18.

Austrijska carevina i Krimski rat; Pitanje Lombardsko-mletačkog

kraljevstva: Rusija je sredinom XIX veka bila glavni spoljnopolitički
partner Austrije (pomogla joj tokom mađarske revolucije i tokom
hesenske afere), a zauzvrat je Rusija očekivala podršku za svoju
balkansku politiku. Posle revolucija 1848/49. Austrija je bila zabrinuta za
situaciju na Balkanu, pre svega jer su pretile revolucije Južnih Slovena, pa
je zbog toga težila da na Balkanu očuva status kvo i teritorijalni integritet
Osmanskog carstva. Rusija je, sa druge strane, smatrala da joj je Austrija
dužna i da je sada trenutak za agresivan pritisak na Portu (jer su ostale
sile bile iscrpljene revolucijama). Jedini problem Rusima je bile Engleska i
zato su hteli podršku Austrije za okupaciju Dunavskih kneževina (Vlaške i
Moldavije). Rusija je 1844. i 1853. predlagala Englezima da joj se da
protektorat nad svim hrišćanima u Turskoj, onakav kakav su dobili
Kučuk-kajnardžijskim mirom (u principu protektorat nad celom
Turskom), što Britanci nisu prihvatili. Štaviše, Turska 1852. priznaje
Francuskoj pravo zaštite hrišćanskih svetinja u Palestini (Napoleon III
hteo da se dodovir papi), pa Rusija 1853. šalje Turskoj ultimatum da joj
se da protektorat nad svim pravoslavnim hrišćanima u imperiji. VB i
Francuska se usprotivile tome, a ni Pruska i Austrija nisu to podržale pa
je Rusija ubrzo okupirala Dunavske kneževine. Porta ohrabrena držanjem
ostalih sila oktobra 1853. objavljuje Rusiji rat. VB i Francuska 14. marta
1854. sklapaju savez sa Turskom pa Austrija dolazi u situaciju da mora
izabrati stranu. Austrijska javnost se deli: 1. Knez Vindišgrec, feldmaršal
Radecki i drugi generali (smatrali da se treba dogovoriti sa Rusijom o
podeli Turske i da Austriji trebaju pripasti Srbija, Bosna i Albanija); 2.
Političari građanskih pogleda Buol, Bah, Hibner i drugi (smatrali da treba
sklopiti savez sa Francuskom kako bi se odbranili ruskog prodora na
Balkan i kako bi dobili saveznika za italijansko pitanje) i 3. grupa oko min.
trg. Bruka (oslanjanjem na Prusku i Nemački savez treba sprečiti i Ruske i
Engleske ambicije). Franc Jozef se na kraju odlučuje za Buolov koncept i
8. avgusta 1854. Buol potpisuje saveznički ugovor sa Francuskom i
Britanijom. Ciljevi saveza: ne pustiti Rusiju na Balkan i osigurati
Dardanele od napada stranih sila. Prilikom povlačenja Rusa iz Moldavije i
Vlaške, te kneževine je okupirala Austrija čime je odvojila Rusiju od
Balkana i stekla dominaciju nad Dunavom, ali i onemogućila Rusiji da sve
snage pošalje na Krim gde su se iskrcavali saveznici. Saveznici su
očekivali od Austrije da otvori front u Galiciji međutim neodlučna
Austrija to nije učinila i zbog toga na Pariskom kongresu Austrija nije bila
svrstana u sile pobednice i bila je primorana da povuče svoje trupe iz
Moldavije i Vlaške koje su se potom ujedinile što je označilo kraj Ruskih i
Austrijskih ambicija da osvoje ove teritorije. Osim toga, Austrija je zbog
neodlučnosti izgubila i prijateljstvo Rusije i savezništvo Britanije i
Francuske i time je ostala izolovana u međunarodnoj diplomatiji. Sveta
Alijansa je i definitivno razbijena što je omogućilo razmahivanje
italijanskog revolucionarnog pokreta. Neuspeh u ratu i ekonomska kriza
1857. primorale su dvor na promenu kursa u unutrašnjoj politici.
