Naziv originala:

Stephen King
THE INSTITUTE

Copyright © 2019 by Stephen King

 Za moje unuke:
Itana, Ejdana i Rajana
Tada Samson zavapi ka Gospodu i reče: Gospode, Gospode! Opomeni
me se, molim te, i ukrepi me, molim te, samo sada, o Bože! Da se
osvetim jedanput Filistejima za oba oka svoja. I zagrli Samson dva
stuba srednja, na kojima stajaše kuća, i nasloni se na njih, na jedan
desnom a na drugi levom rukom svojom. Pa onda reče Samson: Neka
umrem s Filistejima. I naleže jako, i pade kuća na knezove i na sav
narod koji bese u njoj; i bi mrtvih koje pobi umirući više nego onih koje
pobi za života svog.
Sudije, 16. poglavlje

A koji sablazni jednog od ovih malih koji veruju mene, bolje bi mu bilo
da se obesi kamen vodenični o vratu njegovom, i da potone u dubinu
morsku.
Matej, 18. poglavlje
Po podacima Nacionalnog centra za nestalu i zlostavljanu decu, oko
800 000 dece svake godine bude proglašeno nestalim u Sjedinjenim
Državama. Većina bude pronađena. Hiljade ne budu.
 NOĆNI KUCAČ

Avion kompanije Delta, koji je trebalo da poleti iz Tampe ka bleštavim

svetlima i oblakoderima Njujorka, još je stajao pored kapije za
ukrcavanje. U njemu je bio Tim Džejmison. Zlovoljni, nervozni žamor
digao se iz grla zbijenih putnika ekonomske klase kad su agent Delte i
plavuša sa bedžom obezbeđenja oko vrata ušli u avion.
„Molim vas za pažnju”, oglasio se agent Delte.
„Koliko će zastoj trajati?”, pitao je neko. „Ne ulepšavajte situaciju.”
„Zastoj će biti kratak. Kapetan želi da vam saopšti da ćemo stići
otprilike u predviđeno vreme. Imamo federalnog zvaničnika koji mora
da se ukrca na ovaj let, stoga je neophodno da se neko odrekne svog
sedišta.”
Usledila je provala negodovanja. Tim je video da nekoliko ljudi
aktivira mobilne telefone, za slučaj nevolje. Situacija se iskomplikovala.
„Kompanija Delta nudi besplatnu kartu za Njujork, na našem
sledećem letu, koji kreće sutra ujutru u 6.45...”
Ovo je izazvalo novo negodovanje. Neko je povikao: „Bolje me
ubijte.”
Agent Delte je nastavio, neokrznut primedbama. „Dobićete hotelski
vaučer za ovu noć, kao i četiristo dolara. To je dobra ponuda, narode.
Ko želi da je prihvati?”
Niko se nije javio. Plavuša s bedžom obezbeđenja nije ništa rekla.
Samo je posmatrala gomilu u ekonomskoj klasi, svevidećim, ali nekako
beživotnim očima.
„Osamsto”, rekao je zaposlenik Delte. „I hotelski vaučer i besplatna
karta.”
„Tip zvuči kao voditelj kviza”, progunđao je čovek u redu ispred
Tima.
Niko nije prihvatio ponudu.
„Hiljadu četiristo?”
Niko od putnika nije se oglasio ni posle ove ponude. Tim je to
smatrao zanimljivim, ali ne u potpunosti iznenađujućim. Stvar nije bila
u tome što će putnik za let u petnaest do sedam ujutru morati da se
probudi pre boga. Ekonomskom klasom većinom su putovale porodice.
Vraćale su se kući posle posete Floridi. Tu je bilo parova s opekotinama
od sunca i zdepastih, naoštrenih tipova rumenog lica, koji su verovatno
imali posla u Velikoj jabuci, mnogo vrednijeg od ponuđenih hiljadu
četiristo zelembaća. Iz daleke pozadine začuo se glas: „Pojačajte
ponudu ’mustang kabrioletom’ i putovanjem na Arubu za dvoje, pa ćete
dobiti dva sedišta od nas!” Upadica je izazvala smeh, koji nije zvučao
naročito prijateljski.
Agent Delte upravio je pogled u plavušu s bedžom. Ako se nadao
pomoći, nije je dobio. Nastavila je da posmatra putnike. Samo su joj se
oči pomerale. Uzdahnuo je i rekao: „Hiljadu šeststo.”
Tim Džejmison je naprečac shvatio da želi da odjebe iz ovog aviona
i da krene auto-stopom na sever. Zamišljao je kako to radi, iako mu
dotad ništa slično nije padalo na pamet. Eno ga, stoji na Auto-putu 301,
negde usred Okruga Ernando, s podignutim palcem. Vrućina je, insekti
se roje, a reklamni pano oglašava nekog vašljivog advokata. Rok
muzika prašti iz zvučnika na betonskim stepenicama obližnje
prikolice, ispred koje do pasa nagi čovek pere automobil. Neki seljak će
pre ili kasnije naići da ga poveze kamionetom, s lubenicama pozadi i
magnetom na upravljačkoj tabli u obliku Isusa. Najbolji deo te priče
neće biti gotovina u džepu, već to što će stajati sam, kilometrima
daleko od ove konzerve sardina, pune mirisa parfema, znoja i laka za
kosu. Slika je bila kristalno jasna.
Druga najbolja stvar biće to što će iscediti još neki dolar od vlade.
Ustao je u savršeno normalnoj visini (nešto ispod 160), natukao
naočari na nos i podigao ruku. „Zaokružite na dve hiljade, gospodine.
Sedište će biti vaše kad uz to dodate i novac za moju kartu.”

2
Ispostavilo se da mu je vaučer obezbedio prenoćište u otrcanom
hotelu, u neposrednoj blizini najprometnije piste Međunarodnog
aerodroma Tampa. Tim je zaspao uz zvuk aviona. Probudio se praćen
istom bukom i sišao na pansionski doručak. Dobro se najeo, iako je
hrana bila daleko od gurmanske. Vratio se u sobu da sačeka otvaranje
banaka u devet.
Iskeširao je iznenadni dobitak bez ikakvog problema, zato što su u
banci očekivali njegov dolazak i zato što je ček bio unapred odobren.
To mu je odgovaralo. Nije imao nameru da čeka novac u hotelu.
Podigao je svoje dve hiljade u pedeseticama i dvadeseticama. Savio ih
je i gurnuo u levi prednji džep. Uzeo je platnenu torbu od službenika
bankarskog obezbeđenja i pozvao Uber da ga odbaci do Elentona.
Platio je vozaču i odšetao do najbližeg znaka s oznakom 301-N.
Podigao je palac. Petnaest minuta kasnije povezao ga je čiča s kapom
teretane Kejs. U zadnjem delu pikapa nije bilo lubenica, ali se sve ostalo
poklapalo sa sinoćnom vizijom.
„Kud si pošô, prijatelju?”, pitao je čiča.
„Pa”, rekao je Tim, „u Njujork. Pretpostavljam da je tako.”
Čiča je ispljunuo duvan za žvakanje kroz prozor. „Reci mi zašto bi
ijedna osoba s makar malo soli u glavi želela da ide tamo.”
„Ne znam”, rekao je Tim, iako je znao; stari drugar iz vojske mu je
rekao da u Velikoj jabuci ima mnogo posla u bezbednosnim kompanija,
koje će više ceniti njegovu vojničku službu od zajeba Ruba Goldberga,
koji je stavio tačku na njegovu karijeru u policiji Floride. „Nadam se da
ću večeras stići do Džordžije. Možda će mi se ona više dopasti.”
„Sad valjano zboriš”, rekao je čiča. „Džordžija nije loša, pogotovo
ako voliš breskve. Ja od njih dobijam gadnu sraćkavicu. Nadam se da ti
muzika ne smeta.”
„Ni najmanje.”
„Moram da te upozorim, puštam je glasno, zato što sam malo
nagluv.”
„Drago mi je što se vozim, a ne idem peške.”
Bio je Vajlon Dženings, umesto REO Spidvagona, ali mu to nije
smetalo. Vajlona su zamenili Šuter Dženings i Marti Stjuart. Dvojica
ljudi u blatom poprskanom „dodž ramu” slušala su i gledala kako se
auto-put odmotava pred njima. Čiča se zaustavio sto pet kilometara
dalje i pozdravio Tima dodirnuvši štitnik kape. Poželeo mu je stvarno
prijatan dan.
Tim te noći nije stigao do Džordžije – proveo ju je u još jednom
otrcanom hotelu, pored tezge na drumu koja je prodavala sok od
pomorandže – ali je sutradan stigao do nje. U gradu Brunsviku (u kom
je izmišljena izvesna vrsta ukusnog paprikaša) odradio je dve nedelje u
fabrici za reciklažu. Učinio je to bez razmišljanja, kao kad je odlučio da
odustane od sedišta na Deltinom letu u Tampi. Novac mu nije bio
neophodan, ali mu se činilo da mu je potrebno vreme. Bio je u
tranziciji, a ona se ne dešava preko noći. Takođe, stanovao je pored
kuglane i restorana Denis. To je bila dobitna kombinacija.

Tim je stajao na rampi Auto-puta I-95, s novcem od nenadanog

dobitka, pojačanim zaradom iz fabrike za reciklažu. Bio je prilično
nafatiran za lutalicu. Stajao je na suncu duže od jednog sata. Razmišljao
je da odustane od stopiranja i da se vrati u Denis, na čašu hladnog čaja,
kad se „volvo” karavan zaustavio pored njega. Zadnji deo bio je pun
kartonskih kutija. Postarija žena za volanom spustila je prozor pored
suvozačkog sedišta. Pogledala ga je kroz debele naočari. „Niste veliki,
ali ste prilično snažni”, rekla je. „Niste silovatelj ili luđak, zar ne?”
„Nisam, gospođo”, rekao je Tim, misleći: Šta bih drugo rekao?
„Naravno da ćete to reći, zar ne? Idete li do Južne Karoline? Vaša
platnena torba upućuje na taj zaključak.”
Neki automobil je zaobišao njen „volvo” i dodao gas. Vozač je legao
na sirenu. Nije obraćala pažnju. Nije skidala ozbiljni pogled s Tima.
„Da, gospođo. Idem pravo do Njujorka.”
„Odvešću vas do Južne Karoline – ne zalazim duboko u tu
neprosvećenu državu, već samo malo – ako mi budete pomogli. Ruka
ruku mi je, ako znate šta hoću da kažem.”
„Vi počešete moja leđa, a ja počešem vaša”, sa osmehom će Tim.
„Uđite, iako neće biti nikakvog češanja.”
Tim je seo na suvozačko sedište. Zvala se Mardžori Kelerman.
Upravljala je bibliotekom Brunsvika. Takođe je pripadala nečemu što
se zvalo Jugoistočno udruženje bibliotekara. Rekla je da je udruženje
ostalo bez novca zato što su „Tramp i njegovi pajtaši uzeli svu lovu. Ti
tipovi se razumeju u kulturu kao magarac u algebru”.
Sto kilometara severnije, još u Džordžiji, parkirala se ispred male
zatvorske biblioteke u Puleru. Tim je istovario kutije knjiga. Uneo ih je
unutra. Utovario je deset kutija u „volvo”. Mardžori Kelerman rekla mu
je da su namenjene Javnoj biblioteci Jemasi, šezdesetak kilometara
severnije, preko državne granice Južne Karoline. Zaglavili su se u
saobraćaju, nedugo posle izlaska iz Hardvila. Automobili i kamioni
zakrčili su obe trake. Nova vozila brzo su pristizala iza njih.
„Mrzim ovakve stvari”, rekla je Mardžori, „i uvek se dešavaju u
Južnoj Karolini. Previše su škrti da prošire auto-puteve. Negde napred
desila se saobraćajna nesreća. Niko ne može da prođe zato što imaju
samo dve trake. Provešću ovde polovinu dana. Gospodine Džejmisone,
oslobođeni ste svih obaveza. Izašla bih iz vozila, da sam na vašem
mestu. Vratila bih se do skretanja za Hardvil i okušala sreću na Auto-
putu 17.”
„Šta će biti sa svim ovim kutijama s knjigama?”
„O, pronaći ću drugog snažnog mladića da mi pomogne oko
istovara”, rekla je. Počastila ga je osmehom. „Istini za volju, videla sam
vas kako stojite na vrelom suncu i odlučila da rizikujem.”
„Pa, ako ste sigurni.” Osećao se klaustrofobično u saobraćajnoj
gužvi. Isti neprijatni osećaj opsedao ga je na tesnim sedištima
ekonomske klase u avionu kompanije Delta. „Ostaću, ako niste. Nigde
mi se ne žuri.”
„Sigurna sam”, rekla je. Bilo mi je zadovoljstvo da vas upoznam,
gospodine Džejmisone.”
„I meni, gospođo Kelerman.”
„Treba li vam monetarna podrška? Mogu da vam dam deseticu, ako
hoćete.”
Bio je dirnut i iznenađen – ne po prvi put – dobrotom i
velikodušnošću običnog sveta, ljudi skromnih prihoda. Amerika je još
bila dobro mesto, bez obzira na to koliko neki (uključujući i njega
samog, s vremena na vreme) to osporavali. „Ne, nema potrebe. Hvala
vam na ponudi.”
Rukovao se s bibliotekarkom i izašao. Krenuo je peške duž I-95, ka
izlazu za Hardvil. Niko ga nije povezao na Sedamnaestici. Prepešačio je
dva-tri kilometra do mesta na kom se auto-put ukrštao s Državnim
putem 92. Na raskrsnici je naišao na znak koji je najavljivao grad
Dupre. Bilo je kasno popodne. Pomislio je da će biti bolje da pronađe
motel u kom će prespavati. To će nesumnjivo biti još jedan od otrcane
sorte, ali su alternative – spavanje napolju gde će ga psi skitnice
rastrgnuti ili u nečijem ambaru – bile još neprijemčivije. Zaputio se ka
Dupreu.
Veliki događaji okreću se na malim šarkama.

Sat kasnije sedeo je na kamenu pored puta s dve kolovozne trake,

čekajući da prođe naizgled beskrajni teretni voz. Kotrljao se prema
Dupreu, s dostojanstvenih pedeset kilometara na sat: teretni vagoni,
auto-vagoni (uglavnom s olupinama, a ne novim vozilima), cisterne,
otvoreni teretni vagoni i gondole pune bogzna kakvih opakih supstanci
koje bi u slučaju prevrtanja mogle da zapale borove šume ili da ojade
stanovnike Duprea zagušljivim ili čak smrtonosnim gasovima.
Napokon je naišao i poslednji vagon, na kom je muškarac u radnom
kombinezonu sedeo na baštenskoj stolici, čitao džepnu knjigu i pušio
cigaretu. Podigao je pogled s knjige i mahnuo Timu. On je odmahnuo.
Grad je bio tri kilometra daleko. Izgrađen je oko raskrsnice DP 92
(taj deo se zvao Glavna ulica), i dve druge ulice. Dupre je po svoj prilici
izbegao najezdu trgovinskih lanaca koji su osvojili veće gradove; video
je Vestern auto, ali je bio zatvoren, a prozori zamandaljeni. Opazio je
bakalnicu, apoteku, i trgovinu sa svim i svačim i nekoliko salona lepote.
Tu je bio i bioskop s natpisom NA PRODAJU ILI IZNAJMLJIVANJE u
izlogu, prodavnica auto-delova s firmom na kojoj je pisalo Dupre brza
radnja, i restoran Bevina zalogajnica. Video je tri crkve, metodističku i
dve novije od „priđite Isusu” sorte. Na parkinzima u poslovnoj četvrti
nije bilo više od dvadesetak automobila i kamioneta. Trotoari su bili
gotovo pusti.
Tri ćoška kasnije, posle još jedne crkve ugledao je Dupre motel. Iza
njega, na mestu na kom je Glavna ulica ponovo postajala DP 92, bilo je
još jedno ukrštanje sa železničkom prugom, stanica i niz metalnih
krovova, koji su blistali na suncu. Borova šuma ponovo je počinjala iza
ovih zdanja. Dupre je Tima podsećao na mestašce iz kantri balada,
nostalgičnih numera Alana Džeksona ili Džordža Strejta. Motelska tabla
bila je stara i zarđala, što je nagoveštavalo da je zatvoren, baš kao i
bioskop. Krenuo je prema njemu, pošto se popodne primicalo kraju, a
drugog smeštaja u gradu po svoj prilici nije bilo.
Na pola puta do tamo, posle gradske kancelarije, naišao je na
zgradu od cigle, s puzavicama na zidovima. Na uredno ošišanom
travnjaku bio je znak koji je saopštavao da je u njoj sedište šerifa
Okruga Ferli. Tim je pomislio da je okrug kukavan ako mu je sedište u
ovom gradiću.
Ispred zgrade su bila dvoja patrolna vozila. Jedno je bilo novije, a
drugo starije, blatom poprskano, s pogonom na sva četiri točka i
policijskim svetlom na upravljačkoj tabli. Tim je pogledao prema ulazu.
To je bio gotovo nesvesni pogled skitnice, s prilično mnogo gotovine u
džepu. Nastavio je da hoda, pa se vratio da bi osmotrio oglasne table,
levo i desno od dvokrilnih vrata. Jedan oglas privukao mu je pažnju.
Pomislio je da je pogrešno pročitao, ali je želeo da bude siguran.
Ne danas, ne u ovo doba, pomislio je. Ne može biti.
Ali bilo je. Pored postera s natpisom AKO MISLITE DA JE
MARIHUANA LEGALNA U JUŽNOJ KAROLINI, RAZMISLITE OPET, bio je
drugi na kom je pisalo TRAŽI SE NOĆNI KUCAČ. PITAJTE UNUTRA.
Auh, pomislio je. Kad već govorimo o plimi nostalgije.
Okrenuo se ka zarđaloj motelskoj tabli i ponovo zastao. Razmišljao
je o onom oglasu za posao. Vrata policijske stanice su se u taj mah
otvorila. Vitki policajac izlazio je iz stanice, natičući kapu na crvenu
kosu. Popodnevno sunce blistalo je na limenoj zvezdi. Video je
Timijeve radničke čizme, prašnjave pantalone i plavu teksas košulju.
Pogled mu se zaustavio na platnenoj torbi prebačenoj preko
neznančevog ramena, pre nego što je prešao na njegovo lice. „Mogu li
da vam pomognem, gospodine?”
Isti poriv koji ga je nagnao da ustane s avionskog sedišta ponovo ga
je obuzeo. „Verovatno ne možete, ali ko zna?”

Crvenokosi pajkan bio je zamenik šerifa Tagart Faradej. Uveo je Tima u

glavnu prostoriju stanice. Iz pritvorske jedinice od četiri ćelije u
zadnjem delu dopirao je poznati vonj izbeljivača i osveživača vazduha.
Upoznao je Tima s Veronikom Gibson, sredovečnom zamenicom koja
je po podne radila kao dispečerka. Zatražio je njegovu vozačku dozvolu
i makar još jednu legitimaciju. Tim je pored vozačke pokazao i
legitimaciju policije Sarasote. Nije ni pokušao da sakrije činjenicu da je
istekla pre osam meseci. Stav zamenika se, nezavisno od toga, malo
promenio kad su je videli.
„Niste stanovnik Okruga Ferli”, rekla je Roni Gibson.
„Nisam”, složio se Tim. „Ni u kom slučaju. Ali bih mogao biti, ako
dobijem posao noćnog kucača.”
„Nije dobro plaćen”, rekao je Faradej, „i odluka nije na meni. Šerif
Ešvort zapošljava i otpušta.”
Roni Gibson je rekla: „Poslednji noćni kucač se penzionisao i
preselio u Džordžiju. Zvao se Ed Vitlok. Dobio je ALS, onog Lua Geriga.
Dobar čovek. Gadna stvar. Ali tamo dole su ljudi koji će se brinuti o
njemu.”
„Oni dobri uvek izvuku najdeblji kraj”, rekao je Tag Faradej. „Daj mu
formular, Roni.” Obratio se Timu: „Mi smo mala stanica, gospodine
Džejmisone. Ima nas sedmoro. Dvoje rade s nepunim radnim
vremenom. Ovdašnji poreski obveznici ne mogu da finansiraju ništa
ambicioznije. Šerif je u patroli. Otići će kući i neće doći do jutra, ako se
ne vrati do pet-pola šest.”
„Ostaću preko noći, pod uslovom da motel radi.”
„Mislim da Norberts ima nekoliko soba”, rekla je Roni Gibson.
Izmenjala je pogled s crvenokosim kolegom. Nasmejali su se.
„Pretpostavljam da to nije smeštaj s četiri zvezdice.”
„Nemam komentar”, rekla je Gibsonova, „ali bih pregledala
posteljinu zbog onih crvenih bubica pre nego što bih legla, da sam na
vašem mestu. Zašto ste napustili policiju Sarasote, gospodine
Džejmisone? Rekla bih da ste mladi za penziju.”
„O tome ću razgovarati s vašim šefom, ako odluči da me
intervjuiše.”
Policajci su izmenjali još jedan, nešto duži pogled. Tag Faradej je
rekao: „Daj mu formular, Roni. Drago mi je što sam vas upoznao,
gospodine. Dobro došli u Dupre. Ponašajte se kako bi trebalo, pa ćemo
se lepo slagati.” Otišao je posle tih reči, ostavljajući svoje obraćanje
otvoreno za interpretaciju. Tim je kroz rešetkama obezbeđeni prozor
video kako blatnjavo vozilo s pogonom na sva četiri točka napušta
parkiralište i skreće na kratku glavnu ulicu gradića.
Formular je bio na tabli sa štipaljkom. Tim je seo na jednu od tri
stolice pored levog zida, spustio torbu između nogu i počeo da ga
ispunjava.
Noćni kucač, pomislio je. Dobiću taj posao, boga mu poljubim.
 6

Šerif Ešvort – za većinu sugrađana i dobar broj zamenika šerif Džon –

bio je čovek velikog stomaka i sporog koraka, s obrazima baseta i
mnogo sede kose. Na košulji uniforme imao je mrlju od kečapa. Nosio
je „glok” u futroli za pojasom i prsten s rubinom na malom prstu. Imao
je izražen naglasak i prijateljski nastup, ali mu je pogled bio
inteligentan i ljubopitljiv. Mogao je da igra šerifa u nekom od onih
klišetiranih filmova o južnjacima kao Hodam uzdignute glave, samo da
nije bio crnac. I imao je uramljenu izjavu zahvalnosti FBI-jeve
Nacionalne akademije u Kvantiku, na zidu, pored portreta predsednika
Trampa. Takva priznanja ne dobijaju se slanjem poklopaca kutija od
cerealija.
„Dobro de”, rekao je šerif Džon, dok se ljuljao u stolici. „Nemam
mnogo vremena. Marsela ne voli kad kasnim na večeru. Izuzev ako ne
izbije neka kriza, naravski.”
„Shvatam.”
„Stoga predlažem da odmah pređemo na ono glavno. Zašto ste
napustili policiju Sarasote i šta ovde radite? U Južnoj Karolini nema
mnogo popularnih turističkih destinacija, a Dupre nije jedna od njih.”
Ešvort verovatno neće noćas zvati Sarasotu, ali će to učiniti sutra
ujutru, pa lakirovka ne bi imala smisla. Tim nije ni razmišljao o tome.
Prenoćiće u gradiću, ako ne dobije posao noćnog kucača. Ujutru će
nastaviti put. Produžiće svoje stani-kreni putešestvije ka Njujorku, o
kom je sve češće razmišljao kao o neophodnoj pauzi između onog što
se dogodilo jednog dana krajem prošle godine u Tržnom centru
Vestfild u Sarasoti i onog što će se zbiti. Da i ne govorimo da je
poštenje najbolja politika, zato što su se laži – pogotovo u doba u kom
su gotovo svi podaci dostupni svakom s tastaturom i vaj-faj vezom –
obično obijale o glavu lažovima.
„Dali su mi da biram između ostavke i otpuštanja. Izabrao sam
ostavku. Niko nije bio srećan zbog toga, a ponajmanje ja – voleo sam
svoj posao i zalivsku obalu – ali je to bilo najbolje rešenje. Na taj način
dobio sam nešto novca, ništa nalik punoj penziji, ali bolje nego ništa.
Podelio sam ga s bivšom suprugom.”
„Zašto ste se našli u toj situaciji? I budite kratki, da bih stigao na
večeru dok se ne ohladi.”
 „Neću dugo. Jednog dana, prošlog novembra, po završetku smene
svratio sam u Tržni centar Vestfild da kupim cipele. Morao sam da
idem na venčanje. Bio sam u uniformi.”
„Dobro.”
„Izlazio sam iz prodavnice cipela, kad mi je neka žena pritrčala i
rekla da neki tinejdžer maše pištoljem ispred bioskopa. Pohitao sam na
tu stranu.”
„Jeste li potegli oružje?”
„Nisam, gospodine, ne još. Dečak s pištoljem imao je oko četrnaest
godina. Procenio sam da je pijan ili urađen. Oborio je i šutirao nekog
dečaka. Nišanio ga je pištoljem.”
„To mi liči na ono što se desilo u Klivlandu. Na pajkana koji je
upucao crnog dečaka koji je mahao pištoljem na kapisle.”
„Imao sam to na umu kad sam mu prišao, ali se pajkan koji je
upucao Tamira Rajsa kleo da je mislio da klinac maše pravim pištoljem.
Bio sam prilično siguran da onaj koji sam video nije pravi, ali nisam
mogao biti sasvim siguran. Verovatno znate zašto.”
Činilo se da je šerif Džon Ešvort zaboravio na večeru. „Zato što je
subjekt nišanio dete koje je ležalo na podu. Nema smisla nišaniti nekog
lažnim pištoljem. Izuzev, ako dečak na zemlji to nije znao.”
„Počinitelj je kasnije rekao da nije nišanio dečaka već da je mahao
pištoljem u njegovom pravcu. Govorio je: ’Moje je, drkadžijo, ne diraj
ono što je moje.’ Ja sam drugačije video situaciju. Meni je izgledalo da
nišani u njega. Viknuo sam da baci oružje i da podigne ruke. Nije me
čuo, ili nije obraćao pažnju na mene. Nastavio je da ga šutira, nišani. Ili
da maše, ako je to radio. U svakom slučaju, potegao sam oružje.”
Nastavio je posle kraće pauze. „Deca su bila belci, ako je to bitno.”
„Meni nije. Deca su se tukla. Jedno je ležalo na zemlji i trpelo udarce.
Drugo je imalo nešto što je mogao biti pravi pištolj. Pa, jeste li ga
upucali? Recite mi da se to nije desilo.”
„Nije, niko nije upucan. Ali... znate da se ljudi skupljaju da gledaju
vatreni obračun, ali da obično beže kad neko potegne oružje.”
„Naravno. Radoznalci beže, ako imaju imalo mozga.”
„To se i desilo. Samo što je nekoliko ljudi ostalo i posle toga.”
„Ostali su oni koji su snimali nemili događaj telefonima.”
Tim je klimnuo. „Ostalo je četvoro nesuđenih Spilberga. Bilo kako
bilo, uperio sam pištolj u tavanicu i opalio ono što je trebalo da bude
hitac upozorenja. To je verovatno bila loša odluka, ali mi su tom času
činila opravdanom i jedinom mogućom. U tom delu tržnog centra bilo
je visećih svetala. Metak je pogodio jedno od njih. Palo je i udarilo je
jednog od tehnoloških voajera ravno u glavu. Dečak je ispustio pištolj.
Znao sam da nije pravi čim je udario o pod, zato što je odskočio.
Ispostavilo se da je to bio plastični vodeni pištolj, koji je ličio na
automatik kalibra 45. Išutirani dečak na podu prošao je s nekoliko
masnica i posekotina koje nisu morale da se šiju, ali je voajer došao
sebi tek posle tri sata. Dobio je potres mozga. Njegov advokat je tvrdio
da pati od amnezije i zaslepljujuće glavobolje.”
„Tužio je policiju?”
„Jeste. Posle izvesnog natezanja dobio je nešto.”
Šerif Džon je razmišljao. „Ako se muvao okolo da bi snimio tuču,
nije loše prošao, bez obzira na ozbiljnost glavobolja. Pretpostavljam da
vas je policija optužila za nemarno korišćenje oružja.”
Jeste, i bilo bi dobro, pomislio je Tim, da je mogla da se na tome
zaustavi. Ali nije. Šerif Džon je možda ličio na afroameričku verziju Bos
Hoga iz serije Prinčevi brzine, ali nije bio budala. Bilo je jasno da je
saučestvovao s Timom – gotovo svaki pajkan bi to učinio – ali će ipak
proveriti njegove navode. Stoga je bolje da čuje ostatak priče iz
Timovih usta.
„Pre odlaska u prodavnicu cipela svratio sam u bar i popio dva pića.
Policajac koji je priveo dečaka osetio je alkohol u mom dahu. Testirao
me je. Rezultat je bio ispod zakonske granice, ali nije bio dobar pošto
sam ispalio hitac iz službenog oružja i smestio čoveka u bolnicu.”
„Jeste li pijanac, gospodine Džejmisone?”
„Prilično često sam pio, šest meseci posle razvoda, ali se on
dogodio pre dve godine. Sad ne pijem.” To je ono što se očekuje da
kažem, pomislio je.
„Uh-uh, uh-uh, da vidimo da li sam sve razumeo.” Šerif je podigao
debeli kažiprst. „Bili ste van dužnosti, što znači da vam ona žena ne bi
pritrčala da niste bili u uniformi.”
„Verovatno ne bi, ali bih sigurno čuo galamu i krenuo ka mestu
događaja. Pajkan nikad nije van dužnosti. Siguran sam da znate o čemu
govorim.”
„Uh-uh, uh-uh, ali da li biste imali pištolj?”
„Ne bih, bio bi zaključan u mom automobilu.”
Ešvort je podigao drugi, a zatim i treći prst. „Dečak je držao nešto
što je verovatno bio lažni pištolj, ali je mogao biti pravi. Obrni-okreni,
niste mogli da budete sigurni.”
„Slažem se.”
 Pojavio se i četvrti. „Vaš hitac upozorenja pogodio je svetiljku. Ne
samo da ju je oborio već je pala na glavu nevinog posmatrača, ako se
ništarija koja snima takav incident mobilnim telefonom može tako
nazvati.”
Tim je klimnuo.
Šerif je podigao i palac. „I pogodilo se da ste pre nego što je tuča
izbila popili dva alkoholna pića.”
„Da. I bio sam u uniformi.”
„To nije bila dobra odluka, nije bila dobra... kako se ono kaže... slika,
ali moram da kažem da vam je sreća načisto okrenula leđa.” Šerif Džon
je dobovao prstima po ivici stola. Rubin na malom prstu svaki put bi
slabašno kucnuo. „Mislim da je vaša priča isuviše neobična da ne bi bila
istinita, ali verujem da ću pozvati vaše pređašnje poslodavce i da ću je
proveriti. Ako ni zbog čega drugog a ono da bih je još jednom čuo i da
bih se još čudio.”
Tim se osmehnuo. „Bernadet Dipino bila mi je nadređena. Ona je šef
policije Sarasote. Bolje požurite kući na večeru, ili će se vaša žena
naljutiti.”
„Uh-uh, uh-uh, ja ću se pobrinuti za Marsi.” Šerif se nagnuo preko
stomačine. Oči su mu bile sjajnije nego ikad. „Ako vam dam aparat za
merenje alkohola, gospodine Džejmisone, šta bi pokazao?”
„Samo napred.”
„Ne verujem da ću to učiniti. Ne verujem da je to neophodno.”
Zavalio se nazad. Namučena kancelarijska stolica ispustila je još jedan
žalosni, otegnuti jecaj. „Zašto želite posao noćnog kucača u beznačajnoj
maloj naseobini kao što je ova? Doneće vam samo sto dolara nedeljno.
Verovatno se ne bi mogao nazvati preterano zahtevnim od nedelje do
ponedeljka, ali se situacija naglo pogoršava petkom i subotom uveče.
Striptiz klub u Penliju zatvoren je prošle godine, ali u blizini ima
nekoliko sumnjivih pojilišta i barova s džuboksom.”
„Moj deda je bio noćni kucač u Hibingu, Minesota. Gradu u kom je
Bob Dilan odrastao. Obavljao je taj posao nakon penzionisanja u
državnoj policiji. Zbog njega sam želeo da budem pajkan kad porastem.
Video sam oglas i pomislio...” Slegnuo je ramenima. Šta je pomislio?
Manje-više isto što je pomislio kad se zaposlio u fabrici za reciklažu.
Zapravo, ništa živo. Palo mu je na pamet da bi, na mentalnom nivou,
mogao biti u ozbiljnoj nevolji.
„Idete dedinim stopama, uh-uh.” Šerif Džon je prekrstio ruke preko
zamašnog stomaka. Zagledao se u Tima. Blistave, ljubopitljive oči
gubile su se u naslagama sala. „Smatrate se penzionerom, je P to u
pitanju?
Samo tražite nešto čime biste ubijali vreme? Reklo bi se da ste
malčice mladi za tako nešto.”
„Završio sam s policijom. Penzionisao sam se. Prijatelj mi je rekao
da može da mi pronađe posao u obezbeđenju u Njujorku. Hteo sam da
promenim mesto boravka. Možda ne moram da idem u Njujork da bih
to učinio.” Pretpostavljao je da zapravo traga za promenom. Posao
noćnog kucača možda mu neće pomoći da ostvari taj cilj, a možda i
hoće.
„Rekli ste da ste razvedeni?”
„Jesam.”
„Imate li dece?”
„Nemam. Ona ih je želela. Ja nisam. Nisam se osećao spremnim.”
Šerif Džon spustio je pogled na Timov formular. „Ovde piše da
imate četrdeset dve godine. U najvećem broju slučajeva – verovatno ne
u svim – ako dotad niste spremni...”
Ućutao se. Kao iskusni pajkan čekao je da Tim dovrši rečenicu. To
se nije desilo.
„Možda ćete stići do Njujorka, gospodine Džejmisone, ali sad
uglavnom lutate. Je li to tačno?”
Tom je razmislio o šerifovim rečima. Složio se s njim.
„Kako ću, ako vam poverim ovaj posao, znati da vam posle dve
nedelje ili mesec dana nećete dunuti da odlutate? Dupre nije
najzanimljivije mesto na svetu, pa čak ni u Južnoj Karolini. Pitam vas,
gospodine, kako da znam da ste pouzdani?”
„Ostaću. Pod pretpostavkom da dobro radim svoj posao, naravno.
Otpustite me ako procenite da ne valjam. Obavestiću vas daleko pre
odlaska ako odlučim da krenem dalje. Dajem vam reč da će tako biti.”
„Od tog posla ne možete živeti.”
Tim je slegnuo ramenima. „Pronaći ću još neki, ako mi bude
neophodan. Nećete mi valjda reći da ću biti jedini čovek u ovim
krajevima koji će raditi dva posla da bi sastavio kraj s krajem? Imam i
nešto ušteđevine za početak.”
Šerif je još neko vreme sedeo zavaljen u stolicu. Razmišljao je.
Konačno je ustao. Učinio je to s iznenađujućom okretnošću za čoveka
njegovih gabarita. „Dođite ovamo sutra ujutru. Videćemo šta ćemo i
kako ćemo. Najbolje bi bilo da se pojavite oko deset.”
Što će ti dati dovoljno vremena za razgovor s policijom u Sarasoti,
da bi proverio istinitost moje priče, pomislio je Tim. I da bi otkrio
eventualne dodatne mrlje u mom dosijeu.
Ustao je i pružio ruku. Šerif je imao dobar, jak stisak. „Gde ćete
noćas odsesti, gospodine Džejmisone?”
„U motelu, dole niz drum, ako imaju slobodnu sobu.”
„O, Norbert ima slobodnih soba napretek”, rekao je šerif, „i ne
verujem da će pokušati da vam proda neke biljčice. Znate, još pomalo
ličite na pajkana. Bevin restoran je otvoren do sedam, ako nemate
problema s varenjem pržene hrane. Ja preferiram džigericu s lukom.”
„Hvala. I hvala na razgovoru.”
„Nema potrebe da mi zahvaljujete. Razgovor je bio veoma
zanimljiv. I recite Norbertu, kad stignete u motel, da mu je šerif Džon
naložio da vam da neku od dobrih soba.”
„Učiniću to.”
„Pretražio bih posteljinu zbog buba, pre nego što legnem, da sam na
vašem mestu.”
Tim se osmehnuo. „Upozoren sam.”

Kod Bev je večerao bečku šniclu s graškom, i voćnu pitu. Hrana nije bila
loša. To se nije moglo reći za sobu koju je dobio u Dupre motelu. One u
kojima je odsedao u oronulim hotelima, na putu ka severu, u poređenju
s njom ličile su na palatu. Rashladni uređaj na prozoru neumorno je
čegrtao, ali nije mnogo hladio. Zarđali tuš je kapao. Nije našao načina
da ga zaustavi. (Morao je da stavi peškir ispod njega da bi prigušio
metronomski zvuk.) Na abažuru lampe na noćnom stočiću bilo je
nekoliko rupa od cigareta. Jedina slika u sobi – onespokojavajuća
kompozicija s jedrenjakom punim nasmejanih i verovatno ubilački
raspoloženih crnaca – visila je nakrivo. Tim ju je ispravio, ali se odmah
iskrivila.
Napolju je bila baštenska stolica. Izdržala ga je, uprkos ugnutom
sedištu i zarđalim nogama, koje su ga podsećale na tuš. Sedeo je
ispruženih nogu, tamanio nasrtljive insekte i gledao kako sunce
prosipa narandžastu, plamenu svetlost kroz krošnje. Taj prizor činio ga
je srećnim i melanholičnim. Još jedan, naizgled beskrajni teretni voz
stigao je u četvrt do osam. Kotrljao se preko državnog puta, pored
skladišta na obodu grada.
„Prokleti Džordžija sautern uvek kasni.”
Tim se okrenuo i ugledao vlasnika i jedinog radnika otmenog
konačišta. Bio je mršav kao pritka. Šarena platnena jakna pokrivala mu
je gornju polovinu tela. Nosio je štofane pantalone visokih nogavica,
kao da je želeo da pokaže bele čarape i drevne starke. Bitls frizura
uokvirivala mu je pacoliko lice.
„Ako vi tako kažete”, odvratio je Tim.
„Nije važno”, rekao je Norbert. Slegnuo je ramenima. „Večernji voz
uvek samo prolazi kroz grad, I ponoćni voz se gotovo nikad ne
zaustavlja, izuzev ako nema dizel-lokomotivu ili ako ne dovozi sveže
voće i povrće za bakalnicu. Tamo dole je raskrsnica.” Ukrstio je
kažiprste, demonstracije radi. „Jedna linija ide za Atlantu, Bermingam,
Hantsvil, takva mesta. Ona druga dolazi iz Džeksonvila i ide do
Čarlstona, Vilmingtona, Njuport Njuza, takvih mesta. Dnevni teretnjaci
uglavnom staju. Jeste li razmišljali o poslu u skladištu? Obično im fale
ljudi. Iako morate da imate jaka leđa. Takav posô nije za mene.”
Tim ga je pogledao. Norbert se premestio s noge na nogu.
Osmehnuo se. Taj osmeh je ogolio ono što je Tim zvao „doviđenja
zubima”. Bili su tamo, ali je bilo očigledno da se neće dugo zadržati.
„Gde vam je auto?”
Tim je samo nastavio da gleda ispred sebe.
„Jeste li pajkan?”
„U ovom trenutku sam čovek koji posmatra zalazak sunca, kroz
krošnje”, rekao je Tim, „i voleo bih da to radim sam.”
„Dovoljno ste rekli, dovoljno ste rekli”, rekao je Norbert. Počeo je da
se povlači. Zastao je na trenutak, da bi bacio ispitivački pogled preko
ramena.
Teretni voz je konačno prošao. Crveno svetio na pružnom prelazu
se ugasilo i rampe su se podigle. Vozači dva od tri vozila koja su čekala
da kompozicija prođe uključili su motore. Pokrenula su se. Tim je
gledao kako sunce menja boju iz narandžaste u crvenu, dok tone –
crveno noćno nebo, mornarsko veselje, rekao bi njegov deda noćni kucač.
Gledao je kako se senke borova pružaju i spajaju preko DP 92. Bio je
prilično siguran da neće dobiti posao noćnog kucača. Možda će to biti
najbolji ishod. Dupre je daleko od svega. Ne samo da je skrajnut već je
prokleto blizu bestragije. Grad verovatno opstaje zahvaljujući
skladištima. I šta je svrha njegovog postojanja? Da skladišti televizore
iz neke severnjačke luke kao Vilmington ili Norfok, na putu za Atlanta
ili Marijetu? Da skladišti kutije kompjuterske opreme poslate iz
Atlante, za Vilmington, Norfok ih Džeksonvil? Da skladišti đubrivo ili
opasne hemikalije, zato što u ovom kraju Sjedinjenih Država nema
zakona koji zabranjuje takvu praksu? Sve se vrti ukrug, a kružne
putanje nemaju smisla. Svaka budala to zna.
Ušao je u sobu, zaključao vrata (što je bilo glupo: bila su tako krhka
da bi ih jedan udarac nogom razvalio), skinuo se u donji veš i legao na
krevet. I on je bio ulegnut, ali na njemu nije bilo buba (koliko je on
mogao da vidi). Gurnuo je ruke iza glave i zurio u sliku iskeženih crnaca
na fregati, ili kako god da se takav brod zvao. Kuda su krenuli? Jesu li
bili pirati? Ličili su na pirate. Šta god da su bili, u sledećoj luci sledovalo
im je utovarivanje i istovarivanje. Možda je to svačija sudbina.
Nedavno se istovario s Deltinog leta za Njujork. Posle toga je tovario
konzerve i boce na mašinu za sortiranje. Danas je utovarivao i
istovarivao knjige za finu damu, bibliotekarku. Bio je ovde samo zbog
zastoja na I-95, na kom su automobili i kamioni čekali da neko utovari i
odvuče vozila posle saobraćajne nesreće. Ambulantna kola verovatno
su utovarila vozača, da bi ga istovarila u najbližoj bolnici.
Ali noćni kucač ne utovaruje i ne istovaruje, pomislio je Tim. On
samo hoda i kuca. Time se bavi. Deda bi rekao da je to najlepši deo
posla.
Zaspao je. Probudio se oko ponoći, kad je novi teretni voz
protutnjao prugom. Poslužio se kupatilom. Skinuo je krivu sliku sa zida
pre nego što je legao. Okrenuo je iskeženu crnu posadu prema zidu.
Od prokletinje su ga podilazili žmarci.

Istaširani Tim sedeo je u baštenskoj stolici kad je telefon sledećeg jutra

zazvonio u njegovoj sobi. Posmatrao je kako se senke, koje su u sumrak
pokrile drum, tope i povlače na drugu stranu. Zvao ga je šerif Džon. Taj
nije dangubio.
„Nisam mislio da će vaša šefica biti na poslu ovako rano, pa sam
vas potražio onlajn, gospodine Džejmisone. Izgleda da ste zaboravili da
pomenete neke stvari u formularu. A niste ih pomenuli ni u razgovoru.
Pohvaljeni ste zbog spašavanja života 2017. godine. Izabrani ste za
policajca godine u Sarasoti 2018. godine. Jeste li to zaboravili?”
„Nisam”, rekao je Tim. „Prijavio sam se na posao na osnovu
iznenadnog nadahnuća. Naveo bih i to, da sam malo bolje razmislio.”
„Ispričajte mi o aligatoru. Odrastao sam na granici močvare Liti Pi
Di. Volim dobre priče o aligatorima.”
„Nije preterano dobra, pošto aligator nije bio veliki. I nisam spasao
život dečaku, ah priča ima smešnu stranu.”
„Voleo bih da je čujem.”
„Poziv je stigao iz Hajlandsa, privatnog terena za golf. Bio sam
najbliži policajac. Dečak se popeo na drvo pored nekog rukavca. Imao je
jedanaest-dvanaest godina, tako nešto. Zapomagao je iz sveg glasa.
Aligator je bio ispod drveta.”
„To mi liči na Malog Crnog Samba”, rekao je šerif Džon. „Ako se
dobro sećam, u toj priči su bili tigrovi, umesto aligatora. Kladio bih se
da klinac nije bio crn, pošto se to desilo na privatnom igralištu za golf.”
„Imate pravo, i aligator je više spavao nego što je bio budan”, rekao
je Tim. „Nije imao više od metar i po, najviše metar i osamdeset.
Pozajmio sam štap broj pet od dečakovog oca – on me je predložio za
pohvalu. Opaučio sam ga nekoliko puta.”
„Opaučili ste aligatora, a ne oca.”
Tim se nasmejao. „Tako je. Aligator se vratio u rukavac. Klinac je
sišao s drveta i to je bilo to.” Nastavio je posle kraće pauze. „Izuzev što
sam se pojavio u svim vestima. Mahao sam štapom za golf Voditelji su
se šalili kako sam ga ’odbacio’ od sebe. To vam je humor s terena za
golf”
„Uh-uh, uh-uh, a šta je s policajcem godine?”
„Pa”, rekao je Tim, „nisam nijednom zakasnio na posao i nisam išao
na bolovanje. Morali su nekom da dodele to priznanje.”
Šerif Džon je progovorio posle dužeg perioda tišine:-„Ne znam da li
tako govorite zbog skromnosti ili manjka samopoštovanja, ali me nije
briga. Znam da se poznajemo vrlo kratko, ali sam od onih koji govore
šta misle. Neki ljudi rekli bi da pucam s boka. Moja žena, pre svih.”
Tim je bacio pogled na drum. Zagledao se u železničke šine, i senke
u odstupanju. Usmerio je pažnju na gradski vodotoranj, koji je
nadvisivao krovove kuća kao dušmanski robot iz naučnofantastičnih
filmova.
Procenio je da će ovo biti još jedan vreo dan. Znao je da će sad
dobiti ili izgubiti posao, da sve zavisi od onog što će reći. Pitanje je bilo
da li ga je zaista hteo ili je to bio samo hir, eho porodične priče o dedi.
„Gospodine Džejmisone? Jeste li još na vezi?”
„Zaslužio sam tu nagradu. Mogla je pripasti i drugim pajkanima.
Radio sam s valjanim ljudima, ali da, zaslužio sam je. Nisam poneo
mnogo stvari kad sam krenuo iz Sarasote. Nameravao sam da ih
kasnije prebacim za Njujork, ali sam poneo pohvalu. U torbi mi je.
Pokazaću vam je ako budete želeli da je vidite.”
„Želim”, rekao je šerif Džon, „ali ne zato što vam ne verujem. Voleo
bih da je vidim. Prekvalifikovani ste za posao noćnog kucača. Možete
početi noćas u jedanaest, ako ga stvarno želite. Radićete od jedanaest
uveče do šest ujutru.”
„Želim ga”, rekao je Tim.
„U redu.”
„I to je to?”
„Ja sam čovek koji veruje svojim instinktima. Zapošljavam noćnog
kucača, a ne elitnog bezbednjaka. Stoga, to je to. Nema potrebe da
dolazite u deset. Odspavajte još malo i svratite oko podneva. Policajka
Galikson uputiće vas u pojedinosti. To neće dugo trajati. Znate kako se
kaže, to nije raketna nauka, iako ćete na Glavnoj ulici u subotu uveče
posle zatvaranja barova videti priličan broj drumskih raketa.”
„U redu. I hvala vam.”
„Videćemo koliko ćete mi zahvaljivati posle prvog vikenda. I još
nešto. Niste šerifov zamenik, i nemate pravo da nosite vatreno oružje.
Javićete se radiom u stanicu ako naletite na situaciju s kojom ne
možete da izađete na kraj ili koju smatrate opasnom. Jesmo li se
razumeli?”
„Jesmo.”
„Nadam se da je tako, gospodine Džejmisone. Nećemo se gledati,
ako vas vidim naoružanog.”
„Razumeli smo se.”
„U tom slučaju, odmorite se. Uskoro ćete postati noćni hodač.”
Kao grof Drakula, pomislio je Tim. Prekinuo je vezu, stavio znak NE
UZNEMIRAVATI na vrata, navukao tanušnu, ucveljenu zavesu preko
prozora, podesio telefon i legao da spava.

9
Zamenica Vendi Galikson, jedna od dvoje zaposlenih sa skraćenim
radnim vremenom, bila je deset godina mlađa od Roni Gibson i prava
lepotica, čak i s plavom kosom vezanom pozadi u bolno strogu punđu.
Tim nije ni pokušao da je šarmira; bilo mu je jasno da je njen štit protiv
šarma podignut i da radi punom snagom. Palo mu je na pamet da je
verovatno imala svog kandidata za posao noćnog kucača, brata ili
momka.
Dala mu je mapu ne preterano zaposlene poslovne četvrti Duprea,
radio, i sat koji se pričvršćivao za pojas. Nije imao baterije. Objasnila
mu je da se navija pre svake smene.
„Kladim se da je ovo bila poslednja reč tehnike 1946. godine”, rekao
je Tim. „Nekako je otmen. Retro.”
Nije se osmehnula. „Otkucaćete karticu u Fromijevoj prodavnici i
servisu malih motora, i u železničkoj stanici na zapadnom kraju Glavne
ulice. To je dva i po kilometra u jednom pravcu. Ed Vitlok je pravio
četiri kruga, u svakoj smeni.”
Što je značilo da je pešačio gotovo dvadeset kilometara. „U jedno
sam siguran, neću imati problema s prekomernom telesnom težinom.”
Osmeh je i ovog puta izostao. „Roni Gibson i ja sastavljaćemo vam
radni raspored. Imaćete dve slobodne noći nedeljno, verovatno
ponedeljkom i utorkom. Grad je posle vikenda prilično tih, ali ćemo
ponekad morati da vam menjamo smene. Ako se zadržite na poslu,
naravno.”
Tim je prekrstio šake u krilu. Posmatrao ju je s poluosmehom.
„Imate li problem sa mnom, zamenice Galikson? Voleo bih da čujem u
čemu je stvar.”
Imala je nordijski svetlu put. Nije mogla da sakrije rumenilo, koje se
pojavilo na obrazima. Pretpostavljao je da joj se ono nimalo ne dopada,
iako je činilo još lepšom.
„Ne znam imam li ili nemam problema s vama. Vreme će reći. Mi
smo složna družina. Malobrojna ali složna. Svi zapinjemo. Vi ste neki
čovek koji je došao s ulice i dobio posao. Ljudi u gradu zbijaju šale s
poslom noćnog kucača. Ed je to junački podnosio. Taj posao je važan,
pogotovo u gradu s ovako malo policajaca, kao što je naš.”
„Gram prevencije vredi koliko kilogram leka”, rekao je Tim. „Moj
deda je tako govorio. Bio je noćni kucač, policajko Galikson. Zato sam
se javio na posao.”
To ju je možda malo raskravilo. „Što se sata tiče, slažem se da je
arhaičan. Mogu vam reći samo jedno: naviknite se na njega. Noćni
kucač je analogni posao u digitalnoj epohi. Tako vam je u Dupreu.”

10

Tim je ubrzo otkrio značenje njenih reči. Bio je u osnovi ulični policajac
iz 1954, samo bez revolvera ili pendreka. Nije imao pravo da hapsi.
Nekoliko najvećih preduzeća u gradu bilo je opremljeno
bezbednosnom tehnologijom, ali većina manjih radnji nije imala takve
uređaje. Na mestima kao što je Dupreska trgovina i Obergova apoteka,
proverio bi da li su zelena svetla alarma uključena i ima li tragova
nasilnog upada. Kod manjih radnji je isprobavao kvake, virio kroz
stakla i tradicionalno kucao tri puta. Pokatkad je dobijao odgovor –
mahanje ili nekoliko reči – ali najčešće nije, što mu je odgovaralo.
Ispisao bi znak kredom i nastavio dalje. Ponavljao bi isti ritual na
povratku, samo što bi ovog puta brisao znakove. Ritual ga je podsećao
na stari irski Me: Pedi, nacrtaj znak kredom na vratima ako stigneš prvi.
Izbrisaću ga ako stignem pre tebe.
Tim je, zahvaljujući zameniku s polovinom radnog vremena,
pronašao pristojno mesto za stanovanje. Džordž Berket rekao mu je da
njegova majka ima mali, namešteni stan iznad garaže i da bi mu ga
jeftino iznajmila, ako je zainteresovan. „Jednosoban je, ali je prilično
lep. Moj brat je živeo u njemu nekoliko godina, pre nego što se odselio
u Floridu. Radi u onom Juniverzalovom tematskom parku u Orlandu.
Pristojno zarađuje.”
„To je dobro.”
„Jeste, ali kolike su cene na Floridi... auuh, neviđene su. Moram da te
upozorim, Time, da ne možeš kasno noću glasno puštati muziku, ako se
useliš. Mama ne voli muziku. Nije volela ni Flojdov bendžo, a svirao ga
je da ti pamet stane. Mnogo su se svađali zbog toga.”
„Džordže, retko ću noćivati kod kuće.”
Policajac Berket – veseli, dobrodušni dvadesetogodišnjak, ne
previše opterećen prirodnom inteligencijom – ozario se kad je to čuo.
„Tako je, zaboravio sam na to. Bilo kako bilo, u stanu je mali rashladni
uređaj. Nije bogzna šta, ali će ga ohladiti dovoljno da možeš da spavaš.
Flojd je mogao. Jesi li zainteresovan?”
Tim je bio zainteresovan. Prozorski rashladni uređaj možda nije bio
bogzna kakav, ali krevet je bio udoban, dnevna soba prijatna, a tuš nije
kapao. U kuhinji nije bilo ničeg izuzev mikrotalasne i rešoa, ali mu to
nije smetalo, pošto je ionako uglavnom jeo u Bevinoj zalogajnici. I
stanarina nije mogla biti niža: sedamdeset dolara nedeljno. Džordž je
opisao majku kao razgoropađenog zmaja, ali se ispostavilo da je
gospođa Berket duša od žene, s tako snažnim južnjačkim naglaskom da
je razumeo tek polovinu onog što je govorila. Ponekad bi mu ostavila
komad proje ili parče torte u navoštenom papiru ispred vrata. Pomislio
bi da mu je gazdarica južnjački vilenjak, kad bi ih zatekao na pragu.
Norbert Holister, pacoliki vlasnik motela, imao je pravo u pogledu
Dupreskog skladišta. Suočavali su se s hroničnim manjkom radne
snage. Tim je pretpostavio da se ljudi ne zadržavaju dugo na mestima
gde se težak fizički rad malo plaća (u Južnoj Karolini minimalna satnica
bila je sedam dolara i dvadeset pet centi). Popričao je s nadzornikom
Valom Džaretom, koji je bio voljan da ga zaposli tri sata na dan, počevši
od osam ujutru. To mu je davalo vremena da se upristoji i najede nakon
noćne smene. Tako je, naporedo s noćnim poslom, ponovo utovarivao i
istovarivao.
Tako svet funkcioniše, govorio je sebi. Tako svet funkcioniše i tako
će biti neko vreme.

11

Tim Džejmison počeo je da živi u južnjačkoj palanci. Upao je u spokojnu

rutinu. Nije nameravao da provede ostatak života u Dupreu, ali je
mogao da zamisli sebe u njemu oko Božića (možda će okititi majušnu
plastičnu jelku, u majušnom stanu iznad garaže), a možda i idućeg leta.
Mesto nije bilo oaza kulture. Razumeo je zašto mlađarija uglavnom
jedva čeka da pobegne iz jednobojne provincijske čamotinje, ali je on
uživao u njoj. Bio je siguran da će s vremenom promeniti mišljenje, ali
mu je zasad odgovarala.
Dizao se u šest uveče; večeravao je u Bevinoj zalogajnici, ponekad
sam, ponekad s nekim zamenikom; obilazio bi grad sledećih sedam
sati, doručkovao bi kod Bev; upravljao bi viljuškarom u Dupreskom
skladištu do jedanaest; pojeo bi sendvič s koka-kolom ili slatkim čajem
za ručak, u senci železničkog skladišta, vratio bi se u stančić gospođe
Berket; spavao bi do šest. U slobodnim danima ponekad bi spavao
punih dvanaest sati. Čitao je advokatske trilere Džona Grišama i čitav
serijal Pesme leda i vatre. Bio je veliki obožavalac Tiriona Lanistera.
Znao je za televizijsku seriju zasnovanu na Martinovim knjigama, ali
nije osećao potrebu da je gleda. Nije hteo da narušava sliku izmaštanih
zmajeva.
Kao policajac, upoznao se s noćnom stranom Sarasote, koja se
razlikovala od dana u turističkom mestu punom surfa i sunca, kao
gospodin Hajd od doktora Džekila. Noćna strana je često bila odvratna
i ponekad opasna. Nikad se nije spustio na nivo korišćenja gnusnog
pajkanskog slenga za mrtve zavisnike i zlostavljane prostitutke – BIM,
bez imalo ljudskog – ali ga je deset godina u službi učinilo ciničnim.
Ponekad je donosio ta osećanja kući (bolje reći često, govorio je sebi, u
trenucima iskrenosti). Postala su deo kiseline koja je nagrizala njegov
brak. Ta osećanja su, kako je pretpostavljao, bila jedan od razloga koji
su ga činili neprijemčivim za ideju o detetu. Znao je da u svetu ima
previše zla, previše stvari koje mogu poći naopako. Aligator na terenu
za golf bio je najmanje od njih.
Kad je preuzeo posao noćnog kucača, nije verovao da gradić od
četiri hiljade četiristo stanovnika (veliki broj njih u udaljenim seoskim
područjima) može imati noćnu stranu, ali ju je Dupre imao. Otkrio je da
mu Se dopada. Ljudi koje je u njoj sretao bili su najbolji deo posla.
Upoznao je gospođu Gulsbi. Mahali su jedan drugom. Najčešće su se
nemo pozdravljali, na početku prvog noćnog obilaska. Sedela je na
stolici za ljuljanje na verandi. Ljuljuškala se i pijuckala iz šolje koja je
mogla biti puna viskija, gaziranog soka ili čaja od kamilice. Ponekad bi
je zaticao na istom mestu i na početku trećeg obilaska. Frenk Poter,
jedan od zamenika s kojim je ponekad večeravao kod Bev, rekao mu je
da je gospođa G. izgubila supruga prošle godine. Veliko vozilo Vendela
Gulsbija skliznuo je s viskonsinskog auto-puta u snežnoj oluji.
„Nema ni pedeset, ali su njih dvoje bili u braku dugo, dugo”, rekao je
Frenk. „Zgotivili su se još kad nisu mogli da glasaju ili legalno kupe
piće, kao u onoj pesmi Čaka Berija, onoj o tinejdžerskoj svadbi. Takve
veze obično ne traju dugo, ali je njihova bila izuzetak.”
Tim se upoznao sa Siroticom Eni, beskućnicom koja je spavala na
dušeku na naduvavanje u sokaku između šerifove kancelarije i
Dupreske bakalnice. Imala je i šatorčić u polju, iza železničke stanice.
Spavala je u njemu kad je padala kiša.
„Zove se Eni Ledu”, rekao je Bil Viklou kad ga je Tim pitao. Bil je bio
najstariji zamenik. Radio je sa skraćenim radnim vremenom. Izgledalo
je da poznaje sve ljude u gradu. „Godinama spava u tom sokačetu. Više
joj se sviđa od šatora.”
„Šta radi kad zahladi?” zanimao se Tim.
„Ide u Jemasi. Roni Gibson je najčešće vozi. U rodu su, u trećem
kolenu. Tamo je sklonište za beskućnike. Eni kaže da ga koristi samo
kad mora, zato što je puno luđaka. Ja joj velim, ko mi kaže, devojko.”
Tim je po jedanput svake noći proveravao njeno pribežište u
sokačetu. Jednog dana posetio ju je u šatoru, posle smene u skladištu,
uglavnom iz radoznalosti. Video je tri zastave na štapovima od
bambusa: zvezde i pruge, prvu konfederativnu zastavu i treću, njemu
nepoznatu.
„To je zastava Gvajane”, rekla je kad je pitao. „Pronašla sam je u
kanti za smeće iza Zunija. Lepa je, jelda?”
Sedela je u fotelji, pokrivena providnom plastikom i štrikala šal,
dovoljno dug za neke od džinova Džordža R. R. Martina. Bila je
prijateljski raspoložena. Nije pokazivala znake onog što su Timove
kolege u Sarasoti nazvale „paranoidnim sindromom beskućnika”.
Redovno je pratila emisiju uživo na radiju WMDK. Volela je da priča o
neobičnim temama poput letećih tanjira i demonskih posednuća.
Jedne noći zatekao ju je poleglu na dušeku u sokačetu, kako sluša
mali radio. Pitao je zašto leži tu kad ima šator koji je u vrlo dobrom
stanju. Sirotica Eni – koja je mogla imati šezdeset ili osamdeset godina
– zagledala se u njega kao da je poludeo. „Ovde sam blizu policije. Znate
li šta je iza stanica i onih skladišta, gospodine Dž.?”
„Šuma, pretpostavljam.”
„Šuma i močvara. Kilometri blata, vode, šipražja i palih stabala.
Prostiru se sve do Džordžije. Tamo ima stvorenja i zlih ljudskih bića.
Govorim sebi da ništa neće izmileti odande, kad lije i kad moram da
ostanem u šatoru, ali ipak ne spavam lepo. Imam nož i držim ga pri
ruci, iako znam da mi neće mnogo pomoći protiv pomahnitalog
močvarnog pacova.”
Eni je bila mršava do tačke izgladnelosti. Tim joj je često donosio
poslastice iz Bevine zalogajnice, pre nego što bi započeo kratku smenu
utovarivanja i istovarivanja u skladišnom kompleksu. Ponekad bi to
bila kesa kuvanog kikirikija ili čvaraka, ponekad pita ili kolač od
višanja. Jednom je to bila tegla ljutih krastavčića. Zgrabila ju je
žgoljavim šakama i privila na grudi. Smejala se od sreće.
„Ljuti krastavčići! Nisam ih jela otkad je Hektor bio štene! Zašto ste
tako dobri prema meni, gospodine Dž.?”
„Ne znam”, rekao je Tim. „Pretpostavljam da sam poput vas, Eni.
Mogu li da probam jedan?”
Pružila mu je teglu. „Naravno. Ionako ćete morati da je otvorite.
Ruke me bole. Imam artritis.” Pokazala mu je šake s izvitoperenim
prstima koji su ličili na komade naplavljenog drveta. „Još mogu da
štrikam i šijem, ali bog sveti zna koliko dugo.”
Otvorio je teglu. Blago se trgao od snažnog mirisa sirćeta. Izlovio je
jedan kolut krastavca. S njega je kapalo nešto što je moglo biti
formaldehid.
„Vrati mi je, vrati mi je!”
Pružio joj je teglu i pojeo kolut. „Bože, Eni, usta će mi večito ostati
zbrčkana.”
Nasmejala se, pokazavši ono malo preostalih zuba. „Najbolji su s
hlebom, puterom i kolom. Ili pivom, ali ga više ne pijem.”
„Šta štrikate? Je li to šal?”
„Gospod neće doći u njegovoj odeždi”, rekla je Eni. „Idite vi,
gospodine Dž., i radite svoj posao. Pazite na ljude u crnim
automobilima. Džordž Olman stalno priča o njima na radiju. Znate
odakle oni dolaze, zar ne?” Možda se šalila. Ili nije. Sa Siroticom Eni
nikad niste bili načisto.
Korbet Denton bio je još jedan žitelj noćne strane Duprea. Bio je
gradski berberin. Zvali su ga Bubnjar, zbog nekog tinejdžerskog
podviga. Zaboravili su šta je uradio, ali su pamtili da je zbog toga bio
mesec dana suspendovan iz regionalne srednje škole. Možda je u
mladosti bio neobuzdan, ali je to vreme davno prošlo. Bubnjar je sad
imao pedeset ili šezdeset i neku. Bio je gojazan i ćelav. Patio je od
nesanice. Sedeo je na pragu svoje radnje kad nije mogao da spava, i
posmatrao opustelu gradsku saobraćajnicu. Na njoj nije bilo nikog
izuzev Tima. Pokatkad bi razgovarali o muškim temama – vremenu,
bejzbolu, letnjoj uličnoj rasprodaji, koja se održavala jednom godišnje.
Denton je jedne noći rekao nešto što je duboko uznemirilo Tima.
„Znate li, Džejmisone, da život koji živimo nije stvaran? On je samo
igra senki. Biće mi drago kad se svetla pogase i kad sve senke nestanu
u mraku.”
Tim je seo na prag ispod berberskog stuba. Beskrajna spirala se
noću odmarala. Skinuo je naočari. Izglancao ih je košuljom i natakao na
nos. „Imam li dozvolu da se slobodno izrazim?”
Bubnjar Denton je bacio cigaretu u slivnik. Nakratko je zaiskrila pre
nego što se ugasila. „Samo napred. Između ponoći i četiri ujutru, svi
imaju pravo na slobodno izražavanje. To je moje mišljenje.”
„Zvučite kao čovek koji pati od depresije.”
Bubnjar se nasmejao. „Zvaću vas Šerlok Holms.”
„Trebalo bi da posetite doktora Ropera. Prepisaće vam pilule koje
će vam popraviti raspoloženje. Moja bivša žena ih uzima. Iako joj se
raspoloženje osetnije popravilo kad me se rešila.” Osmehnuo se da bi
sagovorniku dao do znanja da se šah, ali mu Bubnjar Denton nije
uzvratio osmeh. Ustao je.
„Znam za te pilule, Džejmisone. One su kao žestina i trava.
Verovatno kao ekstazi koji deca danas uzimaju, kad idu na rejvove ih
kako ih već zovu. Od tih stvari neko vreme poveruješ da je sve ovo
stvarnost. Da je bitno. Ali nije stvarno, niti je bitno.”
„Ma hajte”, tiho će Tim. „Ne možete tako da živite.”
„Mislim da samo tako mogu”, rekao je berberin i krenuo ka
stepenicama koje su vodile do njegovog stana iznad radnje. Hod mu je
bio spor i nesiguran.
Tim ga je ispratio zabrinutim pogledom. Strahovao je da je Bubnjar
Denton jedan od onih tipova koji će se ubiti jedne kišne noći. Možda će
povesti psa sa sobom, ako ga ima. Kao neki egipatski faraon.
Razmišljao je da li da porazgovara sa šerifom Džonom o tome. Zatim je
pomislio na Vendi Galikson, koja se još nije značajnije raskravila.
Poslednje što je želeo bilo je da ona ili neko od zamenika pomisli da
nastoji da unapredi svoj status. Više nije bio policajac, već noćni kucač.
Najbolje je da ostane na tome.
Ali Bubnjar Denton nikako mu nije izlazio iz glave.

12

Na svojim obilascima jedne noći potkraj juna opazio je dva dečaka.

Hodala su Glavnom ulicom s rancima na leđima i kutijama za ručak u
rukama. Pomislio bi da su krenuh u školu, da nije bilo dva ujutru.
Posleponoćni šetači bili su blizanci Bilson. Naljutili su se na
roditelje koji su odbili da ih odvedu na Poljoprivredni vašar u Daningu,
zbog loših ocena.
„Imamo uglavnom trojke i nijednog keca”, rekao je Robert Bilson, „i
prolazimo iz razreda u razred. Šta je tu tako loše?”
„To nije pošteno”, oglasio se Roland Bilson. „Rano ujutru stići ćemo
na vašar. Zaposlićemo se. Čuli smo da uvek traže šljakare.”
Dvoumio se da li da im kaže da je prava reč šljakeri. Zaključio je da
to nije važno. „Deco, žao mi je što ću morati da vam probušim balon, ali
koliko imate godina? Jedanaest?”
„Dvanaest!” uglas će blizanci.
„U redu, dvanaest. I govorite tiše, narod spava. Niko na vašaru neće
vas zaposliti. Zatvoriće vas u kavez pod ovim ili onim izgovorom.
Držače vas u njemu dok vam ne dođu roditelji. Ljudi će zverati u vas
dok ih budete čekali. Neki će vas gađati kikirikijem ili čvarcima.”
Braća Bilson su ga zbunjeno posmatrala (i verovatno s izvesnim
olakšanjem).
„Evo šta ćete da radite”, rekao je Tim. „Odmah ćete se vratiti kući.
Pratiću vas na kratkom odstojanju, da bih bio siguran da nećete
promeniti kolektivno mišljenje.”
„Šta je kolektivno mišljenje?” pitao je Robert.
„Nešto čime blizanci navodno raspolažu. Jeste li izašli na vrata ili
kroz prozor?”
„Kroz prozor”, rekao je Roland.
„U redu, tako ćete se i vratiti. Vaši roditelji nikad neće saznati da ste
pobegli od kuće, ako budete imali sreće.”
Robert: „Nećete im reći?”
„Neću, ako opet ne pokušate da pobegnete. U tom slučaju neću im
reći samo šta ste uradili, već ću se požaliti da ste bili drski i da ste se
svađali sa mnom kad sam vas uhvatio.”
„Nismo to radili!”, preneraženo će Roland.
„Lagaću”, rekao je Tim. „Umem da lažem.”
Otpratio ih je do kuće. Gledao je kako Robert pravi lopovske
merdevine Rolandu, da bi se popeo kroz prozor. Tim je na isti način
pomogao Robertu. Sačekao je da vidi da li će se svetio u kući upaliti, što
bi značilo da su nesuđeni begunci otkriveni. Nastavio je obilazak kad se
to nije desilo.

13
Na ulicama je, u petak i subotu uveče, bilo više ljudi do ponoći ili jedan
ujutru, Uglavnom su to bili parovi u fazi udvaranja. Posle toga bi počela
invazija onog što je šerif Džon zvao drumske rakete. Mladići u
nabudženim kolima ili kamionetima jurili su praznom Glavnom ulicom,
sto ili sto dvadeset kilometara na sat. Trkali su se i budili ljude
brundanjem nelegalnih auspuha. Ponekad bi ih šerifov zamenik ili
policajac državne policije zaustavio i napisao kaznu (ili strpao u zatvor
ako bi pali na alko-testu). Ali hapšenja su bila relativno retka, čak i s
četiri zamenika na dužnosti, vikendom uveče. Prekršioci su uglavnom
prolazili nekažnjeno.
Tim je obišao Siroticu Eni. Zatekao ju je kako sedi ispred šatora i
štrika papuče. Njeni prsti su se munjevito kretali, uprkos artritisu.
Pitao je da li želi da zaradi dvadeset dolara. Rekla je da novac uvek
dobro dođe, ali da sve zavisi od prirode posla. Zakikotala se kad joj je
rekao o čemu se radi.
„Sa zadovoljstvom ću to učiniti, gospodine Dž. Pogodili smo se, ako
dodate nekoliko tegli ljutih krastavčića.”
Eni, čiji moto je po svemu sudeći bio ’idi na veliko ili idi kući’,
napravila mu je natpis dug deset i širok dva metra. Tim ga je namotao
na čelični valjak, koji je sam napravio, vareći komade cevi u radnji
Fromijeve prodavnice i servisa malih motora. Objasnio je šerifu Džonu
šta želi da uradi i dobio dozvolu da pokuša. Tim i Tag Faradej obesili su
valjak o kabl pričvršćen na Obergovu apoteku s jedne i na zatvoreni
bioskop na drugoj strani ulice.
Tim je, u petak i subotu uveče, u vreme zatvaranja barova, cimnuo
uže kojim je obmotao natpis kao roletnu. Eni je s obe strane nacrtala
staromodnu kameru s blicem. Ispod nje je pisalo USPORI, IDIOTE!
FOTOGRAFIŠEMO VAŠE REGISTARSKE TABLICE!
Nisu to radili, naravno (iako je Tim zapisivao tablice, kad je mogao
da ih vidi), ali je Enin natpis bio delotvoran. Nije bio savršen, ali šta je u
životu bilo?
Šerif Džon je, početkom jula, pozvao Tima u kancelariju. Tim je
pitao da li je u nevolji.
„Upravo suprotno”, rekao je šerif Džon. „Dobro radite svoj posao.
Ideja s natpisom zvučala mi je skroz blesavo, ali moram priznati da
sam pogrešio i da ste imali pravo. Ponoćne trke gradskim ulicama
nikad me nisu zabrinjavale, niti ljudi koji su govorili da smo suviše lenji
da bismo zaustavili taj cirkus. Podsećam vas da isti ti ljudi iz godine u
godinu glasaju protiv predloga za povećanje plata čuvarima reda i
zakona. Zabrinjavao me je nered koji smo morali da čistimo, kad bi
neko od trkača udario u drvo ili telefonsku banderu. Mrtvaci su loša
stvar, ali ponekad mislim da su gore prošli... oni koji više nikad neće
biti isti, posle jedne noći lakomislenog junačenja. Ali ovogodišnji jun je
bio dobar. Više nego dobar. Možda je bio samo izuzetak od pravila, ali
ne mislim tako. Držim da je stvar u natpisu. Recite Eni da je njime
verovatno spasla nekoliko života i da može da spava u nekoj od ćelija
kad zahladni.”
„Učiniću to”, rekao je Tim. „Dolaziće često, dok god je budete
snabdevali ljutim krastavčićima.”
Šerif Džon se zavalio u stolici, koja je škripala glasnije nego ikad.
„Nisam ni znao koliko sam u pravu kad sam vam rekao da ste previše
kvalifikovani za posao noćnog kucača. Nedostajaćete nam kad krenete
za Njujork.”
„Ne žurim se”, rekao je Tim.

14

Zonijev Go-mart je bio jedini biznis u gradu koji je bio otvoren

dvadeset četiri časa dnevno. Nalazio se pored skladišnog kompleksa.
Pored piva, gaziranih pića i čipsa prodavao je benzin zvani „Zonijev
đus”. Dva naočita brata somalijskog porekla, Absimil i Gutale Dobira,
smenjivali su se u noćnoj smeni od ponoći do šest ujutru. Tim je jedne
pasje vrele večeri sredinom jula, dok je crtao kredom i kucao po
zapadnom kraju i Glavnoj, čuo pucanj iz pravca Zonija. Nije bio
preterano glasan, ali je on znao da prepozna zvuk vatrenog oružja.
Odmah zatim čuo se i krik bola ili besa, kao i zvuk razbijenog stakla.
Tim je potrčao. Sat ga je lupkao po butini, a ruka automatski
poletela ka dršci nepostojećeg pištolja. Video je parkirani automobil
pored pumpi. Dva mladića su izletela iz radnje. Jedan je stiskao nešto
što je verovatno bila gotovina. Tim se spustio na koleno. Gledao je kako
ulaze u auto i žurno odlaze. Gume su pravile oblačiće plavog dima na
asfaltu masnom od nafte i ulja.
Potegao je radio s pojasa. „Stanice, ovde Tim. Ko je tamo, javite se.”
Javila se Vendi Galikson. Zvučala je pospano i nadmeno. „Šta hoćeš,
Time?”
 „Imamo dva-jedanaest u Zoniju. Hitac je ispaljen.”
Razbudila se u trenu. „Isuse, pljačka? Odmah do...”
„Nemoj, samo me slušaj. Dva počinioca, muškarci, belci, tinejdžeri
ili dvadesetogodišnjaci. Manja porodična kola. Možda je ’ševi kruz’,
nisam video boju ispod fluorescentnih svetiljki na pumpi, ali noviji
model, tablice Severne Karoline, počinju s WTB-9, nisam video
poslednje tri cifre. Prosledi ove podatke onima u patroli i Državnoj
policiji, pre nego što išta drugo uradiš!”
„Šta...”
Prekinuo je vezu, vratio radio za pojas i potrčao ka Zoniju. Staklo na
šalteru bilo je razbijeno, a kasa otvorena. Jedan od braće Dobira ležao
je postrance u sve većoj barici krvi. Teško je disao. Svaki udisaj
završavao se zloslutnim zviždukom. Tim je kleknuo pored njega.
„Moram da vas okrenem na leđa, gospodine Dobira.”
„Nemojte molim vas... boli...”
Tim nije sumnjao u to, ali je morao da proceni štetu. Metak je ušao
visoko ha desnoj strani Dobirinog plavog „zoni” sakoa, koji je sad bio
purpuran od krvi. Još krvi teklo mu je iz usta, natapajući kozju bradicu.
Zakašljao se, zasipajući Timovo lice i stakla naočara finim kapljicama.
Ponovo je potegao radio. Laknulo mu je kad je shvatio da
Galiksonova nije napustila položaj. „Potrebna su ambulantna kola,
Vendi. Ona najbliža iz Daninga. Jedan od braće Dobira je pogođen,
izgleda da mu je metak probio pluća.”
Potvrdila je i počela da postavlja pitanje. Tim je ponovo prekinuo
vezu. Spustio je radio na pod i skinuo košulju. Presavio ju je i prislonio
je na rupu na Dobirinim grudima. „Možete li da je držite kratko vreme,
gospodine Dobira?”
„Teško... dišem...”
„Siguran sam da je tako. Držite je. To će vam pomoći.”
Dobira je pritisnuo svijenu košulju na grudi. Tim je znao da neće
moći dugo da je drži, i da će do dolaska ambulantnih kola proći
najmanje dvadeset minuta. I to ako se desi čudo.
Prodavnica na pumpi bila je dobro snabdevena grickalicama, ali ne
i materijalom za prvu pomoć. Bilo je vazelina. Tim je zgrabio teglu i
kutiju pelena sa obližnje gondole. Pocepao ju je dok je trčao ka
ranjeniku. Sklonio je okrvavljenu košulju. Nežno je podigao okrvavljeni
plavi sako. Počeo je da otkopčava Dobirinu košulju.
„Ne, ne, ne”, zavapio je ranjenik. „Boli, ne dirajte me, molim vas.”
„Moram.” Tim je čuo sve bliži zvuk motora. Plava svetlost zaigrala je
po krhotinama stakla. Nije se osvrnuo. „Držite se, gospodine Dobira.”
Uzeo je kuglu vazelina iz tegle. Nagurao ju je u ranu. Dobira je
kriknuo od bola. Raširenim očima pogledao je Tima. „Dišem... malo
bolje.”
„Olakšanje je samo privremeno, ali pluća vam nisu kolabirala ako
sad bolje dišete.” Ne sasvim, pomislio je Tim.
Šerif Džon je ušao i kleknuo pored Tima. Gornji deo pidžame,
veličine glavnog brodskog jedra, visio mu je preko pantalona uniforme.
Seda kosa štrcala mu je na sve strane.
„Brzo si došao”, rekao je Tim.
„Bio sam budan. Nisam mogao da zaspim. Spremao sam sendvič
kad je Vendi zvala. Gospodine, jeste li vi Gutale ili Absimil?”
„Absimil, gospodine.” Još je zviždao, ali je glasnije govorio. Tim je
uzeo jednu pelenu. Pritisnuo ju je na ranu. „O, to boli.”
„Je li metak izašao, ili je još u njemu?”, pitao je šerif Džon.
„Ne znam, i ne želim da ga okrećem da bih saznao. Relativno je
stabilan, stoga predlažem da sačekamo ambulantna kola.”
Timov radio je zakrčao. Šerif Džon ga je oprezno podigao s gomile
slomljenog stakla. To je bila Vendi. „Time? Bil Viklou primetio je te
tipove na Dip Medou roudu i krenuo u poteru.”
„Džon ovde, Vendi. Javi Bilu da bude oprezan. Naoružani su.”
„Gotovi su, eto šta su.” Možda je bila pospana kad se prvi put javila,
ali je sad bila sasvim budna. Zvučala je zadovoljno. „Pokušali su da
pobegnu. Auto im se prevrnuo. Jedan im a slomljenu ruku, dok je drugi
vezan lisicama za šipku u Bilovom vozilu. Državna policija je na putu.
Reci Timu da je imao pravo kad je rekao da su u ’ševi kruzu’. Kako je
Dobira?”
„Biće dobro”, rekao je šerif Džon. Tim nije bio sasvim siguran, ali je
shvatio da je šerif govorio s ranjenikom, koliko i sa zamenicom
Galikson.
„Dao sam im novac iz kase”, rekao je Dobira. „Rečeno nam je da
tako postupimo.” Ipak je zvučao postiđeno. Duboko postiđeno.
„Pravilno ste postupili”, rekao je Tim.
„Onaj s pištoljem svejedno me je upucao. Zatim je onaj drugi razbio
šalter. Da bi uzeo...” Još kašljanja.
„Ućutite”, rekao je šerif Džon.
„Da bi uzeo lutrijske srećke”, rekao je Absimil Dobira. „One koji se
grebu. Moramo da ih povratimo. Dok se ne kupe, one su vlasništvo...”,
slabašno se nakašljao, „države Južna Karolina.”
 Šerif Džon je rekao: „Ućutite, gospodine Dobira. Prestanite da
brinete za proklete srećke. Čuvajte snagu.”
Gospodin Dobira je sklopio oči.

