ti je zbog toga?”
„Naravno da jeste. A tebi?”
On se malčice nasmeja, pa me poljubi, i sve se vratilo u normalu.
Hvala bogu.
Ščepah ga za majicu i poljubih ga čitavim svojim bićem, želeći da
potpuno zaboravi na našu svađu. Iz mog poljupca bilo mu je jasno
kako želim više od pukog poljupca. Skinuo mi je košulju, a zatim i
sebi. Ljubio me je dok je uzmicao prema krevetu. Kad mi je svukao
pantalone, video je brus i gaćice koje sam obukla za njega.
„Nosiš donji veš?”, upita. Spustio mi je glavu na vrat. ,,I spremila
si moje omiljeno jelo”, reče, razočaran. Nisam bila sigurna zašto zvuči
razočarano dok se nije odmakao, sklonio mi kosu s lica i rekao:
„Molim te, izvini, Veriti. Htela si da veče bude posebno a ja sam ti ga
upropastio.”
On ne shvata kako nikada ne može da mi upropasti nijednu noć
koja se završi tako što on voli mene. Usredsređuje se na mene.

146
 Zavrteh glavom. „Nisi ga upropastio.”
„Jesam. Bacio sam hranu, izdrao sam se na tebe.” On prinese usne
mojima. „Iskupiću ti se.”
I jeste. Jebao me je polako, sve vreme me ljubeći, naizmenično
uzimajući da sisa svaku bradavicu. Da li bi isto toliko uživao u mojim
grudima da sam dojila?
Sumnjala sam. Čak i posle bliznakinja, telo mi je bilo gotovo
savršeno. Ako se izuzme ožiljak na trbuhu, najvažniji delovi mene još
su bili netaknuti. Još prilično čvrsti. A Džeremijev hram između mojih
nogu još je bio lep i uzan.
Kad me je doveo blizu vrhunca, izašao je iz mene. „Hoću da te
okusim”, reče, spuštajući mi se niz telo dok mi nije jezikom razdvajao
usmine.
Naravno da hoćeš da me okusiš, pomislih. Sačuvala sam sve nedirnuto
za tebe tamo dole. Samo izvoli.
Ostao mi je između nogu dok nisam svršila. Dvaput. Kada poče da
mi puzi nazad uz telo, zastao je kod stomaka i ljubio me tamo. Onda
je opet bio u meni, sa usnama na mojim. „Volim te”, šaptao je između
poljubaca. „Hvala ti.”
Zahvaljivao mi je što sam trudna.
Vodio je ljubav sa mnom sa toliko pažnje, sa toliko saosećanja.
Maltene je vredelo lažirati trudnoću samo da bi me ponovo tako voleo.
Da bismo se opet povezali.
Ako su nam devojčice uopšte donele nešto lepo u život, bila je to
činjenica da me je Džeremi najviše voleo kad sam u drugom stanju.
Sad kad je mislio da ću mu uskoro podariti treće dete, već sam osećala
kako se njegova ljubav ponovo umnožava.
Malčice sam zabrinuta zbog foliranja trudnoće, ali znala sam da
imam mogućnosti ukoliko ne ostanem u drugom stanju te sedmice.
Da je pobačaje isto tako lako lažirati kao trudnoće.

147
 16

P rošlo je još nedelju dana čitanja Veritinog rukopisa, i obuzima

me dosada. Nalazim kako se ponavlja. Poglavlje za poglavljem
podrobno opisanog seksa sa Džeremijem. Vrlo malo u vezi s decom.
Napisala je dva pasusa o Kruovom rođenju, ali zatim govorila o
prvom navratu kada su ponovo mogli da se jebu nakon što se Kru
rodio.
Došla sam do tačke gde je počela da me spopada ljubomora. Ne
volim da čitam o Džeremijevom seksualnom životu. Jutros sam
preletela preko jednog poglavlja, ali sam ga na kraju ostavila kako bih
se vratila poslu. Danas sam završila nacrt za prvu knjigu i podnela ga
Koriju kako bi mi on poslao utiske. Rekao je kako će ga proslediti
urednici u Pantemu, jer još nije pročitao nijednu Veritinu knjigu i ne bi
znao da li je nacrt dovoljan. Dok mi se ne budu javili, zaista ne želim
da načinjem drugi nacrt. Ako mi budu tražili neke promene, to vreme
će biti protraćeno.
Ovde sam već skoro dve nedelje. Kori kaže da mi je avans prošao i
kako bi svakog dana trebalo da mi legne na račun. Kad mi se budu
javili iz Pantema, verovatno će biti vreme da idem dalje. Uradila sam
sve što mogu u Veritinoj kancelariji. Da nisam u okolnostima da
nemam kud dok mi taj novac ne legne na račun, već bih otišla.
Danas sam se zaglavila. Iznurena sam od onolikog posla za ove
minule dve sedmice. I mogla bih još da čitam Veritinu autobiografiju,
ali stvarno nisam raspoložena za to da čitam o raznoraznim načinima
na koje Veriti ume mužu da dudla kurac.
Nedostaje mi televizija. Nisam kročila u njihovu dnevnu sobu
otkako sam stigla ovamo pre nepune dve sedmice. Izlazim iz granica
Veritine kancelarije i kokam sebi kesu kokica, pa sedam na trosed u
dnevnoj sobi i uključujem televizor. Zaslužujem da budem malo lenja
jer mi je sutra rođendan, ali ne nameravam da to kažem Džeremiju.
Uporno pogledavam vrh stepenica jer s troseda imam savršen
pogled na njega, ali od Džeremija ni traga. Nisam ga često viđala

148
poslednja dva dana. Mislim da oboje znamo koliko smo se one noći
približili tome da se poljubimo, i koliko bi to neprilično bilo, tako da
se odonda izbegavamo.
Prebacujem na kanal HGTV i smeštam se na trosedu. Odgledala
sam otprilike petnaest minuta renoviranja neke kuće kada konačno
začujem Džeremija kako silazi niz stepenice. On zastane na sredini
kad me spazi u dnevnoj sobi. Zatim siđe do kraja i priđe, pridruživši
mi se na trosedu. Seda na sredinu, dovoljno blizu da pruži ruku i uzme
nekoliko kokica, ali taman toliko daleko da nismo u opasnosti da se
dodirnemo.
„Istraživanje?“, pita, dižući noge na stočić ispred sebe.
Nasmejem se. „Naravno. Večito radim.“
On ovoga puta uzme više kokica, zahvativši ih dlanom. „Veriti je
bindžovala televiziju kada je imala spisateljsku blokadu. Govorila je
kako to katkad u njoj rodi nove zamisli.“
Ne priča mi se o Veriti, te menjam temu. „Danas sam završila skicu.
Ako mi je sutra budu odobrili, verovatno ću otići za koji dan.”
Džeremi prestane da žvaće i pogleda me. „Je li?”
Dopada mi se što mu naizgled nije drago zbog pomisli na moj
odlazak. „Da. I hvala što si mi dozvolio da ostanem duže nego što je
trebalo.“
I dalje me gleda u oči. „Duže nego što je trebalo?” Ponovo počinje
da žvaće i okreće se prema televizoru. „Mislim da nisi ostala dovoljno.”
Ne znam šta time hoće da kaže. Misli li da nisam obavila dovoljno
posla dok sam bila ovde, ili to govori sebično, kao da nije stigao da
provede dovoljno vremena sa mnom?
Ponekad, pogotovo upravo sada, osećam koliko ga privlačim, no u
drugim prilikama kao da se iz sve snage trudi da porekne svaku
privlačnost koja možda postoji između nas. I ja to razumem. Stvarno.
Ali hoće li tako provesti ostatak života? Odreći se ogromnih delova
sebe kako bi negovao ženu koja je obična ljuštura osobe s kojom se
venčao?
Jasno mi je da se zavetovao, ali po koju cenu? Čitavog svog života?
Ljudi se venčavaju pod pretpostavkom da će zajedno živeti dugo i
srećno. Šta se dogodi kada jedan od tih života bude skraćen, ali se od
drugoga očekuje da ispunjava te zavete do kraja njihovog života?
To nekako nije u redu. Da sam ja u braku i da je moj muž u

149
Džeremijevoj neprilici, znam kako ne bih volela da moj muž smatra
kako više nikada ne može dalje. Ali nisam sigurna da ću ikada biti
opsednuta nekim muškarcem kao što je Veriti bila Džeremijem.
Emisija se završava i počinje druga. Ni on ni ja ne progovaramo
nekoliko minuta. Nije da nemam šta da kažem imam mnogo da kažem.
Samo nisam sigurna da sam pozvana za to.
„Ne znam preterano mnogo o tebi”, veli Džeremi. Glava mu je na
naslonu kauča i gleda me, neobavezno. „Jesi li ikada bila u braku?”
,,Ne”, kažem. „Dvaput sam bila blizu, ali nije išlo.”
„Koliko imaš godina?”
Naravno da će me to pitati kad mi starost ističe za tek nešto više od
sat vremena. „Ne bi mi verovao kad bih ti rekla.”
Džeremi se nasmeje. „Zašto ne bih?”
„Zato što punim trideset dve. Sutra.”
„Lažeš.”
„Ne lažem. Pokazaću ti vozačku dozvolu.”
„Dobro, pošto ti ne verujem.”
Prevrnem očima a onda odem u glavnu spavaću sobu da uzmem
torbicu. Donesem vozačku dozvolu i dam mu je.
On bulji u nju, vrteći glavom. „Kakav usrani rođendan”, veli.
„Družiš se s ljudima koje jedva poznaješ. Radiš čitavog dana.”
Sležem ramenima. „Da nisam ovde, samo bih bila sama u svom
stanu.”
On još časak pilji u moju vozačku dozvolu. Kada pređe palcem
preko moje fotografije, stvarno se naježim. Nije me ni pipnuo pipnuo
je moju jebenu vozačku dozvolu a to me je napatilo.
Kako sam jadna.
On mi je vrati i ustane.
„Kuda ćeš?”
„Da ti napravim tortu”, kaže on, izlazeći iz dnevne sobe.
Smešim se a zatim polazim za njim u kuhinju. Ne želim da
propustim kako Džeremi Kroford peče tortu.

***

Sedim na ostrvu na sredini kuhinje i gledam ga kako stavlja

glazuru na tortu. Za sve ovo vreme koliko sam ovde, ovo je tek drugi

150
put da se stvarno zabavljam. U proteklih sat vremena nismo pominjali
ni Veriti ni naše tragedije ni ugovor. Dok se torta pekla, sedela sam na
šanku, tako da su mi noge visile sa ivice. Džeremi je bio naslonjen na
pult ispred mene i razgovarali smo o filmovima, muzici, onome što
volimo i onome što ne volimo.
Istinski smo počeli da se upoznajemo izvan svega što nas veže. Bio
je opušten one večeri kada smo vodili Krua na večeru, ali unutar ovih
zidova nisam ga videla opuštenog otkako sam stigla.
Bezmalo da mogu bezmalo da shvatim zašto je Veriti zavisna od
njega.
„Vrati se u dnevnu sobu”, govori on dok izvlači svećice iz fioke.
„Zašto?”
„Zato. Moram da uđem s tvojom tortom i da ti otpevam 'Danas
nam je divan dan’. Da bi imala potpun ugođaj.”
Zavrtim glavom i skočim sa šanka, pa se vratim na trosed.
Prigušujem zvuk na televizoru jer želim da ga čujem kako mi peva
„Danas nam je divan dan” bez prekidanja. Uporno pritiskam dugme
za informacije na daljinskom, proveravajući koliko je sati. On čeka da
otkuca ponoć kako bi bilo zvanično.
Baš kada otkuca ponoć, ugledam kako trepere svećice dok on izlazi
iza ugla. Nasmejem se kada počne tiho da peva kako ne bi probudio
Krua.
„Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan”, šapće. Isekao je
jedno jedino parče torte i zabio svećicu u njegov vrh. „Našoj Louen
rođendan, rođendan, rođendan.“
Još se smejem kada stigne do kauča i lagano klekne na njega kako
ne bi ispustio tortu niti se izlagao opasnosti da se svećica ugasi kada
bude seo pokraj mene.
„Živela, živela i srećna nam bila, živela, živela i srećna nam bila.”
Okrenuti smo jedno prema drugom na trosedu te mogu da poželim
želju i ugasim svećicu, ali nisam sigurna šta da poželim. Imala sam
toliko sreće da dobijem zaista sjajan posao. Uskoro ću dobiti više
novca nego što sam ikada odjednom imala na svom bankovnom
računu. Jedino što u životu trenutno nemam a želim jeste on.
Pogledam ga u oči a onda ugasim svećicu.
„Šta si poželela?”
„Neće se ostvariti ako ti budem rekla.”

151
 Njegov osmeh upadljivo odiše flertom. „Možda možeš da mi kažeš
nakon što se bude ostvarila.”
Ne pruža mi tortu. Pravi predstavu od toga, sekući je viljuškom.
„Znaš li koji je tajni sastojak za pravljenje ovako sočne torte?”
Podigne viljušku i ja je uzmem od njega. „Koji?”
„Puding.”
Uzimam zalogaj torte i osmehujem se. „Stvarno je dobra”, govorim
punih usta.
„Puding”, ponavlja on.
Nasmejem se.
On drži tanjir, a ja uzmem novi zalogaj, pa mu ponudim viljušku.
On odmahne glavom. „Pojeo sam malo u kuhinji.”
Ne znam zašto, ali volela bih da sam to videla. Takođe bih volela
da znam ima li on ukus čokolade.
Džeremi diže ruku. „Imaš glazure na...” Upire mi prst u usta.
Sklonim je, ali on zavrti glavom. „Tačno tu.” Prevuče mi palac preko
donje usne.
Progutam zalogaj torte.
On mi ne sklanja palac sa usne. Ostavi ga tu.
Jebote. Ne mogu da dišem.
Žudim čitavim bićem jer mi je on toliko blizu, ali ne znam šta smem
da preduzmem povodom toga. Želim da spustim viljušku, želim da
on spusti tanjir s tortom, želim da me poljubi. Ali nisam ja ovde u
braku. Ne želim da povučem prvi potez a on ne bi smeo da povuče prvi
potez, ali očajnički žudim za njim.
On ne spušta tortu. Umesto toga, nagne se preko mene i stavi tanjir
na sto pored zida. U istom tom tečnom pokretu stavi mi ruku na glavu
i privije usne na moje. Posle sveg onog iščekivanja koje sam gajila za
ovaj trenutak, ovo mi je i dalje krajnje neočekivano.
Zažmurim i ispustim viljušku na pod, naginjući se unazad na
priručke kauča. On ide za mnom, penjući se na mene, ni u jednom
trenutku ne odvajajući usne od mojih. Razmičem usne a on mi gura
jezik u usta. Ne ljubimo se dugo sporo. Čim okusimo jedno drugo,
poljubac postaje mahnit. Upravo sam tako zamišljala da će izgledati
ljubiti se s njim. Radijacija, eksplozivi, dinamit. Sve ono opasno.
Imamo ukus čokolade i razmenjujemo poljupce, on meni ja njemu.
Ruka mu je upletena u mojoj kosi, i sa svakom sekundom trajanja ovog

152
poljupca tonemo u trosed pod nama, dok on naleže na mene a ja se
utapam u jastuke.
Njegove usne napuštaju moje u potrazi za drugim delovima mene
koje on kao da žudi da proba. Vilicu, vrat, vrhove grudi. Kao da je
morio sebe glađu za mnom. Ljubi me i dodiruje s glađu čoveka koji
posti čitavog života.
Ruka mu klizi pod moju majicu a prsti su mu topli, kaplju mi po
koži kao kapi vrele vode.
Vraća mi se na usta, ali samo načas. Na toliko dugo da mi pronađe
jezik pre nego što se odmakne i skine majicu. Ruke mi odlaze njemu
na grudi kao da im je tamo mesto, priljubljenim uz krive njegovog
trbuha. Volela bih da mu kažem kako sam ovo poželela kad sam
duvala svećicu, ali bojim se da će ga svaki razgovor navesti da razmisli
o tome što radimo i kako ne bi trebalo to da radimo, te zato ćutim.
Naslanjam glavu na priručje kauča, želeći da me on još istražuje.
On to i čini. Svlači mi majicu i vidi kako ne nosim grudnjak ispod
pidžame. Zastenje, i to je lepo, a onda mi uzme bradavicu u usta,
izmamivši mi jecaj sa usana.
Podignem glavu da ga gledam, ali krv mi se ohladi kada mi pogled
privuče prilika koja stoji na vrhu stepenica. Samo stoji tamo, gledajući
svog muža dok mu usne lutaju po mojoj dojci.
Celo telo mi se ukoči ispod Džeremija.
Veriti stegne pesnice na bokovima pre nego što pohita nazad u
pravcu svoje sobe.
Zabezeknem se, guram ga, odbijam ga od sebe. „Veriti”, velim, bez
daha. On prestane da me ljubi a onda podigne glavu, ali se ne pomera.
„Veriti”, ponavljam, želeći da on shvati kako treba da siđe s mene.
Zbunjen, on se podiže na ruke.
„Veriti!”, ponavljam, ali neodložnije. Samo to mogu da izustim.
Strah me je ščepao i mučim se da udahnem, da izdahnem.
Koji kurac?
Džeremi je sada na kolenima, drži se za naslon kauča dok se
odmiče. „Izvini.”
Privučem kolena grudima i pobegnem na naspramni kraj troseda,
dalje od njega. Prekrivam usta. „O, bože.” Reči se sudaraju s mojim
drhtavim prstima.
On pokuša da me smiri tako što će me dodirnuti po podlaktici, ali

153
ja ustuknem. „Izvini”, ponavlja on. „Nije trebalo da te poljubim.”
Vrtim glavom zato što on ne razume. Misli da sam se uznemirila i
da me grize savest zato što je on u braku, ali videla sam je. Kako stoji.
Stajala je. Upirem prst ka vrhu stepenica. „Videla sam je.” Prošapćem
to, tiho, jer se plašim da kažem glasnije. „Stajala je na vrhu stepenica.”
Vidim kako mu zbunjenost prelazi preko lica dok se okreće da
pogleda stepenice. Ponovo pogleda mene. „Ona ne može da hoda,
Louen.”
Nisam luda. Ustajem i odmičem se od troseda, rukom pokrivajući
gole grudi. Opet upirem prst u stepenice, ovoga puta pronašavši glas.
„Tvoja jebena žena je stajala na vrhu jebenih stepenica, Džeremi! Znam
šta sam videla.”
On mi vidi u očima da govorim istinu. Promiču dve sekunde pre
nego što ustane s kauča i potrči uz stepenice, prema njenoj spavaćoj
sobi.
Neće me ostaviti samu ovde dole.
Uzimam majicu i navlačim je preko glave, a onda potrčim za njim.
Neću da budem sama u ovoj kući više ni tren.
Kada stignem na vrh stepenica, on stoji na njenim vratima i zuri u
njenu sobu. Čuje me kako prilazim. A onda samo... ode. Očeše se o
mene u prolazu ne gledajući me u oči i besno siđe niz stepenice.
Prelazim nekoliko koraka dok se ne približim toliko da mogu da
zavirim u njenu sobu. Samo letimice pogledam unutra. To mi je
dovoljno da bih videla kako je ona u krevetu. Ispod pokrivača. U snu.
Odmahujem glavom, osećajući kako mi klecaju kolena. Nije moguće
da se ovo događa. Nekako se domognem stepenica, ali siđem samo do
pola jer onda moram da sednem. Ne mogu da se pomerim. Jedva
mogu da udahnem. Srce mi nikada nije kucalo ovoliko brzo.
Džeremi me gleda s dna stepenica. Verovatno ne zna šta da misli o
onome što se upravo dogodilo. Ja ne znam šta da mislim. On šetka
ispred stepenica, pogledavajući me s vremena na vreme, sigurno zato
što čeka da počnem da se smejem na svoju neukusnu šalu. Nije bila
šala.
„Videla sam je”, prošapćem.
On me čuje. Pogleda me, ne s ljutnjom, već sa izvinjenjem. Popne
se uz stepenice i pomogne mi da ustanem, pa drži ruku oko mene dok
me vodi nazad u prizemlje. Odvede me u spavaću sobu i zatvori vrata,

154
a onda se obmota oko mene. Zarivam mu lice u vrat, želeći da isteram
njenu sliku iz glave. „Izvini”, govorim mu. „Samo sam... Možda ne
spavam dovoljno... Možda sam...”
„Ja sam kriv”, veli Džeremi, upadajući mi u reč. „Radiš dve
sedmice bez predaha. Iscrpljena si. A onda ja mi paranoja je posredi.
Krivica. Ne znam.” Odmiče se, obuhvatajući mi lice rukama. „Mislim
da nam oboma treba jedno dvanaest sati čvrstog sna.”
Uverena sam u ono što sam videla. Možemo to da svalimo na
iscrpljenost ili krivicu, ali videla sam je. Videla sam sve. Njene pesnice
stisnute na bokovima. Gnev u njenom izrazu pre nego što je odjurila.
„Hoćeš li vode?”
Vrtim glavom. Ne želim da on ode. Ne želim da budem sama.
„Molim te, ne ostavljaj me samu noćas”, preklinjem.
Njegov izraz uopšte ne otkriva o čemu on razmišlja. Klimne
glavom, jedva primetno, pa kaže: „Neću. Ali moram da isključim
televizor i da zaključam vrata. Da stavim tortu u frižider.” Kreće ka
vratima. „Vratiću se za nekoliko minuta.”
Odlazim u kupatilo i umivam se, nadajući se da će mi hladna voda
pomoći da se smirim. Ne pomaže mi. Kad se vratim u spavaću sobu,
Džeremi navlači rezu preko vrata. „Ne mogu da ostanem čitave noći”,
govori. „Ne želim da se Kru uplaši ako se probudi i ne može da me
nađe.”
Ležem u postelju i okrećem se prema prozoru. Džeremi legne iza
mene, a onda se privije uz mene. Osećam kako mu lupa srce, i brzo je
maltene kao moje. Deli sa mnom jastuk, pronađe mi ruku i prodene
prste između mojih.
Pokušavam da oponašam ritam njegovog disanja kako bi se meni
disanje usporilo. Dišem kroz nos jer mi je vilica stegnuta odveć čvrsto
da bih mogla normalno da udišem. Džeremi me poljubi sa strane u
glavu.
„Opusti se”, prošapće. „Dobro si.”
Pokušavam da se opustim. Možda se i opuštam, ali samo zato što
oboje ležimo ovde toliko dugo, jer nakon izvesnog vremena mišićima
je teško da održe onoliku napetost. „Džeremi?”, prošapćem.
On mi pređe palcem preko ruke kako bi mi stavio do znanja da me
čuje.
„Postoji li mogućnost... Da li je moguće da ona glumi svoje

155
povrede?”
On mi ne odgovori odmah. Bezmalo kao da mora da porazmisli o
pitanju. ,,Ne”, naposletku kaže. „Video sam snimke sa skenera.”
„Ali ljudi se oporave. Povrede zacele.”
„Znam”, veli on. „Ali Veriti ne bi glumila ovako nešto. Niko ne bi.
Bilo bi nemoguće.”
Zatvaram oči, jer on pokušava da me uveri da je poznaje toliko
dobro da bi znao kako ona ne bi uradila tako nešto. Ali ako postoji
nešto što znam da Džeremi ne zna... to je da on uopšte ne zna Veriti.

