1.

BITAK I POSTAJANJE

(Bitak saznanja je postajanje, zato što u svakom saznajnom procesu ja se vraća

u sebe i samokonstituiše se.) Fihte postavlja pitanje: šta pripada filozofu kao filozofu,
a šta pripada onome ja koje taj filozof posmatra? Odgovara: tome ja ne pripada ništa
drugo, do okretanje natrag u sebe, sve ostalo pripada relaciji filozofa, za koga kao
puki fakat već postoji celokupan sistem iskustva, sistem koji ja treba da uspostavi
pred samim sobom, da bi filozof (sa drugog niza) upoznao vrstu nastanka tog sistema.
On će pustiti da se ja postepeno razvija od samookretanja, do filozofovog ja koje ima
čitav sistem iskustva. Postajanje tog sistema iskustva je predmet Fihteovog izlaganja,
što će biti kasnije i predmet Hegelove filozofije, pre svega Fenomenologije duha.
Fihte odbacuje prigovor o vraćanju ja u sebe koje postoji pre vraćanja, jer ja i nije
ništa drugo do to okretanje i vraćanje u samog sebe, što je mišljenje. Okretanjem u
sebe ujedno se konstituiše i ono „ko“ tog okretanja i ono „ka čemu“ tog okretanja. To
okretanje kao radnja je primarno, izvorno ja jeste to okretanje samo, što Fihte naziva
deloradnjom (radnja je istovremeno i svoje delo). Sa druge strane, Fihte uvek kada
govori o ja, govori o njegovom bitku za sebe. To ja, kao okretanje u sebe samog, uvek
već jeste refleksivno. Ni jedna radnja ne prethodi toj radnji. Samo za filozofa vraćanje
u sebe postoji prethodno kao faktum, jer je filozof već napravio čitavo iskustvo, sa
pozicije drugog niza. Fihte objašnjava nastajanje bitka-za-sebe toga ja. On
obznanjuje, u tom nastajanju, poslednji ontološki osnov bitka-za-sebe toga ja. Nije reč
o samom tom okretanju, nego onom što čini njegov izvor. Reč je o izvornom
postajanju ja za sebe, o konstruisanju bitka za sebe. Za razliku od tog Fihteovskog
bitka za sebe, ovo njegovo konstruisanje jeste svojstveni bitak koji ima formu
postajanja, jedna radnja. Dakle, on ima formu jednog osobitog akta, određene radnje
na samu radnju, koja sačinjava svojstveni bitak. Ovoj određenoj radnji ne prethodi
nikakva radnja uopšte (nikakav pojam, kategorija, svest, niti samosvest). Pojmovi su
samo način na koji filozof mora da govori o onome što ima pred sobom, jer mu druge
mogućnosti ne stoje na raspolaganju. On mora tako da se izražava samo da bi bio
razumljen (po Fihteu nema drugog načina razumljivosti osim racionalno-pojmovnog).
Sa druge strane, filozof sa drugog niza može da se izražava tako, jer je već shvatio sve
pojmove koji se za to zahtevaju, jer on ima u vidu ceo sistem iskustva svesti (što će
takođe biti značajno za Hegelovu Fenomenologiju duha).
Sada treba da se pogleda posmatrano ja, to njegovo vraćanje natrag u samo sebe. Pod
koju klasu modifikacija svesti ono treba da bude stavljeno? Ono nije poimanje, ono
(poimanje) postaje tek suprotnošću nekog ne-ja, i određivanjem tog ja u toj
suprotnosti. Time je ono (ja) puki zor. Prema tome, ono nije ni svest, pa čak ni
samosvest. I samo zato što tim pukim aktom ne dolazi ni do kakve svesti, dalje se
zaključuje da neki drugi akt, kojim za nas nastaje neko ne-ja, samo time postaje
moguće nastvljanje filozofskog rezonovanja i sticanje iskustva koje se zahteva od
onoga ja, da bi filozof preko njegovog sticanja iskustva video kako do toga dolazi.
Opisanim aktom ja biva premešteno samo u mogućnost samosvesti, a sa njom i sve
preostale svesti, ali još ne nastaje nikakva zbiljska svest. Navedeni akt je samo jedan
deo koji samo filozof treba da odvoji, a ne neki izvorno odvojeni deo cele radnje
inteligencije, kojom ona stvara svoju svest. Fihte analizira čisto odlaženje ja natrag u
samog sebe. Sada nije predmet ispitivanja svest. Fihte dopušta dve modifikacije
svesti: zrenje i poimanje. Poimanje znači da već postoji nekakva protivstavljenost tom
ja, da je već proizvedeno ne-ja, i da u toj protivstavljenosti prema tome ne-ja, ja sebe
određuje kao ja, i na taj način to ja kao pojam tek nastaje. Ako se posmatra samo ova
jedna radnja, onda nema poimanja, jer je to čisto odlaženje u sebe, nema još uvek ne-
ja kao drugog zraka, druge radnje, za koju smo videli da mora da uvek ide ujedno.
Ako nije piomanje, onda je puki zor. Iz toga Fihte neposredno zaključuje: budući da
to odlaženj