15

Sutradan, dok je Tim ručao na verandi železničke stanice, šerif Džon se

dovezao privatnim kolima. Popeo se uza stepenice i pogledao na
ugnuto sedište druge stolice. „Misliš li da će me izdržati?”
„Postoji samo jedan način da to saznaš”, rekao je Tim.
Šerif je oprezno seo. „U bolnici kažu da će se Dobira izvući. Tamo je
njegov brat, Gutale. Kaže da je nekoliko puta video one dripce.”
„Izviđali su metu”, rekao je Tim.
„Nesumnjivo. Poslao sam Taga Faradeja u bolnicu da uzme izjave.
Tag je najbolji čovek koga imam. To verovatno i sam znaš.”
„Gibsonova i Berket nisu loši.”
Šerif Džon je uzdahnuo. „Nisu, ali niko od njih ne bi reagovao tako
brzo i odlučno, kao što si ti sinoć uradio. A sirota Vendi bi verovatno
samo stajala tamo zevajući, ako se ne bi onesvestila.”
„Dobra je dispečerka”, rekao je Tim. „Stvorena je za taj posao. To je
moje mišljenje.”
„Uh-uh, uh-uh, i čarobnjak je s papirima – prošle godine je
reorganizovala sve dosijee i sve pohranila na prenosnim memorijama
– ali je na terenu gotovo beskorisna. Voli timski rad. Da li bi ti hteo da
budeš član tima, Time?”
„Mislio sam da ne možete da priuštite još jednog pajkana na
platnom spisku. Jesu li vam odobrena veća sredstva?”
„Voleo bih da jesu. Ali Bil Viklou vraća značku krajem godine. Mislio
sam da bi mogao da promeniš posao. On će šetati i kucati, dok ćeš ti
obući uniformu i ponovo zapasati pištolj. Pitao sam Frenka. Rekao je
da bi mu posao noćnog kucača odgovarao, za izvesno vreme.”
„Mogu li da razmislim o tome?”
„Ne znam zašto ne bi.” Šerif Džon je ustao. „Od kraja godine deli nas
još pet meseci. Ali biće nam drago ako pristaneš.”
„Govoriš li i u ime zamenice Galikson?”
Šerif Džon se nacerio. „Vendi se teško pridobija, ali si sinoć prešao
zamašan deo puta.”
„Zaista? Šta misliš, šta bi rekla ako bih je pozvao na večeru?”
„Mislim da bi pristala, ako ne razmišljaš o Bevinoj zalogajnici. Tako
zgodna cura u najmanju ruku očekuje Raundap u Daningu. Možda i onaj
meksički restoran u Hardvilu.”
„Hvala na savetu.”
„Nema problema. Razmisli o poslu.”
„Hoću.”
Razmišljao je. I još je razmišljao kad je jedne vrele noći, tog leta, u
malom gradu nastao sam pakao.
 PAMETNO DETE

Herbert i Ajlin Elis su jednog lepog mineapoliskog jutra aprila te

godine – Tima Džejmisona je još delilo nekoliko meseci od dolaska u
Dupre – uvedeni u kancelariju Džima Grira, jednog od tri savetnika za
izbor zanimanja u Školi za izuzetnu decu Broderik.
„Luk nije u nevolji, zar ne?”, pitala je Ajlin kad su seli. „Nije nam
ništa rekao, ako jeste.”
„Ni u kom slučaju”, rekao je Grir. Nosio je sportsku košulju,
otkopčane kragne i farmerke. „Vi znate kako stvari ovde funkcionišu,
zar ne? Kako stvari moraju da funkcionišu s obzirom na mentalne
kapacitete naših učenika. Ocenjujemo ih, ali ne ocenama. To je
nemoguće. Imamo desetogodišnjake s blagim oblikom autizma koji
rade srednjoškolsku matematiku, ali još čitaju na nivou đaka trećeg
razreda. Imamo decu koja tečno govore četiri jezika, ali imaju
probleme s množenjem razlomaka. Učimo ih svim predmetima i
devedeset procenata živi u školi. To je neophodno, pošto dolaze iz svih
krajeva Sjedinjenih Država i još deset zemalja. Ali usredsređujemo se
na njihove specijalne talente, ma kakvi oni bili. Zbog toga je
tradicionalni sistem školovanja od vrtića do dvanaestog razreda
prilično beskoristan za nas.”
„To nam je poznato”, rekao je Herb, „i znamo da je Luk pametno
dete. Zbog toga je ovde.” Ono što nije dodao (Grir je to sigurno znao)
bilo je da ne bi mogli da priušte astronomsku školarinu. Herb je bio
nadzornik u fabrici ambalaže, a Ajlin nastavnica u osnovnoj školi. Luk
je bio jedan od malobrojnih učenika koji je živeo kod kuće i jedan od još
malobrojnijih sa stipendijom.
„Pametno? Ne baš.”
 Grir je spustio pogled na otvorenu fasciklu na inače besprekorno
čistom stolu. Ajlin je spopalo neugodno predosećanje, reći će im da
povuku sina iz škole ili će mu opozvati stipendiju – posle čega će
povlačenje biti neophodno. Godišnja školarina u Brodu bila je oko
četrdeset hiljada dolara, otprilike koliko i na Harvardu. Grir će im reći
da je sve to bila greška, da Luk nije tako bistar kao što su svi verovali.
On je samo obično dete koje guta štiva namenjena znatno starijoj deci i
ne zaboravlja ništa od pročitanog. Ajlin je čitajući saznala da
fotografsko pamćenje nije tako retko kod male dece; deset do petnaest
procenata sve normalne dece poseduje sposobnost da zapamti gotovo
sve što pročitaju. Stvar je u tome što taj talenat obično nestaje u
adolescentskom dobu. Luk se približavao tim godinama.
Grir se osmehnuo. „Dopustite mi da govorim bez okolišanja.
Ponosimo se podučavanjem izuzetne dece, ali u Broderiku nikad nismo
imali učenika poput Luka. Jedan od naših počasnih učitelja –
osamdesetogodišnji gospodin Flint – preuzeo je na sebe podučavanje
Luka o istoriji Balkana, komplikovanom predmetu, koji je od velike
pomoći u osvetljavanju sadašnje geopolitičke situacije. Tako makar
Flint kaže. Posle prvih nedelju dana rekao mi je da je njegovo iskustvo
uporedivo s onim jevrejskih mudraca, koje je Isus ne samo podučavao
već i prekorio, rekavši da nisu nečasni zbog onog što ulazi u njihova
usta, već zbog onog što iz njih izlazi.”
„Nisam siguran da sam vas razumeo”, rekao je Herb.
„Zbunjeni ste kao što je bio i Bili Flint. To želim da kažem.”
Grin se nagnuo napred.
„Sada ćete me razumeti. Luk je za nedelju dana upio izuzetno
zahtevni dvosemestralni postdiplomski materijal. Izvukao je veliki broj
zaključaka koje je Flint planirao da mu predstavi, kad stekne
neophodne saznajne temelje. Luk je osporio neke od tih zaključaka.
Veoma ubedljivo je saopštio da su oni ’preuzete mudrosti, a ne
originalne misli’. Flint je objasnio da je dečak to učinio na veoma
pristojan način. Kao da se izvinjava.”
„Nisam siguran kako da reagujem na to”, rekao je Herb. „Luk ne
govori mnogo o onom što radi u školi. Kaže da mi to ne bismo
razumeli.”
„To je u priličnoj meri tačno”, rekla je Ajlin. „Možda sam nekad
nešto znala o binominalnoj teoremi, ali je odonda prošlo mnogo
vremena.”
Herb je rekao: „Luk je, kad dođe kući, kao bilo koje drugo dete.
Uključi igrice ili igra basket ispred kuće s pajtašem Rolfom, kad uradi
domaći i obavi kućne poslove. Još gleda Sunđer Boba.” Dodao je, posle
kraćeg razmišljanja. „Iako obično s knjigom u krilu.”
Da, pomislila je Ajlin. Nedavno je čitao Principe sociologije. A pre
toga Vilijama Džejmsa. Pre njega je pročitao Veliku knjigu anonimnih
alkoholičara i sabrana dela Kormaka Makartija. Čita kao što krave pasu
po pašnjaku, stalno traži mesta na kojima je trava zelenija. Njen suprug
nije obraćao pažnju na takve stvari, zato što ga je sinovljeva neobičnost
plašila. Plašila je i nju, što je verovatno bio jedan od razloga zbog kog
ništa nije znala o Lukovom učenju balkanske istorije. Nije joj rekao zato
što ga nije pitala.
„Ovde imamo darovitu decu”, rekao je Grir. „U stvari, rekao bih da
više od polovine učenika Broda spada u tu kategoriju. Ali oni su
ograničeni. Luk je drugačiji, zato što je globalan. Nije verziran samo u
jednoj stvari, već u svemu što radi. Mislim da nikad neće profesionalno
igrati bejzbol ili košarku...”
„Biće prenizak za profesionalnog košarkaša, ako se umetnuo na
moju familiju”, sa osmehom će Herb. „Izuzev ako nije novi Spad Veb.”
„Ućuti”, rekla je Ajlin.
„Ali igra s poletom”, nastavio je Grir. „Uživa u tome. Ne smatra to
gubljenjem vremena. Nije trapav u sportovima. Lepo se slaže s
drugovima. Nije introvertan ili emocionalno disfunkcionalan u bilo
kom pogledu. On je u osnovi običan američki klinac koji nosi majice rok
bendova i bejzbol kapu naopačke. Lošije bi prolazio u običnoj školi –
svakodnevna rutina bi ga izludela – ali mislim da bi se snašao i u tom
okruženju; učio bi ono što ga zanima.” Žurno je dodao: „Ne verujem da
biste želeli da to isprobate u praksi.”
„Ne bismo. Zadovoljni smo što je ovde”, rekla je Ajlin. „Veoma smo
zadovoljni. I znamo da je dobro dete. Ludo ga volimo.”
„I on voli vas. Nekoliko puta sam razgovarao s Lukom. Bio je
kristalno jasan u tom pogledu. Deca tako sjajnog uma izuzetno su retka.
A ona koja su uz to dobro prilagođena i koja se osećaju dobro u svojoj
koži – koja vide spoljašnji svet, pored onog u njihovoj glavi – još su
reda.”
„Zašto ste nas zvali ako je sve u redu?” pitao je Herb. „Ne mislim da
smo ovde da bismo slušali pohvale na sinovljev račun. I kad smo već
kod toga, još mogu da ga pobedim u amerikancu, iako ima pristojan
felš.”
Griner se zavalio u stolici. Osmeh je nestao. „Ovde ste zato što smo
mi učinili gotovo sve što smo mogli za Luka i on to zna. Izrazio je
zanimanje za produženje školovanja na nivou koledža. Želi da
diplomira inžinjerstvo na Masačusetskom institutu za tehnologiju u
Kembridžu i engleski jezik u Emersonu, s druge strane reke u Bostonu”
„Šta?”, pitala je Ajlin. „Istovremeno?”
„Da.”
„A šta je s prijemnim ispitima?” Ajlin nije mogla da smisli ništa
drugo.
„Polagaće ih sledećeg meseca, u maju, u Srednjoj školi Nort
komjuniti. I oboriće sve rekorde.”
Moram da mu spakujem ručak, pomislila je. Čula je da je hrana u
menzi Nort koma grozna.
Herb je progovorio posle podužeg perioda tišine, „Gospodine Grire,
naš dečak ima dvanaest godina. U stvari, prošlog meseca je proslavio
dvanaesti rođendan. Možda zna Srbiju u prste, ali još tri godine neće
dobiti brčiće. Vi... ovo...”
„Razumem kako se osećate. I ne bismo razgovarali o ovome da
moje kolege savetnici i ostalo osoblje ne veruje da je akademski,
društveno i emocionalno sposoban da to uradi. I da, mislimo na oba
kampusa.”
Ajlin je rekla: „Neću da pošaljem dvanaestogodišnjaka na drugi kraj
zemlje, da živi među studentima koji imaju dovoljno godina da piju i
izlaze po klubovima. Situacija bi bila drugačija ako bi imao rođake, kod
kojih bi boravio...”
Grir je klimao glavom dok je govorila. „Razumem vas. U potpunosti
se slažem sa vama. I Luk zna da nije spreman za samostalni život, čak i
ako bi bio pod nadzorom. Njemu je to kristalno jasno. Ipak, sve više je
frustriran i nesrećan zbog sadašnje situacije. To je zbog gladi za
znanjem. Pregladneo je. Ne znam kakav čudesni mehanizam ima u glavi
– niko od nas to ne zna, možda je stari Flint bio najbliži istini kada je
govorio o Isusu koji podučava mudrace – ali, kad pokušam da ga
zamislim, pred očima mi iskrsava golema, sjajna mašina koja radi sa
samo dva procenta kapaciteta. Pet procenata u najboljem slučaju. Ali,
pošto je ovo ljudska mašina, njega mori... glad.”
„Kažete da je frustriran i nesrećan?”, upitao je Herb. „Uh! Nismo to
primetili.”
Ja jesam, pomislila je Ajlin. Ne stalno, ali ponekad. Da. Tada tanjiri
zveckaju ili se vrata zatvaraju sama od sebe.
Pomislila je na golemu, blistavu mašineriju o kojoj je govorio
savetnik, nešto dovoljno veliko da ispuni tri ili čak četiri zgrade
veličine skladišta. I šta zapravo radi? Pravi papirne čaše ili štancuje
aluminijumske poslužavnike za brzu hranu. Dugovali su mu više, ali da
li su mu dugovali baš to?
„Šta je s Univerzitetom Minesota?”, pitala je. „Ili Konkordija, u Sent
Polu? Mogao bi da živi kod kuće ako bi pohađao neku od njih.”
Grir je uzdahnuo. „To bi vam bilo isto kao kad biste ga ispisali iz
Broda i upisali u običnu srednju školu. Govorimo o dečaku za koga je IQ
skala neprimenjiva. Zna gde želi da ide. Zna šta mu je potrebno.”
„Ne znam šta možemo da učinimo povodom toga”, rekla je Ajlin.
„On će možda dobiti školarine za ta mesta, ali mi ovde radimo. I ni po
kakvom merilu ne bismo se mogli nazvati imućnim.”
„Pa, predlažem da porazgovaramo o tome”, rekao je Grir.

Luk je čekao s još četvoro dece, dva dečaka i dve devojčice, kad su se
Herb i Ajlin tog popodneva vratili u školu. Smejali su se i živo
razgovarali. Ajlin su ličili na običnu decu. Devojčicama u suknjicama i
dokolenicama grudi su počele da pupe. Luk i njegov prijatelj Rolf nosili
su široke platnene pantalone – poslednji krik mode za mladiće – i
majice. Na Rolfovoj je pisalo PIVO JE ZA POČETNIKE. Nosio je
violončelo u velikoj, prošivenoj kutiji. Pravio se da igra oko njega, kao
oko šipke, govoreći o nečemu što je mogla biti prolećna igranka ili
Pitagorina teorema.
Luk je opazio roditelje. Kucnuo se pesnicama s Rolfom, podigao
ranac i ušao na zadnje sedište Ajlininog džipa s pogonom na sva četiri
točka. „Oba roditelja”, rekao je. „Sjajno. Šta je povod ovako neočekivane
pažnje?”
„Da li zaista želiš da se školuješ u Bostonu?”, pitao je Herb.
Luk nije izgledao nimalo smeteno. Nasmejao se i podigao pesnice u
vazduh. „Da! Mogu li?”
Kao da pita može li da prenoći u Rolfovoj kući u petak uveče, čudila
se Ajlin. Setila se Grirovog izbora reči pri objašnjavanju dara kojim
raspolaže njihov sin. Nazvao ga je globalnim. Reč je bila savršena. Luk je
bio genije, koji zbog nečeg nije bio izvitoperen preterano snažnim
intelektom. Vozio je svoj skejtbord po strmom trotoaru bez ikakvog
zazora, uprkos mozgu koji je imao jedan u milijardu ljudi.
„Večerajmo ranije i popričajmo o tome”, rekla je.
„Roket pica!”, kriknuo je Luk. „Šta kažete na to? Pod uslovom da si
popio lek, tata. Jesi li?”
„O, veruj mi da nisam mogao da ga ne uzmem posle današnjeg
sastanka.”

Naručili su veliku picu s italijanskom salamom. Luk je sam proždrao

polovinu, i popio tri velike čaše koka-kole iz najvećeg bokala. Roditelji
su se posle toga čudili ne samo njegovom umu već i probavnom traktu
i bešici. Luk je objasnio da je prvo porazgovarao s gospodinom Grirom
zato što: „Nisam hteo da vas preplašim. Hteo sam da se prvo upoznate
sa situacijom.”
„Opipavao si naše raspoloženje”, rekao je Herb.
„Tako je. Podigao sam zastavu na jarbol da bih video ko će je
pozdraviti. Ostao sam na onom iz pet i petnaest da bih video da li stiže
do Edine. Bacio sam loptu o zid da bih video koliko...”
„Dosta. Predočio nam je kako možemo da pođemo s tobom.”
„Morate”, iskreno će Luk. „Premlad sam da bih bio bez mojih
poštovanih roditelja. Takođe...” Posmatrao ih je preko ostataka piće.
„Ne bih mogao da učim. Previše biste mi nedostajali.”
Ajlin je naredila svojim očima da ne zaplaču, ali je nisu poslušate.
Herb joj je dodao salvetu. Rekla je: „Gospodin Grir... hm... predstavio
nam je scenario, moglo bi se reći... u kom bismo verovatno mogli... pa...”
„Da se preselite”, rekao je Luk. „Želi li neko poslednje parče piće?”
„Samo napred, posluži se”, rekao je Herb. „Pazi da ne umreš pre
prekorednog maturiranja.”
„Menage a college”, rekao je Luk, kroz smeh. „Govorio vam je o
bogatim bivšim studentima, zar ne?”
Ajlin je spustila salvetu. „Bože, Luki, razgovarao si o finansijskom
stanju svojih roditelja sa savetnikom? Ko je odrasla osoba u ovom
razgovoru. Malčice sam zbunjena.”
„Smiri se, mamasita. To je bio razuman postupak. Prvo sam
pomislio na zadužbinski fond. Brodov je jako veliki. Mogu platiti vašu
selidbu a da ne osete, ali odbor to ne bi odobrio, iako je ideja logična.”
„Je li?”, pitao je Herb.
„O, da.” Luk je poletno žvakao, progutao zalogaj i potegao gutljaj
koka-kole. „Ja sam investicija. Akcija s dobrim potencijalom rasta.
Investirajte cente, pa ćete žnjeti dolare, jelda? Tako Amerika
funkcioniše. Članovi odbora dovoljno su dalekovidi za tako nešto, ali ne
mogu izaći izvan granica kognitivne kutije.”
„Kognitivna kutija”, rekao je otac.
„Da, znate. Kutija izgrađena na osnovu dijalektike predaka. Mogla bi
biti i plemenska, iako je pomalo smešno misliti na članove odbora kao
pleme. Reći će: ’Ako uradimo ovo za njega, možda ćemo morali da to
uradimo i za drugo dete.’ To je kutija. Ona se na izvestan način
nasleđuje.”
„Prenesena mudrost”, rekla je Ajlin.
„To je to, mama. Članovi odbora proslediće predlog bivšim đacima,
onima koji su napravili mučo dolara razmišljajući izvan kutije, ali koji
još vole plavu i belu boju starog Broderika. Gospodin Grir će se time
pozabaviti. Makar se nadam da hoće. Dogovor je da oni meni pomognu,
a ja ću pomoći školi kad se obogatim i proslavim. Nije da mi je cilj da
postanem bogat ili slavan. Ja sam od glave do pete pripadnik srednje
klase, ali mi ne bi smetalo da se obogatim, onako uzgred. Pod uslovom
da ne zakačim neku gnusnu boleštinu, da ne poginem u terorističkom
napadu ili nečem sličnom.”
„Ne prizivaj zlo”, rekla je Ajlin. Prekrstila se preko otpacima
zakrčenog stola.
„Praznoverna si, mama”, popustljivo će Luk.
„Budi ljubazan pa obriši usta. Imaš sos od piće na usnama. Kao da ti
desni krvare.”
Luk je poslušao.
Herb je rekao: „Prema gospodinu Griru, izvesne zainteresovane
ličnosti preuzeće na sebe troškove selidbe. Spremni su da nas
finansiraju čitavih šesnaest meseci.”
„Je li vam rekao da su ljudi koji će vas podržati spremni da vam
pomognu da nađete novi posao?” Dečakove oči su blistale. „Bolji
posao? Zato što je Daglas Finkel jedan od bivših đaka. On je vlasnik
Američkih papirnih proizvoda, što se skoro poklapa s tvojim poljem
stručnosti. S tvojom vrelom zonom. S mestom na kom se guma
sastaje...”
 „Finkelovo ime je pomenuto u razgovoru”, rekao je Herb. „Onako
uzgred.”
„Takođe...” Luk se obratio majci, plamtećih očiju. „U Bostonu vlada
velika potražnja za učiteljicama. Prosečna početnička plata za osobu s
izvesnim iskustvom nije manja od šezdeset pet hiljadarki.”
„Sine, otkud ti znaš takve stvari?”, pitao je Herb.
Luk je slegnuo ramenima. „Vikipedija, za početak. Zatim sam
pretražio glavne izvore pomenute u člancima. To je u suštini stvar
održavanja koraka s okruženjem, a škola Broderik je moje okruženje.
Znam sve članove odbora i bogate bivše učenike na koje bi trebalo da
se ugledam.”
Ajlin je posegnula preko stola. Uzela je ostatak poslednjeg parčeta
piće iz sinovljevih ruku. Vratila ga je na limeni poslužavnik s
odbačenim koricama. „Luki, zar ti prijatelji neće nedostajati, čak i ako
bi studiranje bilo moguće?”
Oči su mu se zamaglile. „Da, pogotovo Rolf. I Maja. Ona je moja
nezvanična pratilja, iako zvanično ne možemo zvati devojke na
prolećni ples. Pa da. Ali.”
Čekali su. Njihov sin, oduvek blagoglagoljiv i često brbljiv, mučio se
da pronađe reći. Počeo je, pa se zaustavio. Počeo je, pa se još jednom
zaustavio. „Ne znam kako da to kažem. Ne znam mogu li to da kažem.”
„Pokušaj”, rekao je Herb. „U budućnosti ćemo imati mnogo važnih
diskusija, ali je ova dosad najvažnija. Stoga pokušaj.”
Riči Roket je, u pročelju restorana, započeo svoj nastup. Zaplesao je
„Mambo broj 5”. Ajlin je gledala kako prilika u srebrnom svemirskom
odelu maše rukama u rukavicama, u pravcu gostiju za obližnjim
stolovima. Neka deca su mu se pridružila. Njihali su se u ritmu muzike i
šaka u rukavicama, dok su ih roditelji gledali, snimali i aplaudirali. Ne
tako davno – pre pet kratkih godina – i Luki bi bio jedno od te dece. Sad
su govorili o naizgled nemogućim promenama. Nije joj bilo jasno kako
je dete poput Luka rođeno u vezi običnih ljudi, s običnim aspiracijama i
očekivanjima. Ponekad bi poželela da je bilo drugačije. Ponekad je
duboko mrzela ulogu koja im je nametnuta. Ali nikad nije i nikada neće
mrzeti Lukija. Bio je njena bebica, njen jedan jedini.
„Luk?”, rekao je Herb. Govorio je veoma tiho. „Sine?”
„Najvažnije je ono što će biti”, rekao je Luk. Podigao je glavu i
pogledao roditelje. Oči su mu sjajile kao nikad do tada. Krio je taj sjaj od
njih, zato što je znao da ih plaši, onako kako nekoliko zveketavih tanjira
nikad nije moglo. „Zar ne vidite? Najvažnije je ono što će biti. Želim da
idem tamo... i učim... i da zatim krenem dalje. Te škole su kao Brod.
Nisu cilj, već samo etape koje vode do njega.”
„Do kog cilja, dušo?”, rekla je Ajlin.
„Ne znam. Toliko toga želim da naučim i shvatim. Imam tu stvar u
glavi... ona seže... i ponekad je zadovoljna, ali uglavnom nije. Ponekad se
osećam tako sitnim... tako prokleto glupim...”
„Nemoj, dušo. Nisi nimalo glup.” Posegnula je za njegovom rukom,
ali je on povukao. Odmahivao je glavom. Limeni poslužavnik zadrhtao
je na stolu. Korice su se trzale.
„Postoji ambis, shvatate? Ponekad ga sanjam. Spušta se unedogled i
pun je meni nepoznatih stvari. Ne znam kako ambis može biti pun – to
je oksimoron – ali jeste. Nagoni me da se osećam sitno i glupo. Ali
preko njega se pruža most. I želim da pođem tim mostom, da stanem
na njegovoj sredini i podignem ruke...”
Fascinirano i pomalo uplašeno gledali su kako Luk diže ruke pored
uskog, napetog lica. Poslužavnik više nije drhtao, već je zveketao. Kao
ponekad tanjiri u ormanima.
„... i sve te stvari u tami dolebdeće gore. Znam to.”
Poslužavnik je kliznuo preko stola i tresnuo o pod. Herb i Ajlin jedva
da su bili svesni toga. Takve stvari dešavale su se oko Luka kad bi se
uzbudio. Ne često, ponekad. Navikli su se na njih.
„Razumem”, rekao je Herb.
„Kenjaš”, rekla je Ajlin. „Ni ja ni ti to ne razumemo. Ali trebalo bi da
počneš s papirologijom. Polagaćeš prijemni za koledž. Možeš da se
predomisliš, za vreme tog procesa. Ako ne promeniš mišljenje, ako
ostaneš posvećen...” Pogledala je Herba, koji je klimnuo. „Pokušaćemo
da to izvedemo.”
Luk se nacerio i podigao poslužavnik. Pogledao je Ričija Roketa.
„Igrao sam s njim kad sam bio mali.”
„Jesi”, rekla je Ajlin. Salvete su joj ponovo zatrebale. „Nego šta si.”
„Znaš li šta govore o ambisu?”, pitao je Herb.
Luk je odmahnuo glavom, zato što je to bila retka stvar koju nije
znao ili zato što nije hteo da naruši očev sled misli.
„Kad zuriš u njega, on ti uzvraća pogled.”
„Nego kako”, rekao je Luk. „Hej, možemo li da naručimo desert?”

4
Prijemni ispit za fakultet s pisanjem eseja trajao je satima. U sredini je
bila dobrodošla pauza. Luk je seo na klupu, u predvorju srednje škole.
Jeo je sendviče koje mu je spremila majka. Žalio je što nema knjigu
pored sebe. Poneo je Goli ručak, ali ga je jedan poslužitelj uzeo (zajedno
s njegovim i ostalim telefonima). Rekao mu je da ću mu biti vraćena
posle ispita. Tip je takođe prelistao knjigu. Tragao je za opscenim
fotografijama ili puškicama.
Postao je svestan ostalih polagača testa dok je jeo kolače. To su bili
veliki dečaci i devojčice s poslednje godine srednje škole.
„Klinac”, obratio mu se jedan od njih, „kog đavola ti ovde radiš?”
„Polažem prijemni”, rekao je Luk. „Baš kao ti.”
Razmišljali su o tome. Neka devojka je rekla: „Da li si ti genije? Kao
u filmovima?”
„Nisam”, sa osmehom će Luk, „ali sam sinoć prespavao u Holidej in
ekspresu.”
Nasmejali su se, što je bilo dobro. Jedan momak je podigao dlan.
Luk mu je dao petaka. „Gde ideš? U koju školu?”
„MIT, ako upadnem”, rekao je Luk. Bio je neiskren; već su ga primili
u obe škole koje je odabrao, uz uslov da danas dobro prođe na testu. A
to neće biti neki problem. Dotadašnja pitanja bila su prosta kao pasulj.
Deca oko njega su izgledala zastrašujuće. Na jesen će biti na
predavanjima, okružen mnogo starijim i skoro duplo krupnijim
studentima. I svi pogledi će počivati na njemu. Pričao je o tome s
gospodinom Grirom. Rekao je da će im verovatno izgledati kao nakaza.
„Ono što osećaš je važno”, rekao je gospodin Grir. „Pokušaj da to ne
izgubiš iz vida. I ako ti zatreba savet – neko s kim ćeš porazgovarati o
svojim osećanjima – potraži ga, za boga miloga. Uvek možeš da mi
pošalješ poruku.”
Neka devojka – zgodna crvenokosa – pitala ga je da li je dobio
hotelsko pitanje u delu s matematikom.
„Ono s Aronom?”, rekao je Luk. „Da, prilično sam siguran da jesam.”
„Znaš li kakvo rešenje si odabrao, sećaš li se?”
Pitanje je bilo kako izračunati koliko će neki tip po imenu Aron
morati da plati za hotelsku sobu za x broj noći ako je cena 99,95 dolara
za noć, plus 8% poreza, plus jednokratni trošak od pet dolara. Luk se
sećao tog pitanja, pošto je bilo malčice zajebano. Odgovor nije bio broj,
već jednačina.
„Bilo je B. Vidi.” Izvadio je olovku i napisao na kesi za ručak: 1,08
(99,95x) + 5.
„Jesi li siguran?”, pitala je. „Izabrala sam A.” Savila se u struku, uzela
Lukovu kesu – osetio je divni miris njenog parfema, jorgovan – i
napisala: (99,95 + 0,08x) + 5.
„Sjajna jednačina”, rekao je Luk, „ali tako te ljudi koji prave ove
testove zajebu nabrzaka.” Kucnuo je po papiru. „Tvoja samo odražava
boravak od jedne noći. Ona takođe ne uzima u obzir porez na sobu.”
Jeknula je.
„U redu je”, rekao je Luk. „Verovatno si tačno uradila ostala pitanja.”
„Možda ti grešiš, a ona ima pravo”, rekao je jedan dečak, onaj koji
mu je ponudio dlan za petaka.
Odmahnula je glavom. „Klinac ima pravo. Zaboravila sam kako se
izračunava jebeni porez. Izduvala sam ga.”
Luk je gledao kako se udaljava oborene glave. Jedan dečak krenuo je
za njom. Obuhvatio ju je oko struka. Luk mu je zavideo.
Visoki, zgodni momak sa skupim naočarima seo je pored Luka. „Da
li je čudno?” pitao ga je. „Biti ti?”
Luk je progovorio posle kraćeg razmišljanja. „Ponekad”, rekao je.
„Obično je to samo, znaš, život.”
Poslužitelj je zazvonio ručnim zvonom. „Idemo, deco.”
Luk je ustao s olakšanjem. Bacio je kesu s ručkom u kantu za smeće
pored vrata sportske sale. Poslednji put je pogledao crvenokosu
lepoticu i, pri njegovom ulasku u salu, kanta se pomerila osam
centimetara ulevo.

Drugi deo prijemnog nije bio ništa teži od prvog. Mislio je da je uradio
pristojan posao na eseju. Bio je kratak, u svakom slučaju. Video je
crvenokosu lepoticu kako sama sedi na klupi i plače, kad je izašao iz
škole. Zapitao se da li je loše uradila prijemni i koliko loše – „neću se
upisati u željenu školu loše” ili „zaglaviću u državnom koledžu” loše.
Zapitao se kako je imati mozak koji ne zna sve odgovore. Zapitao se da
li da joj priđe i da je uteši. Zapitao se da li bi prihvatila da je teši klinac
njegovog uzrasta. Verovatno bi mu rekla da je ameba i da je ostavi na
miru. Zapitao se nad načinom na koji se kanta za smeće pomerila – u
njemu je bilo nečeg jezivog. Shvatio je (sa snagom otkrovenja) da je
život u osnovi jedan dugi prijemni ispit na kom imate desetine, umesto
četiri ili pet izbora, uključujući i sranja kao što su ponekad i možda da,
možda ne.”
Majka je mahala. Odmahnuo je i potrčao ka automobilu. Pitala ga je
šta misli, kako je uradio prijemni, kad je seo i vezao pojas.
„Razbio sam”, rekao je Luk. Počastio ju je najširim osmehom, ali
nije mogao da izbaci crvenokosu iz glave. Plakanje je bilo gadno, ali
način na koji je klonula kad joj je ukazao na grešku u jednačini – kao
cvet na letnjoj žezi – bio je gori.
Pokušao je da ne misli o tome, ali od toga nije bilo ništa. Pokušajte
da ne mislite o polarnom medvedu, rekao je Fjodor Dostojevski, pa će
vam prokletinja svakog časa padati na pamet.
„Mama?”
„Šta je?”
„Misliš li da je sećanje blagoslov ili prokletstvo?”
Nije morala da razmišlja o tome; bog sveti zna čega se sve sećala. „I
jedno i drugo, dragi moj.”

Crni džip je u dva sata, jednog junskog jutra, skrenuo na Vajldersmut

drajv u predgrađu na severu Mineapolisa. Tim Džejmison je u to vreme
obilazio glavnu ulicu Duprea kao noćni kucač. To je bilo šašavo ime za
ulicu; Luk i njegov prijatelj Rolf zvali su je Vajldersmuči1 drajv, zato što
je ime tako zvučalo još šašavije i zato što su obojica žarko želeli da
cmoknu neku devojku.
U džipu su bili muškarac i dve žene. Zvao se Deni; a one Mišel i
Robin. Deni je vozio. Isključio je farove na polovini vijugave, tihe ulice.
Zaustavio se pored trotoara i isključio motor. „Jeste li sigurni da ovaj
nije TP? Zato što nisam poneo kapu od limene folije.”
„Ha-ha”, rekla je Robin, savršeno ravnim glasom. Sedela je pozadi.
„On je samo prosečni TK”, rekla je Mišel. „Ništa zbog čega bih se
preterano uzbuđivala. Hajdemo na posao.”
Deni je otvorio konzolu između dva prednja sedišta. Uzeo je
mobilni koji je ličio na izbeglicu iz devedesetih: debelo, četvrtasto telo i
kratka, zdepasta antena. Dao ga je Mišel. Otvorio je lažno dno konzole
dok je ona ukucavala broj. Izvadio je tanke rukavice od lasteksa, dva
„gloka 37” i bocu koja je, ako je suditi po etiketi, sadržala osveživač
vazduha. Predao je jedan pištolj Robin. Drugi je zadržao za sebe. Dao je
bocu spreja Mišel.
„Hajdemo, veliki time, hajdemo”, pevušio je dok je navlačio
rukavice. „Rubin-crveni, Rubin-crveni, tako se zove.”
„Prekini s tim srednjoškolskim proseravanjem”, oglasila se Mišel.
Progovorila je u telefon naslonjen na rame, da bi mogla da navuče
rukavice: „Sajmondse, čuješ li me?”
„Čujem te”, rekao je Sajmonds.
„Ovde Rubin-crveni. Stigli smo. Isključi sistem.”
Čekala je, slušajući Džerija Sajmondsa na drugoj strani veze.
Konzole „devolt” alarma ugasile su se u hodniku i kuhinji doma
Elisovih u kom su Luk i njegovi roditelji spavali. Mišel je javljeno da
krene. Podigla je palčeve prema članovima tima. „U redu je. Sve je
spremno.”
Robin je prebacila torbu s neophodnim stvarima preko ramena.
Ličila je na žensku tašnu srednje veličine. Svetla u džipu nisu se upalila
kad su izašli. Vozilo je imalo tablice državne policije Minesote. Išli su u
koloni po jedan između kuće Elisovih i Destinovih (u kojoj je Rolf
spavao, nadajući se da će sanjati vruće cmakanje). Ušli su kroz kuhinju.
Robin je ušla prva, zato što je imala ključ.
Zastali su pokraj pećnice. Robin je iz torbe izvadila dva mala
prigušivača i tri kompleta naočara za noćno izviđanje, s elastičnim
trakama. Zbog naočara su zaličili na insekte, ali je senovita kuhinja
izgledala svetio. Deni i Robin zašrafili su prigušivače. Mišel je krenula
kroz dnevnu sobu, ka hodniku i stepenicama.
Kretali su se hodnikom na spratu sporo, ali prilično samopouzdano.
Tepih im je prigušivao korake. Deni i Robin zastali su ispred prvih
zatvorenih vrata. Mišel je nastavila prema drugim. Osvrnula se prema
partnerima i gurnula sprej ispod pazuha da bi mogla da podigne obe
šake, s raširenim prstima: dajte mi deset sekundi. Robin je klimnula.
Odgovorila je podignutim palčevima.
Mišel je otvorila vrata i ušla u Lukovu spavaću sobu. Šarke su tiho
škripnule. Oblik u postelji (ništa se nije videlo, izuzev nešto kose) blago
se promeškoljio i umirio. Dete bi u dva ujutru trebalo da bude u
najdubljoj fazi noćnog sna, neosetljivo za svet, ali ovo očigledno nije
bilo. Možda genijalna deca ne spavaju isto kao obična, ko bi ga znao?
Mišel Robertson sigurno ne. Na zidovima su bila dva postera. Videla ih
je kao na dnevnom svetlu pomoću specijalnih naočara. Na jednom je
bio dečak na skejtbordu u letu, savijenih kolena i raširenih ruku. Na
drugom su bili Ramonsi, pank grupa koju je Mišel slušala dok je bila u
srednjoj. Pomislila je da su sad svi mrtvi, i da su otišli na veliku Rokavej
plažu na nebu.
Zakoračila je preko sobe. Brojala je u sebi: četiri... pet...
Na šest je bokom udarila u dečakov sto. Na njemu je bio neki trofej.
Prevrnuo se. Nije napravio veliku buku, ali se dečak okrenuo na leđa i
otvorio oči. „Marna?”
„Naravno”, rekla je Mišel. „Šta god želiš.”
Videla je začetak uzbune u dečakovim očima, i kako otvara usta da
nešto kaže. Zadržala je dah i ispustila mlaz iz boce s razdaljine od pet
centimetara od dečakovog lica. Ugasio se kao sijalica. Uvek se tako
gase. I bude se bez mamurluka, šest ili osam sati kasnije. Bolji život
pomoću hemije, pomislila je Mišel. Brojala je sedam... osam... devet...
Deni i Robin su na deset ušli u Herbovu i Ajlininu sobu. Odmah su
se suočili s problemom: žena nije bila u krevetu. Vrata kupatila bila su
otvorena i crtala su trapezoid svetlosti po podu. Bilo je previše svetio
za naočari. Skinuli su ih i ispustili na pod od ispoliranih dasaka.
Dvostruki udarac jasno se čuo u tihoj sobi.
„Berbe?” začuo se tihi glas iz kupatila. „Jesi li prevrnuo čašu s
vodom?”
Robin je krenula ka krevetu. Potegla je „glok” s pojasa na leđima,
dok je Deni išao ka vratima kupatila, ne trudeći se da priguši korake.
Bilo je prekasno za to. Stajao je pored njih, s pištoljem u visini lica.
Na jastuku na ženinom delu kreveta raspoznavalo se ulegnuće,
otisak njene glave. Robin ga je postavila preko muškarčevog lica i
ispalila hitac. „Glok” je načinio tihi, kašljucavi zvuk, ništa više od toga.
Ostavio je malu smeđu mrlju na jastuku.
Ajlin je izašla iz kupatila. Izgledala je zabrinuto. „Herbe? Da li si d...”
Videla je Denija. Uhvatio ju je za gušu, prislonio „glok” na
slepoočnicu i povukao obarač. Čuo se još jedan tihi, kašljucavi zvuk.
Kliznula je na pod.
Herb Elis se za to vreme bacakao nogama, gužvajući meku i
mirišljavu posteljinu pod kojom su on i pokojna žena spavali. Robin je
ispalila još dva hica u jastuk. Drugi je bio prasak umesto kašljucanja, a
treći još glasniji.
Deni je sklonio jastuk. „Jesi li previše puta gledala Kuma? Bože,
Robin, ostao je bez pola glave. Šta će pogrebnik da radi s njim?”
„Posao je obavljen, to je bitno.” Jednostavno, nije volela da ih gleda
dok ih ubija. Nije volela da gleda kako ih svetlost napušta.
„Moraš da se pribereš, curo. Treći je bio glasan. Požurimo.”
Podigli su naočari i krenuli u dečakovu sobu. Deni je podigao Luka.
To nije bio problem, klinac nije imao više od četrdeset pet kilograma.
Cimnuo je bradom, da bi dao do znanja ženama da krenu. Izašli su kao
što su došli, kroz kuhinju. U susednoj kući nije bilo svetla (čak ni treći
hitac nije biopreterano glasan), niti se išta čulo, izuzev cvrčaka i
dalekih sirena, možda čak u Sent Polu.
Mišel je koračala na čelu kratke kolone između dve kuće. Osmotrila
je ulicu i dala znak ostalima da nastave. Deni Vilijams je mrzeo ovaj deo
operacije. Da je neki tip koji pati od nesanice u ovo doba noći pogledao
kroz prozor i video troje ljudi na komšijskom travnjaku, izgledali bi
sumnjivo. Ako bi jedan od njih nosio nešto što liči na telo, izgledali bi
veoma sumnjivo.
Ali Vajldersmut drajv – imenovan po davno preminulom ugledniku
iz Gradova blizanaca2 – čvrsto je spavao. Robin je otvorila zadnja vrata
džipa, okrenuta pločniku. Ušla je u vozilo i ispružila ruke. Deni joj je
uručio dečaka. Privila je Luka uza se. Dečakova glava ljuljala se na
njenom ramenu. Pipala je u potrazi za pojasom.
„Bljak, balavi”, rekla je.
„Da, onesvešćeni ljudi to rade”, rekla je Mišel i zatvorila zadnja
vrata. Sela je pored vozača. Deni je seo za volan. Mišel je spakovala
pištolje i sprej, dok je Deni polako vozio dalje od doma Elisovih.
Uključio je farove, nadomak prve raskrsnice.
„Pozovi”, rekao je.
Mišel je otkucala isti broj. „Ovde Rubin-crveni. Imamo paket, Džeri.
Na aerodrom ćemo stići za dvadeset pet minuta. Aktiviraj sistem.”
Alarm se uključio u domu Elisovih. Kad policija stigne, zateći će dva
mrtvaca i jedno nestalo lice. Dečak će biti najlogičniji sumnjivac.
Saznaće da je briljantan, a takvi su malo šašavi, zar ne? Malo nestabilni?
Ispitaće ga, kad ga pronađu. A pronaći će ga, pre ili kasnije. Deca mogu
da beže, ali čak ni ona briljantna ne mogu da se sakriju.
Ne mogu dugo.

7
Luk se probudio. Setio se sna koji je usnio. Nije bio prava noćna mora,
ali nije bio prijatan. Nepoznata žena bila je u njegovoj sobi. Nagnula se
preko njegovog kreveta. Plava kosa padala joj je oko lica. Rekla je:
Naravno, šta god želiš. Kao devojka na nekom od porno-klipova koje je
pokatkad gledao s Rolfom.
Uspravio se u sedeći položaj. Isprva je mislio da se našao usred
drugog sna. Bio je u svojoj sobi – iste plave tapete, posteri, radni sto s
trofejom Lige petlića – ali gde je prozor? Prozor s pogledom na Rolfovu
kuću je nestao.
Čvrsto je sklopio oči. Naglo ih je otvorio. Ništa se nije promenilo. U
sobi bez prozora i dalje nije bilo prozora. Hteo je da se uštine, ali bi to
bio kliše. Umesto toga se udario prstima po obrazu. Sve je ostalo isto.
Izašao je iz kreveta. Njegova odeća bila je na stolici, na kojoj ju je
mama ostavila sinoć – veš, čarape i majica na sedištu, farmerke na
naslonu. Polako ih je obukao, gledajući na mesto na kom je trebalo da
bude prozor. Zatim je seo da bi obuo patike. Njegovi inicijali bili su sa
strane, TE. To je bilo u redu, ali je srednja horizontalna crta na E bila
predugačka. Bio je siguran u to.
Okrenuo ih je. Tražio je prljavštinu s ulice na đonovima i nije ništa
našao. Sad je bio sasvim siguran. Ovo nisu njegove patike. I previše
čiste pertle bile su pogrešne. Ipak su savršeno odgovarale.
Zapitao se da li je poludeo. Da li je samo pukao kao dete u strašnom
filmu koji je napisao i režirao M. Najt Šajamalan. Zar deca s
visokorazvijenim mozgom nisu sklona nervnim slomovima? Ali nije
bio lud. Bio je isti kao sinoć, kad je otišao na spavanje. U filmu bi ludo
dete mislilo da je razumno – to bio bio Šajamalanov obrt – ali je, prema
knjigama iz psihologije koje je Luk pročitao, većina ludaka znala da je
luda. On nije.
Kao mali (s pet, umesto s dvanaest godina) prošao je kroz pomamu
skupljanja političkih bedževa. Otac mu je rado pomogao da napravi
zbirku, zato što je većina bedževa mogla da se jeftino pazari na Ibeju.
Bio je naročito očaran (iz njemu nedokučivih razloga) bedževima
kandidata koji su izgubili na predsedničkim izborima. Groznica ga je
prošla. Većina bedževa je sad verovatno uskladištena na teško
dostupnom delu tavana, ali je spasao jedan. Služio mu je kao talisman.
Na njemu je bio plavi avion, opkoljen rečima KRILA ZA VILKIJA. Vendel
Vilki kandidovao se za predsednika protiv Frenklina Ruzvelta 1940.
godine, ali je teško poražen. Pobedio je u samo deset država i osvojio
osamdeset dva elektorska glasa.
Stavio je taj bedž u pehar Lige petlića. Potražio ga je, ali ga nije
našao.
Zatim je prišao posteru Tonija Houka. Izgledao je kako treba, ah
nije bio. Mala poderotina na levoj strani je nestala.
Patike nisu bile njegove, a ni poster. I Vilkijev bedž je nestao.
Ovo nije bila njegova soba.
Nešto mu je zalepršalo u grudima. Nekoliko puta duboko je
udahnuo da bi pokušao da obuzda neprijatno osećanje. Prišao je
vratima i dohvatio kvaku. Bio je siguran da će brava biti zaključana.
Nije bila, ali hodnik iza vrata nije nimalo ličio na onaj u kući, u kojoj
je živeo dvanaest i kusur godina. Bio je od jeftinih blokova, umesto
drvenih panela. Blokovi su bili omalani bledom industrijski zelenom
bojom. Preko puta vrata bio je poster s troje dece Lukovog godišta.
Trčali su preko polja s visokom travom. Jedno je bilo zamrznuto usred
skoka. Bila su luda ili mahnito srećna. Poruka na dnu postera JOŠ
JEDAN DAN U RAJU sugerisala je ono drugo.
Izašao je iz sobe. Hodnik se na desnoj strani završavao dvokrilnim
vratima, sa šipkama za guranje. Levo od njega, tri metra od još jednih
dvokrilnih vrata je bila devojčica. Sedela je na podu. Nosila je zvoncare
i košulju širokih rukava. Bila je crna. Pušila je cigaretu, iako je izgledala
kao Lukova vršnjakinja.

Gospođa Sigsbi sedela je za svojim stolom, gledajući kompjuter. Nosila

je poslovni kostim, sašiven po meri, koji nije skrivao njenu izuzetno
mršavu građu. Seda kosa bila joj je savršeno počešljana. Doktor
Hendriks je stajao pored njenog ramena. Dobro jutro, Strašilo, pomislio
je, iako to nikad ne bi rekao.
„Pa”, rekla je gospođa Sigsbi, „evo ga. Najnovija pridošlica. Lukas
Elis. Leteo je mlažnjakom prvi i poslednji put u životu, a da to nije znao.
Po svim podacima je popriličan genije”.
„Neće to dugo biti”, rekao je doktor Hendriks. Nasmejao se na za
njega karakteristični način. Izdisao je, a zatim udisao dok se smejao, pa
je njegov smeh ličio na njakanje. Tehničari su mu nadenuli nadimak
Donki Kong, zahvaljujući tom smehu, izuzetnoj visini (imao je 205
centimetara) i isturenim zubima.
Okrenula se. Oštro ga je odmerila. „To su naši štićenici. Neukusne
šale ovde nisu na ceni, Dene.”
„Izvini.” Želeo je da doda: Ali koga zavlačiš, Sigsbijeva?
Izgovoriti tako nešto bilo bi nepristojno, da i ne govorimo da je
pitanje u najboljem slučaju bilo retoričko. Znao je da nikog ne zavlači, a
ponajmanje sebe. Sigsbijeva je bila kao onaj nepoznati nacistički
šaljivdžija koji je došao na sjajnu ideju da postavi natpis Arbeit macht
frei, rad oslobađa, na ulazu u Aušvic.
Gospođa Sigsbi držala je prijemni obrazac novog dečaka. Hendriks
je zalepio kružnu ružičastu nalepnicu u gornjem desnom uglu. „Jeste li
išta naučili od ružičastih, Dene? Išta živo?”
„Znaš da jesmo. Videla si rezultate.”
„Jesam, ali da li si doznao išta upotrebljivo?”
Rozalinda je promolila glavu u kancelariju, pre nego što je dobri
doktor stigao da odgovori. „Imam papire za vas, gospođo Sigsbi.
Imamo još petoro novih. Znam da su na vašem spisku, ali napredujemo
brže od planiranog.”
Gospođa Sigsbi je izgledala zadovoljno. „Svih pet danas? Sigurno
živim valjano.”
Hendriks (ili Donki Kong) pomislio je: Ne možeš da kažeš živim
ispravno, zar ne? Neki šav bi ti pukao.
„Samo dvoje danas” rekla je Rozalinda. „U stvari noćas. Smaragdni
tim. Troje sutra, od Opalnog. Četvoro su TK. Jedan je TP, i taj je izuzetan
ulov. Devedeset tri nanograma BDNF-a.3
„Ejveri Dikson, jelda?” rekla je gospođa Sigsbi. „Iz Solt Lejk Sitija.”
„Iz Orema” ispravila je Rozalinda.
„Mormon iz Orema”, rekao je doktor Hendriks, s karakterističnim
magarećim smehom.
On je izuzetan ulov, pomislila je gospođa Sigsbi. Na njegovim
papirima neće biti ružičaste nalepnice. Previše je dragocen za tako
nešto. Minimalne injekcije, da se ne bi rizikovali napadi i nikakva
iskustva bliska davljenju. Ne s BDNF-om od preko 90.
„To su sjajne vesti. Odista sjajne. Donesite mi fascikle. Stavite ih na
moj sto. Jeste li ih poslali imejlom?”
„Naravno.” Rozalinda se osmehnula. Svet je krenuo putem
elektronike, ali je ona znala da gospođa Sigsbi više voli papir od
piksela; u tom smislu pripadala je staroj školi. „Doneću ih što je pre
moguće.”
„Donesi i kafu, molim te. Takođe što je pre moguće.”
Gospođa Sigsbi se okrenula ka doktoru Hendriksu. Pušta stomak
iako je toliko visok, pomislila je. Kao doktor, trebalo bi da zna koliko je
to opasno, pogotovo za čoveka njegove visine, čiji vaskularni sistem
sigurno radi pod većim opterećenjem. Ali medicinari najviše
prenebregavaju medicinska pravila.
Ni gospodin Sigsbi ni Hendriks nisu bili TP, ali su u tom trenutku
delili istu misao: koliko lakše bi sve ovo bilo da su naklonjeni jedno
drugom, umesto što se preziru. Gospođa Sigsbi se nagnula nazad da bi
se obratila doktoru koji se nadnosio nad nju, kad su ponovo ostali sami
u kancelariji. „Slažem se da inteligencija mladog gospodine Elisa nije
bitna za naš rad u Institutu. Mogao bi da ima i IQ od 75. Ona je razlog
zbog kog smo ga uzeli nešto ranije. Primljen je ne u jednu, već u dve
najkvalitetnije obrazovne ustanove – MIT i Emerson.”
Hendriks je zatreptao. „U dvanaestoj?”
„Upravo tako. Ubistvo njegovih roditelja i njegov nestanak naći će
se u vestima, ali ne u onim velikim, van Gradova blizanaca. Ipak će
ustalasati internet nedelju-dve dana. Njegov nestanak bio bi mnogo
veća vest da je stigao da ostavi traga u bostonskoj akademskoj
zajednici. Klinci poput njega lako stižu do televizijskih vesti, obično u
udarnim terminima. I šta ja uvek kažem, doktore?”
„Da je u našem poslu odsustvo vesti dobra vest.”
„Tako je. U savršenom svetu ostavili bismo ga na miru. Imamo
dovoljno TK-a.” Kucnula je po ružičastom kružiću na formularu. „Ovo
pokazuje da nema bogzna kako visok BDNF. Samo...”
Nije morala da dovrši rečenicu. Neke robe su sve ređe. Slonove
kljove. Tigrovo krzno. Rogovi nosoroga. Retki metali. Čak i nafta. Tom
spisku mogu se dodati i specijalna deca, čije izuzetne osobine nemaju
nikakve veze s koeficijentom inteligencije. Još petoro će stići ove
nedelje. Među njima će biti i Dikson. To je veoma dobar ulov, ali bi pre
dve godine imali tridesetoricu.
„Pogledaj”, rekla je gospođa Sigsbi. Novopridošli dečak je na
njihovom ekranu prilazio najstarijem rezidentu Prednje polovine.
„Upoznaće ’preterano pametnu za njeno dobro’ Bensonovu.
Predstaviće mu pregled situacije, ili neku verziju toga.”
„Još je u Prednjoj polovini”, rekao je Hendriks. „Trebalo bi da je
proglasimo jebenim odborom za doček.”
Gospođa Sigsbi počastila ga je najledenijim osmehom. „Bolje nju
nego tebe, doco.”
Hendriks je spustio pogled. Hteo je da kaže: Iz ptičje perspektive
vidim koliko brzo ti se kosa proređuje, Sigersova. To je posledica tvoje
slabe ali dugovečne anoreksije. Skalp ti je ružičast kao oko albino zeca.
Mnogo toga je želeo da kaže gramatički savršenoj glavnoj
administratorki Instituta, bez sisa, ali nikad nije. To ne bi bilo mudro.

U hodniku od jeftinih blokova bilo je mnogo vrata i postera. Devojčica

je sedela ispod onog na kom su se crni dečak i devojčica, spojenih čela,
bezumno kezili. Ispod slike je pisalo BIRAM DA BUDEM SREĆAN!
„Ovaj ti se sviđa?”, rekla je crna devojčica. Izbliza je video da je
cigareta među njenim usnama zapravo slatkiš. „Napisala bih BIRAM DA
BUDEM USRANA, ali bi mi oduzeli olovku. Ponekad gledaju kroz prste,
ali ponekad ne. Problem je što nikad ne možeš da znaš kako će
reagovati.”
„Gde sam?”, pitao je Luk. „Kakvo je ovo mesto?” Bio je na ivici plača.
Verovatno zbog dezorijentacije.
„Dobro došao u Institut”, rekla je.
„Jesmo li u Mineapolisu?”
Nasmejala se. „Teško. I više nismo u Kanzasu, Toto. U Mejnu smo.
Bogu iza nogu. Tako misli Morin.”
„U Mejnu?” Zavrteo je glavom, kao da je dobio udarac u čelo. „Jesi li
sigurna?”
„Jašta sam. Mnogo si beo, beli dečače. Mislim da bi trebalo da
sedneš, pre nego što se srušiš.”
Seo je, pomažući se jednom rukom, zato što su noge odbijale da se
saviju. To je više ličilo na pad.
„Bio sam kod kuće”, rekao je. „Bio sam kod kuće. Probudio sam se
ovde. U sobi koja liči na moju, ali nije moja.”
„Znam”, rekla je. „Šokiran si, jelda?” Gurnula je ruku u džep
pantalona i izvadila kutiju. Na njoj je bila slika kauboja koji vitla lasom.
UHVATI SLATKE CIGARETE, pisalo je na poklopcu. PUŠI KAO TATA!
„Hoćeš li jednu? Malo šećera dobro će činiti tvom umu. Meni uvek
pomaže.”
 Luk je uzeo paklicu i podigao poklopac. U njoj je bilo šest cigareta.
Svaka je imala crveni vrh, koji je imitirao žar. Uzeo je jednu. Stavio ju je
usta i odgrizao polovinu. Slatki ukus ispunio mu je usta.
„Nikad nemoj da radiš to s pravim cigaretama”, rekla je. „Nemaju ni
izbliza tako dobar ukus.”
„Nisam znao da ih još prodaju na ovaj način”, rekao je.
„Sigurna sam da ove ne prodaju”, rekla je. „Puši kao tata? Mora da se
šališ? Sigurno su prastare. Imaju neke otkačene stvari u kantini.
Uključujući prave cigarete, ako možeš da veruješ. ’Lakije’, ’Ćesterfilde’ i
’kamele’, kao u starim filmovima na Tarner klasiku. U iskušenju sam da
ih probam, ali koštaju mnogo žetona.”
„Prave cigarete? Ne misliš na ove za decu?”
„Ovde i nema nikog izuzev dece. I nema ih mnogo u Prednjoj
polovini. Morin kaže da će još njih doći. Ne znam otkud joj informacije,
ali su obično pouzdane.”
„Cigarete za decu? Šta je ovo? Ostrvo zadovoljstva?” Nije se osećao
naročito zadovoljno.
To ju je raskravilo. „Kao u Pinokiju! Ta ti je dobra!” Podigla je ruku.
Luk joj je dao petaka. Bilo mu je malo bolje. Nije znao zašto.
„Kako se zoveš? Ne mogu da te stalno zovem beli dečak. To je
prilično rasistički.”
„Luk Elis. A kako se ti zoveš?”
„Kališa Benson.” Podigla je prst. „Vodi računa o onom što ću ti reći,
Luk. Možeš da me zoveš Kališa, ili Ša. Samo nemoj da me zoveš Ortak.”
„Zašto ne?” Još je pokušavao da dođe sebi. I nije uspevao. Nije bio ni
blizu uspeha. Pojeo je drugu polovinu cigarete, onu s lažnim žarom na
vrhu.
„Zato što Hendriks i njegove pogane kolege to govore kad ti daju
injekcije ili izvode testove. ’Zabiću ti iglu u ruku. To će te boleti, ali budi
dobar ortak. Uzeću ti bris iz grla, zbog čega ćeš krkljati kao jebeni crv,
ali budi dobar ortak. Potopićemo te u rezervoar, a ti zadrži dah i budi
dobar ortak.’ Zato ne možeš da me zoveš Ortak.”
Luk nije polagao mnogo pažnje na priču o testovima, kojom će se
kasnije pozabaviti. Usredsredio se na reč jebeni. Čuo ju je iz usta
velikog broja dečaka (Rolf i on često su je koristili kad su bili napolju).
Čuo ju je od crvenokose lepotice koja je možda pala na prijemnom, ali
nikad od devojčice njegovih godina. Pretpostavljao je da to znači da je
vodio ugodan, zaštićen život.
Spustila je ruku na njegovo koleno, što je izazvalo blago peckanje.
Iskreno mu se obratila: „Poslušaj moj savet i budi dobar ortak, bez
obzira na to koliko loše bude bilo, bez obzira na to šta ti nabiju u grlo ili
u dupe. Ne znam za rezervoar, zato što nikad nisam bila u njemu, ali
sam sigurna da ćeš ostati u Prednjoj polovini, dokle god te budu
testirali. Ne znam i ne želim da znam šta se dešava u Zadnjoj polovini.
Ali znam da je ona kao zamka za bubašvabe – deca ulaze u nju, ali ne
izlaze. Ne vraćaju se ovamo, nikako.”
Osvrnuo se za sobom. U hodniku je bilo mnogo motivacionih
postera, i mnogo vrata, osam ili više na obe strane. „Koliko dece je
ovde?”
„Petoro, uključujući i nas dvoje. U Prednjoj polovini nikad nije
gužva, ali sad liči na grad duhova. Deca dolaze i odlaze.”
„Kad već govorimo o Mikelanđelu”, promrmljao je Luk.
„Šta?”
„Ništa. Šta...”
Jedno krilo dvokrilnih vrata na bližem kraju hodnika se otvorilo.
Pojavila se žena u braon haljini, okrenuta leđima. Zadnjicom je gurala
vrata, dok se borila s nečim. Kališa je hitro ustala. „Zdravo, Morin. Drži
se, devojko. Mi ćemo ti pomoći.”
Luk je ustao i krenuo za Kališom, pošto je rekla mi, umesto ja.
Izbliza je video da je braon haljina u stvari uniforma kakvu čistačice
nose u otmenom hotelu – srednje otmenom, zato što nije imala rojti ili
drugih ukrasa. Sredovečna žena pokušavala je da prevuče korpu s
vešom preko metalnog praga između hodnika i velike prostorije, koja
je ličila na salon. U njoj je bilo stolova, stolica i prozora koji su
propuštali blistavu sunčevu svetlost. Tu je bio i televizor veličine
filmskog ekrana. Kališa je otvorila druga vrata, da bi napravila više
mesta. Luk je uhvatio korpu za veš (sa strane je pisalo DANDUKS).
Pomogao je ženi da je prevuče u ono o čemu je počeo da razmišlja kao
o hodniku spavaonice. U korpi je bilo posteljine i peškira.
„Hvala, sine”, rekla je. Bila je prilično stara, s dosta sedina u kosi.
Izgledala je umorno. Na pločici iznad mlohave leve dojke pisalo je
MORIN. Odmerila ga je. „Ti si novi. Luk, jelda?”
„Luk Elis. Otkud znate?”
„Viđela sam tvoje ime na dnevnom rasporedu.” Izvadila je svijeni
komad papira iz džepa suknje. Zatim ga je vratila unutra.
Luk je pružio ruku, zato što je tako vaspitan. „Drago mi je što smo
se upoznali.”
Morin ju je stisnula. Delovala je pristojno. Bilo mu je drago što su se
upoznali. Ali nije mu bilo drago što je ovde. Plašio se i brinuo za
roditelje, kao i za sebe. Sigurno im nedostaje. Pomisao da su poverovali
da je pobegao od kuće bila je krajnje neprijatna, ali do kakvog zaključka
su mogli doći kad su zatekli praznu spavaću sobu svog sina? Policija će
uskoro krenuti u potragu za njim, ako već nije. Ah tražiće ga daleko
odavde, ako Kališa ima pravo.
Morinin dlan bio je topao i suv., Ja sam Morin Alvorson. Spremačica
i devojka za sve. Održavaću tvoju sobu.”
„Ne pravi joj mnogo posla”, rekla je Kališa, s opominjućim
pogledom.
Morin se osmehnula. „Tako si slatka, Kališa. Ovaj momak neće biti
neuredan kao onaj Niki. Liči na Pigpena iz stripova o Snupiju i Čarliju
Braunu. Je li u svojoj sobi? Nisam ga videla na igralištu s Džordžom i
Ajris.”
„Znaš kakav je Niki”, rekla je Kališa. „Kaže da je rano ustao ako se
probudi pre jedan po podne.”
„U tom slučaju pospremiću druge sobe, ali doktori ga očekuju oko
jedan. Probudiće ga ako dotle ne ustane. Drago mi je što smo se
upoznali, Luk.” Nastavila je svojim putem. Gurala je korpu umesto da je
vuče.
„Hajdemo”, rekla je Kališa i uhvatila Luka za ruku. Ponovo je osetio
peckanje, uprkos zabrinutosti za roditelje.
Povukla ga je ka salonu. Hteo je da prouči prostoriju, pogotovo
automate za prodaju (prave cigarete, je li to moguće?), ali mu se Kališa
unela u lice čim su se vrata zatvorila za njim. Izgledala je ozbiljno,
gotovo besno.
„Ne znam koliko dugo ćeš biti ovde – kao što ne znam koliko dugo
ću ja biti – ali za to vreme budi pristojan s Morin, jel’ važi? Ovo mesto
puno je poganih nitkova, ali ona nije kao oni. Ona je dobra. I ima
probleme.”
„Kakve probleme?” Pitao je najviše iz pristojnosti. Gledao je kroz
prozor, na ono što je moralo biti igralište. Video je dečaka i devojčicu,
verovatno svoje vršnjake. Možda su bili malo stariji.
„Kao prvo, misli da je bolesna, ali ne želi da ide kod doktora zato što
ne može da priušti bolovanje. Zarađuje samo četrdeset hiljada godišnje,
a ima dva puta veće dugove. Možda i veće. Njen suprug ih je nagomilao
i zbrisao. A dug je sve veći. Zbog kamata.”
„Vig”, rekao je Luk. „Moj tata to tako zove. To je skraćenica od
vigoriš, ukrajinske reci za profit ili dobitak. To je razbojnički izraz. Tata
kaže da su kompanije koje izdaju kreditne kartice uistinu razbojničke
družine. Zasnivaju se na nečuvenim kamatama, on ima...”
„Šta ima? Pravo?”
„Da.” Prestao je da gleda decu na igralištu, verovatno Džordža i
Ajris. Okrenuo se ka Kališi. „Poverila ti je sve te stvari? Detetu? To znači
da si stručnjak za intrapersonalne odnose.”
Kališa je izgledala iznenađeno. Zatim se nasmejala. To je bio
raskošan smeh. Smejala se s rukama na bokovima i zabačenom
glavom. Činio ju je sličnijom ženi nego detetu. „Interpersonalni odnosi!
Imaš bogat rečnik, Luki!”
„Intra, a ne inter” rekao je. „Izuzev ako se ne sastaješ s grupom, da
bi im zahvalila, da bi ih posavetovala, ili nešto slično.” Nastavio je,
posle kraće pauze. „To je bila, hm, šala.” I to neuspela. Šala kakvu
smišljaju bubalice.
Dva puta ga je procenjivački odmerila od glave do pete. Ponovo je
osetio ono prijatno peckanje. „Koliko si pametan?”
Pomalo postiđeno je slegnuo ramenima. U redovnim prilikama nije
se pravio važan – to je bio najgori način na svetu za sklapanje
prijateljstva i uticanje na ljude – ali je sad bio uznemiren, zbunjen,
zabrinut i (mogao bi da prizna) strahovito zaplašen. Bilo mu je sve teže
da ne označi ovo iskustvo rečju kidnapovanje. Naposletku, bio je klinac.
Zaspao je, da bi se probudio hiljadama kilometara od kuće, ako je
Kališa govorila istinu. Da li su roditelji dopustili da ode bez roptanja, ili
su pružili otpor? Nije verovao u to. Nije znao šta mu se desilo, ali se
nadao da su spavali dok se to dešavalo.
„Pretpostavila bih da si prilično prokleto pametan. Da li si TP ili TK?
Mislim da si TK.”
„Ne znam o čemu govoriš.”
Izuzev što je možda znao. Pomislio je na način na koji su tanjiri
pokatkad zveckali u kuhinjskim ormarićima i kako bi se vrata spavaće
sobe ponekad sama od sebe otvorila ili zatvorila i kako se poslužavnik
trzao u Roket pici. Kao i na kantu za smeće koja se pomerila sama od
sebe na dan polaganja prijemnog ispita.
„TP je telepatija. TK je...”
„Telekineza.”
Osmehnula se i pokazala prstom na njega. „Ti si zaista pametno
dete. Telekineza, tako je. Ti si ili jedno ili drugo. Navodno niko nije i
jedno i drugo – tako kažu tehničari, ja sam telepata.” Rekla je to s
izvesnim ponosom.
 „Čitaš misli”, rekao je Luk. „Naravno. Svakog dana, a nedeljom dva
puta.”
„Šta misliš, otkud znam za Morin? Nikom nije govorila o svojim
problemima. Nije takva osoba. I ne znam pojedinosti, samo obrise.”
Nastavila je, posle kraćeg razmišljanja. „Hvatam i nešto o bebi. Nešto
iščašeno. Jednom sam je pitala ima li dece. Rekla je da ih nema.”
Slegnula je ramenima.
„Uvek sam to mogla – na mahove, a ne sve vreme – ali me to ne čini
superherojem. Pobegla bih odavde da raspolažem takvim moćima.”
„Jesi li ozbiljna?”
„Jesam, i evo prvog testa. Prvog od mnogih. Razmišljam o jednom
broju, od jedan do pedeset. Koji je to broj?”
„Ne znam.”
„Zaista? Ne pretvaraš se?”
„Uopšte se ne pretvaram.” Odšetao je do vrata na drugom kraju
sobe. Neki dečak napolju šutirao je na koš, dok je devojka skakala na
trambulini – ništa smelo, samo skokovi i poneki premet. Izgledalo je da
se ne zabavljaju, već da samo troše vreme. „Ova deca su Džordž i Ajris.”
„Jašta su.” Prišla mu je. „Džordž Ajls i Ajris Stanhoup. Oboje su TK-
ovi. TP-ovi su ređi. Hej, pametnjakoviću, je li to prava reč ili še kaže
retkiji?”
„Redi je u redu. Ipak bih se odlučio za retkije. Redi zvuči nekako
čudno.”
Razmišljala je o tome nekoliko sekundi. Ponovo se nasmejala i
pokazala prstom na njega. „Ta ti je dobra.”
„Možemo li da izađemo napolje?”
„Naravno. Vrata igrališta nikad se ne zaključavaju. Samo što nećeš
hteti da ostaneš napolju. Bube su jako agresivne u ovoj vukojebini. Naći
ćeš ’autan u ormariću s lekovima u kupatilu. Koristi ga. Preporučujem
ti da se kupaš u njemu. Morin kaže da će se situacija s insektima
popraviti kad se vilini konjici izlegu, ah nisam videla nijednog.”
„Jesu li oni dobra deca?”
„Džordž i Ajris? Naravno. Mislim da jesu. Hoću reći, nismo bogzna
kakvi prijatelji. Džordža poznajem samo nedelju dana. Ajris je došla
ovamo... hmm... pre otprilike deset dana. Nik je najduže ovde, posle
mene. Nik Vilholm. Ne tragaj za smislenim odnosom u Prednjoj
polovini, pametnjakoviću. Već sam ti rekla da deca dolaze i odlaze. I
niko od njih ne pominje Mikelanđela.”
„Koliko dugo si ovde, Kališa?”
 „Gotovo mesec dana. Ja sam starosedelac.”
„Pa, hoćeš li mi reći šta se ovde događa?” Klimnuo je ka deci
napolju. „Hoće li oni?”
„Reći ćemo ti ono što znamo, i ono što nam poslužitelji i tehničari
govore, ali sklona sam zaključku da su to uglavnom laži. Džordž oseća
isto. Ajris pak...” Nasmejala se. „Ona je kao agent Molder iz Dosijea X.
Ona želi da veruje.”
„U šta da veruje?”
Način na koji ga je pogledala – istovremeno mudar i tužan – ponovo
ga je nagnao da u njoj vidi odraslu osobu umesto deteta. „Veruje da je
ovo samo malo skretanje na velikom auto-putu života, i da će se na
kraju sve dobro završiti, kao u Skubi Duu.”
„Gde su tvoji roditelji? Kako si stigla ovamo?”
Pogled odrasle osobe je nestao. „Ne želim da govorim o tim
stvarima.”
„U redu.” Možda ni on nije hteo. Ne još.
„I ne brini ako Niki počne da viče kad ga upoznaš. Tako se oslobađa
pritiska, a neki od njegovih izliva su...” Nastavila je posle kraće pauze.
„Zanimljivi.”
„Ako ti tako kažeš. Hoćeš li mi učiniti uslugu?”
„Naravno, ako mogu.”
„Ne zovi me pametnjakovićem. Zovem se Luk. Koristi moje ime, je
1’ važi?”
„To mogu.”
Uhvatila ga je za zglob kad je posegnuo ka vratima.
„Još nešto, pre nego što izađemo. Okreni se, Luk.”
Poslušao je. Bila je nekoliko centimetara viša od njega. Nije znao da
će ga poljubiti dok to nije učinila. Poklopila mu je usne svojim. Čak mu
je na sekundu gurnula jezik između usana. To nije izazvalo samo
peckanje već punokrvni trzaj, kao da je zario prste u šteker. Prvi pravi
poljubac, i pravo cmakanje. Pomislio je (koliko god je mogao da misli
neposredno posle takvog iskustva) da bi Rolf bio tako ljubomoran.
Odmakla se od njega, sa zadovoljnim izrazom lica. „Ovo nije prava
ljubav, niti išta slično. Ne bih želela da to pomisliš. Nisam sigurna ni da
li je usluga, ali bi mogla biti. Prve nedelje po dolasku ovamo bila sam u
karantinu. Nije bilo injekcija za tačke.”
Pokazala je na poster na zidu, pored aparata sa slatkišima. Na
njemu je bio dečak u stolici. Veselo je pokazivao na gomilu šarenih
tačaka na belom zidu. Nasmejani doktor (bela bluza i stetoskop oko
vrata) stajao je s rukom na dečakovom ramenu. Iznad slike je pisalo:
INJEKCIJE ZA TAČKE! A ispod: ŠTO BRŽE IH VIDITE, BRŽE ĆETE SE
VRATITI KUĆI!
„Šta to znači, kog đavola?”
„To sad nije bitno. Moji roditelji bili su zakleti antivakcinaši. Dva
dana nakon dolaska u Prednju polovinu dobila sam ovčije boginje.
Kašalj, visoka temperatura, velike ružne crvene tačke, čitava priča.
Možda sam još malčice zarazna. Dobićeš boginje ako budeš imao sreće
i provesti nekoliko nedelja pijući sok i gledajući televiziju, umesto
bodenja iglama i magnetne rezonance.”
Devojčica ih je ugledala i mahnula. Kališa je odmahnula. Otvorila je
vrata pre nego što je Luk išta stigao da kaže. „Hajde. Izbriši taj
budalasti izraz i upoznaj Fokerove.”
 INJEKCIJE ZA TAČKE