156
 17

Z aspala sam uverena da sam sinoć videla Veriti na vrhu

stepenica.
Probudila sam se ispunjena sumnjom.
Većim delom života nisam verovala sebi u snu. Sad počinjem da ne
verujem sebi ni na javi. Jesam li je videla? Da li je u pitanju bilo priviđenje
usled stresa? Da li me je grizla savest što sam s njenim mužem?
Ležim u krevetu određeno vreme ovog jutra, ne želeći da izađem
iz sobe. Džeremi je otišao iz moje postelje oko četiri ujutru. Čula sam
ga kako zaključava vrata, da bi mi minut kasnije poslao poruku i rekao
mi da mu pišem ako mi ponovo zatreba.
U nekom trenutku posle današnjeg ručka Džeremi je pokucao na
vrata kancelarije. Kad je ušao, izgledao je kao da nije spavao. Čitave
sedmice nije mnogo spavao zbog mene. Iz njegovog ugla gledanja, ja
sam histerična žena u rasulu koja se probudi usred noći u krevetu
njegove supruge a onda tvrdi da je videla njegovu suprugu na vrhu
stepenica nakon što ju je on konačno poljubio.
Mislila sam da je došao u kancelariju da me zamoli da idem, i
iskreno, i te kako sam spremna da pođem, ali novac mi još nije legao
na račun. Dok ne legne, nekako sam zaglavila ovde.
Došao je u kancelariju da me obavesti kako je nabavio još jednu
bravu. Ovoga puta za Veritina vrata.
„Pomislio sam da će ti možda pomoći da zaspiš. Znajući kako ona
ne može da izađe iz sobe ako bi to uopšte bilo moguće. “
Ako bi to uopšte bilo moguće.
„Zaključavaću je samo noću, dok spavam“, nastavlja on. „Ejpril
sam rekao kako joj se vrata noću otvaraju zbog promaje u kući. Ne bih
da pomisli kako je brava tamo iz bilo kog drugog razloga.“
Zahvalila sam mu, ali nisam bila ništa mirnija posle njegovog
odlaska. Zato što sam delimično ostala zabrinuta da je on bravu
postavio zato što je on zabrinut. Naravno da sam želela da mi
poveruje, ali ako mi je poverovao, to je značilo da je to možda istina.

157
 U ovom slučaju, draže bi mi bilo da se varam.
Sad se dvoumim šta da radim s Veritinim rukopisom. Volela bih da
Džeremi razume svoju ženu onako kako je ja sada razumem. Smatram
kako zaslužuje da zna šta je ona radila njihovim ćerkama, naročito
pošto Kru provodi onoliko vremena s njom tamo gore. A i dalje sam
ispunjena sumnjom jer je on pominjao kako mu se Veriti obraća. Znam
da ima samo pet godina, te ima izgleda da se zbunio, ali postoji li i
neznatna mogućnost da Veriti glumi, Džeremi zaslužuje da zna.
Ali još nisam smogla hrabrosti da mu dam rukopis jer mogućnost
da ona glumi zaista jeste neznatna. Prihvatljivije bi bilo poverovati
kako mi se priviđa usled umora i nespavanja nego pomisliti kako neka
žena može da glumi toliku onesposobljenost mesecima uzastopno. Bez
ikakvog očiglednog razloga.
A tu je i činjenica da ga nisam još pročitala do kraja. Ne znam kako
se završava. Ne znam šta se dogodilo ni Harper ni Častin, niti da li
hronologija ovog rukopisa uopšte pokriva te događaje.
Nije ostalo još mnogo da se pročita. Verovatno ću moći da svarim
samo jedno poglavlje dok mi ne bude zatrebao predah od užasa ovog
rukopisa. Pobrinem se da vrata kancelarije budu zatvorena, pa
načnem sledeće poglavlje i odlučim da ga preskočim, zajedno sa još
nekoliko drugih. Ne čita mi se ni o prostom poljupcu, a kamoli o
seksu. Ne želim da upropastim poljubac koji smo podelili tako što ću
čitati o tome kako on to radi s drugom ženom.
Kad sam preskočila još jednu intimnu scenu i stigla do poglavlja za
koje mi se čini da možda sadrži objašnjenje Častinine smrti, još jednom
proveravam vrata kancelarije pre nego što počnem da čitam.

158
 Trinaesto poglavlje
S a Kruom sam ostala u drugom stanju u roku od dve sedmice
nakon što sam Džeremija slagala da sam trudna. Kao da je
sudbina na mojoj strani. Zahvalila sam Bogu molitvom, iako ne
verujem da je on imao udela u tome.
Kru je bio dobra beba (pretpostavljam). Dotad sam već toliko
zarađivala da sam mogla da priuštim dadilju koja će živeti s nama u
našoj novoj kući. Džeremi je ostajao kod kuće s decom nakon što je
prestao da radi i nisam smatrala da je dadilja zbilja neophodna, te sam
dadilju zvala kućnom pomoćnicom, ali bila je dadilja.
Ona je omogućavala Džeremiju da svakodnevno radi na imanju.
Dala sam da mi se u kancelariju ugrade novi prozori kako bih mogla
da ga gledam iz gotovo svakog ugla.
Izvesno vreme život je bio lep. Ja sam se bavila svim lakim
delovima majčinstva a Džeremi i dadilja svim onim teškim. I često sam
putovala. Imala sam promotivne turneje i intervjue, zbog kojih zaista
nisam volela da ostavljam Džeremija, ali njemu je bilo draže da ostaje
kod kuće s decom. Međutim, naučila sam da cenim te pauze. Primetila
sam kako, kada sam na putu nedelju dana, pažnja koju mi Džeremi
posvećuje kad se vratim kući liči na pažnju kakvu mi je posvećivao
pre nego što su se deca pojavila.
Katkad bih slagala i rekla kako treba da se pojavim u Njujorku, ali
bih se sakrila u iznajmljenom smeštaju u Čelsiju i nedelju dana gledala
televiziju. Onda bih se vratila kući, a Džeremi bi me jebao kao da sam
njegova devica. Život je bio sjajan.
Dok nije prestao da bude.
Sve se zbilo u trenutku. Bilo je to kao da se sunce sledilo i
potamnelo u našem životu, i ma koliko se mi upinjali, zraci posle toga
nisu mogli da dopru do nas.
Stajala sam za sudoperom i prala kokošku. Jebenu sirovu kokošku.
Mogla sam da radim bilo šta drugo... da zalivam travnjak, pišem,
pletem, bilo šta drugo. Ali kad god pomislim na trenutak kada smo

159
čuli da smo izgubili Častin, zauvek ću se sećati te jebene odvratne
sirove kokoške.
Zazvonio je telefon. Ja sam prala kokošku.
Džeremi se javio. Prala sam kokošku.
On podiže glas. Još perem jebenu kokošku.
A onda onaj zvuk... onaj grleni, bolni zvuk. Čula sam ga kako
govori ne i kako i gde je ona i odmah ćemo doći. Kada je prekinuo vezu,
videla sam ga u odrazu na prozoru. Bio je u predsoblju i držao se za
dovratak kao da će pasti na kolena ako se pusti. Ja sam još prala
kokošku. Niz obraze su mi lile suze, osećala sam slabost u kolenima.
Poče da mi se prevrće želudac.
Povratila sam na kokošku.
Tako ću zauvek pamtiti jedan od najgorih trenutaka u svom životu.
Tokom čitave vožnje u bolnicu, pitala sam se kako je Harper to
učinila. Da li ju je ugušila kao u mom snu? Ili je osmislila neki lukaviji
način da ubije sestru?
Bile su otišle da spavaju kod svoje drugarice Marije. Bile su tamo
već nekoliko puta. A Marijina majka Kiti 6 kakvo glupavo ime znala je
sve o Častininim alergijama. Častin nikad nikuda nije išla bez svoje
injekcije adrenalina, ali kada ju je Kiti našla tog jutra, ni na šta nije
reagovala. Kiti je pozvala hitnu pomoć a onda se javila Džeremiju čim
su je odvezli.
Kad smo stigli u bolnicu, Džeremi je još gajio onu neznatnu nadu
da oni greše i da je Častin dobro. Kiti nas je dočekala u hodniku i
uporno je ponavljala: „Žao mi je. Nije htela da se probudi.”
Samo to nam je rekla. Nije htela da se probudi. Nije rekla: Mrtva je.
Samo: Nije htela da se probudi, kao da je Častin neko razmaženo derište
koje se namerno uspavalo.
Džeremi otrča kroz hodnik, u prostor za pacijente urgentnog
centra. Ispratili su ga napolje i rekli nam da sačekamo u sobi za
porodicu. Svi znaju da u tu prostoriju smeštaju preživele članove
nakon što je neko umro. Tada je Džeremi znao da je više nema.
Nikada ga nisam čula da tako urla. Da odrastao čovek, na
kolenima, rida kao dete. Da nisam bila tamo s njim, bilo bi me sramota
zbog njega.

6 Engl.: Kitty - mačkica. (Prim. prev.)

160
 Kad smo napokon mogli da je vidimo, bila je mrtva manje od
jednog dana, ali nije mirisala na Častin. Već je mirisala na smrt.
Džeremi je postavljao silna pitanja. Sva pitanja. Kako se to dogodilo?
Zašto su imali kikiriki u kući? U koliko sati su otišli na spavanje? Da li je
injekcija adrenalina uopšte bila izvađena iz njene torbe?
Sva odgovarajuća pitanja, svi razorno odgovarajući odgovori.
Uzrok njene smrti potvrđen je tek posle nedelju dana. Anafilaksa.
Mi smo pomno pazili na njenu alergiju na kikiriki. Bez obzira na to
kuda bi išle ili s kim bismo ih ostavili, Džeremi bi pola sata predočavao
majci njihove navike, i objašnjavao joj kako se koristi injekcija
adrenalina. Oduvek sam mislila da je to preterivanje jer smo doslovno
bili prisiljeni da je upotrebimo samo jednom u čitavom njenom životu.
Kiti je odlično znala za njenu alergiju i kada su devojčice dolazile u
posetu, držala je orašasto voće van njihovog domašaja. Međutim, nije
znala da su se devojčice usred noći ušunjale u ostavu i uzele šaku
grickalica da ih odnesu u svoju sobu. Častin je imala samo osam
godina; bilo je kasno i mračno kada su devojčice zaključile da im treba
nešto da pregrizu. Harper je rekla kako nisu znale da bilo šta što jedu
sadrži kikiriki. Ali sutradan ujutru kada su se probudile, Častin nije
htela da se probudi.
Džeremi je prošao kroz razdoblje poricanja, ali nikada nije doveo u
pitanje to da je Častin nehotice pojela kikiriki. Ali ja jesam. Ja sam
znala. Znala sam.
Svaki put kada bih pogledala Harper, videla bih njenu krivicu.
Godinama sam čekala da se to dogodi. Godinama. Znala sam, otkad su
imale šest meseci, da će Harper naći načina da je ubije. I kako je
savršeno ubistvo počinila! Čak ni rođeni otac nikada neće posumnjati
na nju.
Majka, međutim... Mene je bilo malo teže ubediti.
Očito, Častin mi je nedostajala i rastužila me je njena smrt. Ali bilo
je nečega neprijatnog u tome kako je Džeremi to podneo. Bio je skrhan.
Utrnuo. Posle tri meseca od njene smrti obuzimalo me je nestrpljenje.
Imali smo seks samo dvaput od njene smrti, a on me u oba navrata
nije ni ljubio jezikom. Kao da je bio odvojen od mene, koristio me da
svrši, da se oseti bolje, da dobije kratak nalet nečega što nije muka.
Želela sam više od toga. Želela sam da mi se vrati stari Džeremi.
Probala sam jedne noći. Prevrnula sam se i stavila mu ruku na

161
kurac dok je spavao. Trljala sam ga rukom gore-dole, čekajući da se
digne. Nije se digao. Umesto toga, on mi skloni ruku i reče: „U redu
je, Veriti. Ne moraš.”
Rekao je to kao da mi čini uslugu. Kao da me odbija radi mog mira.
Meni nije trebao mir.
Nije.
Imala sam više od osam godina da to prihvatim. Znala sam šta će
biti sanjala sam o tome. Davala sam Častin svu ljubav koju imam
svakog minuta njenog života jer sam znala šta će se dogoditi. Znala
sam da će joj Harper uraditi tako nešto. Nije da bi se ikada moglo
dokazati da je Harper ikako bila umešana u to. Čak i kad bih probala
da mu to dokažem, Džeremi mi nikada ne bi poverovao. Previše je
voli. Nikada ne bi poverovao u takvu grozotu da bliznakinja može to
da uradi rođenoj sestri.
Donekle sam se osećala odgovorno. Da sam samo pokušala da je
ponovo ugušim dok je bila odojče, ili da ostavim otvorenu bocu
izbeljivača blizu nje dok je bila mala, ili da se zabijem suvozačkom
stranom kola u drvo dok ona nije vezana a vazdušni jastuk je isključen,
sve je to moglo da se izbegne. Mogla sam da insceniram tolike
potencijalne nesreće. Trebalo je da ih insceniram.
Da sam zaustavila Harper pre nego što je delala, i dalje bismo imali
Častin.
A onda Džeremi možda ne bi stalno bio tako jebeno tužan.

162
 18

V eriti je u dnevnoj sobi. Ejpril ju je dovela liftom u prizemlje

neposredno pre nego što je večeras otišla kući. Neobična
promena u njihovoj rutini za koju nisam sigurna da mi se dopada.
Ejpril je rekla: „Večeras je sasvim budna. Pomislih da pustim
Džeremija da je noćas stavi u krevet.“ Ostavila ju je ispred televizora,
parkiravši joj invalidska kolica blizu troseda.
Veriti gleda kviz Točak sreće.
Ili... makar zija u tom pravcu.
Stojim na vratima dnevne sobe i gledam je. Džeremi je na spratu s
Kruom. Napolju je mrak, a svetlo u dnevnoj sobi nije upaljeno, ali od
televizora dopire dovoljno svetlosti da vidim Veritino bezizražajno
lice.
Ne mogu da zamislim da bi se iko potrudio da ovoliko dugo glumi
povredu. Nisam sigurna ni kako bi neko mogao to da izvede. Da li bi
se trgla na glasan zvuk?
Pokraj mene, blizu ulaza u dnevnu sobu, nalazi se činija puna
ukrasnih staklenih kugli pomešanih s drvenim. Osvrnem se unaokolo,
pa uzmem jednu drvenu iz činije. Bacim je ka njoj. Kada udari u pod
ispred nje, ona se ne trgne.
Znam da nije oduzeta, pa kako se i ne trgne? Čak i ako joj je mozak
odveć ozbiljno oštećen da bi razumela engleski jezik, buka bi je i dalje
uzbunila, je l’ tako? Imala bi nekakvu reakciju?
Osim ako se nije uvežbala da ne reaguje.
Posmatram je još malo pre nego što sopstvene misli ponovo počnu
da me izbezumljuju.
Vraćam se u kuhinju, ostavljajući je nasamo s voditeljskim parom
Petom Sejdžekom i Vanom Vajt.
Ostala su mi samo još dva poglavlja Veritinog rukopisa. Molim se
da negde ne nađem drugi deo pre nego što odem odavde jer ne mogu
da podnesem uspone i padove svega toga. Uznemirenost koja me
preplavi posle svakog poglavlja gora je od uznemirenosti posle

163
mesečarenja.
Laknulo mi je što ona nije imala nikakve veze sa Častininom smrću,
ali potresao me je tok njenih misli za vreme svega toga. Izgledala je
krajnje ravnodušno. Dvodimenzionalno. Izgubila je ćerku, jebote, a
ipak je sve vreme razmišljala o tome kako je trebalo da ubije Harper, i
bilo joj je dojadilo da čeka Džeremija da prebrodi svoju tugu.
Blago rečeno potresno. Na sreću, uskoro će se završiti. Veći deo
rukopisa opisuje događaje koji su se odigrali pre mnogo godina, ali
ono poslednje poglavlje bilo je skorije. Pre manje od godinu dana.
Nekoliko meseci pre Harperine smrti.
Harperina smrt.
O tome sam se nameračila da čitam sledeće. Možda večeras. Ne
znam. Nisam dobro spavala proteklih nekoliko dana, a plašim se da
nakon što budem pročitala rukopis do kraja, uopšte neću moći da
spavam.
Večeras spremam špagete za Džeremija i Krua. Pokušavam da se
usredsredim na večeru, a ne na Veritinu bezdušnost. Namerno sam
ovaj obrok tempirala tako da Ejpril ode pre nego što večera bude
spremna. I nadam se da će Džeremi odvesti Veriti gore u krevet pre
nego što bude vreme za jelo. Rođendan mi je skoro prošao i đavo da
me nosi ako ću svoj rođendanski obrok jesti sedeći pored Veriti
Kroford.
Mešam sos za testeninu kada shvatim kako nekoliko minuta nisam
čula televizor. Pažljivo opuštam stisak na varjači i stavljam je na šporet
pored tiganja.
„Džeremi?”, govorim, nadajući se da je on u dnevnoj sobi. Nadajući
se da postoji razlog što iz televizora više ne dopire zvuk.
„Silazim odmah!”, dovikuje on sa sprata.
Zatvaram oči, već osećajući kako mi srce ubrzava. Ako je ova kučka
isključila taj usrani televizor, izaći ću kroz ulazna vrata bez cipela i više se
neću vratiti.
Stiskam pesnice na bokovima, stvarno već sita ovog sranja. Ove
kuće. I one jebeno jezive, psihotične žene.
Ne ulazim na prstima u dnevnu sobu. Trupkam nogama.
Televizor je i dalje uključen, ali više ne proizvodi zvuk. Veriti je još
u istom položaju. Odlazim do stola pored njenih invalidskih kolica i
grabim daljinski. Zvuk je sada mutiran, a ja sam završila sa ovim.

164
Završila sam sa ovim. Televizori ne mogu tek tako sami da se mutiraju!
„Ti si smrdljiva pizda”, promumlam.
Preneraze me sopstvene reči, ali ne toliko da bih otišla. Kao da
svaka reč njenog rukopisa koju pročitam raspiruje plamen u meni.
Uključujem zvuk na televizoru i ispuštam daljinski na kauč, van
njenog domašaja. Kleknem ispred nje, namestivši se tako da joj budem
tačno u liniji pogleda. Tresem se, ali ovoga puta ne od straha. Tresem
se jer sam toliko ljuta na nju. Ljuta zbog toga kakva je ona žena bila
Džeremiju. Kakva je majka bila Harper. I ljuta sam što se sve ovo
uvrnuto sranje uporno događa a ja sam jedini svedok tome. Sita sam
toga da se osećam kao da sam luda!
„Ne zaslužuješ ni to telo u kom si zarobljena”, prošapćem,
netremice je gledajući pravo u oči. „Nadam se da ćeš umreti s grlom
punim sopstvene bljuvotine, isto kao što si pokušala da ubiješ svoju
ćerkicu.”
Čekam. Ako je tu unutra... ako me je čula... ako glumi... moje reči bi
doprle do nje. Navele bi je da se trgne ili da pobesni ili već na nešto.
Ona se ne pomera. Pokušavam da se setim nečeg drugog što bih
rekla a što bi joj izmamilo reakciju. Nečeg posle čega ne bi mogla da
ostane staložena. Ustajem i priginjem joj se, prinoseći joj usne uvu.
„Džeremi će me noćas jebati u tvom krevetu.”
Ponovo čekam... neki zvuk... neki pokret.
Primećujem samo miris mokraće. Ispunjava vazduh. Moje
nozdrve.
Pogledam joj pantalone baš kada Džeremi počne da silazi niz
stepenice. „Tražila si me?”
Odmičem se od nje, slučajno šutnuvši drvenu kuglu koju sam nešto
ranije bacila prema njoj. Pokazujem ka Veriti dok se saginjem po
kuglu. „Samo... Mislim da je treba presvući.”
Džeremi uhvati ručke invalidskih kolica i izgura je iz dnevne sobe,
prema liftu. Prinosim ruku licu, pokrivajući usta i nos dok izdišem.
Ne znam zašto me nikada nije kopkalo ko je kupa i presvlači.
Pretpostavila sam da se za veći deo toga stara sestra, ali ona očigledno
ne radi sve. Zbog toga što Veriti ne može da obuzda mokrenje i mora
da nosi pelene i što neko mora da je kupa, bude mi ga još više žao.
Džeremi je sada vodi na sprat da uradi i jedno i drugo i zbog toga sam
ljuta.

165
 Ljuta na Veriti.
Njeno trenutno stanje svakako je posledica toga što je bila grozno
ljudsko biće prema svojoj deci i Džeremiju.
Sada će, do kraja života, Džeremi morati da trpi posledice Veritine
karme.
To nije u redu.
I premda se ona nije trgla ni na šta što sam rekla, to što sam je
naizgled uplašila uverilo me je da je tamo unutra. Negde. I sad zna da
je se ne bojim.

***

Večerala sam za stolom s Kruom, koji se sve to vreme igrao na

ajpedu. Želela sam da sačekamo Džeremija, ali znala sam kako on ne
voli da Kru jede sam i da mu prolazi vreme za spavanje. Dok se
Džeremi bavio oko Veriti, stavila sam Krua u krevet. Dok ju je
Džeremi istuširao, presvukao i stavio u postelju, špageti su se ohladili.
Džeremi najzad siđe u prizemlje dok perem sudove. Od poljupca
nismo mnogo razgovarali. Nisam sigurna kakva će atmosfera biti
između nas, niti hoće li nam biti neprijatno pa ćemo svako na svoju
stranu nakon što on bude jeo. Čujem ga iza sebe, kako mljacka hleb s
belim lukom dok ja i dalje perem sudove.
„Izvini zbog onoga”, veli.
„Zbog čega?”
„Što sam propustio večeru.”
Sležem ramenima. „Nisi je propustio. Jedi.”
On uzima činiju iz ormarića i puni je špagetima. Stavlja je u
mikrotalasnu a onda se naginje na pult pored mene. „Louen.”
Pogledam ga.
„Šta je bilo?”
Odmahujem glavom. „Ništa, Džeremi. Nije moja stvar.” „Jeste sad
kada si to rekla.”
Ne želim da vodim ovaj razgovor s njim. Stvarno nije moja stvar.
Ovo je njegov život. Njegova žena. Njegova kuća. A ja ću ovde biti
najviše još dva dana. Obrišem ruke o krpu baš kada se oglasi
mikrotalasna. On se ne pomera da je otvori jer je odveć zaokupljen
buljenjem u mene, pokušava tim pogledom da još nešto izvuče iz

166
mene.
Naslonim se na ostrvo i uzdahnem, zabacujući glavu. „Samo mi je...
krivo zbog tebe.”
„Nek ti ne bude.”
„To je jače od mene.”
„Nije.”
„Ne. Jeste.”
On otvori mikrotalasnu i izvuče činiju. Spušta je na pult da se
ohladi a onda se opet okrene prema meni. „Ovo je moj život, Louen. I
ništa ne mogu da preduzmem povodom toga. Tvoje sažaljenje mi ne
pomaže.”
Prevrnem glavom. „Ali varaš se. Možeš nešto da preduzmeš
povodom toga. Ne moraš ovako da živiš, iz dana u dan. Postoje
ustanove, mesta koja mogu mnogo bolje da vode računa o njoj. Imaće
više mogućnosti. A ti i Kru nećete biti vezani za ovu kuću
svakodnevno do kraja života.”
Džeremiju se steže vilica. Znala sam da nije trebalo ništa da
govorim. „Poštujem to što misliš da zaslužujem bolje. Ali stavi se na
Veritino mesto.”
On nema pojma koliko sam bila na Veritinom mestu za protekle
dve sedmice. „Stavljala sam se, veruj mi.” Razdraženo stiskam
pesnicu i lupkam njome po pultu, pokušavajući da nađem bolji način
da sve to iskažem. „Ona ne bi želela ovo za tebe, Džeremi. Ti si
zatočenik u sopstvenom domu. Kru je zatočenik u ovom domu. Treba
mu da izađe iz ove kuće. Vodi ga na odmore. Vrati se na posao i smesti
je u ustanovu gde će moći da dobija stalnu negu.”
Džeremi vrti glavom još pre nego što stignem da izgovorim
rečenicu. „Ne mogu to da uradim Kruu. Izgubio je obe sestre. Ne može
da prolazi kroz još jedan takav gubitak. Ako je ona ovde, Kru barem i
dalje može da provodi vreme s njom.”
Nije iskazao sopstvenu želju da ona bude ovde. Samo Kruovu.
„Onda predahni s vremena na vreme”, govorim mu. „Možeš da je
smestiš u ustanovu na određeno vreme kako te to ne bi opterećivalo.
Da je dovodiš kući vikendom, kada Kru ne ide u školu.” Prilazim mu
i obuhvatam mu lice rukama. Hoću da vidi koliko brinem za njega.
Možda će ozbiljnije shvatiti ovaj razgovor ako bude video da je
nekome zaista stalo do njegovog dobrostanja.

