Đerđ Lukač: Istorija razvoja moderne drame

Nolit, Beograd, 1978.

Dok u odnosu na svaki drugi razvoj ne bi bila preterano smela tvrdnja da je prvo bilo pozorište i
tek zatim drama, da je drama, tako reći, izrasla iz pozorišta, ovde najpre postoji drama, pa tek
zatim pozorište. Pozornica se pravi – tamo gde se pravi –na osnovu zahteva izvučenih iz teorije.
57
Davanje imena ima značenje stvaralačkog čina
Obazrivost u rukovanju rečima
Iako izražava slobodu izbora,
Pol Riker
Vuk II , 27, 28..Dušan se ženi sestrom
Nahod Simeon, II, 15
O sestri i motivu zida kao u Pjesmi nad pjesmama
Nahod Momir i Grozdana
I Meterlinkove drame su tragale za zanosom sličnom vagnerovskom delovanju muzike. Jer
nikada se ne sme zaboraviti da su osećanja iz kojih je izrastao, pogled na svet koji izražava
veoma duboko srodni s Vagnerom: budističko-hrišćansko bekstvo iz života, odricanje od života,
fatalizam, prolaznost, zanosna atmosfera propasti (reč je o prvom periodu Meterlinka, kada se
formira njegova tehnika). Ovo osećanje traži narkozu u umetnosti; najsnažnije, najprivlačnije
delovanje na svako čulo, a da se to ipak ne pretvara u sasvim određeno osećanje. Ma koliko da je
intenzivno, ostaje neizvesna atmosfera: slike deluju na oko, muzika na uvo, a u oba slučaja su
blago dotaknute najskrovitije tajne duše. (...) zato je po svojoj suštini i toliko bliska baladi. I
balada samo slika situacije, a ne uzajamne veze, samo osobine, a ne ljude, samo atmosfere, a ne
svet. Ni ona ne kazuje, ni ona nikada ne izražava ništa s konačnom snagom, i njena najveća moć
je u slutnji. To je najveća suprotnost pravoj drami. 398
Svoje poznavanje duše Vagner oglašava muzikom, dakle najtišim, najdiskretnijim a
najzanosnijim jezikom, Meterlink i oni koji idu za njim – rečima. 399
Drami je ipak bilo neophodno više opipljive stvarnosti, iako je to Meterlink, koliko god se to
moglo, želeo da smanji. Pre svega je hteo da ukloni svaki događaj iz drame ( i tu se dodiruje s
naturalizmom), kako ništa ne bi smetalo unutarnjim zbivanjima; potom je ispustio sve crte i
osobenosti likova koje se nisu odnosile na njihovu sudbinu; što se mesta i vremena tiče, ukinuo
je svaku realnost.399
Slika čoveka moderne drame već odavno teži opažanju postojeće suprotnosti između čovekovog
mišljenja i osećanja, htenja i nagona, uverenja i sudbine. Kod Meterlinka to postaje isključivi
cilj. 400
Zbog toga Meterlinkov dijalog gubi svaku realnost. Doslovno shvaćene reči uopšte nemaju
smisla, ili bar nije važno šta im je smisao. Reči su samo oznake za izraz duševnih zbivanja;
jedino imaju muzičko značenje: njihov tempo, ritam, pauze više izražavaju ono što treba da
znamo nego njihov sadržaj. 400
Istina, u dubini svake drame vlada ista sudbina kao i kod njega; svaka veza je samo simbol one
velike veze koja je jedini predmet Meterlinkovih drama; kraj, osnovni ton i najdublji sadržaj
svake tragične borbe jeste podjarmljujuća snaga sudbine, koju ove drame izražavaju. 402
U drugim njegovim dramama sudbina se zaista javlja u formi odnosa među ljudima. Tragične
ljubavi su tipične sudbine. Prirodno, jer je za njih potrebno ipak najmanje spoljnih okolnosti,
najmanje motivacije; može se najjednostavnije pojaviti, s najelementarnijom sudbonosnošću.
405
Meterlinkovi likovi zapravo i nisu ljudi, samo mogućnosti javljanja duše. Tela nemaju, jedino
osećanja i misli. (..) Sam Meterlink ih naziva marionetama i naziv je po mnogo čemu dobar, iako
može da zavede. Istina, to nisu ljudi, samo ekstrati, samo simboli. 406
Pa ipak, tragična sudbina ovih bića može biti samo lirski tragična, samo baladična. Istina,
determinizam, neminovnost, ovde vladaju tako snažno kao valjda nigde drugde – kao i svaki
pokušaj koji vodi modernoj tragediji, i ovaj vodi ka sudbinskoj tragediji – ali je veza čoveka i
sudbine isuviše jednostavna da bi se oko te veze mogla izgraditi prava drama. Naime, suština
Meterlinkove tehnike kojom izražava determinizam jeste da i nema druge mogućnosti do one
koja će uslediti.. 406
Sve što se zbiva samo je slučaj, nije simbol sudbine. 407
Kod Meterlinka je situacija složenija: izvan drame, u lirici koja prati dramu – vagnerovski
rečeno: u orkestru – postoji velika neminovnost. Ali je tako snažna, toliko opšta, da samo prati,
samo okružuje dramu, ne stapa se s njom, zbog toga njena struktura ostaje baladična. Jedinstvo u
drami može biti samo u ovoj ukupnosti, u ovom kosmičkom delovanju, jedinstvo balade je epsko
(jedinstvo ličnosti ili slučaja) ili lirsko (jedinstvo atmosfere). 407
Tako se ni Meterlinku nije dalo da stigne do istinski velike, moderne i poetične drame. Pa ipak
su njegove drame ispunjene velikom lepotom i to takvom koja za razvoj može imati presudan
značaj. Suština ove lepote jeste: tako snažno simbolično stapanje psiholoških, lirskih, muzičkih i
likovnih elemenata u pojedinim scenama ili slikama da na nezaboravan i konačan način izražava
osećanje koje služi za osnovu scene. 408
Ali je najvažbija njegova promena shvatanja sudbine. Prekretnica je Mudrost i sudbina.
Meterlink, prorok nepobedivnosti sudbine, u ovoj knjizi s istom snagom objavljuje suprotno
svom dotadašnjem uverenju: nema nepobedive sudbine (...). I uzima stare, velike tragedije i traži
u njima neizbežno, istinski sudbinsko. Nalazi da nema nijedne tragedije gde se junak bori protiv
prave, čiste sudbine. Ono šrotiv čega se borba vodi, to je uvek mudrost. U Meterlinkov svet stupa
jedna nova forma osećanja – mudrost. Novi tip čoveka – mudrac. Ko je mudrac? Negativno i za
nas sasvim precizno i iscrpno definisan: netragičan čovek. (...) Ali je kod Meterlinka ovaj razvoj
ostao samo u teoriji. 411 kod Nastasijevića, budući da je ukletost upisana u gene, prisustvujemo
tragici sudbine protiv koje se ne može ništa, osim umreti.
Meterlinkov uticaj bio je veoma snažan. (...) Uz pomoć Meterlinkove tehnike oni su stigli isto
onamo kuda i on, do scenske balade nalik operi. 413