Kališa je spustila ruke na Lukova ramena ispred vrata institutske

kantine i televizijskog salona. Privukla ga je sebi. Pomislio je – zapravo
se ponadao – da želi da ga ponovo poljubi. Umesto toga mu je šapnula u
uvo. Naježio se kad ga je usnama zagolicala po koži. „Govori o čemu
god hoćeš, samo ne pominji Morin, je l‘ važi? Mislimo da prisluškuju
samo povremeno, ali bolje je biti oprezan. Ne želim da upadne nevolje.”
Morin je spremačica, ali ko su oni? Luk nikad nije bio ovako
izgubljen, čak ni kao četvorogodišnjak, kad se na petnaest beskrajnih
minuta razdvojio od majke u Tržnom centru Amerika.
Insekti su ga okružili, baš kao što je Kališa predvidela. Oblaci malih
crnih buba kružili su mu iznad glave.
Sitni šljunak pokrivao je najveći deo igrališta. Predeo oko koša koji
je dečak po imenu Džordž nastavio da gađa bio je pokriven asfaltom,
dok je trambulina bila opkoljena sunđerastim materijalom, da bi
ublažila pad neopreznih vežbača. Video je teren za šaflbord, igralište za
badminton, vežbalište s konopcima, i nekoliko jarko obojenih valjaka,
od koji su deca mogla praviti tunele – iako ovde nije bilo dece koja bi ih
mogla koristiti. Video je ljuljaške, vrteške i tobogan. Na dugom
zelenom ormanu okruženom stolovima za piknik pisalo je IGRE I
OPREMA i MOLIMO VAS DA VRATITE ONO ŠTO STE UZELI.
Igralište je bilo okruženo najmanje tri metra visokom žičanom
ogradom. Luk je uočio kamere koje su ga snimale iz dva ugla. Bile su
prašnjave, kao da skoro nisu čišćene. Iza ograde nije bilo ničeg izuzev
šume, uglavnom borove. Po njenoj gustini zaključio je da je stara
osamdeset godina. Naišao je na formulu u knjizi Američko drveće, koju
je pročitao jednog subotnjeg popodneva kad je imao desetak godina.
Bila je prilično jednostavna. Nije morao da čita godove. Zamislite obim
jednog drveta, podelite ga s vrednošću broja pi da biste dobili prečnik,
zatim pomnožite taj broj s prosečnim faktorom rasta za
severnoameričke borove, koji je 4,5. Lako je izračunao starost šume i
još lakše izvukao zaključak da ovo drveće nije sečeno najmanje dve
generacije. Šta god da je Institut bio, nalazio se usred drevne, guste
šume, što znači da je bio usred pustoši. Što se samog igrališta tiče, prvo
što je pomislio o njemu bilo je da, ako je ikad postojalo zatvorsko
dvorište za decu uzrasta od šest do šesnaest godina, nije moglo da
izgleda drugačije od ovog.
Devojka – Ajris – videla ih je i mahnula. Dva puta je odskočila na
trambulini. Konjski rep je leteo zajedno s njom. Skočila je u stranu.
Dočekala se u elastičnoj pozi, s raširenim nogama i savijenim
kolenima. „Ša! Ko ti je to?”
„Ovo je Luk Elis” rekla je Kališa. „Jutros je stigao.”
„Zdravo, Luk.” Ajris mu je prišla i pružila ruku. Mršava devojka bila
je pet-šest centimetara viša od Kališe. Imala je prijatno, lepo lice.
Obrazi i čelo sijali su joj od mešavine znoja i sredstva za odvraćanje
insekata. „Ajris Stanhoup.”
Luk se rukovao s njom, svestan da su insekti – u Minesoti su ih zvali
ribice, nije znao kako ih ovde zovu – počeli da ga opsedaju. „Nije mi
drago što sam ovde, ali pretpostavljam da mi je drago što smo se
upoznali.”
„Ja sam iz Abilina, u Teksasu. A ti?”
„Ja sam iz Mineapolisa. To je u...”
„Znam gde je”, rekla je Ajris. „U zemlji milijardu jezera, ili tako
nešto.”
„Džordžu!”, povikala je Kališa. „Jesi li zaboravio na pristojnost,
mladiću? Dolazi ovamo!”
„Dolazim, ali čekaj. Ovo je važno.” Džordž je nagazio na liniju za
izvođenje slobodnih bacanja, prineo je loptu grudima, i progovorio
tihim, napetim glasom. „U redu, narode, sve se svelo na ovaj trenutak,
posle sedam teškom mukom dobijenih utakmica. Primiče se kraj
drugog produžetka. Vizardsi vode protiv Seltiksa za jedan poen i
Džordž Ajls, koji tek što je ušao u igru, ima priliku da izbori pobedu
izvođenjem slobodnih bacanja. Ako pogodi jedno, Vizardsi će
izjednačiti, ako pogodi oba, ući će u istoriju, i verovatno obezbediti
mesto u košarkaškoj Kući slavnih, a možda dobiti ’tesla kabriolet...”
„Moraćeš sam da ga doteraš”, rekao je Luk. „Tesla ne pravi
kabriolete, ne još.”
Džordž nije obraćao pažnju na novajlijinu upadicu. „Niko nije
očekivao da će se Ajls naći u ovoj situaciju, ponajmanje on sam. Napeta
tišina zavladala je u Kapital areni...”
„U tom času nekoje prdnuo!”, povikala je Ajris. Isplazila je jezik i
ispustila otegnuti, iskidani zvuk. „To je bila prava bomba! Jako
smrdljiva!”
„Ajls je duboko udahnuo... dva puta je udario loptom o parket, što je
njegov zaštitni znak...”
„Brbljivi Džordž ima veoma bogatu maštu”, rekla je Ajris Luku.
„Navići ćeš se na to.”
Džordž je pogledao na trojku. „Ajls baca gnevni pogled na
usamljenog navijača Seltiksa, koji ga dekoncentriše s mesta pored
sredine terena... to je devojka koja izgleda glupo i čudesno ružno...”
Ajris je ispustila još jedan lažni prdež.
„Ajls se okreće košu... Ajls šutira...”
Lopta je promašila ceo koš.
„Bože, Džordžu”, rekla je Kališa, „to je bio grozan šut. Izjednači
rezultat ili izgubi jebenu utakmicu, da bismo mogli da razgovaramo.
Ovaj momak ne zna šta mu se desilo.”
„Kao da mi znamo”, rekla je Ajris.
Džordž je savio kolena i šutnuo. Lopta se zakotrljala po obruču...
izgledalo je da će upasti... ali je pala pored koša.
„Seltiksi su pobedili, Seltiksi su pobedili!”, povikala je Ajris. Skočila je
kao navijačica i mahnula nevidljivom kićankom. „Sada dođi ovamo da
pozdraviš novo dete.”
Džordž im je prišao. Usput se branio od insekata. Bio je nizak i
zdepast. Luk je pomislio da će se samo u snovima naigrati košarke.
Imao je plave oči koje su Luka podsetile na filmove Pola Njumana i
Stiva Makvina, koje je voleo da gleda na TCM-u s Rolfom. Pozlilo mu je
kad se setio kako su ležali ispred televizora i jeli kokice..
„Vozdra. Kako se zoveš?”
„Luk Elis.”
„Ja sam Džordž Ajls, ali su ti devojke verovatno to rekle. Za njih sam
bog.”
Kališa se uhvatila za glavu, a Ajris pokazala srednji prst.
„Bog ljubavi.”
„Ali Adonis, a ne Kupidon”, rekao je Luk, koji se polako uhodavao.
Pokušavao je, ako ništa drugo. „Adonis je bog žudnje i lepote.”
 „Ako ti tako kažeš. Kako ti se ovo mesto dopada? Trulo je, zar ne?”
„Šta je ovo? Kališa ga zove Institut, ali šta to znači?”
„Moglo bi se zvati i Dom za jogunastu psiho decu gospođe Sigsbi”,
rekla je Ajris i otpljunula.
Ovo iskustvo ličilo je na dolazak na polovini filma, ili na uključenje u
polovinu treće sezone televizijske serije, sa zamršenim zapletom.
„Ko je gospođa Sigsbi?”
„Kraljica kučki”, rekao je Džordž. „Savetujem ti da ne budeš drzak.
Ne voli drznike.”
„Jesi li TP ili TK?”, pitala je Ajris.
„Pretpostavljam da sam TK.” To je zapravo bilo mnogo više od
pretpostavke. „Ponekad se stvari oko mene kreću. Verovatno je to moje
delo, pošto ne verujem u kućne duhove. Ali to ne može biti dovoljan
razlog da...” Ućutao se. Razmišljao je: Ne može biti dovoljan razlog da se
nađem na ovom mestu. Ali bio je ovde.
„Da li si TK pozitivan?”, pitao je Džordž. Krenuo je ka stolu za
piknik. Luk ga je pratio. Dve devojke su krenule za njim. Mogao je da
izračuna približnu starost šume oko njih. Znao je imena stotinu
bakterija. Mogao je da priča o Hemingveju, Fokneru i Volteru, ah nikad
nije bio ovako neobavešten.
„Nemam pojma šta to znači.”
Kališa je rekla, „Oni decu poput mene i Džordža zovu pozi. Mislim na
tehničare, poslužitelje i doktore. Ne bi trebalo da znamo...”
„Ali znamo”, Ajris je dovršila njenu rečenicu. „To je javna tajna. TK i
TP pozitivni mogu to da rade kad im se ćefne, makar neko vreme.
Ostali ne mogu. Ja pomeram stvari samo kad sam ljuta, veoma srećna
ili zaprepašćena. To je nevoljna radnja, kao kijanje. Stoga sam samo
prosečna. Prosečnu TK i TP decu zovu ružičastima.”
„Zašto?”, pitao je Luk.
„Zato što obično na papirima u fascikli imaju ružičastu tačku. Ne bi
trebalo da znamo sadržaj naših dosijea, ali sam je jednog dana videla u
mom. Ponekad su nemarni.”
„Pazi šta radiš, ili će jednog dana biti nemarni preko tvojih leđa”,
rekla je Kališa.
Ajris je nastavila. „Ružičasti dobijaju više injekcija i testova. Ja sam
bila u rezervoaru. Bilo je gadno, ali ne previše.”
„Šta je...”
Džordž nije dao priliku Luku da završi pitanje. „Ja sam TK poz. U
mom dosijeu nema ružičaste tačke. Ovaj klinac ima nula ružičaste.”
 „Video si svoj dosije?” rekao je Luk.
„Ne moram. Ja sam čudesan. Gledaj ovo.”
Nije bilo nikakve koncentracije dostojne svamija. Dečak se ukočio.
Desila se izuzetna stvar. (Luku se činila izuzetnom, iako devojke nisu
bile naročito impresionirane.) Oblaci bubica koje su kružile oko
Džordžove glave poleteli su unazad. Obrazovali su neku vrstu
kometinog repa, kad da su pogođeni snažnim naletom vetra. Samo što
vetar nije duvao.
„Vidiš li?”, rekao je. „To je TK poz u akciji. Samo što ne traje dugo.”
Imao je pravo. Bubice su se vratile. Okružile su ga. Nisu mu prilazile
zbog sredstava protiv insekata koje je naneo na kožu.
„Drugi hitac koji si uputio ka košu”, pitao je Luk. „Jesi li mogao da
gurneš loptu kroz obruč?”
Džordž je odmahnuo glavu, s tužnim izrazom.
„Volela bih da dovedu zaista snažnog TK poza”, rekla je Ajris. Njen
„upoznala sam novo dete” entuzijazam se urušio. Izgledala je umorno,
uplašeno i starije od svojih godina. Luk je mislio da ima petnaest.
„Nekog ko bi mogao da nas jebeno teleportuje odavde.” Sela je na klupu
izletničkog stola i pokrila oči šakama. Kališa je sela kraj nje. Obgrlila ju
je. „Nemoj da si takva. Sve će biti u redu.”
„Ne, neće”, rekla je Ajris. „Pogledaj ovo, ja sam jastuče za igle!”
Ispružila je ruke. Imala je dva flastera na levoj i tri na desnoj ruci.
Snažno je protrljala oči. Pribrala se i pogledala Luka s pokeraškim
licem. „Pa, novi dečače – možeš li svesno da pomeraš stvari oko sebe?”
Luk je o premoći uma nad materijom, koja se naziva i
psihokinezom, govorio samo s roditeljima. Mama je rekla da bi se ljudi
uplašili kad bi znali. Tata je rekao da je to najmanje bitna stvar u vezi s
njim. Slagao se s njima, ali ga se ova deca nisu plašila. I ta osobina bila
je važna na ovom mestu. To je bilo jasno.
„Ne mogu svesno da mrdam čak ni ušima,”
Nasmejali su se. Luk se opustio. Nalazio se na neobičnom i
zastrašujućem mestu, ali je bio u dobrom društvu.
„Stvari se pokatkad pomeraju u mom okruženju, to je sve. Sudovi ili
escajg. Ponekad se vrata sama zatvaraju. Stona lampa se nekoliko puta
sama uključila. Ništa krupno. Dođavola, nisam bio sasvim siguran da je
to moje delo. Mislio sam da je to promaja... ili snažno podrhtavanje
tla...”
Ljubopitljivo su ga posmatrali.
„U redu”, rekao je. „Znao sam. Baš kao i moji roditelji. Ali to nikad
nije bilo važno.”
Možda bi i bilo, pomislio je, da nije bio zapanjujuće pametan, da ga
u dvanaestoj nisu primili ne na jedan već na dva prestižna koledža.
Pretpostavimo da imate sedmogodišnjaka koji može da svira klavir
kao Van Klibern. Da li bi iko mario što to dete može da izvede nekoliko
jednostavnih trikova s kartama? To nije mogao reći Džordžu, Ajris i
Kališi. Zvučalo bi kao hvalisanje.
„Imaš pravo, to nije važna stvar!”, žustro će Kališa. „Zato smo u
ovako jebenoj situaciji! Nismo Liga pravde ili Iks ljudi!”
„Jesmo li kidnapovani?” Molio se u sebi da će se nasmejati. Molio se
da će reći naravno da nismo.
„Pa, jesmo”, rekao je Džordž.
„Zato što možeš da oteraš insekte na sekundu-dve? Zato...” Setio se
poslužavnika koji pada sa stola u Roket pici. „Zato što ponekad uđem u
sobu, a vrata se zatvore za mnom?”
„Pa”, rekao je Džordž, „Ajris i Ša ne bi bile ovde kad bi otimali ljude
zbog lepote.”
„Dilkane”, rekla je Kališa.
Džordž se osmehnuo. „Izuzetno sofisticiran odgovor. Rame uz rame
s gricneš mi kobaju!”
„Ponekad jedva čekam da te pošalju u Zadnju polovinu”, rekla je
Ajris. „Bog će me verovatno usmrtiti zbog toga, ali...”
„Čekajte”, rekao je Luk. „Čekajte malo. Počnite od početka.”
„Ovo je početak, prijatelju”, oglasio se neko iza njih. „Nažalost,
verovatno je i kraj.”

Luk je pretpostavio da došljak ima petnaest godina. Saznaće da je dve

godine stariji. Niki Vilholm bio je visok i plavook. Imao je gustu crnu
kosu, crnju od crnila. Vapila je za dvostrukom dozom šampona. Nosio
je izgužvanu, zakopčanu košulju, preko izgužvanog šortsa. Bele
sportske čarape bile su mu spuštene na pola koplja, a patike prljave.
Luk se setio da je Morin rekla da liči na Pigpena iz stripa o Snupiju i
Čarliju Braunu.
Ostali su ga posmatrali s opreznim poštovanjem. Luk je to odmah
zapazio. Kališa, Ajris i Džordž nisu bili ništa srećniji što su ovde od
Luka, ali su pokušavali da budu pozitivni. Praktikovali su pomalo
luckasti „izvlačimo najbolje iz situacije” stav, izuzev Ajrisinog trenutka
slabosti. Za Nika se to nije moglo reći. Sad nije izgledao gnevno, ali je
bilo očigledno da je to bio u ne tako davnoj prošlosti. Posekotina mu je
zarastala na nadutoj donjoj usni. Imao je bledu modricu na oku i svežu
na obrazu.
Bio je kavgadžija. Luk je upoznao nekolicinu takvih. Bilo ih je i u
Broderiku. On i Rolf su ih se klonili, ali neće moći da izbegava Nika
Vilholma ako je ovo mesto zatvor, kao što je sumnjao. Ostalo troje ga se
nisu plašili, što je bio dobar znak Niki je možda bio besan zbog
tajanstvene svrhe Instituta, ali je sa ostalima imao intenzivan, dubok
odnos. Tragovi na njegovom licu ipak su nagoveštavali neprijatne
stvari, pogotovo ako nije bio kavgadžija po prirodi. Šta ako mu je te
povrede nanela neka odrasla osoba? Učitelj koji bi uradio tako nešto ne
samo u Brodu već gotovo bilo gde, sigurno bi bio otpušten, verovatno
tužen i uhapšen.
Pomislio je na Kališine reči: Više nismo u Kanzasu, Toto.
„Ja sam Luk Elis.” Pružio je ruku. Nije znao šta da očekuje.
Niki ju je zanemario. Otvorio je veliki orman s opremom. „Igraš li
šah, Elise? Ovo troje ne znaju. Dona Gibson mogla je da mi pruži neki
otpor, ali je pre tri dana otišla u Zadnju polovinu.”
„Više je nećemo videti”, tužnjikavo će Džordž.
„Igram”, rekao je Luk, „ali mi sad nije do toga. Želeo bih da znam gde
sam i šta se ovde događa.”
Nik je izvadio šahovsku tablu i kutiju s figurama.
Brzo je redao figure, gvireći kroz kosu koja mu je padala preko
očiju, umesto da je skloni pozadi. „Ti si u Institutu. Negde u divljini
Mejna. To nije grad, samo tačka s koordinatama na mapi. TR-110. Ša je
to pokupila od gomile ljudi. Baš kao i Dona, i Pit Litldžon. On je još
jedan TP koji je otišao u Zadnju polovinu.”
„Čini mi se da je Piti odavno otišao iako se to desilo prošle nedelje”,
čeznutljivo će Kališa. „Sećate li se njegovih bubuljica i kako su mu
naočari stalno klizile nadole?”
Niki nije obraćao pažnju na njene reči. „Čuvari zoološkog vrta ne
pokušavaju da išta sakriju ili poreknu. Zašto bi, kad svakodnevno rade
s TP decom? I ne mare za stvari koje bi želeli da zadrže u tajnosti, zato
što čak ni Ša ne može da prodre duboko, iako je prilično dobra.”
„Uglavnom postižem devedeset procenata na kartama”, rekla je
Kališa. Nije se hvalila, samo je iznosila činjenice. „I mogu da ti kažem
ime tvoje bake, ako ga isturiš u prvi plan, ali ne mogu dalje.”
Moja baka se zove Rebeka. Pomislio je Luk.
„Rebeka”, rekla je Kališa. Dobila je napad kikotanja kad je videla
Lukov iznenađeni izraz. Ponovo je ličila na dete.
„Uzmi bele”, rekao je Niki. „Uvek igram s crnim figurama.”
„Nik je naš cenjeni odmetnik”, rekao je Džordž.
„To se i vidi”, rekla je Kališa. „Takvo ponašanje stvara mu probleme,
ali ne može da se suzdrži. Njegova soba je neuredna, što je još jedan
element detinjaste pobune. Ne postiže ništa, izuzev što Morin ima više
posla.”
Niki se obratio crnoj devojčici, bez osmeha na licu. „Da je Morin
svetica za koju je smatraš, izbavila bi nas odavde. Ili bi obavestila
policiju.”
Kališa je odmahnula glavom. „Saberi se. Ako radiš ovde, deo si toga.
Dobrog i lošeg.”
„Ružnog i lepog”, dodao je Džordž. Izgledao je ozbiljno.
„Sem toga, najbliža policijska stanica je verovatno puna
nesposobnjakovića i primitivaca, ko zna koliko kilometara odavde”,
rekla je Ajris. „Zašto ne uputiš dečaka u stvarnu situaciju, ako si se već
nametnuo kao Glavni Glasnogovornik? Bože, zar si zaboravio koliko je
iščašeno kad se prvi put probudiš ovde, u nečem što podseća na tvoju
sobu?”
Nik se zavalio i prekrstio ruke. Luk je uvrebao Kališin pogled
uperen na njega. Zaključio je da, ako ga je ikada poljubila, nije to učinila
da bi mu prenela ovčije boginje.
„U redu, Elise. Reći ću ti ono što znamo. Ili ono što mislimo da
znamo. To neće dugo trajati. Dame, slobodno se ubacite. Džordžu, ne
otvaraj usta, ako predosetiš napad proseravanja.”
„Mnogo ti hvala”, rekao je Džordž. „I to nakon što sam te pustio da
se provozaš mojim ’poršeom’.”
„Kališa je najduže ovde”, rekao je Nik. „Zbog ovčijih boginja. Koliko
dece si videla za to vreme, Ša?”
Razmišljala je. „Verovatno dvadeset petoro. Možda malo manje.”
Niki je klimnuo. „Oni – mi – dolaze odasvuda. Ša je iz Ohaja, Ajris iz
Teksasa, Džordž je iz Glori Hola, Montana...”
„Ja sam iz Bilingsa”, rekao je Džordž. „Savršeno pristojnog grada.”
„Na početku nas obeležavaju kao da smo ptice selice ili prokleti
bizoni.” Niki je povukao kosu unazad i savio ušnu školjku. Pokazao je
kružić od blistavog metala, polovine prečnika novčića od deset centi.
„Pregledaju nas, testiraju nas, daju nam injekcije za tačke. Zatim nas
ponovo pregledaju i izvode još testova. Ružičasti dobijaju više injekcija
i više testova.”
„Ja sam bila u rezervoaru”, ponovila je Ajris.
„Blago tebi”, rekao je Nik. „Poze teraju da izvode glupe trikove za
kućne ljubimce. Ja sam TK poz, ali je brbljivi Džordž znatno bolji od
mene. Bio je i jedan dečak, čijeg se imena ne sećam, koji je bio znatno
bolji od Džordža.”
„Bobi Vašington”, rekla je Kališa. „Mali crni dečak od možda devet
godina. Mogao je da odgura tanjir sa stola. Nestao je... kad ono beše,
Niki? Pre dve nedelje?”
„Nešto kasnije”, rekao je Niki. „Nestao bi pre mog dolaska, da su
odonda prošle dve nedelje.”
„Jednog dana je večerao s nama”, rekla je Kališa, „da bi sutradan
otišao u Zadnju polovinu. Puf! Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš. Ja ću
verovatno biti sledeća. Mislim da će uskoro iscrpsti sve testove.”
„I mene čeka ista sudbina”, kiselo će Nik. „Mislim da će im svanuti
kad me se reše.”
„Verovatno imaš pravo”, rekao je Džordž.
„Daju nam injekcije”, rekla je Ajris. „Neke bole, neke ne bole. Neke
nam nešto rade, a neke ne. Dobila sam groznicu posle jedne od njih, kao
i najužasniju glavobolju. Mislila sam da sam dobila Šaine ovčije boginje,
ali je sve prošlo za jedan dan. Bockaju te dok ne vidiš tačke i ne čuješ
zujanje.”
„Ti si to lako podnela”, rekla je Kališa. „Neka deca... onaj dečak
Morti... ne mogu da se setim njegovog prezimena...”
„Onaj što je čačkao nos”, rekla je Ajris. „Koji se družio s Bobijem
Vašingtonom. Ni ja ne mogu da se setim Mortijevog prezimena. Otišao
je u Zadnju polovinu, dva dana nakon mog dolaska ovamo.”
„A možda i nije”, rekla je Kališa. „Nije bio dugo ovde. I odradio je
tačke, posle injekcije. Rekao mi je to u kantini. Rekao je da mu srce još
tuče kao ludo. Mislim da se teško razboleo.” Nastavila je posle kraće
pauze. „Možda je umro.”
Džordž je posmatrao razrogačenih očiju. „Razumem cinizam i
tinejdžerski bunt, ah reci mi da ne veruješ u to.”
„Pa, sigurno ne bih htela”, rekla je Kališa.
„Umuknite svi”, rekao je Niki. Nagnuo se napred preko table,
gledajući Luka. „Kidnapovali su nas. Učinili su to zato što raspolažemo
psihičkim moćima. Kako su nas pronašli? Ne znam. Ali sigurno je da se
radi o velikoj operaciji, zato što je ovo veliko mesto. Ovo je jebeni
kompleks. Imaju doktore, tehničare, one koji se nazivaju
poslužiteljima... ovo mesto podseća na malu bolnicu usred šume.”
„I obezbeđenje”, rekla je Kališa.
„Tako je. Krupni ćelavi jebivetar je na njegovom čelu. Zove se
Stakhaus.”
„To je ludo”, rekao je Luk. „I sve to se dešava u Americi?”
„Ovo nije Amerika, već kraljevstvo Institut. Pogledaj kroz prozore,
Elise, dok budemo išli u kafeteriju na ručak. Videćeš još mnogo drveća,
ali, ako se napregneš, uočićeš još jednu zgradu, od zelenih blokova,
poput ove. Pretpostavljam da je tako obojena radi kamuflaže. To je
Zadnja polovina. Tamo deca idu kad završe s testovima i injekcijama.”
„Šta se tamo dešava?”
Kališa je odgovorila. „Ne znamo.”
Luku je navrh jezika bilo pitanje da li Morin zna. Setio se onog što
mu je Kališa šapnula u uvo. Oni slušaju.
„Znamo ono što su nam rekli”, oglasila se Ajris. „Kažu...”
„Kažu da će sve biti uuu REDU!”
Niki je tako glasno i neočekivano povikao da se Luk trgao i zamalo
pao s klupe pored stola za piknik. Crnokosi dečak je ustao. Zagledao se
u prašnjavo sočivo kamere. Luk se setio još nečeg što mu je Kališa
rekla. Ne brini ako Niki počne da viče kad ga upoznaš. Tako se oslobađa
pritiska.
„Oni su nalik misionarima koji prodaju Isusa gomili Indijanca koji
su tako... tako...”
„Naivni?” odvažio se Luk.
„Tako je! To je to!” Niki je još zurio u kameru. „Gomili Indijanaca
koji su tako naivni da veruju u bilo šta, da će otići u raj ako predaju
svoju zemlju za gomilu đinđuva i prokletu vašljivu ćebad i da će tamo
sresti sve mrtve rođake i biti zauvek srećni. To smo mi, gomila
Indijanaca dovoljno naivnih da veruju u sve što lepo zvuči, u sve što
zvuči kao jebeni... srećni... KRAJ!
Okrenuo se prema njima, usplamtelih očiju, razbarušene kose i
šaka stisnutih u pesnice. Luk je video posekotine na člancima koje su
zarastale. Nesumnjivo je da je Niki dobio batine – naposletku, bio je
samo dete – ali je uspeo da nekome uzvrati.
„Misliš li da je Bobi Vašington sumnjao da su njegove muke
okončane kad su ga odveli u Zadnju polovinu? Ili Pit Litldžon? Bože, da
su mozgovi od crnog praha, ta dvojica ne bi mogli da istresu nos.”
Ponovo se okrenuo ka prljavoj kameri. Bilo je pomalo smešno što
nije imao na čemu drugom da iskaže gnev, ali mu se Luk divio zbog
toga. Nije se mirio sa situacijom.
„Slušajte me, ljudi! Možete da me isprebijate, i da me odvedete u
Zadnju polovnu, ali ću se boriti na svakom koraku! Nika Vilholma neće
kupiti đinđuvama i ćebadi!”
Seo je, zadihan. Zatim se osmehnuo, pokazavši jamice, bele zube i
vesele oči. Ozlojeđena, ljutita osoba je nestala, kao da je nikad nije bilo.
Luk se nije ložio na momke, ali je, kad je video njegov osmeh, shvatio
zašto Kališa i Ajris gledaju Nika kao da je pevač dečačkog benda.
„Verovatno bi trebalo da budem u njihovom timu, umesto što sam
zatvoren ovde, kao pile u kokošinjcu. Prodao bih ovo mesto bolje od
Sigsbijeve, Hendriksa i drugih doktora. Ubedljiv sam.”
„Svakako jesi”, rekao je Luk, „ali nisam sasvim siguran da sam
shvatio šta si hteo da kažeš.”
„Da, malo si skrenuo s puta, Niki”, rekao je Džordž.
Niki je ponovo prekrstio ruke. „Dopusti mi da ti predstavim
situaciju, novi dečače, pre nego što ti izvučem uši u šahu. Doveli su nas
ovde. Testirali su nas. Nakljukali su nas bog te pita čime, pa su nas još
testirali. Neka deca bila su u rezervoaru, dok su sva deca podvrgnuta
otkačenom očnom testu u kom ti se čini da ćeš se onesvestiti.
Smešteni smo u sobe koje liče na one u našim kućama, što je trebalo da
nam ponudi neku vrstu, ne znam, utehe i smirenja.”
„Psihološku aklimatizaciju”, rekao je Luk. „Pretpostavljam da to ima
smisla.”
„U kafeteriji ima dobre hrane. Imamo pravo da naručujemo jela,
iako je izbor ograničen. Vrata na sobama nisu zaključana, pa možeš da
lutaš i nađeš neki zalogaj oko ponoći, ako ne možeš da spavaš.
Ostavljaju kolače, kikiriki, takve stvari. Ili možeš da odeš u kantinu.
Aparati primaju žetone, koje nemam, zato što ih dobijaju samo dobre
devojčice i dečaci, a ja to nisam. Da mogu, uhvatio bih izviđača pa bih
ga nabio na njegov mali, šiljati...”
„Vrati se”, oštro će Kališa. „Prestani s tim proseravanjem.”
„Ukapirao sam.” Nik je počastio ubistvenim osmehom, zatim je
usmerio pažnju na Luka. „Deci se nudi mnogo podsticaja da budu
dobra i da dobijaju žetone. U kantini ih čekaju grickalice i sokovi,
veoma širokog spektra.”
„’Kreker džeks’”, sneno će Džordž. „Njam-njam.”
 „Ima i cigareta, kulera i žešćih stvari.”
Ajris: „Tamo je natpis MOLIMO VAS DA ODGOVORNO PIJETE. Zar
nije urnebesno kad deca od deset godina pritiskaju dugmeta za koktele
s alkoholom?”
„Sigurno se šalite”, rekao je Luk, ali su Kališa i Džordž klimali
glavom.
„Možeš da se ošamutiš, ali ne i da se načisto napiješ”, rekao je Niki.
„Niko nema dovoljno žetona za tako nešto.”
„To je istina”, rekla je Kališa, „ali ima dece koja piju kad god i koliko
god mogu.”
„Hoćeš da kažeš da stalno dolivaju? Da ovde ima desetogodišnjaka i
jedanaestogodišnjaka koji stalno piju?” Luk još nije mogao da veruje.
„Ti to ozbiljno?”
„Ozbiljno. Ta deca rade sve što im se kaže samo da bi mogla da
svakodnevno piju koktele. Nisam bila ovde dovoljno dugo da bih to
podrobnije proučila, ah sam čula priče od dece koja su ranije došla.”
„Takođe”, rekla je Ajris, „imamo dosta dece navučene na duvan.”
To je zvučalo komično, ali je imalo luđačkog smisla. Mislio je na
rimskog satiričara Juvenala, koji je rekao da će narod biti srećan i da
neće praviti probleme ako mu date hleba i igara. Pretpostavio je da se
isto može reći za piće i cigarete, pogotovo ako ih ponudite uplašenoj i
nesrećnoj deci, u zatočeništvu. „Te supstance ne ometaju testiranja?”
„Teško je reći, pošto ne znamo šta testiraju”, rekao je Džordž. „Sve
što traže jeste da vidiš tačke i čuješ zujanje.”
„Kakve tačke? Kakvo zujanje?”
„Shvatićeš”, rekao je Džordž. „Taj deo nije tako strašan. Stizanje do
tamo je zajebano. Mrzim injekcije.”
Niki je rekao: „Tri nedelje, više-manje. Toliko većina dece ostaje u
Prednjoj polovini. Ša tako misli, a ona je ovde duže od svih. Zatim
idemo u Zadnju polovnu. Posle toga – to je zvanična priča – bivamo
obrađeni. Izbrišu nam svako sećanje na ovo mesto.” Podigao je ruke ka
nebu, raširenih prstiju. „A posle toga, dečice, idemo u raj! Pročišćeni,
izuzev zavisnosti od pušenja! Aleluja!”
„Hoće da kaže da se vraćamo kući, roditeljima”, tiho će Ajris.
„Koji će nas dočekati raširenih ruku”, nastavio je Niki. „Ništa nas
neće pitati, samo će nam poželeti dobrodošlicu i izvesti u restoran
brze hrane, u kom ćemo proslaviti povratak. Da li ti to zvuči realno,
Elise?”
Nije zvučalo.
 „Ali naši roditelji su živi, zar ne?” Luk nije znao kako je to zvučalo
drugima, ali je samom sebi zvučao tiho i snebivljivo.
Niko mu nije odgovorio. Samo su ga gledali. I to je bio dovoljan
odgovor.

Neko je pokucao na vrata kancelarije gospođe Sigsbi. Pozvala je

posetioca da uđe, ne skidajući pogled s kompjuterskog ekrana. Čovek
koji je ušao bio je slične visine kao doktor Hendriks, ali je bio deset
godina mlađi i u boljoj fizičkoj kondiciji. Imao je šira ramena i izražene
mišiće. Glatko izbrijana lobanja mu je sijala. Nosio je farmerke i plavu
košulju. Podvio je rukave da bi pokazao nabildovane bicepse. Na boku
je nosio opasač iz kog je virila kratka metalna šipka.
„Rubin-crveni tim je ovde, ako želiš da razgovaraš s njima o
operaciji Elis.”
„Ima li išta hitno, ili nestandardno u vezi s njom, Trevore?”
„Nema, gospođo, ne baš. Doći ću kasnije, ako smetam.”
„Ne smetaš mi, samo mi daj malo vremena. Naši rezidenti
objašnjavaju situaciju novopridošlom dečaku. Dođite da vidite. Njihova
mešavina mita i zapažanja prilično je zabavna. Kao nešto iz Gospodara
muva.”
Trevor Stakhaus stao je iza nje. Video je Vilholma – problematičnog
malog smrada najgore vrste – s jedne strane šahovske table, spremne
za početak partije. Novajlija je sedeo nasuprot njemu. Devojčice su
stajale pored njih. Večina njihove pažnje je, kao i obično, bila usmerena
na Vilholma – zgodnog, drčnog, buntovnog Džejmsa Dina iz našeg
sokaka. Uskoro će otići; Stakhaus nije mogao dočekati dan kad će ga
Hendriks otpisati.
„Šta mislite, koliko ljudi ovde radi?”, pitao je novi dečak.
Ajris i Kališa (takođe znana i kao Devojka s ovčijim boginjama)
zgledale su se. Ajris je odgovorila. „Pedeset? Najmanje toliko, po mom
mišljenju. Tu su i doktori... tehničari i poslužitelji... zaposleni u
kafeteriji...”
„Dva ili tri domara”, rekao je Vilholm, „i spremačice. Samo Morin u
ovom času, zato što nas je samo petoro. Ima ih više kad ima više dece.
Možda dolaze iz Zadnje polovine, nisam siguran.”
„Kako ovo mesto može ostati tajna kad toliko ljudi radi u njemu?”,
pitao je Elis. „Kao prvo, gde parkiraju svoja vozila?”
„Zanimljivo”, rekao je Stakhaus. „Mislim da je on prvi koji je
postavio to pitanje.”
Gospođa Sigsbi je klimnula. „Pitanje je veoma pametno, i ne samo
knjiški pametno. Ućuti. Hoću da čujem ovo.”
„... moraju da ostanu”, rekao je Luk. „Shvatate logiku? Kao
službovanje u vojsci. To bi značilo da je ovo vladina ustanova. Kao ona
crna mesta na koja odvode teroriste na ispitivanje.”
„Tamo gde ih podvrgavaju isprobanom vodenom tretmanu s
vrećom preko glave”, rekao je Vilholm. „Nikad nisam čuo da su to radili
deci u našoj zemlji, ah ne bih mogao da se zakunem da nisu.”
„Imaju rezervoar”, rekla je Ajris. „To je vodeni tretman. Spuste
poklopac, pa te potope i vode beleške. To je bolje od bockanja.”
Nastavila je posle kraće pauze. „Makar je meni bilo.”
„Zaposleni se sigurno smenjuju u grupama”, rekao je Elis. Gospođi
Sigsbi se činilo da govori više sebi nego ostalima. Kladim se da to često
čini, pomislila je. „Sistem samo tako može da funkcioniše.”
Stakhaus je klimao. „Mali dobro zaključuje. Prokleto dobro. Koliko
ima godina, dvanaest?”
„Pročitaj svoj izveštaj, Trevore.” Pritisnula je dugme na kompjuteru.
Pojavila se fotografija: njene kćerke bliznakinje u kolicima, snimljene
godinama pre pojave grudi, brbljivih usta i loših momaka. U Džudinom
slučaju i loše navike, konzumiranja droge. „Oni iz Rubin-crvenog tima
su saslušani?”
„Lično sam ih saslušao. I kad pajkani provere dečakov kompjuter,
saznaće da se zanimao za priče o deci koja su pobila roditelje. Ne
mnogo, samo dve ili tri.”
„Drugim rečima, standardna operativna procedura.”
„Da, gospođo. Ne vredi popravljati ono što nije pokvareno.”
Nasmešio se. Osmeh je bio gotovo jednako šarmantan kao Vilholmov,
na punoj voltaži. Gotovo, ali ne sasvim. Njihov Niki bio je pravi magnet
za cure. Za sada. „Hoćeš da ih vidiš ili si zainteresovana samo za
izveštaj? Deni Vilijams ga piše. Biće prilično čitljiv.”
„Zadovoljiću se izveštajem, ako je sve glatko prošlo. Rozalinda će ga
doneti.”
„Dobro. Šta je s Alvorsonovom? Je li ti dostavila neke podatke?”
„Zanima te da li su Vilholm i Kališa počeli da se ljubavišu?”,
Sigsbijeva je podigla obrvu. „Da li to ima veze s tvojom sigurnosnom
misijom, Trevore?”
„Neviđeno me zabole da li se njih dvoje ljubavišu. Zapravo, navijam
da se po’vataju i izgube nevinost, pod uslovom da je imaju, dok mogu.
Ali Alvorsonova povremeno dozna nešto što je vezano s mojom
misijom. Mislim na njen razgovor s malim Vašingtonom.”
Morin Alvorson, spremačica koja je po svoj prilici volela mlade
goste Instituta i saučestvovala s njima, u suštini je bila mamac.
(Gospođica Sigsbi mislila je da je špijun suviše snažna reč, s obzirom na
govorkanja koje je uglavnom donosila.) Ni Kališa ni ijedan drugi TP nije
otkrio njen dopunski izvor prihoda, zato što ga je Morin izuzetno vešto
skrivala.
Ono što ju je činilo dragocenom bila je znalački plasirana ideja da su
izvesne oblasti Instituta – južni ugao kafeterije i mah prostor pored
aparata u kantini, da pomenemo samo neke – bile zone bez audio-
prismotre. U tim prostorima Alvorsonova je žnjela dečje tajne.
Većinom se radilo o beznačajnim stvarima, ali bi povremeno u jalovini
zablistalo zrno zlata. Takvo je bilo priznanje Vošingtona Morin da
planira samoubistvo.
„Nema ničega u poslednje vreme”, rekla je Sigsbijeva. „Obavestiću
te ako naleti na nešto što bi te moglo zanimati, Trevore.”
„U redu. Samo sam pitao.”
„Razumem. Idi, molim te. Imam posla.”

„Zajebi ovo sranje”, rekao je Niki kad je ponovo seo na klupu. Konačno
je sklonio kosu s očiju. „Zvono će se uskoro oglasiti. Moraću da idem na
test oka i da gledam u beli zid posle ručka. Da vidimo šta znaš, Elise.
Povuci potez.”
Luk nikad nije osećao manju želju za igranjem šaha. Imao je hiljadu
pitanja – uglavnom vezanih za injekcije za tačke – ali možda ovo nije
bio pravi trenutak za njihovo postavljanje. Naposletku, nije mogao da
se optereti prevelikom količinom podataka. Pomerio je kraljevog
pešaka dva polja. Niki je uzvratio. Luk je odgovorio kraljevim lovcem.
Zapretio je pešaku Nikijevog lovca. Niki je posle kraćeg oklevanja
pomerio kraljicu preko četiri dijagonalna polja, nakon čega je partija
bila praktično okončana. Luk je pomerio kraljicu i sačekao da Niki
povuče nebitan potez. Spustio je kraljicu pored Nikijevog kralja. To je
bio poslednji potez.
Niki je smrknuto posmatrao tablu. „Šah-mat? U četiri poteza? Ti to
ozbiljno?”
Luk je slegnuo ramenima. „Zove se školski mat. Moguć je samo ako
igraš belim figurama. Sledeći put ćeš znati za opasnost pa ćeš je
preduprediti. Biće najbolje da pomeriš kraljičinog pešaka dva polja
napred ili kraljevog pešaka jedno polje napred.”
„Da li ćeš me pobediti ako to učinim?”
„Možda.” To je bio diplomatski odgovor. Pravi je bio svakako.
„Blagi bože.” Niki je još proučavao tablu. „To je jebeno vesto
izvedeno. Od koga si naučio?”
„Čitao sam neke knjige.”
Niki je podigao glavu, kao da po prvi put vidi Luka. Postavio je
Kališino pitanje. „Koliko si ti pametan, dete?”
„Dovoljno da te pobedi”, rekla je Ajris, poštedevši Luka potrebe da
odgovara.
U taj mah čulo se tiho ding-dong.
„Hajdemo na ručak”, rekla je Kališa. „Umirem od gladi. Hajde, Luk.
Gubitnik će skupiti figure.”
Nik je uperio prstom u nju kao pištolj i usnama oblikovao reči beng-
beng. Učinio je to sa osmehom. Luk je ustao i krenuo za devojčicama.
Džordž ga je stigao na vratima salona. Uhvatio ga je za ruku. Luk je
posle čitanja sociologije (kao i iz ličnog iskustva) znao da deca u grupi
imaju običaj da preuzimaju lako prepoznatljive uloge. Ako je Niki
Vilholm bio bundžija, Džordž je bio razredni klovn. Samo što je sad
izgledao ozbiljno kao srčani udar. Pričao je tiho i brzo.
„Niki je dobar. Volim ga, a devojke luduju za njim. Verovatno će se i
tebi dopasti, i to je u redu, ali nemoj da ti bude uzor. Ne prihvata da
smo zaglavljeni ovde, ali jesmo. Stoga pažljivo biraj borbe. Te tačke, na
primer. Kaži da ih vidiš kad ih budeš video. Kaži kad ih ne vidiš. Nemoj
da ih lažeš. Oni znaju.”
Niki ih je stigao. „O čemu to govoriš, Džordži Boje?”
„Hteo je da zna odakle dolaze bebe”, rekao je Luk. „Rekao sam da
pita tebe.”
„O bože, još jedan jebeni komedijaš. Samo nam je to falilo.” Niki je
zgrabio Luka za gušu. Pretvarao se da ga davi, Luk je to protumačio kao
znak simpatije, možda i poštovanja. „Hajde da jedemo.”

Ono što su novi prijatelji zvali kantinom bilo je deo salona, preko puta
velikog televizora. Luk je hteo da pobliže pogleda aparate za prodaju,
ali nije dobio priliku zato što su svi žurili. Uočio je znak koji je Ajris
pominjala: MOLIMO VAS DA ODGOVORNO PIJETE. Znači da možda nisu
zbijali šalu s njim kad su govorili o piću.
Kafeterija je bila manja od one u Broderiku, ali ne mnogo. Izgledala
je još veće, zato što su njih petoro bili jedina deca u njoj. Većina stolova
bila je za četvoro, ali je u sredini bilo i većih. Jedan od njih bio je
postavljen za petoro. Žena u ružičastom sakou i istim takvim
pantalonama prišla im je i napunila čaše s vodom. Nosila je pločicu s
imenom, kao Morin. Na njoj je pisalo NORMA.
„Kako ste, pilići moji?”, pitala je.
„O, guramo nekako”, raspoloženo će Džordž. „Kako ste vi?”
„Dobro”, rekla je Norma.
„Da slučajno nemate kod sebe karticu za besplatan izlazak iz
zatvora?” Norma ga je počastila izveštačenim osmehom i izašla kroz
vrata na šarkama, koja su verovatno vodila u kuhinju.
„Zašto li se trudim?” rekao je Džordž. „Traćim najbolje misli. Traćim
ih, kad vam kažem.”
Podigao je jelovnike sa stola. Podelio ih je svima. Na vrhu je bio
današnji datum. Ispod njega je pisalo PREDJELA (bafalo krilca ili čorba
od paradajza), GLAVNA JELA (bizonski burger ili američki čop suej), i
DESERTI (pita od jabuka a la mode ili nešto što se zvalo kolač s
magičnim filom). Na jelovniku je bilo i pet-šest sokova.
„Možeš da dobiješ mleko, ah ga ne navode u jelovniku”, rekla je
Kališa. „Većina dece ga neće. Uzimaju ga samo ako imaju cerealije za
doručak.”
„Je li hrana dobra?”, pitao je Luk. Prozaična priroda pitanja – kao da
su u letovalištu s hranom i prenoćištem – ponovo ga je suočila s
nestvarnošću situacije. Osećao se iskorenjeno.
„Jeste”, rekla je Ajris. „Ponekad nas mere. Ugojila sam se dva
kilograma.”
 „Tove nas pre klanja”, rekao je Niki. „Kao u Ivici i Marici.”
„U petak i nedelju uveče imamo švedski sto”, rekla je Kališa. „Možeš
da jedeš koliko hoćeš.”
„Kao u Ivici i jebenoj Marici”, ponovio je Niki. Načinio je poluokret.
Pogledao je u kameru u ćošku. „Vrati se, Norma. Mislim da smo
spremni.” Odmah je došla, što je samo pojačalo Lukov osećaj
nestvarnosti. Jeo je s apetitom kad su stigla krilca i čop suej. Bio je na
neobičnom mestu, strahovao je za sebe, užasavao se zbog onog što se
moglo desiti roditeljima, ah je imao dvanaest godina.
Rastao je, što mu je davalo apetit.

Sigurno su ih posmatrali, ma o kome da se radilo, zato što se žena

odevena u ružičastu kvaziuniformu pojavila pored njega čim je pojeo
poslednji zalogaj. Na njenom bedžu pisalo je GLEDIS. „Luk? Pođi sa
mnom, mo; lim te.”
Pogledao je ostalu decu. Kališa i Ajris nisu htele da ukrste pogled s
njim. Niki je gledao u Gledis, s rukama prekrštenim na prsima i blagim
osmehom. „Zašto ne dođeš kasnije, dušo? Negde oko Božića. Šutnuću
te ispod imele.”
Nije obraćala pažnju na njega. „Luk? Molim te.”
Samo je Džordž gledao u njega. Njegov izraz je naterao Luka da se
seti onog što je rekao kad su napuštali igralište. Biraj svoje bitke. Ustao
je. „Pretpostavljam da ćemo se videti kasnije.”
Kališa je usnama oblikovala reći: Injekcije za tačke.
Gledis je bila lepa žena sitne građe, ali Luk nije mogao da zna da li
ima crni pojas i da li će ga baciti preko ramena ako bude pravio
probleme. Oni su ga posmatrali, čak i da ga nije imala, pa bi se
pojačanje sigurno brzo pojavilo. Još jedan moćan faktor uticao je na
njega. Vaspitan je da bude ljubazan i da poštuje starije. Ustaljene
navike su se nametale čak i u ovakvoj situaciji.
Gledis ga je provela pored niza prozora. Nik mu je rekao da pogleda
napolje. I da, video je drugu zgradu. Jedva se nazirala kroz krošnje
drveća, ali je bila tamo. Zadnja polovina.
Pogledao je preko ramena pre nego što je izašao iz kafeterije.
Nadao se ohrabrenju – mahanju. I Kališin osmeh bi poslužio. Nije bilo
mahanja i niko se nije osmehivao. Posmatrali su ga kao na igralištu,
kad je pitao da li su im roditelji živi. Možda nisu znali odgovor na to
pitanje, ali su znali gde ide. Proživeli su to, ma o čemu da se radilo.

„Bože, kako lep dan, jelda?”, rekla je Gledis dok ga je vodila duž hodnika
i pored njegove sobe. Hodnik se nastavljao u drugom krilu – još vrata,
još soba – ali su skrenuli levo i stali ispred lifta.
Luk je obično prilično vešto ćaskao. Ovog puta nije rekao ništa.
Nešto mu je govorilo da bi se Niki tako poneo u ovoj situaciji.
„Ali insekti... uuh!” Rukama se branila od nevidljivih buba.
Nasmejala se. „Kupaćeš se u ’autanu’, makar do jula.”
„Kad se vilinski konjici izlegu.”
„Da! Baš tako!” Ponovo se nasmejala.
„Gde idemo?”
„Videćeš.” Izvila je obrve, kao da želi da kaže, nemoj da kvariš
iznenađenje.
Vrata lifta su se otvorila. Dva muškarca u plavim košuljama i
pantalonama izašla su iz kabine. Jedan je bio DŽO, a drugi HADAD.
Nosili su „ajpede”.
„Zdravo, momci”, raspoloženo će Gledis.
„Zdravo, devojko”, rekao je Hadad. „Kako si?”
„Dobro sam”, zacvrkutala je.
„Kako si ti, Luk?”, pitao je Džo. „Jesi li se prilagodio?”
Luk je ćutao.
„Tretman ćutanjem, dakle?” Hadad se cerio. „To je u redu, zasad.
Kasnije možda neće biti. Ovo ti je moj savet – ponašaj se dobro, pa
ćemo se i mi dobro ponašati.”
„Slušaj, pa ćemo se dobro slagati”, dodao je Džo. „To su mudre reći.
Vidimo se, Gledis?”
„Svakako. Duguješ mi piće.”
„Ako ti tako kažeš.”
Muškarci su otišli svojim putem. Gledis je uvela Luka u lift. U njemu
nije bilo brojeva, niti dugmadi. Rekla je: „B”, i izvukla karticu iz džepa
na pantalonama. Mahnula je ispred senzora. Vrata su se zatvorila.
Kabina se nije dugo spuštala.
„B”, zapevao je tihi ženski glas iznad njih. „Ovo je B.”
Gledis je ponovo mahnula karticom. Vrata su se otvorila. Pred njima
se ukazao široki hodnik, s providnim panelima na tavanici. Čula se tiha
muzika, slična onoj u samoposlugama. Nekoliko ljudi išlo je nekud, neki
su gurali kolica s opremom, jedan je nosio belu korpu, koja je mogla
sadržati uzorke krvi. Vrata su bila označena brojevima. Pored svakog je
bilo slovo B.
Velika operacija, rekao je Niki. Kompleks. To je moralo biti tačno,
pošto ako postoji podzemni B-nivo, onda mora biti i C-nivoa. Možda
čak i D i E. Zaključak je da bi ovo gotovo sigurno morala biti vladina
ustanova, ali kako su mogli držati ovako veliku operaciju u tajnosti? Ne
samo da je nezakonita i protivustavna već se temelji na kidnapovanju
dece.
Prošli su pored otvorenih vrata. Luk je video nešto što je ličilo na
sobu za odmor, sa stolovima i aparatima za prodaju (nije video poruku
MOLIMO VAS DA ODGOVORNO PIJETE). Tri osobe sedele su za stolom,
jedan muškarac i dve žene. Nosili su neupadljivu odeću, farmerke i
košulje. Pili su kafu. Jedna žena, plavuša, izgledala je poznato. Isprva
nije znao odakle. Setio se glasa koji govori: Naravno, šta god želiš. To je
poslednje što je zapamtio pre nego što se ovde probudio.
„Ti”, rekao je i pokazao na nju. „To si bila ti.”
Žena je ćutala. Imala je nedokučiv izraz. Ali ga je pogledala. Još ga je
gledala kad je Gledis zatvorila vrata.
„To je bila ona”, rekao je Luk. „Znam da jeste.”
„Još samo malo pa smo stigli”, rekla je Gledis. „Neće dugo trajati.
Moći ćeš da se vratiš u svoju sobu. Verovatno ćeš želeti da se odmoriš.
Prvi dani znaju da budu iscrpljujući.”
„Jeste li me čuli? Ona je ušla u moju sobu. Nešto mi je poprskala po
licu.”
Nije bilo odgovora, izuzev osmeha, koji je svaki put bio za nijansu
jeziviji.
Stigli su do vrata s oznakom B-31. „Budi pristojan pa ćeš dobiti
žetone”, rekla je. Posegnula je u drugi džep i izvadila šaku kružnih
metalnih predmeta, sličnih novčićima od četvrt dolara, samo što su s
obe strane imali trougao. „Vidiš? Imam ih.”
Pokucala je na vrata. Otvorio ih je čovek u plavom. Zvao se TONI.
Bio je visok, plav i zgodan izuzev jednog blago razrokog oka. Luk je
pomislio da liči na negativca iz filmova o Džejmsu Bondu, možda
privlačnog i ljubaznog instruktora skijanja koji je zapravo ubica.
„Zdravo, zgodna damo.” Poljubio je Gledis u obraz. „I dovela si Luka.
Zdravo, Luk.” Pružio je ruku. Luk je, po ugledu na Nika Vilholma, nije
prihvatio. Toni se nasmejao, kao da je to bila jako dobra šala. „Uđi, uđi.”
Izgleda da je poziv važio samo za njega. Gledis ga je munula u rame i
zatvorila vrata. Luk je u središtu sobe video nešto uznemirujuće. Ličilo
je na zubarsku stolicu. Samo što nikad nije video model s trakama za
vezivanje ruku.
„Sedi, šampione”, rekao je Toni. Nije rekao ortak, pomislio je Luk,
ali je bio blizu.
Poslužitelj je prišao šalteru. Otvorio je fioku ispod njega i počeo da
pretura po njoj. Zviždukao je. Imao je nešto što je ličilo na mali pištolj
za lemljenje u ruci kad se okrenuo. Delovao je iznenađeno kad je video
da Luk još stoji na vratima. Nacerio se. „Rekao sam ti da sedneš.”
„Šta nameravaš s tim? Da li ćeš me tetovirati?” setio se Jevreja
kojima su tetovirali brojeve na rukama, po prijemu u logore u Aušvicu i
Bergen-Belzenu. To je bila potpuno smešna ideja, ali...
Toni se nasmejao. „Bogo moj, ne. Samo ću ti bocnuti ušnu školjku.
Kao da bušim rupu za minđušu. Ništa naročito, svi gosti je imaju.”
„Nisam ja gost”, rekao je Luk, zakoračivši unazad. „Ja sam
zatvorenik. A vi nećete staviti ništa u moje uvo.”
„Hoću”, rekao je Toni. Još se cerio. Još je izgledao kao tip koji
pomaže deci na snežnim padinama, pre nego što pokuša da ubije
Džejmsa Bonda otrovnom strelicom. „Znaš, samo ću te uštinuti. Olakšaj
nam situaciju. Sedi u stolicu. Završiću za sedam sekundi. Gledis će ti
dati gomilu žetona kad izađeš. Dobićeš čip ako se budeš opirao, ali bez
žetona. Šta kažeš?”
„Neću sesti u tu stolicu.” Luk je drhtao od glave do pete, ali je njegov
glas zvučao dovoljno snažno.
Toni je uzdahnuo. Pažljivo je odložio spravu za usađivanje čipova
na radnu površinu. Prišao je Luku i stavio ruke na njegove bokove. Sad
je izgledao ozbiljno, gotovo tužno. „Jesi li siguran?”
„Jesam.”
Uši su mu zazvonile od šamara, trenutak pre nego što je postao
svestan da je Tonijeva desna ruka napustila njegov bok. Uzmakao je za
korak. Posmatrao je krupnog muškarca raširenim, zaprepašćenim
očima. Otac ga je jednom (nežno) udario zbog igranja šibicama, kad je
imao četiri ili pet godina, ali nikada nije dobio udarac u lice. Obraz mu
je goreo. Još nije mogao da poveruje da se to desilo.
„To je bolelo mnogo više od štipanja ušne školjke”, rekao je Toni.
Osmeh je nestao. „Hoćeš li još jedan? Rado ću ti udovoljiti. Vi, deco,
mislite da posedujete svet. Čoveče, o čoveče.”
Luk je tek tada primetio malu plavu masnicu na Tonijevoj bradi i
malu posekotinu na levoj strani vilice. Pomislio je na svežu modricu na
licu Nikija Vilholma. Voleo bi da ima petlju da uradi isto što i on, ali je
nije imao. Jednostavno nije znao kako da se bori. Toni bi ga verovatno
išamarao, ako bi pokušao.
„Jesi li spreman da sedneš na stolicu?”
Luk je seo.
„Hoćeš li da budeš dobar, ili ću morati da te vežem?”
„Biću dobar.”
I bio je. Toni je imao pravo. Štipanje za uvo bolelo je manje od
šamara, možda zato što je bio spreman za njega, možda zato što je
izgledalo kao medicinska procedura, a ne kao napad. Toni je prišao
sterilizatoru i uzeo hipodermičnu iglu kad je to bilo gotovo. „Druga
runda, šampione.”
„Šta je to?”, pitao je Luk.
„Ništa što bi te se ticalo.”
„Tiče me se, dokle god ulazi u mene.”
Toni je uzdahnuo. „Vezivanje ili ne? Biraj.”
Pomislio je na Džordžove reči biraj svoje bitke. „Bez vezivanja.”
„Dobar si ti momak. Samo mali ubod pa će biti gotovo.”
Bilo je više od malog uboda. Nije bilo agonija, ali je bilo ravno ujedu
krupnog insekta. Ruka mu se zagrejala sve do ručnog zgloba, kao da je
dobio groznicu, samo u jednom delu tela. Ubrzo se sve vratilo u
normalu.
Toni mu je zalepio flaster, zatim je okrenuo stolicu prema belom
zidu. „Zatvori oči.”
Luk je zažmurio.
„Čuješ li išta?”
„Šta na primer?”
„Prestani da postavljaš pitanja i odgovaraj na moja. Da li išta čuješ?”
„Ućuti, da bih mogao da slušam.”
Toni se ućutao. Luk je slušao.
„Neko je prošao hodnikom. I neko se nasmejao. Mislim da je to bila
Gledis.”
„Nisi čuo ništa drugo?”
 „Ne.”
„U redu, dobro ti ide. Želim da brojiš do dvadeset i da zatim otvoriš
oči.”
Luk je brojao i otvorio oči.
„Šta vidiš?”
„Zid.”
„Ništa drugo?”
Luk je pomislio da Toni najverovatnije priča o tačkama. Reci da ih
vidiš kad ih budeš video, rekao mu je Džordž. Reci da ih ne vidiš kad ih ne
vidiš. Nemoj da lažeš. Oni znaju.”
„Ništa više.”
„Jesi li siguran?”
„Jesam.”
Luk je poskočio kad ga je Toni lupio po leđima. „U redu, šampione.
Završili smo. Daću ti nešto leda za to uvo. Želim ti prijatan dan.”

Gledis ga je čekala u hodniku kad ga je Toni izveo iz Sobe B-31.

Osmehivala se kao vesela profesionalna hostesa. „Kako si prošao,
Luk?”
Toni je odgovorio umesto njega. „Dobro je prošao. On je dobro
dete.”
„To nam je specijalnost”, Gledis je skoro pevala. „Želim ti dobar dan,
Tom.
„I ja tebi, Gled.”
Povela je Luka nazad ka liftu. Usput je raspoloženo čavrljala. Nije
znao o čemu govori. Ruka ga je malo bolela. Držao je paket leda na
pulsirajućem uvetu. Šamar je bio gori od svega, iz mnogo razloga.
Gledis ga je provela industrijski sivim hodnikom, pored postera
ispod kog je sedela Kališa, i pored onog s natpisom JOŠ JEDAN DAN U
RAJU. Konačno su stigli do sobe koja je ličila na njegovu, iako to nije
bila.
„Slobodno vreme!”, povikala je, kao da mu dodeljuje izuzetno
vredno priznanje. Ideja o samoći delovala mu je u ovom trenutku kao
svojevrsna nagrada. „Dao ti je injekciju, jelda?”
 „Da.
„Obrati se meni ili nekom drugom od osoblja ako te ruka zaboli, ili
ako ti se zavrti u glavi, jel’ važi?”
„Važi.”
Otvorio je vrata, ali ga je Gledis uhvatila za rame i okrenula pre
nego što je ušao. Još se osmehivala kao hostesa, iako mu je duboko
zarila prste u meso. Ne dovoljno duboko da ga zaboli, ali dovoljno da
mu da do znanja da bi moglo da ga zaboli.
„Bojim se da nećeš dobiti žetone”, rekla je. „Nisam morala da
razgovaram s Tonijem. Trag na tvom obrazu govori mi sve što bi
trebalo da znam.”
Luk je hteo da kaže Serem ti se u žetone, ali je ćutao. Nije se bojao
šamara; već da će se slomiti pred njom zbog zvuka vlastitog glasa –
slabašnog, kolebljivog, zbunjenog, glasa uplašenog šestogodišnjaka.
„Dopusti mi da te posavetujem”, rekla je. Prestala je da se
osmehuje. „Moraš da shvatiš da si ovde da bi služio, Luk. To znači da
moraš brzo da odrasteš. To znači da moraš da budeš realističan.
Dogodiće ti se neke stvari. Neke od njih neće biti prijatne. Možeš da ih
prihvatiš kao dobar ortak i dobijaš žetone, ih da ne budeš dobar ortak i
da ne dobijaš nijedan. Te stvari će se dogoditi u oba slučaja, pa šta ćeš
odabrati? Odgovor na to pitanje ne zahteva preterano razmišljanje.”
Luk je ćutao. Ipak se osmehnula, osmehom hostese koji je
poručivao o, da gospodine odmah ću vas otpratiti do vašeg stola.
„Vratićeš se kući pre kraja leta. Zaboravićeš na sve ovo. Biće kao da
se ništa nije dogodilo. Uspomena na tvoj boravak ovde ličiće na san,
ako se budeš ičega sećao. Zašto se ne bi potrudio da to bude srećan
san?” Pustila ga je i nežno odgurnula od sebe. „Mislim da bi trebalo da
se odmoriš. Lezi. Jesi li video tačke?”
„Nisam.”
„Videćeš ih.”
Veoma nežno je zatvorila vrata. Luk je prišao krevetu koji nije bio
njegov, korakom mesečara. Legao je, spustio glavu na jastuk koji nije
bio njegov i pogledao u prazni zid bez prozora i tačaka – šta god da su
bile. Hoću mamu, pomislio je. O bože, toliko sam se uželeo mame.
To ga je slomilo. Pustio je paket s ledom, pokrio oči rukama i
zaplakao. Da li ga posmatraju? Ili slušaju njegove jecaje? Nije bilo
važno. To ga se nije ticalo. Zaspao je plačući.
 9

Probudio se u znatno boljem stanju. Bio je nekako pročišćen. Video je

da su dve stvari unete u njegovu sobu, dok je bio na ručku i dok je
upoznavao divne nove prijatelje Gledis i Tonija. Na stolu je bio
prenosni kompjuter. „Mak”, kao njegov, ah stariji model. Druga novina
bio je mah televizor na postolju u uglu.
Prvo je prišao kompjuteru. Uključio ga je. Poznati zvuk „makintoša”
prožeo ga je bolnom nostalgijom. Umesto okvira za lozinku ugledao je
plavi ekran s porukom: POKAŽITE JEDAN ŽETON KAMERI RADI
PRISTUPA. Udario je po tastaturi nekoliko puta, iako je znao da od toga
neće biti vajde.
„Jebena šklopocijo!”
Morao je da se nasmeje, iako je bio svestan da se nalazi u groznoj i
nestvarnoj situaciji. Smeh je bio grub i kratak, ali iskren. Da li je osećao
izvesnu nadmoć – možda čak prezir – pri pomisli na decu koja se bore
za žetone da bi pazarila kulere ili cigarete? Naravno da jeste. Kad bi
pomislio na decu koja piju i puše (što je bilo retko, imao je pametnija
posla), pred očima bi mu iskrsavali gubitnici koji su slušali Panteru i
crtali đavolje rogove na teksas jaknama, glupači koji su se vezivali
lancima zavisnosti, smatrajući to činom pobune. Takvi postupci bili su
mu nezamislivi, ali je zatekao sebe kako zuri u plavi ekran prenosnog
kompjutera i udara po tastaturi kao laboratorijski pacov koji lupa po
poluzi đa bi dobio hranu ili malo kokaina.
Zatvorio je prenosni kompjuter i uzeo daljinski s televizora.
Očekivao je još jedan plavi ekran i novu poruku s obaveštenjem da mu
je potreban žeton ili žetoni, da bi se uključio. Umesto toga gledao je
kako Stiv Harvi intervjuiše Dejvida Haselhofa o njegovom spisku stvari
koje bi želeo da uradi pre smrti. Publika se smejala glumčevim
duhovitim odgovorima.
Pritisnuo je dugme na daljinskom i dobio televizijski meni, sličan
ali ne i isti kao onaj kod kuće. To ga je činilo sličnim sobi ili prenosnom
kompjuteru. Imao je širok izbor filmskih i sportskih kanala, ali nije
imao pristup nacionalnim televizijama ili kanalima s vestima. Isključio
je televizor i vratio daljinski na njega. Osvrnuo se po sobi.
Bila su još dvoja vrata, pored onih koja su vodila u hodnik. Jedna su
vodila u orman. U njemu su bile farmerke, majice (nisu se potrudili da
nabave kopije onih koje je imao kod kuće, što je predstavljalo izvesno
olakšanje), nekoliko košulja, dva para patika i papuče. Nije bilo cipela.
Druga vrata vodila su u malo, besprekorno čisto kupatilo. Našao je
dve četkice za zube, u originalnim pakovanjima i tubu paste za zube. U
dobro snabdevenom medicinskom ormariću pronašao je vodicu za
usta, bočicu dečjeg „tilenola” sa samo četiri pilule, dezodorans, „autan”
u spreju, flastere i još nekoliko korisnih i manje korisnih stvari. Gricka
– lica za nokte bila je jedina stvar koja je mogla biti opasna.
Zatvorio je medicinski ormarić i pogledao svoj lik u ogledalu. Kosa
mu je bila u haosu. Imao je tamne kolutove (Rolf bi ih nazvao
krugovima utučenosti) ispod očiju. Izgledao je starije i mlađe, što je
bilo neobično. Pogledao je bolnu desnu ušnu školjku i ugledao sićušni
metalni kružić utisnut u blago pocrvenelu kožu. Nije sumnjao da je
negde na B ili C ili D nivou kompjuterska oprema koja prati svaki
njegov pokret. Možda ga i sad sledi. Lukas Dejvid Elis, koji je planirao
da diplomira na MIT-u i Emersonu, sveden je na treptavu tačku na
kompjuterskom ekranu.
Vratio se u svoju sobu (u sobu, govorio je sebi, ovo je soba, a ne
moja soba). Osvrnuo se oko sebe i opazio nešto zbunjujuće. Nije bilo
knjiga. Ni jedne jedine. To je bilo jednako loše kao odsustvo
kompjutera. Možda i gore. Prišao je komodi i otvorio sve fioke, jednu
po jednu. Mislio je da će pronaći Bibliju ili Knjigu Mormona, kao u
nekim hotelskim sobama. Naišao je samo na uredno složen donji veš i
čarape.
Šta mu ostaje? Stiv Harvi koji intervjuiše Dejvida Haselhofa?
Reprize Najsmešnijeg američkog kućnog videa?
Ne. Nema šanse.
Izašao je iz sobe, s nadom da će naići na Kališu ili neko drugo dete.
Umesto njih je našao na Morin Alvorson, koja je polako gurala korpu za
veš niz hodnik. Bila je puna peškira i posteljine. Izgledala je umornije
nego ikad. Ubrzano je disala.
„Zdravo, gospođo Alvorson. Mogu li da ih poguram umesto vas?”
„Lepo od tebe”, rekla je sa osmehom. „Petoro novajlija nam stiže.
Dvojica će doći noćas, a trojica sutradan. Moram da im spremim sobe.
One su na onoj strani.” Pokazala je u suprotnom pravcu od salona i
igrališta. Polako je gurao korpu, zato što je ona sporo hodala.
„Pretpostavljam da znate kako mogu da zaradim žeton, gospođo
Alvorson? Potreban mi je jedan da bih otključao kompjuter u sobi.”
„Možeš li da namestiš krevet po mojim instrukcijama?”
„Naravno. Kod kuće sam nameštao krevet.”
 „S bolničkim ćoškovima?”
„Pa... ne.”
„Nije bitno, pokazaću ti kako se to radi. Namesti pet kreveta, pa ću
ti dati tri žetona. Samo toliko ih imam u džepu. Ne daju mi mnogo.”
„Tri će biti sasvim dovoljna.”
„U redu, ali nemoj da me zoveš gospođo Alvorson. Zovi me Morin ili
samo Mo. Kao i druga deca.”
„Tako ću vas zvati”, rekao je Luk.
Prošli su pored aneksa s liftom i ušli u hodnik iza njega. U njemu je
bilo još inspirativnih postera. Naišli su i na aparat za led, kakav obično
stoji u hodnicima motela. Izgleda da je radio bez žetona. Morin je
spustila ruku na Lukovo rame dok su prolazili pored njega. Prestao je
da gura korpu. Ljubopitljivo ju je odmerio.
Progovorila je glasom tek nešto jačim od šapata. „Vidim da si
čipovan, ali nisi dobio nijedan žeton.”
„Pa...”
„Govori, ali tiho. U Prednjoj polovini ima nekoliko mesta van dosega
prokletih mikrofona. To su mrtve zone. Znam sve njih. Ovde pored
aparata za led je jedna.”
„U redu...”
„Ko te je čipovao i ostavio taj trag na licu? Da nije Toni?”
Luka su zapekle oči. Nije hteo da govori iako je bio u mrtvoj zoni.
Samo je klimnuo.
„On je jedan od lošijih”, rekla je Morin. „I Zik je takav, baš kao i
Gledis, iako se mnogo smeši. Mnogo ljudi koji ovde rade vole da
kažnjavaju decu, ali je ta trojka najgora.”
„Toni me je ošamario”, prošaptao je Luk. „Jako.”
Pomilovala ga je po kosi. Dame rade takve stvari bebama i maloj
deci, ali Luku to nije smetalo. Mnogo mu je značilo što ga je neko
dodirnuo s naklonošću. U ovom trenutku to je bilo izuzetno značajno.
„Radi ono što ti kaže”, nastavila je Morin. „Ne prepiri se s njim. To je
najbolji savet koji mogu da ti ponudim. Ovde ima ljudi s kojima možeš
da se prepireš. Možeš to raditi i s gospođom Sigsbi, iako od toga nećeš
imati nikakve koristi, ali su Toni i Zik dva opaka bumbara. I Gledis. Oni
ubadaju.”
Ponovo se zagledala niz hodnik, ali ju je Luk uhvatio za rukav smeđe
uniforme. Povukao ju je u mrtvu zonu. „Mislim da je Niki udario
Tonija”, prošaptao je. „Ima posekotinu i modricu na oku.”
Morin se nasmejala, pokazavši zube odavno zrele za posetu zubaru.
„Svaka čast Niku”, rekla je. „Toni mu je sigurno vratio dvostrukom
merom, ali ipak... dobro je. Požurimo. Uz tvoju pomoć, očas posla
srediću sobe.”
Prva soba u koju su ušli imala je postere Tomija Piklsa i Zukoa –
likova s Nikelodeona – i četu vojnika na stolu. Luk je na prvi pogled
prepoznao nekolicinu. I on je ne tako davno prošao fazu akcionih
figurica. Na tapetama su bili nasmejani klovnovi s balonima.
„Blagi bože”, rekao je Luk. „Ovo je dečja soba.”
Počastila ga je vragolastim pogledom, kao da želi da mu poruči Ni ti
nisi Metuzalem. „Zove se Ejveri Dikson, i po mojim podacima ima deset
godina. Bacimo se na posao. Kladim se da će biti dovoljno da ti jednom
pokažem kako se sređuju bolnički ćoškovi. Izgledaš kao dete koje brzo
uči.”

10

Luk se vratio u svoju sobu i prineo žeton kameri prenosnog

kompjutera. Osećao se malčice glupo dok je to radio, ali se kompjuter
odmah otključao. Prvo se pojavio plavi ekran s porukom DOBRO
DOŠLA, DONA! Namrštio se i blago osmehnuo. Kompjuter je u nekom
trenutku pre njegovog dolaska pripadao nekom ko se zvao Dona.
Poruka dobrodošlice nije bila promenjena. Neko je napravio propust.
To je bila sitna greška, ali tamo gde je jedna, može biti i drugih.
Poruka dobrodošlice je nestala. Pojavila se standardna fotografija:
pusta plaža ispod neba u ranu zoru. Informaciona traka na dnu ekrana
bila je ista kao na njegovom kućnom kompjuteru s jednom velikom (ali
razumljivom) razlikom: nije bilo ikonice za imejl. Našao je ikonice za
dva internet provajdera. To ga je prijatno iznenadilo. Otvorio je
Fajerfoks i otkucao AOL log-in. Plavi ekran se vratio, ovog puta s
pulsirajućom crvenom tačkom na sredini. Tihi kompjuterski glas mu je
saopštio: „Žao mi je, Dejve, bojim se da to ne mogu da uradim.”
Luk je na trenutak pomislio da je to još jedna greška – prvo Dona, a
zatim Dejv – pre nego što je prepoznao glas HAL 9000 iz filma Odiseja u
svemiru 2001. To nije bila omaška, već otkačeni humor. Salamu ovoj
situaciji, nije bila nimalo smešna.
Guglovao je Herbert Elis i ponovo dobio HAL-a. Posle kraćeg
razmišljanja guglovao je pozorište Orfeum na Henepinu, ne zato što je
planirao da tamo (ili bilo gde drugde, u neposrednoj budućnosti) gleda
predstavu, već zato što je hteo da zna kojim informacijama može da
pristupi. Neke stvari moraju mu biti dostupne. Zašto bi mu omogućili
konekciju?
Orf, kako su ga njegovi roditelji zvali, po svemu sudeći bio je jedan
od sajtova na koje su „gosti” Instituta mogli da izlaze. Saznao je da se
Hamilton vraća („Zahvaljujući željama gledalaca!) i da će Paton Ozvalt
gostovati sledećeg meseca. Pokušao je da gugluje školu Broderik, i bez
problema dobio njihov veb-sajt. Pokušao je s gospodinom Grirom,
svojim savetnikom i dobio HAL-a. Sve bolje je razumeo ozlojeđenost
doktora Dejva Boumana iz filma.
Hteo je da isključi spravu, ali se predomislio i otkucao državna
policija Mejna u polje za pretragu. Prst mu je lebdeo iznad dirke na
tastaturi. Povukao se u poslednjem trenutku. Dobio bi HAL-ovo
besmisleno izvinjenje, ali je sumnjao da bi se sve završilo na tome.
Verovatno bi se digla uzbuna na nekom od donjih nivoa. Verovatno je
bio pogrešan izraz. Digla bi se svakako. Možda su zaboravili da
promene ime deteta na ekranu za dobrodošlicu, ali ne bi prenebregli
upozorenje programa za nadzor da je dete iz Instituta pokušalo da
stupi u vezu s vlastima. Kaznili bi ga. I ta kazna verovatno bi bila gora
od šamara. Kompjuter koji je pripadao nekom po imenu Dona bio je
beskoristan.
Zavalio se u stolici i prekrstio ruke preko uskih grudi. Mislio je na
Morin, i način na koji ga je pomilovala po kosi. To je bio samo sitan,
uzgredni znak pažnje, ali je on (zajedno sa žetonima) skinuo izvestan
deo prokletstva Tonijevog šamara. Je li Kališa rekla da je žena u dugu
od četrdeset hiljada dolara? Ne, njen dug bio je više nego dvostruko
veći.
Luk je, zato što ga je prijateljski nastrojena Morin dirnula i zato što
nije imao preča posla, guglovao u dugovima sam, molim vas, pomozite.
Kompjuter mu je odmah ponudio svakojake informacije na tu temu,
uključujući i nekoliko kompanija koje su tvrdile da će izlazak na kraj s
tim problemima biti prost ko pasulj, ako uza zid priterani dužnik obavi
telefonski razgovor. Luk je sumnjao u to. Pretpostavljao je da neki ljudi
ne bi bili tako sumnjičavi. Zahvaljujući tome su se i uvalili u dug.
Morin Alvorson nije bila takva. Tako je tvrdila Kališa. Rekla je da je
njen suprug napravio velike dugove pre nego što ju je napustio. Možda
je to bila istina, a možda i nije. Bilo kako bilo, postojala su rešenja za taj
problem. Uvek ih je bilo. Na njemu je da ih pronađe. Možda kompjuter
nije sasvim beskoristan.
Luk se opredelio za najpouzdaniji izvor podataka. Uskoro je duboko
zaronio u oblast dugova i njihovog vraćanja. Obuzela ga je stara želja za
znanjem. Želeo je da nauči nešto novo, da izoluje i razume srž
problema. Svaki podatak je kao i uvek vodio ka još tri (ili šest, ili
dvanaest). Ubrzo je počela da se pojavljuje koherentna slika. Neka vrsta
mape.
Najzanimljivija ideja – centralna tačka, s kojom su sve druge stvari
bile povezane – bila je jednostavna i zapanjujuća (makar za Luka). Dug
je bio roba. Prodavao se i kupovao, dok u jednom trenutku nije postao
središte ne samo američke već i svetske ekonomije. Dosegao je te
visine, iako uistinu nije postojao. Nije bio konkretna stvar poput nafte,
zlata ili dijamanata. Bio je ideja. Obećanje.
Zatresao je glavom, kao dečak koji se budi iz živopisnog sna, kad je
kompjuter zazvonio. Po kompjuterskom satu bilo je gotovo pet ujutru.
Kliknuo je na ikonu balona u dnu mašine i pročitao sledeće:
Gospođa Sigsbi: Zdravo, Luk. Upravljam ovom ustanovom. Želela bih
da te vidim.
Otkucao je odgovor posle kraćeg razmišljanja.
Luk: Imam li izbora?
Smesta je dobio odgovor:
Gospođa Sigsbi: Nemaš. ☺
„Uzmi smajli pa ga zavući u...”
Neko je pokucao na vratima. Prišao im je, očekujući Gledis. Ugledao
je Hadada, jednog od tipova iz lifta.
„Hoćeš li da se prošetaš, dečače?”
Luk je uzdahnuo. „Dajte mi sekundu, da obujem patike.”
„Nema problema.”
Hadad ga je doveo do vrata pored lifta. Otključao ih je karticom.
Prepešačili su kratko rastojanje do administrativne zgrade. Usput su
mahali rukama, braneći se od buba.