167
 „Predahni s vremena na vreme, Džeremi”, tiho govorim. „Sebično.
Zaslužuješ da živiš život s trenucima koji nemaju nikakve veze s njom
a imaju sve veze s tobom i onim što ti želiš.”
Pod dlanovima osećam kako mu se stiskaju zubi. Odmiče se od
mene i polaže ruke na granit, puštajući da mu glava padne između
ramena. „Što ja želim?”, tiho veli.
„Da. Šta ti želiš?”
Njemu glava padne unazad i nasmeje se, jednom, kao da je to bilo
glupo pitanje. Onda izgovori jednu reč, kao da je to najlakše pitanje na
koje je ikada odgovorio.
„Tebe.”
Odgurne se od pulta i krupno zakorači prema meni. Uhvati me za
struk obema rukama i priljubi mi se čelom uz čelo, gledajući me u oči
ničim osim potrebom. „Želim tebe, Lou.”
Moje olakšanje nailazi na poljubac. On je drugačiji od našeg prvog
poljupca. Ovoga puta je strpljiv dok mu usne lenjo idu po mojima a
ruka mu se obavija pozadi meni oko vrata. Uživa u mom ukusu,
pojačava želju u meni sa svakim pokretom jezika. Malko se sagne, da
me podigne, a onda mi obmota noge sebi oko struka.
Napuštamo kuhinju, ali ja ne želim da otvorim oči dok ne budemo
sami iza zaključanih vrata. Veriti mi neće ovoga puta upropastiti stvar.
Kad se nađemo u glavnoj spavaćoj sobi, on me pusti da skliznem
niz njega, a usne nam se razdvoje. On me ostavi da stojim pored
kreveta dok ide prema vratima moje sobe.
„Skini se.” Govori to ne okrećući se prema meni, dok zaključava
vrata sobe.
To je naređenje. Naređenje kom sam nestrpljiva da se povinujem
sad kada su vrata zaključana. Gledamo se dok se skidamo. On skida
farmerke dok ja skidam košulju, a onda se njegova majica svlači s
mojim farmerkama. Skidam grudnjak dok on ide pogledom po meni.
Ne dodiruje me, ne ljubi me, samo me gleda.
Dok skidam gaćice, preplavljuju me tolika osećanja: strah,
uzbuđenje, razdraženost, žudnja, strepnja. Svlačim gaćice niz kukove,
preko nogu, a onda ih zbacujem. Kad se uspravim, potpuno sam
izložena pogledu.
On me upija očima dok skida poslednji komad odeće. U meni se
nešto pomeri, jer ma koliko verodostojni bili Veritini fizički prikazi

168
njega, nisam bila spremna za punu veličinu njegovog tela.
Oboje stojimo tamo, goli, prenaglašeno dišući.
On mi priđe za korak, ne skidajući mi pogled s lica. Njegove tople
šake klize mi uz obraze i kroz kosu dok on ponovo prinosi usne
mojima. Ljubi me, mekano i slatko, samo me zadirkujući jezikom.
Njegovi prsti mi lagano silaze niz kičmu, na šta uzdrhtim.
„Nemam kondom”, govori dok mi obuhvata šakama dupe i
privlači me k sebi.
„Ja ne pijem pilulu.”
Moje reči ga ne sprečavaju da me podigne i spusti na krevet.
Usnama mi obuhvati levu bradavicu, nakratko, a onda me očeše njima
po ustima dok lebdi nada mnom. „Izvadiću ga.”
„Dobro.”
Reči mu izmame osmeh. Prošapće: „Dobro”, uz moje usne dok
počinje da ulazi u mene. Oboje smo toliko usredsređeni na to da se
povežemo da se i ne ljubimo. Samo dišemo jedno drugom uz usta.
Čvrsto zatvaram oči dok on pokušava da uđe u mene čitavom
dužinom. Nekoliko sekundi me boli, ali kada počne da se pomera, bol
ustupa mesto prijatnoj punoći od koje počinjem da stenjem.
Džeremijeve usne susreću se s mojim obrazom, a zatim ustima pre
nego što se opet odmakne. Kada otvorim oči, vidim čoveka koji, prvi
put, ne razmišlja ni o čemu drugom osim o onome što je tačno pred
njim. Pogled mu se ne gubi negde u daljini. U ovom trenutku tu smo
samo on i ja.
„Imaš li ikakvu predstavu koliko sam puta razmišljao o tome da
budem s tobom?” Pitanje je retoričko, pretpostavljam, jer odmah
usledi njegov poljubac koji me sprečava da odgovorim. Obuhvata mi
rukom dojku dok me ljubi. Posle otprilike minuta u toj pozi, on izađe
iz mene i prevrne me na trbuh. Ulazi u mene otpozadi, prinoseći mi
usta uvu dok ga izvlači. „Uzeću te u svakoj pozi u kojoj sam nas
zamišljao.”
Njegove reči kao da mi se slegnu u stomaku i planu. Kažem samo:
„Molim te.”
Na to mi stavlja dlan na trbuh i povlači me na kolena, privijajući
me leđima sebi na grudi ne izlazeći iz mene.
Topao dah mu je na mom vratu. Dižem ruku i hvatam ga za glavu,
privlačeći mu usne sebi na kožu. Ta poza potraje tridesetak sekundi

169
pre nego što mu ruka klizne meni na struk. Okreće me prema sebi a
onda me opet navuče na sebe.
Osećam se slaba u poređenju s njegovom snagom, dok me njegove
ruke bez napora pomeraju po postelji na svakih nekoliko minuta.
Shvatam kako je, u svim onim navratima njegove intimnosti s
njegovom ženom o kojima sam čitala, ona uvek morala da ima neki
vid kontrole nad njim.
Ja mu prepuštam svu kontrolu.
Dozvoljavam mu da me uzima kako god želi.
I on to čini, duže od pola sata. Svaki put kada se učini da je blizu
vrhunca, on izađe iz mene i ljubi me dok me ne uzme ponovo, ljubi
me, promeni mi pozu, uzme me, ljubi me, promeni mi pozu. Ne želim
da tom ciklusu ikada dođe kraj.
Posle izvesnog vremena nalazimo se u pozi za koju pretpostavljam
da mu je jedna od omiljenih, on na leđima, glave na jastuku, sa mojim
butinama oko glave. Ali nisam sigurna da li smo u ovoj pozi završili
zbog njega ili zbog mene. Tek treba da mu se spustim na usta jer
buljim u tragove zuba na njegovom uzglavlju.
Zatvaram oči jer ne želim da ih vidim.
Njegovi dlanovi mi klize uz stomak, na grudi. Obuhvata mi grudi
rukama, a onda počinje da me polako razmiče jezikom. Puštam da mi
glava padne unazad i ječim toliko glasno da moram da pokrijem usta.
Njemu zvuk kao da se svidi jer jezikom ponovi potpuno isto, a
ushićenje koje prostruji kroz mene potera me napred dok se ne držim
za uzglavlje. Otvaram oči, usta nekoliko centimetara od uzglavlja.
Nekoliko centimetara od tragova ugriza koje je Veriti ostavila od svih
onih navrata kada ju je on držao u istoj pozi.
Kada mi Džeremijevi prsti kliznu niz trbuh i pridruže se njegovim
ustima, sa vriscima nemam više kud. U pozi u kojoj me drži,
primorana sam da se nagnem napred i prigušim zvuke svog vrhunca.
Zagrizam drvo pred sobom.
Osećam Veritine otiske zuba ispod svojih. Drugačiji su. Ne slažu se
s mojima. Snažnije zagrizam drvo dok svršavam, rešena da ostavim
dublje tragove nego što je ona ikada ostavila. Rešena da mislim samo
na Džeremija i mene svaki put kada ubuduće budem gledala ovo
uzglavlje.
Veriti je uglavnom ograničena na jednu sobu, ali njeno prisustvo se

170
nazire u bezmalo svakoj prostoriji u ovoj kući. Ne želim više da mislim
na nju kad sam u ovoj spavaćoj sobi.
Nakon što svršim, odmičem se od uzglavlja i otvaram oči, gledajući
sveže otiske koje sam ostavila. Baš dok prelazim palcem preko njih da
obrišem pljuvačku, Džeremi me gurne na leđa i odjednom sam
ponovo pod njim. On i ne mora da uđe u mene kako bi dostigao
vrhunac. Priljubljuje mi se uz stomak i osećam kako mi se njegova
toplina prosipa po koži dok on ustima traži moja.
Po njegovom mahnitom poljupcu vidim da će biti duga noć.

171
 19

D ruga runda se odigrala u tuš-kabini pola sata kasnije.

Ruke su nam bile svuda po telu onog drugog, usta spojena,
a onda je opet bio u meni. Dlanovi su mi bili priljubljeni uz zid tuš-
kabine dok je ulazio u mene ispod mlaza vode.
Izašao je iz mene i svršio mi na leđa da bi me zatim oprao.
Opet smo u krevetu, ali skoro je tri ujutru, i ja znam da će se on
uskoro vratiti u svoju sobu. Ne želim da ide. Biti ovako s njim jeste sve
što sam zamišljala da će biti i, nekako, prijatno mi je da budem u ovoj
kući kada sam istovremeno u njegovom zagrljaju. Uz njega se osećam
sigurno od onoga za šta on i ne zna da je opasno.
Privio me je na sebe i obgrlio jednom rukom, dok mu ležim uz
grudi. Prstima mi ide gore-dole po mišici. Opiremo se snu,
zapitkujemo jedno drugo. Pitanja su postala ličnija jer me je upravo
pitao kakva mi je bila prethodna veza.
„Bila je plitka.”
„Zašto?”
„Nisam sigurna ni da je to bila veza”, velim. „Tako smo je odredili,
ali vrtela se samo oko seksa. Izvan spavaće sobe nismo mogli da
provalimo kako da se uklopimo jedno drugome u život.”
„Koliko je trajala?”
„Neko vreme.” Podignem se i pogledam ga. „Bila sam s Korijem.
Svojim agentom.”
Džeremijevi prsti zastanu na mojoj ruci. „Agentom koga sam
upoznao?”
„Da.”
„I još ti je agent?”
„On je sjajan agent.” Spuštam mu glavu nazad na grudi, a njegovi
prsti nastave da mi se kreću niz mišicu.
„To je u meni upravo probudilo malo ljubomore”, kaže on.
Nasmejem se jer osećam kako se on smeje. Nakon što nakratko
zavlada tišina, postavljam mu pitanje koje me je golicalo. „Kakva je

172
bila tvoja veza sa Veriti?”
Džeremi uzdahne, a meni se glava pomeri s njegovim grudima.
Zatim nas namesti tako da ja budem na jastuku a on na boku, tako da
me gleda u oči. „Odgovoriću ti na pitanje, ali ne želim da misliš ružno
o meni.”
„Neću”, obećavam, vrteći glavom.
„Voleo sam je. Bila mi je žena. Ali nekada nisam bio siguran da se
zaista poznajemo. Živeli smo zajedno, ali kao da naši svetovi nisu bili
povezani.” Diže ruku i dodiruje me po usnama, idući po njima
vrhovima prstiju. „Luđački me je privlačila, što sigurno ne želiš da
čuješ, ali tako je. Seksualni život nam je bio sjajan. Ali ostalo... ne znam.
U početku sam imao utisak da nešto nedostaje, ali ostao sam i venčali
smo se i zasnovali porodicu jer sam oduvek verovao da nam je dublja
veza u domašaju. Mislio sam da ću se jednog dana probuditi i
pogledati je u oči i da će onda kliknuti, poput onog mitskog delića
slagalice koji je napokon došao na mesto.”
Nije mi promaklo kako je pomenuo da ju je voleo, u prošlom vremenu.
„Jesi li naposletku našao tu vezu?”
„Ne onako kako sam se nadao. Ali osetio sam nešto blisko tome
prolaznu žestinu koja pokazuje kako dublja veza može da postoji.”
„Kada je to bilo?”
„Pre nekoliko sedmica”, tiho govori on. „U toaletu nasumičnog
kafea sa ženom koja mi nije supruga.”
Ljubi me čim mu se rečenica omakne, kao da ne želi da odgovorim.
Možda ga grize savest što je to rekao. Što je sa mnom istog trena osetio
vezu nakon što se tolikih godina trudio da tu vezu oseti sa svojom
ženom.
Čak i ako ne želi da reagujem na to priznanje, osećam kako u meni
nešto raste, kao da se njegove reči utapaju u mene i šire mi se u
grudima. On me privlači k sebi i ja zatvaram oči, priljubljujući mu se
glavom uz grudi. Više ne progovaramo dok ne zaspimo.
Budim se otprilike dva sata kasnije na njegov glas u uvu.
„Sranje.” On se uspravi i povuče sa sobom veći deo pokrivača.
„Sranje.”
Protrljam oči i prevrnem se na leđa. „Šta je bilo?”
„Nisam nameravao da zaspim.” Poseže ka podu a onda počinje da
navlači odeću. „Ne smem da budem ovde kada se Kru probudi.”

173
Poljubi me dvaput, a onda pođe prema vratima. Otključa ih a zatim ih
povuče.
Vrata neće da se mrdnu.
On prodrmusa kvaku dok se ja uspravljam u krevetu, navlačeći
pokrivač preko otkrivenih grudi.
„Sranje”, ponavlja on. „Vrata su se zaglavila.”
U meni nešto padne, i naprasno sam otrgnuta od noćašnjeg
zadovoljstva. Vraćam se u trenutak, u još jedan scenario gde se osećam
tužno i usamljeno u ovoj sablasnoj kući.
Odmahujem glavom, ali Džeremi je okrenut prema vratima te ne
može da me vidi. „Nisu se zaglavila”, tiho govorim. „Zaključana su.
Spolja.”
Džeremi se osvrne i pogleda me, a lice mu preplavljuje zabrinutost.
Zatim proba da povuče vrata obema rukama. Kada shvati da sam u
pravu i da su vrata zaključana rezom spolja, počinje da lupa na njih.
Ja ostajem na svom mestu, uplašena od onoga što će on možda zateći
kada ih konačno bude otvorio.
On pokušava sve kako bi ih otvorio, ali onda pribegava dozivanju
Krua. ,,Kru!”, viče Džeremi, lupajući na vrata spavaće sobe.
Šta ako ga je ona uzela?
Nisam sigurna da bi to uradila. Ona i ne voli svoju decu. Ali voli
Džeremija. Džeremija obožava. Kad bi znala da je Džeremi noćas bio sa
mnom u ovoj sobi, verovatno bi uzela Krua iz pakosti.
Džeremi još nije pomislio na to. U njegovoj glavi, Kru nam je
priredio neslanu šalu. Ili se reza nekako slučajno sama povukla kada
je sinoć zaključao vrata. Za njega su to jedina prihvatljiva objašnjenja.
Zasad zvuči samo razdraženo. Nimalo zabrinuto.
Džeremi letimice pogleda ka budilniku na noćnom stočiću a onda
ponovo zalupa na vrata. „Kru, otvori vrata!” Priljubljuje se čelom uz
njih. „Uskoro će stići Ejpril”, tiho veli. „Ne sme da nas zatekne ovde
zajedno.”
O tome razmišlja?
Ja mislim da mu je žena otela sina usred noći, a on se plaši da će ga
uhvatiti kako se jebe s gošćom.
„Džeremi.”
„Molim?”, kaže on, opet lupajući na vrata.
„Znam da misliš kako to nije moguće. Ali... jesi li sinoć zaključao

174
Veritina vrata?”
Džeremi najpre zastane na vratima. „Ne mogu da se setim”, tiho
veli.
„Ako nas je nekim čudnim slučajem Veriti zaključala ovde unutra...
Kru verovatno nije više ovde.”
Kada me pogleda, oči su mu ispunjene strahom. Zatim, u jednom
hitrom pokretu, krupno zakorači kroz sobu i otključa prozor. Podigne
ga, ali tu su dva staklena okna. Drugo neće da mrdne onako lako kao
prvo. Bez oklevanja, on pruža ruku do kreveta i svlači jastučnicu s
jastuka. Jastučnicom obmota ruku, udarcem probije staklo, šutne ga, a
onda ispuzi kroz prozor.
Posle nekoliko sekundi čujem ga kako otključava vrata moje sobe
dok prolazi pored njih i ide ka stepenicama. Pre nego što stignem da
izađem iz prostorije, on je već u Kruovoj sobi. Čujem ga kako trči
preko puta u Veritinu sobu. Kada se vrati na vrh stepenica, srce mi je
u petama.
Vrti glavom. Zadihan, saginje se i hvata se za kolena. „Spavaju.”
Čučne, kao da će mu kolena svakog časa popustiti, i provuče ruke
kroz kosu. „Spavaju“, ponavlja sa olakšanjem.
Laknulo mi je. Ali nije.
Moja paranoja počinje da utiče na Džeremija.
Ne činim mu nikakvu uslugu time što potežem svoje brige. Posle
nekoliko trenutaka kroz ulazna vrata prođe Ejpril. Pogleda me, a onda
Džeremija, koji čuči na vrhu stepenica. On podigne glavu i vidi kako
Ejpril pilji u njega. On ustane i siđe niz stepenice, ne gledajući ni mene
ni Ejpril dok ide ka vratima, otvori ih i izađe.
Ejpril gleda čas mene čas ulazna vrata.
Sležem ramenima. „Teška noć s Kruom.”
Ne znam da li je ona pala na to, ali penje se uz stepenice kao da je
se nimalo ne tiče govorim li istinu.
Odlazim u kancelariju i zatvaram vrata. Izvlačim ostatak rukopisa
i počinjem da čitam. Moram to da završim danas. Zanima me kako se
završava, ukoliko uopšte ima kraj. Jer došla sam dotle da smatram
kako ovaj rukopis moram da pokažem Džeremiju. Treba da zna da je
bio u pravu kada je imao osečaj da se nikada nisu istinski povezali. Jer
je nije zaista poznavao.
Nešto ne valja u ovoj kući, a dok on prema ženi na spratu ne bude

175
gajio isto onoliko nepoverenja kao ja, slutim da će se dogoditi još
nešto. Neminovno.
Na kraju krajeva, ovo je kuća puna hronika. Sledeća tragedija se već
odavno čeka.

176
 Četrnaesto poglavlje
L ako je setiti se svega u vezi s jutrom kada je Harper poginula
zato što se to odigralo pre samo nekoliko dana. Sećam se kako
je mirisala. Na mast. Dva dana nije prala kosu. U čemu je bila. U
ljubičastim helankama, crnoj košulji i pletenom džemperu. Šta je radila.
Sedela za stolom s Kruom i bojila. Šta joj je Džeremi poslednje rekao tog
dana. Volim te, Harper.
Tog dana bilo je šest meseci otkako je Častin umrla. U dan. Što je
značilo da sam sto osamdeset dva i po dana skupljala prezir prema
odgovornom detetu.
Džeremi je prethodne noći spavao na spratu. Kru ga doziva skoro
svake noći, te on minula dva meseca spava u gostinskoj sobi na spratu.
Probala sam da mu kažem kako to nije dobro za Krua. Razmaziće ga.
Ali Džeremi me ne sluša više. Glavna žiža su mu dvoje preostale dece.
Čudno je kako imamo jedno dete manje na koje on može da se
usredsredi, a ipak se nekako ispostavilo da to iziskuje više njegove
pažnje.
Seks smo imali četiri puta od Častinine smrti. Njemu više kao i da
se ne diže kada pokušam. Čak ni kada mu dudlam kurac. Najgore je
što mu to naizgled i ne smeta. Mogao bi da popije vijagru, ali neće.
Kaže kako mu samo treba još vremena da se prilagodi životu bez
Častin.
Vremena.
Znate kome nije trebalo vremena? Harper.
Ona nije ni prošla kroz razdoblje prilagođavanja posle Častinine
smrti. Nijednom nije zaplakala. Nije prolila ni jednu jedinu suzu. To
je čudno. Nije normalno. Čak sam i ja plakala.
Pretpostavljam kako ima smisla da Harper ne plače. Ume to da se
dogodi ljudima od krivice.
Možda ja od krivice zapisujem sve ovo.
Zato što Džeremi mora da zna istinu. Jednog dana, nekako, pronaći
će ovo. A onda će shvatiti koliko sam ga jebeno volela.

