Predstavljanje govora u pripovedanju: kolektivni govor

U ovom tekstu baviću se jednim posebnim načinom predstavljanja govora u

pripovedanju koji sam identifikovala u prozi nekih romansijera, konkretno Andrića i
Foknera. Tehniku predstavljanja govora u pripovedanju o kojoj je reč nazvala sam
„kolektivnim govorom“ i, mada sam uverena da su se njome služili mnogi
pripovedači, za ovu priliku ilustrovaću je na primeru Andrićeve Priče o vezirovom
slonu.1
Kao i tradicionalna teorija proze, i savremena naratologija razlikuje tri
osnovne tehnike kojima se pripovedači služe kada u romanu, pripoveci ili noveli
predočavaju govor ličnosti, to jest kada nam „prenose“ reči koje su oni „izgovorili“.
To su direktni ili neupravni govor (kao kada Andrićev pripovedač u Priči o vezirovom
slonu navodi reči Alje Kazaza upućene vojnicima Dželaludin paše: „Neka, neka,
djeco, čuvajte vi, čuvajte dobro! I slušajte! Da vam bog poživi starešinu!“); zatim
indirektni ili upravni govor (kao kada Alja Kazaz jednom sugrađaninu prepričava svoj
izmišljeni susret s pašom: „Upita me nešto, ama ja, onako zbunjen, slušam a ne
čujem. Opet me pita: ko sam i šta hoću a glas mu ko svila.“); i najzad doživljeni govor
ili slobodni indirektni stil, kakav nalazimo u sledećem primeru u kojem nas
pripovedač u trećem licu izveštava o Aljinom „unutrašnjem monologu“, odnosno
razgovoru koji on vodi sam sa sabom neposredno pošto je od pašinih čuvara jedva
uspeo da sačuva živu glavu: „Ništa ne može biti od ove Bosne dok u njoj Dželaludin
vlada... Nego treba udariti rđom o zemlju, ispraviti se i ne dati nikom na se. Nikom!
Ali kako? Zar u ovoj čaršiji , u kojoj pet ljudi ne možeš sastaviti da jednu istinitu i
pravu reč kažu veziru u lice? Ništa, ništa se ne može! (...) Eto, i on sam što sve ovo
ovako misli, i on sam šta može da kaže za sebe?“ (69)2
Navedenim tehnikama pripovedači se ne služe samo da predstave reči koje su
njihovi junaci „izgovorili“; u narativnom tekstu, iste ove tehnike služe i za
predočavanje neizgovorenih reči junaka, to jest njihovih misli i osećanja u meri u
kojoj su oni verbalizovani. Tačnije, to su glavne pripovedne tehnike za predočavanje
svesti u romanu. Fikcionalna svest u romanu, koja se često shvata kao neizgovoren
„unutrašnji“ govor, može biti predstavljena direktno, pomoću tehnike unutrašnjeg
monologa, indirektno, kada nam pripovedač, u formi „psiho-naracije“ prepričava šta
1
Kada je o Fokneru reč, veći broj primera kolektivnog govora može se naći u u priči Ruža za Emiliju.
2
Svi navodi iz Priče o vezirovom slonu dati su prema izdanju Naklodnog zavoda Hrvatske, 1948.
misle i osećaju njegovi junaci, i, najzad, u formi slobodnog indirektnog stila, što je u
pripovedanju u trećem licu, kod klasičnih romansijera, glavna tehnika za
predočavanje fikcionalnih svesti. Ali, savremena naratološka istraživanja su pokazala
da se time ne iscrpljuju sve mogućnosti predočavanja izgovorenih i neizgovorenih
reči romanesknih junaka. Naratolozi su identifikovali i druge načine upotrebe
pripovednog glasa u pipovedanju; i sama sam u jednom ranije radu o narativnim
tehnikama u Omer paši Latasu pisala o jednoj takvoj tehnici, odnosno o jednoj
posebnoj varijanti doživljenog govora, specifičnoj za Andrića kao pripovedača,
doživljenom govoru sa kolektivnim unutrašnjim fokusom.3 To je takav način
pripovedanja u kojem nam se u trećem licu, pripovedačevim glasom dočarava
unutrašnji doživljaj kolektivnog subjekta (bosanskog naroda, sarajevske “raje” koja
posmatra ulazak Omer-paše u Sarajevo). Tehnika o kojoj ovde želim da govorim ne
služi da se dočara unutrašnji govor kolektivnog subjekta, već “pravi” govor istog
takvog subjekta, reči koje je Andrićev kolektivni junak (bosanski narod, građani
Sarajeva, Travnika, raja) naglas izgovora. Pošto je i ovo tehnika koja se najčešće
javlja u kontekstu pripovedanja u trećem licu, mogli bismo je nazvati i doživljeni
govor u užem smislu ili doživljeni govor sa spoljašnjim fokusom.

3
Vidi “Narativna tehnika u Omer-paši Latasu”, Sveske zadužbine Ive Andrića, br. 30, 2013, str. 171-
181.