11

Gospođa Sigsbi podsećala je Luka na očevu najstariju sestru. Ova žena

je, kao i tetka Roda, bila mršava, s kukovima i grudima u naznaci. Samo
što je tetka Roda imala vesele bore oko usta i očiju. Volela je da se grli.
Luk je procenio da neće biti grljenja sa ženom koja je sedela za stolom
u kostimu boje šljive i odgovarajućim cipelama. Možda će biti osmeha,
ah će oni biti ekvivalent novčanica od tri dolara. U očima gospođe
Sigsbi nije video ništa izuzev profesionalne ljubopitljivosti.
„Hvala ti, Hadade. Preuzimam stvar odavde.”
Poslužitelj – Luk je pretpostavljao da je Hadad bio baš to – s
poštovanjem je klimnuo i izašao iz kancelarije.
„Započnimo s očiglednim”, rekla je. „Sami smo. Provodim desetak
minuta nasamo sa svakom pridošlicom, ubrzo nakon njenog dolaska.
Neki su me napali, onako dezorijentisani i gnevni. Nisam im to
zamerila. Zašto bih, za boga miloga? Najstarije pridošlice imaju
šesnaest godina. Prosečni uzrast je jedanaest godina i šest meseci. To
su drugim rečima deca, a ona i u najboljim trenucima slabo kontrolišu
impulse. U njihovom agresivnom ponašanju prepoznajem priliku za
podučavanjem... koju koristim. Hoću li morati da te podučavam, Luk?”
„Ne na tu temu”, rekao je Luk. Pitao se da li je Niki bio jedan od onih
koji su pokušali da polože ruke na ovu tanušnu, sitnu ženu.
„Dobro je. Sedi, molim te.”
Luk je seo na stolicu ispred njenog stola. Nagnuo se napred sa
šakama između kolena. Gospođa Sigsbi sedela je preko puta njega.
Posmatrala ga je kao direktorka škola koja neće trpeti nikakvo
glupiranje i koja će ga strogo kažnjavati. Luk nikad nije sreo
nemilosrdnu odraslu osobu. Pomislio je da je upravo takva pred njim.
To je bila zastrašujuća ideja. Isprva je hteo da je odbaci kao smešnu.
Potisnuo je. Bolje je verovati da je vodio zaštićen život. Bolje je –
bezbednije – verovati da je ona ono što misli da jeste, izuzev ili dok se
ne pokaže drugačijom. Nalazio se u lošoj situaciji. Nije sumnjao u to.
Samozavaravanje bi mogla biti najgora moguća greška.
„Našao si prijatelje, Luk. To je dobro. To je dobar početak.
Upoznaćeš i druge dok budeš boravio u Prednjoj polovini. Njih dvoje,
dečak Ejveri Dikson i devojčica Helen Sims, upravo su stigli. Spavaju,
ali ćete se uskoro upoznati. Možda ćeš upoznati Helen pre gašenja
svetala, u deset. Ejveri će verovatno spavati čitave noći. Prilično je
mlad. Sigurna sam da će biti veoma uzbuđen kad se probudi. Nadam se
da ćeš ga uzeti pod svoje okrilje. Sigurna sam da će Kališa, Ajris i
Džordž to učiniti. Možda čak i Nik, iako su njegove reakcije
nepredvidljive za sve, pa i za njega samog. Zaradićeš žetone
pomaganjem Ejveriju da se aklimatizuje na novu situaciju. Oni su, kao
što ti je poznato, primarni medijum razmene kod nas u Institutu. To u
potpunosti zavisi od tebe, ali ćemo te posmatrati.”
Znam da hoćete, pomislio je Luk. I slušaćete me. Izuzev na nekoliko
mesta gde ne možete. Pod pretpostavkom da je Morin imala pravo u
tom pogledu.
„Tvoji prijatelji snabdeli su te izvesnom količinom podataka. Neki
su tačni, dok su neki krajnje netačni. Ono što ću ti sad reći u potpunosti
je tačno, stoga me pažljivo slušaj.” Nagnula se napred i spustila šake na
sto. Pogledala ga je u oči. „Jesu li ti uši otvorene, Luk? Zato što, kao što
se kaže, nisam od onih koji dva puta žvaću kupus.”
„Jesu.”
„Šta jesu?” Brecnula se na njega, iako joj je lice ostalo pribrano kao
uvek.
„Uši su mi otvorene. Um mi je budan.”
„Sjajno. Provešćeš izvesno vreme u Prednjoj polovini. Možda deset
dana, možda dve nedelje. Možda čitav mesec, iako je veoma mali broj
naših regruta ostao toliko dugo.”
„Regruta? Hoćete li da kažete da smo regrutovani?”
Žustro je klimnula. „Upravo to želim da kažem. Vodi se rat. Pozvani
ste da služite svojoj zemlji.”
„Zašto? Zato što ponekad mogu da pomerim čašu ili knjigu ne
dodirujući je? To je gl...”
„Umukni!”
Poslušao ju je, šokiran njenom reakcijom gotovo koliko Tonijevom
šamarčinom.
„Dok ja govorim, ti slušaš. Ne prekidaš me. Je li to jasno?”
Klimnuo je, zato što je izgubio poverenje u svoj glas.
„Ovo nije trka u naoružanju, već trka umova. U slučaju gubitka trke,
posledice će biti više nego teške. Biće nezamislive. Možda imaš samo
dvanaest godina, ali si vojnik u neobjavljenom ratu. Isto važi za Kališu i
sve ostale. Da li ti se to dopada? Naravno da ti se ne dopada.
Regrutovanima se to nikad ne dopada. Ponekad moraju da nauče šta
čeka one koji ne slušaju naređenja. Verujem da si već dobio jednu takvu
lekciju. Ako si bistar onoliko koliko piše u tvom dosijeu, možda ti druga
lekcija neće biti potrebna. Dobićeš je ako ti zatreba. Ovo nije tvoj dom.
Ovo nije tvoja škola. Nećeš dobiti više domaćih zadataka, biti poslat u
direktorovu kancelariju ili u školski pritvor. Bićeš kažnjen. Je li to jasno?”
„Jeste.” Žetoni za dobre dečake i devojčice, šamaranje po licu za one
koji su loši. Ili nešto gore. Koncept je bio jeziv, ali jasan.
„Dobićeš izvestan broj injekcija. Bićeš izložen nizu testova.
Pratićemo tvoje fizičko i mentalno stanje. Konačno ćeš biti poslat u
ono što zovemo I Zadnjom polovinom, gde ćeš biti zadužen za pružanje
izvesnih usluga, i tvoj boravak u Zadnjoj polovini može da traje najviše
šest meseci, iako je prosečna dužina aktivne službe samo šest nedelja.
Tvoje pamćenje biće izbrisano, pa ćeš biti poslat kući, roditeljima.”
„Živi su? Moji roditelji su živi?”
Nasmejala se. Zvučala je iznenađujuće veselo. „Naravno da su živi.
Mi nismo ubice, Luk.”
„U tom slučaju želim da razgovaram s njima. Dopustite mi da
razgovaram s njima, pa ću učiniti šta god želite.” Izrekao je to pre nego
što je shvatio da je dao ishitreno obećanje.
„Ne, Luk. Još se nismo sasvim razumeli.” Sela je na stolicu. Položila
je šake na sto. „Ovo nisu pregovori. Radićeš šta god ti kažemo, bez
obzira na sve. Veruj mi da će tako biti pa ćeš poštedeti sebe velikih
patnji. Nećeš imati nikakvih kontakata sa spoljašnjim svetom dok
budeš bio u Institutu. To se odnosi i na kontakte s roditeljima. Slušaćeš
sva naređenja. Pokoravaćeš se svim pravilima. Slušanje naređenja, s
izuzetkom nekoliko njih, neće predstavljati napor, niti će pravila biti
teška. Vreme će ti prolaziti brzo. I kad nas napustiš, kad se jednog lepog
jutra probudiš u svojoj spavaćoj sobi, biće kao da se ništa od ovog nije
dogodilo. Tužni deo – to je moje mišljenje – jeste to što nećeš znati da
si uživao veliku privilegiju da služiš svojoj zemlji.”
„Ne vidim kako je to moguće”, rekao je Luk. Govorio je više sebi
nego njoj. Pribegavao je tome kad bi nešto – problem iz fizike, Maneova
slika, kratkoročne i dugoročne implikacije duga – u potpunosti
zaokupilo njegovu pažnju. „Mnogo ljudi me poznaje. Škola... kolege
mojih roditelja... i moji prijatelji... ne možete da izbrišete njihovo
sećanje.”
Nije se nasmejala, ali se osmehnula. „Mislim da ćeš se jako
iznenaditi kad shvatiš šta sve možemo da uradimo. Ovaj razgovor je
završen.”
Ustala je, zaobišla sto i pružila ruku. „Bilo mi je zadovoljstvo što
smo se upoznali.”
Luk je ustao, ali nije pružio ruku.
„Rukuj se sa mnom, Luk.”
Jedan deo njega je to hteo. Stare navike teško umiru, ali nije dizao
ruku. „Rukuj se ili ćeš požaliti što nisi. Neću ti dvaput reći.”
 Rukovao se s njom, zato što mu je bilo jasno da je njena pretnja oz!
biljna. Zadržala je njegovu ruku u svojoj. Nije je stisnula, ali mu je dala
do znanja da je veoma snažna. Gledala ga je pravo u oči. „Možda ćemo
se videti, kako ljudi kažu, u kampusu, ali se nadam da će ovo biti tvoja
jedina poseta mojoj kancelariji. Naš razgovor biće manje prijatan ako
te ponovo pozovu ovamo. Jesi li me razumeo?”
„Jesam.”
„Dobro je. Znam da je ovo mračno vreme za tebe, ali ćeš se vratiti
na sunce ako budeš radio ono što se od tebe traži. Veruj mi da će tako
biti. A sad idi.”
Otišao je. Ponovo se osećao kao u snu ili kao Alisa u zečjoj rupi.
Hadad ga je čekao. Čavrljao je sa sekretaricom ili pomoćnicom gospođe
Sigsbi. „Vratiću te u sobu. Ne odvajaj se od mene, jel’ važi? Ne trči ka
drveću.”
Izašli su i krenuli ka rezidencijalnoj zgradi. Luk je zastao kad ga je
spopala vrtoglavica. „Čekaj”, rekao je. „Sačekaj.”
Uhvatio se za kolena i kleknuo. Šarena svetla na trenutak su mu
zaigrala pred očima.
„Da li ćeš se onesvestiti?” pitao je Hadad. „Šta misliš?”
„Neću”, rekao je Luk, „ali daj mi još nekoliko sekundi.”
„Naravno. Dobio si injekciju, zar ne?”
„Jesam.”
Hadad je klimnuo. „Neku decu to pogađa kasnije. Reaguju sa
zadrškom.”
Luk je očekivao da će ga pitati da li vidi mrlje ili tačke, ali je Hadad
samo čekao. Zviždukao je kroza zube i mahao rukama da bi se
odbranio od nasrtljivih insekata.
Luk je mislio o hladnim sivim očima gospođe Sigsbi i njenom
odbijanju da mu kaže kako ovakvo mesto može da postoji bez neke
vrste... šta bi bio ispravan izraz? Možda ekstremni pritisak. Kao da ga je
izazivala da izvede proračun.
Radi ono što se od tebe traži, pa ćeš izaći na sunce. Veruj mi da će
tako biti.
Imao je samo dvanaest godina. Znao je da je njegovo iskustvo
ograničeno, ali je u jednu stvar bio prilično siguran: onaj ko ti kaže
veruj mi, obično bestidno laže.
„Da li ti je bolje? jesi li spreman da nastaviš, sine moj?”
„Jesam”, Luk se ispravio. „Ali nisam tvoj sin.”
Hadad se nacerio; zlatni zub mu je blesnuo. „Zasad jesi. Ti si sin
Instituta, Luk. Mogao bi da se opustiš i navikneš na to.”

12

Hadad je pozvao lift kad su ušli u rezidencijalnu zgradu. Rekao je

„doviđence” i ušao unutra. Luk je krenuo ka svojoj sobi i ugledao Nikija
Vilholma. Sedeo je na podu preko puta aparata za led. Jeo je kolač s
puterom od kikirikija. Iznad njega je bio poster s dve nacrtane veverice,
sa stripovskim balonima koji su im izlazili iz nasmešenih usta. Na
levom je pisalo: „Živi život koji voliš!” A na drugom: „Voli život koji
živiš!” Luk je zbunjeno posmatrao poster.
„Šta takav poster na ovakvom mestu predstavlja, pametnjakoviću?”,
pitao je Niki. „Ironiju, sarkazam ili proseravanje?”
„Sve troje”, rekao je Luk i seo pored njega.
Niki mu je ponudio kesu. „Hoćeš jedan?”
Luk se poslužio. Rekao je „hvala” i skinuo papir s kolača. Pojeo ga je
u tri brza zalogaja.
Niki ga je zbunjeno posmatrao. „Dobio si prvu injekciju, zar ne?
Otvaraju apetit za šećerom. Možda nećeš jesti mnogo za večeru, ali ćeš
pojesti desert. Garantovano. Jesi li video neke tačke?”
„Nisam.” Setio se kako je presamićen stiskao kolena dok je čekao da
vrtoglavica prođe. „Možda. Šta su one?”
„Tehničari ih zovu Štazi svetla. Ona su deo pripreme. Dobio sam
samo nekoliko injekcija i malo blesavih testova, zato što sam TK poz.
Isto kao i Džordž. I Ša je TP poz. Dobićeš više ako si običan.” Nastavio je
posle kraćeg razmišljanja. „Pa, niko od nas nije običan, jer ne bismo bih
ovde. Ali znaš šta sam hteo da kažem.”
„Pokušavaju li da pojačaju našu sposobnost?”
Niki je slegnuo ramenima.
„Za šta nas pripremaju?”
„Za ono što se dešava u Zadnjoj polovini. Kako je prošlo s kraljicom
kučki? Je li ti održala govor o služenju svojoj zemlji?”
„Rekla je da sam regrutovan. Ja bih rekao da sam otet. U
sedamnaestom i osamnaestom veku, znaš, kad bi kapetanima zatrebali
mornari za brodsku posadu...”
„Znam šta je prisilno regrutovanje, Luki. I ja sam išao u školu. I ne
grešiš.” Ustao je. „Hajdemo na igralište. Možeš da mi daš još jednu
lekciju iz šaha.”
„Mislim da bih želeo da legnem”, rekao je Luk.
„Prilično si bled. Ali kolač ti je pomogao, jelda? Priznaj.”
„Priznajem”, oglasio se Luk. „Šta si uradio da bi dobio žeton?”
„Ništa. Morin mi je ćušnula jedan pre završetka smene. Kališa ima
pravo kad govori o njoj.” Niki je ovo rekao gotovo mrzovoljnim tonom.
„Ako u ovoj usranoj palati postoji makar jedna dobra osoba, to je ona.”
Stigli su na Lukova vrata. Niki je podigao pesnicu, a Luk svoju.
Kucnuli su se.
„Videćemo se kad se zvono oglasi, pametnjakoviću. Nek ti stojko
dotad stoji pravo.”
 MORIN I EJVERI

Luk je kliznuo u neprijatni, iskidani san. Probudio, se kad se oglasilo

zvono za večeru. Bilo mu je drago što ga čuje. Niki je pogrešio. Imao je
apetit i bio je gladan društva koliko i hrane. Uprkos tome zaustavio se
u kantini da bi se uverio da ga nisu zavitlavali. Nisu. Pored aparata s
grickalicama bio je stari, bogato snabdeveni aparat za cigarete. Na
vrhu je bio osvetljeni kvadrat s fotografijom muškarca i žene u otmenoj
odeći. Smejali su se i pušili na balkonu. Sledeći aparat nudio je pića za
odrasle u malim bocama. Neka deca u Brodu, sklona alkoholu, zvala su
ih „avionskom cugom”. Pakla cigareta koštala je osam žetona, a bočica
kulera pet. Na drugoj strani sobe bio je jarkocrveni aparat za koka-kolu.
Nečije ruke zgrabile su ga otpozadi. Podigle su ga s tla. Luk je
iznenađeno kriknuo. Niki mu se smejao direktno u uvo.
„Jesi li za ples, sekapersice?”
„Spusti me!”
Niki ga je zaljuljao napred-nazad. „Luki će plesati! Trapavi,
krivonogi Luki će plesati!”
Spustio ga je na pod. Okrenuo ga je, podigao ruke i zaplesao na
muziku iz zvučnika na tavanici. Kališa i Ajris bile su iza njega.
Posmatrale su ga s identičnim „dečaci su dečaci” izrazima. „Hoćeš li da
se boriš, Luki? Trapavi, krivonogi Luki hoće da se bori?”
„Nabi mi nos u čmar, pa se bori za vazduh”, rekao je Luk. Nasmejao
se. Reč koja najbolje opisuje Nikija, pomislio je, bez obzira na to da li je
u dobrom ili lošem raspoloženju, jeste živ.
„Ta ti je dobra” rekao je Džordž, koji se progurao između dve
devojčice. „Sačuvaću je za kasnije.”
„Nadam se da nećeš zaboraviti da me pomeneš kao autora”, rekao
je Luk.
Niki je prestao da pleše. „Umirem od gladi, Marvine. Hajdemo na
klopu.”
Luk je podigao poklopac aparata za koka-kolu. „Pretpostavljam da
su gazirana pića besplatna. Plaćaju se samo cuga, cigarete i grickalice.”
„Pretpostavka ti je tačna”, rekla je Kališa.
„I, uh...” Pokazao je na aparat s grickalicama. Većina toga mogla se
dobiti za jedan žeton, ali je ono što je pokazao koštalo šest komada.
„Jesu li to...”
„Pitaš li da li su ’haj boj braunis’ ono što misliš da jesu?”, pitala je
Ajris. „Nikad ih nisam probala, ali sam prilično sigurna da jesu.”
„Tako je”, rekao je Džordž. „Skinuo sam se s njih, ali sam zapatio
svrab. Alergičan sam. Hajde da jedemo.”
Seli su za isti sto. SERI je zamenila NORMU. Luk je naručio
pohovane pečurke, hamburger sa salatom i nešto što se zvalo vanila
krem brule. U ovoj zlehudoj zemlji čuda možda je bilo pametnih ljudi –
gospođa Sigsbi nije ličila na budalu – ali onaj ko je sastavljao jelovnike
nije bio jedan od njih. Jesu li takva razmišljanja simptom intelektualne
snobovštine?
Shvatio je da ga to ne zanima.
Neko vreme pričali su o školama koje su pohađali pre nego što su
istrgnuti iz normalnog života – običnim školama, koliko je Luk mogao
da kaže, a ne specijalnim za pametnu decu – i o najdražim televizijskim
emisijama i filmovima. Sve je bilo dobro dok Ajris nije podigla ruku da
bi protrljala pegavi obraz. Luk je shvatio da plače. Ne mnogo, samo
malo, ali se radilo o suzama.
„Danas nije bilo injekcija, ali sam bila na prokletoj guz-
temperaturi”, rekla je. Osmehnula se kad je videla Lukov zbunjeni izraz.
Još jedna suza joj se skotrljala niz obraz. „Temperaturu nam mere
rektalno.”
Ostali su klimali glavom. „Ne znamo zašto to rade”, rekao je Džordž,
„ali to je ponižavajuće.”
„To je tako devetnaestovekovno”, oglasila se Kališa. „Sigurno imaju
neki razlog, ali...” Slegnula je ramenima.
„Ko želi kafu?”, pitao je Nik. „Doneću je ako...”
„Hej!”
To se čulo s vrata. Okrenuli su se i ugledali devojčicu u farmerkama
i topiću bez rukava. Njena kratka, šiljata kosa je s jedne strane bila
zelena, a s druge plavičastopurpurna. Uprkos pank frizuri, ličila je na
dete iz bajke, izgubljeno u šumi. Luk je procenio da je njegova
vršnjakinja.
„Gde sam? Zna li iko od vas kakvo je ovo mesto?”
„Hodi ovamo, sunašce”, rekao je Niki. Počastio ju je zaslepljujućim
osmehom. „Sedi ovamo i kušaj prehrambenu ponudu.”
„Nisam gladna”, rekla je novopridošla devojčica. „samo mi recite
jednu stvar. Kome bi trebalo da popušim da bih se izbavila odavde?”
Tako su upoznali Helen Sims.

Posle jela otišli su na igralište (Luk nije zaboravio da se namoči

„autanom”) i upoznali Helen sa situacijom. Ispostavilo se da je TK i da
je, kao i Džordž i Niki, poz. Pokazala je to oborivši nekoliko figura sa
šahovske table kad ih je Niki poređao.
„Nije samo poz, već je strava poz”, rekao je Džordž. „Pustite me da
probam.” Uspeo je da obori pešaka i da malo pomeri crnog kralja, ali to
je bilo sve. Namrštio se f napumpao obraze. „U redu, pobedila si,
Helen.”
„Mislim da smo svi gubitnici”, rekla je. „Eto šta mislim.”
Luk je pitao da li se brine za roditelje.
„Ne preterano. Moj otac je alkoholičar. Majka se razvela od njega
kad sam imala šest godina, da bi se udala – kakvo iznenađenje! – za
drugog alkoholičara. Sigurno je zaključila da bi trebalo da im se
pridruži kad već ne može da ih pobedi, pošto je sad i ona alkoholičarka.
Nedostaje mi brat. Mislite li da je dobro?”
„Naravno da jeste”, rekla je Ajris, ne naročito ubedljivim tonom.
Otišla je na trambulinu i počela da skače. Luku bi pozlilo kad bi to radio
odmah posle obroka, ali Ajris te večeri nije imala apetit.
„Hoću da budem načisto”, rekla je Helen. „Ne znate zašto smo ovde,
izuzev što bi to moglo da ima neke veze s psihičkim sposobnostima
koje nam ne bi omogućile prolaz na audiciju za Amerika ima talenat.”
„Ne bismo se ufurali ni u dečju varijantu emisije”, oglasio se
Džordž.
„Testiraju nas dok ne vidimo tačke, ali ne znamo zašto.”
„Tako je”, rekla je Kališa.
 „Zatim nas šalju na ono drugo mesto, Zadnju polovinu, ali vi ne
znate šta se tamo dešava.”
„Jašta”, rekao je Niki. „Znaš li da igraš šah ili samo obaraš figure?”
Ignorisala ga je. „I kad završe s nama, sleduje nam
naučnofantastično brisanje pamćenja, nakon kog ćemo živeti srećno i
berićetno do kraja života.”
„To je njihova priča”, rekao je Luk.
Progovorila je posle kraćeg razmišljanja, „To zvuči kao pakao.”
„Pa”, rekla je Kališa, „pretpostavljam da nam je bog zato dao kulere i
’haj boj braunise’.”
Luku je bilo dosta. Prokleto brzo će se ponovo rasplakati. Plakanje u
društvu bilo je u redu za Ajris, koja je devojčica, ali se ono nije slagalo s
njegovom idejom (nesumnjivo zastarelom, ali duboko uvreženom) o
ponašanju koje se očekivalo od dečaka. Hteo je da bude kao Niki.
Vratio se u svoju sobu, zatvorio vrata i legao na krevet, s rukom
preko očiju. Zatim je, bez ikakvog razloga, pomislio na Ričija Roketa u
srebrnom svemirskom odelu. Igrao je poletno kao Niki Vilholm pre
večere.
Dečica su igrala s njim, smejala se kao luda i pevala „Mambo broj 5.”
Radila su to kao da ništa ne može poći naopako, kao da će im život
doveka biti ispunjen bezbrižnom zabavom. Suze su grunule zato što se
plati šio i zato što je bio besan, ali uglavnom zbog nostalgije za domom.
Prvi put je shvatio šta ta reč znači. Ovo nije letnji kamp, niti ekskurzija.
Ovo je noćna mora. Želeo je samo jedno, da se sve završi. Hteo je da se
probudi. Zaspao je zato što nije mogao da se probudi iz ružnog sna, dok
su mu se uske grudi trzale od poslednjih jecaja.

Sanjao je ružne snove...

Naglo se probudio iz jednog u kom ga je crni pas bez glave jurio niz
Vajldersmut drajv. U jednom divnom trenutku pomislio je da je sve ovo
bilo san i da se vratio u svoju sobu. Zatim je video pidžamu koja nije
bila njegova i zid na kom je trebalo da bude prozor. Bio je u kupatilu.
Zatim je, zato što mu se nije spavalo, uključio prenosni kompjuter.
Strahovao je da će mu biti potreban još jedan žeton da bi ga aktivirao,
ali nije. Možda je u dvadesetčetvoročasovnom ciklusu, ili – ako ima
sreće – četrdesetosmočasovnom. Na traci na vrhu ekrana pisalo je da
je tri i petnaest ujutru. Ima mnogo vremena do zore. Eto šta je dobio
zato što je prvo dremnuo, a zatim zaspao rano uveče.
Mislio je da ode na Jutjub i gleda stare crtaće, na primer Popaja,
zbog koga su se Rolf i on uvek valjali po podu, urlajući „Gde je moj
spanać?” i „Bljak-bljak-bljak”! Ali nešto mu je govorilo da bi tako samo
prizvao nostalgiju, a s njom i suze. Pa šta mu je ostalo? Da se vrati u
krevet, u kom će ležati budan do svanuća? Da luta praznim hodnicima?
Da ode na igralište? Mogao bi da uradi ovo poslednje. Setio se da je
Kališa rekla da se nikad ne zaključava, ali bi tamo bilo previše sablasno.
„Zašto ne razmišljaš, šupčino?”
Govorio je tihim glasom, ali je ipak poskočio. Čak je podigao ruke,
kao da želi da zatvori usta. Ustao je i počeo da šeta po sobi. Tapkao je
bosim nogama po podu, dok mu je pidžama lepršala. To je bilo dobro
pitanje. Zašto nije razmišljao? Zar mu to nije jaka strana? Lukas Elis,
pametnjaković. Dečji genije, koji voli mornara Popaja, Zov dužnosti i
voli da šutira na koš u zadnjem dvorištu, ali dobro vlada francuskim,
iako ne može da gleda francuske filmove na Netfliksu bez titlova, zato
što prebrzo pričaju i zbog luđačkih idioma. Boire comme un trou, na
primer. Zašto kažu pije kao rupa, kad je pije kao smuk mnogo
smislenije? Može da ispuni tablu matematičkim jednačinama. Ili da
nabroji sve elemente periodnog sistema. Kadar je da izrecituje sve
potpredsednike, počevši od onog Džordža Vašingtona i da na razložan
način objasni zašto brzina svetlosti neće biti dostignuta nigde izuzev u
naučnofantastičnim filmovima.
Pa zašto samo sedi i sažaljeva samog sebe?
Šta još može?
Odlučio je da se time pozabavi umesto da očajava. Bekstvo je
verovatno nemoguće, ali šta je s učenjem?
Pokušao je da izgugla New York tajms. Nije se iznenadio kad se
oglasio HAL 9000. Nema vesti za decu iz Instituta. Pitanje je može li da
zaobiđe zabranu. Može li da pronađe zadnja vrata? Možda može.
Da vidimo. Otvorio je Fajerfoks i otkucao #!cloakofGriffin!#.
Grifin je bio nevidljivi čovek H. Dž. Velsa. Taj sajt, za čije postojanje
je Luk saznao pre godinu dana, bio je sredstvo za zaobilaženje
roditeljske kontrole – ne baš dark veb, ali nešto u neposrednom
susedstvu. Luk ga je koristio ne da bi posećivao porno-sajtove na
kompjuterima Broda (iako je Rolf nekoliko puta uradio baš to), ili da bi
gledao obezglavljivanja u režiji ISIS-a, već zato što je koncept bio toliko
subverzivan i jednostavan da je hteo da proveri da li funkcioniše.
Funkcionisao je kod kuće i u školi, ali da li će ovde? Postojao je samo
jedan način da to sazna. Pritisnuo je dirku na tastaturi.
Institutski vaj-faj je neko vreme prežvakavao materijal – bio je spor
– da bi ga odveo do Grifina, baš kad je Luk počeo da misli da od toga
neće biti ništa. Velsov nevidljivi čovek pojavio se na vrhu ekrana, s
glavom u zavojima i strava naočarima. Ispod toga je bilo pitanje, koje je
služilo kao pozivnica: KOJI JEZIK ŽELIŠ DA PREVEDEŠ? Sledio je
dugački spisak od asirskog do zulua. Lepota sajta bila je što izbor jezika
nije bio bitan, već ono što se beležilo u istoriji pretraživanja. Nekada
davno na Guglu je bio dostupan tajni prolaz ispod roditeljske kontrole,
ali su ga mudraci iz Mauntin Vjua zatvorili. Zato je smišljen Grifin.
Luk je izabrao nemački i dobio UNESI LOZINKU. Aktivirao je ono
što je njegov otac ponekad zvao iščašenim pamćenjem i otkucao
#x49gerl94GbL4. Kompjuter je posle kraćeg prežvakavanja saopštio
LOZINKA PRIHVAĆENA.
Otkucao je Njujork tajms i udario po dirci enter. Kompjuter je još
duže oklevao, ali je dobio današnje izdanje na engleskom.
Kompjuterska istorija će od ovog trenutka nadalje beležiti samo niz
nemačkih reći i engleske prevode. Luku nije bilo važno da li je
izvojevana pobeda bila mala ili velika. Bila je pobeda. To mu je bilo
dovoljno.
Koliko brzo će njegovi tamničari shvatiti šta radi? Kamufliranje
kompjuterske istorije pretraživanja neće značiti ništa ako pristupe
njegovom kompjuteru. Videće novine i obustaviti pretragu. Tajms s
naslovnicom o Trampu i Severnoj Koreji nije mu potreban. Trebalo bi
da proveri Star trib, pre nego što ga otkriju, da bi video ima li vesti o
njegovim roditeljima. Vrištanje se razleglo u hodniku pre nego što je
stigao da to uradi.
„Upomoć! Upomoć! Upomoć! Nek mi neko pomogne! POMOZITE MI,
IZGUBLJEN SAM U...”

Mali dečak u pidžami Ratova zvezda vrištao je i udarao pesničicama po

vratima. Desetogodišnjak? Ejveri Dikson izgledao je kao da ima šest,
najviše sedam godina. Međunožje i jedna noga na njegovoj pidžami bili
su vlažni i lepljivi.
„Pomozite mi, HOĆU KUĆI!”
Luk se osvrnuo oko sebe. Očekivao je da će nekog videti – možda
nekoliko njih – kako trče u pravcu dečaka, ali je hodnik bio prazan. Još
nije znao da je dete koje vrišteći traži da se vrati kući normalna stvar u
Institutu. Hteo je da ga ućutka. Bilo je prestrašeno. Prenosilo je svoj
užas na Luka.
Prišao je unezverenom dečaku. Kleknuo je i položio ruke na njegova
uzdrhtala ramena. „Hej! Hej! Polako, smiri se.”
Dečačić je posmatrao Luka izbečenim očima, ali on nije bio u
potpunosti siguran da ga vidi. Znojava, slepljena kosa mu je štrcala.
Lice mu je bilo vlažno od suza. Gornja usna mu je blistala od slina.
„Gde je mama? Gde je tata?”
Samo što nije rekao tata već TAAAAATA. Zvuk je podsećao na
zavijanje sirene za slučaj vazdušne opasnosti. Dečačić je počeo da lupa
nogama i da udara Luka po ramenima. Luk ga je pustio. Ustao je i
uzmakao za korak. Začuđeno je posmatrao kako dete pada na pod i
počinje da se bacaka.
Vrata su se otvorila preko puta postera koji je najavljivao JOŠ
JEDAN DAN U RAJU. Pojavila se Kališa u ispranoj majici i džinovskom
šortsu za košarku. Prišla je Luku i stala pored njega, pogleda uprtog u
pridošlicu, s rukama na uglavnom nepostojećim bokovima. Obratila se
Luku. „Viđala sam napade besa, ali ovaj zaslužuje Oskara.”
Još jedna vrata su se otvorila. Helen Sims se pojavila u hodniku,
obučena u ono što je, po Lukovom uverenju, bila bebi-dol pidžama. Ona
je imala kukove, i još neke zanimljive stvari.
„Vrati oči u duplje, Luki”, rekla je Kališa. „Pomozi mi oko mališana.
Klinac mi kopa po glavi. Dobiću migrenu.” Kleknula je i posegnula za
dervišem – čije reči su se dezintegrisale u urlike. Povukla se posle
udarca pesnicom u podlakticu. „Bože, pomozi mi. Uhvati ga za ruke.”
I Luk je kleknuo. Oprezno je pokušao da uhvati klinca za ruke.
Uzmakao je i shvatio da ne želi da izgleda kao pičkica pred
novopridošlom vizijom u ružičastom. Zgrabio je dečačića za laktove.
Pritisnuo mu je ruke na grudi. Osećao je kako dečakovo srce lupa tri
puta bržim ritmom od normalnog.
Kališa se nagnula preko njega i spustila ruke na njegovo lice.
Zagledala se u dečakove oči. Prestao je da viče. Čulo se samo ubrzano
disanje. Fascinirano je pogledao Kališu. Luk je shvatio šta je mislila kad
je rekla da joj klinac kopa po glavi.
„On je TP, zar ne? Kao ti.”
Klimnula je. „Samo što je mnogo snažniji od mene, ili bilo kog TP-a
koji je bio ovde za mog boravka. Pomozi mi da ga odnesem u moju
sobu.”
„Mogu li i ja da pođem s vama?” pitala je Helen.
„Kako god hoćeš, dušo”, rekla je Kališa. „Sigurna sam da će Luk
uživati u tvom društvu.”
Helen je pocrvenela. „Možda ću se preobući.”
„Radi šta hoćeš”, rekla je Kališa. Obratila se detetu: „Kako se
zoveš?”
„Ejveri.” Glas mu je promukao od plakanja i vikanja. „Ejveri Dikson.”
„Ja sam Kališa. Zovi me Ša, ako želiš.”
„Samo nemoj da je zoveš Ortak”, rekao je Luk.

Luk nije očekivao da će soba na jeziku britke Kališe biti toliko

devojačka. Na krevetu je bila ružičasta posteljina, a na jastuku cvetni
motivi. Sa stola ih je posmatrala uramljena fotografija Martina Lutera
Kinga.
Nasmejala se kad je presrela Lukov pogled, uperen u fotografiju.
„Pokušavaju da naprave ambijent isti kao kod kuće. Pretpostavljam da
je neko mislio da je fotografija iz moje sobe malo neprikladna, pa su je
promenili.”
„Čija je bila?”
„Eldridža Klivera. Jesi li čuo za njega?”
„Naravno. Duša na ledu. Nisam pročitao tu knjigu, ali sam se
spremao da je pročitam.”
Podigla je obrve. „Čoveče, gubiš vreme na ovom mestu.”
Cmizdravi Ejveri počeo je da se diže s kreveta. Uhvatila ga je i
gurnula nazad, nežno ali odlučno.
„Ne-ne, ne u mokroj pidžami.” Ejveri je uzmakao, s rukama preko
međunožja, kad mu se učinilo da Kališa želi da ga razodene.
Pogledala je Luka i slegnula ramenima. 1 on je slegnuo ramenima i
čučnuo pred Ejverijem. „U kojoj si sobi?”
Dečačić je samo odmahnuo glavom.
„Jesi li ostavio otvorena vrata?”
Dečačić je ovog puta klimnuo.
„Doneću ti suvu odeću”, rekao je Luk. „Ostani ovde s Kališom, jel’
važi?”
Ovog puta nije bilo odmahivanja, niti klimanja glavom. Dečak je
samo zurio u njega, umoran i smeten. Prestao je da imitira sirenu za
slučaj vazdušne opasnosti.
„Požuri”, rekla je Kališa. „Mislim da mogu da ga smirim.”
Helen se pojavila na vratima, u farmerkama i džemperu na
zakopčavanje. „Da li mu je bolje?”
„Malo”, rekao je Luk. Sledio je trag kapljica, do soba u kojima je
menjao posteljinu s Morin.
„Nema znaka od druga dva dečaka”, rekla je Helen. „Sigurno spavaju
kao zaklani.”
„Nego šta nego spavaju”, rekla je Kališa. „Pođi s Lukom, Nova
Devojčice. Ejveri i ja upriličićemo susret umova.”

„Dečak se zove Ejveri Dikson”, rekao je Luk dok je s Helen Sims stajao
na otvorenim vratima sobe pored aparata za led, koji je kloparao u
svom ritmu. „Ima deset godina. Ne izgleda tako, zar ne?”
Zurila je u njega razrogačenim očima. „Šta si ti, TP?”
„Nisam.” Posmatrao je poster Tomija Pildsa i akcione figure na
stolu. „Bio sam ovde s Morin. Ona je spremačica. Pomagao sam joj da
promeni posteljinu. Soba je bila spremna za njega.”
Helen se nacerila. „Znači to si ti – učiteljicin ljubimac.”
Luk je pomislio na Tonija koji ga je ošamario po licu. Zapitao se da
li će Helen uskoro doživeti istu sudbinu. „Nisam, ali je Morin drugačija
od drugih. Budi dobra prema njoj, pa će ona biti dobra prema tebi.”
„Koliko dugo si ovde, Luk?”
„Došao sam malo pre tebe.”
„Kako onda znaš ko je dobar, a ko nije?”
„Morin je u redu, samo to sam rekao. Pomozi mi da nađem nešto
odeće.”
Helen je uzela neke pantalone i gaće iz komode (nije propustila da
pronjuška po svim fiokama). Vratili su se u Kališinu sobu. Helen ga je
usput pitala da li je bio na testovima o kojima je Džordž govorio. Rekao
je da nije, ali joj je pokazao čip na uvetu.
„Ne pružaj otpor. Ja sam se usprotivio i dobio batine.”
Zastala je u mestu. „Nemoj da pričaš!”
Okrenuo je glavu da bi joj pokazao obraz, na kom su Tonijevi prsti
ostavili bledu masnicu.
„Niko me neće tući”, rekla je Helen.
„Ne bih isprobavao tu teoriju u praksi.”
Zabacila je napadno obojenu kosu. „Uši su mi već izbušene. Nije
mnogo bolelo.”
Kališa je sedela na krevetu, s Ejverijem pored sebe. Guza mu je
počivala na peškiru. Mazila ga je po znojavoj kosi. Sneno ju je
posmatrao, kao da je princeza Tijana. Helen je bacila odeću Luku. Nije
to očekivao, pa je ispustio gaćice, ukrašene slikama Spajdermena u
raznovrsnim, dinamičnim pozama.
„Ne zanima me mali miško tog klinca. Vraćam se u krevet. Možda ću
biti u mojoj sobi kad se probudim. Mislim na moju sobu, a sve ovo će
biti samo san.”
„Želim ti svaku sreću”, rekla je Kališa.
Helen je otišla. Luk je podigao Ejverijeve gaćice, na vreme da isprati
ljuljanje njenih bokova u izbledelim farmerkama.
„Slatka je kao med?”, oglasila se Kališa.
Luk joj je dao suvu odeću. Znao je da crveni. „Pretpostavljam, ali se
to ne bi moglo reći za njenu narav.”
Mislio je da će je to nasmejati – voleo je njen smeh – ali je ona
izgledala tužno. „Ovo mesto isteraće to buntovništvo iz nje. Uskoro će
se trzati i skrivati kad vidi nekog u plavoj uniformi. Baš kao i svi mi.
Ejveri, moraš da odeneš ove stvari. Ja i Luki ćemo okrenuti leđa.”
To su i učinili. Gledali su poster koji je tvrdio da je ovo raj, kroz
otvorena vrata sobe. Iza leđa su čuli šmrcanje i šušketanje odeće. Ejveri
je konačno rekao: „Obučen sam. Možete da se okrenete.”
Učinili su to. Kališa mu je naložila: „Odnesi vlažnu pidžamu u
kupatilo i stavi je na kadu da se suši.”
Poslušao ju je bez roptanja. Ubrzo se vratio. „Uradio sam to, Ša.”
Više nije zvučao gnevno, već snebivljivo i umorno.
„Drago mi je. Sad se vrati u krevet. Samo lezi.”
 Kališa je sela, stavila dečakova stopala u krilo i potapšala po
krevetu. Luk je seo na to mesto i pitao Ejverija da li se bolje oseća.
„Pretpostavljam da je tako.”
„Znaš da je tako”, rekla je Kališa. Ponovo je počela da miluje
mališanovu kosu. Luk je imao osećaj – možda je bio pogrešan, a možda
i nije – da se mnogo toga događa između njih. Da komuniciraju na
njemu nedostupan način.
„Hajde”, rekla je Kališa. Ispričaj mu vic ako baš moraš, pa idi na
jebeno spavanje.”
„Rekla si lošu reč.”
„Pretpostavljam da jesam. Ispričaj mu vic.”
Ejveri se obratio Luku. „U redu. Veliki i mali moron stoje na mostu,
znaš? I veliki moron padne. Zašto mali nije pao?”
Luk je mislio da upozori Ejverija da civilizovani ljudi više ne koriste
reč moron, ali je umesto toga rekao: „Predajem se”, pošto Institut nije
bio deo civilizacije.
„Zato što mu je dupe bilo više pozadi. Jesi li ukapirao?”
„Naravno. Šta je strpljenje?”
„Nemam pojma.”
„Kad brišeš guzu konfetama.”
Ejveri je hteo da kaže još nešto – možda se setio još nekog vica – ali
ga je Kališa ućutkala. Nastavila je da ga miluje po kosi. Usne su joj se
pomerale. Ejveri je izgledao sneno. Kapci su mu se spustili, polako
podigli i ponovo spustili. Podigli su se još sporije i pali.
„Šta si to radila?” pitao je Luk.
„Otpevala sam mu uspavanku koju sam čula od mame.” Njen glas je
bio tek nešto jači od šapata. Bio je pun čuđenja i zadovoljstva. „Ne
umem da pevam, ali melodija nije bitna kad um kontaktira s umom.”
„Čini mi se da nije preterano pametan”, rekao je Luk.
Odmerila ga je tako da je pocrveneo, kao kad ga je uhvatila da gleda
u Helenine noge. „Tebi niko ne izgleda preterano inteligentno.”
„Ne, nisam takav”, negodovao je Luk. „Samo sam mislio...”
„Opusti se. Znam šta si mislio, ali mu pamet ne nedostaje. Ne baš.
Tako jaka TP možda nije dobra stvar. Kad ne znaš šta ljudi misle, moraš
rano da počneš da... hmm...”
„Da presrećeš i tumačiš signale?”
„Da, tako je. Obični ljudi opstaju posmatrajući lica i slušajući
promene tonaliteta, naporedo s recima. Taj proces može se porediti s
rastom zuba, koji omogućavaju sažvakavanje žilavih komada hrane.
Ovaj siroti mali usranko je poput zeke Tampera u onom Diznijevom
crtaću. Zubi koje ima ne mogu da savladaju ništa žilavije od trave.
Razumeš li o čemu govorim?”
Luk je rekao da razume.
Uzdahnula je. „Institut je loše mesto za Tampera, ali to možda i nije
važno, pošto ćemo na kraju svi otići u Zadnju polovinu.”
„Koliko TP-ova ima – u poređenju s tobom?”
„Mnogo više. Mere onu stvar – BDNF. Jednom sam to videla na
prenosnom kompjuteru doktora Hendriksa. Mislim da je ta veličina
važna, možda i najvažnija. Ti si pametnjaković, znaš li šta je to?”
Nije znao, ali je nameravao da sazna. Ako mu ne oduzmu kompjuter.
„Šta. god da je, ovaj klinac sigurno ima izuzetne vrednosti.
Razgovarala sam s njim! To je bila prava telepatija!”
„Ali bila si u društvu drugih TP-ova, čak i ako su redi od TK-ova.
Možda ne u spoljašnjem svetu, ali ovde jesi.”
„Ne razumeš. Možda i ne možeš. To nalikuje slušanju muzičkog
uređaja s utišanim tonom, ih slušanja ljudi u zadnjem dvorištu, iz
kuhinje, pored uključene mašine za pranje sudova. Ponekad ništa ne
čuješ, zavlada potpuna tišina. Ovo je bila prava stvar, kao u
naučnofantastičnom filmu. Moraš da povedeš računa o njemu kad ja
odem, Luk. On je prokleti Tamper, i nije ni čudo što se ne ponaša kao
dečak njegovog uzrasta. Dosad nije imao većih problema.”
Luk je razmišljao o kad ja odem. „Ti... je li ti iko išta rekao o odlasku
u Zadnju polovinu? Možda Morin?”
„Niko nije morao da mi priča. Juče nisam podvrgnuta nijednom
usranom testu. Nije bilo ni injekcija. To je siguran znak I Nik će otići.
Džordž i Ajris možda će se još malo zadržati.”
Nežno je stisnula Lukov potiljak i izazvala novi talas peckanja.
„Biću tvoja sestra na jedan minut, Luk, tvoja posestrima. Slušaj me
dobro. Ako je jedina stvar koju voliš kod Pank Rok Devojčice način na
koji ljulja bokovima u hodu, zaustavi se na tome. Nije dobro preterano
se vezivati za ljude na ovom mestu. To te sjebe kad odu, a svi odlaze.
Moraš da pomogneš ovom dečaku, koliko god budeš mogao. Dođe mi
da zaplačem kad pomislim kako Toni, Zik ili ona kučka Vinona mlate
Ejverija.”
„Učiniću sve što bude u mojoj moći”, rekao je Luk, „ali se nadam da
ćeš još dugo ostati ovde. Nedostajaćeš mi.”
„Hvala ti, ali znam šta govorim.”
Neko vreme sedeli su ćutke. Luk je pretpostavljao da će uskoro
morati da ode. Nije to želeo. Nije bio spreman za samoću.
„Mislim da mogu da pomognem Morin”, progovorio je tihim
glasom, jedva mičući usnama, „oko dugova za kreditnu karticu. Ali
morao bih da razgovaram s njom.”
Širom je otvorila oči. Osmehnula se. „Zaista? To bi bilo divno.”
Prislonila je usne uz njegovo uvo, od čega je zadrhtao. Nije smeo da
pogleda šake, iz straha da se naježio. „Požuri. Za dan-dva otići će na
odmor u trajanju od jedne sedmice.” Spustila je ruku, o bože, visoko na
njegovu butinu, u oblast u koji ni majka u poslednje vreme nije zalazila.
„Tri nedelje po povratku biće na nekom drugom mestu. Možda ćeš je
videti u hodnicima ili u sobi za odmor, ali to je sve. Odbija da govori o
tome čak i tamo gde je bezbedno, što znači da radi u Zadnjoj polovini.”
Odmakla je usne od njegovog uveta i podigla šaku s njegove butine. Luk
je žarko želeo da mu saopšti još neku tajnu.
„Vrati se u svoju sobu”, rekla je. Blagi sjaj u njenim očima nagnao ga
je da pomisli da nije nesvesna uticaja koji ima na njega. „Pokušaj da
zaspiš.”

Bučno kucanje na vratima probudilo ga je iz sna bez snova. Uspravio se

u sedeći položaj i unezvereno osvrnuo oko sebe, pitajući se da nije
prespavao polazak u školu.
Vrata su se otvorila, otkrivajući osmehnuto lice. To je bila Gledis,
žena koja ga je vodila na čipovanje. Ona koja mu je rekla da je ovde da
bi služio, „Ju-huu!”, ushićeno je zacvrkutala. „Vreme je da ustaneš i
zablistaš! Propustio si doručak, ali sam ti donela sok od pomorandže.
Popij ga u hodu. Malopre je isceđen!”
Luk je video zeleno svetio na novom prenosnom kompjuteru. Bio je
u uspavanom režimu rada. Ali, ako bi mu Gledis prišla i pritisnula neku
dirku da bi proverila šta je radio (to bi ličilo na nju), ugledala bi
nevidljivog čoveka H. Dž. Velsa, sa zavijenom glavom i tamnim
naočarima. Ne bi znala šta je to. Možda bi pomislila da je to neki
naučnofantastični ili misteriozni sajt, ali bi verovatno prosledila tu
informaciju nekom ko je iznad njenog platnog razreda, osobi od koje se
očekuje da bude radoznala.
 „Mogu li da dobijem minut da navučem pantalone?”
„Trideset sekundi. Ne daj da ti se sok ugreje.” Vragolasto mu je
namignula i zatvorila vrata.
Skočio je s kreveta, navukao farmerke, zgrabio majicu i aktivirao
prenosni kompjuter da bi proverio vreme. Začudio se kad je video da je
devet sati. Nikad nije toliko dugo spavao. Na trenutak se zapitao da li
su mu stavili nešto u hranu, ali se u tom slučaju ne bi probudio usred
noći.
To je posledica šoka, pomislio je. Još pokušavam da probavim sve
ovo – da se snađem.
Isključio je kompjuter znajući da nikakvi napori preduzeti za
skrivanje Gospodina Grifina neće ništa značiti ako su neposredno
nadgledali njegova pretraživanja. U tom slučaju znali su da je pronašao
način da otvori Njujork tajms. Naravno, svaki pokušaj pružanja otpora
izgledaće uzaludno ako se prikloni tom načinu razmišljanja. Poslušnici
gospođe Sigsbi verovatno bi želeli da razmišlja na taj način – on i sva
deca koju su ovde držali u zatočeništvu.
Kompjuter mi je već oduzet ako su to saznali, govorio je sebi. Ali
kako nisu znali za pogrešno ime na poruci dobrodošlice, ako su budno
motrili rad mog kompjutera?
A opet, možda se samo poigravaju s njim. To je bio paranoični način
razmišljanja, ali je situacija bila paranoična.
Sedeo je na krevetu i obuvao patike kad je Gledis otvorila vrata.
„Svaka čast!”, povikala je, kao da je Luk trogodišnjak koji se prvi put
sam obukao. Luku se sve manje dopadala. Ipak je iskapio sok nadušak
kad mu ga je dala.

Kad je ovog puta mahnula karticom, naložila je liftu da ih odvede do C-

nivoa. „Bože, kako je danas lep dan!”, uskliknula je dok se lift spuštao.
Izgleda da joj je to bila omiljena rečenica za započinjanje razgovora.
Luk je spustio pogled na njene šake. „Vidim da nosite burmu. Imate
li dece, Gledis?”
Njen osmeh se promenio. Postao je oprezan. „To te se ne tiče.”
„Samo sam se pitao kako biste se osećali da ih neko zatvori na
ovakvom mestu, da ih imate.”
„C” rekao je tihi ženski glas. „Ovo je C.”
Gledis se nije smešila dok ga je izvodila iz lifta. Stiskala ga je za ruku
nešto jače nego što je bilo neophodno.
„Pitam se kako možete da se pogledate u ogledalu. Pretpostavljam
da me se i to ne tiče, zar ne?”
„Dosta, Luk. Donela sam ti sok. Nisam to morala.”
„I šta ćete reći svojoj deci ako iko ikada sazna šta se ovde dešava?
Ako se, znate, čitava priča pojavi u medijima. Kako biste im to
objasnili?”
Hodala je brže, gotovo ga je vukla za sobom, ali na njenom licu nije
bilo ljutnje; da jeste, uživao bi u sumnjivom zadovoljstvu, koje bi mu
pružilo saznanje da je dopro do nje. Ali ne. To je bilo lice lutke iz izloga.
Na njemu nije bilo ničega izuzev praznine.
Zastali su ispred Sobe C-17. Police u toj prostoriji bile su pune
medicinske i kompjuterske opreme. Tu je bila meka stolica, koja je
ličila na bioskopsko sedište, a na čeličnom postolju iza nje bilo je nešto
što je ličilo na projektor. Na naslonima stolice nije bilo traka za
vezivanje.
Čekao ih je tehničar – ZIK, pisalo je na pločici njegove plave
uniforme. Luku je to ime bilo poznato. Morin mu je rekla da je on jedan
od loših.
„Zdravo, Luk”, rekao je Zik. „Jesi li spokojan?”
Luk nije znao kako da odgovori, stoga je slegnuo ramenima.
„Nećeš praviti probleme? Na to sam mislio, ortak.”
„Ne. Neću praviti probleme.”
„Drago mi je da to čujem.”
Zik je otvorio bocu punu tečnosti. Osetio je oštri vonj alkohola.
Izvadio je toplomer, koji nije bio kraći od trideset centimetara. Sigurno
nije, ali...
„Skidaj pantalone, pa se presamiti preko te stolice, Luk. Položi
podlaktice na sedište.”
„Ne s...”
Ne dok je Gledis ovde, hteo je da kaže, ali su vrata C-17 bila
zatvorena. Gledis je izašla. Možda je to učinila da mi ne bi bilo
neprijatno, pomislio je Luk. Verovatno joj je bilo dosta mojih sranja. Ta
misao oraspoložila bi ga da nije bilo staklene šipke, koja će uskoro
istražiti prethodno nedirnute dubine njegove anatomije. Ličila je na
toplomer kojim veterinar meri temperaturu konju.
 „Ne s čim?” Poslužitelj je mahao toplomerom napred-nazad kao
mažoretkinja palicom. „Ne s ovim? Izvini, ortak, ali tako mora. To je
naređenje s vrha, znaš.”
„Zar flaster ne bi bio lakši metod?”, rekao je Luk. „Kladim se da ne
košta više od dolar i po. Čak i manje s popustom...”
„Sačuvaj pametne reči za svoje prijatelje. Spuštaj pantalone, pa še
presamiti preko stolice, ili ću ja to učiniti umesto tebe. Veruj mi kad ti
kažem da ti se to neće dopasti.”
Luk je polako prišao stolici, otkopčao i spustio pantalone. Presavio
se u struku.
„Auh, evo punog meseca!” Zik je stao ispred njega. Držao je
termometar u jednoj i teglu vazelina u drugoj ruci. Gurnuo je
termometar u teglu, Izvukao ga je napolje. Mehur želea visio je s
njegovog kraja. Luka je taj prizor podsećao na kraj mrsnog vica. „Vidiš?
Ima mnogo sredstva za podmazivanje. Ništa te neće boleti. Samo
opusti guzove i zapamti da je tvoja nevinost nedirnuta, sve dok ne
osetiš obe moje šake na sebi.”
Stao je iza Luka, isturene zadnjice i presamićenog u struku, s
podlakticama na sedištu stolice. Osećao je jak i oštar vonj znoja.
Pokušao je da podseti sebe da nije prvo dete izloženo ovom tretmanu u
Institutu. To mu je malo pomoglo... ali ne previše. Prostorija je bila
puna visokotehnološke opreme. Ovaj čovek spremao se da mu izmeri
temperaturu na najstarinskiji mogući način. Zašto?
Da bi me slomio, pomislio je Luk. Da bi se postarao da shvatim da
sam zamorče, od kog se podaci prikupljaju na koji god način gospodari
požele. Možda im ovaj podatak nije ni bio potreban. Možda je ovo samo
način da mu se saopšti: Ako možemo da ti gurnemo ovo u dupe, šta još
možemo da ti tamo gurnemo? Odgovor je bio: Šta god želimo.
„Neizvesnost te ubija, zar ne?”, rekao je Zik, iza njega. Kučkin sin se
smejao.

Zik mu je izmerio pritisak, nakon dugotrajnog poniženja s toplomerom.

Stavio mu je 02 monitor na prst i proverio visinu i težinu. Pogledao mu
je grlo i nos. Pevušeći je zapisivao rezultate. Gledis se vratila. Pila je iz
šolje za kafu s cvetnim motivima. Na licu je imala lažni osmeh.
„Vreme je za injekciju, Luki boju”, rekao je Zik. „Nećeš mi praviti
probleme, zar ne?”
Luk je odmahnuo glavom. Hteo je samo jedno, da se što pre vrati u
svoju sobu i obriše vazelin iz dupeta. Stideo se, iako nije imao čega da
se stidi. Bio je ponižen.
Zik mu je dao injekciju. Ovo puta nije bilo vreline. Nije bilo ničeg
izuzev nešto bola. Došao je i prošao.
Zik je pogledao na sat. Usne su mu se kretale dok je brojao sekunde.
Luk je učinio isto, samo ne mičući usnama. Stigao je do trideset kad je
Zik spustio ruku. „Osećaš li mučninu?”
Luk je odmahnuo glavom.
„Osećaš li metalni ukus u ustima?”
Jedino što je osećao bio je ostatak soka od pomorandže. „Ne.”
„U redu. Dobro je. Sad pogledaj zid. Vidiš li neke tačke? Ili možda
izgledaju krupnije, kao krugovi?”
Luk je odmahnuo glavom.
„Govoriš istinu, ortak, zar ne?”
„Tako je. Nema tačaka. Nema krugova.”
Zik ga je nekoliko sekundi gledao u oči (Luk je hteo da ga pita vidi li
neke tačke tamo, ali se suzdržao). Uspravio se, teatralno protrljao
dlanove i obratio Gledis. „Hajde, vodi ga odavde. Doktor Evans je rekao
da po podne dođe ovamo, zbog onog s okom.” Pokazao je na spravu
sličnu projektoru. „U četiri po podne.”
Luk je hteo da pita šta je ta stvar s okom, ali je shvatio da to i nije
tako bitno. Bio je gladan. To se neće promeniti ma šta mu radili (zasad
je tako). Potreba da se opere bila je snažnija od gladi. Osećao se – samo
Britanci imaju odgovarajući izraz – sjebanim.
„Pa, to nije bilo tako strašno, zar ne?”, pitala ga je Gledis dok su se
peli liftom. „Mnogo priče ni oko čega.” Poželeo je da je pita da li bi ona
mislila da je to mnogo priče ni oko čega, da se radilo o njenom dupetu.
Niki bi to možda rekao, ali on nije Niki.
Počastila ga je lažnim osmehom, koji ga je svaki put sve više
užasavao. „Učiš da budeš dobar, i to je divno. Evo ti žeton. U stvari,
uzmi dva. Danas sam izuzetno velikodušna.”
Dugo je stajao pod tušem, oborene glave, dok mu je voda tekla kroz
kosu. Još je plakao. Poželeo je isto što i Helen; da sve ovo bude san. Dao
bi sve, možda i dušu, da se probudi s pokrivačem satkanim od sunčevih
zraka na krevetu i s mirisom pržene slanine iz prizemlja. Suze su
konačno presahle. Osetio je nešto drugo izuzev tuge i gubitka – nešto
tvrđe. Neki kameni sloj, za koji dosad nije znao. Laknulo mu je kad je
saznao da je tu.
Ovo nije san već stvarnost i izbavljenje više nije dovoljno. Taj tvrdi
sloj bio je ambiciozniji. Hteo je da razotkrije čitavu bandu kidnapera i
mučitelja dece. Od gospođe Sigsbi, pa sve do Gledis s plastičnim
osmesima i Zika s njegovim klizavim rektalnim termometrom. Hteo je
da izvrne Institut naopako, kao što je Samson srušio filistinski hram
Dagona. Znao je da je to samo ogorčena, impotentna fantazija
dvanaestogodišnjeg dečaka, ali je želeo da to učini. I učiniće to, ako mu
se pruži i najmanja prilika.
Njegov otac govorio je da je lepo imati ciljeve. Pomažu ti da
prebrodiš teške trenutke.

10

U kafeteriji nije zatekao nikog izuzev domara (na njegovoj pločici s

imenom pisalo je FRED), koji je čistio pod. Još je bilo previše rano za
ručak, ali je našao činiju voća – pomorandže, jabuke, grožđe i nekoliko
banana – na stolu. Uzeo je jabuku i otišao do aparata. Ubacio je jedan
žeton i uzeo kesu kokica. Doručak šampiona, pomislio je.
Odneo je hranu u salon i pogledao u dvorište. Džordž i Ajris igrali su
dame za stolom za piknik. Ejveri je oprezno skakao na trambulini. Nije
video Niki ili Helen.
„Mislim da je to najgora prehrambena kombinacija koju sam ikad
videla”, rekla je Kališa.
Skočio je, prosuvši nešto kokica iz kese na pod. „Bože, koliko si me
uplašila.”
„Izvini.” Čučnula je i podigla nekoliko kokica. Ubacila ih je usta.
„Jedeš s poda’”, pitao je Luk. „Ne mogu da verujem da si to uradila.”
„Pravilo pet sekundi.”
„Prema Nacionalnoj zdravstvenoj službi – onoj Engleskoj – pravilo
od pet sekundi je mit. Neviđeno sranje.”
„Jesi li se zakleo da ćeš svakome razbiti iluzije zato što si genije?”
„Ne, samo...”
Uspravila se sa osmehom. „Samo potežem tvoj lanac, Luk. Devojka s
ovčijim boginjama samo poteže tvoj lanac. Jesi li dobro?”
„Jesam.”
„Jesi li iskusio rektal?”
„Jesam. Nisam raspoložen za priču o tome.”
„Razumem. Hoćeš li da igramo kribidž do ručka? Upoznaću te s
pravilima, ako ne znaš kako se igra.”
„Znam kako se igra, ali nisam raspoložen. Mislim da ću se vratiti u
sobu.”
„Da razmisliš o situaciji?”
„Tako nekako. Vidimo se na ručku.”
„Videćemo se kad se zvono oglasi”, rekla je. „Zakazali smo sastanak.
Razveseli se, mali junače, i daj mi petaka.”
Podigla je ruku. Luk je video nešto između palca i kažiprsta.
Pritisnuo je beli dlan na njen smeđi. Svijeni komad papira prešao je iz
ruke u ruku.
„Vidimo se, momče.” Izašla je na igralište nakon tih reči.
Luk se vratio u sobu i legao na krevet. Okrenuo se licem prema zidu
i izravnao komad papira. Kališa je imala sićušan i uredan rukopis.
Morin će te čekati pored aparata za led ispred Ejverijeve sobe. Požuri.
Baci papir u toalet.
Zgužvao je papir, otišao u kupatilo i bacio cedulju u solju kad je
spustio pantalone. Osećao se glupo dok je to radio, kao dete koje se
igra špijuna. A opet ništa mu nije bilo smešno. Voleo bi da veruje da u
la maison du chier nema kamera, ali ko bi ga znao.
Poruka se odnosila na aparat za led pored kog je juče razgovarao s
Morin. To je bilo prilično zanimljivo. Kališa je tvrdila da u Prednjoj
polovini postoji nekoliko mesta na kojima audio-nadzor radi loše ili
nikako, ali je Morin preferirala to mesto. Možda zbog odsustva kamera
i buke koju je pravio aparat za led. A možda je donosio zaključke na
osnovu premalo podataka. Palo mu je na pamet da izađe na Star
tribjun, pre nego što se nađe s Morin. Seo je za kompjuter. Izašao je na
Gospodina Grifina, ali se tu zaustavio. Je li odista želeo da sazna da ova
kopilad, ovi monstrumi, laže i da su njegovi roditelji mrtvi? Izlazak na
Trib radi provere pomalo ga je podsećao na tipa koji stavlja životnu
ušteđevinu na jedan broj na ruletu.
Neće to sad učiniti. Sačekaće da sećanje na poniženje s toplomerom
izbledi. Možda ga to čini kukavicom, ali je spreman da živi s tim.
Isključio je kompjuter i prošetao do susednog krila. Morin nije bila
pored mašine za led, ali je njena korpa za veš bila parkirana na pola
puta ka onom što je Luk sad smatrao Ejverijevim hodnikom. Čuo je
kako pevuši nešto o kišnim kapima. Pratio je zvuk i video da stavlja
čistu posteljinu u sobi ukrašenoj posterima krupnih WWF boraca u
šljaštećim šortsevima. Svi su izgledali kao tipovi koji žvaću eksere i
pljuju spajalice.
„Zdravo, Morin, kako si?”
„Dobro sam”, rekla je. „Leđa me malo bole, ali popila sam lek.”
„Hoćeš li da ti pomognem?”
„Hvala, ali ovo je poslednja soba. Skoro sam gotova. Dve devojčice,
jedan dečak. Uskoro će stići. Ovo je dečakova soba.” Pokazala je na
postere. Nasmejala se. „Kao da nisi znao.”
„Pa, hteo sam da uzmem malo leda, ali u mojoj sobi nema kofice.”
„Kofice su u ormanu, pored kante za smeće.” Uspravila se, spustila
ruke na leđa i namrštila. Luk je čuo kako joj kičma pucketa. „O, sad je
mnogo bolje. Pokazaću ti gde su.”
„Samo ako ti to ne smeta.”
„Ne smeta mi. Hajdemo. Možeš da guraš korpu ako hoćeš.”
Luk je razmišljao o rezultatima internet istraživanja Morininog
problema dok su odmicali hodnikom. Stravični statistički podatak
dominirao je istraživanjem: Amerikanci duguju preko dvanaest triliona
dolara. Toliko nezarađenog, obećanog novca su potrošili. Samo je
računovođa mogao da voli takav paradoks. Najveći deo tog duga imao
je veze s kreditima za kuće i poslovne poduhvate, ali je priličan deo
otpadao na male plastične četvorougaonike, koje svi drže u
novčanicima i torbicama, na oksikodone američkih potrošača.
Morin je otvorila mali orman desno od mašine za led. „Možeš li da
dohvatiš jednu, da ne moram da se saginjem? Neko je gurnuo sve
proklete kofice pozadi.”
Luk je posegnuo u orman i progovorio tihim glasom. „Kališa mi je
rekla za tvoj problem s kreditnim karticama. Mislim da znam kako da
ga rešim, ali mnogo toga zavisi od tvog zvaničnog mesta boravka.”
„Mog zvaničnog...”
„U kojoj državi živiš?”
„Ja...” Sumnjičavo se osvrnula oko sebe. „Ne bi trebalo da govorimo
nikakve lične podatke rezidentima. Ostala bih bez posla ako bi iko
doznao za to. Izgubila bih više od posla. Mogu li da ti verujem, Luk?”
„Neću ni pisnuti.”
„Živim u Vermontu. U Berlingtonu. Tamo idem kad imam slobodnu
nedelju.” To je bila prekretnica. Govorila je tiho, ali su joj se reči
prosipale iz usta. „Prvo što moram da uradim kad odem odavde jeste
da izbrišem gomile poziva od zajmodavaca s mobilnog telefona. Po
povratku kući brišem one s telefonske sekretarice fiksnog telefona.
Kad se telefonska sekretarica napuni, ostavljaju pisma – opomene,
pretnje – u poštansko sanduče ili ispod vrata. Mogu da mi oduzmu kola
kad god hoće, ali sad govore o kući! Plaćena je, i ne zahvaljujući njemu.
Isplatila sam kredit bonusom pri potpisivanju ugovora kad sam počela
da radim ovde. Zato sam i prihvatila ovaj posao. Uzeće mi je i sav ono
ne znam kako se zvaše’ nestaće...”
„Kapital”, rekao je Luk, šapatom.
„Tako je, to će uzeti.” Njeni žućkasti obrazi su se zarumeneli. Luk
nije mogao da zna da li od stida ili besa. „A kad uzmu kuću, posegnuće
za ušteđevinom, a ona nije za mene! Nije za mene, ali će je uzeti. Tako
mi kažu.”
„Toliko je straćio?” Luk je bio zapanjen. Tip je morao biti mašina za
trošenje.
„Da!”
„Govori tiho.” Držao je plastičnu koficu jednom rukom. Otvorio je
aparat za led drugom. „Vermont je dobar. To nije država sa zajedničkim
vlasništvom.”
„Šta to znači?”
Nešto što ne žele da znaš, pomislio je Luk. Ima toliko toga što ne
žele da znaš. Kad te jednom uhvate u zamku, žele da u njoj zauvek
ostaneš. Dohvatio je plastičnu lopaticu iz aparata. Pretvarao se da
razbija komade leda. „Jesu li kartice koje je koristio glasile na njegovo
ili na tvoje ime?”
„Na njegovo, naravno, ali me oni smatraju odgovornom, zato što
smo još u braku, i zato što je broj računa isti!”
Luk je počeo da veoma polako puni plastičnu posudu za led. „Oni
kažu da to mogu da urade, i to zvuči uverljivo, ali ne mogu. Ne mogu
zakonskim putem, ne u Vermontu, niti u većini država. Dug je njegov,
ako je koristio njegove kartice i ako je na slipovima njegov potpis.”
„Kažu da je naš! I njegov i moj!”
„Lažu”, smrknuto će Luk. „Što se tiče poziva koje pominješ – da li je
ijedan obavljen posle osam uveče?”
Njen glas spustio se na nivo žustrog šapata. „Šališ li se? Ponekad me
zovu u ponoć! ’Plati ili će ti banka sledeće nedelje oduzeti kuću!
Vratićeš se i zateći promenjene brave i nameštaj na travnjaku!’”
Luk je čitao o takvim i još gorim stvarima. Uterivači dugova pretili
su da će isterati ostarele roditelje iz staračkih domova i da će izvršiti
pritisak na stariju decu da bi iznudili finansijsku korist. Činili su sve da
bi dobih svoj deo kolača. „Dobro je što si uglavnom odsutna i što se ti
pozivi prosleđuju na govornu poštu. Ovde vam ne daju mobilne?”
„Ne! Bože, ne! Zaključan je u kolima, u... nije ovde. Jednom sam
promenila broj. Doznali su novi. Kako to mogu?”
Lako, pomislio je Luk. „Ne briši te pozive. Sačuvaj ih. Na njima su
podaci o vremenu. Agencije za uterivanje dugova po zakonu ne mogu
da zovu klijente – tako zovu ljude poput tebe – posle osam uveče.”
Ispraznio je koficu i počeo da je ponovo puni, još sporijim
pokretima. Morin ga je gledala sa zaprepašćenjem i novom nadom. Luk
je to jedva primećivao. Bio je duboko zamišljen. Pratio je linije unazad
ka središnjoj tački, na kojoj su mogle biti prerezane.
„Potreban ti je advokat. Ne pomišljaj na odlazak u kompanije koje
nude brzu i jeftinu pomoć na kablovskoj. One će ti uzeti sve što mogu i
aktivirati Poglavlje 7. Nikad nećeš povratiti kreditni rejting. Potreban ti
je dobar advokat iz Vermonta, specijalizovan za ublažavanje tereta
dugovanja, koji zna sve o Zakonu o poštenoj praksi naplate dugova i
koji mrzi te krvopije. Istražiću pa ću ti dati ime.”
„Možeš li to da uradiš?”
„Prilično sam siguran.” Pod uslovom da mu nisu oduzeli kompjuter.
„Advokat mora da sazna koja agencija za uterivanje dugova pokušava
da naplati novac. Koja te plaši i zove usred noći. Banke i kompanije koje
poseduju kreditne kartice ne vole da odaju imena uterivača, ali, ako
Zakon o poštenoj praksi nije opozvan – a moćni ljudi u Vašingtonu
pokušavaju da to učine – dobar advokat može da ih natera da to urade.
Ljudi koji te zovu neprestano krše pravila. To je gomila nitkova koji
operišu preko telefona.”
Ne razlikuju se mnogo od nitkova koji ovde rade, pomislio je Luk.
„O kakvim nit...”
„Nije važno.” Razgovor se odužio. „Dobar advokat za ublažavanje
tereta dugova otići će u banku s trakama iz tvoje telefonske
sekretarice. Reći će im da biraju: da oproste dugove ili da idu na sud, na
kojima će biti optuženi za nezakonitu poslovnu praksu. Banke mrze da
idu na sud, da ljudi ne bi saznali da unajmljuju tipove koji su samo
jedan korak daleko od onih koji lome noge u Skorsezeovim filmovima.”
„Misliš da ne moram da platim?” Morin je izgledala smeteno.
Pogledao je pravo u njeno umorno, suviše bledo lice. „Jesi li učinila
išta loše?”
 Odmahnula je glavom. „Ali radi se o velikoj sumi. Opremio je kuću u
Olbaniju. Kupovao je muzičke uređaje, kompjutere i televizore s
ravnim ekranom. Imao je devojku. Kupovao joj je stvari. Voli kazina.
Godinama je neumereno trošio. Bila sam glupa. Verovala sam mu dok
nije postalo prekasno.”
„Nije prekasno, to je...”
„Zdravo, Luk.”
Luk je poskočio. Okrenuo se i video Ejverija Diksona. „Zdravo. Kako
je na trambolini?”
„Dobro je. I dosadno. Znaš li šta je bilo? Dobio sam injekciju i nisam
plakao.”
„Svaka čast.”
„Hoćeš li da gledamo televiziju u salonu do ručka? Ajris mi je rekla
da imaju Nikelodeon. Sunđer Boba, Zarđale zakivke i Bučnu kuću.”
„Ne mogu sad”, rekao je Luk, „ali ti slobodno gledaj.”
Ejveri je slegnuo ramenima i nastavio put ka salonu.
Luk se obratio Morin kad se dečak udaljio. „Nije prekasno, to ti
pričam. Ali moraš da budeš brza. Sutra ćemo se ovde naći. Imaću ime
za tebe. Nekog dobrog. Nekog uspešnog. Dajem ti reč.”
„To je... sinko, to je previše dobro da bi bilo istinito.”
Dopalo mu se što mu je rekla „sinko”. Bilo mu je toplo oko srca. To
je možda bilo glupo, ali je bilo istinito.
„Nije. Ono što pokušavaju da ti urade previše je loše da bi bilo
istinito. Moram da idem. Uskoro će ručak.”
„Neću zaboraviti ono što si uradio za mene”, rekla je. Stisnula ga je
za ruku. „Ako mož...”
Vrata su se s treskom otvorila na drugom kraju hodnika. Luk je bio
ubeđen da će videti par poslužitelja – verovatno Tonija i Zika – koji
dolaze po njega. Odvešće ga negde i ispitati o sadržaju razgovora s
Morin. Upotrebiće „napredne tehnike ispitivanja” ako odmah ne
progovori, dok ne istresu čitavu istinu iz njega. Biće u nevolji, ali će
Morin biti još u većoj.
„Polako, Luk”, rekla je. „To su novi rezidenti.”
Tri poslužioca u ružičastoj odeći prošla su kroz vrata. Gurali, su
nosila na točkovima. Na prva dva bile su usnule, plavokose devojčice.
Na trećim je bio crvenokosi dečak. Verovatno obožavalac WWF-a. Svi
su spavali. Luk je rekao: „Svetog mu sveca, mislim da su devojčice
bliznakinje! I to identične!”
„Imaš pravo. Zovu se Gerda i Greta. Sad idi i pojedi nešto. Moram da
pomognem ovim ljudima da smeste pridošlice.”

11

Ejveri je sedeo na stolici u salonu. Mahao je nogama, grickao tanke,

suve kobaje i gledao Bikini Botom. „Dobio sam dva žetona zato što
nisam plakao posle injekcije.”
„Dobro je.”
„Uzmi jednu ako hoćeš.”
„Ne, hvala. Čuvaj ih za posle.”
„U redu. Sunđer Bob je dobar, ali bih voleo da idem kući.” Ejveri nije
jecao, kukao ili bilo šta slično; ali su mu suze tekle iz uglova očiju.
„Da, i ja bih voleo. Pomeri se malo.”
Ejveri se pomerio. Luk je seo pored njega. Jedva su stali u stolicu, ali
im to nije smetalo. Luk je obgrlio dečaka. Privukao ga je sebi. Ejveri je
stavio ruku na Lukovo rame. To ga je duboko dirnulo. Zamalo što nije
zaplakao.
„Znaš šta, Morin ima dete”, rekao je Ejveri.
„Da? Misliš da je tako?”
„Naravno. Bio je mali, ali je porastao. Stariji je od Nikija.”
„Uh-huh, u redu.”
„To je tajna.” Ejveri nije skrenuo pogled s ekrana, na kom se Patrik
svađao s gospodinom Krabom. „Štedi novac za njega.”
„Zaista? Otkud to znaš?”
Ejveri ga je pogledao. „Jednostavno znam. Kao što znam da se tvoj
najbolji prijatelj zove Rolf i da živiš na Vajldersmuči drajvu.”
Luk je piljio u njega. „Bože, Ejveri.”
„Dobar sam, zar ne?”
Zakikotao se, iako su mu suze još tekle niz obraze.