177
 Vraćam se na dan kada je Harper dobila ono što je zaslužila.
Stajala sam u kuhinji i gledala je kako boji. Pokazivala je Kruu kako
da boji preko druge boje da bi dobio treću. Smejali su se. Kruov smeh
je bio razumljiv, ali Harperin? Neoprostiv. Bila sam sita od
suzdržavanja besa.
„Jesi li uopšte uznemirena što je Častin umrla?”
Harper podiže glavu da se susretne s mojim netremičnim
pogledom. Pravila se da me se boji. ,,Da.”
„Nisi ni plakala. Nijednom. Sestra bliznakinja ti je umrla a ti se
ponašaš kao da ti uopšte nije stalo.”
Videla sam kako joj naviru suze na oči. Čudno je kako dete za koje
Džeremi veruje da ne može da izrazi osećanja može da prizove suze
kada je neko prozove.
„Stalo mi je”, reče Harper. „Nedostaje mi.”
Nasmejah joj se. Moj smeh je izmamio prave suze. Ona odgurnu
stolicu i otrča na sprat u svoju sobu.
Pogledala sam Krua i zamahnula rukom u Harperinom pravcu.
„Sad plače.”
Razume se.
Džeremi je sigurno prošao mimo nje na spratu, jer sam ga čula kako
joj kuca na vrata. „Harper? Dušice, šta je bilo?”
Oponašala sam ga piskavim dečjim glasom. „Dušice, šta je bilo?”
Kru se zakikota. Barem sam duhovita četvorogodišnjaku.
Minut kasnije Džeremi uđe u kuhinju. „Šta je sa Harper?”
„Naljutila se”, slagah. „Nisam joj dala da se igra kod jezera.” Džeremi
me poljubi sa strane u glavu. Imala sam utisak da je poljubac iskren i
izmamio mi je osmeh. „Lepo je napolju”, reče. „Treba da ih odvedeš
na obalu.”
Bio je iza mene, te nije video kako kolutam očima. Trebalo je da
smislim bolju laž kako bih opravdala Harperine suze, jer on je sada
tražio od mene da ih vodim napolje i igram se s njima.
„Hoću i ja na vodu”, reče Kru.
Džeremi uze svoj novčanik i ključeve. „Idi reci Harper da se obuje.
Vodiće vas mama. Ja ću se vratiti do ručka.”
Okrenuh se prema njemu. „Kuda ćeš ti?”
„Po namirnice”, reče on. „Kazao sam ti jutros.”
Stvarno jeste.

178
 Kru odjuri na sprat, a ja uzdahnuh. „Radije bih ja u kupovinu. Ti
ostani da se igraš s njima.”
Džeremi mi priđe i obgrli me jednom rukom. Priljubio mi se čelom
uz čelo, a ja osetih kako mi je taj potez prodro pravo do srca. „Ne pišeš
već šest meseci. Ne izlaziš iz kuće. Ne igraš se s njima.” Privlači me u
zagrljaj. „Počinješ da me zabrinjavaš, mila. Samo ih izvedi na pola
sata. Da dobiješ malo vitamina D.”
„Misliš li da sam utučena?”, upitah, odmičući se. To je smešno. On
je utučen.
Džeremi spusti ključeve na pult kako bi mogao da mi obuhvati lice
obema rukama. „Mislim da smo oboje utučeni. I da ćemo biti izvesno
vreme. Treba da pazimo jedno na drugo.”
Osmehnuh mu se. Dopalo mi se što misli da smo zajedno u ovome.
Možda i jesmo. Tada me je poljubio i, prvi put posle dužeg vremena,
ljubio me je jezikom i s vrlo malo tuge. Kao u stara vremena. Privukoh
ga k sebi i podigoh se na prste, produbljavajući poljubac. Osetih kako
mu se kruti uz mene, ovoga puta bez prinude.
„Hoću da noćas spavaš u našoj sobi”, prošaptah.
On mi se nasmeši uz usne. „Važi. Ali neće biti mnogo spavanja.”
Ton njegovog glasa, njegov zagrejan pogled, onaj kez. Tu si,
Džeremi Kroforde. Nedostajao si mi.
Nakon što je Džeremi otišao, odvela sam njegovu prokletu decu da
se igraju pored vode. Ponela sam i poslednju knjigu koju sam napisala
u serijalu. Džeremi je imao pravo, prošlo je šest meseci otkako ništa
nisam bila napisala. Trebalo mi je da se vratim u ritam. Već sam
propustila jedan rok, ali, zahvaljujući tragičnom „slučajnom” gubitku
Častin, Pantem je bio popustljiv.
Verovatno bi bili još popustljiviji u pogledu roka kada bi znali šta
joj se zaista desilo.
Kru izađe na gat i krenu prema kanuu. Ja se napeh, znajući kako je
gat star i kako Džeremi ne voli da deca budu na njemu. Ali Kru nije
bio mnogo težak, te se malčice opustih. Sumnjala sam da može da
propadne.
On sede na ivicu gata i gurnu noge u kanu. Bila sam iznenađena
što još nije otplutao. Držao se za izlizan kanap.
Kru to ne zna, i možda će jednoga dana čuti, ali on je začet u tom
kanuu. Ona sedmica kad sam slagala i rekla Džeremiju da sam u

179
drugom stanju bila je najplodnija sedmica seksa koju smo imali do
danas. Ali prilično sam sigurna daje zaslužan bio kanu. Zato sam
želela da mu nadenem ime Kru. 7 Trebalo mi je neko brodsko.
Nedostajali su mi ti dani.
U stvari, štošta mi je nedostajalo. Ponajviše mi je nedostajao naš
život pre nego što smo dobili decu. Barem bliznakinje.
Sedeći na obali tog dana i gledajući Krua, zapitah se kako bi bilo
imati samo njega. Kada bi Harper preminula, opet bismo morali da se
prilagodimo, ali računala sam da bismo to prebrodili. Posle Častinine
smrti, određeno vreme nisam bila od velike pomoći jer sam i sama
žalila. Ali kada bi Harper umrla, mogla bih više da pomognem
Džeremiju tokom njegovog oporavka.
Ovoga puta biće vrlo malo tuge s moje strane jer je sva moja tuga
bila rezervisana za Častin.
Možda je i veći deo Džeremijeve tuge takođe bio rezervisan za
Častin.
Bila je to mogućnost.
Nekada sam pretpostavljala da pojedinačne smrti nečije dece tom
nekom jednako teško padaju. Gubitak drugog ili čak trećeg deteta
boleće isto koliko i prvi doživljaj.
Ali to je bilo pre nego što smo Džeremi i ja izgubili Častin. Njena
smrt nas je preplavila tugom. Ispunila je svaku pukotinu u nama,
svaki ud.
Kada bi se kanu prevrnuo s decom unutra kada bi se Harper
udavila Džeremi možda ne bi imao mesta za još tuge. Možda mu je
zapremina popunjena.
Kada ste već izgubili jedno dete, to je isto kao da ste izgubili svu decu.
Bez prostora za još tuge i bez Harper u blizini, nas troje bismo mogli
da postanemo savršena porodica.
„Harper.”
Ona je bila nekoliko koraka od mene, igrala se u pesku. Ustadoh i
obrisah farmerke na zadnjici. „Hajde, dušice. Hajde da se provozamo
kanuom s tvojim bratom.”
Harper skoči, ne znajući, dok je stupala na gat, kako više nikada
neće osetiti tlo pod nogama.

7 Engl: Crew - posada. (Prim. prev.)

180
 „Ja sam napred”, reče ona. Pođoh s njom do ruba gata. Najpre sam
pomogla Kruu da uđe, zatim Harper. Onda sedoh i pažljivo se spustih
u čamac. Veslom sam se odgurnula od gata.
Bila sam u zadnjem delu čamca, a Kru u sredini. Odveslah do
sredine jezera dok su se oni naginjali preko ivice, povlačeći prste kroz
vodu.
Jezero je bilo mirno dok sam gledala unaokolo. Živeli smo u zalivu
sa šeststo metara obale, tako da tu nije bilo mnogo jezerskog
saobraćaja. Dan nije bio prometan.
Harper se uspravi u kanuu i obrisa ruke o helanke. Okrenula se
leđima prema Kruu i meni.
Nagnuh se napred, blizu Kruovom uvu. Prekrila sam mu usta
rukom. „Kru. Dušice. Zadrži dah.”
Uhvatih se za ivicu kanua i nagnuh se svom težinom udesno.
Čuh kako neko kratko zaciča. Nisam bila sigurna dopire li to od
Krua ili Harper, ali posle tog cičanja i početnog pljuska, nisam čula
ništa. Samo pritisak. Tišina mi je pritiskala uši a ja sam se ritala rukama
i nogama dok konačno nisam izronila na površinu.
Čulo se pljuskanje. Harperino vrištanje. Kruovo vrištanje. Zaplivah
prema Kruu i obuhvatih ga rukama. Pogledala sam nazad ka kući,
nadajući se da ću moći da se domognem obale s njim. Bili smo dalje
nego što sam mislila.
Zaplivah. Harper je vrištala.
Pljuskala rukama.
Nastavila sam da plivam.
Ona nastavi da vrišti.
Ništa.
Začuh još pljuskanja.
Još ništa.
Uporno sam plivala i nisam htela da se osvrćem dok ne osetih kako
mi mulj prolazi između prstiju na nogama. Držala sam se za površinu
jezera kao da je u pitanju pojas za spašavanje. Kru je gutao vazduh i
kašljao, poskakujući gore-dole, držeći se za mene. Održavati ga na
površini bilo je teže nego što sam mislila.
Džeremi će mi zahvaliti za ovo. Što sam spasla Krua.
Naravno, biće skrhan, ali i zahvalan.
Zapitah se hoćemo li te noći spavati u istom krevetu. Biće iscrpljen,

181
ali želeće da spava u istom krevetu sa mnom, da me zagrli i pobrine
se da budem dobro.
,,Harper!”, prodra se Kru čim je izbacio vodu iz pluća.
Stavila sam Kruu ruku na usta i odvukla ga na obalu, pustivši ga
da bubne na pesak. ,,Mama!”, viknu on, upirući prst iza mene.
„Harper ne ume da pliva’”
Bila sam sva prekrivena peskom, prianjao mi je za šake, ruke,
butine. Pluća su mi gorela. Kru pokuša da otpuzi nazad prema vodi,
ali ja ga povukoh za ruku i naterah ga da sedne. Talasići od
uskomešane vode još su mi zapljuskivali prste na nogama. Pogledah
jezero, ali tamo nije bilo ničega. Nikakve vriske. Nikakvog pljuskanja.
Krua je sve više obuzimala histerija.
„Pokušala sam da je spasem”, prošaptah. „Mama je pokušala da je
spase.”
„Idi po nju!”, vrisnu on, upirući prst u jezero.
Tada se zapitah kako će izgledati ako on nekome bude ispričao da
se nisam vratila u vodu. Većina majki ne bi izašla iz vode dok ne
pronađe svoje dete. Morala sam da se vratim u vodu.
„Kru. Moramo da spasemo Harper. Sećaš li se kako da s maminog
telefona pozoveš tatu?”
On klimnu glavom, brišući suze sa obraza.
„Idi. Idi u kuću i zovi tatu. Reci mu kako mama pokušava da spase
Harper a on treba da zove policiju.”
„Dobro!”, reče on, trčeći prema kući.
Bio je tako dobar brat.
Zebla sam i bila bez daha, ali otklancah nazad u jezero. „Harper?”
Dozivala sam je tiho, bojeći se da će, budem li preglasna, dobiti novi
nalet energije i iskočiti iz vode.
Nisam žurila. Nisam želela da odem predaleko i izložim se
opasnosti da je dodirnem, da se sudarim s njom. Šta ako u njoj još ima
života i ako mi se uhvati za majicu? Ako proba da me povuče dole?
Znala sam kako moram da budem tu kada se Džeremi bude
pojavio. Kako moram da plačem. Prozebla. Na ivici hipotermije. Ako
me bude odvela hitna pomoć, dobiću bonus poene.
Kanu je bio naopako, bliže kopnu nego pre no što se prevrnuo.
Džeremi i ja smo već dvaput bili prevrtali kanu, te sam znala da ima
vazdušnih džepova kada je u takvom položaju. Šta ako je Harper

182
otplivala do njega? Šta ako se uhvatila za njega i krije se ispod? Šta ako
priželjkuje da kaže tati šta sam uradila?
Sa mukom sam išla prema kanuu. Kretala sam se pažljivo, ne želeći
da je dodirnem. Kad sam stigla do prevrnutog čamca, zadržah vazduh
i zaronih. Izronila sam u kanuu.
O, hvala bogu, pomislih.
Nije bila tu.
Hvala bogu.
Začuh Krua kako me doziva izdaleka. Zaronila sam i izronila izvan
kanua. Vriskom sam dozivala Harper, sva uspaničena, kao što bi to
činila prava skrhana majka.
„Harper!”
„Tata stiže!”, doviknuo je Kru sa obale.
Stadoh da još jače dozivam Harper. Uskoro će stići policija, pre
Džeremija.
„Harper!”
Zaranjala sam nekoliko puta kako bih bila zadihana. Radila sam to,
iznova i iznova, dok se nisam jedva održavala na površini vode.
Dozivala sam je i nisam prestajala dok me policajac nije izvlačio iz
vode.
Nastavila sam da vrištim njeno ime, ubacujući povremeno: „Moja
ćerka!” i „Moja mala devojčica!”
Jedan čovek ju je tražio u vodi. Zatim dvojica. Pa trojica. Zatim
osetih kako nešto proleće pored mene, na gat. Otrčao je do kraja a
zatim skočio na glavu. Kada je izronio, videla sam da je posredi
Džeremi.
Ne mogu da opišem izraz na njegovom licu dok ju je dozivao. Bio
je to izraz odlučnosti pomešan sa užasom pomešanim s psihozom.
Ja sam dotad već ronila prave suze. Bila sam histerična. Želela sam
da se nasmešim na to koliko sam primereno histerična, ali nisam jer je
deo mene znao da sam uprskala. Videla sam to na Džeremijevom licu.
Od ovoga će mu biti još teže da se oporavi nego od Častin.
Nisam to očekivala.
Kada ju je najzad pronašao, bila je pod vodom već duže od pola
sata. Bila se umrsila u ribarsku mrežu. Odande gde sam sedela na žalu
nije se videlo da li je mreža zelena ili žuta, ali sećala sam se kako je
Džeremi prošle godine izgubio žutu ribarsku mrežu. Koji su izgledi

183
da sam prevrnula kanu tačno tamo gde je ona bila upletena ispod
površine? Da ribarska mreža nije bila tamo, ona bi se verovatno
domogla obale.
Nakon što su je odmrsili, ljudi pomogoše Džeremiju da je podigne
na gat. Džeremi je pokušavao da je reanimira dok medicinski tehničar
nije stigao na ivicu gata. A čak ni tada nije hteo da prestane.
Nije hteo da prestane dok više nije imao izbora. Gat je počeo da se
urušava, a Džeremi se prevrnuo sa samog njegovog ruba, uhvativši
Harper u naručje. Preostala trojica ostadoše na gatu, posežući za
njenim telom.
Zapitah se hoće li ga taj trenutak progoniti. Što je morao da hvata
telo mrtve ćerke dok je ona padala na njega u vodu.
Džeremi nije hteo da je pusti. Našao je oslonac u vodi i nosio je, sve
do obale. Kada je stigao na pesak, sručio se, i dalje je držeći. Gurnuo
je lice u njenu mokru kosu, i čula sam ga kako joj šapuće.
„Volim te, Harper. Volim te, Harper. Volim te, Harper.”
Govorio je to iznova i iznova dok ju je držao. Bolela me je njegova
tuga. Otpuzah do njega, do nje, i zagrlih ih oboje. „Probala sam da je
spasem”, prošaptah. „Probala sam da je spasem.”
On nije hteo da pusti Harper. Tehničari su morali da mu je istrgnu
iz ruku. Ostavio me je tamo, sa Kruom, dok je on ušao u vozilo hitne
pomoći.
Džeremi me nije pitao šta se dogodilo. Nije mi rekao da ide. Nije
me ni pogledao.
Nije reagovao baš onako kao što sam planirala, ali shvatila sam da
je u šoku. Prilagodiće se. Samo mu treba vremena.

184
 20

D ržim se za ve-ce šolju dok povraćam. Pripala mi je muka još

dok nisam ni pročitala poglavlje do kraja. Tresem se, kao da
sam bila tamo. Kao da sam lično bila svedok onoga što je ta žena
uradila svojoj ćerci. Džeremiju.
Privijam čelo na podlakticu, muči me šta da radim.
Da li da kažem nekome? Da li da kažem Džeremiju? Da li da zovem
policiju?
Šta bi policija uopšte mogla da radi s njom?
Zatvorili bi je negde. U duševnu bolnicu. Džeremi bi je se
oslobodio.
Perem zube, zureći u svoj odraz. Nakon što isperem usta, uspravim
se i obrišem ih. Dok mi ruka ide preko lica, u ogledalu vidim ožiljak.
Nikada nisam mislila da će mi taj ožiljak postati beznačajan, ali polako
stičem taj utisak. Ono što sam ja preživela s majkom nije ništa u
poređenju sa ovim.
To što se nama dogodilo bio je prestanak razumevanja. Kidanje
veze.
Ovo je bilo ubistvo.
Grabim torbu i tražim zanaks. Čvrsto stiskam pilulu dok odlazim
u kuhinju. Vadim čašicu iz ormarića i u nju sipam kraun rojal, do
samog vrha. Uzimam čašicu baš dok Ejpril izlazi iza ugla. Ona zastane
i zagleda se u mene.
Netremice uzvraćam pogled dok ubacujem pilulu u usta i sabijam
žestinu.
Vraćam se u sobu i zatvaram vrata, zaključavši ih. Spuštam roletne
preko rupe u prozoru da zaklonim sunce.
Zatvaram oči i navlačim pokrivač preko glave dok se pitam šta mi
je činiti.
***

Budim se nešto kasnije, osećajući kako mi niz telo ide neka toplina.

185
Nešto me dodiruje po usnama. Oči mi zatrepere i otvore se.
Džeremi.
Uzdahnem uz njegove usne dok se on spušta na mene.
Pozdravljam utehu njegovih usana. On i ne sluti da svaka trunčica
tuge koju njegov poljubac uklanja jeste tuga koju osećam zbog njega.
Zbog okolnosti o kojima on ništa ne zna.
Nameštam pokrivač, izvlačeći ga između nas kako nas ništa ne bi
delilo. On me još ljubi kada se prevrne na bok, povlačeći me na sebe.
„Dva po podne je”, prošapće. „Jesi li dobro?”
„Jesam”, slažem. „Samo sam umorna.”
„I ja sam.” On mi pređe raširenim prstima niz mišicu, pa me uhvati
za ruku.
„Kako si ušao ovamo?”, pitam, znajući da su vrata bila zaključana
iznutra.
On se osmehne. „Kroz prozor. Ejpril je odvela Veriti kod lekara, a
Kru se neće vratiti iz škole još sat vremena.”
Preostala napetost koja se nakupila u meni nekako iscuri s tom
vešću. Veriti nije u ovoj kući, i ja sam odmah u miru.
Džeremi mi polaže glavu na grudi, okrenut prema mojim
stopalima dok mu prsti istražuju liniju mojih gaćica. „Proverio sam
bravu. Izgleda da reza može da se zatvori ako dovoljno snažno zalupiš
vrata.”
Ne odgovaram jer nisam sigurna da verujem u to. Sigurno postoje
izgledi, ali smatram da su veći izgledi da je to bila Veriti.
Džeremi mi podiže majicu još jednu koja pripada njemu. Ljubi me
u mesto između grudi. „Sviđa mi se kad nosiš moje majice.”
Provlačim mu prste kroz kosu i smešim se. „Dopada mi se kad
mirišu na tebe.”
On se nasmeje. „Kako ja mirišem?”
„Na petrikor.”
On mi vuče usne niz trbuh. „Ne znam ni šta to znači.” Glas mu je
mrmljanje na mojoj koži.
„To je reč koja opisuje miris sveže kiše posle toplog vremena.”
On se pomera dok mu usta ne priđu mojima. „Nisam imao pojma
da postoji reč za to.”
„Postoji reč za sve.”
On me kratko poljubi, pa se odmakne. Obrve mu se spoje dok

186
razmišlja. „Postoji li reč za ovo što radim?”
„Verovatno. Na šta misliš?”
On mi pođe prstom po vilici. „Na ovo”, tiho veli. „Što sam se
zaljubio u ženu kad ne bih smeo.”
Uprkos njegovom priznanju, ja se razočaram. Krivo mi je što ga
grize savest zbog toga što oseća. Mada razumem. Bez obzira na stanje
njegovog braka ili njegove supruge, on spava u krevetu s drugom
ženom. Za to nema mnogo opravdanja.
„Grize li te savest?”, pitam ga.
,,Da.” On me načas ćutke posmatra. „Ali ne toliko da bih prestao.”
Spušta glavu na jastuk pored mene.
„Ali prestaće”, govorim. „Moram da se vratim na Menhetn. A ti si
oženjen.”
Njegove oči kao da čuvaju misli koje on ne želi da izrekne naglas.
Izvesno vreme oboje ćutimo dok se netremice gledamo. On se
naposletku prigne da me poljubi pre nego što kaže: „Razmišljao sam
o onome što si rekla sinoć u kuhinji.”
Ne progovaram iz straha od onoga što će on upravo reći. Da li je
bio otvoren prema svemu što sam imala da kažem? Slaže li se da je
kvalitet njegovog života jednako važan kao kvalitet Veritinog?
„Zvao sam ustanovu za pružanje nege koja će je primiti preko
sedmice, počev od ponedeljka. Dolaziće kući tri vikenda mesečno.”
Čeka moju reakciju.
„Mislim da je to najbolje za sve troje vas.”
Kao da vidim kako se to zbiva u realnom vremenu, tuga počinje da
isparava. Iz njega, iz ove kuće. Vetar duva kroz prozor, u kući vlada
mir, Džeremi izgleda spokojno. U ovom trenutku odlučujem šta ću
učiniti s rukopisom.
Neću učiniti ništa.
Kad bih mu dokazala da je Veriti ubila Harper, Džeremiju ne bi bilo
bolje. Bilo bi mu gore. To bi otvorilo tolike rane. One sveže bi se
razjapile još šire.
Nisam sigurna da je bezbedno biti u Veritinoj blizini, ali ima načina
da se to s vremenom razotkrije. Mislim da Džeremiju samo treba bolje
obezbeđenje. Monitor u Veritinoj sobi, povezan sa senzorom za
detekciju pokreta kada je ovde vikendom. Ako ona stvarno glumi
povrede, on će to otkriti. A bude li zaista otkrio, više joj nikada neće

187
dozvoliti da bude u Kruovoj blizini.
A sad kada ona ide u ustanovu, još pomnije će motriti na nju.
Trenutno imam osećaj da je sve u redu. Da sam bezbedna.
„Ostani još nedelju dana”, kaže Džeremi.
Nameravala sam da krenem ujutru, ali sad kada znam da će Veriti
uskoro otići, uzbuđena sam zbog zamisli da budem ovde s njim čitave
sedmice, bez Ejpril, bez Veriti.
„Važi.”
On podigne obrvu. „Misliš dobro.”
Nasmešim se. ,,Dobro.”
On mi privije usne na stomak, ljubi me, a onda se opet popne na
mene.
Ne skida mi majicu kada klizne u mene. Toliko dugo vodi ljubav
sa mnom da mi se telo usklađuje s njegovim pokretima. Kada osetim
kako mišići na nadlakticama počinju da mu se stežu pod mojim
vrhovima prstiju, ne želim da tome dođe kraj. Ne želim da on napusti
moje telo.
Čvrsto obmotam noge oko njega i privučem mu usta svojima. On
zastenje, potonuvši još dublje u mene. Ljubi me kada svrši, ukočenih
usana, plitkog daha, i ne pokušavajući da ga izvadi. Skljoka se na
mene, još u meni.
Ćutimo, jer oboje znamo šta smo upravo uradili. Ali ne
raspravljamo o tome.
Nakon što dođe do daha, Džeremi izađe iz mene i spusti ruku,
kliznuvši mi prstima između nogu. Gleda me dok me dodiruje,
čekajući da dostignem vrhunac. Kada se to dogodi, ne brine me koliko
sam glasna jer smo ovde sami, i to je blaženstvo.
Kada bude gotovo i kada se opustim na postelji, on me poljubi još
jednom za kraj.
„Moram odmah da se iskradem odavde pre nego što se svi vrate
kući.”
Smešim mu se, gledajući ga kako se oblači. Snažno me poljubi u
čelo pre nego što prođe kroz sobu kako bi izašao kroz prozor.
Ne znam zašto se nije poslužio vratima, ali to me nasmeje.
Navlačim jastuk preko lica i smešim se. Šta me je spopalo? Možda
mi ova kuća unosi pometnju, jer sam polovinu vremena spremna da
zapalim odavde, a polovinu vremena ne želim nikada da odem.