Započeti su dogovori sa Mađarima i Nemcima, u Lombardiji-mletačkoj je
ukinuto vanredno stanje i pokušano je vođenje liberalne politike. Dvor je
osetio opasnost ali nije shvatao koliko je ona velika. Novi rat im je to
pokazao. Pitanje Lombardsko-mletačkog kraljevstva – rat sa francusko-
pijemontskom koalicijom (1859.):Na Pariskom mirovnom kongresu
1856. bilo je izneto i pitanje ujedinjenja Italije. Kamilo di Kavur otvoreno
je kritikovao austrijsku vlast a Napoleon III je sada želeo ostvariti prevlast
u Italiji. 1857. Napoleon III izjavljuje Bizmarku da će oružano pomoći
italijanske težnje za oslobođenjem Lombardije a 1858. u Plombijeru se
sastaju Napoleon i Kavur i dogovaraju savez s ciljem oslobođenja
severne Italije od Habzburga. VB je podržala Italijane a Rusija je ostala
neutalna, a s obzirom da Austrija nije izašla u susret Pruskim zahtevima
(da pruski prestolonaslednik bude glavnokomandujući severne
Nemačke) izostala je i Pruska podrška te je Austrija ostala sama. Sada je
Pijemont počeo da provocira kako bi Austrija bila ta koja će započeti rat
a Napoleon III 1. januara 1859. neformalno praktično objavljuje austriji
rat. Međutim, zazirući od promene ravnoteže sila umešala se Engleska
nudeći svoje posredovanje što prihvata i Rusija predlogom o novom
velikom kongresu. I kada je delovalo da je rat izbegnut, Austrijska
diplomatija donosi fatalnu grešku. Oni procenjuju da se Napoleon
pokolebao i da mogu pobediti Pijemont pre dolaska Francuza pa 29.
aprila 1859. Austrija objavljuje Pijemontu rat. Ipak, procena je bila
pogrešna, Francuzi odmah dolaze a Austrija ne može pokrenuti sve
snage jer mnoge mora držati u Mađarskoj. Na čelu pijemontske vojske
bio je Vitorio Emanuel a na čelu francuske Napoleon III dok je na čelu
austrijske bio feldmaršal Ferenc Đulai. Đulai prvi napada ali neodlučno te
je 4. juna poražen kod Mađente a mesto glavnokomandujućeg preuzima
Franc Jozef. To međutim nije promenilo ništa. U odlučujućoj, strahovito
krvavoj bici kod Solferina 24. juna Austrija je potučena (ne zato što je
bila slabija već zbog neodlučnosti, štaviše, francuska i pijemontska vojska
pokazale se kao veoma slabe ali srčanije). Rat je ubrzo zaključen
primirjem u Vilafranci 11. jula 1859. (Lombardija data Francuskoj da bi
bila predata Pijemontu, Venecija ostaje Austriji, predviđena mogućnost
formiranja italijanske konfederacije). Novembra 1859. u Cirihu je
potpisan mir koji je potvrdio odredbe iz Vilafranke. Napoleon III je bio
šokiran krvavošću rata, Pruska je počela da mu preti a armija se pokazala
kao nedovoljno jaka te se zato odlučion na primirje a Franc Jozef je
pristao na kompromis nadajući se da će nastati povoljne okolnosti kada
će vratiti izgubljeno, a isto tako nije mogao bez Nemačke pomoći, pretili
su Mađari ali i Rumuni i Srbi. Habzburške nadvojvode u Toskani i Modeni
su izgubile vlast. Cela Monarhija bila je nezadovoljna pa car 15. jula
1859. proklamuje Laksenburški manifest kojim je opravdavao primirje u
ratu sprečavanje novih žrtava i zbog izostanka Nemačke pomoći i najavio
je određene izmene u zakonodavstvu i upravi. Car je 21. avgusta
ostpustio Baha i šefa policije Kempena (simbole apsolutizma) a novi min.
unutr. posl. pos27.Spoljna politika Austro-ugarske; Okupacija Bosne i
Hercegovine (izvori: Rajhštatski ugovor i Budimpeštanska konvencija):
Do italijanskog i nemačkog ujedinjenja 1870. i 1871. prioriteti
habzburške spoljne politike bili su vezani za zapadnu Evropu i to pre
svega za nemačke i italijanske oblasti, pa je zapostavila Balkan na kojem
je Rusija u međuvremenu ostvarila znatan uticaj. Radecki, Jelačić,
Vindišgrec i drugi su podržavali Ruske pretenzije na Balkan ali su želeli i
da u saradnji s njom dobiju svoj deo. Nasuprot njima bila je grupa ljudi
koji su želeli Francusku ili Englesku saradnju protiv Rusije. Nadvojvoda
Karlo je još 1808. ukazivao na opasnost da Srbija vremenom može
postati jezgro jugoslovenske države pa je predlagao širenje vlasti na BiH.