12

Džordž je posle ručka predložio partiju badmintona, tri na tri. On Niki i

Helen protiv Luka, Kališe i Ajris. Rekao je da Nikijev tim može da se
pojača Ejverijem.
„Mali nas neće pojačati. Biće smetnja”, rekla je Helen i mahnula put
oblaka insekata koji ju je opkoljavao.
„Šta je smetnja?” pitao je Ejveri.
„Pročitaj mi um ako želiš da znaš”, rekla je Helen. „Sem toga,
badminton je za pičkice koje ne znaju da igraju tenis.”
„Baš se trudiš da budeš prijatno društvo”, rekla je Kališa.
Helen se zaputila ka stolovima za piknik i ormanu s igricama.
Pokazala im je srednji prst preko ramena. Ajris je predložila da Niki i
Džordž igraju protiv Luka i Kališe, dok će ona biti sudija pored aut-
linije. Ejveri je rekao da će joj pomoći. Taj predlog je prihvaćen. Igra je
počela. Rezultat je bio deset prema deset kad su se vrata salona uz
tresak otvorila i propustila novog dečaka koji se zateturao prema
njima, Bio je ošamućen od droge koja je kolala njegovim telom. I
izgledao je nadrndano. Luk je procenio da ima sto osamdeset
centimetara i šesnaestak godina. Pred njim se ljuljao pozamašni
stomak. To je bilo salo od prejedanja, koje u odraslom dobu može
postati pivski stomak – ali su njegove osunčane ruke bile prekrivene
mišicama. Imao je čudesno oblikovane trapezoidne mišiće, verovatno
od dizanja tegova. Obrazi su mu bili puni pega i bubuljica. Ljutito ih je
posmatrao, ružičastim očima. Crvena kosa štrčala mu je u neurednim
pramenovima. Prekinuli su partiju. Svi pogledi su počivali na njemu.
Kališa je prošaptala, ne pomerajući usne, kao robijaš u zatvorskom
dvorištu: „To je Neverovatni Balk.”4
Novi dečak se zaustavio pored trambuline i osmotrio ostale.
Govorio je polako u razmacima, kao da se obraća primitivcima koji
slabo vladaju engleskim. Imao je južnjački naglasak, „Šta je... kog
đavola... ovo?”
Ejveri je dotrčao do njega. „Ovo je Institut. Zdravo, ja sam Ejveri.
Kako se ti z...”
Novi dečak položio je ivicu dlana na Ejverijevu bradu. Odgurnuo ga
je. Mališan se prostro po dušecima oko trambuline, iako ga krupni
dečak nije gurnuo naročito jako. Preneraženo je zurio u novog dečaka,
koji nije obraćao pažnju na njega, igrače badmintona, Ajris ili Helen,
koja je prestala da reda karte. Izgledalo je da govori sam sa sobom.
„Šta je... kog đavola... ovo?” Ljutito je mahnuo put insekata. Novi
Dečak, kao Luk na prvom izlasku u dvorište, nije naneo nikakvo
sredstvo za odvraćanje buba na sebe. Insekti se nisu samo rojili;
zaletali su se na njega i halapljivo kušali njegov znoj.
„Hm, čoveče”, rekao je Niki. „Nije trebalo da onako oboriš Avestera.
Samo je pokušavao da bude ljubazan.”
Novi Dečak je konačno udostojio nekog pažnje. Okrenuo se ka Niku.
„Ko si... kog đavola... sad pa ti?”
„Nik Vilholm. Pomozi Ejveriju da ustane.”
„Šta?”
Nik je nastupao strpljivo. „Oborio si ga. Pomozi mu da ustane.”
„Ja ću”, rekla je Kališa. Žurno je prišla trambulini. Sagnula se da
uhvati Ejverija za ruku. Novi Dečak ju je odgurnuo. Promašila je dušeke
i pala na šljunak, izgrebavši koleno. Nik je ispustio reket za badminton i
prišao Novom Dečaku. Spustio je ruke na bokove. „Sad bi mogao da
pomogneš i njemu i njoj. Siguran sam da si đavolski dezorijentisan, ali
to nije izgovor za ovakvo ponašanje.”
„A šta ako neću?”
Niki se osmehnuo. „U tom slučaju ću te srediti, debeljko.”
Helen Sims pratila je događaje sa stola za piknik. Džordž je rešio da
potraži sigurniju luku. Krenuo je ka vratima salona, da bi se što više
udaljio od Novog Dečaka.
„Pusti ga ako želi da se ponašao kao dripac”, rekla je Kališa Nikiju.
„Ništa nam ne fali, Je l’ tako, Ejveri?” Pomogla je mališanu da ustane
i počela da se povlači.
„Naravno da nam ništa ne fali”, rekao je Ejveri, iako su mu suze
ponovo tekle niz punačke obraze.
„Kog si nazvala dripcem, kučko?”
Nik je rekao: „Sigurno je nazvala tebe, pošto si ti jedini dripac na
igralištu.” Zakoračio je prema Novom Dečaku. Luk je bio očaran
kontrastom. Novi Dečak bio je malj, a Niki britka sablja. „Moraš da se
izviniš.”
„Nosi se, zajedno s tvojim izvinjenjem”, rekao je Novi Dečak. „Ne
znam kakvo je ovo mesto, ali znam da neću ostati ovde. Gubi mi se s
očiju.”
„Ne ideš ti nikuda”, rekao je Niki. „Dugo ćeš ostati ovde, baš kao i
ostali.” Osmehnuo se, ne pokazujući zube.
„Prestanite obojica”, rekla je Kališa. Prebacila je ruku preko
Ejverijevih ramena. Luk nije morao da bude čitač misli da bi shvatio o
čemu razmišlja: Novi Dečak bio je najmanje trideset kilograma teži od
Nikija, verovatno i svih četrdeset. Možda je imao stomačinu, ali imao je
i nabildovane ruke. Delio je njeno mišljenje.
 „Poslednje upozorenje”, rekao je Novi Dečak. „Skloni se ili ću te
sjebati.”
Džordž se po svoj prilici predomislio u pogledu vraćanja u zgradu.
Krenuo je ka Novom Dečaku. Nije mu prilazio iza leđa, već postrance.
Helen mu je prilazila iza leđa. Nije išla brzo, ah je njihala bokovima, na
način koji se Luku toliko dopadao. Koračala je s blagim osmehom na
usnama.
Džordžovo lice zateglo se od koncentracije. Pritisnuo je usne i
nabrao čelo. Insekti koji su kružili oko oba dečaka iznenada su se
okupili i bacili na lice Novog, kao poneti naletom nepostojećeg vetra.
Krupajlija je podigao ruku ka očima da bi se odbranio od njih. Helen je
pala na kolena iza njega. Nik ga je gurnuo. Novi Dečak prostro se po
asfaltu i šljunku.
Helen je skočila na noge i zaigrala. Smejala se i pokazivala na Novog
Dečaka. „Ti si sjeban, veliki dečače, ti si sjeban, sjeban si načisto!”
Novi Dečak je urliknuo od besa i počeo da se diže. Nik ga je šutnuo u
butinu, sprečivši ga u tome. Udarac je bio jak. Novi Dečak je vrisnuo.
Uhvatio se za nogu i podigao kolena ka grudima.
„Bože, prestanite!”, kriknula je Ajris. „Zar nemamo dovoljno nevolja
i bez toga?”
Stari Luk možda bi se složio s njom, ali onaj novi – Luk iz Instituta –
nije. „On je počeo. Možda mu je ovo potrebno.”
„Dočepaću vas se!” jecao je Novi Dečak. „Dočepaću se svih vas,
prljavih boraca!” Lice mu je poprimilo onespokojavajuću
crvenoljubičastu nijansu. Luk se zapitao može li gojazni
šesnaestogodišnjak dobiti moždani udar. Shvatio je – što je bilo
začuđujuće ali istinito – da ga nije briga.
Niki se spustio na koleno. „Nećeš se ti nikog dočepati”, rekao je.
„Slušaj me, debeli. Mi nismo tvoj problem. Oni su tvoj problem.”
Luk se osvrnuo oko sebe i ugledao trojicu poslužitelja. Džo, Hadad i
Gledis stajali su rame uz rame ispred vrata salona. Hadad više nije
izgledao prijateljski. Nije bilo ni Gledisinog plastičnog osmeha. Sve
troje držali su crne spravice iz kojih su virile žice. Još se nisu umešali,
ali su bili spremni. Neće dozvoliti da životinje za eksperimentisanje
povrede jedna drugu, pomislio je Luk. To se neće desiti. Životinje za
eksperimentisanje su dragocene.
Niki je rekao: „Pomozi mi da podignem ovog kopilana, Luk.”
Luk je uhvatio Novog Dečaka za jednu ruku. Prebacio ju je oko
vrata. Nik je uradio isto s drugom. Dečakova koža bila je vrela i masna
od znoja. Dahtao je kroz stisnute zube. Luk i Niki su ga podigli
zajedničkim snagama.
„Niki?” oglasio se Džo. „Je li sve u redu? Je li oluja prohujala?”
„Sve je gotovo”, rekao je Niki.
„Nadam se da je tako”, rekao je Hadad. Ušao je s Gledis u zgradu.
Džo nije mrdao. Motrio je decu, s crnom spravicom u rukama.
„Sve je u najboljem redu”, rekla je Kališa. „To nije bila prava oluja,
samo mala...”
„Neprijatnost”, rekla je Helen. „Preciznije, bezazlena čarka.”
„Nije mislio ništa loše”, rekla je Ajris, „samo se uznemirio.” U
njenom glasu bilo je nepatvorene dobrote. Naterala je Luka da se
malčice postidi, zbog zadovoljstva koje je osetio kad je Niki šutnuo
novog dečaka u nogu.
„Povratiću”, rekao je Novi Dečak.
„Nemoj po trambulini”, rekao je Niki. „Koristimo je. Hajde, Luk.
Pomozi mi da ga odvedem do ograde.”
Novi Dečak počeo je da podriguje. Pozamašni stomak mu se
nadimao, dok su ga Luk i Niki vodili ka ogradi između igrališta i šume.
Stigli su u poslednjem trenutku. Novi Dečak se naslonio glavom na
ogradu. Rigao je kroz otvore na žici. Izbacio je iz sebe poslednje ostatke
onog što je pojeo napolju, kad je bio Slobodni Dečak umesto Novog
Dečaka.
„Bljak”, rekla je Helen. „Jeo je kukuruz s pavlakom. Kako je mogao?”
„Da li ti je išta bolje?”, pitao je Nik.
Novi Dečak je klimnuo.
„Jesi li završio?”
Novi Dečak je odmahnuo glavom i nastavio da povraća, ovog puta s
manje energije. „Mislim...” Pročistio je grlo i izbacio još povraćke.
„Bože”, rekao je Niki, brišući obraz. „Koliko si jeo?”
„Mislim da ću se onesvestiti.”
„Nećeš”, rekao je Luk. Mislio je da je najbolje da ostane pozitivan.
„Idemo tamo, u hladovinu.”
Odveli su ga do stola za piknik. Kališa je sela pored njega. Rekla mu
je da obori glavu. Poslušao ju je bez roptanja.
„Kako se zoveš?”, pitao je Niki.
„Hari Kros.” Borbeni duh ga je napustio. Zvučao je umorno i
skrušeno. „Ja sam iz Selme, u Alabami. Ne znam kako sam došao
ovamo, niti šta se dogodilo. Ne znam ništa živo.”
„Reći ćemo ti neke stvari”, oglasio se Luk, „ali moraš da prestaneš s
proseravanjem. Moraš da se središ. Ovo mesto je loše i bez
međusobnih sukoba.”
„I moraš da se izviniš Ejveriju”, rekao je Džordž. Više nije ličio na
razrednog klovna. „Tako ćeš početi sa sređivanjem.”
„U redu je, što se mene tiče”, rekao je Ejveri. „Nije me povredio.”
Kališa nije obraćala pažnju na dečakove reći. „Izvini se.”
Hari Kros je podigao glavu. Prešao je šakom preko oznojenog,
gojaznog lica. „Izvini što sam te srušio, klinac.” Pogledao je ostale. „Je li
to uredu?”
„Prevalio si pola puta.” Luk je pokazao na Kališu. „Izvini se i njoj.”
Hari je duboko uzdahnuo. „Izvini, ma kako se zvala.”
„Zovem se Kališa. Moći ćeš da me zoveš Ša ako se sprijateljimo, u
šta se ne bih kladila.”
„Samo nemoj da je zoveš Ortak”, rekao je Luk. Džordž se nasmejao.
Udario ga je po leđima.
„Kako god”, promrmljao je Hari. Obrisao je nešto s brade.
Niki je rekao, „Strasti su se stišale, zašto ne bismo završili prokletu
par...”
„Hej, devojke”, rekla je Ajris. „Hoćete li da dođete ovamo?”
Luk se osvrnuo oko sebe. Džo je otišao. Dve male plave devojčice
stajale su na njegovom mestu. Držale su se za ruke, sa istovetnim
izrazom unezverenog užasa. Sve u vezi s njima bilo je isto, izuzev
majica. Jedna je bila zelena, a druga crvena. Luk se setio doktora Sjusa:
Stvar Broj Jedan i Stvar Broj Dva.
„Smirite se”, rekla je Kališa. „Sve je u redu. Nevolje su prošle.”
Eh, kad bi to bila istina, pomislio je Luk.

13

Luk je u četiri i četvrt tog popodneva bio u svojoj sobi i čitao o

advokatima u Vermontu, specijalizovanim za Zakon o poštenoj praksi
naplate dugova. Dosad ga niko nije pitao zašto se zanima za tu temu.
Niko ga nije pitao ni za nevidljivog čoveka H. Dž. Velsa. Palo mu je na
pamet da bi mogao da smisli neki test da bi otkrio da li ga neko
nadgleda – guglovanje načina da se počini samoubistvo verovatno bi
upalilo – ali je zaključio da bi to bilo ludo. Zašto bi šutirao uspavanog
psa? Verovatno je bolje ne znati, pošto mu se život u Institutu ne bi
mnogo promenio.
Neko je oštro pokucao na vratima. Otvorila su se pre nego što je
stigao da išta kaže. Ugledao je poslužiteljku. Bila je visoka i tamnokosa.
Na ružičastoj bluzi nosila je pločicu s imenom PRISILA.
„Stvar s okom, zar ne?”, pitao je Luk dok je isključivao prenosni
kompjuter.
„Tako je. Hajdemo!” Nije bilo osmeha niti veselog čavrljanja. Luk je
takvo ponašanje primao s olakšanjem, posle iskustva s Gledis.
Ušli su u lift. Spustili su se na C-nivo.
„Koliko je ovo mesto duboko?” pitao je Luk.
Prisila je progovorila zlovoljnim tonom: „To te se ne tiče.”
„Samo sam pokušavao da raz...”
„Pa, nemoj. Samo umukni.”
Luk je poslušao.
U dobroj staroj Sobi C-17 nije bilo Zika. Zamenio ga je tehničar na
čijoj pločici je pisalo BRANDON. Tu su bila i dvojica muškaraca u
odelima. Jedan je imao „ajped”, a drugi tablu sa štipaljkom. Oni nisu
imali pločice s imenom. Luk je pretpostavio da su doktori. Jedan je bio
izuzetno visok, sa stomakom od kog bi se Hari Kros postideo.
Zakoračio je napred i pružio ruku.
„Zdravo, Luk. Ja sam doktor Hendriks, šef medicinskih operacija.”
Luk je samo pogledao pruženu ruku. Nije osećao nikakvu želju da je
prihvati. Usvajao je brojne nove oblike ponašanja. Taj proces je bio
zanimljiv na prilično strašan način.
Doktor Hendriks je odgovorio neobičnim njakavim smehom.
Napola je udisao i napola izdisao. „To je u redu, savršeno je u redu. Ovo
je doktor Evans. Zadužen je za oftalmološke operacije.” Prestao je da
udiše/izdiše i njače, pa je Luk pretpostavio da su oftalmološke operacije
neka vrsta doktorskog humora.
Doktor Evans, niski čovek negovanih brkova, nije se nasmejao na
šalu niti se osmehnuo. Nije ni ponudio ruku. „Znači, ti si jedan od naših
novih regruta. Dobro došao. Sedi, molim te.”
Luk ga je poslušao. Sedenje na stolici bilo je bolje od naslanjanja
podlakticama na sedište, s natrćenom golom guzicom. Sem toga, bio je
prilično siguran da zna šta sledi. Već je pregledao vid. Genijalna deca,
bubalice, u filmovima su uvek imala naočari debelih stakala, ali je
njegov vid bio dobar. Osećao se prilično opušteno dok mu doktor
Hendriks nije prišao s još jednim špricem. Srce mu je sišlo u pete kad
ga je video.
„Ne brini, to je samo još jedna brza bocka.” Hendriks je ponovo
njaknuo i pokazao isturene zube. „Ovde ćeš dobiti mnogo injekcija, kao
u vojsci.”
„Naravno, zato što sam regrut”, rekao je Luk.
„Tačno, baš tako. Budi miran.”
Luk je primio injekciju bez roptanja. Nije bilo naleta vreline, ali je
nešto drugo počelo da se događa. Nešto loše. Počeo je da se guši kad se
Prisila savila da mu nalepi flaster. „Ne mogu...” Da gutam, hteo je da
kaže, ali nije uspeo. Grlo mu se zablokiralo.
„Ništa ti ne fali”, rekao je Hendriks. „To će proći.” To je dobro
zvučalo, ali mu je drugi doktor prilazio s cevčicom koju će mu gurnuti
niz grlo, ako proceni da je to neophodno. Hendriks mu je položio ruku
na rame. „Daj mu nekoliko sekundi.”
Luk ih je očajnički posmatrao dok mu je pljuvačka curila niz bradu,
svestan da bi njihova lica mogla biti poslednja koja će videti... grlo mu
se odblokiralo. Duboko je udahnuo.
„Vidiš?” rekao je Hendriks. „Sve je u redu. Džime, nema potrebe za
intubacijom.”
„Šta... šta ste mi uradili?”
„Ništa. Dobro ti je.”
Doktor Evans je dodao plastičnu cev Brandonu. Zauzeo je
Hendriksovo mesto. Uperio je svetlost u Lukove oči i izmerio razmak
između njih, malim lenjirom. „Nemaš sočiva?”
„Hoću da znam šta je to bilo! Nisam mogao da dišem! Nisam mogao
da gutam!”
„Dobro si”, rekao je Evans. „Gutaš kao šampion. Boja se vratila u
normalu. Nosiš li sočiva?”
„Ne nosim ih”, rekao je Luk.
„Dobro je. Dobro je što ih ne nosiš. Gledaj pravo ispred sebe, molim
te.”
Luk je uperio pogled u zid. Osećaj da je zaboravio da diše je nestao.
Brandon je spustio beli ekran i pogasio svetla.
„Nastavi da gledaš pravo ispred sebe”, rekao je doktor Evans.
Brandon će te ošamariti čim pogledaš u stranu. Dobićeš strujni udar
ako to učiniš i drugi put. Voltaža će biti niska, ali će udar biti veoma
bolan. Jesi li me razumeo?”
„Jesam”, rekao je Luk. Progutao je knedlu. Sve je bilo u redu, grlo mu
je normalno radilo, ali mu je srce još tuklo dvostrukom brzinom. „Zna li
Američko medicinsko udruženje za ovo?”
„Umukni”, rekao je Brandon.
Ćutanje je ovde obaveza, pomislio je Luk. Rekao je sebi kako je
najgori deo gotov. Ostao mu je samo pregled vida. Druga deca iskusila
su ovo i ništa im nije falilo, ali je neprestano gutao, da bi se uverio da
može. Projektovaće mu tabelu. Čitače, pa će sve biti gotovo.
„Pravo ispred sebe”, Evans je gotovo pevušio. „Gledaj u ekran i
nigde drugde.”
Muzika je počela – violine su svirale klasiku. Luk je pretpostavljao
da bi to trebalo da ga smiri.
„Pris, uključi projektor”, rekao je Evans.
Plava tačka pojavila se nasred ekrana, umesto tabele. Blago je
pulsirala, kao da sledi ritam srca. Crvena tačka pojavila se ispod nje.
Podsetila ga je na HAL-a – „Žao mi je, Dejve”. Zatim se pojavila zelena
tačka. Crvene i zelene tačke pulsirale su usklađeno s plavom. Zatim su
sve tri počele da se pale i gase. I druge su se pojavile, prvo jedna po
jedna, pa dve po dve, a zatim desetine njih. Ekran je uskoro bio
pretrpan stotinama obojenih, bleštavih tačaka.
„U ekran”, pevao je Evans. „Ekraaaan. Nigde drugde.”
„Znači da ih projektujete, ako ne mogu da ih vidim? Kao da
pripremate pumpu ili nešto slično? To ne...”
„Umukni.” Ovog puta to je rekla Prisila.
Tačke su se uskovitlale. Mahnito su jurnule jedna drugu. Neke kao
da su spiralno ponirale, okupljale su se i obrazovale krugove koji su se
uspinjali, spuštali i preklapali. Violine su ubrzavale. Laka klasična
melodija preobrazila se u nešto, poput muzike za ples. Tačke se nisu
samo kretale, postale su elektronske oglasne table poput onih na
Tajms skveru. Samo što su pregorele ili su doživljavale nervni slom. I
Luk je počeo da se oseća kao neko ko doživljava nervni slom. Pomislio
je na povraćanje Marija Krosa po žičanoj ogradi. Znao je da će učiniti
isto to ako nastavi da gleda ove obojene tačke, koje su sve mahnitije
jurile. Nije hteo da povrati. Sve će završiti u krilu, to...
Brandon ga je ošamario, precizno i jako. Buka je bila uporediva s
eksplozijom male petarde koja je bila blizu i daleko. „Gledaj u ekran,
ortak.”
Nešto toplo curilo mu je niz gornju usnu. Kurvin sin me je udario po
nosu, a ne samo po obrazu, pomislio je Luk. To mu nije izgledalo bitno.
Uskovitlane tačke ulazile su mu u glavu. Napadale su mozak kao
encefalitis ili meningitis. Neki itis.
 „U redu, Pris, gasi ga”, rekao je Evans, ali ga ona nije čula pošto
tačke nisu nestale. Cvetale su i venule. Svaka je cvetala više od
prethodne: širila se i skupljala, širila i skupljala. Prerasle su u 3D,
silazile su s ekran, jurile ka njemu, odbijale se, jurile napred, srljale...
Mislio je da Brandon govori nešto o Prisili, ali je to moralo biti u
njegovoj glavi, zar ne? I da li je neko vrištao? Ako jeste, da li je to bio
njegov glas?
„Luk je dobar dečak, dobro je, dobro ti je.” Evansov glas pevušio je
iz daljine. Iz drona visoko u stratosferi. Možda s druge strane Meseca.
Pojavilo se još obojenih tačaka. Više nisu bile samo na ekranu, već i
na zidu. Vrtložile su se na tavanici, svuda oko njega, u njemu. U
poslednjih nekoliko sekundi pre nego što je izgubio svest, sinulo mu je
da mu zamenjuju mozak. Video je kako mu šake lete gore prema
svetlosnim tačkama, video je kako igraju i žure po njegovoj koži.
Postao je svestan da se bacaka u stolici, s jedne na drugu stranu.
Pokušao je da kaže: Imam napad. Ubijate me, ali je iz njegovih usta
izašlo samo iskidano krkljanje. Tačke su nestale. Padao je sa stolice u
tamu, i to je donosilo olakšanje. O bože, kakvo olakšanje.

14

Šamarima je probuđen iz nesvestice. To nisu bih bolni šamari, kao onaj

od kog mu je nos prokrvario (ako se to uopšte dogodilo), ah nisu bili ni
nežni. Otvorio je oči. Bio je na podu. U drugoj sobi. Prisila je klečala na
kolenu kraj njega. Ona ga je šamarala. Brandon i dva doktora stajali su
sa strane i posmatrali. Hendriks je još imao „ajped”, a Evans tablu sa
štipaljkom.
„Budan je”, rekla je Prisila. „Možeš li da ustaneš, Luk?”
Luk nije znao može li ili ne može. Pre četiri ih pet godina zabolelo
ga je grlo. Dobio je visoku temperaturu. Osećao se kao tada, kao da je
polovina njega kliznula iz tela u atmosferu. Imao je gadan osećaj u
ustima. Mesto na kom je dobio injekciju luđački ga je svrbelo. Činilo mu
se da mu je naduveno grlo još zatvoreno. To je bio grozan osećaj.
Brandon mu nije dao priliku da oproba noge. Zgrabio ga je za ruku i
podigao. Luk se ljuljao.
„Kako se zoveš?”, pitao je Hendriks.
 „Luk... Lukas... Elis.” Činilo mu se da reči ne dolaze iz usta, već od
odeljene polovine njegovog bića koja je lebdela ispod tavanice. Bio je
umoran. Lice mu je pulsiralo od šamaranja, a nos ga je boleo. Podigao
je ruku (polako je krenula nagore, kao kroz vodu) i protrljao kožu iznad
usne. Nije se iznenadio kad je ugledao ljuspice sasušene krvi na prstu.
„Koliko dugo sam bio bez svesti?”
„Posadite ga na stolicu”, rekao je Hendriks.
Brandon ga je uhvatio za jednu, a Prisila za drugu ruku. Spustili su
ga na stolicu (običnu kuhinjsku stolicu, bez traka za vezivanje, hvala
bogu), ispred stola. Evans je sedeo na kuhinjskoj stolici, s druge strane
stola. Pred njim je bio špil karata, veličine džepne knjige. Pozadina im
je bila plava.
„Hoću da se vratim u svoju sobu”, rekao je Luk. Još mu se činilo da
mu glas ne izlazi iz usta, ali je bio nešto bliži. Možda je bio. „Želim da
legnem. Bolestan sam.”
„Dezorijentacija će proći”, rekao je Hendriks, „iako bi pametno
postupio ako bi preskočio večeru. Želeo bih da usmeriš svu pažnju na
doktora Evansa. Imamo mali test za tebe. Možeš da se vratiš u sobu
kad bude gotov i... da se... dekompresiraš.”
Evans je podigao prvu kartu. Pogledao je u nju. „Šta je ovo?”
„Karta”, rekao je Luk.
„Sačuvaj šale za svoj Jutjub sajt”, rekla je Prisila. Ošamarila ga je.
Šamar je bio mnogo snažniji od onih s kojim ga je probudila.
Zvonilo mu je u ušima, ali su mu se misli malo razbistrile. Pogledao
je Prisilu i video da nimalo ne okleva, da ne žali i da u njoj nema ni
trunke saosećanja. Ničega. Shvatio je da za nju ne predstavlja dete, već
subjekt testa. Njen posao bio je da ga natera da radi ono što želi.
Primeniće ono što psiholozi nazivaju negativnim pojačanjem, ako to ne
učini. A kad testovi budu gotovi? Otići će u sobu za odmor na kafu i
dansko pecivo i pričati o svojoj deci (koja su prava deca) ili se žaliti na
politiku, sport, vremenske prilike.
Ali zar mu to već nije bilo poznato? Pretpostavljao je da je tako,
samo što znati i osetiti nešto na vlastitoj koži nije isto. Mogao da
zamisli da će doći vreme – i to ubrzo – kad će savijati kičmu čim neko
podigne ruku na njega, čak i u šali ili da bi mu dao petaka.
Evans je pažljivo odložio kartu u stranu. Uzeo je sledeću iz špila.
„Šta je s ovom, Luk?”
„Rekao sam vam da ne znam! Kako da znam šta...”
Prisila ga je ponovo ošamarila. Zvonjava u uvu je sad bila jača.
Zaplakao je. Nije mogao da se suzdrži. Mislio je da je Institut noćna
mora, ah se prevario. Prava noćna mora je kad ti je polovina bića
odeljena od tela, kad te pitaju šta je na kartama koje ne možeš da vidiš,
i kad te šamaraju kad kažeš da ne znaš.
„Pokušaj, Luk”, rekao je Hendriks, u uvo koje nije zvonilo.
„Želim da se vratim u svoju sobu. Umoran sam. I nije mi dobro.”
Evans je spustio drugu kartu i podigao treću. „Šta je ovo?”
„Grešite”, rekao je Luk. „Ja sam TK, nisam TP. Možda bi vam Kališa
mogla reći šta je na tim kartama. Siguran sam da bi Ejveri mogao, ali ja
nisam TP!”
Evans je podigao četvrtu kartu. „Šta je ovo? Bez šamara. Reci mi, ili
će te Brandon ovog puta šokirati, a to će te zaboleti. Verovatno nećeš
imati drugi napad, ali bi mogao. Stoga, reci mi, Luk, šta je ovo?”
„Bruklinski most!” povikao je. „Ajfelov toranj! Bred Pit u smokingu,
pas koji kenja, Indi 500, ne znam!”
Čekao je dodir zap-štapa – pretpostavljao je da se radi o nekoj vrsti
električnog paralizatora. Možda će pucketati ili zujati. Možda će biti
nečujan. U tom slučaju samo će se trznuti i pasti na pod, na kom će se
grčiti i balaviti. Evans je umesto toga odložio kartu u stranu i dao znak
Brandonu da odstupi. Luk nije osetio olakšanje.
Voleo bih da sam mrtav, pomislio je. Mrtav i van ovoga.
„Prisila”, rekao je Hendriks, „otprati Luka u njegovu sobu.”
„Da, doktore. Bran, pomozi mi s njim do lifta.”
Luk se iznova integrisao kad su ga doveli do lifta. Mozak mu je
proradio. Je li video tačke i nakon što su isključili projektor?
„Pogreših ste”, usta i grlo su mu bili veoma suvi. „Ja nisam ono što
vi zovete TP. To vam je poznato, zar ne?”
„Kako god”, ravnodušno će Prisila. Obratila se Brandonu. Stvarni
osmeh je od nje načinio novu osobu. „Videćemo se kasnije, jel’ važi?”
Brandon se nacerio. „Možeš da se kladiš.” Stisnuo je šaku u pesnicu
i zamahnuo u pravcu Lukovog lica. Zaustavio se na centimetar-dva od
dečakovog nosa, ali je on s krikom uzmakao. Brandon se nasmejao od
srca. Prisila ga je počastila „dečaci su dečaci” osmehom odobravanja.
„Samo opušteno, Luk”, rekao je Brandon i krenuo niz hodnik na C-
nivou. Zap-štap ga je lupkao po kuku dok je klatio bokovima.
Devojčice, Gerda i Greta, stajale su u glavnom hodniku onog što je
Luk smatrao glavnim rezidencijalnim krilom. Posmatrale su ga
raširenim, uplašenim očima. Držale su se za ruke i stiskale igračke,
identične kao njih dve. Podsećale su ga na bliznakinje iz nekog starog
horor filma.
Prisila ga je dopratila do vrata. Udaljila se bez reči. Luk je ušao u
sobu. Video je da je prenosili kompjuter još tu. Opružio se po krevetu u
cipelama. Spavao je pet sati.

15

Gospođa Sigsbi čekala je kad je doktor Hendriks, ili Donki Kong, Ušao u
privatni apartman pored njene kancelarije. Sedela je na maloj sofi.
Predao joj je dosije. „Znam da voliš papir. Izvoli. Neće ti biti od velike
vajde.”
Nije ga otvorila. „Ne mogu da imam vajde od njih, niti mogu da mi
naškode, Dene. To su tvoji testovi, tvoji prateći eksperimenti. Čini mi
se da ne daju rezultate.”
Tvrdoglavo je stisnuo vilice. „Agnes Džordan. Vilijam Gortsen. Vina
Patel. I dvoje ili troje drugih čija mi imena u ovom času izmiču. Dona
čijeg se prezimena ne sećam. Imali smo pozitivne rezultate sa svima
njima.”
S uzdahom je prinela ruku sve ređoj kosi. Hendriks je pomislio kako
Sigersova ima ptičje lice: oštri nos umesto kljuna, ali iste alave sitne
oči. Iza ptičjeg lica krio se birokratski mozak. Ona je beznadežan slučaj.
„I desetine ružičastih s kojima nisi imao nikakve rezultate.”
„To je možda istina, ali razmisli o tome”, rekao je, zato što bi ga ono
što je zaista hteo da kaže – Kako možeš da budeš toliko glupa? – uvalilo
u velike nevolje. „Ako su telepatija i telekineza povezane, a moji
eksperimenti ukazuju na to da jesu, možda postoje druge psihičke
moći, koje su latentne i čekaju da budu probuđene. Ono što ova deca
mogu da urade, čak i ona najtalentovanija, moglo bi biti samo vrh
ledenog brega. Šta ako je isceljivanje psihološkim putem stvarno
moguće? Šta ako glioblastom tumor koji je usmrtio Džona Makejna
može biti izlečen snagom uma? Pretpostavimo da te moći mogu biti
kanalisane tako da produže život, možda i do sto pedeset godina i
duže? Ono za šta ih koristimo ne mora biti kraj; mogao bi biti samo
početak!”
„Čula sam tu priču”, rekla je gospođa Sigsbi. „Pročitala sam je u
onom što sa zadovoljstvom zoveš izjavom o misiji.”
 Ali ne razumeš, pomislio je. Baš kao ni Stakhaus. Evans donekle
razume, ali čak ni on ne shvata bezmerni potencijal te ideje. „Onaj
dečak Elis ili Ajris Stanhoup nisu naročito dragoceni. Ne zovemo ih
zalud ružičastim.” Prezirno je odmahnuo rukom.
„To je pre dvadeset godina bilo istinitije nego danas”, odvratila je
gospođa Sigsbi. „Čak i pre deset.”
„Ali...”
„Dostaje bilo, Dene. Je li Elis pokazao ikakve indikacije TP-a ili nije?”
„Nije, ali je video svetla nakon što je projektor isključen. Verujemo
da je to indikativno. To je snažna indikacija. Zatim je, nažalost, imao
napad. Što, kap što znaš, nije neuobičajeno.”
Uzdahnula je. „Nemam primedbi na tvoju odluku da nastaviš
testove sa Štazi svetlima, Dene, ali moraš da sagledavaš situaciju u
široj perspektivi.
Naš glavni zadatak je priprema rezidenata za Zadnju polovinu. To je
važna stvar, naš primarni cilj. Bilo koji sporedni efekti nisu razlog za
brigu. Menadžment nije zainteresovan za psihički ekvivalent
minoksidila.”
Hendriks je uzmakao kao da ga je udarila. „Lek za hipertenziju koji
omogućuje rast kose na lobanjama ćelavih srednjoklasnih muškaraca
nije isto što i procedura koja bi mogla da promeni tok ljudske
egzistencije!”
„Možda i nije, i možda bi ljudi koji finansiraju naš opstanak bili
zagrejaniji za tu ideju da tvoji testovi češće daju rezultate. Dosad imaš
samo nekoliko slučajnih pogodaka.”
Otvorio je usta da protestuje, samo da bi ih zatvorio kad ga je
ošinula pretećim pogledom.
„Za sada možeš da nastaviš s testovima. Budi zadovoljan s tim.
Trebalo bi da budeš, s obzirom na to da smo izgubili nekoliko dece na
njima.”
„Nekoliko ružičastih”, rekao je i ponovo s prezirom odmahnuo
rukom.
„Ponašaš se kao da nadarene dece ima kao pleve”, rekla je. „Možda
ih je nekad bilo, ali ne više. U međuvremenu, ovo je dosije za tebe.”
To je bio crveni dosije, s pečatom PRESELJENJE.

16
Kališa je sedela na podu, leđima okrenuta velikom prozoru s pogledom
na igralište, kad je Luk te večeri ušao u salon. Pila je alkoholno piće iz
aparata.
„Piješ to?”, pitao je kad je seo pored nje. Ejveri i Helen bili su na
trambulini. Učila ga je kako da izvede premet napred. Uskoro će biti
previše mračno pa će morati da uđu. Igralište se nikad nije
zaključavalo, ali je bilo neosvetljeno. To je obeshrabrivalo najveći broj
noćnih poseta.
„Pijem ga prvi put. Potrošila sam sve žetone. Grozno je. Hoćeš li da
ga probaš?” Pružila mu je bocu s pićem koje se zvalo „tvisted ti”.
„Neka hvala. Ša, zašto mi nisi rekla da je svetlosni test tako gadan?”
„Zovi me Kališa. Samo ti to radiš. Sviđa mi se.” Malo je zapinjala u
govoru. Nije popila mnogo alkoholnog čaja. Verovatno nije navikla na
njega.
„U redu, Kališa. Zašto mi nisi rekla?”
Slegnula je ramenima. „Teraju te da gledaš razigrana šarena svetla
dok ti se malo ne zavrti u glavi. Šta je tu tako strašno?”
„Zaista? Je li to sve što ti se desilo?”
„Jeste. Zašto? Šta se tebi desilo?”
„Prvo su mi dali injekciju. Imao sam žestoku reakciju. Grlo mi se
zablokiralo. Mislio sam da ću umreti.”
„Uh! Dali su mi injekciju pre testa. Ništa se nije desilo. To zvuči
grozno. Žao mi je, Luki.”
„To nije bio najgori deo. Onesvestio sam se dok sam gledao svetla.
Mislim da sam dobio napad.” Malo je ovlažio pantalone, ali će taj deo
priče zadržati za sebe. „Kad sam se probudio...” Zastao je da bi
uspostavio kontrolu nad sobom. Nije hteo da zaplače pred ovom lepom
devojčicom, s divnim smeđim očima i kovrdžavom crnom kosom.
„Šamarali su me kad sam se probudio.”
Uspravila se. „Šta si rekao?”
Klimnuo je. „Tada je jedan doktor... Evans, da li ga poznaješ?”
„To je onaj s brčićima.” Nabrala je nos i otpila još jedan gutljaj iz
bočice.
„Da, on. Imao je neke karte. Pokušao je da me navede da kažem šta
je na njima. To su ESP karte. Prilično sam siguran da jesu. Pričala si o
njima, sećaš li se?”
„Naravno. Testirali su me njima deset-dvadeset puta. Ali nisu to
radili posle svetala. Samo bi me otpratili u sobu.” Otpila je još jedan
mali gutljaj. „Sigurno su pomešali tvoje papire i pomislili da si TP
umesto TK.”
„I ja sam to isprva mislio. Rekao sam im to, ali su nastavili da me
šamaraju. Kao da su mislili da se pretvaram.”
„To je najluđa stvar koju sam ikad čula”, rekla je.
„Mislim da se to desilo zato što nisam ono što vi zovete poz. Običan
sam. Nas, običnu decu, zovu ružičasti.”
„Da, ružičasti. Tako je.”
„Šta je s drugom decom? Da li su se ove stvari desile još nekom od
njih?”
„Nisam ih pitala. Jesi li siguran da nećeš da probaš?”
Luk je uzeo bocu i otpio gutljaj, najviše da bi je sprečio da sve
popije. Možda je već preterala. Piće je imalo grozan ukus, u skladu s
očekivanjima. Vratio joj je bocu.
„Zar nećeš da znaš šta slavim?”
„Šta?”
„Ajris. Sećanje na nju. Ona je kao ti, ništa specijalno, ima samo malo
TK. Odveli su je pre jednog sata. Više je nećemo videti, kao što bi
Džordž rekao.”
Zaplakala je. Luk ju je zagrlio. Ništa drugo nije mu palo na pamet.
Spustila je glavu na njegovo rame.

17

Te noći ponovo je otvorio sajt Gospodin Grifin. Otkucao je veb-adresu

Star triba. Zurio je u ekran skoro tri minuta pre nego što je zatvorio sajt
ne ukucavši enter. Kukavica sam, pomislio je. ja sam kukavica. Trebalo
bi da saznam da li su mrtvi. Samo što nije znao kako da se suoči s
takvom vešću, a da se potpuno ne slomi. Sem toga, kakve bi vajde imao
od tog saznanja?
Umesto toga, otkucao je advokati za dugove iz Vermonta. Već je
istražio tu oblast, ali je govorio sebi da je ponovljena pretraga uvek
dobra ideja. Ubiće vreme.
Dvadeset minuta kasnije isključio je kompjuter. Razmišljao je da li
da se prošeta i vidi koga ima (Kališa bi bila njegov prvi izbor ako nije
zaspala), kad su se šarene tačke vratile. Kovitlale su se pred njegovim
očima. Svet je počeo da se povlači. Da odlazi, kao voz koji napušta
stanicu dok ga gleda s perona.
Spustio je glavu na zatvoreni prenosni kompjuter. Disao je duboko i
sporo, govoreći sebi da izdrži, izdrži, da samo izdrži, da će proći. Nije
smeo da se zapita šta će se zbiti, ako se to ne desi. Makar je mogao da
guta. Dobro je gutao. I prošlo je osećanje udaljavanja od samog sebe, ka
univerzumu uskovitlanih svetala. Nije znao koliko vremena je to
iskustvo trajalo, možda samo minut ili dva, ali mu se činilo da je bilo
znatno duže.
Otišao je u kupatilo i oprao zube. Posmatrao je svoj odraz u
ogledalu dok je to radio. Možda su znali za tačke, verovatno su znali za
njih, ali ne i za ono drugo. Nije znao šta je bilo na prvoj karti, ili na
trećoj, ali je na drugoj bio dečak na biciklu, a na četvrtoj kučence s
loptom u ustima. Crni pas, crvena lopta. Izgleda da je ipak bio TP.
Ili je to postao.
Isprao je usta, isključio svetla, razodenuo se u mraku i legao u
krevet. Ona svetla su ga promenila. Znali su da se to može desiti, ali
nisu bili sigurni. Nije znao zašto je ubeđen u to, ali...
Bio je test subjekt, možda su svi bili, ali su TP-ovi i TK-ovi niskog
nivoa – ružičasti – podvrgavani većem broju testova. Zašto? Zato što su
bili manje vredni? Zato što bi bila manja šteta ako stvari krenu
naopako? Nije mogao da zna, ali je to smatrao verovatnim. Doktori su
verovali da je eksperiment s kartama bio neuspešan. To je bilo dobro.
Oni su zli ljudi, a skrivanje tajni od zlih ljudi mora biti dobro, zar ne? Ali
imao je ideju da svetla imaju neku svrhu pored unapređenja talenta
kod ružičastih, pošto su i snažniji TP-ovi i TK-ovi kao Kališa i Džordž
podvrgavani tom testu. Koju bi to svrhu moglo da ima?
Nije znao. Znao je samo da su tačke nestale, da je Ajris nestala i da
će se tačke možda vratiti, ali da Ajris neće. Otišla je u Zadnju polovinu.
Više je neće videti.

18

Ujutro je na doručku bilo devetoro dece. Bilo je malo priče i smeha,

pošto je Ajris otišla. Džordž Ajls nijednom se nije našalio. Helen Sims
žvakala je slatke cigarete. Hari Kros je uzeo planinu kajgane sa
švedskog stola. Pojeo je sve to (zajedno sa slaninom i krompirićima).
Nije dizao glavu s tanjira, kao čovek posvećen poslu. Devojčice, Greta i
Gerda Vilkoks, nisu jele ništa dok se Gledis nije pojavila, sa sunčanim
osmehom. Nagovorila ih je da uzmu neki zalogaj. Raskravila je
bliznakinje svojom pažnjom. Čak su se malo i nasmejale. Luk je
pomislio da ih kasnije odvede u stranu i da im kaže da ne veruju tom
osmehu. Predomislio se zato što bi ih to uplašilo, i do kakvog bi dobra
to dovelo?
Do kakvog bi dobra to dovelo postalo je njegova nova mantra.
Shvatio je da je to loš način razmišljanja, korak stazom koja vodi do
prihvatanja ovog mesta. Nije hteo da krene tom stazom ni u kom
slučaju, ali je logika bila neumoljiva. Možda će biti najbolje da male G
budu utešene pažnjom velike G. Ali, kad je pomislio na devojčice kojima
mere temperaturu rektalnim toplomerom... i na svetla...
„Šta se dešava s tobom?”, pitao je Niki. „Izgledaš kao da si zagrizao
limun.”
„Ništa. Razmišljam o Ajris.”
„Ona je istorija, čoveče.”
Luk se zagledao u njega. „To je veoma hladna misao.”
Niki je slegnuo ramenima. „Istina je često takva. Hoćeš li da izađeš
napolje i igraš amerikanca?”
„Neću.”
„Hajde. Pustiću te da pucaš posle mene.”
„Neka hvala.”
„Uplašio si se?”, bez zlobe će Niki.
Luk je odmahnuo glavom. „Osećao bih se još gore. Igrao sam se toga
s tatom.” Mrzeo je to igrao sam se.
„Dobro, shvatio sam.” Pogledao je Luka s izrazom kog je ovaj teško
podnosio, pogotovo kad je dolazio od Nikija Vilholma. „Slušaj, čoveče...”
„Šta je bilo?”
Niki je uzdahnuo. „Biću napolju ako se predomisliš.”
Luk je izašao iz kafeterije i krenuo svojim hodnikom – JOŠ JEDAN
DAN U RAJU hodnikom – a zatim sledećim, o kom je razmišljao kao o
Hodniku aparata za led. Nastavio je, pošto nije bilo znaka Morininog
prisustva. Prošao je pored još nekoliko motivacionih postera i soba, po
devet sa svake strane. Sva vrata bila su otvorena, otkrivajući
nenameštene krevete i zidove bez postera. U tom stanju ličile su na
ono što su uistinu bile: zatvorske ćelije za decu. Prošao je pored lifta i
novih soba. Neki zaključci su se nametali. Jedan je da je nekada u
Institutu bilo mnogo više „gostiju”. Izuzev ako oni koji odlučuju nisu
bili preterano optimistični.
Stigao je do drugog salona, u kom je domar po imenu Fred širokim,
tromim pokretima vitlao zogerom. I ovde je bilo aparata za grickalice i
pića, ali su bili prazni i isključeni. Napolju nije bilo igrališta, samo
komad zemlje pokriven šljunkom, još žičane ograde s klupama iza nje
(verovatno za osoblje koje bi htelo da se odmara napolju) i
sedamdesetak metara udaljena niska zelena administrativna zgrada.
Jazbina gospođe Sigsbi, koja mu je rekla da je ovde da bi služio.
„Šta radiš?” pitao je domar Fred.
„Šetam”, rekao je Luk. „Razgledam.”
„Ovde nema šta da se vidi. Vrati se odakle si došao. Igraj se s
drugom decom.”
„A šta ako neću?” Luk je istog trenutka požalio što nije ćutao, pošto
je samom sebi zvučao patetično umesto prkosno.
Fred je nosio voki-toki na jednom i zap-štap na drugom boku.
Dodirnuo je ovaj drugi. „Vrati se, i to odmah.”
„U redu. Želim ti prijatan dan, Frede.”
„Jebe mi se za tvoj prijatan dan.” Nastavio je da čisti.
Luk se povukao. Čudio se brzini kojom su sve njegove neupitne
pretpostavke o odraslima – da su dobri prema vama ako ste vi dobri
prema njima, za početak – raznesene u komade. Pokušao je da ne gleda
u prazne sobe dok je prolazio kraj njih. Bile su jezive. Koliko dece je
živelo u njima? Šta im se desilo kad su otišla u Zadnju polovinu? I gde
su sada? Kod kuće?
„Đavola su tamo”, promrmljao je. Poželeo je da je majka tu da ga
čuje i ukori zbog korišćenja ružnih reči. Očevo odsustvo bilo je gadno,
ali je majčino osećao kao izvađeni zub.
Video je Morininu „danduks” korpu za veš parkiranu ispred
Ejverijeve sobe, kad je stigao do Hodnika aparata za led. Gvirnuo je
unutra. Sa osmehom je poravnala posteljinu na dečakovom krevetu. „Je
li sve u redu, Luk?”
Pitanje je bilo glupo, ali je znao da je dobronamerno. Način na koji je
to znao možda je imao neke veze s jučerašnjim svetlima. Zapazio je da
joj je lice danas bleđe, a bore oko usana dublje. Stanje joj se
pogoršavalo.
„Naravno. Kako si ti?”
„Dobro sam.” Lagala je. Ovo nije bio predosećaj ili uvid, već kao
kamen čvrsta činjenica. „Samo što se ovaj – Ejveri – sinoć upiškio u
krevet.” Uzdahnula je. „Nije prvi, a neće biti ni poslednji. Mokraća, na
svu sreću, nije stigla do madraca. Čuvaj se, Luk. Želim ti prijatan dan.”
Gledala ga je očima punim nade. Samo što je ono iza njih uistinu bilo
puno nade. Ponovo je pomislio: promenili su me. Ne znam kako i
koliko, ali da, promenili su me. Nešto novo je dodato. Bilo mu je veoma
drago što je lagao o kartama i što su poverovali u njegovu laž. Makar
zasad.
Obratio joj se s vrata. „Mislim da ću uzeti još malo leda. Lice me
boli, pošto su me juče išamarali.”
„Uzmi ga, sine. Uzmi ga.”
Ponovo ga je razgalila reč „sin”. Zbog nje je poželeo da se osmehne.
Uzeo je koficu iz svoje sobe. Ispraznio je vodu od otopljenog leda u
umivaonik u kupatilu i krenuo ka aparatu za led. Morin je bila tamo,
savijena u struku, leđima okrenuta zidu od blokova, sa šakama gotovo
na samom dnu cevanica. Požurio je k njoj, ali mu je ona mahnula da ne
prilazi. „Samo protežem leđa da bih odagnala grčeve.”
Luk je otvorio vrata aparata za led i uzeo lopaticu. Nije mogao da joj
preda cedulju, kao što ju je Kališa predala njemu, zato što nije imao
papir i olovku, iako je imao kompjuter. Nije imao ni parče obične
olovke.
To je možda bilo dobro. Cedulje su ovde bile opasne.
„Lija Fink, u Berlingtonu”, promrmljao je dok je kupio led. „Rudolf
Dejvis, u Montpilijeru. Oboje imaju četiri zvezdice na Legal iglu. To je
potrošački veb-sajt. Možeš li da zapamtiš imena?”
„Lija Fink, Rudolf Dejvis. Blagosloven da si, Luk.”
Znao je da bi trebalo da se zaustavi na tome. Ali bio je radoznao. Ta
osobina ga je večito krasila. Stoga nije otišao, već je udarao po ledu,
kao da ga lomi. To nije bilo neophodno, ali je tako pravio priličnu buku.
„Ejveri je rekao da je novac koji si uštedela namenjen detetu. Znam da
me se to ne tiče...”
„Mali Dikson je čitač misli, zar ne? Sigurno je moćan, iako piški u
krevetu. Na njegovom formularu nema ružičaste tačke.”
„Da, jeste.” Luk je nastavio da mesa led lopaticom.
„Pa, ima pravo. Moj dečak je, odmah posle rođenja, dat na usvajanje,
preko crkve. Htela sam da ga zadržim, ali su me pastor i majka
nagovorili da ga dam. Džukela za koju sam se udala nije želela decu,
stoga imam samo ono dete kog sam se odrekla. Je li ti iskreno stalo do
ove priče, Luk?”
„Da.” Nije lagao, ali bi predugi razgovor mogao biti nepreporučljiv.
Možda nisu mogli da ih čuju, ali mogli su da ih vide.
„Poželela sam da saznam šta se s njim desilo kad su me leđa
zabolela. I saznala sam. Država ne otkriva gde su bebe otišle, ali crkva
čuva zapise o usvajanju sve od pedesetih. Dokopala sam se
kompjuterske lozinke. Pastor ju je čuvao ispod tastature, u
personalnom. Moj dečak je dva grada dalje od mesta u kom živim u
Vermontu. Pohađa poslednju godinu srednje. Želi da ide u koledž. I to
sam saznala. Moj sin želi da ide u koledž. Za to sam štedela, a ne da
platim račune one vašljive džukele.”
Obrisala je oči rukavom. To je bio brz i snebivljiv gest.
Zatvorio je aparat za led. Uspravio se. „Vodi računa o leđima,
Morin.”
„Hoću.”
Ali šta ako je to rak? Znao je da misli da je to posredi.
Dodirnula ga je po ramenu kad se okrenuo. Nagnula se prema
njemu. Dah joj je zaudarao na bolest. „Moj dečak ne mora da zna odakle
je novac došao. Ali mora da ga ima. I, Luk? Radi šta ti kažu. Sve što ti
kažu.” Oklevala je. „I ako želiš da govoriš s nekim o nečemu... učini to
ovde.”
„Mislio sam da postoje i druga mesta na kojima...”
„Učini to ovde”, ponovila je i odgurala korpu u pravcu iz kog je
došla.

19

Kad se vratio na igralište, Luk se iznenadio kad je video kako Niki igra
amerikanca s Harijem Krosom. Smejali su se, gurkali i zadirkivali, kao
da su drugari od prvog osnovne. Helen je sedela za stolom za piknik.
Igrala je rata s Ejverijem. Luk je seo pored nje. Pitao je ko pobeđuje.
„Teško je reći”, rekla je Helen. „Ejveri me je pobedio u prošloj
partiji, ali je ova nepodnošljivo napeta.”
„Misli da je užasno dosadna, ali se trudi da bude pristojna”, rekao je
Ejveri. „Imam li pravo, Helen?”
„Svakako da imaš, Mali Kreskine5, svakako da imaš. A posle toga
prelazimo na crvene rukavice. Neće ti se svideti, pošto udaram jako”
Luk se osvrnuo oko sebe. Stresao se od zebnje. Procvetala je u obliku
čete avetinjskih tačaka pred njegovim očima. Pojavile su se i nestale.
„Gde je Kališa? Nisu je valjda...”
„Ne, ne, nisu je nigde odveli. Samo se tušira.”
„Luku se dopada”, obznanio je Ejveri. „Mnogo mu se dopada.”
„Ejveri?”
„Šta je bilo, Helen?”
„O nekim stvarima se ne priča.”
„Zašto?”
„Zato što je Y krivo slovo, koje se ne da ispraviti.” Iznenada je
pogledala u stranu. Prošla je rukom kroz drečavo obojenu kosu, možda
da bi prikrila drhtave usne. Nije uspela, ako joj je to bila namera.
„Šta nije u redu?”, pitao je Luk.
„Zašto ne pitaš Malog Kreskina? Taj sve vidi, sve zna.”
„Nabili su joj toplomer u guzu”, rekao je Ejveri.
„O”, rekao je Luk.
„Tako je”, rekla je Helen. „Koliko je to jebeno ponižavajuće?”
„Unižavajuće”, rekao je Luk.
„Ali i divno i slatko”, rekla je Helen. Oboje su se nasmejali. Ona se
smejala sa suzama u očima. Ali smeh je smeh. I to što je uspevala da se
smeje u ovakvim okolnostima bila je dragocena stvar.
„Ne razumem”, rekao je Ejveri. „Kako guranje toplomera u guzu
može biti divno i slatko?”
„Slatko je ako ga poližeš kad ga izvade”, rekao je Luk. Zaurlali su od
smeha.
Helen je lupila o sto. Karte su poletele uvis. „O bože, upišaću se od
smeha. To je grozno, ne gledajte me!” Otrčala je, zamalo oborivši
Džordža koji je izlazio napolje, sladeći se kolačem s puterom od
kikirikija.
„Šta joj je?”, pitao je.
„Upiškila se”, ravnodušno će Ejveri. „Znam kako je to, pošto sam se
sinoć upiškio u krevetu.”
„Hvala ti što si podelio to s nama”, sa osmehom će Luk. „Idi tamo i
igraj amerikanca s Nikijem i Novim Dečakom.”
„Jesi li lud? Preveliki su, Hari me je već jednom oborio.”
„Onda skači po trambulini.”
„To je dosadno.”
„Idi skači po njoj. Hoću da razgovaram s Džordžom.”
„O svetlima? Kojim svetlima?”
Klinac je jebeno jeziv, pomislio je Luk. „Idi da skačeš, Ejveri. Pokaži
mi nekoliko premeta napred.”
„I pokušaj da ne slomiš vrat”, rekao je Džordž. „Pevaću ’Tako si lep’”
na tvojoj sahrani, ako ga slomiš.”
Ejveri je neko vreme pomno posmatrao Džordža. Rekao je: „Ali ti
mrziš tu pesmu.”
„Tako je”, rekao je Džordž. „Da, mrzim je. Ono što sam rekao zove se
satira. Ili možda ironija. Stalno ih mešam. Idi, odmah. Trči, tako da ti
nožice udaraju u dupence.”
Gledali su kako se vuče ka trambulini.
„Taj klinac ima deset godina. Ponaša se kao šestogodišnjak, ako se
izuzme ESP sranje”, rekao je Džordž. „Koliko je to sjebano?”
„Prilično. Koliko ti imaš godina, Džordžu?”
„Trinaest”, rekao je Džordž turobnim glasom. „Ali se ovih dana
osećam kao stogodišnjak. Slušaj, Luk, kažu da su naši roditelji dobro.
Da li im veruješ?”
To je bilo osetljivo pitanje. Luk je konačno rekao: „Ne... baš.”
„Da li bi se potrudio da saznaš kad bi mogao?”
„Ne znam.”
„Ja ne bih”, rekao je Džordž. „Imam previše problema i bez toga. Ako
bih saznao da su... znaš već... to bi me slomilo. Ali ne mogu da se ne
pitam. Neprestano se pitam.”
Mogao bih da saznam, pomislio je Luk. Mogao bih da saznam za
obojicu. Zamalo što se nije nagnuo napred i šapnuo to Džordžu na uvo.
Setio se da je rekao da već ima previše problema. „Slušaj, ona stvar s
okom – jesi li prošao kroz to?”
„Naravno. Svi su to prošli. Baš kao što su svi dobili toplomer u bulju,
EEG, EKG, MRI i XYZ, vađenje krvi, testove refleksa i sve divne stari koje
te čekaju, Luki.”
Luk je razmišljao da li da pita Džordža je li video tačke posle
isključivanja projektora. Odustao je od toga. „Jesi li imao napad? Zato
što sam ga ja imao.”
„Jok. Posadili su me za sto i onaj nitkov doca je izvodio neke trikove
s kartama.”
„Hoćeš da kažeš da te je pitao šta je na njima?”
„Da, to sam hteo da kažem. Mislio sam da su to bile Zenerove karte,
morale su da budu. Testirali su me njima nekoliko godina pre nego što
sam završio u ovoj šarmantnoj paklenoj rupčazi. To se desilo nakon što
su moji roditelji uvideli da ponekad mogu da pomeram stvari.
Prestrašili su se, kad su zaključili da se ne pretvaram ili da se ne radi o
mojim neslanim šalama. Hteli su da saznaju da li se još nešto dešava sa
mnom. Odveli su me u Prinston, na kom postoji ili je postojalo nešto
što se zove istraživanje anomalija. Mislim da su prestali s tim.”
„Anomalije... ti to ozbiljno?”
„Da. Pretpostavljam da zvuči naučnije od psihičkog istraživanja.
Nekoliko diplomaca ispitivalo me je Zenerovim kartama. Mislim da
ništa nisam pogodio. Tog dana mi je i pomeranje slabo išlo. Ponekad je
tako.” Slegnuo je ramenima. „Verovatno su mislili da sam lažnjak, što
mi nije smetalo. Hoću reći, kad sam raspoložen, mogu da oborim
gomilu blokova, razmišljajući o njima, ali to mi ne pomaže kod
devojaka. Slažeš li se sa mnom?”
Luk se, kao neko čiji je vrhunski podvig bio obaranje pica
poslužavnika s restoranskog stola, slagao s njim. „Nego, jesu li te
šamarali?”
„Dobio sam jedan šamar, i to odista jak”, rekao je Džordž.
„Ošamarili su me zato što sam pokušao da se našalim. Udarila me je
ona kučka Prisila.”
„Upoznao sam je. Prava je kučka.”
Njegova majka je tu reč mrzela više od jebanja. Upotreba te reci
probudila je žalost za njom.
„I nisi znao šta je na kartama.”
Džordž ga je čudno pogledao. „Ja sam TK, a ne TP. Baš kao i ti. Kako
bih mogao da znam?”
„Pretpostavljam da nisi mogao.”
„Nagađao sam, pošto sam u Prinstonu radio sa Zenerovim kartama.
Govorio sam kako vidim krst, zvezdu, pa talasaste linije. Prisila mi je
rekla da prestanem da lažem. Kad mi je Evans pokazao sledeću, rekao
sam da je na njoj fotografija Prisilinih sisa. Tada me je ošamarila. Zatim
su me pustili da se vratim u sobu. Nisu izgledali jako zainteresovano,
već kao ljudi koji otaljavaju posao.”
„Možda nisu ništa očekivali”, rekao je Luk. „Možda si bio samo
kontrolni subjekt.”
Džordž se nasmejao. „O čemu govoriš, čoveče? Ovde jebeno ništa ne
kontrolišem.”
„Nije važno. Pusti to. Jesu li se vratila? Mislim na svetla. One šarene
tačke?”
„Nisu.” Džordž je postao radoznao. „A kod tebe?”
„Nisu.” Luku je najedanput bilo drago što Ejveri nije ovde. Nadao se
da je dečakov moždani radio kratkog dometa. „Samo... imao sam
napad... ili sam mislio da ga imam... uplašio sam se da će se vratiti.”
„Ne razumem svrhu ovog mesta”, rekao je Džordž. Zvučao je
mrzovoljnije nego ikad. „Gotovo da mora biti vladina ustanova, ali...
mama mi je kupila tu knjigu, znaš? Nedugo pre nego što su me odveli u
Prinston. Priče i obmane ljudi obdarenih psihičkim moćima. U njoj je bilo
poglavlje o vladinim eksperimentima. CIA ih je izvodila pedesetih.
Proučavali su telepatiju, telekinezu, prekogniciju, čak i levitaciju i
teleportaciju. Koristili su LSD. Bilo je nekih, ne bogzna kakvih
rezultata.” Nagnuo se napred i upro svoje plave u Lukove zelene oči. „I
mi smo takvi, čoveče – nismo bogzna šta. Da li se od nas očekuje da
izvojujemo svetsku dominaciju za Sjedinjene Države pomeranjem –
praznih – kartonskih kutija ili listanjem stranica knjige?”
„Mogu da pošalju Ejverija u Busiju”, rekao je Luk. „Mogao bi da im
kaže šta je Putin jeo za doručak, i da li nosi bokserice ili tesne gaćice.”
Džordž se osmehnuo.
„Što se naših roditelja tiče...”, započeo je Luk. Kališa je naišla u taj
mah, pitala je da li hoće da igraju između dve vatre.
Ispostavilo se da su hteli.

20

Tog dana nije bilo testova za Luka, izuzev onih za hrabrost i rešenost
da nastavi dalje. Ponovo je pao na tom ispitu. Dva puta je izašao na Star
tribjun, i dva puta se povukao, iako je drugi put bacio pogled na
naslovnu stranu, posvećenu nekom tipu koji je pregazio gomilu ljudi
kamionom, da bi pokazao koliko je religiozan. To je bila grozna vest, ali
je makar dopirala iz sveta van Instituta. Spoljašnji svet je još bio tamo.
Najmanje jedna stvar se promenila: na poruci dobrodošlice na ekranu
prenosnog kompjutera pisalo je njegovo umesto imena iščezle Done.
Pre ili kasnije moraće da potraži podatke o roditeljima. To mu je
bilo jasno. Sad je savršeno razumeo staru poslovicu da je odsustvo
vesti dobra vest.
Sutradan je ponovo odveden na C-nivo, na kom mu je tehničar po
imenu Karlos uzeo tri ampule krvi, dao injekciju (bez reakcije) i odveo
ga u toalet i tražio da piški u čašu.
Karlos i smrknuta poslužiteljka po imenu Vinona odveli su ga na D-
nivo. Vinonu je bio glas okrutne osobe, pa Luk nije ni pokušao da
porazgovara s njom. Odveli su ga u veliku sobu sa skenerom za
magnetnu rezonancu, koji je sigurno koštao brdo para.
Gotovo da mora biti državna ustanova, rekao je Džordž. Ako je to
tačno, šta Džon i Džozi misle o načinu na koji se troši novac od
njihovog poreza? Luk je pretpostavljao da odgovor, u zemlji u kojoj se
ljudi bune pominjući Velikog Brata čak i pri susretu sa sitnim
zahtevima vlasti poput nošenja motociklističkog šlema i traženja
dozvole za nošenje skrivenog oružja, mora biti „ništa blagonaklono”.
Novi tehničar ih je čekao. Doktor Evans je uleteo unutra pre nego
što je Karlos stigao da ubaci Luka u cev. Pregledao je Lukovu ruku na
mestu na kom je primio poslednju injekciju i obznanio da je „sveže
obojen”. Šta god to značilo. Pitao je da li je Luk iskusio još neki napad ih
nesvesticu.
„Nisam.”
„A obojena svetla? Jesu li se ponovo pojavila? Možda dok si vežbao,
posmatrao ekran kompjutera ili se naprezao na klozetskoj šolji? To
znači...”
„Znam šta to znači. Nisu.”
„Ne laži me, Luk.”
„Ne lažem.” Pitao se da li će MRI pronaći promene u moždanoj
aktivnosti i dokazati da laže.
Evans je napisao nešto na tabli sa štipaljkom. „Nastavite, dame i
gospodo, nastavite!” Otrčao je kao beli zec koji kasni na veoma važan
sastanak.
Tehničar MRI-ja – DEJV, pisalo je na njegovoj pločici – pitao je Luka
da li je klaustrofobičan. „Verovatno znaš šta to znači.”
„Nisam”, rekao je Luk. „Plašim se samo jedne stvari, da budem
zatvoren.”
Sredovečni, uglavnom ćelavi Dejv delovao je pristojno. S naočarima
je ličio na računovođu. Baš kao i Adolf Ajhman. „Ako si...
klaustrofobičan, hoću reći... mogu da ti dam valijum’. To je dozvoljeno.”
„Dobro mi je.”
„Trebalo bi da uzmeš jedan, za svaki slučaj”, rekao je Karlos. „Dugo
ćeš biti unutra. Sprava će se uključivati i isključivati. S lekom će ti biti
prijatnije. Mogao bi i da spavaš, iako je prilično bučna. Znaš, lupa i
udara.”
Luk je znao. Nikad nije bio u cevi MRI-ja, ali je gledao mnogo
doktorskih serija. „Neću lek.”
 Posle ručka (koji je donela Gledis) uzeo je „valijum” iz radoznalosti,
a ponajviše iz dosade. Tri puta je ulazio u MRI. Dejv mu je rekao da ima
još tri seanse. Nije se trudio da pita šta testiraju, šta traže ili se nadaju
da će naći. Odgovor bi sigurno bio neki oblik to te se ne tiče.
A možda ni oni nisu znali.
„Valijum” je izazivao pospanost. U poslednjem boravku u cevi
malčice je zadremao, uprkos lupnjavi mašine koja ga je snimala.
„Valijum” je izvetrio kad se Vinona pojavila da ga vrati na rezidencijalni
nivo. Zadržala se samo blaga ošamućenost.
Posegnula je u džep i izvadila pregršt žetona. Jedan je pao na pod
dok mu ih je davala. Zakotrljao se.
„Podigni ga, retkoprsti.”
Podigao ga je.
„Imao si dug dan”, rekla je. Osmehnula se. „Mogao bi da nešto
popiješ. Da se povratiš. Opustiš. Preporučujem ti ’harvijev bristolski
krem’.”
Bila je sredovečna, dovoljno stara da ima dete Lukovih godina.
Možda i dvoje. Da li bi i njima preporučila tako nešto? Hej, imao si
naporan dan u školi, zašto ne bi trgnuo kuler pre nego što počneš da
radiš domaći? Hteo je da joj to kaže. Najgore što bi moglo da mu se desi
bilo je da ga ošamari, ali...
„Do kakvog bi to dobra dovelo?”
„Šta?” Mrštila se na njega. „Do kakvog dobra bi šta dovelo?”
„Bilo šta”, rekao je. „Bilo šta, Vini.” Nije hteo „harvijev bristolski
krem” niti „tvisted ti”, pa čak ni „stamp džamp grenaš”, ime koje bi
Džon Kits možda smislio kad bi govorio da je ovo ili ono „romantično
kao puni mesec u tvojoj jenjavajućoj vrpci noći”.
„Bolje bi ti bilo da paziš šta pričaš, Luk.”
„Radim na tome.”
Stavio je žetone u džep. Bilo ih je devet. Daće tri Ejveriju, i po tri
bliznakinjama. Imaće ih dovoljno za grickalice, ali ne i za druge stvari.
Sve što je želeo za sebe u ovom trenutku bila je velika količina proteina
i ugljenih hidrata. Nije ga bilo briga za sadržaj večerašnjeg jelovnika,
samo za obim porcija.

21
Džo i Hadad su ga sutra ujutru odveli na C-nivo, gde mu je rečeno da
popije rastvor barijuma. Toni je stražario pored njega sa zap-štapom,
spreman da ga žacne strujom na najmanji znak otpora. Odveli su ga u
prostoriju veličine kabine u toaletima na odmorištima auto-puta, kad
je popio rastvor do poslednje kapi. Tamo su ga snimili rendgenom. Taj
deo je prošao bez problema, ali se po izlasku iz prostorijice presamitio
u struku i zgrčio.
„Nemoj da povraćaš po podu”, rekao je Toni. „Upotrebi umivaonik
na uglu, ako baš moraš.”
Bilo je prekasno. Polusvareni doručak pokuljao je iz njega. Ličio je
na barijumski pire.
„Sranje. Sad ćeš to počistiti. Hoću da pod bude tako čist da mogu da
jedem s njega kad završiš.”
„Ja ću ga očistiti”, rekao je Hadad.
„Malo sutra ćeš.” Toni nije gledao u Hadada, niti je povisio glas, ali
se ovaj svejedno trgao. „Donesi zoger i kofu. Ostalo će biti Lukov
posao.”
Hadad je doneo pribor za čišćenje. Luk je uspeo da napuni kofu na
umivaoniku u ćošku sobe, ali mu se stomak još grčio. Ruke su mu
previše drhtale, pa nije mogao da spusti kofu a da ne prospe vodu. Džo
je to učinio umesto njega. Šapnuo mu je: „Drži se, dete”, u uvo.
„Daj mu zoger”, rekao je Toni. Luk je znao – zahvaljujući novom
načinu poimanja – da stari dobri Toni uživa.
Obrisao je povraćku i isprao zoger. Toni je nadgledao njegov rad,
proglasio ga je neprihvatljivim i naložio da uradi sve iz početka. Grčevi
su popustili. Ovog puta uspeo je da sam podigne i spusti kofu. Hadad i
Džo sedeli su i razgovarali o šansama Jenkija protiv njima dragih San
Dijego Padresa, Hadad ga je na putu do lifta potapšao po leđima i
rekao: „Dobro si radio, Luk. Imaš li neke žetone za njega, Džo? Podelio
sam svoje.”
Džo mu je dao četiri.
„Čemu služe ovi testovi?”, pitao je Luk.
„Mnogo čemu”, rekao je Hadad. „Ne brini zbog toga.”
Što je, pomislio je Luk, bio najgluplji savet koji je ikad dobio. „Da li
ću ikada izaći odavde?”
„Svakako”, rekao je Džo. „Iako se nećeš sećati ničega.”
Lagao je. Ni ovog puta to nije bilo čitanje misli, makar ne onakvo
kakvo je oduvek zamišljao – da će čuti reči u svom umu (ili da će ih
videti, kao kajron na dnu televizijskog ekrana); samo je znao istinu,
neporecivo kao gravitaciju ili iracionalnost kvadratnog korena broja
dva.
„Koliko testova će još biti?”
„Ne brini, bićeš zaposlen”, rekao je Džo.
„Samo nemoj da povraćaš po podu po kom Toni Fizale treba da
hoda”, rekao je Hadad. Srčano se nasmejao.

22

Nova spremačica usisavala je pod Lukove sobe kad se vratio u nju. Ova
žena – na pločici s imenom pisalo je DŽOLIN – bila je gojazna. Imala je
dvadesetak godina.
„Gde je Morin?”, pitao je Luk, iako je savršeno dobro znao. Ovo je
bila Morinina slobodna nedelja. Verovatno makar neko vreme neće
raditi u njegovom delu Instituta kad se bude vratila. Nadao se da je u
Vermontu, i da posprema nered koji je njen odbegli suprug ostavio za
sobom, ali će mu nedostajati... iako je pretpostavljao da će je možda
videti u Zadnjoj polovini kad dođe njegov red da ode tamo.
„Mo-mo snima film s Džonijem Depom”, rekla je Džolin. „Neki od
onih piratskih, koje sva deca vole. Igra zastavu s lobanjom i ukrštenim
kostima.” Nasmejala se i rekla: „Zašto ne izađeš dok ne završim?”
„Zato što mi nije dobro. Želeo bih da legnem.”
„Uh, jao, jao, jao”, rekla je Džolin. „Deca su ovde tako razmažena.
Čiste vam sobe, spremaju obroke, imate televizore... misliš da sam
imala televizor u sobi kad sam bila mala? Ili svoje kupatilo? Imam tri
sestre i dva brata. Otimali smo se o njega.”
„Takođe moramo da gutamo barijum, pa da ga povratimo. Da li bi
volela da ga probaš?”
Iz dana u dan sve više zvučim kao Niki, pomislio je. I, hej, šta nije u
redu u vezi s tim? Lepo je imati pozitivne modele za ugled.
Džolin se okrenula prema njemu i podigla cev usisivača. „Hoćeš li
da probaš kako je kad te neko udari ovim po glavi?”
Luk je izašao iz sobe. Polako je šetao hodnicima rezidencijalne
zgrade. Dva puta je zastao da bi se naslonio na zid kad bi ga spopali
grčevi. Napadi su bivali sve kraći i slabiji. Ušao je u jednu od praznih
soba, pored napuštenog salona s pogledom na administrativnu zgradu.
Legao je na dušek i zaspao. Prvi. put se probudio ne očekujući da vidi
kuću Rolfa Destina kroz prozor svoje spavaće sobe.
To je, po njegovom mišljenju, bio korak u pogrešnom pravcu.

23

Sledećeg jutra dobio je injekciju. Zatim su ga priključili za monitore da

bi pratili rad njegovog srca i krvni pritisak. Naterali su ga da trči po
pokretnoj traci, pod nadzorom Karlosa i Dejva. Ubrzavali su pokretnu
traku dok nije počeo da se bori za vazduh i dok se nije uplašio da će
pasti. Očitavanja su se mogla pročitati na malom ekranu. Luk je, pre
nego što je Karlos usporio pokretnu traku, video da ima 170 otkucaja u
minutu.
Krupni ćelavko je ušao dok je pio sok od pomorandže i nastojao da
povrati dah. Naslonio se na zid, prekrštenih ruku. Nosio je smeđe odelo
koje je izgledalo skupo i belu košulju bez kravate. Tamnim očima
premeravao je Luka, od crvenog oznojenog lica do novih patika.
Progovorio je: „Rečeno mi je da pokazuješ znake sporog
prilagođavanja, mladiću. Možda Nik Vilholm ima neke veze s tim. On
nije primer za ugled. Shvataš šta želim da ti kažem, zar ne?”
„Da.”
„On je drzak i neprijatan prema ljudima koji pokušavaju da rade
svoj posao.”
Luk je ćutao. To je uvek najbezbednije.
„Ne dopusti da se njegov stav prenese na tebe. To ti je moj savet.
Bitan savet. I svedi opštenje sa osobljem na minimum.”
Luk se uznemirio kad je to čuo, ali je shvatio da ćelavko ne govori o
Morin, već o domaru Fredu. Bio je savršeno siguran u to, iako je s
Fredom govorio samo jednom, a s Morin nekoliko puta.
„Takođe, drži se dalje od Zapadnog salona i praznih soba. Spavaj u
svojoj sobi ako hoćeš. Potrudi se da ti boravak ovde bude što
prijatniji.”
„Ovde nema ničeg prijatnog”, rekao je Luk.
„Možeš da imaš svoje mišljenje”, rekao je ćelavko. „Siguran sam da
si čuo da su mišljenja kao čmarovi, svako ima po jedan. Ali mislim da si
dovoljno pametan da znaš da postoji velika razlika između ničeg
prijatnog i nečeg neprijatnog. Ne zaboravi na to.”
Otišao je.
„Ko je to bio?”, pitao je Luk.
„Stakhaus”, rekao je Karlos. „Šef bezbednosti Instituta. Nemoj da ga
ljutiš.”
Dejv mu je prišao s iglom. „Moram da ti uzmem još malo krvi. Brzo
ću. Budi dobar ortak, jel’ važi?”

24

Posle trčanja po pokretnoj traci i uzimanja krvi usledila su dva dana

bez testova, makar za Luka. Dobio je nekoliko injekcija – od jedne ga je
čitava ruka žestoko svrbela čitav sat – ali to je bilo sve. Bliznakinje
Vilkoks počele su da se prilagođavaju, pogotovo otkad su se
sprijateljile s Harijem Krosom. Bio je TK. Hvalio se da može da pomeri
mnogo toga, ali je Ejveri rekao da mnogo sere. „Slabiji je od tebe, Luk.”
Luk je zakolutao očima. „Ne trudi se da budeš preterano
diplomatičan, Ejveri. To će te iscrpsti.”
„Šta znači diplomatičan?”
„Potroši žeton i potraži odgovor na kompjuteru.”
„Žao mi je, Dejve. Ne mogu to”, rekao je Ejveri. To je bila
iznenađujuće dobra imitacija tihog, zlokobnog glasa HAL-a 9000.
Zakikotao se.
Bilo je neporecivo da Hari pomaže Greti i Gerdi. Veliki budalasti
osmeh pojavio bi mu se na licu kad god bi ih video. Čučnuo bi i raširio
ruke, a one bi potrčale ka njemu.
„Nadam se da ih ne dira tamo dole, a ti?”, pitao ga je Niki jednog
jutra na igralištu, dok je gledao kako Hari nadzire bliznakinje na
trambulini.
„To je odvratan komentar”, rekla je Helen. „Gledao si previše
filmova na Lajftajmu.”
„Jok”, oglasio se Ejveri. Dobio je smeđe brkove od čokolade. „Ne želi
da...” Položio je sitne šake na slabine i zanjihao bokovima. Luk je,
gledajući to, pomislio da je to sjajan primer koliko telepatija može biti
štetna. Prerano saznaš previše toga.
„Bljak”, ponovo će Helen. Zatvorila je oči. „Ne teraj me da zažalim
što nisam šlepa, Avestere.”
„Imao je koker španijele”, rekao je Ejveri. „Kod kuće. Ove devojčice
su kao njihova, postoji reč za to.”
„Zamena”, rekao je Luk.
„Da, tako je.”
„Ne znam kakav je bio prema psima”, rekao je Niki Luku na ručku,
„ali ove devojčice se ne odvajaju od njega. Kao da im je neko dao novu
lutku, s crvenom kosom i velikim trbuhom. Pogledaj ih samo.”
Bliznakinje su sedele levo i desno od Harija. Hranile su ga
komadima ćufti sa svojih tanjira.
„Meni to izgleda slatko”, rekla je Kališa.
Niki ju je počastio osmehom koji mu je obasjavao čitavo lice (danas
sa crnom masnicom oko oka, uspomenom na susret s nekim
revnosnim poslužiteljem). „To liči na tebe, Ša.”
Uzvratila mu je osmeh. Luk je osetio ujed ljubomore. To je bilo
prilično glupo, u ovim okolnostima... ali ga nije mogao poreći.

25

Prisila i Hadad sutradan su prvi put otpratili Luka do E-nivoa. Tamo su

mu dali nešto intravenozno. Prisila mu je rekla da će mu pomoći da se
opusti. Obeznanio se. Bio je nag kad se osvestio. Stomak, desna noga i
desna strana tela bili su mu u zavojima. Doktorka – RIČARDSON, pisalo
je na pločici s imenom na beloj bluzi – nagnula se preko njega. „Kako se
osećaš, Luk?”
„Šta ste mi učinili?” Pokušao je da vrisne, ali je iz njegovih usta
izašlo samo prigušeno krkljanje. Gurnuli su mu nešto niz grlo.
Verovatno neku cev za disanje. Skupio je šake oko međunožja.
„Samo smo uzeli nekoliko uzoraka.” Doktorka Ričardson skinula je
hiruršku kapu, oslobodivši plimu crne kose. „Nismo ti uzeli bubreg da
bismo ga prodali na crnoj berzi organa, ako te to brine. Malo će te
boleti, pogotovo između rebara, ali će to proći. Uzmi ovo, u
međuvremenu.” Dala mu je plavu bočicu bez etikete, s nekoliko pilula.
Otišla je. Zik je ušao s njegovom odećom. „Obuci se kad budeš
procenio da možeš, a da ne padneš.” Vazda obzirni poslužitelj bacio je
odeću na pod.
 Luk se u jednom trenutku dovoljno oporavio da je podigne i da se
obuče. Prisila – ovog puta s Gledis – otpratila ga je do rezidencijalnog
nivoa. Odveli su ga po danu, ali je sad bio mrak. Možda kasno uveče.
Nije mogao da proceni, njegov pojam o vremenu bio je potpuno sjeban.
„Možeš li da sam odeš do svoje sobe?” pitala je Gledis. Bez velikog
osmeha; možda ga nije koristila u noćnoj smeni.
„Da.”
„U tom slučaju, kreni. Uzmi jednu od ovih pilula. To je oksikontin’.
Smanjuje bol i popravlja raspoloženje. Ovo drugo je uzgredna korist.
Ujutru će ti biti dobro.”
Krenuo je niz hodnik i posegnuo za kvakom na vratima svoje sobe.
Zastao je. Neko je plakao. Glas je dopirao iz pravca onog glupog JOŠ
JEDAN DAN U RAJU postera, što znači da je verovatno stizao iz Kališine
sobe. Oklevao je, zato što nije hteo da zna razlog plača, i zato što nije
bio u stanju da ikog teši. Ipak, radilo se o njoj. Polako je pokucao po
njenim vratima. Nije bilo odgovora pa ih je otvorio i provirio. „Kališa?”
Ležala je na leđima, s rukom preko očiju. „Idi, Luk. Ne želim da me
vidiš u ovakvom izdanju.”
Gotovo da je poslušao, ali nije to htela. Nije otišao. Ušao je u sobu i
seo pored nje. „Šta nije u redu?”
Ali znao je i to. Samo nije znao pojedinosti.