188
 Rukopis mi stopostotno unosi pometnju. Imam utisak da se
zaljubljujem u tog muškarca, a poznajem ga tek nekoliko sedmica. Ali
ne zaljubljujem se u njega samo u stvarnom životu. Zaljubila sam se u
njega zbog Veritinih reči. Sve što je ona otkrila o njemu pružilo mi je
uvid u to kakva je on osoba, a on zaslužuje bolje od onoga što mu je
ona davala. Želim da mu dam ono što ona nikada nije.
Zaslužuje da bude s nekim ko će ljubav prema njegovoj deci
pretpostaviti svemu ostalom.
Svlačim jastuk s lica i stavljam ga pod kukove, podižući ih kako ne
bi iscurilo sve ono što je on upravo ostavio u meni.

189
 21

K ad sam ponovo zaspala, sanjala sam Krua. Bio je stariji,

otprilike šesnaestogodišnjak. U snu se nije dogodilo ništa
značajno, ili se barem, ako i jeste, ne sećam toga. Sećam se samo
osećaja koji me je obuzeo kad sam ga pogledala u oči. Kao da je zao.
Kao da mu je u dušu usađeno sve što je zbog Veriti doživeo i sve što
je video, i da je to nosio sa sobom čitavog detinjstva.
Odonda je prošlo više sati, a ja ne mogu a da se ne pitam da li je u
Kruovom najboljem interesu da ćutim u vezi s rukopisom. Video je
kako mu se sestra davi. Video je kako mu majka preduzima malo šta
da joj pomogne. I premda je vrlo mali, postoji mogućnost da će ta
uspomena ostati u njemu. Da će zauvek znati kako mu je ona rekla da
zadrži dah pre nego što je namerno prevrnula kanu.
U kuhinji sam s njim, samo Kru i ja. Ejpril je otišla pre jedno sat
vremena, a Džeremi je na spratu, stavlja Veriti u krevet. Ja sedim za
kuhinjskim stolom, jedem krekere i puter od kikirikija, piljeći u Krua
dok se on igra na ajpedu.
„Šta igraš?”, pitam ga.
„Toy Blast.”
Makar nije ni Fallout ni Grand Theft Auto. Još ima nade za njega.
Videvši me kako uzimam zalogaj krekera, Kru podigne glavu i
letimice me pogleda. Spusti ajped i popne se na sto. „Hoću i ja jedan”,
kaže.
Nasmejem se kad ga vidim kako puzi preko stola da bi dohvatio
puter od kikirikija. Dodajem mu nož za mazanje. On razmaže
ogroman grumen na kreker i zagrize, sedajući nazad na kolena. Oči su
mu pune uzbuđenja. „Ukusno je.”
Kru liže puter od kikirikija s noža a ja naberem nos. „Grozno. Nož
ne bi trebalo da se liže.”
On se zakikoće, kao da je to duhovito.
Zavalim se na naslon stolice, diveći mu se. Imajući u vidu sve što je
preživeo, on je dobro dete. Ne cmizdri, miran je, i dalje nekako
pronalazi humor u sitnicama. Više ne mislim da je seronja. Ne kao

190
onog prvog dana kad sam ga upoznala.
Osmehujem mu se. Njegovoj nevinosti. I opet počinjem da se pitam
seća li se ičega od onog dana. Pitam se hoće li Kruove uspomene
odrediti koji je terapeutski pristup najbolji za njega. Budući da njegov
rođeni otac ne zna razmere onoga što je on doživeo zbog Veriti,
osećam da je odgovornost na meni. Ja imam rukopis. Ja imam
odgovornost da kažem Džeremiju ako smatram da mu je sin zapatio
više emotivnih problema nego što on misli.
„Kru”, velim, posežući za teglom putera od kikirikija, vrteći je
prstima. „Smem li nešto da te pitam?”
On mi jednom prenaglašeno klimne glavom. „Aha.”
Osmehujem se, želeći da mu bude prijatno s mojim pravcem
ispitivanja. „Jeste li nekada imali kanu?”
On zastane usred ponovnog lizanja noža za mazanje. Zatim kaže:
„Da.”
Pomno mu gledam lice u potrazi za nagoveštajima kako treba da
stanem, ali on mi ne daje nijedan. „Jesi li se ikada igrao u njemu? Na
vodi?”
„Da.”
On ponovo liže nož, a meni malo lakne što razgovor sa mnom kao
da ga preterano ne potresa. Možda se ne seća ničega. Ima samo pet
godina; njegov doživljaj stvarnosti koja se odvija drugačiji je od
doživljaja odraslog čoveka. „Sećaš li se da si bio u kanuu? Sa majkom?
I Harper?”
Kru niti klima glavom niti potvrđuje. Bulji u mene, a ja ne mogu da
razlučim plaši li se da odgovori na pitanje ili se naprosto ne seća.
Pogledne u sto, prestajući da me gleda u oči. Ponovo gura nož u teglu
i stavlja ga u usta, zatvarajući usne preko njega.
„Kru”, govorim, primičući mu se na stolici, nežno mu stavljajući
ruku na koleno. „Zašto se čamac prevrnuo?”
Kruov pogled se hitro vrati na moj i on načas izvuče nos iz usta,
taman na toliko da kaže: „Mama mi je rekla kako ne treba da
razgovaram s tobom ako me pitaš nešto o njoj.”
Osećam kako mi sva boja nestaje iz lica dok on opet opušteno liže
nož. Hvatam se za ivicu stola, belih zglavaka na prstima. „Ona... Tvoja
majka razgovara s tobom?”
Kru zuri u mene nekoliko sekundi ne dajući mi odgovor, a onda

191
zavrti glavom s pogledom u očima zbog koga steknem utisak da će se
svakog časa povući. Shvata kako nije trebalo to da kaže.
„Kru, da li se tvoja mama pravi kako ne može da govori?”
Kruovi zubi se stisnu dok mu je nož još u ustima. Vidim kako mu
nož klizne između zuba, u desni.
Niz prednje zube, na usne, poteče mu krv. Odgurujem stolicu
unazad toliko snažno da tresne o pod dok grabim nož za mazanje za
dršku i izvlačim ga iz Kruovih usta.
„Džeremi!”
Rukom pokrivam Kruu usta, osvrćući se unaokolo u potrazi za
krpom koja je možda nadohvat ruke. Nema ničega. Kru ne plače, ali
oči su mu pune straha.
„Džeremi!”, sad već vrištim, delom zato što mi on treba da mi
pomogne s Kruom a delom zbog toga što me je prestravilo to što se
upravo dogodilo.
Džeremi je sada ovde, ispred Krua, zabacuje mu glavu, zagleda mu
u usta. „Šta se desilo?”
„Ovaj...” Ne mogu to ni da izgovorim. Gutam vazduh. „Zagrizao
je nož.”
„Moraće da se šije.” Džeremi ga podigne u naručje. „Uzmi moje
ključeve. U dnevnoj sobi su.”
Trčim u dnevnu sobu i uzimam Džeremijeve ključeve sa stola.
Idem za njima u garažu, do Džeremijevog džipa. Kru ima suze u
očima kao da počinje da ga boli. Džeremi otvara zadnja vrata i smešta
Krua u dečje sedište. Otvaram prednja vrata kako bih ušla u džip.
„Louen”, veli Džeremi. Okrenem se baš kada on zatvori Kruova
vrata. „Ne mogu da ostavim Veriti ovde samu. Treba mi da ostaneš.”
Meni srce siđe u pete. Pre nego što stignem da prigovorim, Džeremi
mi pomaže da siđem iz džipa. „Javiću ti se nakon što ga prime.”
Uzima mi ključeve iz ruke, a ja se ukipim dok ga gledam kako izlazi u
rikverc iz garaže. Okreće džip i silazi s kolskog prilaza.
Pogledam sebi u šake, umazane Kruovom krvlju.
Ne želim više da budem ovde, ne želim, ne želim. Ne podnosim ovaj posao.
Prođe nekoliko sekundi pre nego što shvatim da nije važno šta
želim. Tu sam, a tu je i Veriti, i treba da se pobrinem da njena vrata
budu zaključana. Hitam nazad u kuću, uz stepenice do njene sobe.
Vrata su joj širom otvorena, verovatno zato što je Džeremi sišao u

192
žurbi.
Ona je u krevetu. Pokrivač joj je dopola svučen s tela, i jedna noga
joj visi, kao da me je Džeremi čuo kako vrištim pre nego što je stigao
da je do kraja smesti u postelju.
To me se ne tiče.
Zalupim vrata i zaključam ih, a onda razmišljam šta dalje mogu da
uradim kako bih osigurala sopstvenu bezbednost. Kada se setim da
sam u podrumu videla monitor za bebe, trčim u prizemlje. Podrum je
poslednje mesto u kome želim da budem, ali idem uprkos strahu, uz
pomoć svetla na mobilnom telefonu, i silazim niz stepenice. Kad sam
bila ovde dole sa Džeremijem, podrum nisam preterano pregledala.
Ali znam da su neke naslagane kutije bile zatvorene.
Dok obasjavam svetlošću po prostoriji, primećujem da su gotovo
sve kutije pomerane i otvarane, kao da je neko preturao po njima.
Pomisao daje to mogla biti Veriti unosi dodatnu neodložnost u moju
misiju. Ne bih da budem ovde dole duže nego što moram. Krećem ka
prostoru gde sam videla monitor za bebe kako štrči iz kutije. Kad sam
ga prvi put primetila, bio je tačno na vrhu u jednoj od jedinih
neotvorenih kutija.
Ona je pomerana,
Baš kad se spremam da odustanem od potrage iz straha od
boravljenja ovde dole, primećujem kutiju na podu nekoliko koraka od
mene. Uzimam monitor i prijemnik i vraćam se ka stepenicama, sa
srcem u petama dok pokušavam i penjem se uz stepenice. Kada se
vrata otvore i kada umaknem, preplavljuje me olakšanje.
Razmrsim kablove, a zatim uključim prašnjavi monitor u utičnicu
pored Veritinog računara. Opet jurim na sprat, ali zastanem pre nego
što stignem do vrha. Okrećem se. Odlazim u kuhinju i uzimam nož.
Kada ponovo stignem do Veritine sobe, čvrsto držim nož u ruci i
otključavam vrata njene sobe. Nije se pomerila. Noga joj i dalje visi s
kreveta. Držim se leđima uza zid dok odlazim do njene komode i
spuštam drugu polovinu monitora na nju. Uperim ga u njenu postelju
i utaknem u struju.
Vraćam se do vrata i oklevam pre nego što izađem iz njene sobe.
Koraknem napred, još držeći nož, pa joj podignem nogu što brže
mogu i ispustim je na krevet. Prebacim pokrivač preko nje, podignem
ogradu, a onda joj zalupim vrata kada se opet nađem u predsoblju.

193
 Zaključam ih.
Zajebi ovo sranje.
Dok stignem do sudopere u kuhinji, već sam se zadihala. Spiram s
ruku krv koja mi se zalepila za kožu. Nekoliko minuta perem je sa
stola i poda. Zatim se vraćam u kancelariju i sedam ispred monitora.
Pobrinem se da mi foto-aparat na mobilnom telefonu bude
podešen da snima u slučaju da se ona pomeri. Ako se pomeri... hoću
da Džeremi to vidi.
Čekam.
Čekam čitavih sat vremena. Gledam telefon u iščekivanju
Džeremijevog poziva. Posmatram monitor ne bih li uhvatila Veriti u
laži. Odveć sam uplašena da bih napustila kancelariju i radila bilo šta
drugo osim da čekam. Vrhovi prstiju me zabole od neprestanog
lupkanja po pisaćem stolu.
Kad prođe novih sat vremena, shvatim da sam ponovo pribegla
sumnjanju u sebe. Dosad bi se već pomerila. Naročito pošto nije ni
otvorila oči. Nije me videla kako postavljam monitor jer su joj oči bile
zatvorene, te ne bi znala ni da je on tamo.
Osim ako ih nije otvorila dok sam strčavala niz stepenice. Ukoliko
je tako, videla je monitor i zna da je posmatram.
Odmahujem glavom. Poludeću od ovoga.
Ostalo je još jedno poglavlje njenog rukopisa. Moram da prestanem
da se bavim ovime ako ću ostati u ovoj kući još nedelju dana. Ne mogu
dalje ako ću čas misliti da sam u opasnosti a čas da sam luda. Uzimam
tih nekoliko preostalih stranica i zadržim stolicu okrenutu prema
video-monitoru. Čitaću dok budem motrila na njene pokrete.

194
 Petnaesto poglavlje
O d Harperine smrti minulo je samo nekoliko dana, ali imam
utisak da mi se za tih nekoliko dana svet promenio više nego
za sve godine koje sam provela na ovoj zemlji.
Policija mi je uzela iskaz. Dvaput. Razumljivo je što su hteli da se
uvere kako u mojoj priči nema rupa. To im je posao. Njihova pitanja
su bila prilično jednostavna. Bilo je lako odgovoriti na njih.
„Možete li da nam objasnite šta se dogodilo?“
„Harper se nagnula preko ivice kanua. On se prevrnuo. Svi smo
potonuli, ali Harper nije izronila. Pokušala sam da je nađem, ali
ponestajalo mi je vazduha i morala sam da odvedem Krua na
sigurno.”
„Zašto vaša deca nisu bila u prslucima?”
„Mislili smo da smo u plićaku. Isprva smo bili tako blizu gatu, ali
onda... nismo.”
„Gde vam je bio muž?”
„Bio je u prodavnici. Pre nego što je otišao, rekao mi je da odvedem
decu na vodu.”
Na sva pitanja odgovorila sam im između nastupa ridanja. S
vremena na vreme bih se presamitila, kao da njena smrt fizički utiče
na mene. Mislim da je moja predstava bila toliko uverljiva da im je bilo
neprijatno da mi više postavljaju pitanja.
Volela bih da isto mogu da kažem za Džeremija.
On se ispostavio gori od detektiva.
Otkako je Harper preminula, ne ispušta Krua iz vida. Nas troje
spavamo zajedno u prizemlju, u glavnoj spavaćoj sobi Kru u sredini,
Džeremi i ja razdvojeni još jednim detetom. Ali noćas je bilo drugačije.
Noćas sam rekla Džeremiju kako hoću da me grli, te je stavio Krua sa
svoje druge strane i sam ležao u sredini. Držala sam se za njega pola
sata, nadajući se da ćemo tako moći da zaspimo, ali on nije hteo da
prestane s jebenim pitanjima.
„Zašto si ih vodila u kanuu?”
„Hteli su da idu”, rekoh.
„Zašto nisu bili u prslucima za spašavanje?”
„Mislila sam da smo blizu obale.”

195
 „Šta je poslednje rekla?”
„Ne sećam se.”
„Da li je još bila iznad vode kada si stigla s Kruom do obale?”
„Ne. Ne verujem.”
„Jesi li znala da će se kanu prevrnuti?”
„Ne. Sve se odigralo veoma brzo.”
Pitanja su stala na izvesno vreme, ali znala sam da je on još budan.
Konačno, posle nekoliko minuta ćutanja, on reče: „To jednostavno
nema smisla.”
„Šta nema smisla?”
On se odmače, napravivši razmak između mog lica i svojih grudi.
Želeo je da ga gledam, te podigoh glavu.
Dodirnuo me je po obrazu, nežno, poleđinom prstiju. „Zašto si
rekla Kruu da zadrži dah, Veriti?”
Tada sam znala da je gotovo.
Tada je on znao da je gotovo.
Za čoveka koji je mislio da poznaje svoju ženu... Tada je prvi put
istinski razumeo pogled u mojim očima. I znala sam, ma koliko se
trudila da ga razuverim... da nikada neće poverovati meni pre nego
Kruu. Da nije takav čovek. Decu pretpostavlja sopstvenoj ženi, i to mi
se najmanje dopada u vezi s njim.
Međutim, trudila sam se. Trudila sam se da ga razuverim. Teško je
biti uverljiv kada ti suze teku niz obraze a glas ti se trese dok govoriš:
„Rekla sam to dok smo se prevrtali. Ne pre.”
Gledao me je trenutak. A onda me je pustio. Odmakao se od mene
i znala sam da će to biti poslednji put. Prevrnuo se i zagrlio Krua, kao
da mu je lični oklop.
Zaštitnik.
Od mene.
Pokušavala sam da ležim mirno i da ne reagujem kako bi mislio da
sam zaspala, ali samo sam tiho plakala. Kada mi suze navreše
snažnije, otišla sam u kancelariju i zatvorila vrata pre nego što me
Džeremi čuje kako jecam.
Kad sam stigla u kancelariju, otvorih rukopis i počeh da kucam.
Kao da nema više šta da se kaže. Da nema budućnosti o kojoj može da
se piše. Da nema prošlosti za koju se može iskupiti.
Jesam li na kraju svoje priče?

196
 Ne znam šta će se dalje desiti. Za razliku od mog predviđanja
Častinine smrti, ne znam kako će se moj život okončati.
Hoće li mi Džeremi presuditi? Ili ću presuditi sama sebi?.
Ili se možda uopšte neće završiti. Možda će se Džeremi sutra
probuditi i videti me kako spavam pored njega. Možda će se setiti svih
onih uživanja, svih onih pušenja, svih onih gutanja. I shvatiće koliko
ćemo više vremena imati za sve to sad kada imamo samo jedno dete.
Ili... ili će se možda probuditi uveren da Harperina smrti nije bila
nesrećan slučaj. Možda će me prijaviti policiji. Možda će želeti da me
vidi kako patim zbog onoga što sam joj učinila.
Ako je tako... neka bude.
Jednostavno ću se zaleteti kolima u drvo.

Kraj

197
 22

N emam vremena ni da upijem kraj pre nego što čujem kako

Džeremijev džip ulazi u garažu. Složim stranice na gomilu a
onda bacim pogled na monitor. Veriti se još nije pomerila.
Sumnjao je na nju?
Stežem se za vrat, pokušavajući da ublažim svu napetost koju mi je
ono poslednje poglavlje ulilo u mišiće. Kako i dalje može da vodi
računa o njoj? Da je kupa i presvlači do kraja života? Da smatra kako
je dužan da ispuni obećanje svojih zaveta?
Ako je stvarno mislio da je ona ubila Harper, kako može da
podnese da bude u istoj kući s njom?
Čujem kako se otvaraju vrata garaže, te odlazim do vrata
kancelarije i izlazim u predsoblje. Džeremi drži Krua u naručju u
podnožju stepenica.
„Šest šavova”, prošapće. „I mnogo lekova za bolove. Neće se buditi
do jutra.” Nosi Krua na sprat da ga stavi u krevet. Ne čujem ga kako
obilazi Veriti pre nego što opet počne da silazi.
„Hoćeš malo kafe?”, pitam ga.
„Molim te.”
On dolazi za mnom u kuhinju, gde me grli otpozadi, uzdišući mi u
kosu dok ja pristavljam lonac kafe. Naslanjam glavu na njegovu,
prepuna pitanja. Ali ne govorim ništa jer ne znam ni odakle da
počnem.
Okrenem se dok se kafa kuva i obujmim ga rukama. Grlimo se u
kuhinji nekoliko minuta. Dok me on ne pusti i ne kaže: „Moram da se
istuširam. Sav sam pokriven skorenom krvlju.”
Tada to primetim. Kapi na njegovim rukama, mrlje na košulji. To
postaje nešto što nam je zajedničko, da budemo krvavi. Drago mi je
što nisam sujeverna.
„Biću u kancelariji.“
Poljubimo se, a onda on otrči na sprat. Čekam da se kafa skuva
kako bih sipala sebi šolju. Još nisam sigurna kako da mu priđem sa

198
svim svojim pitanjima, ali nakon što sam pročitala ono poslednje
poglavlje, imam ih mnogo. Mislim da će možda biti duga noć.
Čujem kako je pustio tuš kada nalijem sebi šolju kafe. Nosim je sa
sobom nazad u kancelariju a onda je prospem po podu. Šolja se
razbije. Vrela tečnost me poprska po nogama i počinje da mi
prokapava ispod prstiju, ali ja ne mogu da se pomerim.
Skamenjena sam na mestu dok buljim u monitor.
Veriti je na podu. Na sve četiri.
Poletim prema telefonu u istom trenutku kada viknem: „Džeremi!”
Veritina glava se nakrivi u stranu, kao da je odozgo čula moj vrisak.
Pre nego što drhtavim prstima stignem da otvorim aplikaciju za
fotografisanje, ona otpuzi nazad u krevet. Vrati se u položaj. Umiri se.
„Džeremi!”, ponovo viknem, ispuštajući telefon. Trčim u kuhinju i
uzimam nož. Jurim uz stepenice, pravo u Veritinu sobu. Otključavam
njena vrata i širom ih otvaram.
„Diži se!”, vičem.
Ona se ne pomera. Čak se i ne trgne.
Strgnem pokrivač s nje. „Diži se, Veriti. Videla sam te.” Besna sam
kao ris dok spuštam bočnu ogradu njenog bolničkog kreveta. „Nećeš
se izvući sa ovim.”
Želim da Džeremi vidi ko je ona uistinu pre nego što bude ulučila
priliku da ga povredi. Da povredi Krua. Hvatam je za članke i vučem
za noge. Napola sam je svukla s postelje kada osetim kako me neko
otrže od nje. Kako me okreće i nosi do vrata. Posađuje mi noge na pod
predsoblja.
„Šta to radiš, Louen, pobogu?” Džeremijevo lice i njegov glas puni
su srdžbe.
Kročim napred, priljubivši mu dlanove na grudi. On mi izvuče nož
iz ruke i uhvati me za ramena. „Prestani.”
„Folira. Videla sam je, kunem se, folira.”
On se vrati u njenu sobu i zalupi mi vrata u lice. Kada ih otvorim,
on diže Veritine noge nazad na krevet. Kada me spazi kako opet
ulazim u sobu, baci pokrivač preko Veriti i izgura me u predsoblje.
Okrene se i zaključa vrata, pa me uhvati za ručni zglob i povuče za
sobom.
„Džeremi, ne.” Hvatam ga za zglob koji je čvrsto obavijen oko mog.
„Ne ostavljaj Krua ovde gore s njom.” Glas mi je molećiv, ali on ne

199
čuje zabrinutost u njemu. Vidi samo ono što misli da zna, ono što je
zatekao kad je ušao. Kad stignemo do stepenica, ja se povučem, vrteći
glavom, odbijajući da siđem. Mora da odnese Krua u prizemlje. On me
hvata za struk i podiže preko ramena, pa me nosi niz stepenice, pravo
u moju sobu. Spušta me na krevet, nežno, čak i usred besa.
Odlazi do mog ormara. Grabi moj kofer. Moje stvari. „Hoću da
odeš.”
Dižem se na kolena i premeštam do dna kreveta, gde on gura sve
moje stvari u kofer. „Moraš da mi veruješ.”
Ne veruje mi.
„Dođavola, Džeremi!” Upirem prst prema stepenicama. „Ona je
luda. Laže te od dana kad si je sreo!”
Nikada nisam videla da iz ljudskog bića izbija toliko nepoverenje i
tolika mržnja. Toliko se prestravim od njegovog pogleda da
pobegnem od njega.
„Ne folira, Louen.” On zamahne rukom, u pravcu stepenica. „Ta
žena je bespomoćna. Mozak joj je praktično mrtav. Priviđa ti se otkako
si došla ovamo.” Gura još stvari u moj kofer, vrteći glavom. „To je
nemoguće”, promumla.
„Nije. I ti znaš da nije. Ubila je Harper i ti to znaš. Naslutio si to.”
Silazim s kreveta i trčim do vrata. „Mogu da ti dokažem.”
On pođe za mnom kada odjurim u Veritinu kancelariju. Uzimam
rukopis, do poslednje stranice, i okrenem se baš kada on stigne do
mene da mu ga gurnem na grudi. „Pročitaj ovo.”
On uhvati stranice. Pogleda ih. Digne glavu i opet pogleda mene.
„Gde si našla ovo?”
„Njeno je. Sve je tu. Od dana kada ste se sreli do njene saobraćajne
nesreće. Pročitaj. Pročitaj barem poslednja dva poglavlja, baš me briga.
Samo, molim te, pročitaj.” Iscrpljena sam, i u sebi nemam ništa drugo
osim molbi. Zato ga molim. Tiho. „Molim te, Džeremi. Zbog svojih
ćerki.”
On me i dalje gleda kao da ne veruje ni u jednu jedinu reč koja mi
izlazi iz usta. I ne mora. Kad bi samo pročitao te stranice video šta mu
je žena zaista mislila u trenucima dok je bila s njim znače kako ne treba
da brine za mene.
Osećam kako u meni raste strah. Strah da ću ga izgubiti. On misli
da sam luda da sam htela da mu povredim ženu. Hoće da napustim

200
njegov dom. Hoće da izađem odavde i ne želi više nikada da me vidi.
Oči me peku dok suze počinju da mi liju niz obraze.
„Molim te”, šapćem. „Molim te. Zaslužuješ da znaš istinu.”