General Vilhelm Tagethof predlagao je razvoj mornarice radi odbrane
dalmatinske obale. Sada, početkom 1870-ih, A-U se okreće istoku i na
Balkanu iz defanzive kreću u ofanzivu kako bi obezbedili uticaj nad
nacionalnim državama u razvoju. Najpre su počeli da podržavaju srpske
zahteve na Porti. Glavni spoljnopolitički zadatak Mađarske u periodu
posle Nagodbe bioje da ubedi Evropu da mađarski ustav i uređenje u njoj
nisu u opreci sa snagom i moći Austrije, odnosno da potvrdi bitnost
sopstvenog postojanja. Glavni principi Andrašijeve politike bili su: 1.
Održanje Turske u životu i zajednično nastupanje sa Balkanskim
narodima i Evropom u zahtevima za reformama u Turskoj; 2. Odbijanje
svih promena koje bi ugrozile nacionalne ili političke interese A-U,
posebno stvaranje slovenske države; 3. Uspostavljanje ravnoteže među
Balkancima nakon raspada Turske i zaštita Grka, Albanaca i Rumuna; 4.
Ubeđivanje Evrope da je ruska politika subjektivna i sebična kako bi se
A-U prepustio presudan uticaj na Balkanu; 5. Stvaranje uslova za
potiskivanje ruske političke prednosti na Balkanu; 6. Evropske interese
treba čuvati u saglasnosti sa evropskim država a sopstvene interese
oslanjajući se na sopstvenu snagu i u slučaju nastanka slovenske države
nije isključen rat. Andrašijev naslednik Hajmerle je dodao i 7. Interesna
sfera A-U je zapadni Balkan sa Solunom, iz istočnog dela treba istisnuti
Ruski uticaj, Rumuniji garantovati teritorijalni integritet i time sprečiti
spajanje Južnih i Istočnih Slovena, a to bi se postiglo okupacijom BiH i
možda Novopazarskog sandžaka. Šef generalštaba Bek je smatrao da je
Kosovo strategijski najvažnija tačka Balkana a ne Carigrad. Stoga je plan
bio jasan, treba zagospodariti Srbijom da bi se osigurala prevlast nad
Balkanom. Đula Andraši 14. novembra 1871. postaje min. spolj. poslova
A-U i namera mu je da očuva status quo na Balkanu i prijateljstvo s
Nemačkom (zbog čvršćeg položaja naspram Rusije). Kao posledica toga
je 1873. sklopljen Trojecarski savez ili Liga tri cara (A-U, Pruska i Rusija).
Time su se ove države obavezale da će zajednički delovati u pravcu
očuvanja mira, a ravnoteža sila na Balkanu je sada praktično zavisila od
držanja Nemačke. Takođe, otklonjena je opasnost od sklapanja
nemačko-ruskog saveza protiv A-U. Andraši je smatrao da A-U treba da
modernizuje naoružanje i način mobilizacije a glavnim zadatkom
diplomatije smatrao je osiguravanje evropske podrške u slučaju
austrougarsko-ruskog rata. Smatrao je da A-U u slučaju neke balkanske
krize treba da okupira BiH kao „zaštitnik“ balkanskih naroda makar i
samo do Bosne i Neretve.Od Sandžaka je odustao. Okupacija Bosne i
Hercegovine: Vojno i društveno opadanje Turske ohrabrilo je balkanske
narode da pruže otpor njihovoj vlasti. Jula 1875. u Hercegovini izbija
veliki ustanak tzv. „Nevesinjska puška“ koja otvara Veliku istočnu krizu.