26

Deca su bila napolju, na igralištu – svi izuzev Luka, koji je bio dole, na E-
nivou. Ležao je bez svesti dok je doktorka Ričardson uzimala uzorke.
Dva muškarca izašla su iz salona. Bili su u crvenim uniformama,
umesto u ružičastim i plavim poslužitelja i tehničara iz Prednje
polovine. Nisu imali pločice s imenom na košuljama. Tri starosedeoca
– Kališa, Niki i Džordž – znali su šta to znači.
„Bila sam sigurna da dolaze po mene”, Kališa je rekla Luku.
„Najduže sam ovde, i deset dana nisam podvrgavana testovima, iako
sam preležala ovčije boginje. Prestali su da mi uzimaju krv. Dobro znaš
koliko jebeni vampiri vole da je uzimaju. Ali došli su po Nikija. Nikija!”
Glas joj se slomio dok je izgovarala njegovo ime. Luk se rastužio
zato što je bio prilično lud za njom, ali ga to nije iznenadilo. I Helen se
okretala prema njemu, kao igla kompasa koja pokazuje prema severu,
kad god bi ga videla; Ajris je isto činila; čak su ga i bliznakinje gledale
otvorenih usta i blistavih očiju kad bi prošao pored njih. Ali Kališa je
bila najduže s njim. Bili su veterani Instituta i vršnjaci. Bili su mogući
par.
„Pružio im je otpor”, rekla je Kališa. „Borio se žestoko.” Uspravila se
u sedeći položaj tako naglo da je zamalo oborila Luka s kreveta. Ogolila
je zube i stisnula pesnice iznad malih grudi.
„Trebalo je da im se suprotstavim! Trebalo je da ih napadnemo!”
„Ali sve se dogodilo previše brzo, zar ne?”
„Udario je jednog visoko – u grlo. Drugi ga je pogodio zap-štapom u
kuk. To mu je umrtvilo nogu, ali se uhvatio za konopac na poligonu, da
ne bi pao. Šutnuo je jednog zdravom nogom, pre nego što je kopilan
stigao da ponovo upotrebi zap-štap.”
„Izleteo mu je iz ruke”, rekao je Luk. Video je to, ali je pogrešio što je
to rekao, zato što je tako otkrio nešto što nije hteo. Kališi je to po svoj
prilici promaklo.
„Tako je. Ali onaj drugi, kog je udario u grlo, napao ga je zap-štapom
s boka. Prokleta stvar je sigurno bila odvrnuta do daske, zato što sam
čula pucketanje iako sam bila čak kod igrališta za šaflbord. Niki je pao.
Nagnuli su se preko njega i ponovo upotrebili zap-štapove. Poskočio je,
iako je bio onesvešćen. Poskočio je. Helen im je pritrčala vičući: ’Ubijate
ga, ubijate ga!’ Jedan ju je šutnuo visoko u nogu. Dreknuo je haj, kao
neki našpanovani karatista. Nasmejao se kad je ona ridajući pala na tle.
Podigli su i odneli Nikija. Ali pre nego što su ga uneli u salon...”
Ućutala se. Luk je čekao. Znao je šta sledi. To je bilo jedno od onih
novih predosećanja, koja su bila više od predosećanja, ali je morao da
je pusti da to kaže. Zato što nije smela da zna šta je postao. Niko nije
smeo da zna.
„Malčice se povratio”, rekla je. Suze su joj tekle niz obraze.
„Dovoljno da nas vidi. Osmehnuo se i mahnuo. Mahnuo je. Toliko
hrabar je bio.”
„Da”, rekao je Luk. Čuo je bio je hrabar, a ne hrabar je. Pomislio je:
Više ga nećemo videti.
Uhvatila ga je za vrat i privukla njegovo lice svom, tako
neočekivano i snažno da su im se čela sudarila. „Ne govori to!”
„Žao mi je”, rekao je. Pitao se šta je videla u njegovom umu. Nadao
se da nije videla mnogo. Nadao se da je previše potresena zbog tipova
u crvenim košuljama koji su odneli Nikija u Zadnju polovinu. Ono što je
zatim rekla umirilo ga je u priličnoj meri.
„Jesu li ti uzeli uzorke? Jesu, zar ne? U zavojima si.”
„Jesu.”
„Uzela ih je ona crnokosa kučka, zar ne? Ričardsonova. Koliko?”
„Tri. Jedan s noge, jedan sa stomaka i jedan između rebara. Taj
najviše boli.”
Klimnula je. „Uzeli su mi jedan sa sise, kao da rade biopsiju. Taj je
stvarno boleo. Samo šta ako nisu ništa vadili? Šta ako su nešto stavljali
unutra. Kažu da uzimaju uzorke, ali lažu čim zinu!”
„Misliš na više signalnih uređaja! Šta će im kad već imamo ovaj?”
Pokazao je na čip na ušnoj školjci. Više ga nije boleo; srastao je s njim.
„Ne znam”, rekla je tužnim tonom.
Luk je izvadio bočicu pilula iz džepa. „Dali su mi ovo. Možda bi
mogla da uzmeš jednu. Mislim da bi ti pomogla. Smirila bi te i pomogla
ti da zaspiš.”
„Oksi?”
Klimnuo je. Posegnula je za bočicom i povukla ruku. „Problem je što
ne želim jednu ili dve. Hoću sve. Ali mislim da bi trebalo da osećam ovo
što osećam, da je to dobra stvar. Zar ti to ne misliš?”
„Ne znam”, rekao je Luk. To je bila istina. Plivao je u dubokim
vodama. Imao je samo dvanaest godina, bez obzira na inteligenciju.
„Idi, Luk. Hoću da budem sama i tužna.”
„Važi.”
„Sutra će mi biti bolje. I ako ja budem sledeća...”
„Nećeš biti.” To je bila glupa, maksimalno retardirana izjava. Vreme
joj je isteklo. Odavno.
„Ako me odvedu, budi Ejverijev prijatelj. Potreban mu je prijatelj.”
Gledala ga je u oči. „Baš kao i tebi.”
„Biću.”
Pokušala je da se osmehne. „Stvarno si sladak. Dođi ovamo.”
Poljubila ga je prvo u obraz, a zatim u ugao usana. Usne su joj bile slane.
To mu nije smetalo.
Obratila mu se kad je otvorio vrata: „Trebalo je da odvedu mene. Ili
Džordža. Ne Nikija. Taj nije mirno podnosio njihova sranja. Nije se
predavao.” Podigla je glas. „Jesi li tu? Slušaš li? Nadam se da slušaš, zato
što te mrzim i zato što želim da to znaš. MRZIM TE!”
Bacila se na krevet i zajecala. Luk je hteo da se vrati, ali nije to
učinio. Ponudio joj je svu utehu koju je mogao. I patio je, ne samo zbog
Nikija već i zbog bola na mestima na kojima ga je doktorka Ričardson
istranžirala. Nije bilo bitno da li je tamnokosa žena uzimala uzorke
tkiva ili je ugrađivala nešto u njegovo telo (signalni uređaji ne bi imali
smisla, ali mu je mogla usaditi neki eksperimentalni enzim ili vakcinu),
zašto što ništa od njihovih testova i injekcija nije imalo smisla. Ponovo
se setio koncentracionih logora i strašnih, budalastih eksperimenata
koji su tamo izvođeni. Smrzavali su ljude, palili su ih, ubrizgavali im
viruse kojekakvih boleština.
Vratio se u sobu. Hteo je da uzme jednu ili čak dve pilule oksija. Nije
to učinio.
Razmišljao je o upotrebi Gospodina Grifina za izlazak na Star
tribjun, ali ni to nije učinio.
Razmišljao je o Nikiju, za kojim su čeznule sve devojčice. O Nikiju
koji je prvo sveo Harija Krosa na pravu meru, da bi se zatim sprijateljio
s njim, što je bilo mnogo smelije nego da ga je prebio. O Nikiju koji se
borio protiv njihovih testova, kao i sa ljudima iz Zadnje polovine kad su
došli da ga odvedu. Nije se predavao.

27

Džo i Hadad sutradan su odveli Luka i Džordža Ajlsa dole u Sobu C-11.
Neko vreme ostavili su ih same. Dva poslužitelja vratila su se sa
šoljama kafe. Zik je bio s njima. Imao je crvene oči i izgledao kao osoba
koja pati od mamurluka. Stavio je gumene kape s elektrodama
dečacima na glavu. Privezao ih je ispod njihovih brada i proverio
očitavanja. Dečaci su se zatim smenjivali u simulatoru vožnje. Doktor
Evans je došao i stao pored njih sa svojom tablom sa štipaljkom.
Beležio je dok je Zik govorio brojeve koji su mogli (ili možda nisu)
imati veze s vremenom reakcije. Luk se provezao kroz nekoliko
semafora i napravio popriličnu klanicu pre nego što je ovladao
vožnjom. Test je posle toga bio prilično zabavan – prvi takav u
Institutu.
Doktorka Ričardson pridružila se doktoru Evansu kad je test bio
gotov. Tog dana odenula je trodelni kostim sa suknjom i cipele s
visokim petama, kao da ide na važan poslovni sastanak. „Kakav je tvoj
bol ovog jutra, Luk, na skali od jedan do deset?”
„Dva”, rekao je. „Na skali od jedan do deset, moja želja da odem
odavde je jedanaest.”
Zacerekala se kao da se našalio. Pozdravila se s doktorom Evansom
(nazvala ga je Džim) i otišla.
„Pa, ko je pobedio?” Džordž je pitao doktora Evansa.
Povlađujuće se osmehnuo. „To nije takav test, Džordžu.”
„Znam, ali ko je pobedio?”
„Obojica ste bili prilično brzi kad ste se navikli na simulator, što
smo i očekivali od TK-ova. Danas više neće biti testova. Zar to nije
lepo? Hadade, Džo, molim vas da odvedete ove mlade ljude gore.”
Džordž je na putu do lifta rekao: „Mislim da sam pregazio šest
pešaka pre nego što sam se snašao. Koliko si ih ti pregazio?”
„Samo trojicu, ali sam udario u školski autobus. U njemu je moglo
biti žrtava.”
„Drkadžijo. Promašio sam autobus.” Lift je stigao. Četvorka je ušla u
kabinu. „U stvari, udario sam nekoliko pešaka. Poslednjeg sam udario
namerno. Zamišljao sam da je Zik.”
Džo i Hadad su se zgledali i nasmejali. Luku su zbog toga bili malo
simpatičniji. To mu se nije dopalo, ali se tako osećao.
Luk je progovorio kad su se dvojica poslužitelja vratila u lift da bi
otišli u sobu za odmor. „Posle tačaka probali su te na kartama. Na testu
za telepatiju.”
„Tako je. Rekao sam ti to.”
„Jesu li te ikada testirali za TK? Jesu li tražili da uključiš lampu ili
oboriš niz domina?”
Džordž se počešao po glavi. „Sad kad si me pitao, shvatio sam da
nisu. Ali zašto bi, kad već znaju da radim takve stvari? Kad sam
raspoložen, naravno. A kako je bilo s tobom?”
„Jok. Čuo sam šta si rekao, ali je ipak neobično da se nisu potrudili
da istraže opseg naših sposobnosti.”
„Ništa od ovog nema smisla, Luki-lu. Počevši od našeg boravka
ovde. Hajdemo na klopu.”
Većina dece je ručala u kafeteriji. Kališa i Ejveri bili su na igralištu.
Sedeli su na šljunku leđima okrenuti žičanoj ogradi, Posmatrali su
jedno drugo. Luk je rekao Džordžu da ide na ručak i izašao. Lepa crna
devojčica i mali beli dečak nisu razgovarali... a ipak jesu. Luk je znao da
to rade, ali ne i o čemu razgovaraju.
Pomislio je na polaganja prijemnog ispita i na devojku koja ga je
pitala za matematičku jednačinu koja je imala veze s nekim tipom po
imenu Aron i iznos kojim je trebalo da plati hotelsku sobu. To kao da je
bilo u dragom životu, ali se jasno sećao kako nije mogao da shvati kako
je problem koji mu se činio tako jednostavnim tako težak za nju. Sad
mu je bilo jasno. Ono što se događalo između Kališe i Ejverija pored
ograde daleko je prevazilazilo njegove moći.
Kališa se osvrnula oko sebe. Mahnula mu je da se udalji. „Kasnije
ćemo razgovarati. Idi i jedi.”
„U redu”, rekao je, ali nije razgovarao s njom na ručku, zato što ga je
preskočila. Krenuo je niz hodnik ka salonu i igralištu kad se probudio iz
dubokog sna (konačno se slomio i uzeo jednu pilulu protiv bolova).
Zaustavio se ispred otvorenih vrata njene sobe. Ružičasta posteljina i
jastuci s cvetnim motivima su nestali, baš kao i uramljena fotografija
Martina Lutera Kinga. Luk je stajao s rukom na ustima i raširenih očiju.
Da se borila kao Niki, pomislio je, buka bi ga probudila, uprkos
piluli. Druga alternativa da je svojevoljno krenula s njima nije bila tako
prijatna, ali je – morao je to da prizna – bila verovatnija. Bilo kako bilo,
iščezla je devojčica koja ga je dva puta poljubila.
Vratio se u svoju sobu i zario lice u jastuk.

28

Luk je te noći mahnuo žetonom pred kamerom prenosnog kompjutera,

da bi ga aktivirao. Izašao je na Gospodina Grifina. To što je još mogao
da otvara taj sajt budilo je nadu. Zlikovci koji upravljaju ovim mestom
možda su znali za njegova zadnja vrata, ali kakvog smisla bi to imalo?
To ga je dovelo do zaključka koji mu se činio dovoljno osnovan:
Sigsbini poslušnici najverovatnije će ga uhvatiti kako viri u spoljašnji
svet, ali se to još nije desilo. Ne nadgledaju njegov kompjuter.
Neoprezni su u pogledu nekih stvari, pomislio je. Možda su takvi na
mnogo planova, i zašto ne bi bili? Nemaju posla s ratnim
zarobljenicima, već s gomilom uplašene, izgubljene dece.
Sa sajta Gospodin Grifin pristupio je Star tribjunu. Današnja
naslovna strana bavila se nastavkom višegodišnje borbe oko
zdravstvene zaštite. U njega se uselio poznati strah od onog što bi
mogao da pronađe ako nastavi potragu. Hteo je da zatvori sajt, da
izbriše skorašnju istoriju, isključi kompjuter i legne u krevet. Možda će
uzeti još jednu pilulu. Ono što ne zna ne može da mu naškodi. Eto još
jedna izreka. I zar danas nije dovoljno propatio?
Pomislio je na Nika. Da li bi se Niki Vilholm povukao da je znao za
zadnja vrata poput Gospodina Grifina? Verovatno ne bi, gotovo sigurno
ne bi, samo što Luk nije bio hrabar kao on.
Setio se Vinone koja mu je predala pregršt žetona i kako ga je, kad je
ispustio jedan, nazvala retkoprstim i kako mu je naložila da ga podigne.
Učinio je to, bez imalo roptanja. Niki ne bi. Učinilo mu se da ga čuje
kako govori Podigni ga sama, Vini i kako prima udarac. Kako ga možda
uzvraća.
Ali Luk Elis nije takav. On je dobro vaspitan dečak. Radi šta mu se
kaže, bez obzira na to da li je reč o kućnim poslovima ili sviranju u
školskom orkestru. Mrzeo je prokletu trubu. Svaka treća nota bila mu je
pogrešna, ali je ustrajavao u sviranju zato što je gospodin Grir rekao da
mu je potrebna makar jedna vannastavna aktivnost koja nije sportska.
Luk Elis je bio tip koji se silno trudio da bude dobar sa svima, da neko
ne bi pomislio da je čudak, zbog njegove pameti. Uredno je obavljao sve
društvene obaveze pre nego što bi se dohvatio knjiga. Radio je to zbog
ambisa. U knjigama su bile magične bajalice koje su prizivale sve što je
skriveno u njemu. Sve velike misterije.
Za njega su samo one bile bitne. Jednog dana, u budućnosti će
možda pisati knjige.
Ali ovde je jedina budućnost bila Zadnja polovina, a jedina
egzistencijalna istina: Do kakvog bi to dobra dovelo?
„Zajebi to”, prošaptao je i izašao na lokalne vesti. Srce mu je
tutnjalo u ušima i pulsiralo u ranicama, koje su zaceljivale ispod zavoja.
Nije morao da duboko kopa; saznao je sve što je bilo potrebno da
zna čim je video svoju školsku fotografiju iz prošle godine. Naslov je
bio nepotreban. Ipak ga je pročitao:

U TOKU JE POTRAGA ZA NESTALIM SINOM

UBIJENOG PARA NA FALKON HAJTSU

Obojena svetla su se vratila. Vrtložila su se i pulsirala. Žmirkajući je

isključio prenosni kompjuter. Ustao je. Oslonio se na noge koje nije
osećao kao svoje i otišao u krevet u dva drhtava koraka. Ležao je
obasjan blagom svetlošću lampe. Zurio je u tavanicu. Grozne pop-art
tačke konačno su počele da blede.
Ubijeni par na Falkon Hajtsu.
Osećao je da su prethodno nepoznata vratanca u njegovom umu
otvorena i da ga samo jedna misao – čista, tvrda i snažna – sprečava da
propadne kroz njih: možda ga posmatraju. Nije verovao da znaju za sajt
Gospodin Grifin i za njegovu sposobnost da ga koristi kao pristup
spoljašnjem svetu. Nije verovao da znaju da su svetla izazvala neku
temeljitu promenu u njegovom mozgu; mislili su da je eksperiment bio
neuspešan. Makar za sada. S tim je raspolagao i to može biti vredno.
Sigsbini poslušnici nisu bili svemogući, Njegova pobeda u obliku
pristupa Gospodinu Grifinu to dokazuje. Od rezidenata su očekivali
samo jednu vrstu pobune, otvorenu. Kad bi nekog uplašili, prebili,
šokirali, mogli su da ga ostave samog u kratkim periodima, kao što su
Džo i Hadad ostavili njega i Džordža u C-11 dok su išli po kafu.
Ubijeni.
To su bila vratanca. I bilo bi tako lako propasti kroz njih. Od samog
početka bio je gotovo siguran da ga lažu, ali su vratanca ostajala
zatvorena zbog gotovo. Ta reč davala mu je izvesnu nadu. Krupni
naslov zbrisao je tu nadu. I pošto su bili mrtvi – ubijeni – ko je
najizgledniji sumnjivac? NESTALI SIN, naravno. Policija koja istražuje
zločin brzo je saznala da je bio specijalno dete, genije. A zar geniji nisu
bića krhkog duha, sklona iskakanju iz šina?
Kališa je prkosno vikala, ali Luk ne bi to učinio, koliko god to želeo.
U srcu je mogao da viče do mile volje, ali ne i glasno. Nije znao da li
njegova tajna može da ga dovede do nekog dobra, ali je znao za
postojanje pukotina u zidovima onog što je Džordž Ajls s pravom zvao
paklenom rupčagom. Proširiće te pukotine ako bude mogao da
iskoristi svoje tajne – i navodno nadmoćnu inteligenciju – kao ćuskiju.
Nije znao da li je bekstvo moguće, ali će ono biti samo prvi korak ka
mnogo krupnijem cilju, ako uspe.
Srušiću ga na njih, pomislio je. Kao što je Samson srušio hram
nakon što ga je Dalila na prevaru ošišala. Srušiću ga i smrskaću ih. Sve
ću ih smrskati.
U jednom trenutku pao. je u plitki san. Sanjao je da je kod kuće i da
su mu majka i otac živi. To je bio lep san. Otac mu je rekao da ne
zaboravi da iznese kante za đubre. Majka je napravila palačinke. Sipao
je sirup od kupina preko svojih. Njegov otac pojeo je jednu s puterom
od kikirikija, dok je gledao jutarnje vestu na CBS-u – Gejl King i Noru
O’Donel, koja je bila tako zgodna – i otišao na posao nakon što je
poljubio Luka u obraz, a Ajlin u usta. To je bio lep san. Rolfova majka
vodila je dečake u školu. Luk je zgrabio ranac i potrčao ka vratima kad
je zatrubila ispred kuće. „Hej, ne zaboravi pare za ručak”, rekla mu je
mama. Dala mu je novac, samo što to nisu bile pare, već žetoni. Tada se
probudio i shvatio da je neko u njegovoj sobi.

29

Luk nije mogao da vidi ko je to, zato što je u jednom trenutku ugasio
lampu pored uzglavlja, iako nije mogao da se seti toga. Čuo je tiho
tapkanje stopala pored stola. Prvo je pomislio da su to poslužitelji koji
su došli da odnesu njegov prenosni kompjuter, pošto su ga sve vreme
nadzirali, a on bio dovoljno glup da poveruje u nešto drugo. Bio je
maksimalni retard.
Bes ga je ispunio kao otrov. Nije izašao iz kreveta, već je skočio iz
njega, s namerom da obori onog ko je ušao u njegovu sobu. Nek ga uljez
ošamari, udari ili upotrebi jebeni zap-štap. Zadaće mu makar nekoliko
dobrih udaraca. Možda neće znati pravi razlog zbog kog će ga udarati,
ali mu to neće smetati; on će ga znati.
Samo što to nije bila odrasla osoba. Sudario se sa sitnim telom.
Oborio ga je na pod.
„Uh, nemoj, Luki! Nemoj da me povredi š!”
Ejveri Dikson. Avester.
Luk mu je pomogao da ustane i odveo do kreveta. Upalio je lampu.
Ejveri je izgledao užasnuto.
„Bože, šta ovde radiš?”
„Probudio sam se, uplašen. Nisam mogao da odem kod Ša, zato što
su je odveli. Stoga sam došao kod tebe. Mogu li da ostanem? Molim te.”
To je bila istina, ali ne i čitava istina. Luk je pojmio ovo s jasnoćom
u poređenju s kojom su drugi „uvidi” delovali zamagljeno i nejasno,
zato što je Ejveri bio snažni TP, mnogo snažniji od Kališe. I sada je...
pa... odašiljao.
„Možeš da ostaneš.” Ali kad je počeo da se penje u krevet: „Jok-jok,
prvo ćeš morati u toalet. Nećeš se upiškiti. u mom krevetu.”
Ejveri se nije bunio. Luk je ubrzo čuo prskanje mokraće po toaletnoj
šolji. Dugo je piškio. Ugasio je svetio kad je Ejveri izašao. Dečkić je
legao u krevet. Bilo je lepo što nije sam. U stvari, bilo je divno.
Ejveri mu je šapnuo u uvo: „Žao mi je zbog tvojih mame i tate, Luk.”
Luk izvesno vreme nije mogao da progovori. Prošaptao je, kad je
povratio moć govora: „Jeste li Kališa i ti juče razgovarali o meni, na
igralištu?”
„Jesmo. Rekla mi je da dođem. Rekla mi je da će mi slati pisma, a da
ću ja biti poštar. Možeš da ih preneseš Džordžu i Helen ako misliš da je
bezbedno.”
Neće to učiniti, zato što ovde ništa nije bezbedno. Pa čak ni
razmišljanje. Pomislio je na ono što je rekao kad mu je Kališa pričala o
Nikijevoj borbi s poslužiteljima u crvenim uniformama iz Zadnje
polovine: Izbacio mu ga je iz ruke. Mislio je na zap-štap. Nije ga pitala
otkud to zna, zato što je gotovo sigurno već znala. Je li mislio da može
da sačuva novostečenu TP sposobnost od nje? Možda od drugih, ali ne i
od Kališe, niti od Ejverija.
„Pogledaj!”, prošaptao je Ejveri.
Luk nije mogao da vidi ništa, s ugašenom lampom i bez prozora,
koji bi propustio ambijentalnu svetlost spolja. Soba je bila u potpunom
mraku. Svejedno je pogledao i pomislio da vidi Kališu.
„Je li dobro?”, prošaptao je Luk.
„Jeste. Za sada.”
„Je li Niki tamo? Je li dobro?”
„Jeste”, prošaptao je Ejveri. „I Ajris, takođe. Samo što ona ima
glavobolje. I druga deca. Misli da su ih dobili od filmova. I tačaka.”
„Kojih filmova?”
„Ne znam. Ša još nije videla nijedan, ah Niki jeste. I Ajris. Kališa kaže
da misli da ima i druge dece – možda u zadnjoj polovini Zadnje
polovine – ali da ih je samo nekoliko na mestu u kom su sada. Džimi i
Len. I Dona.”
Imam Donin kompjuter, pomislio je Luk. Nasledio sam ga.
„I Bobi Vašington je isprva bio tamo, ali je sad otišao. Ajris je rekla
Kališi da ga je videla.”
„Ne poznajem tu decu.”
„Kališa je rekla da je Dona otišla u Zadnju polovinu samo nekoliko
dana pre tvog dolaska. Zato si dobio njen kompjuter.”
„Jeziv si”, rekao je Luk.
Ejveri, koji je verovatno znao da je jeziv, nije obraćao pažnju na to.
„Dobijaju bolne injekcije. Injekcije i tačke, tačke i injekcije. Misli da se
loše stvari događaju u Zadnjoj polovini. Kaže da možda možeš nešto da
uradiš. Kaže...”
Nije završio, a nije ni morao. Luk je primio kratku, ah zaslepljujuće
jasnu sliku, nesumnjivo od Kališe Benson, preko Ejverija Diksona:
kanarinac u kavezu. Vrata su se otvorila. Kanarinac je izleteo.
„Kaže da si jedini koji je dovoljno pametan da to učini.”
„Hoću ako budem mogao”, rekao je Luk. „Šta ti je još rekla?”
Nije dobio odgovor. Ejveri je zaspao.
 BEG

Prošle su tri nedelje.

Luk je jeo. Spavao je, budio se i ponovo jeo. Ubrzo je naučio jelovnik
napamet. Pridružio bi se ostaloj deci u sarkastičnom aplauzu kad bi se
nešto na njemu promenilo. Ponekad je podvrgavan testovima, a
ponekad je dobijao injekcije. Ponekad je dobijao i jedno i drugo. Od
nekoliko injekcija mu je pozlilo. Uglavnom nije. Na svu sreću, više nije
imao nevolje s grlom. Muvao se po igralištu. Gledao je televiziju,
sprijateljio se s Oprom, Elen, doktorom Fifom, sudijom Džudi. Na
Jutjubu je gledao video-snimke mačaka koje su se ogledale u
ogledalima i pasa koji su hvatali frizbije. Ponekad ih je gledao sam, a
ponekad s drugom decom. Kad bi Hari dolazio u njegovu sobu, dolazio
je s bliznakinjama, koje su tražile crtaće. Kad bi Luk odlazio u Plarijevu
sobu, gotovo uvek bi zaticao bliznakinje u njoj. Hari nije mario za
crtaće. Voleo je rvanje, tuče u kavezima i sudare na NASKAR-u. Luka je
obično pozdravljao sa: „Vidi ovo.” Bliznakinje su ludele za bojenjem.
Poslužitelji su ih zatrpavali gomilama bojanki. Obično su se ponašale
pristojno, ali jednog dana nisu. Mnogo su se smejale. Luk je zaključio da
su pijane ih naduvane. Kad je pitao Harija, ovaj mu je rekao da su htele
da probaju. Imao je dovoljno obraza da izgleda postiđeno, a kad su
povratile (u tandemu, naravno), imao je dovoljno obraza da izgleda još
postiđenije. I počistio je nered. Helen je jednog dana izvela trostruki
okret na trambulini. Nasmejala se, poklonila i zaplakala. Niko je nije
mogao utešiti. Izudarala je Luka pesničicama, kad je pokušao. Luk je
neko vreme pobeđivao sve pridošlice u šahu. Počeo je da namerno gubi
partije kad mu je to dosadilo. To mu je iznenađujuće teško padalo.
Imao je osećaj da sanja na javi i da mu se IQ smanjuje, kao što voda
ističe iz rezervoara na kom je neko zaboravio da zatvori česmicu.
Pratio je proticanje vremena tog čudnog leta, zahvaljujući datumima na
ekranu kompjutera. Prenosni kompjuter je osim za pregled video-
zapisa s Jutjuba – s jednim značajnim izuzetkom – koristio uglavnom
za čatovanje s Džordžom i Helen, u njihovim sobama. Nikad nije
započinjao razgovore. Trudio se da bude što kraći.
Koji kurac ti fali? Jednom mu je napisala Helen.
Ništa mi ne fali, otkucao je.
Šta misliš, zašto smo još u Prednjoj polovini? Napisao je Džordž. Nije
da se žalim.
Ne znam, otkucao je Luk, Zatim se isključio.
Otkrio je da lako krije tugu od poslužitelja, tehničara i doktora;
navikli su da imaju posla s depresivnom decom. Ipak je i u najdubljem
očaju ponekad mislio na blistavu sliku koju mu je projektovao Ejveri:
na kanarinca koji izleće iz kaveza.
Njegovo kretanje u tugom natopljenom snu na javi ponekad je bilo
prekidano blistavim odlomcima sećanja, koji su uvek stizali
nenajavljeno: otac ga prska baštenskim crevom; otac izvodi
slobodnjak, leđima okrenut košu, Luk ga obara kad lopta uđe u koš i
obojica padaju na travu, smejući se; majka donosi ogromnu tortu,
načičkanu zapaljenim svećicama, za njegov dvanaesti rođendan, grli ga
i govori: Koliko si porastao, majka i otac mahnito plešu u kuhinji, po
taktovima Rijanine pesme. Prekrasne uspomene žarile su ga kao
koprive.
Kad nije razmišljao o paru ubijenom na Falkon Hajtsu – kad ih nije
sanjao – mislio je na kavez u kom se nalazio i na slobodnu ptičicu s
kojom se poistovećivao. Njegov um je samo u tim trenucima uspevao
da se izbistri i usredsredi kao nekad. Primećivao je stvari koje su
naizgled potvrđivale njegovo uverenje da Institut operiše po glatkoj
inerciji, kao raketa koja je ugasila motore kad je dostigla brzinu koja joj
dozvoljava da umakne planetarnoj sili teže. Na primer, crna staklena
kućišta za kamere po hodnicima. Većina je bila prljava, kao da dugo
nisu čišćena. To se pogotovo odnosilo na ona u napuštenom
Zapadnom krilu rezidencijalne zgrade. Kamere u kućištima verovatno
su još radile, ali je slika koju su odašiljale bila u najboljem slučaju
mutna. Činilo se da Fred i njegove kolege domari – Mort, Koni, Džad –
nisu dobijali naređenja da ih počiste i da osobe zadužene za nadzor
hodnika nisu dizale preteranu buku zbog slabe vidljivosti.
Luk je danima klipasao pognute glave po Institutu. Izvršavao je
naređenja bez roptanja, ali je postajao mali upijač s velikim ušima, kad
god nije bio u svojoj sobi. Većina onog što je čuo bilo je beskorisno, ali
je sve upijao i skladištio. Glasine, na primer. Kao ona da doktor Evans
jurca za doktorkom Ričardson, da pokušava da započne razgovor s
njom i da je previše zanet pičkom (to je bio izraz poslužiteljke Norme)
da bi video da ga Felisija Ričardson ne bi takla ni motkom za veš. Kao i
da Džo i još dvojica poslužitelja, Čed i Geri, ponekad koriste
nepodeljene žetone da bi se poslužili kulerima i bočicama ojačane
limunade iz aparata u Istočnom salonu. Ponekad su pričali o
porodicama, ili o cuganju u baru zvanom Odmetnička zemlja, u kom su
svirali bendovi. „Ako bi se to moglo nazvati muzikom”, čuo je kako se
poslužiteljka Seri obraća Lažnom Osmehu Gledis. Taj bar koji su
tehničari i poslužitelji muškog roda zvali Kant, nalazio se u gradu koji
se zvao Denison River Bend. Nije mogao da sazna koliko je taj grad
daleko, ali nije mogao biti dalji od četrdeset, najviše pedeset
kilometara, zato što su svi išli tamo kad su imali slobodno.
Luk je pamtio imena kad bi ih čuo. Doktor Evans je bio Džejms,
doktor Hendriks Den, Toni je bio Fizale. Gledis je bila Hikson, a Zik
Ionidis. Nadao se raspolaže upotrebljivim spiskom za svedočenje
protiv tih zlikovaca na sudu, ako se ikad izbavi odavde, ako kanarinac
ikad izleti iz kaveza. Znao je da je to najverovatnije samo fantazija, ali
mu je pomagala da nastavi dalje.
Ponekad i nakratko ostavljali su ga samog na C-nivou, otkad je
počeo da se ponaša kao dobar dečak. Nikad ne bi zaboravljali da mu
zaprete i da mu kažu da ne mrda s mesta. Klimnuo bi, sačekao da
tehničari odu svojim poslom i krenuo u obilazak. Na donjim nivoima
bilo je mnogo kamera, i sve su bile čiste, ali se signal za uzbunu nije
oglašavao, niti su poslužitelji trčali hodnikom, mašući zap-štapovima.
Dva puta su ga videli u šetnji i vratili. Jednom su ga izgrdili, a jednom je
prošao s opominjućim udarcem po potiljku.
Na jednoj od tih ekspedicija (uvek se trudio da izgleda kao neko ko
se dosađuje i besciljno luta, da bi ubio vreme do sledećeg testa ili dok
mu se ne kaže da se vrati u sobu) pronašao je blago. U sobi za MRI, koja
je tog dana bila prazna, ugledao je karticu za vožnju liftom. Ležala je
napola skrivena pod kompjuterskim monitorom. Prišao je stolu, uzeo
ju je i ćušnuo u džep dok je zurio u praznu cev magnetne rezonance.
Gotovo da je očekivao da će kartica povikati „Lopov, lopov” kad je
napustio sobu (poput magične harfe koju je Džek dečak s čarobnim
pasuljem ukrao od džina), ali se ništa nije desilo, ni tada ni kasnije. Jesu
li vodili računa o tim karticama? Izgleda da nisu. Ili je možda prestala
da važi i postala beskorisna, kao hotelska ključ-kartica nakon što se
gost odjavi na recepciji.
Bio je oduševljen kad ju je dan kasnije uspešno upotrebio u liftu.
Očekivao je da će biti kažnjen kad je doktorka Ričardson dan kasnije,
naišla na njega dok je razgledao sobu s rezervoarom za zaranjanje – da
će ga žacnuti zap-štapom koji je nosila u futroli ispod bele bluze, ili
pozvati Tonija ili Zika da ga izbatinaju. Umesto toga ćušnula mu je
žeton u šaku, na kom joj je zahvalio.
„Još nisam to radio”, rekao je, pokazujući na rezervoar. „Je li
grozno?”
„Nije, zabavno je”, rekla je. Luk se široko osmehnuo, kao da joj
veruje. „Nego, šta radiš ovde dole?”
„Doveo me je neki poslužitelj. Ne znam koji. Pretpostavljam da je
zaboravio pločicu s imenom.”
„To je dobro”, rekla je. „Morala bih da ga prijavim kad bi znao
njegovo ime. Imao bi nevolja. A posle toga? Formulari, formulari,
formulari.” Zakolutala je očima. Luk joj je pogledom poručio
saučestvujem s tobom. Otpratila ga je do lifta, i pitala gde bi trebalo da
bude. Rekao je da bi trebalo da bude na B-nivou. Odvezla se s njim.
Pitala je da li ga nešto boli. Rekao je da je dobro, da je bol prestao.
Kartica ga je odvela do E-nivoa, s mnogo mehaničkog sranja. Ali kad
je pokušao da se spusti još niže – bilo je nižih nivoa, čuo je razgovore o
F i G nivoima – gospođa iz lifta obavestila ga je da mu je pristup
odbijen. To je bilo dobro. Učio je pokušavajući.
U Prednjoj polovini nije bilo papirnih testova, ali je bilo puno EEG-
ova. Doktor Evans je ponekad testirao više dece odjednom, ah ne uvek.
Jednom se, kad je testirao samo Luka, namrštio i uhvatio za stomak.
Rekao je Luku da će se odmah vratiti i da ništa ne pipa i istrčao napolje.
Da se istovari, pretpostavio je Luk.
Pregledao je ekrane kompjutera, prešao prstima preko nekoliko
tastatura i poželeo da se malo poigra njima. Procenio je da bi to bila
loša ideja i krenuo ka vratima. Pogledao je napolje baš kad su se vrata
lifta otvorila i krupni ćelavko izašao iz kabine. Nosio je isto skupo
smeđe odelo. Ili je možda bilo drugo. Stakhaus je, po svoj prilici, imao
orman pun skupih smeđih odela. Držao je svežanj papira u ruci. Krenuo
je niz hodnik, listajući dokumenta. Luk se brzo povukao. Soba C-4 sa
EEG i EKG aparatima imala je nišu za opremu, s policama punim zaliha.
Ušao je u nju, ne znajući da li se krije zbog predosećaja, novog TP
moždanog talasa ili dobre stare paranoje. Bilo kako bilo, učinio je to u
poslednjem trenutku. Stakhaus je provirio u sobu, osmotrio je i otišao.
Luk je sačekao da bi se uverio da se neće vratiti, pre nego što je seo
pored EEG aparata.
Evans je dva ili tri minuta kasnije žurno ušao u sobu. Bela
laboratorijska bluza lepršala se za njim. Obrazi su mu bili zajapureni, a
oči izbečene. Uhvatio je Luka za košulju. „Šta je Stakhaus rekao kad te je
video ovde samog? Reci mi!”
„Ništa nije rekao zato što me nije video. Provirio sam u hodnik,
tragajući za vama. Ušao sam tamo kad je gospodin Stakhaus izašao iz
lifta.” Pokazao je na nišu s opremom. Pogledao je Evansa
razrogačenim, nevinim očima. „Nisam hteo da vam pravim probleme.”
„Ti si dobar dečak”, rekao je Evans. Potapšao ga je po leđima.
„Morao sam u toalet. Znao sam da mogu da ti verujem. Hoćemo li da
obavimo još jedan test? Posle toga ćeš otići gore, da se igraš s
prijateljima.”
Evans je, pre nego što je zvao Jolandu, još jednu poslužiteljku
(prezime: Friman), da ga otprati na A-nivo, dao Luku desetak žetona.
Još jednom ga je srdačno potapšao po leđima. „Ovo će biti naša mala
tajna, jel’ važi?”
„Važi”, rekao je Luk.
On stvarno misli da mi se dopada, čudio se. Ali sam ga namagarčio.
Jedva je čekao da sve ispriča Džordžu.

Samo što mu se ta prilika nikad nije ukazala. Na večeri je bilo dvoje

nove dece, dok je jedno od starih nedostajalo. Džordž je po svoj prilici
odveden dok se Luk krio od Stakhausa u niši s opremom.
„On je sa ostalima”, šapnuo mu je Ejveri te noći dok su ležali u
krevetu. „Kaže da plače zato što se plaši. Rekla mu je da je to normalno.
Rekla mu je da se svi plaše.”

3
Luk je dva ili tri puta na svojim ekspedicijama zastao ispred salona na
B-nivou, u kom su se vodili zanimljivi, prosvetljujući razgovori. Osoblje
je koristilo prostoriju, ali su tu bili i spoljašnji timovi, koji su ponekad
dolazili noseći putničke torbe bez nalepnica vazdušnih kompanija na
ručkama. Kad bi videli Luka – koji je pio na obližnjoj česmi, ili se
pretvarao da čita poster o higijeni – većina bi gledala kroz njega, kao da
je komad nameštaja. Ljudi iz ovih grupa delovali su grubo. Bio je sve
ubeđeniji da su oni lovci-skupljači Instituta. To je imalo smisla, zato što
je u Zapadnom krilu sad bilo više dece. Luk je jednom čuo kako Džo
govori Hadadu – njih dvojica su bili dobri drugari – da je Institut nalik
gradu na obali na Long Ajlandu u kom je odrastao. „Plima ponekad
narasta”, rekao je, „a ponekad se povlači.”
„U poslednje vreme najčešće se povlači”, odvratio je Hadad. Možda
je to bilo tačno. Ali plima je u drugoj polovini jula zaista narastala.
Neki od spoljašnjih timova bili su trojke, a neki četvorke. Luk ih je
povezivao s vojskom, možda zbog kratke frizure muškaraca i strogih
punđi žena, vezanih na potiljku. Čuo je kako poslužitelj zove jedan od
tih timova Smaragdnim. Tehničar je nazvao drugi Rubin-crvenim. Taj
tim je bio trio. Činile su ga dve žene i muškarac. Znao je da je Rubin-
crveni tim otišao u Mineapolis da ubije njegove roditelje i da ga otme.
Pokušao je da sazna njihova imena. Osluškivao je mnom, koliko i
ušima. Doznao je samo jedno: žena koja mu je nečim poprskala lice
poslednje noći koju je proveo u Falkon Hajtsu zvala se Mišel. Pogledom
je prešla preko njega kad ga je videla u hodniku, nagnutog preko česme.
Ponovo ga je pogledala, trenutak-dva.
Mišel.
Još jedno ime koje valja zapamtiti.
Nije dugo čekao na potvrdu teorije da su ovi ljudi zaduženi za
dovođenje novih TP-ova i TK-ova. Smaragdni tim bio je u sobi za
odmor. Luk je stajao napolju i po deseti put čitao poster o higijeni kad
je čuo jednog muškarca iz Smaragdnog tima kako govori da moraju da
se vrate na teren i da nekog brzo uzmu u Misuriju. Zbunjena
četrnaestogodišnjakinja Frida Braun sutra ujutro pridružila se sve
brojnijoj grupi u Zapadnom krilu.
„Ne pripadam ovde”, rekla je Luku. „Ovo je greška.”
„Kamo sreće” odvratio je Luk. Zatim joj je objasnio kako može da
dobije žetone. Nije znao je li išta shvatila, ali će se snaći. Svi su se
snašli.
 4

Izgleda da nikom nije smetalo što Ejveri gotovo svake noći spava u
bukovoj sobi. Bio je poštar. Donosio je pisma od Kališe u Zadnjoj
polovini, poruke koje su stizale telepatijom, umesto DHL-om. Saznanje
o ubistvu roditelja još je bilo sveže i bolno da bi ga ta pisma probudila
iz stanja polusna, ali su vesti koje su sadržala bile uznemirujuće. Bile su
i prosvetljujuće, iako Luk nije vapio za takvim prosvetljenjem. Deca su
u Prednjoj polovini testirana i kažnjavana za loše ponašanje. U Zadnjoj
polovini terana su da rade. Korišćena su. I izgleda, malo-pomalo,
uništavana.
Filmovi su izazivali glavobolje, koje su posle svake projekcije bivale
sve duže i ozbiljnije. Kališa je rekla da se Džordž osećao dobro kad je
stigao, samo se plašio. Ali da je, posle četiri ili pet dana tačkica, filmova
i bolnih injekcija, i on dobio glavobolje.
Filmovi su puštani u maloj projekcionoj sali, s udobnim sedištima.
Program je počinjao sa starim crtaćima – Pticom Trkačicom, Duškom
Dugouškom, Šiljom i Mikijem. Posle zagrevanja pustili bi pravi šou.
Kališi se činilo da su filmovi kratki. Trajali su ne više od pola sata. Bilo
je teško proceniti njihovu dužinu zbog mučnine na projekcijama i
glavobolje posle njih.
Na prve dve projekcije kojima je prisustvovala, deca iz Zadnje
polovine dobijala su dupli program. Zvezda prvog bio je muškarac
proređene crvene kose. Nosio je crno odelo i vozio blistava crna kola.
Ejveri je pokušao da pokaže auto Luku, ali je on video samo
neodređenu sliku, možda zato što Kališa nije mogla da pošalje ništa
drugo. Ipak je pomislio da se radi o limuzini zato što je Ejveri rekao da
se putnici crvenokosog muškarca uvek voze pozadi. Tip je takođe
otvarao vrata putnicima kad su ulazili i izlazili iz kola. Najčešće je vozio
iste ljude, uglavnom stare belce, ali je jedan bio mlađi tip s ožiljkom na
obrazu.
„Rekla je da ima redovne mušterije”, prošaptao je Ejveri, koji je
ležao pored Luka u njegovom krevetu. „Kaže da se to dešava u
Vašingtonu, zato što čovek vozi pored Kapitola, Bele kuće i ponekad
vidi veliku kamenu iglu.”
„Vašingtonov spomenik.”
 „Da, pored toga.”
Crvenokosi je pri kraju filma zamenio crno odelo običnom odećom.
Gledali su kako jaše konja, gura devojčicu na ljuljašci, jede sladoled s
devojčicom na klupi u parku. Posle toga se na ekranu pojavio doktor
Hendriks. Držao je neupaljenu prskalicu.
Drugi film ticao se muškarca odevenog u, kako je to Kališa zvala,
arapski prekrivač za glavu, što je verovatno značilo kefiju. Bio je na
ulici, zatim je pio čaj ili kafu iz čaše u uličnom kafeu. Zatim je govorio,
pa je držao dečačića za ruke. Jednom je bio na televiziji. Film se završio
s doktorom Hendriksom, koji je držao neupaljenu prskalicu.
Sa i ostali su sledećeg jutra gledali crtaće sa Silvesterom i Tvitijem.
Posle njih su petnaest ili dvadeset minuta gledali crvenokosog vozača.
Zatim su ručali u kafeteriji Zadnje polovine, s besplatnim cigaretama.
Tog popodneva gledali su Prasca Porkija, a posle Arapina. Svaki film
završavao se doktorom Hendriksom i neupaljenom prskalicom. Te
noći dobili su bolne injekcije i novu dozu bleštećih svetala. Zatim su
odvedeni u sobu za projekciju, gde su dvadeset minuta gledali filmove
o automobilskim nesrećama. Doktor Hendriks se posle svake nesreće
pojavljivao na ekranu, s neupaljenom prskalicom.
Luk je bio skrhan tugom, ali nije bio glup. Počeo je da shvata šta se
dešava. Ideja je bila luda, ali nije bila luđa od novostečene sposobnosti
da povremeno pročita ono što se dešava drugima u glavi. Takođe je
objašnjavalo dosta toga.
„Kališa kaže da misli da se onesvestila i da je sanjala, na projekciji
saobraćajnih nesreća”, Ejveri je prišapnuo Luku u uvo. „Samo što nije
bila sigurna da je to bio san. Kaže da su deca – ona, Niki, Ajris, Dona,
Len, i neka druga – stajali u onim tačkama spojenih glava i da su se
držala za ruke. Rekla je da je doktor Hendriks bio tamo, da je upalio
prskalicu i da je to bilo stravično. Ali, dokle god su stajali zajedno,
držeći se za ruke, glava ih nije bolela. Ali kaže da je to možda bio san,
zato što se probudila u svojoj sobi. Sobe u Zadnjoj polovini nisu kao
naše. Noću se zaključavaju.” Ejveri je nastavio posle kraće pauze. „Ne
želim da večeras još govorim o tome, Luki.”
„Dobro. Spavaj.”
Ejveri je zaspao, ali je Luk dugo ostao budan.
Sutradan je konačno upotrebio prenosni kompjuter za nešto više
od provere datuma, prepiske s Helen ili gledanja serije Bodžek
Horsman. Izašao je na Gospodin Grifin, a odande na Njujork tajms, koji
ga je obavestio da može da pročita još deset besplatnih članaka, pre
nego što udari u zid plaćanja. Luk nije znao šta traži, ali je bio siguran
da će to prepoznati kad ga vidi. Tako je i bilo. Na naslovnoj stranici
izdanja od petnaestog jula pisalo je POSLANIK BERKO VIC PODLEGAO
JE POVREDAMA. Luk nije čitao članak, već je otišao na prethodni dan.
Na naslovnici je pisalo POTENCIJALNI PREDSEDNIČKI KANDIDAT
BERKOVIC TEŠKO JE POVREĐEN U SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI. Članak je
sadržao i Berkovicevu fotografiju. Poslanik iz Ohaja imao je crnu kosu i
ožiljak na obrazu, od rane zadobijene u Avganistanu. Luk je brzo
pročitao priču. Pisalo je da je limuzina za iznajmljivanje u kojoj je
Berkovic išao na sastanak sa stranim zvaničnicima iz Poljske i sa
Balkana skrenula s puta i udarila u betonski stub mosta. Vozač je
poginuo na licu mesta; neimenovani bolnički izvori opisuju
Berkoviceve ozlede kao „izuzetno ozbiljne”. U članku nije pisalo da li je
vozač bio crvenokos, ali je Luk znao da je bio. I bio je prilično siguran
da će neki tip u arapskim zemljama uskoro umreti, ako već nije. Ili će
ubiti neku važnu ličnost.
Bio je u sve većoj meri siguran da su on i druga deca pripremana za
ulogu psihičkih dronova – da, čak i mali Ejveri Dikson, koji ne bi ni
mrava zgazio. To saznanje počelo je da ga osvešćuje, ali ga je tek užas
sa Harijem Krosom probudio iz sna natopljenog tugom.

Sledeće večeri je u kafeteriji u vreme obroka bilo četrnaestoro ili

petnaestom dece. Neka su pričala, neka su se smejala, neka plakala ili
vikala. Institut je, pomislio je Luk, prilično nalikovao starinskim
umobolnicama, u kojima su luđaci zatvarani i nikad nisu lečeni.
Hari isprva nije bio tu, niti se pojavio na ručku. Krupni neotesanko
bio je samo tačka na Lukovom radaru, ali je bilo teško ne zapaziti ga u
kafeteriji, zato što su Gerda i Greta uvek sedele levo i desno od njega, u
identičnoj odeći. Posmatrale su ga blistavim očima dole je on brbljao o
NASKAR-u, rvanju, najomiljenijim emisijama i životu „dole u Selmi”.
Ako bi mu neko rekao da umukne, devojčice bi streljale drznika
ubilačkim pogledima.
Bliznakinje su te večeri jele same. Delovale su snuždeno. Ostavile su
Hariju mesto između sebe. Potrčale su ka njemu, uzvikujući pozdrave,
kad je ušetao u kafeteriju sporim korakom, ljuljajući stomakom, blistav
od znoja. Jedva da ih je primećivao. Imao je prazan pogled. Oči su mu se
nesinhronizovano kretale. Brada mu se blistala od pljuvačke. Imao je
vlažnu mrlju u međunožju. Žagor u kafeteriji je zamro. Najnovije
pridošlice razmenjivale su zbunjene i užasnute poglede. Oni koji su bili
dovoljno dugo u Institutu da prođu testove izgledali su zabrinuto.
I Luk i Helen su izmenjali poglede. „Biće dobro”, rekla je. „Neka deca
gore podno...”
Ejveri je sedeo pored nje. Uhvatio ju je za ruku, s obe svoje,
Progovorio je s jezivom pribranošću. „Nije dobro. Niti će ikad biti.”
Hari je ispustio krik, pao na kolena i tresnuo licem o pod. Krv mu je
pokuljala iz nosa i usta. Prosipala se po linoleumu. Počeo je da se trese,
pa da se grči. Podigao je noge. Raširio ih je u obliku slova Y i mahao
rukama. Počeo je da reži – to nije nalikovalo na glasanje životinje, već
na zvuk motora pod velikim gasom, zaglavljenog u niskom stepenu
prenosa. Pao je na leđa, režeći i prskajući krvavu penu između zgrčenih
usana. Zubi su mu se dizali i spuštali.
Bliznakinje su zavrištale, Gledis je utrčala iz hodnika, a Norma iza
stola za posluživanje. Jedna bliznakinja kleknula je i pokušala da zagrli
Harija. Krupna desnica mu se podigla, zamahnula i vratila u pređašnji
položaj. Udarila je devojčicu postrance ulice, strahovitom snagom.
Poletela je i tresnula glavom o zid. Druga bliznakinja je vrišteći
pritrčala sestri.
U kafeteriji je zavladao haos. Luk i Helen ostali su na svojim
mestima. Helen je obgrlila Ejverija (više da bi utešila sebe nego dečaka,
koji je izgledao mirno). Ali veliki broj dece skupljao se oko unesrećenog
dečaka. Gledis je odgurnula nekolicinu i zarežala: „Nazad, idioti!”
Večeras neće biti širokih, lažnih osmeha.
Osoblje je pristizalo u kafeteriju: Džo i Hadad, Čed, Karlos, i
nekoliko Luku nepoznatih osoba. Jedan je bio u civilnoj odeći. Sigurno
je malopre došao. Harijevo telo dizalo se i spuštalo u galvanskim
trzajima, kao da je pod naelektrisan. Čed i Karlos uhvatili su ga za ruke.
Hadad ga je ošinuo zap-štapom u solarni pleksus. Džo je upravio svoj
zap-štap u dečakov vrat, kad to nije zaustavilo napad. Pucketanje struje
se dobro čulo, uprkos žamoru. Hari je omlitavio. Oči su mu se izbečile
iza poluzatvorenih kapaka. Pena mu se širila iz uglova usana. Vrh jezika
izvirio mu je iz usta.
„Dobro je. Situacija je pod kontrolom!” dreknuo je Hadad. „Vratite
se za stolove! Sve je u redu!”
 Deca su uzmakla. Ćutke su posmatrala. Luk se nagnuo preko Helen i
progovorio tihim glasom. „Mislim da ne diše.”
„Možda diše, a možda ne diše”, rekla je Helen, „ali pogledaj nju.”
Pokazala je na bliznakinju koja je udarila o zid. Luk je video da su joj oči
staklaste, a da joj glava leži pod čudnim uglom. Krv joj se slivala niz
obraz. Kapala je po njenoj haljini.
„Probudi set, vikala je druga bliznakinja. Drmusala je. Escajg je
poleteo sa stolova kao nošen olujnim vetrom. Deca i poslužitelji su se
sagnuli. „Probudi se, Hari nije hteo da te povredi, probudi se, PROBUDI
SE!”
„Koja je koja?”, pitao je Luk Helenu. Ejveri je odgovorio, jezivo
mirnim glasom.
„Ona koja vrišti i razbacuje escajg je Gerda. Greta je mrtva.”
„Nije mrtva”, rekla je Helen, preneraženim glasom. „Ne može biti.”
Noževi, viljuške i kašike digli su se ka tavanici (nikad ne bih mogao
da uradim tako nešto, pomislio je Luk) i pali, praveći veliku buku.
„Jeste”, hladno reče Ejveri. „Baš kao i Hari.” Ustao je. Držao je Helen
i Luka za ruku. „Voleo sam Harija, iako me je gurnuo i oborio. Više
nisam gladan.” Pogledao je jedno, pa drugo. „A niste ni vi.”
Trojka se neprimećeno udaljila, zaobišavši vrišteću bliznakinju i
njenu mrtvu sestru. Doktor Evans je izašao iz lifta i žurno krenuo
hodnikom. Izgledao je zabrinuto i uznemireno. Verovatno je večerao,
pomislio je Luk.
Karlos je vikao iza njih: „Sve je u redu! Sedite i dovršite večeru. Sve
je u redu!”
„Tačke su ga ubile”, rekao je Ejveri. „Nije trebalo da mu ih pokazuju,
iako je bio ružičasti. Doktor Hendriks i doktor Evans su pogrešili.
Možda mu je BDNF još bio previsok. Ili je to možda bilo nešto drugo,
kao alergija.”
„Šta je BDNF?”, pitala je Helen.
„Ne znam. Samo znam da deca kod kojih je veoma visok ne bi
trebalo da dobijaju velike injekcije pre Zadnje polovine.”
„Da li ti znaš?” Helen je pitala Luka.
Odmahnuo je glavom. Kališa je jednom spomenula BDNF. Na
nekoliko lutalačkih ekspedicija čuo je pominjanje te skraćenice.
Pomišljao je da je izgugla, ali se brinuo da bi to izazvalo uzbunu.
„Nikad ih nisi dobio, zar ne?”, pitao je Ejverija. „Velike injekcije?
Specijalne testove?”
„Nisam. Ali hoću. U Zadnjoj polovini.” Ozbiljno je odmerio Luka.
„Doktor Evans bi mogao da se nađe u nevolji zbog onog što je učinio
Hariju, Nadam se da će tako biti. Smrtno se plašim svetala. I velikih
injekcija. Moćnih injekcija.”
„I ja”, rekla je Helen. „I ove koje sam dosad dobila bile su dovoljno
loše.”
Luk je hteo da im kaže za injekciju od koje mu se grlo blokiralo, ili za
dve od kojih je povratio (i da je svaki put video te proklete tačke), ali su
ti problemi izgledali ništavno u poređenju s onim što se desilo Hariju.
„Napravite mesta, ljudi”, rekao je Džo.
Stajali su pored postera na zidu na kom je pisalo BIRAM DA BUDEM
SREĆAN. Džo i Hadad prošli su pored njih s lešom Harija Krosa u
rukama. Karlos je nosio devojčicu sa slomljenim vratom. Ljuljala se
napred-nazad u njegovom naručju. Kosa joj je visila. Luk, Helen i Ejveri
gledali su ih dok nisu ušli u lift. Luk se pitao da li je mrtvačnica na E ili F
nivou.
„Liči na lutku”, začuo je vlastite reći. „Liči na svoju lutku.”
Ejveri, čija je jeziva, uzvišena mirnoća zapravo bik posledica šoka,
zaplakao je.
„Idem u svoju sobu”, rekla je Helen. Potapšala je Luka po ramenu i
poljubila Ejverija u obraz. „Vidimo se sutra.”
Samo što se nisu videli. Plavi poslužitelji su te noći došli po nju.
Više je nisu videli.

Ejveri je piškio, oprao zube, obukao pidžamu, koju je držao u Lukovoj

sobi, i legao u Lukov krevet. Luk je obavio svoj posao u kupatilu i legao
pored njega. Ugasio je svetio. Naslonio se čelom na Ejverijevo i šapnuo:
„Moram da odem odavde.”
Kako?
To nije bila izgovorena reč, već je nakratko blesnula u njegovom
umu i izbledela. Luk se malo izveštio u presretanju tih misli, ali je to
mogao samo u Ejverijevoj blizini. Ponekad ni to nije pomagalo. Tačke –
koje je Ejveri nazvao Stazi svetla – podarile su mu nešto, ali ne mnogo
TP-a. Baš kao što ni njegova TK nikad nije bila mnogo jaka. Moj IQ je
možda neviđeno visok, pomislio je, ali sam u pogledu psihičkih
sposobnosti ispod prošeka. Bilo bi dobro da su snažnije, pomislio je.
Setio se jedne dedine poslovice: Želje u jednu, govna u drugu ruku, da
vidimo koja će se pre napuniti.
„Ne znam”, rekao je Luk. Znao je da je dugo ovde – duže od Helen i
da je ona iščezla. Uskoro će doći po njega.

Ejveri je prodrmao Luka usred noći. Probudio ga je iz sna o Greti

Vilkoks – Greta je ležala naslonjena na zid, s glavom u čudnom položaju.
Nije mu bilo žao što se probudio iz tog sna. Avester se šćućurio uz
njega. Osećao je njegova kolena i oštre laktove. Drhtao je kao pas u oluji
s grmljavinom. Luk je upalio lampu kraj uzglavlja. Ejverijeve oči plivale
su u suzama.
„Šta nije u redu?”, pitao je Luk. „Ružan san?”
„Ne. One su me probudile.”
„Ko?” Luk se osvrnuo oko sebe, ali je soba bila prazna, a vrata
zatvorena.
„Ša. I Ajris.”
„Možeš da čuješ Ajris, kao i Kališu?” Ovo je bila novost.
„Ranije nisam mogao, ali... gledaju filmove, a zatim tačke. Prskalicu i
grupni zagrljaj sa spojenim glavama. Pričao sam ti o tome...”
„Jesi.”
„Obično je posle bolje. Glavobolje prolaze na neko vreme, ali se
Ajrisina vratila čim se zagrljaj prekinuo. Bila je tako gadna da je počela
da vrišti i nije mogla da se zaustavi.” Ejverijev glas digao se iznad
uobičajenog soprana, na način od kog je Luka srce zazeblo. „’Moja
glava, moja glava puca, o moja jadna glava, neka prestane, nek neko
učini da pr...’”
Luk je snažno protresao Ejverija. „Govori tiše. Možda prisluškuju.”
Ejveri je nekoliko puta duboko udahnuo. „Voleo bih kad bi mogao
da me čuješ u glavi, kao Ša. Tada bih ti sve rekao. Glasni govor teško mi
pada.”
„Pokušaj.”
„Ša i Niki pokušali su da je smire, ali nisu mogli. Grebala je Ša i
pokušavala da udari Nikija. Došao je doktor Hendriks – u pidžami – i
pozvao tipove u crvenom da odvedu Ajris.”
„U zadnji deo Zadnje polovine?”
„Mislim da je tako. Ali stanje joj se poboljšalo.”
„Možda su joj dali sredstvo protiv bolova. Ih sedativ.”
„Ne bih rekao. Mislim da joj je bilo bolje. To je sve. Možda joj je
Kališa pomogla?”
„Ne pitaj mene”, rekao je Luk. „Otkud ja znam?”
Ali Ejveri ga nije slušao. „Možda postoji način da joj se pomogne.
Način na koji bismo mogli...” Ućutao se. Luk je pomislio da će zaspati.
Ejveri se promeškoljio i rekao. „Tamo se dešava nešto zbilja loše.”
„Tamo je sve loše”, rekao, je Luk. „Filmovi, injekcije, tačke... sve je
loše.”
„Da, ali mislim na nešto drugo. Nešto gore. Kao... ne znam...”
Luk se naslonio čelom na Ejverijevo. Slušao je koliko god je mogao.
Čuo je nešto što je podsećalo na zvuk aviona koji mu prolazi iznad
glave. „Zvuk? Neko brujanje?”
„Da! Ali ne liči na avion. Više liči na ono iz pčelinje košnice. To je
zujanje. Mislim da dolazi iz zadnje polovine Zadnje polovine.”
Ejveri se promeškoljio u klevetu. Pod svetlošću lampe više nije ličio
na dete, već na zabrinutog starca. „Glavobolje postaju sve gore i gore, i
traju sve duže i duže, zato što ne prestaju da ih teraju da gledaju tačke...
znaš, svetla... i neće prestati da im daju injekcije i da ih teraju da gledaju
filmove.”
„A prskalica”, rekao je Luk. „Moraju da je pogledaju, zato što je ona
okidač.”
„Kako to misliš?”
„Nije važno. Idi da spavaš.”
„Mislim da ne mogu.”
„Pokušaj.”
Zagrlio je Ejverija i upro pogled u tavanicu. Setio se stare bluz
pesme koju mu je majka ponekad pevala: Bejah tvoja od samog početka,
uzeo si mi srce. Dobio si najbolje, pa zašto, dođavola, dušo, ne bi uzeo i
ostalo.
Luk je bio sve sigurniji da je to razlog zbog kog se deca tamo
odvode: da im se uzme ono najbolje. Ovde su od njih pravili oružje.
Tamo su ih koristili dok se ne istroše. Zatim su odlazili u zadnju
polovinu Zadnje polovine, u kojima su se pridruživali zujanju... ma šta
ono bilo.
Takve stvari se ne događaju, govorio je sebi. Izuzev što bi ljudi rekli
da se ni stvari poput Instituta ne događaju, pogotovo ne u Americi. I da
bi se glas o njima, ako se dese, nezaustavljivo proširio, zato što danas
ništa ne može da ostane tajna – svi brbljaju. A opet bio je ovde. Bili su
ovde. Pomisao na Harija Krosa koji se grči i peni na podu kafeterije bila
je grozna, pogled na bezazlenu devojčicu s neprirodno iskrivljenom
glavom i staklastim očima koje zure u ništavilo bio je gori, ali ništa što
bi mogao da smisli nije moglo biti strasnije od umova podvrgnutih
neprestanim napadima, dok konačno ne postanu deo zujanja u košnici.
To se, prema Avesteru, noćas zamalo desilo Ajris. Uskoro će početi da
se dešava Nikiju, ljubimcu svih devojčica, kao i vickastom Džordžu.
I Kališi.
Luk je konačno zaspao. Probudio se davno posle vremena za
doručak. Bio je sam u krevetu. Potrčao je niz hodnik i upao u Ejverijevu
sobu, siguran da zna na šta će naići. Ali Avesterovi posteri još su visili
na zidovima, a vojnici još stajali na stolu. Ovog jutra u urednom stroju.
Ispustio je uzdah olakšanja, samo da bi pretrnuo od straha kad ga je
neko udario po potiljku. Okrenuo se i video Vinonu (prezime Brigs).
„Navuci neku odeću, mladiću. Ne želim da gledam muškarca u donjem
vešu, izuzev ako nije najmanje dvadeset godina star i nabildovan. Ti
nisi ni jedno ni drugo.”
Čekala je da krene. Luk joj je pokazao srednji prst (dobro, sakrio ga
je na grudima, umesto da ga podigne, ali se ipak bolje osećao). Vratio
se u sobu da se obuče. Nešto dalje, na raskršću hodnika ugledao je
„danduks” korpu za veš. Mogla je biti Džolinina ili neke druge
spremačice, koja je došla da bi se izborila s dolaskom novih „gostiju”,
ali je znao da je Morinina. Osećao je to. Vratila se.
Videvši je petnaest minuta kasnije, Luk je pomislio: Bolesnija je
nego ikad.
Praznila je sobu bliznakinja. Skidala je postere Diznijevih prinčeva i
princeza. Pažljivo ih je odlagala u kartonsku kutiju. Posteljina je već bila
skinuta s njihovih kreveta. Nalazila se u Morininoj korpi, s drugim
prljavim vešom.
„Gde je Gerda?”, pitao je Luk. Takođe se pitao gde su Greta i Hari, da
i ne govorimo o drugima koji bi mogli umreti od posledica njihovih
usranih eksperimenata. Da li u ovoj paklenoj rupčazi postoji neki
krematorijum? Možda je skroz dole na F-nivou? Ako jeste, mora da ima
vrhunske filtere, ili bi namirisao dim izgorele dece.
„Ne pitaj me ništa, pa te neću lagati. Odlazi odavde, dečače. Zabavi
se svojim poslom.” Zvučala je oštro i suvo, čak prezirno, ali je to bila
samo gluma. I slaba telepatija zna da bude korisna.
Luk je uzeo jabuku iz činije voća u kafeteriji, kao i paklicu „raund-
apa” (PUŠI KAO TATA) iz aparata za prodaju. Paklica slatkih cigareta
probudila je žalost za Kališom, ali ga je i približila njoj. Gvirnuo je na
igralište, na kom je osmoro ili desetoro dece koristilo opremu – puna
kuća, u poređenju na ono što je zatekao po dolasku. Ejveri je sedeo na
dušeku pored trambuline, glave oborene na grudima i zatvorenih očiju.
Spavao je. Luk nije bio iznenađen. Mali usranko pregurao je žestoku
noć.
Neko ga je lupio po ramenu, jako, ali ne i neprijateljski. Okrenuo se i
ugledao Stivija Vipla – jednog od novih. „Čoveče, ono sinoć je bilo
gadno”, rekao je Stivi. „Znaš, krupni crvenokosi i ona devojčica.”
„Nego šta je.”
„Jutros su oni tipovi u crvenim uniformama došli i odveli onu pank-
rok curu u Zadnju polovinu.”
Luk je zbunjeno posmatrao Stivija. „Helen?”
„Da, nju. Ovo mesto je sranje”, rekao je Stivi, gledajući na igrališta.
„Voleo bih da imam mlazne čizme. Otperjao bih odavde tako brzo da bi
ti se zavrtelo u glavi.”
„Ja bih voleo mlazne čizme i bombu”, rekao je Luk.
„Šta?”
„Digao bih mamojepce u vazduh, tek tada bih odleteo.”
Stivi je razmišljao o tome. Okruglo lice mu se opustio. Nasmejao se.
„Ta ti je dobra. Da, izbombardovao bih ih i onda pobegao dođavola
odavde s mlaznim čizmama. Hej, da nemaš neki žeton viška? Ogladnim
u ovo doba dana, a ne ljubim jabuke. Više sam za ’tviks’. Ili ’smoki’ s
ukusom luka. On je dobar.”
Luk je imao mnogo žetona, otkad je počeo da neguje imidž dobrog
dečaka. Dao je Stiviju Viplu tri komada. Rekao mu je da se počasti.

Setio se prvog susreta s Kališom. Ušao je unutra da bi obeležio taj

događaj i seo pored aparata za led. Stavio je slatku cigaretu u usta.
Žvakao je drugu kad je Morin naišla s korpom punom čiste posteljine i
jastučnica.
 „Kako su ti leđa?” pitao je Luk.
„Gora nego ikad.”
„Izvini. To ne valja.”
„Imam pilule. Pomažu.” Nagnula se i uhvatila za potkolenice. Lice joj
se približilo Lukovom.
Prošaptao je: „Odveli su moju prijateljicu Kališu, Nikija i Džordža.
Danas su odveli Helen.” Većina njegovih prijatelja je iščezla. I ko je
postao starosedelac Instituta? Pa niko drugi do Luk Elis.
„Znam.” I ona je šaputala. „Bila sam u Zadnjoj polovini. Ne možemo
da se susrećemo ovde i razgovaramo, Luk. Postaće sumnjičavi.”
Ovo je imalo smisla, Ali je s tim u vezi bilo nečeg čudnog. Morin je,
baš kao Džo i Hadad, neprestano razgovarala s decom. Davala im je
žetone kad ih je imala. Zar ne postoje druga mesta, mrtve zone, na
kojima oprema za audio-nadzor ne radi? Kališa je tako mislila.
Morin se uspravila i protegla. Oslonila je šake na donji deo leđa.
Progovorila je normalnim glasom. „Zar ćeš čitav dan tu presedeti?”
Luk je usisao slatku cigaretu, koja mu je visila s donje usne.
Sažvakao ju je i ustao.
„Čekaj, evo ti žeton.” Izvadila ga je iz džepa haljine i predala. „Uzmi
nešto ukusno.”
Luk je otišao u svoju sobu. Opružio se po postelji. Izravnao je
kvadratić papira, koji je dobio do nje zajedno sa žetonom. Morinin
rukopis bio je drhtav i staromodan, ali je to bio samo jedan od razloga
koji su ga činili teško čitljivim. Slova su bila sitna. Ispunila je čitavu
stranu i deo druge. Luka je ono što je video nagnalo da se seti nečeg što
je gospodin Seroj govorio na časovima engleskog, o najboljim kratkim
pričama Ernesta Hemingveja. One su čudo sažetosti.
To se odnosilo i na ovaj kominike. Koliko nacrta je napisala da bi
svela sve što želi da mu kaže na ove neophodnosti, napisane na
komadiću papira? Divio se njenoj jasnoći izraza, čak i kad je počeo da
shvata šta radi. Šta je ona.

Luk, Moraš da se rešiš ove poruke nakon čitanja. Kao da te je

Bog poslao kao Poslednju Priliku da okajem počinjena Zla.
Razgovarala sam sa Lijom Fink u Berlingtonu. Sve što si rekao
bila je Istina i sve će biti U Redu s novcem koji dugujem. Sa
mnom nije tako U Redu, pošto je bol u leđima ono čega sam se
plašila. Ali sad kad su ušteđeni $$$ sigurni, mogu da prebacim
imovinu u gotovinu. Postoji način da je dam mom Sinu, da bi
 mogao da ide na Koledž. Nikad neće znati da je novac došao od
mene, tako ja hoću. Dugujem ti toliko mnogo! Luk moraš da
odeš odavde. Uskoro ćeš otići u Zadnju polovinu. Ti si „ružičast”
Imaćeš 3 dana kad prestanu da te testiraju. Imam nešto da ti
dam i mnogo Važnih Stvari da ti kažem, ali ne znam kako, samo
je aparat za led bezbedan. Prečesto smo tamo bili. Ne marim za
sebe, ali ne bih htela da izgubiš Poslednju Priliku. Želela bih da
nisam uradila ono što sam uradila ili da nikad nisam videla ovo
Mesto. Učinila sam to zbog brige o detetu koje sam dala na
usvajanje, ali to nije Izgovor. Sad je prekasno. Volela bih da naš
Razgovor ne mora da bude pored aparata za led, ali možda
moram đa rizikujem. MOLIM te da se rešiš ove poruke i BUDI
PAŽLJIV, ne zbog mene, moj život će se uskoro završiti, već zbog
tebe. HVALA TI ŠTO SI MI POMOGAO. Morin A.

Znači Morin je bila cinkaroš. Prisluškivala je decu na mestima na

kojima su navodno bili bezbedni. Zatim je trčala kod Sigsbijeve (ili
Stakhausa) s informacijama prikupljenim od njih. Možda nije jedina. I
dva prijateljski nastrojena poslužitelja, Džo i Hadad, verovatno cinkare.
Luk bi je u junu mrzeo zbog toga. Sad je bio jul, a on je bio mnogo,
mnogo stariji.
Otišao je u kupatilo i bacio Morininu poruku u solju kad je spustio
pantalone, baš kao što je uradio s Kališinom. Činilo mu se da je odonda
prošlo sto godina.

10

Stivi Vipl je tog dana organizovao igranje između dve vatre. Većina
dece je igrala, ali je Luk odbio. Otišao je do ormana s igrama i uzeo šah
(u znak sećanja na Nikija). Ponovio je ono što su mnogi smatrali
najvećom partijom svih vremena, Jakov Estrin protiv Hansa Berlinera,
Kopenhagen, 1965. godine. Četrdeset dva poteza. Klasika. Igrao je po
sećanju na obe strane table, beli-crni, beli-crni, beli-crni, dok se najveći
deo uma bavio Morininom porukom.
Mrzeo je cinkarenje, ali je razumeo njene razloge. Ovde je bilo i
drugih ljudi s nešto ljudskosti, ali je rad na ovakvom mestu uništavao
moralni kompas. Bili su prokleti, znali to oni ili ne. I Morin je verovatno
prokleta. Sada je jedino važno bilo da li zna kako može da se izbavi
odavde. Morala je da mu prosledi informacije neophodne za bekstvo, a
da ne izazove sumnju gospođe Sigsbi i onog tipa Stakhausa (ime:
Trevor). Tu je bilo i pitanje da li joj se može verovati. Mislio je da može.
Ne samo zato što joj je pomogao u nevolji već zato što je njena poruka
imala očajnički prizvuk. Bila je glas žene koja je odlučila da stavi sve
žetone na jedan okret ruleta. Sem toga, kakvog izbora je imao?
Ejveri je bio jedan od igrača koji su trčali. Neko ga je udario loptom
u lice. Seo je i zaplakao. Stivi Vipl pomogao mu je da ustane i pregledao
njegov nos. „Dobro si, nema krvi. Zašto ne bi otišao tamo i seo pored
Luka?”
„Hoćeš da napustim igru?”, rekao je Ejveri, koji je još šmrcao. „Važi.
Ali još mogu...”
„Ejveri!”, pozvao ga je Luk. Podigao je ruku s nekoliko žetona.
„Hoćeš li biskvite s puterom od kikirikija i koka-kolu?”
Ejveri mu je pritrčao. Zaboravio je na udarac u lice. „Naravno!”
Ušli su u zgradu i otišli u kantinu. Ejveri je gurnuo žeton u aparat s
grickalicama. Luk se savio iznad njega kad se sagnuo da uzme kesu s
poslužavnika. Šapnuo mu je u uvo: „Hoćeš li da mi pomogneš da
izađem odavde?”
Ejveri mu je pružio kesu grickalica. „Hoćeš malo?” U Lukovom umu
blesnula je i zgasla reč: Kako?
„Uzeću samo jednu, ti pojedi ostale”, rekao je Luk i odaslao tri reći:
Noćas ću ti reći.
Dva razgovora naporedo su se odvijala, jedan naglas i jedan između
njihovih umova. Tako će biti i s Morin.
Nadao se da će tako biti.

11

Gledis i Hadad su sutradan posle doručka odveli Luka do rezervoara.