201
 23

O čekujem da će mu trebati vremena da pročita čitavu stvar.

Sedim na krevetu i čekam. Kuća je mirnija nego ikada.
Uznemirujuće je, kao zatišje pred buru.
Zurim u svoj kofer, pitajući se hoće li on posle ovoga i dalje želeti
da odem. Čitavo vreme svog boravka ovde čuvala sam taj rukopis za
sebe, krila ga od njega. Možda mi to nikada neće oprostiti.
Znam da nikada neće oprostiti Veriti.
Oči mi polete na tavanicu kada čujem kako je nešto tresnulo. Nije
bilo glasno, ali zvučalo je kao da dopire iz sobe u kojoj je Džeremi. On
nije tamo preterano dugo, ali to je dovoljno vremena da makar prelista
rukopis i shvati kako Veriti uopšte nije žena kakva je on mislio da
jeste.
Čujem jauk. Dubok je i tih, ali čujem ga.
Padam na bok i grlim jastuk dok čvrsto zatvaram oči. Ubija me
spoznaja koliko on upravo pati dok čita stranicu za stranicom istine
toliko surove da nije ni trebalo da bude napisana.
Sada su iznad mene koraci, kreću se po spratu. On nije gore ni
izbliza toliko dugo da bi pročitao čitavu stvar, ali mogu to da shvatim.
Da sam ja na njegovom mestu, preskočila bih do kraja da vidim šta se
stvarno dogodilo Harper.
Čujem kako se otvaraju vrata. Pretrčim preko puta u kancelariju i
pogledam monitor.
Džeremi stoji na Veritinim vratima i gleda je. Oboje se vide na
monitoru. „Veriti.”
Očigledno, ona mu ne odgovara. Ne želi da zna da je ona pretnja.
Ili možda sve vreme glumi jer se boji da će je on prijaviti policiji. Koji
god da je njen razlog, imam osećaj da Džeremi neće otići iz sobe dok
ne dobije odgovore.
„Veriti”, veli on, prilazeći joj. „Ne budeš li mi odgovorila, zvaću
policiju.“
Ona mu još ne odgovara. On joj prilazi, pruža ruku i diže joj jedan
očni kapak. Načas bulji u nju, a onda zakorači prema vratima. Ne

202
veruje mi.
Ali onda zastane, kao da se preispituje. Da preispituje ono što je
pročitao. Okreće se i odlazi do nje. „Kada budem izašao iz ove sobe,
odneću tvoj rukopis pravo u policiju. Oni će te poslati u zatvor i više
nikada nećeš videti ni mene ni Krua ne budeš li otvorila oči i rekla mi
šta se zbiva u ovoj kući.”
Prolazi nekoliko sekundi. Prestajem da dišem, čekajući je da se
pomeri. Nadajući se da će se pomeriti kako bi Džeremi znao da
govorim istinu.
Iz grla mi se otme tih jauk kada ona otvori oči. Pljusnem sebi ruku
na usta pre nego što se on pretvori u vrisak. Bojim se da ću probuditi
Krua, a ovo nije nešto čemu on treba da prisustvuje.
Džeremiju se napregne celo telo, a onda se on hvata za glavu obema
rukama dok se odmiče od njenog kreveta. Nailazi na zid. „Šta je ovo
koji kurac, Veriti?”
Veriti počinje da nepokolebljivo vrti glavom. „Morala sam,
Džeremi”, govori, uspravljajući se na postelji. Zauzima odbrambeni
stav, kako da se plaši onoga što bi on mogao da učini.
Džeremi je još u neverici, lica punog jarosti, izdaje i zbunjenosti.
„Sve ovo vreme... ti si...” Pokušava da ne diže glas, ali izgleda kao da
će svakog časa eksplodirati od besa. Okreće se i izbacuje ljutnju
pesnicom o vrata. Veriti se na to trgne.
Diže ruke. „Molim te, nemoj me povrediti. Sve ću ti objasniti.“
„Da te ne povredim?” Džeremi se okrene i korakne napred. „Ubila si
je, Veriti. “
Čujem gnev u njegovom glasu, a to je samo preko monitora. Ali
Veriti je u prvom redu za to. Pokušava da skoči s kreveta i da mu
pobegne, ali on to ne dozvoljava. Uhvati je za nogu i cimne nazad na
krevet. Kada ona počne da vrišti, prekrije joj usta.
Bore se. Ona pokušava da ga šutne. On pokušava da je drži dole.
Onda njegova druga ruka obrazuje krug oko njenog grla.
Ne, Džeremi.
Trčim pravo gore u Veritinu sobu i ukopam se u mestu kada
stignem do vrata. Džeremi je na njoj. Ruke su joj zarobljene ispod
njegovih kolena, noge joj se ritaju po postelji, a stopala zarivaju u
dušek dok hripa.
Pokušava da se odupre, ali on je jači od nje u svakom pogledu.

203
 „Džeremi!” Trčim do njega i pokušavam da ga skinem s nje. Na
pameti mi je samo Kruova i Džeremijeva budućnost i to kako njegov
bes nije vredan jednog života. Njegovog života. „Džeremi!”
On ne sluša. Neće da je pusti. Pokušavam da mu se unesem u lice,
da ga smirim, da ga urazumim. „Moraš da staneš. Slomićeš joj dušnik.
Znaće da si je ubio.”
Suze mu liju niz obraze. „Ona je ubila našu ćerku, Lou.” Glas mu je
pun zaprepašćenosti i tuge.
Obuhvatam mu rukama lice, pokušavam da ga privučem k sebi.
„Misli na Krua”, govorim, tiho. „Budeš li ovo uradio, tvoj sin neće
imati oca.”
Vidim sporu promenu u njemu dok upija moje reči. Posle izvesnog
vremena, sklanja joj ruke s guše. Ja se presamitim, gutajući vazduh
isto koliko i trenutno Veriti. Ona šišti, pokušava da udahne. Pokušava
da govori. Ili da vrisne. Džeremi joj pokrije usta i pogleda me. U
njegovim očima prisutna je molba, ali to nije molba da ja pozovem
pomoć. To je molba da mu pomognem da smisli bolji način da joj
okonča život.
Ja se i ne raspravljam s njim. Nakon onoga što je ona učinila ne
postoji ni jedna jedina ćelija u njenom telu koja zaslužuje da živi.
Odmičem se i pokušavam da razmislim.
Ako je zadavi, znaće se. Na grlu će joj ostati njegovi otisci prstiju.
Bude li je ugušio, u plućima će joj naći trunčice jastuka. Ali nešto
moramo da uradimo. Ne bude li nešto preduzeo, ona će se nekako
nekažnjeno izvući jer je manipulativna. Naposletku će povrediti njega
ili Krua. Ubiće ga isto kao što je ubila njihovu ćerku. Isto kao što je
probala da ubije Harper kao novorođenče.
Isto kao što je probala da ubije Harper kao novorođenče.
„Moraš da namestiš da izgleda kao nesrećan slučaj”, govorim, tiho,
no dovoljno glasno da nadjačam zvukove koje ona proizvodi ispod
njegovog dlana. „Nateraj je da povraća. Pokrij joj nos i usta dok ne
prestane da diše. Izgledaće kao da se ugušila u snu.”
Džeremiju su razrogačene oči dok me sluša, ali u njima ima
razumevanja. On joj sklanja ruke sa usta a onda joj gura prste u grlo.
Okrećem glavu. Ne mogu da gledam.
Čujem kako kreće da bljuje, a onda kako se guši, i imam utisak da
to traje čitavu večnost. Čitavu večnost.

204
 Srozam se na pod, celog tela iscrpljenog od drhtanja. Pritiskam
dlanovima uši i pokušavam da se ne obazirem na zvuke Veritinih
poslednjih udisaja. Njenih poslednjih pokreta. Posle izvesnog
vremena zvuk pluća troje ljudi pretvara se u zvuk dvoje.
Trenutno dišemo samo Džeremi i ja.
„O, bože, o, bože, o, bože... “ Ne mogu da prestanem to da šapćem
iznova i iznova dok počinjem da shvatam grozotu onoga što smo
upravo učinili.
Ne računajući oprezne izdisaje, Džeremi ćuti. Ne želim da je
pogledam, ali moram da znam da je gotovo.
Kada se okrenem telom prema njoj, ona zuri u mene. Samo što
ovoga puta znam da nije tu unutra, da se ne krije iza tog praznog
pogleda.
Džeremi je na kolenima kraj kreveta. Proverava joj puls, a zatim mu
glava padne između ramena. Seda, leđima se naslanjajući na postelju,
da dođe do vazduha. Prinosi obe ruke licu i nežno drži glavu. Ne
znam da li je na ivici suza, ali razumela bih ako jeste. Pogodila ga je
stvarnost da mu ćerkina smrt nije bila nesrećan slučaj. Da mu supruga
žena kojoj je posvetio tolike godine života uopšte nije bila osoba
kakvom ju je smatrao. Da je sve to vreme manipulisala njime.
Svaka lepa uspomena koju je ikada imao sa svojom ženom umrla je
večeras zajedno s njom. Njena priznanja su ga pocepala, a ja to vidim
po tome kako je sada presamićen, pokušava da primi poslednji sat
svog života. Poslednji sat Veritinog života.
Stavljam sebi ruku na usta i počinjem da plačem. Ne mogu da
verujem da sam mu upravo pomogla da je ubije. Upravo smo je ubili.
Ne mogu da prestanem da je gledam.
Džeremi ustane a onda me podigne u zagrljaj. Oči su mi zatvorene
dok me iznosi iz sobe i nosi niz stepenice. Kada me položi na krevet,
poželim da se uvuče sa mnom ispod pokrivača. Da me obavije
rukama. Ali on to ne čini. Šetka se po sobi, odmahujući glavom,
mrmljajući ispod glasa.
Mislim da smo oboje u šoku. Želim da ga smirim, ali previše sam
uplašena da bih progovorila ili se pomerila ili prihvatila da je ovo
stvarnost.
„U kurac”, veli on. A zatim, glasnije. „U kurac!”
I eto ga. Polako počinje da shvata svako sećanje, svako uverenje,

205
sve što je mislio da zna o Veriti.
Pogleda me a onda krupnim korakom dođe do kreveta. Njegova
drhtava ruka mi skloni kosu s lica. „Umrla je u snu”, govori, tiho i
kruto. ,,U redu?”
Klimam glavom.
„Ujutru...” Glas mu je pomešan sa mnogo vazduha dok pokušava
da ostane smiren. „Ujutru ću pozvati policiju i reći im kako sam je
pronašao kad sam otišao da je probudim. Izgledaće kao da se ugušila
u snu.”
Nisam prestala da klimam glavom. On me gleda s brigom, sa
empatijom, sa izvinjenjem. „Izvini”, kaže. „Molim te, izvini.” Naginje
se i ljubi me u teme. „Odmah se vraćam, Lou. Moram da odem da
sredim sobu. Moram da sakrijem rukopis.”
Klekne tako da budemo oči u oči, kao da želi da se uveri da
kapiram. Da ga razumem.
„Otišli smo na spavanje kao i obično. Oboje, oko ponoći. Dao sam
joj lekove, a onda, kad sam se probudio u sedam da spremim Krua za
školu, zatekao sam je kako ni na šta ne reaguje.”
„U redu.”
„Veriti je umrla u snu”, ponavlja on. „I nikada više nećemo
raspravljati o ovome posle ove večeri. Posle ovog trenutka. .. baš sad.”
„Dobro”, prošapćem.
On polako izdahne. „Dobro.”
Nakon što izađe iz sobe, čujem ga kako pomera stvari, ide tamo-
amo, najpre u svoju sobu, zatim u Kruovu, zatim u Veritinu, zatim u
kupatilo.
Odlazi u kancelariju a onda u kuhinju.
Sad se vratio u krevet sa mnom. Grli me. Sada me grli čvršće nego
ikada pre. Ne spavamo. Samo strahujemo od onoga što će doneti jutro.

206
 24
Posle sedam meseci

V eriti je umrla u snu pre sedam meseci.

Kru je to teško podneo. Isto tako i Džeremi, javno. Otišla
sam onog jutra kada je ona umrla i vratila se na Menhetn. Džeremi je
imao sa mnogo čim da se nosi te sedmice, i sigurna sam da bi bilo još
sumnjivije da sam ostala u njegovom domu nakon smrti njegove
supruge.
Nacrt mi je odobren, kao i dva potonja. Pre dve sedmice predala
sam prvu ruku prvog romana. Za naredna dva romana tražila sam
produžetak roka. Biće teško raditi na njima s novorođenčetom.
Ona još nije stigla. Čekaćemo je još dva i po meseca. Uverena sam
da ću, uz Džeremijevu pomoć, moći da nadoknadim sav posao s kojim
budem zaostajala. On je sjajan s Kruom, i bio je sjajan sa svojim
ćerkama, te znam da će biti sjajan s našim malim čedom kada bude
stigla.
Isprva smo bili zatečeni, premda ne i iznenađeni. Ume tako nešto
da se dogodi kada ne pazite. Brinula sam kako će Džeremi to primiti,
da ponovo postane otac nakon što je u tako kratkom razmaku izgubio
dvoje dece. No nakon što sam videla njegovo uzbuđenje, shvatila sam
kako Veriti nije imala pravo. Izgubiti jedno dete, ili čak dvoje, ne znači
da si izgubio svu decu. Džeremijeva tuga zbog smrti njegovih ćerki
odvojena je od njegove radosti zbog predstojećeg rođena nove.
Čak i posle svega što je preživeo, on je i dalje najbolji muškarac koji
je ikada ušao u moj život. Strpljiv je, pažljiv i mnogo bolji ljubavnik
nego što je Veriti ikada mogla da mi opiše. Posle njene smrti, kad sam
morala da se vratim na Menhetn, Džeremi me je svakodnevno zvao.
Klonila sam ga se dve sedmice dok sve nije počelo da se sleže. Kada
me je pozvao da se vratim, bila sam tamo iste noći. Odonda sam s njim
svakog dana. Oboje smo znali da žurimo, ali bilo nam je teško da
budemo razdvojeni. Mislim da mu je moje prisustvo donosilo utehu,
te se nismo bavili time da li je trenutak odgovarajući niti da li je naša
veza previše, prerano. U stvari, nismo ni raspravljali o tome.
Odrednica naše veze bila je neizrečena. Bila je organska. Bili smo

207
zaljubljeni i samo je to bilo važno.
Nedugo nakon što snio otkrili da sam u drugom stanju, on je
odlučio da proda kuću. Nije želeo da ostane u istom gradu gde su on
i Veriti živeli. Istini za volju, ni ja nisam želela da ostanem u onoj kući
sa svim onim strašnim uspomenama. Pre tri meseca počeli smo iznova
u Severnoj Karolini. Zahvaljujući mom avansu i Veritinom životnom
osiguranju, mogli smo da gotovinom platimo kuću na samoj plaži u
Sautportu. Svake večeri nas troje sedimo na gatu našeg novog doma i
gledamo kako talasi zapljuskuju obalu.
Sad smo porodica. Nismo sastavljeni od svih članova porodice u
kojoj se Kru rodio, ali znam da je Džeremi zahvalan što me Kru ima u
svom životu. I on će uskoro biti stariji brat.
Čini se da se Kru dobro prilagođava. Ipak smo ga odveli na
terapiju, iako se Džeremi ponekad plaši da će mu to više naškoditi
nego pomoći, ali ja ga uveravam u sve ono dobro što je terapija učinila
za mene kao dete. Verujem da će Kru lako zaboraviti sve one ružne
uspomene ako mu budemo pružili dovoljno lepih da ih njima prekrije.
Danas, posle više meseci, prvi put smo kročili u njihovu staru kuću.
Jezivo je, ali neophodno. Previše se bližim terminu porođaja da bih
opet putovala, te koristimo ovu priliku da raščistimo kuću. Džeremi
je već dobio dve ponude za nju, i bolje nam je da ne moramo da se
vozimo ovamo tokom poslednja dva meseca moje trudnoće kako
bismo je ispraznili.
Najteže je bilo isprazniti kancelariju. Bilo je mnogo stvari koje su
verovatno mogle da budu spašene, ali Džeremiju i meni trebalo je pola
dana da sve provučemo kroz rezač papira. Mislim da smo oboje samo
želeli da se taj deo našeg života završi. Da bude gotov. Zaboravljen.
„Kako si?”, pita Džeremi. Ulazi u kancelariju i stavlja mi ruku na
stomak.
„Dobro”, velim, smešeći mu se. „Hoćeš li skoro završiti?”
„Aha. Još nekoliko kutija na tremu i bićemo gotovi.” Ljubi me, baš
kada Kru utrči u kuću.
„Prestani da jurcaš!”, dovikne mu Džeremi preko ramena.
Odgurnem se s kancelarijske stolice i polazim s njom za Džeremijem
dok je guram ka vratima. On uzima jednu od desetak preostalih kutija
na tremu i kreće da je nosi u kola. Kru se provuče oko mene da istrči
iz kuće, ali onda zastane pa se vrati unutra.

208
 „Zamalo da zaboravim”, govori, hitajući prema stepenicama.
„Moram da uzmem svoje stvari iz maminog poda.”
Gledam ga kako trči na sprat, prema Veritinoj staroj spavaćoj sobi.
Bila je prazna poslednji put kada sam proveravala. Ali trenutak
kasnije Kru silazi niz stepenice s papirima u ruci.
„Šta je to?”, pitam ga.
„Crteži koje sam nacrtao za mamu.” Gurne mi ih u ruke.
„Zaboravio sam da ih je držala u podu.”
Kru ponovo utrči u kuću. Pogledam crteže u svojim rukama.
Vratilo se ono poznato osećanje koje sam nosila unaokolo sa sobom
dok sam boravila u ovoj kući. Strah. Sve počinje da mi seva kroz glavu.
Nož koji je bio na podu u Veritinoj sobi. Ona noć kad sam je videla na
monitoru, na sve četiri, kao da kopa po podu. To što je Kru upravo
rekao u prolazu.
Zaboravio sam da ih je držala u podu.
Trčim uz stepenice. I mada znam da je ona mrtva i da nije tu, ipak
sam prestravljena dok koračam predsobljem ka njenoj sobi. Pogled mi
pada na pod, na komad drveta koji Kru nije vratio na mesto nakon što
je izvadio svoje crteže. Kleknem i podignem odlomljene komade
poda.
U podu se nalazi rupa.
Mračna je, te posežem unutra rukom i napipavam okolo. Izvlačim
nešto malo. Fotografiju s devojčicama. Izvlačim nešto hladno. Onaj nož.
Ponovo guram ruku unutra i napipavam dok ne naiđem na koverat.
Otvaram ga i izvlačim pismo, zatim ispuštam prazan koverat na pod
pored sebe.
Prva stranica je prazna. Izbacim postojan dah i podignem je,
otkrivajući drugu stranicu.
Posredi je rukom pisano pismo Džeremiju. Bojažljivo počinjem da
čitam.

Dragi Džeremi,
Nadam se da ćeš ti pronaći ovo pismo. Ako ga ne budeš našao ti, nadam
se da će nekako dospeti do tebe jer imam štošta da kažem.
Želim da počnem sa izvinjenjem. Sigurna sam da ću, dok ti ovo budeš

209
pročitao, ja već otići usred noći s Kruom. Boli me pomisao na to da te
ostavim samog u kući gde smo delili tolike zajedničke uspomene. Imali smo
tako lep život s našom decom. Jedno s drugim. Ali mi smo kronici, Trebalo
je da znam kako se naša patnja neće okončati s Harperinom smrću.
Nakon što sam ti godinama bila savršena supruga, nikada nisam
očekivala da će nas na kraju razdvojiti ova karijera koju volim i kojoj
posvećujem veći deo vremena.
Život nam je bio savršen dok nekako nismo ušli u drugu dimenziju onoga
dana kada je Častin umrla. Ma koliko se trudila da zaboravim gde je sve
krenulo naopako, bila sam prokleta ovom glavom koja nikada ne
zaboravlja ništa pod milim bogom.
Bili smo na Menhetnu i večerali s mojom urednicom Amandom. Bio
si u onom tankom sivom džemperu koji sam volela — onom koji ti je majka
kupila za Božić. Moj prvi roman je upravo bio objavljen i potpisala sam
novi ugovor za dve knjige s Pantemom, zbog čega smo i bili na toj večeri.
Raspravljala sam sa Amandom o svom sledećem romanu. Ne znam jesi
li isključio taj deo razgovora, ali pretpostavljam da jesi jer su ti spisateljske
priče oduvek bile dosadne.
Iznosila sam svoje brige Amandi jer nisam bila sigurna iz kog ugla
da priđem novoj knjizi. Da li da napišem nešto sasvim drugačije? Ili da
se držim iste formule pisanja iz ugla negativca zbog koga je moj prvi
roman bio onako uspešan?
Ona je predložila, da se držim iste formule, ali želela je i da s drugom
knjigom preuzimam još više rizika. Rekla sam joj kako mi je teško da učinim
da glas u mom romanu zvuči autentično kada uopšte ne razmišljam tako
u svakodnevnom životu. Plašila sam se da sa sledećom knjigom neću moći
da poboljšam svoje umeće.
Tada mi je ona rekla da pokušam s vežbom koju je ona naučila na
postdiplomskim studijama zvanom antagonističke Vođenje dnevnika.

