Ako traži osnov za bitak tog ja ujedno sa osnovom bitka za nas, onda znači da

bitak tog ja posmatra na način na koji posmatra i bitak za nas. Kada Fihte kaže da je
subjekat naročito prema bitku radeći subjekat (subjekat kao sama ta radnja), tu vidimo
da je subjekat, kao radnja, ono što samim sobom i kao on sam stavlja bitak svekolikog
bića. Ta radnja je jedini apsolutni subjekat, deloradnja, bez ikakve supstance.
Subjekat je sam ono bitak-stavljajuće, stavljanje i ne znači ništa drugo nego
proizvođenje bića u jestanje.

Počinje dvostruki niz, jer filozof sada objavljuje da je predmet njegovog

mišljenja, drugog niza, on sam, on kao misleći, tj. ta radnja kao mišljenje. Osnovna
tvrdnja filozofa jeste: onako kako samo ja za samog sebe jeste, tako njemu nužno
nastaje neki bitak izvan njega. Ovo poslednje je uslovljeno onim prvim. „Samosvest
(sa jedne strane) i svest nekoga nešto (sa druge strane), koje prema nekome (realisti)
nismo mi sami, nužno jeste povezano.“ Po Fihteu i to nešto čega smo svesni (objekat)
opet smo mi sami. Ono prvo je uslovljavajuće, a ono drugo je uslovljeno. Da bi
dokazao tu tvrdnju posmatranjem izvornog postupanja uma, kao važeću za um, on bi
morao da pokaže, najpre, kako ja za sebe jeste i postaje. Potom, taj bitak njega samog
za sebe samog nije moguć, a da njemu takođe, istovremeno ne nastaje neki bitak izvan
njega. Ja jeste samo za sebe, tj. bitak tog ja jeste samo bitak za ja, tj. bitak za nas, i
drugog bitka tog ja i nema. Po Fihteu, ono kako ima onoga ja koje ima formu
deloradnje, nije na način toga jeste (na način bitka za nas), nije jeste. Istovremeno sa
takvim bitkom ja, nužno nastaje i bitak izvan njega, što nije ništa drugo nego bitak za
njega (izvan njega), taj bitak nastaje njemu, tome ja. Filozof može to da kaže jer on
zna da svako mišljenje jeste, ujedno, vraćanje u sebe i odnošenje prema nekom
objektu. To nisu dva niza mišljenja nego dva istovremena zraka mišljenja svakog ja.
Svest i svest nekoga nešto nužno su povezani, i to tako da je svest nekoga nešto
uslovljena našom samosvešću. Racionalno postupanje, rezonovanje, nije način da se
dokuči kako ja za sebe jeste i postaje (jer se racionalno promišljanje se tiče nekakvih
egzistencija po sebi, a to je upravo nešto što po Fihteu ne postoji), već to postižemo
posmatranjem izvornog postupanja uma, i to kao nešto što važi za um, ono što um
sam i misli, dakle kao bitak za nas. Tek tim načinom posmatranja dolazi se do uvida
kako ja za sebe jeste i postaje. Videćemo da to biti, odnosno to jeste, ima ujedno
formu stalnog postajanja. U svakom našem saznajnom aktu, kao bitak onoga
saznatog, uvek već postoji ovo vraćanje u sebe, to ja, tj. ono uvek sebe iznova stalno
samokonstituiše, tako sebe i održava, jeste i postaje. Bitak ja samog za njega samog
nije moguć, a da njemu istovremeno ne nastaje neki bitak izvan njega. Uvek ima dva
zraka tog ja, jedno ja koje se vraća u samo sebe, a drugi zrak se odnosi prema nekom
predmetu. Iz načina tog mišljenja koji predstavlja način radnje (ima formu zakona), iz
načina na koji se radnja obavlja odrediće se predmet koji će tom radnjom da bude
saznat. Ako smo eliminisali stvar po sebi, sve ono izvan nas što bi moglo biti
aficirajuće, onda se mora objasniti na koji način se razlikuju različite predstave,
različite misli. Prvo pitanje bilo bi: kako ja za samog sebe jeste? Prvi postulat: misli
sebe, konstruiši pojam samog sebe, i zapazi kako to činiš. Fihte pita za način bitka-za-
sebe toga ja, odnosno za način bitka-za-nas toga ja. On, dakle, ne pita za njegov
istinski bitak, jer po njemu takvo nešto i ne postoji, budući da njegov istinski bitak i
jeste ovaj njegov bitak-za-sebe, shodno njegovom razumevanju bitka. To dalje znači
da istinski strukturni karakteri toga ja (ja kao traženi osnov) ili ono na ja, koje i
fundira kao taj osnov (a to je bitak, kako toga ja tako i bića u celini) za Fihtea neće
posedovati karakter bitka, niti će uopšte biti bitak. „Svako ko to čini, tvrdi filozof,
značiće da u mišljenju onog pojma njegova delatnost (kao inteligencija) ide natrag u
samu sebe, samu sebe čini svojim predmetom.“ To je odgovor na prvo Fihteovo
pitanje. Reč je o subjektu, svesno bivstvujućem koje je inteligencija (jer on je
mišljenje) i da se vraća u samog sebe kao u svoj predmet, što je i objašnjenje toga da
on ima karakter bitka za sebe.