Ostavili su ga sa Zikom i Dejvom.
Zik Ionidis je rekao: „Ovde obavljamo testove, ali ovde potapamo
loše dečake i devojčice koji ne govore istinu. Govoriš li istinu, Luk?”
„Da”, rekao je Luk.
 „Raspolažeš li telepom?”
„Čime?” Savršeno dobro je znao šta Nakaza Zik misli.
„Telepom. TP-om. Raspolažeš li njim?”
„Ne. Da li ste zaboravili da sam ja TK? Pomeram kašike i druge
stvari?” Pokušao je da se osmehne. „Ne mogu da ih savijem. Pokušao
sam.”
Zik je odmahnuo glavom. „Ako si TK i ako vidiš tačke, razvijaš i
telep. Kad vidi tačke, TP može da pomera kašike. Tako to funkcioniše.”
Ne znaš ti kako to funkcioniše, pomislio je Luk. Niko od vas ne zna.
Setio se kako mu je neko – možda Kališa ili Džordž – rekao da će oni
znati ako bude lagao o tačkama. Pretpostavio je da je to istina. Možda
se to može videti na EEG-u, ali da li su to znali? Nisu. Zik je blefirao.
„Nekoliko puta video sam tačke, ali ne mogu da čitam misli.”
„Hendriks i Evans misle da možeš”, rekao je Dejv.
„Zaista ne mogu.” Posmatrao ga je najboljim „kunem se bogom”
izrazom.
„Saznaćemo da li je to istina”, rekao je Dejv. „Skini se, ortak.”
Luk nije imao izbora. Skinuo je odeću i zakoračio u rezervoar. Bio je
metar i dvadeset dubok i dva i po metra širok. Voda je bila hladna i
prijatna; dosad je bilo dobro.
„Mislim na životinju”, rekao je Zik. „O kojoj životinji se radi?”
To je bila mačka. Luk nije presreo sliku, samo reč, veliku i sjajnu kao
reklama za pivo u izlogu bara.
„Ne znam.”
„U redu, ortak, ako tako želiš. Duboko udahni i zaroni. Broji do
petnaest. Izgovori kako si između svakog broja. Jedan kako si, dva kako
si, tri kako si, tako.”
Luk ga je poslušao. Kad je izronio, Dejv (prezime nepoznato, zasad)
pitao ga je na koju životinju misli. U njegovom umu bila je reč KENGUR.
„Ne znam. Rekao sam vam, ja sam TK, a ne TP. Nisam ni TK-poz.”
„Ideš dole”, rekao je Zik. „Trideset sekundi, s kako si između svakog
broja. Meriću ti vreme, ortak.”
Treće zaranjanje trajalo je četrdeset pet sekundi, četvrto pun minut.
Svaki put su ga ispitivali. Menjali su životinje s imenima raznih
poslužitelja: Gledis, Norma, Pit, Prisila.
„Ne mogu”, povikao je Luk, brišući vodu iz očiju. „Zar vam to nije
jasno?”
„Jasno mi je da ćemo sad pokušati minut i četvrt”, rekao je Zik. „I
razmisli koliko dugo ćeš ovako nastaviti, dok brojiš. Sve je u tvojim
rukama, ortak.”
Luk je pokušao da izroni nakon što je izbrojao do šezdeset sedam.
Zik ga je uhvatio za glavu i gurnuo nazad u vodu. Izronio je posle minut
i petnaest, dahćući, dok mu je srce divlje tuklo.
„O kom sportskom timu razmišljam?” pitao je Dejv. Luk je u
njegovom umu video sjajni barski znak s natpisom VIKINZI.
„Ne znam!”
„Sereš”, rekao je Zik. „Idemo na minut trideset.”
„Ne”, rekao je Luk. Pljuskajući se kretao ka središtu rezervoara.
Pokušavao je da ne paniči. „Ne mogu.”
Zik je zakolutao očima. „Ne budi pičkica. Lovci na abalone mogu da
izdrže devet minuta. Sve što želim je devedeset sekundi. Ako ne kažeš
tvom ujka Dejvu koji je njegov najdraži sportski tim, naravno.”
„On nije moj ujak i ja ne mogu to da radim. Sad me pusti napolje.”
Nije mogao da ne kaže: „Molim te.”
Zik je potegao svoj zap-štap i teatralno odvrnuo brojčanik do kraja.
„Hoćeš li da dodirnem vodu ovom spravicom? Plesaćeš kao Majki
Džekson ako to uradim. Sad dolazi ovamo.”
Luk je, nemajući kud, krenuo ka rezervoaru. Zabavno je, rekla je
Ričardsonova.
„Još jedna prilika”, rekao je Zik. „O čemu razmišlja?”
O Vikinzima, Minesota Vikinzima, timu iz mog rodnog grada.
„Ne znam.”
„U redu”, rekao je Zik. Zvučao je tužno. „Podmornica Luk će sad
zaroniti.”
„Čekaj, daj mu nekoliko sekundi da se pripremi”, rekao je Dejv.
Izgledao je zabrinuto, što je zabrinulo Luka. „Napuni pluća vazduhom,
Luk. I pokušaj da budeš pribran. Telo u stanju crvene uzbune koristi
više kiseonika.”
Luk je šest puta udahnuo i izdahnuo pre nego što je zaronio. Zikove
ruke su se spustile na njegovu glavu. Zgrabile su ga za kosu. Budi
miran, miran, miran. Zik, nitkove, mrzim tvoju sadističku dušu.
Izdržao je devedeset sekundi i izronio dahćući. Dejv je obrisao lice
peškirom. „Prestani s tim”, promrmljao je Luku u uvo. „Samo mi reci
šta mislim. Ovog puta je u pitanju filmska zvezda.”
MET DEJMON, pisalo je na znaku iznad bara u Dejvovoj glavi.
„Ne znam.” Luk je zaplakao. Suze su mu klizile niz vlažno lice.
Zik je rekao: „Dobro. Idemo na minut i četrdeset pet. Sto pet velikih
sekundi i ne zaboravi da umetneš kako si između svake od njih.
Napravićemo od tebe lovca na abalone.”
Luk je ponovo hiperventilirao. Bio je siguran da će otvoriti usta i
usisati vodu kad je stigao do stotine brojeći u glavi. Izvadiće ga,
povratiti i početi iz početka. Nastaviće dok im ne kaže ono što žele ili
dok se ne udavi.
Ruka se konačno pomerila s njegove glave. Izronio je iz vode,
dahćući i kašljući. Dali su mu vremena da se oporavi. Zik je rekao:
„Pusti životinje, sportske timove i sve drugo. Samo reci. Reci: ’Ja sam
telep, ja sam TP’, pa će ovo prestati.”
„U redu! U redu, ja sam telep!”
„Sjajno!” povikao je Zik. „Napredujemo! Na koji broj mislim?”
Sjajni barski znak je pokazivao 17.
„Šest”, rekao je Luk.
Zik je imitirao zujalicu na kvizovima. „Izvini, tačan odgovor je
sedamnaest. Ovog puta dva minuta.”
„Ne! Ne mogu! Molim vas!”
Dejv je tiho progovorio. „Poslednje zaranjanje, Luk.”
Zik je gurnuo kolegu ramenom toliko snažno da ga je zamalo
oborio. „Ne govori mu ono što možda nije istina.” Ponovo se
usredsredio na Luka. „Daću ti trideset sekundi da se pripremiš i zatim
ideš dole. Olimpijski ronilački tim, dušice.”
Luk je, nemajući izbora, brzo udisao i izdisao. Zik ga je uhvatio za
kosu, mnogo pre nego što je izbrojao do trideset u glavi. Gurnuo ga je u
vodu.
Otvorio je oči i zagledao u belu stranicu rezervoara. Boja je bila
izgrebana na nekoliko mesta, možda noktima dece podvrgnute ovom
mučenju, rezervisanom samo za ružičaste. I zašto? Bilo je prilično
očigledno. Zato što su Hendriks i Evans mislili da opseg psihičkih
talenata može biti proširen, a ružičasti su potrošna roba.
Polako, polako, pomislio je. Polako, polako. Mirno, mirno, mirno.
Pluča su mu zaiskala još vazduha, iako je dao sve od sebe da uđe u
zen stanje. Njegovo zen stanje, koje od samog početka nije bilo
naročito zen, otišlo je dođavola kad je pomislio da će, ako ovo preživi,
biti primoran da zaroni na dva minuta i petnaest, a zatim dva minuta i
trideset, pa...
Zamlatarao je udovima. Zik ga je držao ispod vode. Odupro se
stopalima i gurnuo. Stigao je nadomak površine, ali ga je Zik ponovo
gurnuo dole, pomažući se drugom rukom. Tačke su se vratile. Sevale su
mu pred očima, jurišale su na njega, povlačile su se, pa ponovo jurišale.
Počele su da se vrtlože oko njega kao poludeli ringišpil. Pomislio je:
Štazi svetla. Udaviću se gledajući u...
Zik ga je izvukao iz vode za kosu. Njegova bela tunika bila je mokra.
Zagledao se u Luka. „Ponovo ću te gurnuti dole. Ponovo, i ponovo, i
ponovo. Guraću te u vodu dok se ne udaviš. Povratićemo te u život, pa
ćemo te ponovo udaviti i povratiti u život. Ovo ti je poslednja prilika:
na koji broj mislim?”
„Ne... znam!”, prostenjao je Luk, podrigujući vodu.
Poslužitelj je posmatrao Luka još pet sekundi. Dečak mu je
uzvraćao pogled, iako su mu suze lile. Zik je rekao: „Zajebi ovo i jebi se,
ortak. Dejve, osuši ga i pošalji natrag. Ne želim da gledam to sitno,
pičkasto lice.”
Izašao je, zalupivši vratima.
Luk se iskobeljao iz rezervoara. Zateturao se i zamalo pao. Dejv ga
je zadržao. Dodao mu je peškir. Luk se osušio i obukao, što je pre
mogao. Nije želeo da bude blizu ovog čoveka ili ovog mesta. Ali
radoznalost ga nije napuštala, iako je bio polumrtav. „Zašto je to tako
bitno? Zašto je tako bitno, kad nismo zbog toga ovde?”
„Otkud znaš zašto ste ovde?”, pitao je Dejv.
„Zašto što nisam glup, eto zašto.”
„Bolje bi ti bilo da umukneš”, rekao je Dejv. „Dopadaš mi se, ali to ne
znači da ću slušati tvoja brbljiva usta.”
„Čemu god da tačke služe, one nemaju nikakve veze sa saznanjem
da mogu da radim i jedno i drugo, TP, kao i TK. Šta radite? Da li uopšte
zn...”
Dejv ga je ošamario. Žestoka šamarčina oborila ga je s nogu. Voda
na pločicama ovlažila mu je zadnji deo farmerki. „Nisam ovde da bih
odgovarao na tvoja pitanja.” Nagnuo se ka Luku. „Znamo šta radimo,
pametnjakoviću! Tačno znamo šta radimo! Nastavio je kad ga je
podigao s poda. „Jedan dečak je prošle godine izdržao tri i po minuta.
Bio je gadni kučkin sin, ali je makar imao muda!”

12

Ejveri je došao u njegovu sobu. Bio je zabrinut. Luk mu je rekao da ide,

da hoće da bude sam.
 „Bilo je gadno, zar ne?”, pitao je Ejveri. „Rezervoar. Žao mi je, Luk.”
„Hvala ti. A sad idi. Kasnije ćemo pričati.”
„Dobro.”
Ejveri je otišao. Pažljivo je zatvorio vrata za sobom. Luk je ležao na
leđima. Pokušavao je da ne proživljava ponovo beskrajne minute,
zaronjen u rezervoar, ali je ipak to činio. Neprestano je čekao da se
svetlosti vrate, da skaču i jurišaju po njegovom vidnom polju, da kruže i
prave omamljujuće virove. Počeo je da se smiruje kad se nisu pojavile.
Jedna misao je potiskivala sve druge, iako će se njegov strah od tačaka
možda vratiti... i ostati.
Pobeći odavde. Moram da pobegnem odavde. I ako ne uspem,
moram da umrem, pre nego što me odvedu u Zadnju polovinu, i pre
nego što oduzmu ono što je ostalo od mene.

13

Najveći broj insekata otišao je s junom. Doktor Hendriks se stoga

sastao sa Zikom Ionidisom, na klupi ispod senovitog hrasta, ispred
administrativne zgrade. Nedaleko od njih bio je jarbol, s kog se
američka zastava lenjo njihala na blagom letnjem povetarcu. Doktor
Hendriks je držao Lukov dosije u krilu.
„Siguran si?”, rekao je Ziku.
„Sasvim. Pet ili šest puta potopio sam malog kopilana. Svaki put
petnaest sekundi duže, baš kao što ste rekli. Da može da čita misli,
učinio bi to. Možete biti sasvim sigurni da je tako. Pripadnik
mornaričkih foka ne bi mogao da izdrži to sranje, da i ne govorimo o
dečaku koji nema ni šest dlačica na jajcima.”
Hendriks još nije delovao ubeđeno. Ipak je uzdahnuo i zavrteo
glavom. „U redu. Mogu da živim s tim. Imamo mnogo ružičastih i još će
ih stići. Obilje nosi svoja razočaranja. Ali žao mi je. Gajio sam nade u
pogledu tog dečaka.”
Otvorio je dosije s ružičastom tačkicom u gornjem desnom uglu.
Izvadio je olovku iz džepa i povukao dijagonalnu liniju preko prve
strane. „Makar je zdrav. Evans ga je detaljno pregledao. Ona idiotkinja –
Bensonova – nije mu prenela ovčije boginje.”
„Nije vakcinisan?” pitao je Zik.
 „Bio je, ali je ona izmenjala pljuvačku s njim. Imala je prilično
ozbiljan slučaj. Nismo smeli da rizikujemo. Jok. Znaš kako je s takvim
stvarima, bolje sprečiti nego lečiti.”
„Pa, kad ide u Zadnju polovinu?”
Hendriks se blago osmehnuo. „Jedva čekam da ga se rešim, a ti?”
„Ne baš”, rekao je Zik. „Bensonova ga možda nije inficirala ovčijim
boginjama, ali mu je Vilholm preneo ’jebi se’ klicu.”
„Ići će čim dobijem zeleno svetio od Hekla i Džekla.”
Zik se pravio da drhti. „To dvoje. Brrr. Jezivi su.”
Hendriks nije otkrivao svoje mišljenje o doktorima iz Zadnje
polovine. „Jesi li siguran da ne raspolaže telepatskom sposobnošću?”
Zik ga je potapšao po ramenu. „Sasvim, doktore. Budi uveren da je
tako.”

14

Dok su Hendriks i Zik razgovarali o njegovoj budućnosti, Luk je išao na

ručak. Rezervoar ga nije samo namučio. Načisto ga je izgladneo. Samo
je odmahnuo glavom kad ga je Stivi Vipl pitao gde je bio i šta nije u
redu. Nije bio raspoložen za priču o rezervoaru. Ni sad niti ikada.
Pretpostavljao je da je to ličilo na stav veterana prema ratnom
iskustvu. Regrutuju te, odeš u rat, ali ne želiš da razgovaraš o onome
što si tamo video, ili proživeo.
Napunio je stomak fetučinima alfredo u verziji kafeterije i
odspavao. Probudio se u za nijansu boljem stanju. Potražio je Morin.
Našao ju je u nekada napuštenom Istočnom krilu. Zaključio je da će
Institut uskoro dobiti još gostiju. Prišao joj je i pitao da li joj je
potrebna pomoć. „Voleo bih da zaradim neki žeton”, rekao je.
„Ne, hvala.” Luku se činilo da stari iz sata u sat. Lice joj je bilo
mrtvački bledo. Pitao se koliko vremena će proći dok neko ne shvati u
kakvom je stanju i dok je ne natera da prestane da radi. Nije voleo da
razmišlja o onom što bi je moglo u tom slučaju zadesiti. Postoji li
program za penzionisanje spremačica koje su cinkarile u Institutu?
Sumnjao je u to.
Njena korpa s vešom bila je polupuna čiste posteljine. Luk je ubacio
poruku u nju. Napisao ju je na komadu papira ukradenom iz niše za
opremu u Sobi C-4, zajedno s jeftinom hemijskom olovkom, koju je
sakrio ispod dušeka. Na njoj je pisalo NEKRETNINE DENISON RIVER
BENDA. Morin je videla savijenu poruku. Pokrila ju je jastučnicom i
jedva primetno klimnula. Otišao je svojim putem.
Te noći u krevetu dugo je šaputao Ejveriju pre nego što ga je pustio
da zaspi. Rekao mu je da postoje dva scenarija, da tako mora biti.
Mislio je da ga je Avester razumeo. Pravi izraz je zapravo bio: nadao se.
Dugo je ostao budan. Slušao je Ejverijevo tiho hrkanje i meditirao o
bekstvu. Ideja je istovremeno izgledala apsurdno i savršeno moguće.
Kućišta za kamere bila su prašnjava. Skupljao je komadiće informacija
na svim lutanjima. Postojale su lažne mrtve zone za nadzor, poznate
Sigsbijevoj i njenim poslušnicima, i prava njima nepoznata (ili se
makar nadao da je tako). Na kraju se sve svodilo na prilično
jednostavnu jednačinu. Morao je da pokuša. Alternativa su bili Stazi
svetla, filmovi, glavobolje, prskalica koja pokreće šta god da pokreće. I
na kraju svega toga, zujanje.
Imaćeš najviše 3 dana kad prestanu da te testiraju.

15

Trevor Stakhaus se tog popodneva pridružio gospođi Sigsbi u njenoj

kancelariji. Bila je nagnuta nad otvorenim dosijeom. Čitala je i
zapisivala.
Podigla je prst, ne dižući glavu s posla. Prišao je prozoru s
pogledom na Istočno krilo zgrade koju su zvali Rezidencija, kao da je
Institut koledž, podignut u dubokoj šumi severnog Mejna. Video je
dvoje ili troje dece koja su se muvala oko aparata za grickalice i pića,
koji su upravo napunjeni. U tom salonu od 2005. godine nije bilo
duvana ili alkohola. Istočno krilo je obično bilo malo ili nimalo
popunjeno. Kad bi u njemu bilo rezidenata, nabavljali su cigarete i
kulere iz aparata za prodaju na drugom kraju zgrade. Neki bi ih samo
probali, ali bi iznenađujući broj obično oni najdepresivniji i
najzastrašeniji iznenadnom kataklizmičnom promenom u životu –
brzo razvijao zavisnost. To su bili oni koji su pravili najmanje
problema, zato što nisu samo želeli već su i žudeli za žetonima. Karl
Marks je rekao kako je religija opijum za narod, ali se Stakhaus nije
slagao s tim. Mislio je da „laki strajk” i „buns farm” (omiljene među
ženskim gostima) sasvim lepo obavljaju taj posao.
„U redu”, rekla je gospođa Sigsbi, zatvarajući dosije. „Spremna sam
za tebe, Trevore.”
„Opalni tim sutra dovodi još četvoro”, rekao je Stakhaus. Upleo je
prste na leđima i raširio noge, kao kapetan na brodskoj palubi,
pomislila je gospođa Sigsbi. Nosio je jedno od prepoznatljivih smeđih
odela, iako su bila katastrofalno loš izbor za sredinu leta. Nesumnjivo
ih je smatrao nerazdvojnim delom svog imidža. „Nismo imali ovoliko
gostiju od 2008.”
Okrenuo je leđa ne naročito zanimljivom vidiku. Deca su ga
ponekad – čak često – strahovito zamarala. Nije znao kako učitelji
izlaze s njima na kraj, pogotovo bez slobode da udare drznike ili ošinu
strujom buntovnike, poput iščezlog Nikolasa Vilholma.
Gospođa Sigsbi je rekla: „Postojalo je vreme – mnogo pre tvog i mog
kad je ovde bilo više od stotinu dece. Tada se čekalo slobodno mesto.”
„Tako je, nekad se čekalo slobodno mesto. Zanimljiv podatak. Nego,
zašto si me pozvala? Opalni tim je raspoređen, i najmanje jedna
pridošlica biće delikatna. Večeras letim avionom. To dete je u strogo
nadziranoj sredini.”
„Hoćeš da kažeš da je u centru za rehabilitaciju?”
„Tako je.” Snažni TK-ovi prolaze relativno dobro u društvu, ali TP-
ovi slične snage imaju probleme. Često se okreću piću i drogama.
Stakhaus je pretpostavljao da se tako brane od silnog priliva
informacija. „Ali vredna je truda. Ne može da se meri s Diksonom – taj
je elektrana – ali je blizu. Nego, reci mi šta te brine, da bih mogao da se
posvetim mom poslu.”
„Nije da me išta brine. Imam predosećaj, to je sve. I nemoj da se
muvaš iza mene, podilaze me žmarci. Privuci stolicu.”
Dok je on donosio stolicu za posetioce s druge strane stola,
gospođa Sigsbi je otvorila video-dokument na desktopu. Pustila ga je.
Na ekranu su se pojavili aparati za grickalice u kafeteriji. Slika je bila
nejasna. Trzala se svakih deset sekundi. Pokatkad bi nestajala zbog
statike. Pauzirala je na jednom takvom prekidu.
„Prvo što želim da vidiš”, rekla je, koristeći se suvim
amfiteatarskim tonom koji nije voleo. „jeste kvalitet video-snimka.
Krajnje je neprihvatljiv. Isto se može reći za najmanje polovinu
nadzornih kamera. Ona u usranoj bakalnici u Bendu bolja je od većine
naših.” Mislila je na Denison River Bend i imala je pravo.
 „Proslediću to zapažanje, ali oboje znamo da je infrastruktura ovog
mesta u žalosnom stanju. Poslednje ozbiljno renoviranje obavljeno je
pre četrdeset godina, kad je situacija u ovoj zemlji bila znatno
drugačija. Mnogo opuštenija. Imamo samo dva IT tipa na platnom
spisku. Jedan je na odmoru. Kompjuterska oprema je zastarela, baš kao
i generatori. To ti je dobro poznato.”
Bio je sasvim u pravu. Nije se radilo o nedostatku sredstava, već o
nemogućnosti da se dobavi pomoć iz spoljašnjeg sveta. Drugim rečima,
susretali su se s poslovičnom kvakom 22. Institut je morao da bude u
potpunosti tajan, što je bilo sve teže ostvariv cilj u vreme društvenih
mreža i hakera. I šapat o onom što ovde rade bio bi ravan poljupcu
smrti. To bio bio kraj vitalno važnog posla kojim se bave, ali i osoblja.
To je otežavalo zapošljavanje i dobavljanje zaliha. Opravke su bile
prava noćna mora.
„Smetnje su uzrokovane kuhinjskom opremom”, rekao je.
„Mikserima, mikrotalasnim pećnicama, aparatima za odlaganje otpada.
Možda ću moći da nešto uradim povodom toga.”
„Možda bi mogao da nešto uradiš i sa kućištima za kamere, nešto
što ne zahteva visokotehnološki pristup. Verujem da se to zove
’brisanje prašine’. Imamo domare.”
Stakhaus je pogledao na sat.
„U redu je, Trevore. Shvatila sam poruku.” Pustila je video. Pojavila
se Morin Alvorson, s korpom za veš. Pratila su je dva rezidenta: Luk Elis
i Ejveri Dikson, izuzetni TP-poz, koji je odnedavno većinu noći
provodio u Elisovoj sobi. Video je bio loš, ali je audio-snimak bio
dobar.
„Ovde možemo govoriti”, rekla je Morin dečacima. „Mikrofon nije
daleko, ali je godinama pokvaren. Samo se smešite, tako će svako ko
pogleda video misliti da mi se ulagujete zbog žetona. Pa, o čemu se
radi? I budite kratki.”
Usledila je pauza. Dečačić se počešao po rukama, uštinuo za
nozdrve i zagledao u Luka. Znači Dikson mu je samo pravio društvo.
Ovo je Elisova priča. Stakhaus nije bio iznenađen – Elis je
pametnjaković. Šahista.
„Pa”, rekao je Luk, „radi se o događajima u kafeteriji. Mislim na ono
što se desilo Hariju i bliznakinjama. To nas muči.”
Morin je s uzdahom odložila korpu. „Čula sam za to. Bilo je gadno,
ali mi je rečeno da su dobro.”
„Zaista? Sve troje?”
 Morin je zastala. Ejveri je zabrinuto posmatrao, češao je ruke,
štipao nos i izgledao kao neko kome se piški. Konačno je rekla: „Možda
još nisu dobro, ne sasvim. Čula sam da ih je doktor Evans poslao u
ambulantu u Zadnjoj polovini. Tamo dobijaju svu neophodnu negu.”
„Šta još...”
„Tišina.” Podigla je ruku. Osvrnula se oko sebe. Slika se zamrzla, ali
je zvuk ostao jasan. „Ne pitajte me za Zadnju polovinu. Ne mogu da
govorim o njoj. Reći ću vam samo da je lepa, da je lepša od Prednje
polovine. Dečaci i devojčice odlaze kući, nakon izvesnog vremena
provedenog u njoj.”
Grlila ih je kad se slika razbistrila. Privijala ih je uza sebe. „Pogledaj
to”, s divljenjem će Stakhaus. „Majka Hrabrost. Dobra je.”
„Ućuti”, rekla je gospođa Sigsbi.
Luk je pitao Morin da li je potpuno sigurna da su Hari i Greta živi.
„Zato što su izgledali... pa... mrtvo.”
„Da, sva deca to govore”, složio se Ejveri, i bučno istresao nos. „Hari
je omlitaveo i prestao da diše. Gretina glava čudno je visila na vratu.”
Morin nije žurila s odgovorom. Stakhaus je znao da bira reči.
Pomislio je da bi bila pristojan obaveštajac, na mestima gde je
prikupljanje informacija bilo vredno truda. Oba dečaka su je u
međuvremenu znatiželjno posmatrala.
Konačno je progovorila: „Kao prvo, nisam bila tamo kad se to
desilo. I znam da je bilo strašno, ali vas uveravam da je izgledalo
mnogo gore nego što je uistinu bilo.” Ponovo se ućutala, ali je nastavila
nakon što je Ejveri kinuo. „Ako je Kros imao napad – kažem ako – dobio
je odgovarajuće lekove. Što se Grete tiče, u prolazu pored sobe za
odmor čula sam kako doktor Evans govori doktoru Hendriksu da je
iščašila vrat. Verovatno su joj stavili protezu. Njena sestra je sigurno s
njom. Utehe radi, znate.”
„Dobro”, rekao je Luk. Zvučao je rasterećenije. „Dokle god si
sigurna.”
„Sigurnija ne mogu biti. Ništa više ne mogu da ti kažem, Luk. Ovde
se mnogo laže, ali mene su vaspitali da ne lažem nikome, pogotovo
deci. Stoga je jedino što ti mogu reći da sam sigurna koliko je to
moguće biti. Nego, zašto je to tako bitno? Samo zato što ste zabrinuti
za prijatelje, ili iz još nekog razloga?”
Luk je pogledao Ejverija, koji je oštro potegao nos, i klimnuo.
Stakhaus je zakolutao očima. „Isuse Hriste, klinac, ako ’oćeš da ga
iščačkaš, iščačkaj ga. Ova predigra me izluđuje.”
 Gospođa Sigsbi je pauzirala video. „To je gest kojim se smiruje.
Bolje to nego da se Vata za međunožje. Videla sam dobar broj hvatača
za međunožje, dečaka i devojčica. Ćuti, molim te. Ovo je zanimljiv deo.”
„Hoćeš li da obećaš da nećeš nikome reći ono što ću ti saopštiti?”,
pitao je Luk.
Razmišljala je dok je Ejveri nastavio da mrcvari namučenu njonju.
Klimnula je.
Luk je spustio glas. Gospođa Sigsbi je pojačala zvuk.
„Neka deca govore o započinjanju štrajka glađu. Neće uzimati hranu
dok ne budu sigurna da su devojčice i Hari dobro.”
Morin je spustila glas. „Koja deca?”
„Ne znam”, rekao je Luk. „Neka nova.”
„Reci im da bi to bila veoma loša ideja. Ti si pametan dečak, Luk,
veoma pametan. Sigurna sam da si upoznat sa značenjem reći
represalije. Kasnije možeš to objasniti Ejveriju.” Zagledala se u dečkića,
koji se odmakao od nje i zaštitnički pokrio nos, kao da se uplašio da će
ga uštinuti, možda i otkinuti. „Sad moram da idem. Ne želim da
upadnete u nevolje, niti da ja upadnem u njih. Ako vas neko bude pitao
o čemu smo razgovarali...”
„Pomagali smo ti da bismo dobili žetone”, rekao je Ejveri. „Ukapirao
sam.”
„Dobro je.” Pogledala je u kameru i krenula. Okrenula se i nastavila.
„Uskoro ćete otići odavde. Vratićete se kući. Dotad, budite pametni. Ne
ljuljajte čamac.”
Dohvatila je krpu za prašinu i hitro obrisala poslužavnik na aparatu
za prodaju pića. Uzela je korpu i otišla. Luk i Ejveri su se još malo
muvali okolo i krenuli svojim putem. Gospođa Sigsbi je isključila video.
„Štrajk glađu”, s osmehom će Stakhaus. „To je nešto novo.”
„Da”, složila se gospođa Sigsbi.
„Drhtim od užasa pri pomisli na to.” Još šire se osmehivao.
Sigersovoj se to možda nije dopadalo, ali nije mogao da se suzdrži.
Iznenadio se kad se nasmejala. Kad je poslednji put čuo da to radi?
Tačan odgovor mogao bi biti nikada. „To ima smešnu stranu. Deca koja
rastu najgori su mogući štrajkači glađu. Imaju strahovit apetit. Ali imaš
pravo, ovo je nešto novo pod suncem. Šta misliš, koji novajlija je to
smislio?”
„Ma hajde. Niko od njih. Ovde imamo samo jednog klinca dovoljno
pametnog da zna šta je štrajk glađu, a on je ovde skoro mesec dana.”
„Da”, složila se. „Biće mi drago kad ode iz Prednje polovine. Vilholm
je bio problematičan, ali je makar otvoreno ispoljavao svoj bes. Elis
pak... on je podmukao. Ne volim podmuklu decu.”
„Kada će otići?”
„Odlazi u nedelju ili ponedeljak, ako se Halas i Džejmsova u Zadnjoj
polovini slože. A hoće. Hendriks je završio s njim.”
„Dobro je. Da li ćeš še pozabaviti idejom o štrajku glađu, ili ćeš
zažmuriti? Predlažem ti ovo drugo. Ideja će umreti prirodnom smrću,
ako uopšte zaživi.”
„Mislim da ću se pozabaviti time. Sam si rekao da imamo mnogo
rezidenata. Možda bi bilo dobro obratiti se čitavoj grupi.”
„Elis će verovatno ukapirati da je Alvorsonova cinkaroš ako to
učiniš. Verovatno je suvišna reč kad se uzme u obzir njegov IQ.”
„Nije važno. Otići će za nekoliko dana, a njegov prijatelj koji se hvata
za nos ubrzo će mu se pridružiti. Nego, šta ćemo s nadzornim
kamerama?”
„Napisaću memorandum Endiju Felouzu pre nego što večeras
krenem. Taj zadatak će dobiti prioritetni značaj čim se vratim.”
Nagnuo se napred, s prekrštenim rukama i smeđim očima uprtim u
njene čeličnosive. „Opusti se, u međuvremenu. Dobićeš čir. Makar
jednom dnevno pomisli da nemamo posla s okorelim kriminalcima,
već s decom.”
Gospođa Sigsbi nije odgovorila. Zato što je znala da njen sagovornik
ima pravo. I Luk Elis, ma koliko da je pametan, samo je dete. Posle
izvesnog vremena provedenog u Zadnjoj polovini i dalje će biti dete, ali
neće biti nimalo pametan.

16

Kad je gospođa Sigsbi te večeri ušetala u kafeteriju, vitka i uspravna u

grimiznom kostimu, sa sivom bluzom i niskom bisera, nije bilo potrebe
da zahteva pažnju lupanjem kašikom po staklu. Sav žamor je smesta
utihnuo. Tehničari i poslužitelji došli su iz pravca Zapadnog salona. Čak
je i kuhinjsko osoblje napustilo svoja mesta. Okupili su se oko bara za
salatu.
„Kao što većina vas zna”, progovorila je prijatnim, brižnim tonom,
„preksinoć se u ovoj kafeteriji desio žalosni incident. Kružile su glasine
da je dvoje dece nastradalo u tom incidentu. To je neistina. U Institutu
ne ubijamo decu.”
Odmerila je decu. Uzvratila su joj pogled, raširenih očiju. Zaboravili
su na hranu.
„Za slučaj da su se neki od vas usredsredili na voćne koktele i da ne
obraćaju pažnju, ponoviću poslednju izjavu: mi ne ubijamo decu.” Ćutke
je sačekala da to upiju. „Niste tražili da budete ovde. To nam je
poznato, ali se ne izvinjavamo zbog toga. Ovde ste da služite ne samo
vašoj zemlji već čitavom svetu. Nećete dobiti medalje kad obavite
svoju dužnost. Neće biti parada u vašu čast. Nećete biti svesni naše
duboke zahvalnosti, zato što će vaša sećanja na Institut biti
eliminisana pre odlaska. Biće izbrisana, za one kojima pređašnji izraz
nije poznat.” Nakratko je ukrstila pogled s Lukom. Nemo mu je
poručila: To ti je, naravno, poznato. „Molim vas da shvatite kako smo
vam uprkos tome iskreno zahvalni. Ovde ćete biti podvrgnuti
testiranju. Neki testovi će biti teški, ali ćete preživeti. Na kraju ćete se
vratiti vašim porodicama. Nikada nismo izgubili nijedno dete.”
Ponovo se ućutala. Čekala je da neko progovori ili da se usprotivi.
Vilholm bi to možda učinio, ali je on otišao. Elis nije, zato što javno
istupanje nije bio njegov način. Kao šahista je više voleo podmukle
gambite od direktnog napada. Od toga neće imati velike vajde.
„Harold Kros je imao kratki napad posle testa vizuelnog polja, koji
oni njemu podvrgnuti zovu ’tačke’ ili ’svetla’. Nehotice je udario Gretu
Vilkoks, koja je – sigurna sam da svi smatramo da je to za svaku
pohvalu – pokušavala da mu pomogne. Tom prilikom se ozbiljno
povredila. Iščašila je vrat. Sada se opravlja. Njena sestra je s njom.
Bliznakinje Vilkoks i Harold sledeće nedelje biće poslati kući. Sigurna
sam da im svi želimo sve najbolje.”
Ponovo je odmerila Luka, koji je sedeo za stolom, pored suprotnog
zida. Njegov mali prijatelj bio je s njim. Dikson je zevao, ali još nije
dirao nos.
„Ako vam iko kaže nešto drugačije od ovog što ste čuli od mene,
možete biti sigurni da ta osoba laže. Dužni ste da njegove laži smesta
prijaviti poslužiteljima ib tehničarima. Je li to jasno?”
Zavladala je tišina. Nije bilo ni nervoznog kašlja.
„Želim da čujem kako vam je jasno, želim da čujem: ’Da, gospođo
Sigsbi.’”
„Da, gospođo Sigsbi”, odgovorila su deca.
Slabašno se osmehnula. „Mislim da možete bolje.”
 „Da, gospođo Sigsbi.”
„A sad, od srca.”
„DA, GOSPOĐO SIGSBI.” Ovog puta se oglasilo i kuhinjsko osoblje,
zajedno s tehničarima i poslužiteljima.
„Dobro je.” Gospođa Sigsbi se osmehnula. „Ništa ne čisti pluća kao
uzvik iskrenog odobravanja, je li tako? Nastavite s obrokom.” Obratila
se kuhinjskom osoblju u belim uniformama. „I dodatni desert pre
spavanja, pod uslovom da možete da spremite dovoljno torti i
sladoleda, kuvaru Dag?”
Kuvar Dag je napravio krug palcem i kažiprstom. Neko je zatapšao.
Ostali su mu se pridružili. Gospođa Sigsbi je klimala levo-desno dok je
izlazila iz kafeterije. Hodala je uzdignute glave i mahala rukama
napred-nazad u majušnim, odmerenim lukovima. Slabašni osmeh, koji
je Luka podsećao na Mona Lizin, iskrivio joj je uglove usana. Bele
uniforme su se razdvojile da bi prošla.
Ejveri se, ne prekidajući tapšanje, nagnuo ka Luku i prošaptao:
„Lagala je o svemu.”
Luk je odgovorio gotovo neprimetnim klimanjem glavom.
„Jebena kučka”, rekao je Ej veri.
Luk je ponovo klimnuo i poslao kratku mentalnu poruku: Nastavi da
tapšeš.

17

Luk i Ejveri ležali su te noći jedan pored drugog u Lukovom krevetu.

Institut je utonuo u noćnu tišinu.
Ejveri je šaptao. Prepričavao je sve što mu je Morin rekla kad god bi
se uhvatio za nos, što je bio signal za odašiljanje. Luk se plašio da
Morin neće razumeti poruku koju joj je ubacio u korpu (to je možda
bila sitna podsvesna predrasuda, zasnovana na smeđoj uniformi
spremačice; moraće da poradi na tome), ali je ona savršeno razumela.
Snabdela je Ejverija nizom preciznih uputstava. Luk je pomislio da je
Avester mogao biti malo suptilniji u vezi sa signalima, ali izgleda da je
sve ispalo dobro. Morao je da se nada da jeste. Jedino pravo pitanje,
pod pretpostavkom da je to bilo tačno, bilo je da li je prvi korak
izvodljiv. Bio je jednostavan do bola.
 Dečaci su ležali na leđima i zurili u tamu. Luk je deseti – ili možda
petnaesti – put razmatrao korake, kad je Ejveri napao njegov um trima
rečima koje su blistale kao crveni neon. Izbledele su, ostavljajući
odblesak.
Da, gospođo Sigsbi.
Luk ga je bocnuo.
Ejveri se zakikotao.
Reći su se, nekoliko sekundi kasnije vratile, još blistavije.
Da, gospođo Sigsbi.
Luk ga je još jednom bocnuo, ali se smešio. Ejveri je to verovatno
znao, bio mrak ili ne. Osmeh je bio u njegovom umu, kao i na usnama.
Pomislio je da ima pravo na njega. Možda neće uspeti da pobegne iz
Instituta – morao je priznati da izgledi za uspeh nisu veliki – ali je
današnji dan bio dobar. Nada je tako divna reč, tako divno osećanje.
DA, GOSPOĐO SIGSBI, JEBENA KUČKO!
„Prestani ili ću te žestoko izgolicati”, promrmljao je Luk.
„Uspelo je, zar ne?”, prošaptao je Ejveri. „Odista je uspelo. Misliš da
stvarno možeš...”
„Ne znam, samo znam da ću pokušati. Umukni i spavaj.”
„Voleo bih da me povedeš. Mnogo bih voleo.”
„I ja”, rekao je Luk. I mislio je to. Ejveriju će ovde biti teško kad
ostane sam. Bio je bolje prilagođen od bliznakinja ili Stivija Vipla, ali
nikad neće dobiti titulu najpopularnijeg.
„Dovedi hiljadu pajkana kad se vratiš”, prošaptao je Ejveri. „I učini
to brzo, pre nego što me odvedu u Zadnju polovinu. Učini to dok još
možemo da spasemo Ša.”
„Učiniću sve što je u mojoj moći”, obećao je Luk. „Prestani da vičeš
u mojoj glavi. Ta šala je svaki put sve manje smešna.”
„Voleo bih da imaš više TP-a. I da lakše odašilješ. Bolje bismo
razgovarali.”
„Da su želje konji, prosjaci bi jahali. Poslednji put ti kažem, spavaj.”
Ejveri ga je poslušao. I Luk je zadremao. Morinin prvi korak bio je
bučan, kao aparat za led pored kog su ponekad pričali, ali je morao da
prizna da se slagao sa svim stvarima koje je već primetio: prašnjavim
kućištima kamera, podnim daskama s kojih se boja davno oljuštila i
neoprezno zaboravljenom karticom za lift. Ponovo je pomislio kako je
ovo mesto kao raketa ugašenih motora, koja se kreće na osnovu
inercije.
 18

Vinona ga je sutradan otpratila do C-nivoa, gde su ga brzo pregledali:

krvni pritisak, srce, temperatura, nivo 02. Dejv je odložio tablu sa
štipaljkom kad ga je Luk pitao šta je sledeće. Počastio ga je širokim
osmehom – kao da ga nikad nije oborio na pod – i rekao da je to sve.
„Imaš slobodan dan, Luk. Uživaj u njemu.” Podigao je dlan.
Luk mu je sa osmehom dao petaka. Mislio je na ono što je pisalo u
Morininoj cedulji: Imaćeš najviše tri dana kad prestanu da te testiraju.
„Šta će biti sutra?”, pitao je dok su išli ka liftu.
„Sutra ćeš saznati”, rekao je Dejv. „Tako to ide.”
Možda je to bila istina za neke, ali ne i za Luka. Voleo bi da ima još
vremena za preispitivanje Morininog plana – ili za njegovo odlaganje –
ali se plašio da je ono na izmaku.
Između dve vatre postao je svakodnevna razbibriga na igralištu
Instituta, gotovo ritual. Skoro svi su se igrali. Luk je ušao u krug.
Izbegavao je lopte desetak minuta pre nego što je dopustio da ga
pogode. Nije stao među bacače, već je prešao preko asfaltnog igrališta,
pored Fride Braun koja je izvodila slobodna bacanja. Zaključio je da
devojčica još ne zna gde je. Seo je na šljunak, leđima naslonjen na
žičanu ogradu. Situacija s insektima je makar bila nešto bolja. Spustio
je ruke. Zabacio ih je nazad, gledajući decu kako igraju između dve
vatre.
„Hoćeš li da gađaš?”, pitala je Frida.
„Možda kasnije”, rekao je Luk. Nehajno je zabacio ruku iza sebe.
Pipao je po dnu ograde i shvatio da je Morin imala pravo, postojao je
prolaz, mesto na kom se tle malo ugnulo. To ulegnuće možda je
stvoreno otapanjem snega u rano proleće. Nije bio dublje od pet
centimetara, ali je bilo tu. Niko ga nije ispunio. Šaka mu je počivala na
izloženom dnu ograde. Krajevi žice utiskivali su mu se u dlan. Gurnuo
je prst u slobodni vazduh van Instituta. Ustao je, otresao prašinu sa
zadnjice i pitao Fridu hoće li da igra amerikanca. Počastila ga je
širokim osmehom koji je poručivao: Da! Naravno! Budi mi prijatelj!
Taj osmeh mu je u izvesnoj meri slomio srce.
 19

Luk sutradan nije išao na testove. Nisu ga ni pregledali. Pomogao je

Koni, domarki, da iznese dva dušeka iz lifta i da ih odnese do soba u
Istočnom krilu. Za taj trud dobio je jedan pišljivi žeton (svi domari bili
su škrti u deljenju žetona). Na povratku u svoju sobu sreo je Morin.
Stajala je pored aparata za led, pila je vodu iz flaše, koju je uvek hladila
u njemu. Pitao je da li joj je potrebna pomoć.
„Ne, hvala.” Zatim je spustila glas: „Hendriks i Zik razgovarali su
pored jarbola. Videla sam ih. Jesu li te testirali?”
„Nisu. Već dva dana.”
„To sam i mislila. Danas je petak. Možda imaš vremena do subote ili
nedelje, ali ne bih se kladila.” Mešavina brige i saosećanja na njenom
licu ga je užasnula.
Noćas.
Nije izrekao reč glasno, samo je oblikovao usnama, pretvarajući se
da se češe ispod oka. Klimnula je.
„Morin... znaju li da imaš...” Nije mogao da završi rečenicu. Nije ni
morao.
„Misle da je išijas.” To je bio jedva čujni šapat. „Hendriks možda zna,
ali ga nije briga. Nikoga nije briga, dok god mogu da radim. Idi sad, Luk.
Srediću ti sobu dok budeš na ručku. Pogledaj ispod dušeka kad legneš
da spavaš. Srećno.” Oklevala je. „Volela bih da mogu da te zagrlim,
sine.”
Luk je mislio da če svakog časa zaplakati. Žurno se udaljio da ne bi
videla kako plače.
Dobro se najeo, iako nije bio naročito gladan. Napuniće stomak i za
večeru. Nešto mu je govorilo da će, ako plan uspe, morati da ima što
više goriva.
Frida se pridružila njemu i Ejveriju na večeri. Izgleda da je bacila
oko na Luka. Posle obroka su izašli na igralište. Luk je odbio njenu
ponudu da gađaju na koš. Rekao je da će neko vreme biti s Ejverijem na
trambulini. Jedna od crvenih neonskih reči mu je procvetala u umu, dok
je gledao kako Avester skače gore-dole, izvodi premete i skokove.
Noćas?
Luk je odmahnuo glavom. „Ali moraćeš da spavaš u svojoj sobi.
Voleo bih da odspavam punih osam časova.”
Ejveri je kliznuo s trambuline. Tužno je pogledao Luka. „Ne govori
mi ono što nije istina, zato što misliš da će neko videti da sam tužan i
da će se zapitati zašto sam tako raspoložen. Ne moram da izgledam
tužno.” Rastegao je usne u beznadežno lažni osmeh.
U redu. Samo nemoj da mi sjebeš plan, Avestere.
Vrati se po mene, ako možeš. Molim te.
Hoću.
Tačke su se vraćale. Donosile su živopisno sećanje na rezervoar.
Luk je mislio da se javilo zbog pokušaja da pošalje svoje misli.
Ejveri ga je pogledao nešto duže i otrčao do koša. „Hoćeš li da
igramo amerikanca, Frida?”
Sa osmehom ga je pogledala s visine. „Dete, pregaziću te kao plitak
potok.”
„Videćemo.”
Igrali su se dok nije počelo da se smrkava. Luk je krenuo ka zgradi.
Osvrnuo se prema Ejveriju – kog je Hari Kros jednom nazvao „Lukovim
malim sićušnim pajtosom”. Dečkić je pokušao horog i sve promašio.
Pomislio je da će Ejveri doći u njegovu sobu te noći, makar da bi uzeo
četkicu za zube, ali se to nije desilo.

20

Luk je odigrao nekoliko igrica na prenosnom kompjuteru. Oprao je

zube, skinuo se u šorts i legao u krevet. Ugasio je lampu i posegnuo
ispod dušeka. Možda bi posekao prste na nož koji mu je Morin ostavila
(taj je, za razliku od plastičnih iz kafeterije, imao pravu oštricu), da ga
nije umotala u krpu. Tu je bilo još nešto što je mogao da prepozna
dodirom. Bog sveti zna da ih je često koristio pre nego što je došao
ovamo. USB. Nagnuo se u mraku i gurnuo oba predmeta u džep
pantalona.
Čekao je. Deca su neko vreme trčala po hodniku. Možda su se igrala
šuge, ili su se jurcala. To se, otkad ih je bilo mnogo, dešavalo svake
noći. Čuo je povike i smeh, kao i napete periode tišine, posle kojih bi se
razlegao smeh. Deca su se oslobađala pritiska. Ratosiljavala su se
straha. Stivi Vipl je te večeri bio među najglasnijima. Luk je zaključio da
se Stivi odao ispijanju kulera i obogaćenih limunada. Nigde nije bilo
strogih odraslih osoba koje bi tražile tišinu. Rukovodioci Instituta nisu
se zanimali za uvođenje mera za smanjenje buke niti za zabranu
kretanja.
Tišina je napokon zavladala Lukovim delom rezidencijalnog krila.
Čuo je samo vlastito srce i misli, dok je po poslednji put prelazio preko
Morininog spiska.
Idi do trambuline kad izađeš, podsetio je sebe. Upotrebi nož ako
budeš morao. Zatim blago skreni udesno.
Ako izađe.
Laknulo mu je kad je procenio da osamdeset procenata
raspoloženja otpada na rešenost, a samo dvadeset na strah. Ni toliko
straha nije imalo smisla, ali ga je smatrao prirodnim. Rešenost se
zasnivala na neupitnom, prostom i zlokobnom uvidu: ovo mu je jedina
prilika. Druga mu se neće ukazati. Nameravao je da je iskoristi.
Ustao je iz kreveta i uzeo plastičnu koficu za led s televizora kad je
procenio da je prošlo pola sata tišine u hodniku. Smislio je priču za
posmatrače – ako iko gleda monitore u ovo doba, umesto da igra karte
u sobi za nadzor na donjim nivoima.
To je bila priča o detetu koje je rano otišlo u krevet, i koje se iz
nekog razloga probudilo, možda da bi piškilo, ili zbog noćne more. Bilo
kako bilo, to dete je, više sneno nego budno, izašlo u hodnik u donjem
vešu. Kamere u prašnjavim kućištima snimile su ga kako ide do
aparata za led. I kako se vraća ne samo s koficom leda već i sa
lopaticom. Nadzirač će pretpostaviti da je dete previše sanjivo da
shvati šta drži u ruci. Videće lopaticu ujutru kako leži na stolu ili u
umivaoniku u kupatilu. Zapitaće se kako se tu našla.
Vratio se u sobu i stavio nešto leda u čašu. Napunio ju je
česmovačom i ispio polovinu. Prijala mu je. Usta i grlo bili su mu
veoma suvi. Ostavio je lopaticu na vodokotliću i otišao u krevet.
Okretao se i obrtao. Mrmljao je. Možda je klincu u priči koju je smišljao
nedostajao njegov mali, sićušni pajtos. Možda zbog toga više nije
mogao da zaspi. I možda ga niko nije gledao niti slušao, ali možda neko
jeste. Zbog toga će odigrati predstavu do kraja.
Konačno je upalio lampu. Obukao se. Otišao je u kupatilo, u kom
nije bilo nadzora (verovatno ga nije bilo) i gurnuo lopaticu u prednji
deo pantalona. Prebacio je majicu Tvinsa preko nje. Ako je i ovde
postojao video-nadzor i ako ga je neko nadzirao, već je bio kuvan i
pečen. Ništa nije mogao učiniti povodom toga, izuzev da krene ka
sledećem delu svoje priče.
Izašao je iz sobe i krenuo hodnikom ka salonu. Stivi Vipl i još neki
klinac, jedan od novajlija, bili su tamo. Ležali su na podu, čvrsto
spavajući. Oko njih je bilo pola tuceta praznih bočica. Koštale su mnogo
žetona. Stivi i njegov novi prijatelj probudiće se s mamurlukom i
praznih džepova.
Prekoračio je preko Stivija i ušao u mračnu i pomalo sablasnu
kafeteriju, osvetljenu samo svetiljkom iznad bara sa salatom. Uzeo je
jabuku iz nikad prazne činije voća. Zagrizao je dok je išao natrag u
salon. Nadao se da ga niko ne gleda, i da će eventualni nadzirač
protumačiti njegovu pantomimu na način koji mu odgovara. Dete se
probudilo, uzelo led iz aparata i popilo čašu hladne vode. Posle toga se
načisto probudilo i otišlo do kafeterije da bi nešto pojelo. Tada je došlo
na ideju: Hej, zašto ne bi izašlo na igralište, da se nadiše svežeg
vazduha. Ne bi bilo prvo koje je to učinilo: Kališa je rekla da je nekoliko
puta otišla tamo s Ajris, da bi gledale zvezde – ovde su bile
neverovatno sjajne, zbog odsustva svetlosnog zagađenja. Rekla mu je
da su deca ponekad noću koristila igralište za vaćarenje. Nadao se da
noćas na njemu neće zateći nijednog posmatrača zvezdanog neba ili
par koji razmenjuje nežnosti.
Nikog nije bilo na igralištu, na kom je u odsustvu mesečine vladao
mrkli mrak. Sprave su bacale ćoškaste senke. Mala deca bez društva
obično se plaše mraka. To važi i za nešto veću decu, iako većina to ne bi
priznala.
Pružio je korak preko igrališta. Čekao je da se neki manje poznati
noćni poslužitelj pojavi i da ga pita šta radi ovde, s tom lopaticom
ispod majice. Sigurno ne razmišlja o bekstvu, zar ne? Pošto bi to bilo
prilično prokleto uvrnuto!
„Uvrnut”, promrmljao je i seo leđima okrenut žicanoj ogradi, „takav
sam ja, žešće sam uvrnut.”
Čekao je da vidi da li će iko naići. Niko nije. Čuo je samo cvrčke i
hukanje sove. Tu je bila kamera, ali da li je iko nadzirao? Znao je za
postojanje obezbeđenja, ali to je bilo aljkavo obezbeđenje. I to mu je
bilo poznato. Otkriće koliko je aljkavo.
Podigao je košulju i izvadio lopaticu. Zamišljao je kako kopa iza leđa
desnicom. I da je premešta u levicu kad se umori. U stvarnosti je to
teško išlo. Grebao je lopaticom po dnu žičane ograde, praveći buku koja
je parala uši u noćnoj tišini, a nije video da li je i koliko je napredovao.
Ovo je ludo, pomislio je.
 Zaboravio je na kameru. Spustio se na kolena i počeo da kopa ispod
ograde. Bacao je šljunak levo i desno od sebe. Vreme je prolazilo. Imao
je utisak da se radi o satima. Da li se neko u toj sobi za nadzor, koju
nikad nije video (ali o kojoj je toliko maštao), dosad zapitao zašto se
dete mučeno nesanicom još nije vratilo s igrališta? Da li će on ili ona
poslati nekog da proveri šta se dešava? I šta ćeš, Luki, ako kamera ima
opremu za noćno osmatranje? Šta ćeš učiniti?
Kopao je. Osećao je da mu znoj curi niz masno lice i da ga napadaju
insekti iz noćne smene. Kopao je. Osećao je vonj ispod pazuha. Srce mu
je galopiralo. Učinilo mu se da neko stoji iza njega. Nije video ništa
izuzev koša na zvezdanoj pozadini kad se okrenuo.
Iskopao je rov ispod žice. Bio je plitak, ali je on došao mršav u
Institut, i odonda je izgubio na težini. Možda...
Ali ograda ga je zaustavila kad je legao na tle i pokušao da klizne
ispod nje. Nije bio ni blizu.
Vrati se. Vrati se u krevet pre nego što te pronađu i ne urade nešto
grozno, zato što si pokušao da pobegneš.
Ali to nije bila opcija, samo kukavičluk. Ionako će mu uraditi nešto
grozno: filmovi, glavobolje, Štazi svetla... i, konačno, zujanje.
Nastavio je da kopa. Dahtao je od napora. Napred-nazad, levo i
desno. Jaz između dna ograde i tla polako se produbljivao. Tako je
glupo što nisu zabetonirali površinu s obe strane ograde. Tako je glupo
što nisu pustili slabu struju kroz nju. Ali nisu.
Ponovo je legao. Ponovo je pokušao da se provuče ispod nje. Dno
ograde ponovo ga je zaustavilo. Ali bio je blizu. Ponovo se spustio na
kolena. Nastavio je da kopa. Kopao je brže, levo i desno, napred-nazad,
postojanim rimom. Pucanje je označilo trenutak u kom je drška
lopatice konačno popustila. Odbacio ju je i nastavio da kopa, iako mu
se ivica lopatice zarivala u dlanove. Video je da krvari kad ih je prineo
licu da bi ih pogledao.
Mora da je iskopao dovoljno. Mora da je tako.
Ali još nije mogao... da se... provuče.
Nastavio je da kopa lopaticom. Levo i desno, napred i nazad. Krv
mu je kapala niz prste, znojava kosa lepila mu se za čelo, komarci su mu
zujali u ušima. Spustio je lopaticu pored sebe. Legao je na tle i pokušao
ponovo da klizne ispod ograde. Šiljati krajevi gurali su majicu u stranu,
zarivali su mu se u kožu, parajući lopatice. Nastavio je.
Na pola puta se zaglavio. Zurio je u šljunak i prašinu, koja se dizala u
malim vrtlozima ispod nozdrva dok je dahtao. Moraće da se vrati, da
nastavi da kopa – možda još samo malo. Samo što je, kad je pokušao da
se vrati u dvorište, otkrio da ne može ni na tu stranu. Nije samo
zaglavljen, već je upao u zamku. Pronaći će ga ispod proklete ograde,
kao zeca u zamci, kad sunce sutra ujutru izgreje.
Crvene, zelene i ljubičaste tačke počele su da se vraćaju. Izlazile su
ispod iskopanog tla na centimetar-dva ispod njegovih očiju. Jurišale su
na njega. Raspadale su se i skupljale, vrtele su se i pulsirale.
Klaustrofobija mu je stiskala srce i glavu, a bolne šake krvarile.
Pružio je ruke, zario je prste u zemlju i povukao svom snagom.
Tačke na trenutak nisu ispunile samo vidokrug već čitav mozak;
izgubio se u njihovoj svetlosti. Učinilo mu se da se dno ograde malo
podiglo. To je mogla biti samo njegova mašta, ali nije tako mislio. Čuo
je škripu.
Možda sam, zahvaljujući injekcijama i rezervoaru, postao TK poz,
pomislio je. Kao Džordž.
Zaključio je da to nije važno. Pokrenuo se. Samo to je bilo važno.
Tačke su se povukle. Ako se dno ograde podiglo, sad se spustilo.
Metalni šiljci nisu sekli samo njegove lopatice već i guzove i butine. U
jednom groznom trenutku ponovo se zaglavio. Alava ograda nije ga
puštala. Ugledao je grm kad je okrenuo glavu i spustio obraz na
šljunkovito tle. Možda ga može dohvatiti. Pružio se, ali nije uspeo.
Pružio se još malo. Dohvatio ga je. Povukao ga je. Grm je počeo da se
izvlači iz zemlje, ali se on pokrenuo, pre nego što ga je sasvim iščupao.
Gurao je bokovima i stopalima. Šiljati kraj ograde darivao ga je
oproštajnim poljupcem. Povukao je vrelu crtu preko lista. Iskobeljao se
ispod ograde.
Bio je napolju.
Pao je na kolena. Bacio je usplahireni pogled za sobom, siguran da
će videti kako se svetla pale – ne samo u salonu već i u hodnicima i
kafeteriji – i kako mu omogućavaju da vidi prilike u trku: poslužitelje sa
zap-štapovima, podešenim na maksimum.
Nikog nije bilo.
Ustao je. Dao se u nasumični trk. U panici je zaboravio na presudni
naredni korak – orijentaciju. Možda bi se izgubio u šumi, pre nego što
bi došao sebi, da nije bilo iznenadnog i oštrog bola u levoj peti. Nagazio
je na oštru stenu i shvatio da je izgubio patiku, u poslednjem,
očajničkom trzaju ispod ograde.
Vratio se do ograde, savio se, napipao ju je i obuo. Leđa i guzovi su
mu brideli, ali je poslednja posekotina na listu bila najdublja. Pekla ga je
kao usijana žica. Srce mu je usporilo, a misli se razbistrile. Kad izađeš,
kreni duž ograde dok ne stigneš do trambuline, rekao mu je Ejveri kad
mu je predstavljao drugi Morinin korak. Okreni se leđima prema njoj, pa
kreni desno srednjim koracima. Imaš oko kilometar i po. I ne moraš da
ideš u savršeno pravoj liniji. Ono što ciljaš prilično je veliko, ali pokušaj da
daš sve od sebe. Ejveri mu je kasnije te večeri rekao da bi mogao da se
orijentiše pomoću zvezda. Dečačić se nije razumeo u te stvari.
U redu, vreme je da krene. Ali morao je da uradi još nešto. Posegnuo
je za desnim uvom. Napipao je kružić. Setio se kako je neka devojčica –
Ajris ili Helen – rekla da je usađivanje čipa nije bolelo, zato što je bušila
uši. Samo što se minđuše skidaju. Gledao je majku kako to radi. Čip se
ne može skinuti.
Molim ti se, bože, da ne koristim nož.
Umirio se. Zario je nokte ispod gornje ivice čipa i povukao.
Zagrebao je ušnu školjku. Bolelo je. Mnogo je bolelo, ali se čip nije
mrdnuo. Pustio ga je. Dva puta je duboko udahnuo (što je prizvalo
sećanje na rezervoar) i ponovo povukao. Jače. Bol je ovog puta bio još
gori, ali se čip nije pomerio. Vreme je prolazilo. Zapadno rezidencijalno
krilo izgledalo je neobično iz novog ugla. Još je bilo mračno i tiho, ali
koliko dugo?
Hteo je da ponovo cimne uvo, ali bi to bilo samo odlaganje
neizbežnog. Morin je znala; zato mu je ostavila nož. Izvadio ga je iz
džepa (pazeći da ne izvuče i USB) i prineo očima, pod slabom
zvezdanom svetlošću. Napipao je oštru ivicu palcem. Podigao je levicu i
spustio nož na ušnu školjku.
Oklevao je, da bi dao sebi dovoljno vremena da shvati da je na
drugoj, slobodnoj strani ograde. Sova je ponovo huknula. To je bio
sneni zvuk. Video je sviće u mraku. Uživao je u njihovoj lepoti, čak i u
ovako ekstremnom trenutku.
Uradi to brzo, rekao je sebi. Pretvaraj se da sečeš komad mesa. I
nemoj da vrištiš, koliko god da boli. Ne smeš da vrisneš.
Prislonio je vrh noža na vrh ušne školjke, sa spoljnje strane.
Nekoliko sekundi mirovao je u tom položaju. Učinilo mu se da traju
nekoliko večnosti. Spustio je nož.
Ne mogu.
Moraš.
Ne mogu.
O bože, moram.
Ponovo je prislonio ivicu noža na meko, nezaštićeno meso.
Povukao ga je nadole, pre nego što je stigao da se pomoli da sečivo
bude dovoljno oštro da obavi posao iz jednog zamaha.
Nož je bio oštar, ali ga je snaga, u poslednjem trenutku, zamalo
izneverila. Meso nije otpalo, već je visilo o hrskavici. Isprva nije bilo
bola, samo tople krvi na vratu. Bol ga je stigao. Imao je osećaj da ga je
ujela osa veličine boce piva i da mu je ubrizgala otrov. Duboko je
udahnuo i uhvatio viseći komad mesa. Cimnuo ga je kao da skida kožu
s bataka. Presamitio se u struku. Znao je da je iskidao prokletu stvar, ali
je hteo da je vidi. Morao je da bude siguran. Bila je tu.
Poravnao se s trambulinom. Okrenuo joj je leđa i načinio korak – ni
dug ni kratak, nadao se – udesno. Pred njim je bila tamna šuma
severnog Mejna. Pružala se bog te pita koliko kilometara. Podigao je
glavu i ugledao Velikog medveda pravo ispred sebe. Nastavi u tom
pravcu, poručio je sebi. To je sve što je potrebno. Linija neće biti prava
do jutra. Rekla je Ejveriju da će ići kilometar i po. Tada će kucnuti čas za
naredni korak. Zanemari bol i Van Gogovo uvo. Zanemari povređene
šake i nesigurne noge. Samo napred. Ali prvo...
Primakao je desnu šaku stisnutu u pesnicu do ramena i zavitlao
komad mesa s čipom preko ograde. Čuo je (ili mu se učinilo) metalni
zvuk pri udarcu o asfalt oko koša na igralištu. Nek ga tamo nađu.
Krenuo je, pogleda uperenog u usamljenu zvezdu.

21

Zvezda je vodila Luka manje od trideset sekundi. Iščezla je čim je zašao

među drveće. Zastao je u mestu. Institut je još bio delimično vidljiv
kroz isprepletano granje.
Samo kilometar i po, govorio je sebi, pa ćeš ga naći i ako malo
skreneš s kursa, zato što je rekla Ejveriju da je veliko. Prilično veliko.
Stoga hodaj polako. Ti si desnoruk, što znači da ti je desna strana
dominantna. Pokušaj da to kompenzuješ, ali ne previše, ili ćeš skrenuti
ulevo. I broji. Kilometar ćeš preći u hiljadu i četiri stotine koraka. To je
naravno nagađanje, pošto broj koraka zavisi i od terena. I pazi da ti
neka grana ne izbije oko. Dovoljno si izranjavljen.
Krenuo je. Na svu sreću nije nailazio na gustiš kroz koji bi morao da
se probija. Kretao se između visokog drveća, koje je pravilo mnogo
hladovine i po debelom sloju iglica koji je obeshrabrivao mladice. Kad
god bi morao da obiđe neko starije drvo (verovatno su bili borovi, ali u
mraku nije mogao biti siguran), pokušao bi da se nanovo orijentiše i
nastavi u pravoj liniji, koja je sad bila – morao je to da prizna –
uglavnom hipotetična. Osećao se kao neko ko prolazi preko prostorije
pune jedva vidljivih predmeta.
Nešto je zagroktalo i potrčalo levo od njega. Lomilo je i drmalo
grane. Bio je gradsko dete. Ukočio se u mestu. Je li to jelen? Hriste, šta
ako je medved? Jelen će pobeći, ali je medved možda gladan, u potrazi
za noćnim zalogajem. Možda juriša na njega, privučen mirisom krvi.
Bog zna da su mu vrat i desno rame natopljeni njome.
Zvuk se izgubio. Čuo je samo cvrčke i sporadična huktanja sove.
Prešao je osam stotina koraka kad je čuo šta god da je to bilo. Nastavio
je put. Ispružio je ruke ispred sebe kao slepac. Brojao je. Hiljadu...
hiljadu dve stotine... hiljadu tri stotine, evo drveta, pravog monstruma,
najniže grane bile su mu previsoko iznad glave, bi ih video. Zaobilazim
ga... hiljadu četiri stotine... hiljadu pet stot...
Sapleo se o palo stablo i ispružio koliko je dug. Slomljena grana
zabila mu se u levu nogu, blizu kuka. Zastenjao je od bola. Ležao je na
mekom šumskom tlu. Nastojao je da povrati dah i čeznuo – to je bio
krajnji, smrtonosni apsurd – za svojom sobom u Institutu. Za sobom u
kojoj je bilo mesta za sve, u kojoj je bilo sve na mestu i u kojoj životinje
neznane veličine nisu jurile između drveća. Čeznuo je za sigurnim
mestom.
„Sigurna je, ali samo do izvesnog trenutka”, prošaptao je i ustao.
Protrljao je novu poderotinu na farmerkama i na koži ispod njih. Makar
nemaju pse, pomislio je. Setio se starog crnobelog zatvorskog filma u
kom dva lancem vezana robijaša beže u slobodu s čoporom pasa za
petama. Ti tipovi bili su u močvari. A tamo ima aligatora.
Vidiš, Luki? Čuo je Kališu. Sve je uredu. Samo nastavi. Drži se prave
linije. Koliko god možeš.
Posle dve hiljade koraka počeo je da traga za svetlima među
drvećem. Uvek ih ima nekoliko, rekla je Morin Ejveriju, ali je žuto
najjače. Postao je nespokojan posle dve i po hiljade koraka. Na tri i po
hiljade bio je siguran da je skrenuo s puta, i to prilično.
To je zbog onog drveta preko kog sam pao, pomislio je. Tog
prokletog drveta. Sigurno sam krenuo na pogrešnu stranu kad sam
ustao. Možda idem ka Kanadi. Umreću u šumi, ako me oni iz Instituta
ne pronađu.
 Ali povratak nije bio moguć (ne bi mogao da se vrati istim putem
čak i da je hteo). Nastavio je da hoda, mašući rukama ispred sebe zbog
grana koje su mogle da mu otvore nove rane. Uvo ga je bolelo.
Prestao je da broji korake oko petohiljaditog, što je značilo da je
prešao više od tri kilometra. I ugledao slab žutonarandžasti sjaj između
drveća. Prvo je pomislio da se radi o halucinaciji ili tački, kojoj će se
ubrzo priključiti čitav roj. Sledećih desetak koraka potisnulo je te brige.
Žutonarandžasto svetio bilo je jasnije. Pridružila su mu se još dva,
znatno slabija izvora svetlosti. To su morala biti električna svetla.
Zaključio je da su ona sjajnija bila natrijumski lukovi, kakvi se
montiraju po parkiralištima. Rolfov otac im je jedne noći, kad ih je
odveo u bioskop. na AMC Sautdejlu, rekao da ta svetla navodno
sprečavaju krađe i provale u vozila.
Obuzela ga je želja da potrči ka njima. Zauzdao ju je. Poslednje što je
hteo bilo je da se saplete o još jedno palo deblo ih da upadne u neku
jarugu i polomi nogu. Pojavilo se mnoštvo svetala, ali on nije skidao
pogled s onog prvog. Veliki medved nije dugo sijao, ali je sad imao
novu, pouzdaniju zvezdu vodilju. Izbio je na obod šume, deset minuta
nakon što ju je opazio. Posle čistine od pedesetak metara uzdizala se
druga žičana ograda, okrunjena bodljikavom žicom. Na svakih desetak
metara bila je bandera sa svetiljkom. Morin je rekla Ejveriju da su na
njima senzori koji se aktiviraju na dodir. Reci Luku da im ne prilazi. To
je bio prilično nepotreban savet.
Iza ograde su bile kućice. Veoma male. Lukov otac bi verovatno
rekao da u njima nema mesta da zavrtiš mačku. Imale su najviše tri, a
verovatno samo dve sobe. Bile su iste. Ejveri je rekao da Morin ovo
naziva selom. Luku su ličile na vojničke kasarne. Kuće su podignute u
blokovima po četiri, s malim travnjakom u centru svakog bloka. U
nekima je bilo svetla, kakva ljudi ostavljaju u kupatilu, da se ne bi
sapleli o nešto ako moraju da ustanu i odu u toalet.
Postojala je samo jedna ulica, koja se završavala pred najvećom
zgradom. Levo i desno od zgrade bila su mala parkirališta puna
automobila i kamioneta. Bilo ih je trideset do četrdeset. Setio se da se
pitao gde osoblje Instituta drži vozila. Sad je znao, iako još nije shvatio
kako se snabdevaju hranom. Natrijumsko svetio na banderi ispred
najveće zgrade obasjavalo je dve pumpe za gorivo. Luk je pomislio da je
to institutska verzija vojne prodavnice.
Shvatio je još nešto. Osoblje je dobijalo odmor – Morin je provela
nedelju dana u Vermontu – ali je većinu vremena provodilo ovde. Živeli
su u ovim skromnim kućicama. Radni raspored se tako udešavao da
dele smeštaj. Sedali su u privatna vozila i odlazili do najbližeg grada,
koji se zvao Denison River Bend, kad bi se uželeli promene.
Meštani su sigurno bili radoznali u pogledu onog što je osoblje
radilo u šumi. Raspitivali su se. Morala je postojati neka priča, neko
zvanično objašnjenje. Nije znao šta bi ona mogla biti (i u ovom
trenutku nije se zanimao za nju), ali je morala biti prilično uverljiva kad
se održala toliko godina.
Kreni duž ograde. Traži šal.
Krenuo je. Ograda i selo bili su mu sleva, a ivica šume zdesna.
Ponovo je morao da se opire želji da žuri, pogotovo otkad se vidljivost
malo poboljšala. Vreme provedeno s Morin moralo je biti kratko, zato
što su mogli probuditi sumnju da razgovor predugo traje i zato što se
Luk bojao da će ih Ejverijevo preterano drpanje za nos odati. Zbog toga
nije znao gde bi šal mogao biti. Bojao se da će ga prevideti.
Ispostavilo se da to nije bio problem. Morin ga je vezala za nisku
granu visokog bora, nedaleko od mesta na kom je ograda skretala
ulevo od šume. Skinuo ga je i vezao oko struka. Nije želeo da ostavi
tako jasan trag onima koji će krenuti za njim. Zapitao se koliko
vremena će proći pre nego što gospođa Sigsbi i Stakhaus doznaju za
bekstvo i shvate ko mu je pomogao. Verovatno ne mnogo.
Reci im sve, Morin, pomislio je. Ne teraj ih da te muče. Zato što će te
mučiti ako im ne kažeš. Prastara si i previše bolesna za rezervoar.
Moćna svetiljka na zgradi koja je mogla biti prodavnica sve više se
udaljavala. Luk je morao da se pažljivo osvrće oko sebe pre nego što je
pronašao stari drum koji je vodio u šumu. Pretpostavljao je da su ga
koristile drvoseče pre mnogo generacija. Njegov početak nije se video
od gustih žbunova borovnice. Zastao je, iako je znao da mora da žuri.
Nabrao je i ubacio u usta pregršt. Bile su slatke. Imale su ukus
spoljašnjeg sveta.
Lako je sledio stari put, čak i u tami. Mnogo šipražja raslo je po
erodiranim rubovima. Korov je rastao iz kolotraga. Bilo je dosta
slomljenih grana na koje je mogao da stane (ili da se saplete), ali nije
mogao da odluta natrag u šumu.
Ponovo je pokušao da broji korake. Odustao je na četiri hiljade. Put
se ponekad dizao, ali se uglavnom spuštao. Nekoliko puta je naišao na
oborena stabla, a jedanput na tako gusto žbunje da se uplašio da se
stari drum završio. Pronašao ga je opet i nastavio kad se probio kroz
gustiš. Nije znao koliko vremena je prošlo. Možda jedan sat, ali
verovatnije dva. Bio je siguran da još nije svanulo. To što je bio sam u
šumi bilo je jezivo, pogotovo za gradsko dete, ali se nadao da još dugo,
dugo neće svanuti. Samo što hoće. Svetlost će se, u ovo doba godine,
pojaviti oko četiri ujutru.
Stigao je do vrha sledećeg uzvišenja i zastao na trenutak, da bi se
odmorio. Radio je to u stojećem položaju. Nije verovao da će zaspati
ako sedne, ali se užasavao te mogućnosti. Adrenalin koji mu je
pomogao da se izmigolji ispod ograde i koji ga je proveo kroz šumu do
sela u potpunosti je izvetrio. Krvarenje iz posekotina na leđima, nozi i
uvetu je prestalo. Ali su ga sve te rane bolele i pekle. Ona na uvetu bila
je daleko najgora. Oprezno ga je dodirnuo. Smesta je povukao prste,
sikćući od bola kroz stisnute zube. Ipak je dodirnuo nepravilni čvor
krvi i krastu.
Osakatio sam se, pomislio je. To uvo nikad više neće biti celo.
„Gadovi su me na to naterali”, prošaptao je. „Oni su me naterali.”
Sagnuo se i dohvatio kolena, pošto nije smeo da sedne. Mnogo puta
je video Morin u tom položaju. Nije mu pomogao s posekotinama od
ograde na leđima, izgrebanim dupetom i osakaćenim uvetom, ali je
malo osvežio umorne mišiće. Uspravio se, spreman da nastavi i zastao.
Čuo je slab zvuk ispred sebe. Šuštanje, slično vetru u borovima, iako na
brežuljku na kom je stajao ništa nije duvalo.
Samo da ne bude halucinacija, pomislio je. Nek bude stvarno.
Posle još pet stotina koraka – izbrojao ih je – bio je siguran da čuje
žubor vode. Staza je bila sve šira i strmija. Na kraju je bila toliko strma
da je morao da hoda postrance, držeći se za granje, da ne bi pao na
dupe. Zastao je kad je drveće s obe strane nestalo. Drveće ovde nije bilo
samo posečeno, već su i panjevi bili povađeni. Napravljena je čistina,
zarasla u žbunje. Iza i ispod nje je bila široka pruga crne svile. Bila je
dovoljno glatka da se u njoj ogledaju zvezde s nebesa. Zamišljao je
drvoseče iz davnina – ljude koji su možda radili u ovim šumama pre
Drugog svetskog rata – kako dovlače debla dovde starim „ford” ili
„internešenel harvester” kamionima, možda i konjske zaprege. Čistina
je bila mesto za istovar. Odavde su gurali debla u reku Denison, koja ih
je nosila nizvodno do pilana.
Spustio se niz poslednju nizbrdicu na bolnim i drhtavim nogama.
Poslednjih sedamdeset metara bilo je najstrmije. Put je vodio sve do
obale. Seo je i počeo da se kliza. Hvatao se za žbunje da bi usporio pad.
Nekako se zaustavio na kamenitoj obali na oko metar iznad vode. Tu je,
baš kao što je Morin obećala, bio pramac starog čamca. Virio je ispod
zelenog šatorskog krila, poprskanog borovim iglicama. Bio je vezan za
panj.
Kako je Morin znala za ovo mesto? Da li joj je neko rekao? Ne bi
mogla da se osloni na posrednu informaciju, zato što je život odbeglog
dečaka zavisio od trošnog plovila. Možda ga je, pre nego što se
razbolela, pronašla u šetnji. Ili je, s nekoliko koleginica – možda
radnicama kafeterije, ženama s kojima je bila u dobrim odnosima –
došla ovamo na izlet iz kvazivojničkog sela, sa sendvičima, koka-
kolama ili bocom vina. To nije bilo važno. Čamac je bio tu.
Ušao je u vodu, koja mu je dopirala do cevanica. Sagnuo se i
zahvatio vodu šakama. Pio ju je. Rečna voda bila je hladna i slađa od
borovnica. Pokušao je da odveže konopac kojim je čamac bio vezan za
stub, kad je utolio žeđ. Čvorovi su bili zamršeni. Vreme je prolazilo. Na
kraju ih je presekao nožem. Desni dlan ponovo mu je prokrvario od tog
napora. Čamac je, da stvar bude gora, smesta pošao nizvodno.
Posegnuo je za njim. Zgrabio je pramac. Povukao ga je nazad. Sad su
mu oba dlana krvarila. Pokušao je da skine šatorsko krilo, ali bi struja
počela da vuče čamac čim bi pustio pramac. Opsovao je sebe zato što
ga prvo nije skinuo. Nije bilo dovoljno zemlje da istera čamac na suvo,
pa je na kraju morao da uradi jedino što je mogao. Zavukao se u čamac
ispod šatorskog krila, koje je zaudaralo na ribu. Našao se u barici vode
u kojoj je bilo nešto ćoškasto. Nežna matica polako je nosila čamac,
krmom napred.
Ovo je avantura, pomislio je Luk. Da, ovo je moja velika avantura.
Uspravio se u sedeći položaj ispod šatorskog krila, koje se podiglo
oko njega. Smrad se pojačao. Gurao ga je i vukao okrvavljenim šakama,
dok nije prešlo preko ivice plovila. Isprva je plivalo pored njega. Ubrzo
je počelo da tone. Ispostavilo se da je ćoškasta stvar na koju je legao
veslo. Izgledalo je relativno novo, za razliku od čamca. Morin je vezala
šal; da li mu je ostavila veslo? Nije verovao da je mogla da prođe starim
drumom za drvoseče, u njenom stanju, da i ne govorimo o spuštanju
niza strminu do obale. Ako je to učinila, u najmanju ruku zavređuje
epsku pesmu u svoju čast. I sve to zato što je potražio neke stvari za nju
na internetu, koje je verovatno mogla da pronađe sama da nije bila
toliko bolesna? Nije mogao da razmišlja, niti da razume takav podvig.
Znao je da je veslo tu i da mora da ga upotrebi, umoran ili ne,
raskrvavljenih šaka ili ne.
Znao je da ga koristi. Bio je dečak iz grada, ali je Minesota zemlja
deset hiljada jezera. Mnogo puta je išao na pecanje s dedom s očeve
strane (koji je voleo da se predstavlja kao „samo još jedna baraba iz
Menkata”). Seo je na centralnu klupu i okrenuo čamac pramcem
nizvodno. Nakon tog postignuća odveslao je do središta reke, koja je na
tom mestu bila široka osamdeset metara. Skinuo je patike. Ostavio ih
je da se suše na zadnjoj klupi. Neko je nešto napisao na njoj izbledelom
crnom bojom. Nagnuo se i pročitao: S. S. Poki. To mu je izmamilo
osmeh. Nagnuo se nazad i oslonio na laktove. Zagledao se u luđački
raspored zvezda i pokušao da ubedi sebe da ovo nije san – da je odista
pobegao.
Odnekud levo iza njega razlegao se dvostruki zov električne sirene.
Okrenuo se i ugledao blistavu svetlost među drvećem. Stigla je do
njegovog čamca i prešla preko njega. Nije video lokomotivu ili voz koji
se oglasio, bilo je previše drveća, ali je čuo tutnjavu vagona i oštro
škripanje čeličnih točkova po šinama. To ga je konačno ubedilo. Ovo
nije nikakva nepojmljivo detaljna fantazija koja se dešava u njegovom
umu, dok spava u krevetu Zapadnog krila. Tamo je pravi voz koji
verovatno hita ka Denison River Bendu. Ovo je pravi čamac, koji klizi
prema jugu, sporom i divnom rekom. Iznad njega su prave zvezde.
Sigsbini poslušnici poći će za njim, naravno, ali...
„Nikad neću otići u Zadnju polovinu. Nikada Spustio je šaku pored
natpisa S. S. Poki. Raširio je prste i gledao kako se sićušni talasići gube
u mraku iza čamca. Radio je to i ranije u dedinom malom
aluminijumskom ribolovačkom skifu, s bučnim dvotaktnim motorom.
Ali nikada – ni u četvrtoj godini, kad mu je sve bilo novo i čudesno –
nije bio ovoliko zanesen vodenim brazdama. Suočio se s otkrovenjem
da čovek mora da bude utamničen da bi u potpunosti pojmio slobodu.
„Umreću, ali im neću dozvoliti da me vrate.”
Shvatio je da je to tačno i da do toga može doći, ali da još nije. Luk
Elis podigao je vlažne, izranjavljene šake u noć. Zaplakao je, dok je
slobodni vazduh strujao oko njega.