210
 Bilo bi sjajno da si u tom trenutku na toj večeri okraćao pažnju, ali ti
si bio na telefonu i verovatno čitao neku elektronsku knjigu koja nije moja.
Uhvatio si me kako piljim u tebe i podigao si glavu, ali ja sam ti se samo
osmehnula. Nisam se ljutila, bilo mi je drago što si tu sa mnom i što si
strpljiv dok ja dobijam savete od svoje nove urednice. Stegao si me za nogu
ispod stola, a ja usmerila pažnju nazad na Amandu, premda mi je žiža
bila na tvojoj ruci koja mi je opisivala krugove oko kolena. Jedva sam
čekala da se vratimo kući te noći jer nam je to bila prva zajednička noć
daleko od devojčica, ai osim toga me je i veoma zanimao savet koji mi je
Amanda davala.
Rekla je kako je antagonističko vođenje dnevnika najbolji način da
unapredim svoje umeće. Rekla je kako treba da uđem u glavu nekog zlog
lika tako što ću pisati dnevničke zapise iz sopstvenog života... ono što se
zaista dogodilo... ali tako da moj unutrašnji dijalog u dnevničkom zapisu
kude suprotan od onoga što sam zaista mislila u tom trenutku. Rekla mi je
da počnem tako što ću pisati o danu kada smo se ti i ja sreli. Rekla je kako
treba da napišem u čemu sam bila, gde smo se sreli i o čemu smo
razgovarali te noći, ali tako da mi unutrašnji dijalog kude zlokobniji nego
što je zapravo bio.
Zvučalo je jednostavno. Bezazleno.
Daću ti primer iz pasusa koji sam upravo gore napisala.

Pogledam Džeremija, nadajući se da on obraća pažnju, Ne

obraća. Opet blene u svoj jebeni telefon. Ova večera mi mnogo znači.
Jasno mi je da ovo nije Džeremijev fazon — ove otmene večere i
sastanci na Menhetnu — ai nije kao da ga prisiljavam da stalno to
radi. Umesto toga, on čita neka elektronsku knjigu, pokazujući krajnje
nepoštovanje prema čitavom ovom razgovoru.
On neprestano čita, a ipak mu ne prija da čita MOJE knjige?

211
 To je uvreda najvišeg stepena.
Veoma me je sramota zbog njegove drskosti, ali znam kako to
moram da sakrijem, bude li primetila razdraženost na mom licu,
Amanda će možda primetiti Džeremijevo nepoštovanje.
Džeremi me pogleda, te se na silu nasmešim. Mogu da sačuvam
bes za kasnije. Ponovo posvećujem pažnju Amandi, nadajući se da
ona neće primetiti Džeremijevo ponašanje.
Posle nekoliko sekundi, Džeremi me stegne za nogu, odmah iznad
kolena, a ja se ukrutim pod njegovim dodirom. Uglavnom žudim za
njim. Ali trenutno žudim samo za mužem koji podržava moju
karijeru.

Eto koliko je piscu lako da se pravi da je neko ko nije.

Čim smo se vratili kući, otišla sam pravo za laptop i napisala o večeri
našeg prvog susreta.. U alternativnoj verziji, pravila sam se da je moja
crvena haljina, bila ukradena.. Pravila sam se da sam tamo došla s nadom
da ću se jebati s bogatašima, što nipošto nije bilo tačno. Trebalo bi bolje da
me poznaješ, Džeremi.
Prvi put kada sam pokušala, nisam bila naročito vična, tome da od sebe
pravim negativca, te sam uvela, naviku da zapisujem naše najvažnije
događaje. Pisala sam o noći kada si me zaprosio, o noći kada sam otkrila
da sam trudna, o danu kada sam rodila devojčice. Svaki put kada bih
pisala o novom važnom događaju, sve mi je bolje išlo od ruke da budem u
glavi negativca. Bilo je uzbudljivo.
I pomagalo mi je.
Pomagalo mi je neizmerno, zbog čega sam bila u stanju da u svojim
romanima stvaram tako realne, zastrašujuće likove. Zato su se i prodavali,
jer mi je to išlo od ruke.
Dok sam završila svoj treći roman, smatrala sam da sam ovladala

212
veštinom pisanja iz ugla gledanja koji uopšte nije moj. Vežbe su mi toliko
pomogle da sam rešila da sve svoje dnevničke upise spojim u autobiografiju
koja bi se mogla koristiti za podučavanje drugih, autora kako da ovladaju
svojom veštinom. Trebalo mi je da poglavlja povežem opštim zapletom kako
bi autobiografija bila kohezivnija, te sam prenaglašavala svaku scenu
kako bi bila surovija. Potresnija.
Ne kajem se što sam to napisala jer mi je jedina namera bila da u
nekom trenutku pomognem drugim piscima, ali kajem se što sam o
Harperinoj smrti pisala samo nekoliko dana nakon što se to desilo.
Međutim, mozak mi je bio na jako mračnom mestu, i katkad, kao pisac,
glavu možeš da razbistriš samo ako pustiš da se taj mrak izlije na
tastaturu.
Osim toga, nikada nisam mislila da ćeš je pročitati. Posle onog prvog
rukopisa, nikada nisi čitao ništa što sam pisala.
Zašto onda... zašto si odlučio da pročitaš onaj?
On nikada nije bio namenjen za to da ga bilo ko čita i veruje u njega.
Bila je to vežba, samo to. Način da iskoristim mračnu tugu koja me je
izjedala i da je uklonim sa svakim udarcem po tastaturi. Jedan od načina
na koje sam izlazila na kraj s tim bio je da svu krivicu svalim na tog
fiktivnog negativca koga sam stvorila u toj autobiografiji.
Znam da ti je teško da čitaš ovo pismo, ali ne može biti ništa, teže nego
što ti je bilo da pročitaš rukopis one noći kad si ga pronašao. A ako ćemo
ikada smoći snage za oproštaj, moraš da nastaviš da čitaš kako bi čuo
potpunu istinu o onoj noći. Ne verziju koju si otkrio nekoliko dana posle
Harperine smrti.
Kada sam odvela Harper i Krua na jezero onog dana, trudila sam se
da im ugađam. Tog jutra si pomenuo kako se više ne igram s njima, i bio si
u pravu, bilo mi je toliko teško jer mi je Častin mnogo nedostajala, ali imala
sam i to dvoje predivne dece kojoj sam još bila potrebna. A Harper se onog

213
dana baš išlo na vodu. Zato je i otrčala uplakana na sprat, jer sam joj
rekla da ne može. Nikada je nisam ukorila zbog nedostatka osećanja kao
što sam navela u rukopisu. Koristila sam se umetničkom slobodom da
proširim zaplet. Vređa me sto veruješ da bih se tako obratila nekom našem
detetu. Vređa me što veruješ u bilo šta u tom rukopisu — da sam bila u
stanju da im naudim.
Harperina smrt je bila nesrećan slučaj. Njena smrt je bila nesrećan
slučaj, Džeremi. Hteli su u kanu, a bio je tako lep dan. I jeste, trebalo je
da im stavim prsluke, jasno mi je to. Ali koliko smo puta ulazili u taj
čamac bez njih. Voda nije bila previše duboka. Nisam imala pojma da je
ispod površine ribarska mreža, pa nije bilo te jebene ribarske mreže, našla
bih je i pomogla joj do obale i svi bismo se smejali danu kada se čamac
prevrnuo.
Ne mogu da ti kažem koliko mi je žao što toga dana nisam sve uradila
drugačije. Kad bih mogla da se vratim, vratila bih se, i ti znaš da bih.
Kada si ti stigao tamo i izvukao je iz vode i držao je, želela sam da
iščupam sebi srce i da te nahranim njime jer sam znala da sopstveno više
nemaš. Nisam želela da živim više ni trenutka nakon što sam videla tvoju
patnju. Bože moj, Džeremi. Izgubiti ih obe. Obe.
Nekoliko noći nakon što je Harper preminula, gledala sam kako tvoja
sumnja dostiže vrhunac. Bili smo u krevetu kada si počeo da me ispituješ.
Nisam mogla ni da poverujem kako misliš da bih namerno učinila tako
nešto. Pa čak i ako je to bila prolazna misao, videla sam kako ljubav koju
si gajio prema meni napušta tvoje telo i odleće kao da je nikada nije ni bilo.
Čitava naša prošlost... svi oni sjajni trenuci koje smo podelili. Jednostavno
je nestalo.
Jer jeste, rekla sam Kruu da zadrži dah. Rekla sam mu da zadrži dah
dok se kanu prevrtao. Pokušavala sam da mu pomognem. Mislila. sam da
će Harper biti dobro jer smo se igrali u tom jezeru više puta, tako da sam,

214
nakon što smo upali u vodu, bila usredsređena na Krua. Zgrabila sam ga,
a on je paničio, te sam probala da se vraztim do gata što brže mogu pre
nego što se zbog njega oboje udavimo. Nije prošlo ni trideset sekundi pre
nego što sam shvatila da Harper nije odmah iza nas.
Do dan-danas krivim sebe. Bila sam joj majka. Zaštitnica. I
pretpostavila sam da će biti dobro, te sam se usredsredila na Krua trideset
sekundi predugo. Smesta sam pokušala da otplivam nazad i da je nađem,
ali kanu se usled uzburkanosti vode bio pomerio dalje od obale. Nisam
mogla da nađem gde je potonula, a Kru mi se i dalje opirao — paničio je.
Znala sam da ćemo se sve troje udaviti ne budem li ga istog časa odvukla
na obalu.
Dala sam sve od sebe da je nađem, Džeremi. Moraš da mi veruješ.
Svaki deo mene udavio se u tom jezeru s njom.
Nisam ti zamerala što sumnjaš u mene. Da su uloge bile obrnute i da
se ona udavila pod tvojim nadzorom, verovatno bih i ja dozvolila svom
mozgu da istraži svaki mogući scenario. To je prirodno, pretpostaviti da je
u ljudima ono nazjgore, čak i ako ta pretpostavka potraje tek delić sekunde.
Mislila sam da ćeš se sutradan posle našeg razgovora probuditi u
krevetu i shvatiti koliko je tvoja posredna optužba bila besmislena. Te noći
nisam ni pokušavala da te razuverim, odveć sam bila preplavljena tugom
da bih marila. Da bih se raspravljala. Bilo je minulo samo šest dana od
njene smrti, a ja sam iskreno samo želela da umrem. Želela sam da odem
u jezero te noći i da joj se pridružim, jer sam ja kriva za njenu smrt. Jeste,
bio je to nesrećan slučaj. Ali da sam je naterala da obuče prsluk, da sam
mogla zajedno da uhvatim nju i Krua, ona bi još bila živa.
Nisam mogla da spavam, te sam otišla u kancelariju i otvorila laptop
prvi put posle šest meseci.
Zamisli to na tren. Majka, koja žali za gubitkom obe ćerke, piše fiktivni
rad u kome optužuje jednu od njih da je ubila drugu.

215
 To je prevazilazilo potresno. Jasno mi je to, i zbog toga sam i plakala
sve vreme dok sam kucala. Ali mislila sam, možda, ako izbacim grižu
savesti i tugu na tog fiktivnog negativca koga sam stvorila, da će mi to
pomoći na neki uvrnut način.
Napisala sam sve o Častininoj smrti. Napisala sam sve o Harperinoj.
Čak sam se vratila na početak rukopisa i dodala predskazanje kako bi se
čitava stvar slagala s našom novom mračnom stvarnošću. Na izvestan
način, to mi jeste pomoglo da olakšam delić krivice i bola, činjenica da sam
mogla da okrivim tu fiktivnu verziju sebe umesto da prihvatim krivicu u
stvarnom životu.
Ne mogu da ti objašnjavam spisateljski mozak, Džeremi. Posebno
mozak spisateljice koja je iskusila više patnje nego većina pisaca zajedno.
Mi smo kadri da razdvojimo stvarnost od fikcije tako da kao da živimo u
oba sveta, ali nikada u oba istovremeno. Moj stvarni svet se toliko bio
smračio da nisam želela da živim u njemu one noći. Zato sam pobegla i
čitave noći pisala o svetu mračnijem od onoga u kome živim. Jer svaki put
kada bih radila na toj autobiografiji, pronalazila sam olakšanje kada
zatvorim laptop. Pronalazila sam olakšanje u napuštanju kancelarije i
sposobnosti da zatvorim vrata zlu koje sam stvorila.
Samo je to bilo u pitanju. Trebalo mi je da zamišljena verzija mog sveta
bude mračnija od mog stvarnog sveta. Inače bih oba želela da napustim.
Nakon što sam čitave noći i delom jutra radila na rukopisu, najzad
sam stigla do poslednje strane. Smatrala sam da je rukopis tu završen jer,
stvarno, šta sam još mogla da dodam? Imala sam utisak da se naš svet
okončao. Kraj.
Odštampala sam ga i odložila u kutiju, misleći da ću mu se vratiti
jednog dana u budućnosti. Možda dodati epilog. Možda ga spaliti. Bez
obzira na moj naum, nisam očekivala da ćeš ga nekako pročitati. Nisam
očekivala da ćeš poverovati u njega.

216
 Nakon što sam probdela čitavu noć, prespavala sam veći deo dana. Kad
sam se te večeri konačno probudila, nisam mogla da te nađem. Kru je već
spavao, ali ti nisi bio tamo gore s njim. Stajala sam u predsoblju i pitala
se kuda si nestao kada sam začula neki zvuk u svojoj kancelariji.
Zvuk je poticao od tebe. Nisam sigurna kakav si zvuk proizveo, ali bio
je gore nego bilo koji od ona dva kada smo otkrili da su devojčice nastradale.
Pošla sam prema kancelariji da te utešim, ali ukopala sam se u mestu pre
nego što sam otvorila vrata jer su se tvoji jauci pretvorili u bes. Nešto je
tresnulo o zid. Odskočila sam unazad — pitajući se šta se zbiva.
Onda sam se setila laptopa. Autobiografija je bila poslednji fajl koji
sam otvarala.
Širom sam otvorila vrata da objasnim to što sam znala da si upravo
pročitao. Nikada neću zaboraviti izraz na tvom licu dok si stajao tamo i
gledao me iz drugog kraja prostorije, bio je to potpuni i krajnji... jad.
To nije ličilo na tugu nekoga ko je upravo otkrio da mu jedno dete umrlo.
Bila je to sveprožimajuća tuga, kao da je svaka lepa uspomena koju smo
ikada imali kao porodica, izbrisana svakom novom rečju onog rukopisa
koju si pročitao. Nestala. U tebi nije bilo ostalo ništa osim mržnje i
razaranja.
Zavrtela sam glavom, probala da govorim. Želela sam da kažem: „Ne.
To nije istina, Džeremi. U redu je, to nije istina.” Ali uspela sam da preko
jezika prevalim samo bojažljivo i bedno: „Ne.”
Dok sam došla k sebi, ti si me vukao za gušu u spavaću sobu. Nisam
bila dorasla tvojoj snazi kad si mi kolenima prikleštio ruke i još čvršće me
stezao za grlo.
Da si mi dao pet sekundi, samo pet sekundi da objasnim, mogla sam da
nas spasem. Svojski sam se upinjala da kažem: „Samo mi dozvoli da
objasnim”, ali nisam mogla da dišem.
Nisam sigurna u sled događaja posle toga. Znam da sam se

217
onesvestila. Možda si se uspaničio jer si pomislio da me zamalo nisi ubio.
Da sam umrla na tom krevetu, uhapsili bi te za moje ubistvo. Kru ne bi
imao oca,
Probudila sam se na suvozačkom mestu svog rejndž rovera a ti si bio
za volanom. Usta su mi bila zalepljena izolir-trakom a ruke i noge vezane
zajedno. Ponovo sam samo želela da ti objasnim kako ono što si pročitao
nije istina — ali nisam mogla da govorim, Pogledala sam dole i shvatila
kako nemam pojas. I u tom trenutku, znala sam šta radiš.
Bila je jedna prosta rečenica u mom rukopisu, kako treba da isključim
vazdušni jastuk za suvozača i da se zaletim kolima u drvo dok Harper
nije vezana, kako bi njena smrt izgledala kao nesrećan slučaj.
Hteo si da me ubiješ tako da moja smrt liči na nesrećan slučaj. U
poslednje dve stranice svog rukopisa nehotice sam zapisala sopstvenu smrt:
„Neka bude. Jednostavno ću se zaleteti kalima, u drvo.”
U tom trenutku shvatila sam kako, budu li te ikada osumnjičili za moju
smrt, samo treba da im daš rukopis. Da sam poginula, to bi bilo savršeno
samoubilačko pismo.
Naravno, oboje znamo kako završio taj deo priče. Pretpostavljam da si
mi skinuo traku s ruku i nogu, stavio me za volan automobila, i otpešačio
nazad kući gde si čekao da policija dođe i obavesti te o mojoj smrti.
Međutim, tvoj plan nije baš uspeo. Nisam sigurna da mi je laknulo što
je propao. Bilo bi bezmalo lakše da sam poginula u onoj saobraćajci jer se
ispostavilo da je teško glumiti povredu. Sigurno se pitaš zašto te toliko dugo
obmanjujem.
Vrlo se slabo sećam onog prvog meseca posle Harperine smrti.
Pretpostavljam da sam bila u veštačkoj komi zbog otoka na mozgu. Ali
jasno se sećam dana kada sam izašla iz nje. Hvala bogu, bila sam sama
u sobi, što mi je priuštilo vremena da raščlanim šta dalje treba da se desi.
Kako da ti objasnim da je svaka negativna reč koju si pročitao bila laž.

218
Ne bi mi verovao kada bih pokušala da poreknem onaj rukopis, jer ja sam
ga napisala. Ma koliko neistinite, te reči su bile moje. Jer ko bi poverovao
da je to bila laž. Zacelo ne neko ko ne razume proces pisanja. A kada bi
ti znao da sam se oporavila, prijavio bi me policiji, kad već nisi. Da nisam
doživela onu saobraćajku, sigurna sam da bi za Harperinom smrću
usledila istraga. A s mojim sopstvenim mužem protiv mene, ne sumnjam
da bi me osudili za ubistvo jer bi protiv mene upotrebili moje sopstvene reči.
Tri dana sam se pravila da sam još u komi kada bi bilo ko ušao u moju
sobu. Lekari, sestre, ti, Kru. Ali jednoga dana bila sam neoprezna i
zatekao si me otvorenih očiju kada si ušao u bolničku sobu. Zagledao si se
u mene. Uzvratila sam ti pogled. Videla sam kako ti se stiskaju pesnice, kao
da si ljut što sam se probudila. Kao da želiš da priđeš i opet mi obaviješ
prste oko guše.
Prešao si nekoliko koraka prema meni, ali odlučila sam da te ne pratim
pogledom jer sam bila prestravljena od tvog gneva. Ako se budem pravila
da u tom trenutku nisam svesna svog okruženja, postoje izgledi da nećeš
ponovo pokušati da mi okončaš život. Izgledi da nećeš otići u policiju i reći
im da sam se oporavila.
Stoga sam se sedmicama pretvarala jer mi je to bio jedini način da
opstanem. Dok ne budem smislila kako da popravim situaciju u kojoj se
nalazim, glumiću razmere povreda na mom mozgu.
Nemoj da misliš da nije bilo teško. Ponekad je bilo ponižavajuće. Želela
sam da odustanem. Da se ubijem. Da ubijem tebe. Bila sam tako ljuta
zbog toga dokle nam je život dogurao, i što, posle svib, onih godina braka,
uopšte možeš, čak i na tren, da poveruješ kako je ijedan deo onog rukopisa
verodostojan. Mislim stvarno, Džeremi. Misle li muškarci zaista da su
žene toliko opsednute seksom? Bila je to fikcija! Naravno da sam
obožavala da vodim ljubav s tobom, ali najčešće je to bilo kako bih ti
udovoljila, jer parovi to rade jedno za drugo. Nije bilo zato što nisam

219
mogla da živim bez toga.
Bio si mi dobar muž i, verovao ti ili ne, bila sam ti dobra žena. I dalje
si mi dobar muž. U duši veruješ da sam ubila našu ćerku, a ipak mi i dalje
obezbeđuješ negu. Možda je to zato što misliš da nisam više ovde unutra
— da su svi zli delovi mene umrli u onoj nesreći i sada sam samo neko koga
sažaljevaš. Mislim da si me zato doveo kući uprkos svemu što je Kru
preživeo, što imaš previše dobro srce da bi ga odvojio od mene. Znao si da
bi mu, nakon što je izgubio obe sestre, potpuni gubitak majke doneo još veće
emotivne probleme.
Uprkos navodima u mom rukopisu, tvoja ljubav prema našoj deci oduvek
mi je bila ono najdraže kod tebe.
Bilo je trenutaka tokom ovim proteklih nekoliko meseci kada sam želela
da ti kažem da sam tu. Da sam to ja. Da sam dobro. Ali samo bih gubila
dah. Ne možemo zaobići dva pokušaja ubistva, Džeremi. I znam da će
me, budeš li otkrio kako glumim pre nego što budem stigla da odem, tvoj
treći pokušaj dokrajčiti.
Ne ulažem sav ovaj trud u nadi da ću te u nekom trenutku navesti da
se predomisliš i dokazati ti koliko se varaš. Nikada mi više nećeš do kraja
verovati.
Sve što radim radim zbog Krua. Sad mi je na pameti samo moj sinčić.
Sve što sam učinila od onog dana kad sam se probudila u onoj bolnici bilo
je zbog Krua. Ma koliko ne želim da ti uzmem Krua, nemam izbora. On
je moje dete i treba da bude sa mnom. Samo on zna da sam još ovde unutra
— da još imam misli i glas i plan. Osećam se sigurno kada sam nasamo s
njim, jer on ima samo pet godina. Znam da ćeš, bude li ti rekao da mu se
obraćam, ti to podvesti pod bujnu maštu, ili čak traumu zbog svega što je
propatio.
Zbog njega sam onoliko tražila onaj rukopis. Znam da ćeš, budeš li nas
ikada pronašao nakon što odem odavde, pokušati da ga upotrebiš protiv