Andraši ne uspeva da ubedi Portu da prihvati reformni program pa je
ruska intervencija postala neizbežna. Rusija nudi A-U da zajedno izvrše
podelu Balkana ali je Andraši odbio jer je smatrao da se A-U ne bi mogla
nositi sa novim prilivom raznih naroda i teritorija, a posebno sa novim
Slovenima. Međutim, kako se Ruska akcija nije mogla sprečiti, uz
posredovanje Bizmarka došlo je do sklapanja dva tajna sporazuma
između A-U i Rusije, prvi u Rajhštatu drugi u Budimpešti. Rajhštatski
sporazum sklopljen je 8. jula 1876. između Franje Josifa i Aleksandra II i
odnosio se na eventualnu podelu evropskih poseda Turske i sprečavanje
međusobnih sukoba. Odredbe: ako Turska pobedi Srbiju i CG ostaje
status quo ante bellum, ako Srbija i CG pobede Srbija će dobiti neke
oblasti oko Drine a CG delove Hercegovine a ostatak BiH će pripasti A-U
dok će Bugarska, Rumelija i Albanija dobiti autonomije a Rusija pravo da
se šriri u Aziji i Besarabiji i još će Carigrad postati slobodan grad a Tesalija
i Krit će biti priključeni Grčkoj. Sem toga, obe sile će u ratu ostati
neutralne dok ne dodje do odlučujućih događaja. Ni ovaj sporazum nije
sasvim primirio Beč koji je i dalje razmatrao mogućnost rata sa Rusijom.
Ipak, prelomio je nadvojvoda Albert koji ubeđuje vlasti da niko u Evropi
(osim Nemačke) ne može biti dobar saveznik protiv Rusije a i da u slučaju
takvog rata narodnosti neće ostati mirne + dodao je i neke vojne razloge.
Tako je za A-U održanje Trojnog saveza i izbegavanje rata sa Rusijom
postalo pitanje od ključnog značaja. Budimpeštanska konvencija je
sklopljena 15. januara 1877. i njom se A-U obavezala da će u slučaju
rusko-turskog rata ostati neutralna, da će Rusiju diplomatski pomagati i
da će ruskim emisarima dozvoliti kupovinu vojnih potrepština, dok je A-U
dobila pravo da sama odabere vreme i sredstva okupacije BiH. Takođe,
dogovoreno je da A-U vojničku vlast neće širiti na Srbiju, Rumuniju, CG i
Bugarsku a Rusija isto neće na Srbiju, CG i BiH, i još da Srbija i CG mogu
delovati zajedno sa ruskim četama. Konvencija je dopunjena u Beču 18.
marta. Sanstefanski mir i Berlinski kongres:Rusko-turski rat izbio je 1877.
a završen je 3. marta 1878. pobedom Rusije mirom u San Stefanu. Taj
mir je sklopljen bez saglasnosti evropskih sila. Odredbe: Srbija i CG
postaju nezavisne, Rusija dobija Južnu Besarabiju i ratnu odštetu,
Bugarska dobija Istočnu Rumeliju i Makedoniju a Turska je očuvala
suverenitet u BiH, Albaniji i Tesaliji. A-U se protivila stvaranju velike
Bugarske koja bi bila pod dominacijom Rusa, autonomiji BiH i prisutnosti
Rusa na Balkanu. Andraši dobija podršku evropskih sila za reviziju
Sanstefanskog mira i uspeva da isposluje održavanje novog velikog
kongresa evropskih sila koji je održan od 13. juna do 13. jula 1878. u
Berlinu. Franc Jozef je želeo aneksiju BiH ali bi to značilo otpuštanje
Andrašija (koji je više bio samo za okupaciju BiH) a to nije smeo zbog
reakcije Mađara. Prema odredbama kongresa Rusija je morala da
odustane od Sanstefanskog mira, A-U je dobila mandat za okupaciju BiH
bez ograničenja trajanja mandata, Srbija, CG i Rumunija dobijaju
nezavisnost i neke teritorijalne ustupke (npr. Srbija dobija niški, pirotski,
vranjski i toplički okrug). Sada se javio problem da li BiH pripada
Mađarskoj ili Austriji pa je nađen kompromis da ona bude pod upravom
zajedničkog ministarstva finansija. Okupacija nije bila laka, trajala je
nekoliko nedelja i trebalo je 150 000 vojnika za to. Ovim je otklonjena
opasnost od srpskog i jugoslovenskog nacionalnog programa, smanjen je
ruski uticaj na Balkanu i A-U dobija pristup Kosovu preko kojeg su išli svi
najvažniji putevi Balkana. Deo Mađara i nemačkih liberala bunio se
protiv okupacije jer je to ojačalo slovenski element u Monarhiji, jer je BiH
imala problematični državnopravni položaj i jer je ovo moglo ugroziti
dualističko rešenje zbog dodatnih finansijski opterećenja A-U.

taje grof Agenor Goluhovski. Neoapsolutizam je pred raspadom.