220
mene. Želećeš da on poveruje u njega kao što si ti poverovao.
Prve noći nakon što si me doveo kući, odšunjaja sam se u kancelariju da
izbrišem rukopis s laptopa, ali ti si ga već bio izbrisao. Probala sam da
pronađem onaj koji sam odštampala, ali nisam mogla da se setim gde je.
Posle saobraćajke imala sam rupe u pamćenju, i to je bila jedna od njih.
Ali znala sam kako treba da se otarasim oba kako ne bi mogao da ih
upotrebiš protiv mene.
Tražila sam taj rukopis posvuda, kad god bi mi se ukazala prilika, što
sam tiše mogla. U mojoj kancelariji, u podrumu, na tavanu. Pretraživala
sam čak i spavaću sobu nekoliko puta dok si ti spavao na krevetu. Samo
sam znala kako ne mogu da odem s Kruom dok ne uništim dokaz koji bi ti
iskoristio protiv mene.
Osim toga, morala sam da sačekam dok se ne dočepam novca, ali nisam
bila baš sigurna kako to da izvedem pošto nisam jednostavno mogla da se
odvezem do banke.
Kada sam slučajno čula tvoj razgovor s Pantem presom o njihovoj
genijalnoj zamisli da se serijal nastavi s novim autorom, znala sam da mi
je to izlaz.
Kad si unajmio noćnu sestru i otišao na Menhetn da se sastaneš s
njima, krišom sam otišla u kancelariju i otvorila novi tekući račun na
Internetu.
U roku od nekoliko dana od tog sastanka, nova koautorka se useljavala
u kuću kako bi započela rad na serijalu. To je značilo da je samo pitanje
vremena kada će novac za preostale tri knjige konačno leći na račun a ja
moći da prebacim sredstva na svoj novi račun i odvedem Krua odavde.
Samo treba da ulučim svoj trenutak, ali nova koautorka mi to otežava.
Nekako se dočepala odštampanog rukopisa koji sam tražila. Sigurno si
mislio da si, obrisavši taj, oslobodio kuću toga. Ali nisi. Sada je dvoje protiv
jedne. Više mi nije ni stalo do toga da uništim rukopis. Samo mi je stalo da

221
odem odavde.
Priznajem, sama sam kriva što ona postaje podozriva. Znam da se
izbezumi kada me uhvati kako je gledam, ali ne možeš mi zameriti. Ta
žena je ušla u tvoj život, preuzima mi karijeru, zaljubljuje se u tebe. A
koliko vidim, zaljubljuješ se i ti u nju.
Pre dva sata čula sam vas kako se jebete u njenoj sobi. Ma koliko me
to bolelo, jednako sam ljuta. Međutim, trenutno si toliko zaokupljen njom
da smatram kako je ovo najbezbedniji trenutak da napišem ovo pismo.
Zaključala sam vrata glavne spavaće sobe kako bih te čula kada budeš
pokušao da izađeš. To će mi priuštiti dovoljno vremena da sakrijem ovo
pismo i vratim se na svoje mesto pre nego što ti stigneš na sprat.
Bilo je teško, Džeremi. Neću da lažem. Sve to. Spoznaja da si za
vreme našeg braka više verovao u moje reči nego u moja dela. Spoznaja da
sam morala da pribegnem ovolikoj obmani kako bih se spasla od osude za
jednu od najgroznijih, stvari koje majka može da uradi. Spoznaja da se
zaljubljuješ u drugu ženu dok se ja iz dana u dan pravim kako nisam
svesna u šta nam se život pretvorio.
Ali i dalje guram jer sam uverena da ću izaći odavde čim legne taj
novac, zbog čega ti ostavljam ovu poruku.
Možda ćeš je naći, možda nećeš.
Nadam se da hoćeš. Stvarno se nadam da hoćeš.
Jer čak i nakon što si probao da me udaviš i zabio mi kola u drvo, u
meni nema mržnje prema tebi. Oduvek si bio žestok u zaštiti naše dece,
upravo onakav kakav roditelj i treba da bude. Čak i ako to znači uklanjanje
roditelja koji je postao pretnja za njih. Ti u duši istinski veruješ kako ja
predstavljam pretnju po Krua, i premda me ubija poimanje da ti veruješ u
to, spoznaja koliko ih voliš uliva mi i život.
Kada Kru i ja napokon budemo otišli odavde, javiću ti se jednog dana i
reći ću ti gde da nađeš ovo pismo. Nakon što ga budeš pročitao, nadam se

222
da ćeš smoći snage da mi oprostiš. Nadam se da ćeš smoći snage da oprostiš
sebi.
Ne krivim te za ono što si mi uradio. Bio si divan muž do trenutka kada
više nisi mogao da budeš. I bio si najbolji otac na svetu. Skidam ti kapu.

Volim te. I posle svega.

Veriti

223
 25

I spuštam pismo na pod.

I Hvatam se za stomak dok kroz njega seva bol.
Nije ono uradila?
Ne želim da verujem ni u šta što sam upravo pročitala. Želim da
verujem kako je Veriti okrutna i kako je zaslužila ono što smo joj
uradili, ali nisam sigurna da jeste.
O, bože. Šta ako je to tačno? Ta žena je izgubila ćerke, a onda je muž
pokušao da je ubije, a onda je... jesmo ubili.
Zavaljujem se na naslon, buljeći u pismo kao da je u pitanju oružje
koje ima moć da uništi život koji sam odnedavno izgradila sa
Džeremijem.
Kroz glavu mi proleću tolike misli da pritiskam slepoočnice jer mi
glava damara. Džeremi je već znao za rukopis?
Da li ga je stvarno već bio pročitao pre nego što sam mu ga dala?
Da li me je lagao?
Ne. Nikada nije porekao da zna za njegovo postojanje. U stvari, sad
kad se prisetim tog trenutka, njegove tačne reči bile su: „Gde si našla
ovo?”
Ne mogu da upijem sve ovo. Ne mogu da primim sve što je ona
rekla i sve što se dogodilo. Buljim u pismo toliko dugo da zaboravljam
gde sam i da su Džeremi i Kru u prizemlju i da će, svakog časa, on
doći da me potraži.
Puzim napred i grabim stranice. Guram nož i crtež nazad u pod, pa
zatvaram rupu drvetom. Nosim stranice u kupatilo i zaključavam
vrata za sobom. Kleknem ispred ve-ce šolje i uzimam da cepam svaku
stranicu na komadiće. Nešto papira pošaljem u kanalizaciju kada
pustim vodu, a pojedem sve deliće pisma sa Džeremijevim imenom
koje mogu da nađem. Hoću da se pobrinem da niko nikada ne pročita
ni reč od ovoga.
Džeremi nikada ne bi oprostio sebi. Nikada. Kada bi otkrio da
rukopis nije verodostojan i da Veriti nikada nije naudila Harper, ne bi
mogao da preživi takvu istinu. Istinu da je ubio svoju nedužnu ženu.

224
Da smo mi ubili njegovu nedužnu ženu.
Ako to uopšte jeste istina.
„Louen?”
Puštam vodu koja odnosi preostale komadiće papira. Pustim je još
jednom za svaki slučaj, baš kada Džeremi pokuca na vrata.
„Jesi li dobro?”, pita on.
Odvrćem slavinu i trudim se da zvučim mirno. ,,Da.” Perem ruke,
pa gucnem malo vode da ovlažim suva usta. Pogledam se u ogledalo
i prepoznam onaj strah u očima. Žmurim, u pokušaju da ga potisnem.
Da potisnem sve to. Svaku užasnu stvar čiji sam svedok bila za svoje
trideset dve godine.
Noć kad sam stajala na ogradi.
Dan kad sam videla kako je čovek podleteo pod točak.
Rukopis.
Noć kada sam videla Veriti kako stoji na vrhu stepenica.
Noć kada je ona umrla u snu.
Potiskujem sve to. Progutam ga kao što sam progutala njeno pismo.
Izbacujem vazduh a onda otvaram vrata i osmehujem se
Džeremiju. On podigne ruku i povuče mi je sa strane niz glavu. „Jesi
li dobro?”
Progutam strah, grižu savesti, tugu. Sve to prikrivam uverljivim
klimanjem glavom. „Dobro sam.”
Džeremi se nasmeši. „Dobro”, tiho veli, preplevši nam prste.
„Hajdemo odavde i da se više ne vraćamo.”
Drži me za ruku kroz čitavu kuću i ne pušta dok mi ne otvori vrata
i ne pomogne mi da se popnem u džip. Dok se udaljavamo, gledam
kako se kuća smanjuje u retrovizoru dok naposletku ne nestane.
Džeremi posegne preko sedišta i protrlja me po stomaku. „Još deset
sedmica.”
U očima mu je uzbuđenje. Uzbuđenje za koje znam da sam
zaslužna, čak posle svega što je on preturio preko glave. Donela sam
svetlost u njegovu tamu, i nastaviću da budem ta svetlost kako on
nikada ne bi zalutao u senkama svoje prošlosti.
Džeremi nikada neće saznati ono što ja znam. Pobrinuću se za to.
Odneću ovu tajnu sa sobom u grob kako on ne bi morao.
Nemam pojma u šta da verujem, te zašto bih ga izlagala dodatnom
mučenju? Veriti je ono pismo mogla da napiše kao način da pokuša da

225
sakrije svoje tragove. Mogla je to da bude još jedna smicalica pomoću
koje bi manipulisala situacijom i svim upletenima.
Čak i ako je Džeremi zaista bio razlog za njenu saobraćajku, ne
mogu da mu zamerim. Verovao je da mu je Veriti zlonamerno ubila
dete. Ne mogu da mu zamerim ni to što ju je naposletku dokrajčio
kada je otkrio kako ga obmanjuje u vezi sa svojim povredama. Isto bi
postupio svaki roditelj na njegovom mestu. Trebalo bi da postupi isto.
Oboje smo u duši verovali kako ona predstavlja pretnju po Krua. Po
nas.
Ma kako gledala na to, jasno je da je Veriti bila majstor
manipulisanja istinom. Ostaje samo jedno pitanje: kojom je istinom
manipulisala?

Kraj

226
 Izjave zahvalnosti
Hvala vam što ste okušali sreću sa ovom knjigom. Ovo je
odstupanje od emotivnih ljubavnih priča kakve obično pišem, te mi je
veoma drago što ste pošli sa mnom na ovo putovanje.
Većinu mojih knjiga obično izdaje Atrija buks, odeljak kuće Sajmon
i Šuster. Cenim sve ono što su u prošlosti uradili za moje knjige i sve
što će uraditi s mojim budućim knjigama.
Međutim, Veriti je lični nezavisni projekat, zbog čega ovu knjigu
možda nećete moći da nađete u fizičkom obliku nigde drugde osim na
internetu. U ovom projektu žudela sam da napišem nešto drugačije, i
to samostalno, i vrlo sam zahvalna Atrija buksu što mi je dozvolio da
imam takvu priliku.
Odavno nisam prošla čitav proces bez pažljivih ruku izdavača, te
imam da zahvalim mnogim ljudima. Strpite se.
1) Majci. Uvek. Sa svakom knjigom koju pišem, sve mi je teže da
pronađem onaj isti stepen uzbuđenja koji sam imala dok sam pisala
prvu. Ona mi uliva veru da imam genijalan mozak, kada je on zapravo
prosečan. Uliva mi mišljenje da je knjiga koju pišem najbolja koju sam
ikada napisala, premda to govori za svaku knjigu koju pišem. Katkad
bih joj se javila usred noći i rekla: „Molim te, samo pročitaj ovo jedno
poglavlje!” I ona bi ga pročitala. Ili bi se bar napravila da jeste. U
svakom slučaju, to me održava u pokretu i jedini je razlog što bilo koji
od mojih romana ikada doživi da bude gotov. Hvala ti, mama. Tvoja
vera u mene uliva mi želju da verujem u sebe.
2) Svojoj omiljenoj grupi na Fejsbuku Colleen Hoover’s CoHorts. Sad
već brojimo blizu pedeset hiljada članova, a ipak i dalje imamo utisak
vrlo bliske zajednice. Kada neko proživljava ružan dan, bodriš ga.
Kada neko ne može da priušti knjigu, pomogneš mu. Kada neko ima
nešto da slavi, proslavljaš s njim. U ovoj grupi nema ničega osim
bezuslovne ljubavi i podrške, i ja ću to braniti do kraja. Nemamo
mesta za negativnost ni za seronje. Ali imamo dosta mesta za nove
čitaoce ako hoćete da dođete da nas proverite. VOLIM VAS,

227
KOHORTE!
3) Loren Levin. Zauvek ću vam biti zahvalna što ste bili deo tima
koji je moju knjigu Priznaj (Confess') pretvorio u igranu seriju. I
premda je bilo čudesno iskustvo biti svedok tome kako jedna moja
knjiga postaje prava-pravcata TV serija, to nije ništa u poređenju s
vašim prijateljstvom. Vaša podrška nema premca. Jednog dana ću
vam se odužiti.
4) Tarin Fišer. Ne znam ni odakle da počnem. Velika sam srećnica
što u životu imam ljude koji me podržavaju, ali nisam sigurna da mi
iko priželjkuje uspeh kao ti. Proslavljaš tuđi uspeh kao niko koga
poznajem. Ti si Tarin mojoj Kolin. Zato što doslovno jesi.
5) Lin Renolds. Ti si mi omiljena sestra.
6) Marfi Fenel. I ti si mi omiljena sestra.
7) Mojoj baki Vanoj Džentls. Ti si odveć ljupka da bi čitala ovakvu
knjigu. Upravo zbog toga pokloniću ti prvi odštampani primerak.
8) Onima od vas koji ste u mom životu zbog sveta knjiga, ali biste
i dalje bili u mom životu i bez njih. Čele Lagoski Nortkat, Kristin Filips
Delkambr, Pameli Kerion, Lori Darter, Kej Majls, Marion Arčer, Džen
Benando, Karen Loson, Vilmi Gonzales, Suzan Gilbert Rosman, Tasari
Vega, Anhaneti Gerero, Mariji Blalok, Talon Smit, Melindi Najt i još
dvestotinak vas, HVALA što sve uvek bile spremne da mi dozvolite
da vam šaljem na proveru pasuse, poglavlja i čitave romane. I za sve
čime podržavate moju karijeru. Volim vas svaku ponaosob.
9) E. L. Džejms. Vaša uspešna karijera ne zadivljuje me ni izbliza
onoliko koliko vaša duša. Čudesni ste u toliko pogleda, ali meni
omiljena u vezi s vama jeste ljubav i zahvalnost koju gajite prema
svojim čitaocima. Dajete sjajan primer piscima svuda na svetu.
10) Kim Holden. Samo sam želela da vam zahvalim jer ste to što
jeste. Budite to i dalje. #DoEpic
11) Kerolajn Kepnes. Jednom, pre mnogo godina, napisala sam
pola knjige iz drugog lica, samo da bi mi izdavač rekao kako jedna
druga njihova spisateljica uskoro objavljuje knjigu iz drugog lica i
kako možda želim da preispitam svoj naum. Nisam te poznavala.
Psovala sam te ispod glasa, jer sam morala da preradim pola knjige.
Kada mi je publicista poslao mejlom tvoju knjigu da je pročitam pre
objavljivanja, psovala sam još više dok sam je čitala jer je bila tako
sjajna. A onda smo se nekako sprijateljile nakon što sam ti poslala

228
poruku i zapretila da ću te ubiti. Mislim da moje prijateljstvo s tobom
ima čudniji početak od bilo kog drugog mog prijateljstva. Zbog toga
je savršeno. Mnogo sam zahvalna što si u mom životu. Iako se pomalo
plašim tvog mozga. Čestitam ti na novoj neverovatnoj televizijskoj
seriji. Kada Ti bude stigla na Netfliks, porašće još više nego što već jeste.
Mnogo sam uzbuđena zbog tebe.
12) Šani Kroford i Suzan Gilbert Rosman, vama dvema zbog kojih
mi je život upravljiviji nego što ste ikada mogle da zamislite. Rad i
posvećenost koje obe ulažete u događaj Buk bonanca i službu za
pretplatu Bukvorm boks nemaju premca. Ne bih mogla imati dvoje
boljih ljudi da vode tu polovinu mog života. Hvala vam, hvala vam,
hvala vam.
13) Džohani Kastiljo. Zajedno smo proveli skoro sedam sjajnih
godina. Skrhana sam što mi nisi više urednica, ali ushićena sam zbog
tvojih novih pustolovina. Nešto se nikada neće promeniti, a to je naše
prijateljstvo. Nedostaješ mi i jedva čekam da vidim kuda će te odvesti
tvoje novo putovanje!
14) Džejn Dajstel. U početku karijere bila sam riba zalutala u moru
bez ikakve predstave o ovom poslu. Odonda je minulo sedam godina,
a ja sam I DALJE riba zalutala u moru bez ikakve predstave o ovom
poslu. Ali s vama uz sebe, nikada ne moram da brinem. Hvala vam
što ste preuzeli sve stresne delove ovog posla kojima ja ne želim da se
bavim i što ih napadate kao što niko drugi ne bi mogao. Ne mogu ni
da izrazim koliko sam vam zahvalna.
15) Loren Abramo. Ti si mašina. Nadam se da ćeš uzeti punu
slobodnu sedmicu godišnjeg odmora i isključiti telefon. Nikada nisam
upoznala nikoga posvećenijeg i organizovanijeg od tebe. Tvoje
strpljenje prema mom nedostatku organizovanosti ne poznaje granice.
Hvala ti za sve što radiš!
16) Elisi Daun. Hvala vam što ste oživeli Ovena i Obern u Priznaj.
Vi se čudesan režiser i jednako čudesno ljudsko biće. Saradnja s vama
bila je tako predivno iskustvo da se nadam da ćemo imati priliku da
ga ponovimo.
17) Bruk Hauard. Jednostavno te volim. Sve u vezi s tobom. Hvala
ti što me trpiš.
18) Džoj i Holi Nikols. Vi ste mi dvoje omiljenih ljudi. Mnogo mi
je drago što ste sada u mom životu.

229
 19) Stefani Koen. Tebi dugujem manje-više sve. Sve. Neverovatna
si u toliko pogleda i prava sam srećnica što su nam se putevi ukrstili.
Ne mogu da zamislim svoj život bez tebe u njemu. Ne mogu da
zamislim ni da bih imala ovu karijeru da nije tebe. Ti si oličenje onoga
čemu ljudska bića treba da teže, i stvarno tako mislim. Znam da nije
lako upravljati mojim životom jer je on zbog mene daleko teži nego
što bi trebalo da bude. Ali, zbog tebe, ne moram da menjam to što
jesam. Hvala ti za to.
20) Erici Ramirez i Brendi Perez. Moj sestrinski tandem i dve
najdražesnije osobe koje imam zadovoljstvo da poznajem. Obe vas
veoma poštujem i velika sam srećnica što vas imam u životu.
21) Književnom klubu. Znam da sam najgori član književnog
kluba, ali hvala vam svima za ono jedno veče svakog meseca kada
naprosto imamo priliku da se družimo, razgovaramo o knjigama i
jedemo tortu. To mi je omiljeno veče umesecu.
22) Melindi Najt. Mnogo sam zahvalna za tebe i čitavu tvoju
porodicu. Cenim sve što ste učinili za našu dobrotvornu organizaciju.
Tako mi je drago što Kejl i Ema imaju jedno drugo. Sad se preselite već
jednom u okrug Hopkins.
23) Tifani de Bartolo. Hvala vam za vaše knjige i za vaš izvrstan
ukus u muzici. Vama se obraćam kad god mi treba dobra umetnost u
životu.
24) Kim Džouns. Hvala vam za... eto... možda ću se setiti kada
budem pisala izraze zahvalnosti za svoju sledeću knjigu.
25) Druželjubivom Leptiru, Marfi Rej, Marion iz lektorskog
preduzeća Making Manuscripts, Karen Loson, Elejn Jork. Hvala vam za
lekture, marketing, dizajn korica, formatiranje i rad koji je svaka od
vas uložila u ovu knjigu.
26) Šenon O’Nil. Hvala vam za sve što ste učinili za Bukvorm boks i
književnu zajednicu uopšte. Vi ste blistava zvezda u ovoj industriji.
27) K. A. Taker. Još želim da sarađujem š tobom na nekoj knjizi, te
ti unapred zahvaljujem što ćeš pristati na to. Rekli su mi da će se
ispoljiti sve što staviš u ovaj svet, tako da ovo ja ispoljavam našu
saradnju.
28) Tili Kol. Znam da se ne poznajemo preterano dobro, ali samo
sam želela da vam zahvalim za vaše priče na Instagramu. Gledati vas
kako govorite ima terapeutsko dejstvo na mene. Verovatno treba da

230
mi naplatite za sve one termine terapije na kojima sam uštedela novac
sad kada imam vaše priče.
29) Džen Sterling. Trebaju mi nove razglednice za računar, Džen.
Prioni na to. Nedostaje mi tvoje lice. Mnogo mi je drago što te vidim
srećnu.
30) Abi Glajns. Hvala vam za sve što ste učinili za mene ove
godine. Znam da nije lako biti daleko od one vaše dragocene porodice,
ali zahvalna sam i zauvek ću biti za vaše prijateljstvo i vreme koje mi
posvećujete. Vi ste rok zvezda.
31) Arijel Fredman Stjuart. Hvala što si mi dozvolila da ukradem
jedno ime od tebe. Ne bi trebalo da imaš tako sjajan ukus za imena a
grozan ukus za prijatelje. Volim te.
32) Ketrin Perez. To kako ste se nosili s prošlom godinom svog
života pravo je nadahnuće. Hvala vam što ste to što jeste, što ste bili
uz mene, i što ste toliko pozitivni u svetu koji ponekad to otežava.
33) B. B. Iston. Hoćeš li mi pozdraviti Kena?
34) Dajni Silver. Glupa ti mačka.
35) Kendal Rajan. Hvala vam što ste izdvojili vremena iz svog
gustog rasporeda kako biste me posavetovali i osokolili. Zahvalna
sam vam više nego što znate!
36) Leviju, Kejlu i Bekamu. Sve vas mnogo volim. Osvetlate mi
obraz svakog dana. Molim vas, ne čitajte ovu knjigu.
37) Hitu Huveru. Ni ti ne smeš da čitaš ovu knjigu. Volim te i
volela bih da ostanem u braku s tobom.
38) Hvala blogerima. Nadahnuće je trud koji ulažete u svoje
karijere samo zato što volite knjige. Izvinite što su besplatne kopije za
ovu knjigu bile u takvom rasulu. Tako je to kad ne završiš knjigu do
četiri dana pre objavljivanja. Obećavam da ću idućeg puta biti bolja.
Hvala vam za SVE što radite.
39) Svima vama koji čitate ove izjave zahvalnosti. Bilo da ste ovde
jer vam se knjiga ne sviđa ili jer vam se sviđa, važno je da čitate. Hvala
vam za to. Sad kad ste pročitali ovu, idite progutajte još neku.
40) Vensu Fajtu, čoveku koji me je odgajao od moje četvrte godine.
Bio si i ostao veliko nadahnuće. Nedostaješ mi. Nedostaješ nam svima.
„Uprkos svim lažima, dirinčenju i propalim snovima, ovo je i dalje
divan svet.” Desiderata, Maks Erman

231
 O autorki
Kolin Huver je autorka najprodavanijih bestselera poput Surova
ljubav, Sa nama se završava i drugih. Živi u Teksasu sa mužem i njihova
tri sina. Za više informacija o autorki posetite ColleenHoover.com.
Idite na Fejsbuk i tražite da se priključite grupi za raspravu o Veriti.

232