22

Zadremao je na klupi u središtu čamca, s bradom na grudima, rukama

među nogama i s bosim stopalima u barici na dnu čamca. I možda bi
još spavao dok ga je Poki nosio pored sledeće stanice na neverovatnom
hodočašću, da nije bilo još jednog piska železničke sirene. Ova se nije
oglašavala s rečne obale, već ispred i iznad njega. I bila je mnogo
bučnija. Nije bila usamljeni zvižduk već imperativno UAAA, koje je
prenulo Luka iz sna tako naglo da je zamalo pao preko krme. Podigao je
ruke u instinktivnom odbrambenom gestu. Znao je da patetično
izgleda dok to radi. Sirena je utihnula. Začuo je metalnu škripu i
tutnjavu. Uhvatio se za ivice čamca, koje su se sužavale na pramcu i
pogledao ispred sebe, raširenih očiju. Bio je siguran da će biti
pregažen.
Još nije svanulo, ali su se tragovi svetlosti pojavljivali na nebu.
Znatno šira reka se presijavala. Teretni voz je, četiri stotine metara
nizvodno, polako prelazio reku. Luk je video natpise Nju Ingland land
ekspres i Masačusets Red na vagonima. Video je nekoliko vagona s
automobilima i cisterne. Na jednoj cisterni pisalo je Kanadijan klingas,
a na drugoj Virdžins jutil-eks. Podigao je ruku dok je prolazio ispod
mosta, da bi se odbranio od gara koji je padao odozgo. Nekoliko većih
grudvi palo je u vodu, levo i desno od plovila.
Zgrabio je veslo i krenuo ka desnoj obali, na kojoj je ugledao
nekoliko zgrada u žalosnom stanju, zatarabljenih prozora, pored kojih
je stražario zarđali i odavno napušteni kran. Obala je bila puna papira,
starih guma i praznih konzervi. Voz ispod kog je prošao bio je na toj
strani. Još je usporavao, škripao i lupao. Vik Destin, otac njegovog
prijatelja Rolfa, rekao je da nema prljavijeg i bučnijeg sredstva za
transport od železnice. Izgovorio je to sa zadovoljstvom, umesto
gađenjem, što nije iznenadilo dečake. Znali su da je gospodin Destin
veoma zagrejan za vozove.
Luk je zamalo iscrpao Morinina uputstva. Tragao je za stepenicama.
Crvenim. Ne zaista crvenim, rekao mu je Ejveri. Ne više. Rekla je da su
danas više ružičaste. I jedva da su bile i to, kad ih je opazio, samo pet
minuta posle prolaska ispod mosta. Stepenici su bili uglavnom sivi,
iako je nešto ružičastocrvene boje ostalo na stubovima. Dizale su se s
ivice vode do vrha pedesetak metara udaljenog nasipa. Veslao je ka
njima. Kobilica njegovog brodića udarila je u onaj odmah ispod
površine.
Polako se iskrcao. Osećao se kao starac. Hteo je da pokuša da
podigne S. S. Poki. Dovoljno rđe sljuštilo se sa stubova s obe strane
stepenica da zaključi da su i drugi to radili, verovatno ribari – ali je
ostatak užeta na pramcu izgledao prekratak za takav poduhvat.
Pustio je čamac. Gledao je kako se udaljava, kako ga struja grabi.
Video je i svoje patike, s čarapama, na zadnjoj klupi čamca. Spustio se
na kolena na stepenik pod vodom i uspeo da uhvati čamac u poslednji
čas. Pomerao ga je ka sebi, prebacujući ruku preko ruke, dok nije bio u
stanju da uhvati patike. Promrmljao je „Hvala ti, Poki”, pre nego što ga
je pustio niz vodu.
Popeo se uz nekoliko stepenica i seo da bi obuo patike. Lepo su se
osušile, ali je on bio sav mokar. Smejao se, uprkos bolu na izgrebanim
leđima. Počeo je da se penje nekad crvenim stepenicama. Povremeno
bi zastao da odmori noge. Morinin šal – na jutarnjem svetlu video je da
je purpuran – odvezao mu se sa struka. Hteo je da ga baci, ali ga je
ponovo zavezao. Nije znao kako bi ga mogli slediti ovako daleko, ali je
najbliži grad bio logično odredište. Nije hteo da ostavi trag koji bi
mogli pronaći makar i slučajno. Sem toga, šal mu je zbog nečeg bio
bitan. Bio je... tragao je za reči koja bi makar približno opisala osećanje.
Nije ga smatrao donosiocem sreće, već talismanom. Bio je bitan zato
što je pripadao njoj, njegovoj spasiteljki.
Sunce je izvirilo iznad horizonta kad se uspeo uz stepenice.
Osvetljavalo je izukrštane železničke šine. Teretni voz ispod kog je
prošao zaustavio se u Denison River Bendu. Lokomotiva koja ga je
dovezla polako se udaljavala. Jarkožuta manevarka prišla je zadnjem
delu voza. Uskoro će ga povući ka ranžirnoj stanici, u kojoj se vozovi
rasturaju i nanovo sklapaju.
U školi Broderik nisu se proučavale finese železničkog transporta.
Nastavni kadar više se zanimao za ezoteričnije predmete poput
napredne matematike, klimatologije i novije engleske poezije. Znanje o
železnici preneo mu je Vik Destin, zaluđenik za tu oblast i ponositi
vlasnik velikog „lajonel” voza, montiranog u podrumu, njegovom
muškom zabranu. Luk i Rolf proveli su brojne sate u tom prostoru kao
voljni sledbenici. Rolf je voleo da pušta vozove igračke; podaci o
pravim vozovima nisu ga mnogo zanimali. Luk je voleo i jedno i drugo.
Da je Vik Destin bio kolekcionar poštanskih marka, Luk bi s jednakim
zanimanjem posmatrao njegove iskorake u filateliju. To mu je bilo u
krvi. Pretpostavljao je da ga je to činilo malčice jezivim (povremeno bi
presreo pogled Alisije Destin, koji je ukazivao na to osećanje), ali je sad
bio beskrajno zahvalan gospodinu Destinu na prenesenom znanju.
Morin pak nije znala gotovo ništa o vozovima. Znala je da Denison
River Bend ima stanicu. Mislila je da vozovi koji kroz nju prolaze idu na
svakojaka mesta, ali nije znala o kakvim se mestima radi.
„Mislila je da možeš da se ukrcaš na teretni voz, ako dotle stigneš”,
rekao je Ejveri.
Pa, stigao je. Ukrcavanje na teretni voz bilo je druga priča. Gledao je
kako se to radi u filmovima. Izgledalo je lako, ali je većina filmova puna
teškog sranja. Možda je bolje otići na ono što liči na centar grada u ovoj
severnjačkoj selendri, pronaći policijsku stanicu, ako je ima, ili pozvati
Državnu policiju ako je nema. Samo kako da ih pozove? Nije imao
mobilni. Telefonske govornice bile su vrsta u nestajanju. I šta će ubaciti
u otvor za kovanice, ako je pronađe? Žeton iz Instituta? Pretpostavljao
je da može da pozove 911 za džabe, ali da li bi to bio pravi potez? Nešto
mu je govorilo da ne bi.
Dan je prebrzo svitao za njegov ukus, dok je oklevao. Nervozno je
potezao šal svezan oko pojasa. Pozivanje ili odlazak u policiju ovako
blizu Institutu imalo je svojih mana. Nazirao ih je uprkos strahu i
iscrpljenosti. Policija će ubrzo saznati da su mu roditelji mrtvi, ubijeni i
da je on najverovatniji počinitelj tog zločina. Sam Denison River Bend
bio je manjkav izbor. Gradovi postoje samo zahvaljujući prilivu novca,
dolara neophodnih za njihov opstanak. A odakle je poticao novac za
opstanak Denison River Benda? Nije mogao stizati od železnice, čije
operacije su bile uglavnom automatizovane. I nije dolazio iz zgrada u
jadnom stanju koji je video. Možda su nekad bile fabrike, ah nisu više. S
druge strane, tamo negde, u šumi je bila neka ustanova („Vladina
posla”, govorili bi meštani, mudro klimajući glavom u berbernici ili na
gradskom trgu), a ljudi koji u njoj rade imaju para. Dolaze u grad, ne
samo kao gosti Odmetničke zemlje, u kojoj sviraju loši bendovi. Donose
dolare. Institut je možda doprinosio gradskim finansijama. Možda su
finansirali sređivanje gradske kuće, sportskog centra ili davali novac za
održavanje drumova. Sve što bi ugrozilo te pare bilo bi posmatrano sa
skepticizmom i nezadovoljstvom. Ko mu je garantovao da gradski
zvaničnici ne dobijaju novac od Instituta da bi ga obezbedili od
radoznalosti pogrešnih ljudi. Je li to paranoično razmišljanje? Možda
jeste. A možda i nije.
Jedva je čekao da otkrije istinu o gospođi Sigsbi i njenim
poslušnicima, ali je mislio da je najbolja, najsigurnija taktika da se što
brže i što više udalji od Instituta.
Manevarka je gurala gomilu teretnih vagona uz brdo koje su
železničari zvali grba. Na verandi administrativne zgrade bile su dve
stolice za ljuljanje. Na jednoj od njih sedeo je muškarac u farmerkama i
jarkocrvenim gumenim čizmama. Čitao je novine i pio kafu. Spustio je
novine u stranu i potrčao niza stepenice kad se oglasila sirena
manevarke. Zastao je da mahne kolegi u staklenoj kabini na čeličnim
štabovima. Ovaj je odmahnuo. To je bio operater ranžirnice. Čovek u
crvenim čizmama bio je vadilac klinova.
Rolfov otac je tužnim glasom govorio o američkom železničkom
transportu na samrti. Luk je sad video na šta je mislio. Šine su vodile u
svim pravcima, ali je izgledalo da je samo četiri ili pet u upotrebi.
Ostale su se jedva videle od rđe i korova. Na nekima je bilo vagona i
otvorenih teretnih kola. Luk ih je koristio kao zaklon, u napredovanju
ka administrativnoj zgradi. Video je tablu sa štipaljkom na ekseru na
jednom stubu verande. Hteo je da pročita ono što piše na njoj. Nadao
se da je to današnji vozni red.
Čučao je iza napuštenog vagona, nedaleko od tornja. Gledao je kako
čovek u crvenim čizmama žuri ka ranžirnoj stanici. Novopridošli
teretni voz bio je u njenom središtu. Sva železničareva pažnja bila je
usmerena na njega. Ako neko bude video Luka, pomisliće da je klinac
samo zaluđenik za vozove, kao gospodin Destin. Naravno, večina dece,
ma koliko volela vozove, nije dolazila na ranžirnu stanicu u pola šest
ujutru da ih gleda. To je posebno važilo za decu mokru od rečne vode, s
gadno unakaženim uvetom.
Nije imao izbora. Morao je da vidi šta piše na tabli sa štipaljkom.
Gospodin Crvene Čizme zakoračio je napred kad se prvi vagon u
redu polako zakotrljao kraj njega. Cimnuo je klin koji ga je spajao sa
sledećim. Vagon, s crvenim belim i plavim natpisom – PROIZVODI
DRŽAVE MEJN – otkotrljao se nizbrdo, povučen gravitacijom. Brzinu su
mu kontrolisali radarski usporivači. Operator u tornju povukao je
polugu. PROIZVODI DRŽAVE MEJN upravljen je na četvrti kolosek. Luk
je obišao vagon i krenuo ka kancelarijama, s rukama u džepovima.
Laknulo mu je tek kad je stigao ispod tornja, van operaterovog
vidokruga, iako je mislio da operater, ako dobro radi svoj posao, gleda
na šine i nigde drugde.
Sledeći vagon, cisterna, poslat je na treći kolosek. I dva vagona s
automobilima poslata su na isti kolosek. Sudarali su se, drmali i
kotrljali. „Lajonel” vozovi Vika Destina bili su prilično tihi, ali je ovo
mesto odzvanjalo od moćnih zvukova. Luk je pretpostavio da su sve
kuće na razdaljini manjoj od kilometar i po od ranžirne stanice izložene
snažnom audio-zagađenju. Možda su se ljudi navikli, pomislio je. Nije
mogao da poveruje u to dok nije pomislio na decu koja žive u Institutu
– jedu obilne obroke, piju kulere, puše cigarete, gluvare na igralištu i
trče noću po hodnicima, urlajući. Zaključio je da možeš da se navikneš
na bilo šta. To je bila užasna misao.
Stigao je do verande ispred kancelarije, dalje od pogleda operatera
u tornju. Čovek u crvenim čizmama bio mu je okrenut leđima. Luk je
mislio da se neće okrenuti. „Ko izgubi koncentraciju na takvom poslu,
na dobrom je putu da izgubi ruku”, jednom im je rekao gospodin
Destin.
Kompjuterski izveštaj na tabli sa štipaljkom nije sadržao mnogo
podataka. Pored koloseka 2 i 5 stajale su samo dve reči NEMA
SAOBRAĆAJA. S koloseka 1 je u pet po podne polazio voz za Nju
Brunsvik, Kanada – od njega nije mogao imati velike vajde. S koloseka 4
je kretao voz za Berlington i Montreal, u pola tri po podne. To je bilo
bolje, ali nedovoljno dobro. Gotovo sigurno će se naći u velikoj nevolji
ako ne krene do pola tri. Kolosek 3, na koji je čovek u crvenim čizmama
slao Nju Ingland land ekspres, koji je Luk video kako prolazi iznad reke,
delovao je obećavajuće. Vreme posle kog upravnik stanice (makar
načelno) neće prihvatati više tereta za voz 4297 – bilo je devet ujutru.
Devedesetsedmica je u deset ujutru kretala iz Denison River Benda za
Portland, Portsmut i Starbridž. Poslednji grad bio je najmanje petsto
kilometara daleko, možda i mnogo dalje.
Luk se povukao do napuštenog vagona. Gledao je kako se vagoni
kotrljaju niz brdo po raznim šinama. Neki će postati deo vozova koji će
krenuti tog dana, drugi će čekati na stanici dok nekom ne zatrebaju.
Vadilac klinova obavio je svoj posao. Popeo se uz stepenice da
popriča s vozačem manevarke. Pridružio im se operater iz staklene
kabine. Smejali su se. Taj smeh je dospeo do Luka, po nepomičnom
jutarnjem vazduhu. Dopao mu se. Čuo je mnogo smeha odraslih ljudi u
sobi za odmor na C-nivo Instituta, ali mu je uvek zvučao zlokobno,
poput smeha orka u Tolkinovoj pripovesti. Ovaj je dolazio od ljudi koji
nikad nisu zatočili gomilu dece, niti su ih zaranjali u rezervoar s
vodom. To je bio smeh ljudi koji nisu nosili specijalni omamljivač zvani
zap-štap.
Vozač je pružio kesu. Vadilac klinova ju je uzeo i sišao. Kad je
manevarka polako krenula niz brdo, vadilac klinova i operater uzeli su
po jednu krofnu iz kese. Bile su velike, poprskane šećerom i verovatno
punjene džemom. Luku je stomak zakrčao.
Dva železničara sedela su na tremu u stolicama za ljuljanje i jela
krofne. Luk je, u međuvremenu, usmerio pažnju na vagone koji su
čekali na trećem koloseku. Bilo ih je dvanaest. Polovina je bila
zatvorena. To verovatno nije bio čitav voz za Masačusets. U dvorištu za
transfer bilo je još pedeset vagona, koji bi im se mogli pridružiti.
U međuvremenu je kamion šesnaestotočkaš ušao u ranžirnu
stanicu i prešao preko nekoliko šina da bi stigao do teretnih kola s
oznakom PROIZVODI DRŽAVE MEJN. Pratilo ga je vozilo s radnicima.
Nekoliko ljudi je izašlo iz njega i počelo da utovaruje burad s vagona u
kamion. Luk je čuo da govore španski. Uhvatio je pokoju reč. Jedno
bure se prevrnulo. Krompir se prosuo iz njega. Čulo se mnogo
dobronamernog smeha. Usledila je kratka bitka krompirima. Luk je
čeznutljivo posmatrao.
Operater i vadilac klinova posmatrali su bitku krompirima iz
stolića za ljuljanje na verandi. Ušli su u zgradu. Kamion je otišao, pun
krompira za Mekdonalds ili Burger king. Sledilo ga je vozilo s
radnicima. Stanica je opustela, ali ne zadugo. Možda će biti još
utovarivanja i istovarivanja. Vozač manevarke možda će dodati još
vagona teretnom vozu koji će krenuti u deset ujutru.
Luk je odlučio da reskira. Napustio je zaklon vagona i potrčao nazad
kad je video da vozač manevarke ide uz brdo, s telefonom na uvetu.
Zaustavio se. Luk se uplašio da je viđen, ali je čovek samo završavao
razgovor. Stavio je telefon u džep kombinezona i prošao pored vagona
iza kog se Luk krio, ne pogledavši ga. Popeo se na verandu i ušao u
zgradu.
Luk nije oklevao. Ovog puta nije kasao. Zašprintao je niz brdo
punom snagom, zanemarujući bol u leđima i umorne noge. Preskakao
je šine i skretnice i obilazio senzore brzine. Među vagonima koji su
čekali vožnju pravcem Portland-Portsmut-Starbridž bio je i crveni s
natpisom SAUTVEJ EKSPRES. Reč je bila jedva vidljiva ispod godinama
taloženih grafita. Bio je prljav i neupadljiv, ali je imao jednu
nezaobilaznu prednost: klizna vrata nisu bila sasvim zatvorena. Možda
je bilo dovoljno mesta za prolaz mršavog očajnog dečaka.
Luk je dohvatio rđom pokrivenu ručku. Popeo se na vagon. Procep
je bio dovoljno širok. Bio je širi od onog koji je iskopao ispod žičane
ograde Instituta. Činilo mu se da je odonda prošlo mnogo vremena, da
se to zbilo u drugom životu.
U vagonu je zatekao zbrku koja ga je podsetila na tavan tetke Lejsi,
iako su njene stvari bile stare, a ove nove. Levo su bile kosilice za travu,
trimeri, testere, kutije s automobilskim delovima i vanbrodskim
motorima. Desno je bio nameštaj, u kutijama, ali je većina bila umotana
u zaštitnu plastiku. Video je piramidu lampi, zamotanih u plastiku s
mehurićima i vezanih lepljivom trakom u grupe po tri. Bilo je stolica,
stolova, dvoseda i kauča. Prišao je kauču pored delimično otvorenih
vrata i pročitao račun prilepljen za plastični omot. Kauč (i verovatno
ostatak nameštaja) putuju do Starbridža, Masačusets, u Bender i Bouen
prodavnicu lepog nameštaja.
Luk se osmehnuo. Voz 97 možda će ostati bez nekih vagona u
Portlandu i Portsmutu, ali će ovaj ići do kraja. Sreća ga nije napustila.
„Neko tamo gore me voli”, prošaptao je. Setio se da su mu roditelji
mrtvi i pomislio: Ali ne preterano.
Odgurnuo je nešto kutija za Bender i Bouen, u zadnjem delu vagona.
Obradovao se kad je video gomilu prekrivača za nameštaj. Mirisali su
neprijatno, ali se nisu osećali na buđ. Upuzao je u procep i vratio kutije
na mesto, koliko god je mogao.
Konačno je bio na relativno bezbednom mestu, s gomilom mekih
prekrivača za ležanje. Bio je iscrpljen – ne samo od noćnog bekstva već
i od dana bez mnogo odmora, prožetih sve većim strahom, koji su mu
prethodili. Ali još nije smeo da zaspi. Jednom je zadremao, ali je čuo
zvuk manevarke. Sautvej ekspres vagon trznuo se i pokrenuo. Ustao je i
provirio kroz delimično otvorena vrata. Video je da prolazi stanicom.
Zamalo što nije pao kad se vagon naglo zaustavio. Čuo je metalni
zveket i pretpostavio da je vagon spojen s drugim.
U sledećih sat vremena bilo je još udaraca i trzaja. Još vagona
dodavano je onom što će uskoro postati teretni voz 4297. Krenuće ka
jugu Nove Engleske, dalje od Instituta.
Dalje, pomislio je Luk. Dalje, dalje, dalje.
Nekoliko puta čuo je razgovor. Jednom iz velike blizine, ali je bilo
previše buke da bi razabrao reči. Slušao je i grickao već izgrizene
nokte. Šta ako govore o njemu? Setio se manevriste s mobilnim. Šta
ako je Morin progovorila? Šta ako je njegov nestanak otkriven? Šta ako
je neko od poslušnika gospođe Sigsbi – najverovatnije Stakhaus –
pozvao stanicu i naložio operateru da pretraži sve vagone? Da li će, ako
se to desilo, pretraga početi s vagonima koji imaju odškrinuta vrata?
Da li meda kaki u šumi?
Glasovi su utihnuli i iščezli. Udarci i trzaji su se nastavili, dok je
4297 dobijao na težini i dužini. Vozila su dolazila i odlazila. Ponekad bi
se čula sirena. Luk bi skočio kad god bi se oglasila. Đavolski je želeo da
zna koliko ima sati. Mogao je samo da čeka.
Udarci i trzaji prestali su posle čitave večnosti. Ništa se nije desilo.
Luk je počeo da tone u novi dremež. Gotovo da je zaspao kad se začuo
najjači tresak. Poleteo je u stranu. Usledila je pauza. Voz je ponovo
krenuo.
Iskobeljao se iz skloništa i prišao delimično otvorenim vratima.
Pogledao je napolje, na vreme da vidi kako prolazi pored zeleno
okrečene administrativne zgrade. Operater i vadilac klinova sedeli su u
stolicama za ljuljanje, s novinama u rukama. Voz 4297 tutnjao je preko
poslednje raskrsnice. Prošao je pored skupine napuštenih zgrada,
zakorovljenog igrališta, đubrišta i nekoliko praznih placeva. Prošao je
pored parkirališta s prikolicama i pored dece koja su se igrala.
Luk je, nekoliko minuta kasnije, video centar Denison River Benda:
prodavnice, ulične svetiljke, parking, trotoare, benzinsku pumpu i
prljavi beli kamionet koji je čekao da voz prođe. Ove stvari bile su
jednako čudesne kao pogled na zvezde iznad reke. Pobegao je. Nije bilo
tehničara, poslužitelja, aparata koji su davali deci piće i cigarete u
zamenu za žetone. Uhvatio se za zidove vagona i pomerio noge kad je
voz blago skrenuo. Bio je previše umoran da ih podigne, tako da je to
bio jadni pobednički ples. Bio je jadan, ali pobednički.

23

Iscrpljenost ga je pritisla čim je grad nestao iz vida, a voz zašao u

duboku šumu. Činilo mu se da je sahranjen pod lavinom. Na jedvite
jade se zavukao iza kutija. Prvo je ležao na leđima, što mu je bio
najdraži položaj za spavanje. Prevrnuo se na stomak kad su posekotine
na lopaticama i guzovima počele da negoduju. Smesta je zaspao.
Prespavao je zaustavljanje u Portlandu i Portsmutu, iako se voz trzao
kad god su vagoni skidani i dodavani kompoziciji 4297. Još je spavao
kad je voz stao u Starbridžu. Probudio se tek kad su se vrata njegovog
vagona bučno otvorila i kad se unutrašnjost ispunila vrelim suncem
kasnog julskog popodneva.
Dva čoveka ušla su unutra i počela da utovaruju nameštaj u kamion,
pored otvorenih vrata vagona – prvo kauče, zatim lampe, pa stolice.
Ubrzo će stići do kutija. Luk će biti otkriven. U suprotnom uglu bilo je
mnogo motora i kosačica. Mogao je da se sakrije iza njih, ali će ga videti
ako se pomeri.
Prišao mu je jedan od radnika na utovaru. Bio je dovoljno blizu da
Luk oseti njegov losion posle brijanja, kad je neko spolja uzviknuo:
„Hej, momci, nešto je zapelo s promenom lokomotive. Zastoj neće dugo
trajati, ali imate vremena za kafu ako želite.”
„Imamo li vremena za pivo?”, pitao je čovek koji je trebalo da vidi
Luka na njegovom krevetu od prekrivača, u naredne tri sekunde.
Ove reći bile su pozdravljene smehom. Radnici su otišli. Luk se
izvukao iz skloništa i othramao do vrata na ukočenim, bolnim nogama.
Video je kako trojica ljudi obilaze kamion i idu ka staničnoj zgradi.
Građevina, četiri puta veća od one u Denison River Bendu, nije bila
zelene, već crvene boje. Na tabli ispred nje pisalo je STARBRIŽ
MASAČUSETS.
Hteo je da šmugne kroz procep između vagona i kamiona, ali je ova
stanica bila puna radnika (i radnica), koji su išli tamo-ovamo, peške ili
u vozilima. Videće ga i ispitati. Znao je da neće moći da ponudi
uverljivu priču, u ovakvom stanju. Jedva da je bio svestan gladi i bolnog
uveta. Silna potreba za snom potisnula je te probleme u drugi plan.
Možda će ovaj vagon biti skrajnut na sporedni kolosek kad se nameštaj
istovari. Sačekaće da padne mrak i pronaći najbližu policijsku stanicu.
Dotad će možda biti u stanju da govori, a da ne zvuči kao luđak. Ili ne
sasvim. Možda mu neće poverovati, ali je bio siguran da će mu dati
nešto da jede, i nešto „tilenola” za bolno uvo. Ispričaće im za roditelje.
To mu je bio glavni adut. Taj podatak mogli su da potvrde. Vratiće ga za
Mineapolis. To će biti dobro, iako bi to značilo boravak u nekoj
ustanovi za decu, u kojoj će biti brava na vratima, ali neće biti
rezervoara.
Masačusets je bio sjajno polazište. Imao je sreće što je dovde stigao,
ali je bio previše blizu Institutu. Mineapolis je, s druge strane, bio dom.
Poznavao je ljude. Gospodin Destin bi mu mogao poverovati. Ili
gospodin Grir, u Broderiku. Ili...
Niko drugi nije mu padao na pamet. Bio je previše umoran. Pokušaji
da razmišlja nalikovali su gledanju kroz zamašćeni prozor. Spustio se
na kolena i otpuzao u dalji desni ćošak vagona Sautvej ekspresa. Virio
je između dva motokultivatora, čekajući da se ljudi iz kamiona vrate i
završe istovar nameštaja, namenjenog Bender i Bouenu. Možda će ga
naći, pomislio je. Oni su muškarci, a oni vole sve što ima veze s
motorima.
Možda će hteti da pogledaju velike kosilice ili trimere. Može im
pasti na pamet da provere snagu vanbrodskih motora – koji su u
sanducima, ali su svi podaci na računima. Čekaće, načiniće se što
manjim, sa nadom da će se njegova sreća – već rastegnuta do pucanja –
rastegnuti još malo. I zaspaće, ako ga ne nađu.
Samo što za njega nije bilo čekanja ili gledanja. Polegao je na jednu
ruku i zaspao za nekoliko minuta. Spavao je kad su se radnici vratili i
završili s istovarom. Spavao je kad se jedan od njih sagnuo da pogleda
„džon dir” motokultivator, samo metar i dvadeset centimetara od
šćućurenog dečaka, izgubljenog za svet. Spavao je kad su otišli i kad je
jedan radnik zatvorio vrata Sautveja, ovog puta do kraja. Prespavao je
lupanje i trzanje zbog novih vagona, pridodatih kompoziciji. Blago se
promeškoljio kad je nova lokomotiva zamenila 4297.
Dvanaestogodišnji izmučeni, povređeni i prestrašeni begunac čvrsto je
spavao.
Voz 4297 imao je ograničenje od četrdeset vagona. Vik Destin
prepoznao bi novu lokomotivu, GEAC6000CW. Broj 6000 označavao je
konjske snage. To je bila jedna od najmoćnijih dizel-lokomotiva u
Americi, kadra da povuče voz duži od kilometar i po. Voz 9956 krenuo
je na jugoistok iz Starbridža, a zatim pravo na jug. Vukao je sedamdeset
vagona.
Lukov vagon sad je bio gotovo prazan. Biće gotovo prazan dok se
9956 ne zaustavi u Ričmondu, Virdžinija, u kom će u njega biti
utovarano dvadeset „koler” kućnih generatora. Većina njih će otići u
Vilmington, ali dva – i svi aparati sa malim motorima i spravicama iza
kojih je Luk spavao – otići će u Fromijevu prodavnicu i servis malih
motora u gradiću Dupre, u Južnoj Karolini. Voz 9956 tamo se
zaustavljao tri puta nedeljno.
Veliki događaji okreću se na malim šarkama.
 PAKAO ČEKA

Gospođa Sigsbi proučavala je dosijee i BDNF nivoe dva deteta koja će

uskoro stići u Institut, dok je voz 4297 napuštao Portsmut, Nju
Hempšir, na putu za Starbridž. Jedno je bilo muško, a drugo žensko.
Desetogodišnji dečak iz Su Sent Marija imao je samo 80 na BDNF skali.
Četrnaestogodišnja devojčica iz Čikaga imala je 86. U dosijeu je pisalo
da je autistična. Pravice probleme osoblju i drugim rezidentima. Ali 86
je bila izuzetna vrednost.
BDNF je bio skraćenica za neurotrofni moždani faktor. Gospođa
Sigsbi je znala veoma malo o njegovoj hemijskoj strukturi, to je bio
domen doktora Hendriksa, ali je razumela najhitnije. BDNF je, kao BMR,
nivo bazalnog metabolizma, bio skala. Merio je nivo rasta i opstanka
neurona u čitavom telu, a naročito u mozgu.
Malobrojni ljudi s visokim BDNF-om, manje od pet procenata
stanovništva, bili su najsrećniji na svetu. Hendriks je rekao da su ono
što je bog hteo da dobije kad je stvorio ljudska bića. Retko su se
suočavali s gubitkom pamćenja, depresijom ili neuropatskim bolom.
Retko su patili od gojaznosti ili ekstremne neuhranjenosti koja je
upropaštavala anoreksične i bulimične ljude. Dobro su se uklapali u
društvo (devojka koja će doći bila je retki izuzetak), bili su skloni
izbegavanju, umesto upadanju u nevolje (Nik Vilholm je bio jedan od
retkih izuzetaka), nisu bili podložni neurozama poput opsesivno-
kompulsivnog poremećaja i bili su veoma vešti govornici. Retko ih je
bolela glava i gotovo nikad nisu patili od migrene. Njihov holesterol
ostajao je nizak, ma šta da su jeli. Naginjali su potprosečnim i slabim
ciklusima sna, ali su to korigovali dremanjem, umesto konzumiranjem
pilula za spavanje.
 BDNF nije bio krhak, ah je mogao biti oštećen, ponekad na
katastrofalan način. Najčešći uzrok bio je ono što je Hendriks zvao
hroničnom traumatičnom encefalopatijom, skraćeno CTE. Ona se,
koliko je gospođi Sigsbi bilo poznato, svodila na stari dobri potres
mozga izazvan udarcem u glavu. Prosečan BDNF bio je 60 jedinica po
mililitru. Kod igrača američkog fudbala sa igračkim stažem od deset i
više godina bio je na nivou od 35, a ponekad i 20 jedinica. BDNF se
polako smanjivao naporedo s normalnim starenjem, a mnogo brže kod
onih koji pate od Alchajmera. Ništa od tog nije bilo važno za gospođu
Sigsbi, koja je bila zadužena samo za rezultate. A oni su bili dobri.
Njoj, Institutu i onima koji su ga finansirali i držali u tajnosti od
1955. godine bilo je važno što deca s visokim BDNF nivoima imaju
izvesne psihičke sposobnosti, koje su bile deo paketa: TK, TP ili (u
retkim slučajevima) kombinaciju obe. Deca ponekad nisu znala za te
sposobnosti, zato što su obično bile latentne. Ona koja su znala –
obično snažni TP-ovi kao Ejveri Dikson – ponekad su mogla da ih
koriste kad im se to činilo uputnim, ali su ih uglavnom ignorisala.
Gotovo sva novorođenčad testirana je da bi se odredio nivo BDNF-
a. Deca poput onih čije dosijee je gospođa Sigsbi čitala označavana su,
praćena i konačno otimana. Njihove psihičke sposobnosti niskog nivoa
unapređivane su i pojačavane. Doktor Hendriks je tvrdio da se talenti
mogu proširiti, da se TK mogao dodati TP-u i obrnuto, iako takvo
širenje ni na koji način nije uticalo na misiju Instituta – njegov razlog
postojanja. Povremeni uspesi koje bi ostvario sa ružičastima koje je
dobijao za eksperimentisanje nikad nisu uzimani u obzir. Bila je
sigurna da je Donki Kong duboko žalio zbog toga, iako je znao da mu
objavljivanje rezultata u bilo kom medicinskom časopisu ne bi donelo
Nobelovu nagradu, već doživotnu robiju.
Čula je oprezno kucanje na vratima. Rozalinda je provirila u
kancelariju, izgledala je snebivljivo. „Žao mi je što vas uznemiravam,
gospođo, ali Fred Klark želi da vas vidi. Izgleda...”
„Podseti me. Ko je Fred Klark?” Gospođa Sigsbi skinula je naočari za
čitanje i protrljala nos.
„Domar.”
„Saznaj šta hoće, pa ćeš mi kasnije reći. Ako je neki miš ponovo
pregrizao kablove, to može da sačeka. Imam posla.”
„Kaže da je važno. Veoma je uzbuđen.”
Gospođa Sigsbi je s uzdahom zatvorila dosije. Odložila ga je u fioku.
„U redu, pošalji ga ovamo. Nadam se da ima dobre vesti.”
 Nisu bile dobre. Bile su loše. Veoma loše.

Gospođa Sigsbi je prepoznala Klarka. Mnogo puta videla ga je u

hodnicima, kako gura metlu ili maše zogerom, ali ga nikad nije videla u
ovakvom izdanju. Bio je smrtno bled. Kosa mu je bila razbarušena, kao
da je trljao ili čupao. Usne su mu se grčile.
„U čemu je problem? Izgledaš kao da si video duha.”
„Morate da dođete, gospođo Sigsbi. Morate da vidite.”
„Šta da vidim?”
Odmahnuo je glavom i ponovio. „Morate da dođete.”
Koračala je za njim po stazi između administrativne i
rezidencijalne zgrade. Dva puta je pitala Klarka o kakvom se problemu
radi dok su se približavali Zapadnom krilu, ali je on samo odmahivao
glavom i ponavljao da mora da vidi. Nelagodnost je počela da potiskuje
nezadovoljstvo što je prekinuta u radu. Da nije neko dete? Da nije neki
test pošao naopako, kao s Krosom? Sigurno nije. Da je problem vezan s
nekim detetom, otkrio bi ga poslužitelj, tehničar ili neki doktor, a ne
domar.
Dečak s velikim stomakom, koji se prelivao ispod aljkavo zataknute
košulje, zurio je u komad papira koji je visio s kvake zatvorenih vrata,
na pola puta u hodniku uglavnom napuštenog Zapadnog krila. Video je
kako gospođa Sigsbi dolazi. Izraz mu se namah promenio. Izgledao je
uznemireno. Po njenom mišljenju baš je tako trebalo da izgleda.
„Vipl, zar ne?”
„Tako je.”
„Šta si rekao?”
Stivi je žvakao donju usnu dok je razmišljao. „Da, gospođo Sigsbi.”
„To je bolje. A sad se gubi. Pronađi neku zanimaciju, ako te ne
testiraju.”
„Važi. Htedoh reći, da, gospođo Sigsbi.”
Stivi je otišao, ogledajući se preko ramena. Gospođa Sigsbi to nije
videla. Posmatrala je komad papira nataknut na kvaku. Na njemu je bio
natpis NE ULAZI, verovatno ispisan olovkom, pričvršćenom za džep
Klarkove košulje.
 „Zaključao bih je da sam imao ključ”, rekao je Fred.
Domari su imali ključeve za brojne ormane sa zalihama na Amivou,
kao i od aparata za prodaju, da bi mogli da ih napune, ali ne i od soba.
One su retko zaključavane, izuzev kad bi neki loš glumac izveo neku
glupost i bio kažnjen jednodnevnim pritvorom. Domari nisu imali
kartice za lift. Morali su da pronađu poslužitelja ili tehničara i da se
voze s njim, ako su hteli da se spuste na neki od donjih nivoa.
Klark je rekao: „Debeli dečak doživeo je najveći šok u životu, ako je
ušao unutra.”
Gospođa Sigsbi je ćutke otvorila vrata i ugledala praznu sobu – bez
slika ili postera na zidu. Na krevetu je bio samo goli madrac. Nije se
razlikovala od bilo koje sobe u rezidencijalnom krilu poslednjih deset
ili više godina, nakon slabljenja nekad znatno snažnijeg priliva dece s
visokim BDNF-om. Doktor Hendriks je tvrdio da je visoki nivo BDNF-a
rezultat razvoja ljudskog genoma, kao kod izvesnih ljudskih osobina
poput oštrijeg vida i sluha. Ili sposobnost da se mrda ušima. Ova
poslednja je mogla biti šala. Čovek nikad nije načisto s Donki Kongom.
Okrenula se prema Fredu.
„U kupatilu je. Zatvorio sam vrata, za svaki slučaj.”
Gospođa Sigsbi ih je otvorila. Skamenila se na nekoliko sekundi.
Videla je mnogo toga na dužnosti starešine Instituta, samoubistvo
rezidenta i još dva pokušaja samoubistva, ali nikad nije videla
samoubistvo radnika.
Spremačica (sigurno se radilo o njoj, zbog smeđe uniforme) obesila
se o tuš, koji bi se slomio pod težinom krupnije osobe – onog dečaka
Vipla, kog je malopre oterala. Crno i podnadulo lice zurilo je u gospođu
Sigsbi. Jezik joj je virio iz usta, kao da je htela da im se naruga u
samrtnom času. Na zidu je bila oproštajna poruka, napisana
neujednačenim slovima.
„To je Morin”, rekao je Fred tihim glasom. Izvadio je krpu ili
maramicu iz zadnjeg džepa radnih pantalona i obrisao usne. „Morin
Alvorson. Ona...”
Gospođa Sigsbi se probila kroz led šoka i pogledala preko ramena.
Vrata prema hodniku bila su otvorena. „Zatvori ih.”
„Ona...”
„Zatvori ta vrata...”
Domar je poslušao. Gospođa Sigsbi opipala je prednji desni džep
kostima. Bio je prazan. Sranje, pomislila je. Sranje, sranje, sranje.
Zaboravila je da ponese radio, ali ko je mogao znati da će se susresti s
ovako nečim?
„Idi u moju kancelariju. Reci Rozalindi da ti da moj voki-toki. Donesi
ga ovamo.”
„Vaš...”
„Umukni.” Okrenula se prema njemu. Stisla je usne. Fred je
uzmakao za korak, suočen s njenim izbečenim očima. Pomislio je da je
poludela. „Kreči iz ovih stopa. I da nikom nisi rekao ni reč.”
„Razumem.”
Izašao je i zatvorio vrata za sobom. Gospođa Sigsbi sela je na goli
madrac. Zagledala se u ženu koja je visila s tuša. Gledala je i poruku
napisanu karminom, koji je ležao na podu, pored klozetske šolje.
PAKAO ČEKA. BIĆU U ODBORU ZA DOČEK.

Stakhaus je bio u selu Instituta. Zvučao je pospano kad je odgovorio na

poziv. Pretpostavila je da je prošle noći zaglavio u Odmetničkoj zemlji,
verovatno u braon odelu, ali nije trošila vreme na pitanja. Rekla mu je
da odmah dođe u Zapadno krilo. Znače u koju sobu; domar će stajati
ispred njenih vrata.
Hendriks i Evans bili su na C-nivou. Obavljali su testove. Gospođa
Sigsbi rekla im je da prekinu posao i da pošalju subjekte u
rezidencijalni deo. Oba doktora neophodna su u Zapadnom krilu.
Hendriks, koji je i u najboljim trenucima znao da bude izuzetno
iritantan, hteo je da zna zašto. Rekla mu je da umukne i dođe.
Stakhaus je prvi stigao. Doktori su došli odmah posle njega.
„Džime”, Stakhaus se obratio Evansu kad je osmotrio situaciju.
„Podigni je, da bi se uže olabavilo.”
Evans je obuhvatio mrtvu ženu oko struka – na trenutak je izgledalo
kao da plešu. Podigao ju je. Stakhaus je počeo da petlja oko čvora ispod
njene vilice.
„Požuri” rekao je Evans. „Ukenjala se.”
„Siguran sam da si imao posla s gorim mirisima”, rekao je Stakhaus.
„Još malo... čekaj... u redu, razvezao sam ga.”
Podigao je omču iznad glave mrtve žene (opsovao je tiho kad mu je
mlitava ruka pala na zadnji deo vrata). Odneo ju je do dušeka. Omča je
ostavila tamnu modricu oko vrata. Četvorka je ćutke posmatrala.
Trevor Stakhaus je sa sto osamdeset sedam centimetara bio visok, ali
ga je Hendriks nadvisivao za najmanje deset centimetara. Gospođa
Sigsbi je između njih ličila na patuljka.
Stakhaus se zagledao u gospođu Sigsbi, podignutih obrva. Ćutke mu
je uzvratila pogled.
Na stolu pored kreveta bila je smeđa boca pilula. Doktor Hendriks
ju je podigao i prodrmao. „Oksi. Četrdeset miligrama. Nije najveća
doza, ali je vrlo jaka. Recept je za devedeset tableta. Ostale su samo tri.
Pretpostavljam da nećemo raditi autopsi...”
Pogodio si, pomislio je Stakhaus.
„... ali, ako bismo je radili, otkrili bismo da je najveći broj njih
popijen pre namicanja omče oko vrata.”
„Što je smrtonosna količina pilula”, rekao je Evans. „Ova žena nema
više od pedeset kilograma. Očigledno je da išijas nije bio njen najveći
zdravstveni problem, ma šta ona govorila. Ne bi mogla da radi još
dugo, stoga je...”
„Odlučila da digne ruku na sebe”, Hendriks je završio rečenicu.
Stakhaus je posmatrao poruku na zidu. „Pakao čeka”, glasno je
razmišljao. „To bi se moglo nazvati razumnom pretpostavkom, s
obzirom na ono što ovde radimo.”
Gospođa Sigsbi, nesklona vulgarnom izražavanju, rekla je: „Nemoj
da sereš.”
Stakhaus je slegnuo ramenima. Ćelava glava blistala mu je ispod
svetiljke, kao da je premazana voskom. „Mislio sam na neupućene, na
one koje ne znaju šta radimo. To nije važno. Ovo je jednostavna priča.
Smrtno bolesna žena odlučila je da se ubije.” Pokazao je na zid. „Nakon
što je priznala svoju i našu krivicu.”
Zaključak je imao smisla, ali se gospođi Sigsbi nije dopadao.
Alvorsonova je u poslednjem obraćanju svetu možda priznala krivicu,
ali je u tom činu bilo nečeg trijumfalnog.
„Nedavno je bila na nedelju dana dugom odmoru”, oglasio se domar
Fred. Gospođa Sigsbi nije ni znala da je još tu. Neko je trebao da ga
udalji. To je bila ona. „Otišla je u Vermont. Verovatno je tamo dobila
pilule.”
„Hvala”, rekao je Stakhaus. „To je bio šerlokovski doprinos. Nego,
zar nema podova za metenje?”
„I kućišta za kamere koja vape za čišćenjem”, brecnula se gospođa
Sigsbi. „Prošle nedelje tražila sam da se to uradi. Neću da tražim
ponovo.”
„Da, gospođo.”
„Da nisi ni zucnuo o ovom, gospodine Klark.”
„Neću, gospođo. Naravno da neću.”
„Kremacija?”, pitao je Stakhaus kad je domar otišao.
„Da. Dva poslužitelja odneće je do lifta dok su rezidenti na ručku. „A
to će biti”, gospođa Sigsbi je pogledala na sat, „za manje od sata.”
„Ima li problema?”, rekao je Stakhaus. „Pored skrivanja ovog
događaja od rezidenata, naravno? Pitam, zato što tvoj izraz upućuje na
postojanje problema.”
Gospođa Sigsbi pogledala je na reći napisane na pločicama kupatila,
pa na crno lice i isplaženi jezik mrtve žene. Okrenula im je leđa.
Obratila se doktorima. „Hoću da izađete. Moram da nasamo
porazgovaram s gospodinom Stakhausom.”
Hendriks i Evans izmenjali su poglede i izašli.

„Bila je tvoj cinkaroš. Da li je to problem?”

„Bila je naš cinkaroš, Trevore, ali da, to je problem. Ih bi mogao
biti.”
Morin Alvorson je pre godinu dana – ne, pre će biti pre šesnaest
meseci, dok je još bilo snega na tlu – ugovorila sastanak s gospođom
Sigsbi na kom je zatražila posao koji bi joj omogućio veću zaradu.
Gospođa Sigsbi je već godinu dana razmišljala o jednom projektu, ali
nije znala kako da ga pokrene. Pitala je Alvorsonovu da li bi mogla da joj
dostavlja podatke do kojih dođe u kontaktima s decom. Prihvatila je.
Pokazala je izvestan nivo lukavstva, predloživši priču o nekoliko
tobože mrtvih zona, na kojima mikrofoni nisu radili, ili su slabo
funkcionisali.
Stakhaus je slegnuo ramenima. „Većinom je donosila govorkanja.
Koji dečak je noćivao s kojom devojčicom, ko je napisao TONI SISA na
stolu kafeterije, takve stvari.” Nastavio je posle kraće pauze.
„Pretpostavljam da je cinkarenje povećalo teret krivice.”
„Bila je udata”, rekla je gospođa Sigsbi, „ali nema burmu na ruci.
Koliko znamo o njenom životu u Vermontu?”
 „Ne mogu da se setim, ali podaci su u njenom dosijeu. Rado ću ga
pogledati.”
Gospođa Sigsbi razmišljala je o tome i shvatila koliko malo zna o
Morin Alvorson. Da, znala je da je udata, zato što je videla da nosi
burmu. Da, bila je vojni penzioner, kao i mnogo radnika Instituta. Da,
znala je da je njen dom u Vermontu. Ali je to bilo manje-više sve. Kako
je to dozvolila, ako ju je zadužila za špijuniranje rezidenata? To sad,
nakon njene smrti, možda nije važno, ali ju je nagnalo da se seti kako je
ostavila voki-toki u kancelariji, zato što je pretpostavila da domar diže
buku ni oko čega. Setila se i prašnjavih kućišta za kamere, sporih
kompjutera i malog broja nekvalitetnih ljudi koji se brinu o njima,
čestog kvarenja hrane u kafeteriji, miševa koji grizu kablove i aljkavih
izveštaja o prismotri, pogotovo u noćnoj smeni od jedanaest uveče do
sedam ujutru, dok rezidenti spavaju.
Razmišljala je o nemarnosti.
„Džulija? Rekao sam da ću...”
„Čula sam te. Nisam gluva. Ko radi na nadzoru?”
Stakhaus je pogledao na sat. „Verovatno niko. Podne je. Deca su u
sobama ili su posvećena uobičajenim razbibrigama.”
To je tvoja pretpostavka, pomislila je, a šta je majka nemarnosti,
ako nije pretpostavka? Institut radi duže od šezdeset godina, bez
ijednog curenja. Nikad nije imala razlog (ne dok je ona bila glavna) da
koristi specijalni telefon, onaj koji su zvali nulti, za nešto izuzev
rutinskih izveštaja. Ukratko, dosad nije bilo nijednog problema, koji
nije mogao da se reši u kući.
U Bendu su kružile glasine, naravno. Najčešća je bila da je ustanova
u šumama baza za nuklearne projektile. Ili da je postrojenje povezano s
hemijskim ili bakteriološkim ratom. Jedna glasina, koja je bila bliža
istini, govorila je o vladinoj eksperimentalnoj stanici. Glasine su bile
dobre, zato što su u suštini bile samonastale dezinformacije.
Sve je u redu, govorila je sebi. Sve je onako kako bi trebalo da bude.
Samoubistvo bolešću rastrojene spremačice samo je džomba na putu, i
to manja. Ipak je ukazivala na veće... pa, ne probleme, bilo bi preterano
nazvati ih tim imenom, ali sigurno se radilo o brigama. I neke su bile
njena odgovornost. U prvim danima njenog službovanja, kućišta za
kamere ne bi bila prašnjava, niti bi napustila kancelariju bez voki-
tokija. U tim danima znala bi mnogo više o ženi koja cinkari rezidente.
Razmišljala je o entropiji. Tendenciji za opuštanjem dok sve ide
kako treba.
 Tendenciji ka pretpostavkama.
„Gospođo Sigsbi? Džulija? Imaš li naređenja za mene?”
Vratila se u ovde i sada. „Da. Želim da znam sve o njoj, i hoću da
neko što pre ode u sobu za nadzor, ako u njoj nema nikoga. Mislim na
Džerija.” Džeri Simonds bio je jedan od dvojice kompjuterskih
tehničara, najstručniji za održavanje zastarele opreme.
„Džeri je na odmoru”, rekao je Stakhaus. „Peca u Nasauu.”
„Endi, u tom slučaju.”
Stakhaus je odmahnuo glavom. „Felouz je u selu. Video sam ga kako
izlazi iz radnje.”
„Prokletstvo, trebalo bi da bude ovde. Zik, u tom slučaju. Zik Grk. On
je i ranije radio nadzor, zar ne?”
„Mislim da jeste”, rekao je Stakhaus. Ponovo. Neodređenost,
Hipoteza. Pretpostavka.
Prašnjava kućišta kamera. Prljave podne daske. Opušteni razgovori
na B-nivou. Prazna soba za nadzor.
Gospođa Sigsbi se tu i tada odlučila na velike promene, pre nego što
drveće počne da menja boju, a lišće da opada. Samoubistvo
Alvorsonove će, ako ništa drugo, poslužiti kao poziv na uzbunu. Nije
volela da razgovara s muškarcem na drugom kraju nultog telefona.
Uvek bi osetila blagu jezu kad bi čula šuškanje u njegovom glasu (nikad
Sigsbi, uvek Tigbi), ali to mora biti učinjeno. Napisaće izveštaj. Imali su
ljude po čitavoj zemlji. Imali su privatni avion na raspolaganju. Osoblje
je bilo dobro plaćeno. Neki poslovi donosili su brojne beneficije. Ova
ustanova je, uprkos svemu tome, sve više nalikovala prodavnici sve za
jedan dolar u opustelom tržnom centru na pragu zatvaranja. To je luda
situacija, koja mora da se promeni. I promeniće se.
Rekla je: „Naloži Ziku da proveri lokatore. Nek se uveri da su svi
štićenici prisutni i na broju. Naročito sam zainteresovana za Luka Elisa
i Ejverija Diksona. Mnogo je pričala s njima.”
„Znamo šta su pričali, to nije bilo bogzna šta.”
„Samo uradi ono što sam ti rekla.”
„Iz ovih stopa. U međuvremenu bi bilo dobro da se opustiš.”
Pokazao je na leš pocrnelog lica i drsko isplaženog jezika. „I da sagledaš
situaciju u perspektivi. Ovo je bila veoma bolesna žena koja je znala da
joj se približava gnusan kraj i koja je želela da ga izbegne.”
„Proveri rezidente, Trevore. Opustiću se tek ako svi budu na svojim
mestima, tek tada ću se opustiti.”
Samo što se to neće desiti. Bilo je previše opuštanja.
 5

Vratila se u kancelariju i rekla Rozalindi da ne želi da je iko uznemirava,

izuzev Stakhausa ib Zika Ionidisa, koji je bio u sobi za nadzor na D-
nivou. Sedela je za svojim stolom i gledala ekran kompjutera. Na njemu
je bila bela peščana plaža na Sijesta Kiju. Govorila je ljudima da planira
da na njoj provede penzionerske dane. Nije u to verovala. Očekivala je
da će umreti u šumi, u kućici u selu, a najverovatnije za ovim stolom.
Dva njoj najdraža pisca, Tomas Hardi i Radjard Kipling, umrla su za
svojim radnim stolovima – zašto ne bi i ona? Institut je postao njen
život. To joj nije smetalo.
Isto se moglo reći za većinu osoblja. Nekad su bili vojnici, radnici
obezbeđenja, pripadnici privatnih vojski poput Blekvotera i Tomahavk
globala ili čuvari reda i zakona. Deni Vilijams i Mišel Robertson iz
Rubin-crvenog tima bili su FBI-jevci. Institut je postao njihov život,
iako to nije bio kad su regrutovani i došli ovamo. Deo toga je imao veze
s načinom života koji je postao tako blizak da je nalikovao snu. Institut
je bio kao mala vojna baza; u selu je bila radnja u kojoj su kupovali širok
izbor proizvoda po niskim cenama i benzin za automobile i kamionete.
Plaćali su devedeset centi za galon običnog i dolar i pet centi za
visokooktanski. Gospođa Sigsbi je službovala u Vazduhoplovnoj bazi
Ramštajn u Nemačkoj. Denison River Bend podsećao ju je – u mnogo
manjoj razmeri – na Kajzerslautern, koji je pokatkad posećivala da bi se
oslobodila teskobe. Ramštajn je imao sve, čak i bioskop i Džoni Rokets,
ali čovek ponekad poželi da promeni sredinu. Isto važi i za ovo mesto.
Ah uvek se vraćaju, pomislila je, gledajući peščanu plažu koju je
nekad posetila, ali na kojoj nikad neće živeti. Uvek se vraćaju, i ne
govore, bez obzira na sve prisutniju aljkavost. Na tom planu nije bilo
nikakve aljkavosti, zato što će nam biti suđeno ako ljudi doznaju šta
ovde radimo, za stotine uništene dece. A taj proces završiće se
desetinama smrtnih kazni. Sleduje nam igla kao Timotiju Makveju.
To je bila mračna strana novčića. Svetla strana bila je jednostavna:
sve osoblje, od često iritantnog ali nesumnjivo kompetentnog doktora
Dena Donki Kong Hendriksa i doktora Hekla i Džekla u Zadnjoj
polovini, pa do domara, shvatalo je da u svojim rukama drži ni manje ni
više nego sudbinu čitavog sveta. Ne samo opstanak ljudske vrste već
opstanak planete. Znalo je da nema granice u onom što će učiniti za
ostvarenje tih ciljeva. Niko ko je u potpunosti spoznao rad Instituta
nije ga smatrao monstruoznim.
Život je ovde bio dobar – dovoljno dobar, pogotovo za muškarce i
žene koji su grizli pesak na Bliskom istoku i gledali saborce kako leže
raznetih nogu ili prosutih creva po usranim domorodačkim selima.
Imali su odmor. Mogli su da odu kući i provedu vreme s porodicom,
ako su je imali (veliki broj zaposlenih nije je imao). Naravno, nisu
mogli da razgovaraju s njima o poslu. Žene, muževi, deca, posle
izvesnog vremena shvatili bi da je bitan posao, a ne oni. Zato što ih je
zaposedao. Njihov život sveo bi se na Institut, selo i gradić Denison
River Bend, s tri bara, od kojih se u jednom svirao kantri. Burme su
najčešće skidane kad bi se to shvatilo, baš kao što je uradila
Alvorsonova.
Gospođa Sigsbi je otključala najnižu fioku radnog stola i izvadila
telefon koji je ličio na one koje su nosili timovi za ekstrakciju. Bio je
veliki i nezgrapan, kao izbeglica iz vremena magnetofonskih traka, u
kom su CD-ovi i mobilni telefoni tek počeli da se pojavljuju u radnjama
elektronike. Ponekad je nazivan zelenim telefonom, zbog svoje boje, a
češće nultim, zato što nije imao ekran, niti brojčanik, samo tri mala
bela kruga.
Pozvaću ga, pomislila je. Možda će pozdraviti moje dalekovido
razmišljanje i čestitati na inicijativi. Možda će proceniti da zazirem od
senki i da je vreme da razmisle o zameni. Poziv, bilo kako bilo, mora
biti obavljen. Dužnost zove, i trebalo je da se oglasi ranije.
„Ali ne danas”, promrmljala je.
Ne, ne danas, ne dok se ne pobrine za Alvorsonovu (dok je se ne
otarasi). Možda ne sutradan ili čak ove nedelje. Imala je veoma
ambiciozne planove. Prvo će sve staviti na papir. To će joj omogućiti
da, kad pozove, bude krajnje sažeta i precizna. Najvažnije je da, ako
odista želi da se posluži nultim, bude spremna da pruži koncizan
odgovor kad joj muškarac na drugoj strani kaže: Halo, gospođo Tigbi,
kako mogu da vam pomognem?
To nije isto što i odugovlačenje, govorila je sebi. Ni u kom slučaju. I
ne želim da nikome pravim probleme, ali...
Njen interkom se oglasio. „Zik vas zove, gospođice Sigsbi. Na trećoj
liniji.”
Podigla je telefon. „Šta imaš da mi kažeš, Ionidise?”
„Prisutnost je savršena”, rekao je. „Dvadeset osam lokatora odašilje
signale u Zadnjoj polovini. U Prednjoj polovini dvoje dece je u salonu,
šestoro je na igralištu, a petoro u svojim sobama.”
„Vrlo dobro. Hvala ti.”
„Nema na čemu, gospođo.”
Ustala je. osećala se nešto bolje, iako nije mogla da kaže zašto.
Naravno da su svi rezidenti na broju. Šta je mislila, da su neki otišli u
Diznilend?
Bilo je vreme da se posveti drugim obavezama.

Domar Fred odgurao je kolica pozajmljena iz kuhinje kafeterije do

vrata sobe u kojoj je Morin Alvorson oduzela sebi život, kad su svi
rezidenti otišli na ručak. Fred i Stakhaus umotali su je u zeleno
šatorsko krilo i zajedno gurali niz hodnik. Iz pravca kafeterije dopirala
je buka dostojna životinja na hranilištu, ali je ovde sve bilo pusto, iako
je neko ostavio plišanog medu na podu ispred lifta. Zurio je u tavanicu
staklastim očima. Fred ga je ljutito šutnuo.
Stakhaus ga je prekorno pogledao. „Navlačiš baksuz na sebe,
čoveče. Ta igračka teši neko dete.”
Fred je počeo da gura kolica u kabinu kad su se vrata otvorila.
Stakhaus ga je, nimalo nežno, odgurnuo nazad. „Tvoje usluge od ovog
trenutka više nisu potrebne. Podigni tog plišanog medu pa ga ostavi u
salonu ili u kantini, gde će ga vlasnik pronaći posle ručka. A zatim počni
da čistiš jebena kućišta za kamere.” Pokazao je na ono najbliže i ugurao
kolica u lift. Podigao je karticu ka čitaču.
Fred Klark počastio ga je srednjim prstom kad su se vrata zatvorila.
Ali naređenja su naređenja. Očistiće kućišta. Jednog dana.

Gospođa Sigsbi čekala je Stakhausa na F-nivou. Ovde dole je bilo

hladno. Navukla je džemper preko bluze. Klimnula mu je. Stakhaus je
otpozdravio na isti način i gurnuo kolica u tunel između Prednje i
Zadnje polovine. Imao je betonski pod, krive zidove od cigle i
fluorescentnu rasvetu. Nekoliko svetiljki je treptalo stvarajući
atmosferu sličnu onoj iz horor filma. Nekoliko svetiljki je crklo. Neko je
zalepio nalepnicu Nju Ingland Patriotsa na zid.
Još nemarnosti, pomislila je. Još promaje.
Na vratima Zadnje polovine pisalo je SAMO ZAPOSLENI SA
DOZVOLOM. Gospođa Sigsbi otvorila ih je karticom. Iza njih je bio još
jedan lift. Kratko putovanje nagore dovelo ih je do salona za nijansu
boljeg od tunela koji je vodio do Zadnje polovine. Hekl – pravo ime
doktor Everet Halas – čekao ih je. Široko se smešio i neprestano
dodirivao ugao usana. Podsećao je gospođu Sigsbi na opsesivno
potezanje nosa onog dečaka Diksona. Samo što je Dikson bio dete, a
Halas pedesetogodišnjak. Rad u Zadnjoj polovini uzimao je danak, kao i
rad u okruženju s niskom radijacijom.
„Zdravo, gospođo Sigsbi! Zdravo, direktore obezbeđenja Stakhause!
Baš mi je drago što vas vidim! Trebalo bi češće da se viđamo! Žao mi je
zbog događaja koji vas je ovamo doveo!” Sagnuo se i potapšao
šatorsko krilo ispod kog je bila Morin Alvorson. Dodirnuo je ugao
usana, kao da je tamo bubuljica koju samo on vidi ili oseća. „U
najboljim godinama, i tako dalje.”
„U žurbi smo”, rekao je Stakhaus. Gospođa Sigsbi je to protumačila
kao želju da se što pre ode odavde. Slagala se s tim. Na ovom mestu
radi se pravi posao. Obavljali su ga doktori heroji Hekl i Džekl (pravo
ime Džoan Džejms), ali to nije činilo boravak u Zadnjoj polovini nimalo
ugodnijim. U njoj je vladala veoma neprijatna atmosfera. Imala je
utisak da je usred električnog polja niskog nivoa.
„Da, naravno, morate da žurite, vaš posao nikad se ne završava,
točkovi unutar točkova, male muve grizu velike. Poznato mi je. Sledite
me.”
Izašli su iz salona s ružnim stolicama, jednako ružnom sofom i
starim ravnim ekranom i ušli u hodnik s debelim plavim tepihom. Bio
je tu zato što deca u Zadnjoj polovini ponekad padaju i povređuju
dragocene glavice. Točkovi kolica ostavljali su tragove na tepihu.
Hodnik je nalikovao onom s rezidencijalnog nivoa Prednje polovine,
izuzev brava na zatvorenim vratima. Gospođa Sigsbi čula je lupanje i
prigušene krike iza jednih od njih „Pustite me napolje!” i „Makar mi
dajte jebeni aspirin”!
„Ajris Stanhoup”, rekao je Held. „Bojim se da se danas ne oseća
najbolje. S druge strane, nekoliko pridošlica drži se zapanjujuće dobro.
Znate, večeras puštamo film. Sutra je vatromet.” Zakikotao se i
dodirnuo ugao usana. Gospođu Sigsbi je na groteskan način podsećao
na Širli Templ.
Prešla je rukom preko kose da bi se uverila da je na svom mestu.
Bila je, naravno. Ono što je osećala – tiho zujanje na goloj koži i
vibriranje očnih jabučica u dupljama – nije bila reakcija na elektricitet.
Prošli su pored sale za projekciju sa desetak mekih fotelja. Kališa,
Benson, Nik Vilholm i Džordž Ajls sedeli su u prvom redu. Nosili su
crvene i plave potkošulje. Bensonova je sisala slatku cigaretu; Vilholm
je pušio pravu. Vazduh oko njegove glave bio je pun sivog dima. Ajls je
trljao slepoočnice. Bensonova i Ajls okrenuli su se ka njima dok su
prolazili s teretom uvijenim u šatorsko krilo; Vilholm je nastavio da
zuri u prazni filmski ekran. Ta usijana glava se u međuvremenu
ohladila, sa zadovoljstvom je pomislila gospođa Sigsbi.
Kafeterija je bila iza projekcione sale, na drugom kraju hodnika. Bila
je mnogo manja od one u Prednjoj polovini. Ovde je uvek bilo više dece,
ali im je apetit opadao u srazmeri s dužinom boravka. Gospođa Sigsbi
je pretpostavila da bi se to moglo nazvati ironijom. Troje dece bilo je u
njoj. Dvoje je kusalo nešto što je ličilo na ovsenu kašu, a treće –
devojčica od dvanaest godina – sedela je s punom činijom ispred sebe.
Ozarila se kad ih je videla kako prolaze s kolicima.
„Zdravo! Šta to gurate? Je li to mrtvac? Jeste, zar ne? Da li se zvala
Moris? To je čudno ime za devojku. Možda je Morin. Mogu li da je
vidim? Jesu li joj oči otvorene?”
„To je Dona”, rekao je Held. „Ignorišite je. Večeras će gledati film, ali
će prilično brzo nastaviti put. Možda krajem nedelje. Otići će tamo gde
je trava zelenija, i tako dalje. Znate.”
Gospođa Sigsbi je znala. Postojala je Prednja polovina i Zadnja
polovina... i postojala je zadnja polovina Zadnje polovine. Poslednja
stanica. Ponovo je spustila ruku na kosu. Još je tu. Naravno da jeste.
Setila se tricikla koji je imala kao dete i tople mokraće u gaćama dok se
vozila po prilaznom putu. Setila se pokidanih pertli. Setila se prvog
automobila...
„Bio je ’valijum’!”, vrisnula je devojčica po imenu Dona. Skočila je i
prevrnula stolicu. Ostalo dvoje dece tupo je odmerilo. Jednom je
ovsena kaša curila niz bradu. „Plimut valijum, znam to! O bože, hoću da
idem kući! O bože, učini da bol u glavi prestane!”
Dvojica poslužitelja u crvenim uniformama su se pojavila... gospođa
Sigsbi nije znala odakle su iskrsli, niti je marila. Uhvatili su devojčicu za
ruke.
„Tako je, odvedite je u sobu”, rekao je Held. „Bez pilula. Potrebna
nam je večeras.”
Dona Gibson, koja je debla tajne s Kališom u Prednjoj polovini,
počela je da vrišti i da se otima. Poslužitelji su je odveli. Patike su joj se
vukle po tepihu. Fragmentarne misli u glavi gospođe Sigsbi izbledele
su i sasvim nestale. Zujanje na koži i u plombama je opstalo. Nije
prestajalo, kao zujanje fluorescentnih svetiljki u hodniku.
„Jesi li dobro?”, pitao je Stakhaus.
„Jesam.” Samo me vodi odavde.
„I ja ga osećam. Ako ti je to neka uteha.”
Nije bila. „Trevore, možeš li mi objasniti zašto tela za krematorijum
moraju biti gurana kroz životni prostor ove dece?”
„Tone pasulja su u Pasuljgradu”, odgovorio je Stakhaus.
„Šta?”, pitala je gospođa Sigsbi. „Šta si rekao?”
Stakhaus je zavrteo glavom, kao da nastoji da izbistri misli. „Žao mi
je. Ta misao mi se pojavila u glavi...”
„Da, da”, rekao je Halas. „Danas u vazduhu ima mnogo... pa, da li da
ih nazovem nefokusiranih poruka?”
„Znam šta je to bilo”, rekao je Stakhaus. „Morao sam da to kažem, to
je sve. Osećaj je kao...”
„Gušenje hranom”, rekao je doktor Halas, ravnodušnim glasom.
„Odgovor na vaše pitanje, gospođo Sigsbi je... niko ne zna.” Dodirnuo je
ugao usana.
Samo me vodi odavde, ponovo je pomislila. „Gde je doktorka
Džejms, doktore Halas?”
„U svojim odajama. Bojim se da se danas ne oseća dobro. Ali šalje
vam pozdrave. Nada se da ste dobro, zdravi kao dren, i tako dalje.”
Osmehnuo se i ponovo izveo onaj gest u stilu Širli Templ – zar nisam
sladak?

Kališa je uzela cigaretu iz Nikijevih ruku, u projekcionoj sali. Povukla je

poslednji dim, bacila je na pod i zgazila. Spustila je ruku na njegovo
rame. „Nije ti dobro?”
„Bilo mi je i gore.”
„Biće ti bolje od filma.”
„Hoće. Ali uvek postoji sutra. Sad znam zašto je tata bio tako gadan
kad je bio mamuran. Kako si ti, Sa?”
„Dobro sam.” I bila je, izuzev blagog damaranja iznad levog oka.
Noćas će se povući. Sutra će se vratiti, i neće biti blago. Sutra će to biti
bol, u poređenju s kojim će mamurluci Nikijevog tate (i pokatkad
njenih roditelja) izgledati kao izležavanje na suncu. Biće uporan, kao da
je neki demonski vilenjak zatočen u njenoj glavi i udara o zidove
lobanje da bi se izbavio. Znala je da i od tog zla postoji gore. Nikijeve
glavobolje bile su gore, Ajrisine još gore. I bol je sve duže trajao.
Džordž je imao sreće; dosad nije osetio gotovo nikakav bol, uprkos
snažnoj TK. Rekao je da se javlja u slepoočnicama i na potiljku. Ali to će
se pogoršati. Uvek je tako bilo, makar do konačnog prestanka. A tada?
Odeljenje A. Brujanje. Zujanje. Zadnja polovina Zadnje polovine. Kališa
se još nije radovala tome. Ideja da će biti izbrisana kao osoba još ju je
užasavala, ali to će se promeniti. Ajris je već dotle stigla. Najveći deo
vremena ličila je na zombija iz serije Okružen mrtvima. Helen Sims je u
priličnoj meri artikulisala Kališina osećanja o Odeljenju A kad je rekla
da je sve bolje od Štazi svetala i vrišteće glavobolje koja ne prestaje.
Džordž se nagnuo napred. Posmatrao ju je preko Nika, blistavim
očima, koje su još bile relativno pošteđene bola. „Pobegao je”,
prošaptao je. „Usredsredite se na to. I izdržite.”
„Hoćemo”, rekla je Kališa. „Hoćemo li, Nik?”
„Pokušaćemo”, rekao je Nik. Uspeo je da se osmehne. „Iako je ideja
da će tip koji je tako grozan u amerikancu, kao Luki Elis, dovesti
konjicu, prilično optimistična.”
„Možda je loš u amerikancu, ali je dobar u šahu”, rekao je Džordž.
„Ne otpisuj ga.”
Jedan od poslužitelja u crvenoj uniformi pojavio se na otvorenim
vratima projekcione sale. Poslužitelji u Prednjoj polovini imah su
pločice s imenima, ali ovde nisu. Ovde dole svi su izgledali isto. I ovde
nije bilo tehničara, samo dva doktora iz Zadnje polovine i ponekad
doktora Hendriksa: Hekl, Džekl i Donki Kong. Strašni trio. „Slobodno
vreme je isteklo. Vratite se u vaše sobe ako nećete da jedete.”
Stari Niki možda bi poručio nabildovanom glupaku da se jebe. Novi
je samo ustao. Zateturao se i uhvatio za naslon fotelje da bi održao
ravnotežu. Kališino srce je pucalo kad bi ga videlo u tom izdanju. Ono
što mu je oduzeto na mnogo načina bilo je gore od ubistva. Na mnogo
načina. „Hajde”, rekla je. „Ići ćemo zajedno. Je l’ tako, Džordžu?”
„Pa”, rekao je Džordž. „Planirao sam da danas po podne gledam
Dečake iz Džerzija, ali ako baš insistiraš.”
Evo nas, tri sjebana musketara, pomislila je Kališa.
Zujanje je u hodniku bilo mnogo jače. Da, znala je da je Luk pobegao.
Ejveri joj je rekao, i to je bilo dobro. Samozadovoljna kopilad nije ni
znala da je otišao, što je bilo još bolje. Ali nada je kopnela, zbog
glavobolja. Čekali ste da se vrate, čak i kad bi prestale, što je situaciju
činilo još gorom. A zujanje iz Odeljenja A obesmišljavalo je svaku nadu,
što je bilo grozno. Nikad se nije osećala ovako usamljeno i teskobno.
Ali moram da izdržim koliko god mogu, pomislila je. Moram da
izdržim, bez obzira na ono što nam rade svetlima i prokletim
filmovima. Moram da se držim svog uma.
Polako su išli hodnikom, pod budnim okom poslužitelja. Nisu se
kretali kao deca, već kao invalidi. Ili stari ljudi koji provode poslednje
dane u jezivom staračkom domu.

Gospođa Sigsbi i Stakhaus su, pod vodstvom doktora Evereta Halasa,

prošli pored zatvorenih vrata označenih kao Odeljenje A. Stakhaus je
gurao kolica. Iza tih vrata nisu dopirali povici ili krici, ali se osećaj
boravka u električnom polju pojačao. Prelazio je njenom kožom kao
nevidljive mišje nožice. I Stakhaus je to osećao. Trljao je glatku ćelu,
rukom koja nije gurala improvizovana mrtvačka nosila.
„Mene uvek podseća na paučinu”, rekao je. Obratio se Heklu: „Ti ne
osećaš?”
„Navikao sam se”, rekao je i dodirnuo ugao usana. „To je proces
asimilacije.” Ućutao se. „Ne, to nije prava reč. Akumulacije. Ili
aklimatizacije? Moglo bi biti i jedno i drugo.”
Gospođa Sigsbi setila se nečeg. „Doktore Halase, kad je vaš
rođendan? Sećate li se?”
„Devetog septembra. I znam šta mislite.” Osvrnuo se preko ramena,
na vrata s crvenim natpisom Odeljenje A. Zatim je pogledao gospođu
Sigsbi. „Dobro sam.”
 „Deveti septembar”, rekla je. „To znači da ste... Vaga?”
„Vodolija”, rekao je Hekl. Pogledao je kao da hoće da joj kaže Nećete
me tako lako namagarčiti, moja damo. „Kad je Mesec u sedmoj kući, a
Merkur poravnat s Marsom. I tako dalje. Sagnite se, gospodine
Stakhause. Ovde je nisko.”
Prošli su kratkim, slabo osvetljenim hodnikom i sišli niz stepenice.
Stakhaus je išao ispred kolica, a gospođa Sigsbi ih je kontrolisala
otpozadi. Stigli su do drugih zatvorenih vrata. Hekl je upotrebio
karticu. Ušli su u kružnu sobu, u kojoj je bilo neprijatno vruće. U njoj
nije bilo nameštaja. Na jednom zidu bio je uramljeni natpis: NE
ZABORAVITE DA SU BILI HEROJI. Zamrljano staklo vapilo je za
čišćenjem. Na drugoj strani sobe, na pola puta do grubo omalterisanog
zida, bila su čelična vratanca, slična onim na industrijskim frižiderima
za meso. Levo od njih je bio mali ekran. Bio je prazan. Desno su bila dva
dugmeta, crveno i zeleno.
Odlomci misli i fragmentiranih sećanja koji su opterećivali gospođu
Sigsbi ovde su se povukli. Neuhvatljiva glavobolja koja je lebdela u
slepoočnicama malčice je oslabila. To je bilo dobro, ali je jedva čekala
da ode. Retko je posećivala Zadnju polovinu, zato što njeno prisustvo
nije bilo neophodno; glavnokomandujući retko obilazi prve linije, dokle
god rat ide povoljnim tokom. Boravak u goloj, okrugloj prostoriji bio je
grozno iskustvo, iako se u njoj osećala bolje.
I Halas je izgledao bolje. Više nije ličio na Hekla, već na čoveka koji
je proveo dvadeset pet godina kao vojni lekar, i zaslužio Bronzanu
zvezdu. Uspravio se i prestao da dodiruje ugao usana. Pogled mu je bio
bistar, a pitanja smislena i svrsishodna.
„Ima li nakita?”
„Nema”, rekla je gospođa Sigsbi. Mislila je na nedostajuću burmu
Alvorsonove.
„Pretpostavljam da je odevena?”
„Naravno” Ovo pitanje je gospođi Sigsbi zazvučalo blago uvredljivo.
„Jeste li joj pregledali džepove?”
Pogledala je Stakhausa. Odmahnuo je glavom.
„Hoćete li? Ovo vam je poslednja prilika.”
Gospođa Sigsbi je odbacila tu ideju posle kraćeg razmišljanja. Žena
je ostavila samoubilačku poruku na zidu kupatila, a njena tašna
verovatno je u ormariću. Neće dirati leš spremačice i otkriti onaj
opsceni isplaženi jezik, samo da bi našla sitnice i nekoliko prljavih
maramica.
 „Ja neću. Kako stoji stvar s tobom, Trevore?”
Stakhaus je ponovo odmahnuo glavom. Čitave godine je izgledao
osunčano, ali je danas bledilo probijalo ispod zagasitog tena. Prolaz
kroz Zadnju polovinu gadno je delovao na njega. Možda bi trebalo češće
da je obilazi, pomislila je. Da ne izgubi dodir s procesom. Pomislila je
na doktora Halasa koji se proglasio Vodolijom i na Stakhausa koji je
rekao da ima tone pasulja u Pasuljgradu. Zaključila je da je ostajanje u
dodiru s procesom veoma loša ideja. I da li je Halas, rođen devetog
septembra, bio Vaga? Nije bila sigurna. Da nije Devica?”
„Učinimo to”, rekla je.
„U tom slučaju, u redu”, rekao je doktor Halas. Osmehnuo se od uva
do uva, sasvim heklovski. Cimnuo je polugu od nerđajućeg čelika na
vratancima. Otvorila su se. Iza njih je bilo crnilo, miris kuvanog mesa i
garava pokretna traka, koja se gubila u tami.
Natpis mora da se opere, pomislila je gospođa Sigsbi. I pokretna
traka trebalo bi da se očisti, pre nego što se zaglavi i iskida. Nove
nemarnosti.
„Nadam se da vam nije potrebna pomoć za podizanje”, rekao je
Hekl, ne skidajući osmeh voditelja kviza. „Bojim se da se danas osećam
prilično slabašno. Jutros nisam pojeo cerealije.”
Stakhaus je podigao umotani leš. Položio ga je na traku. Donji deo
šatorskog krila se rastvorio, otkrivajući cipelu. Gospođa Sigsbi je
poželela da okrene glavu od tog prizora. Potisnula je taj poriv.
„Hoće li neko izreći poslednje reči?”, pitao je Halas. „Pozdrav i
oproštaj? Dženi, jedva smo te poznavali?”
„Ne budali”, rekla je gospođa Sigsbi.
Doktor Halas je zatvorio vrata i pritisnuo zeleno dugme. Začula se
lupa i škripa. Štrokava pokretna traka se pokrenula. Halas je pritisnuo
crveno dugme kad je buka utihnula. Ekran je oživeo. Brojke su se brzo
menjale: 200,400, 800,1 600 i konačno 3 200.
„Mnogo je vrelije nego u običnom krematorijumu”, rekao je Halas. „I
mnogo brže, ali ipak traje. Slobodni ste da ostanete u Zadnjoj polovini.
Pokazaću vam sve.” Još se široko osmehivao.
„Ne danas”, rekla je gospođa Sigsbi. „Imam previše posla.”
„Tako sam i mislio. Možda drugi put. Retko vas viđamo. Radimo bez
prestanka.”
 10

Stivi Vipl jeo je hamburger sa sirom u kafeteriji Prednje polovine kad je

Morin Alvorson krenula na poslednje putovanje. Ejveri Dikson uhvatio
ga je za mesnatu, pegavu ruku. „Izađi na igralište sa mnom.”
„Još jedem, Ejveri.”
„Baš me briga.” Spustio je glas. „Važno je.”
Stivi je gurnuo poslednji, ogromni komad hamburgera u usta.
Obrisao ih je zadnjim delom šake i krenuo za Ejverijem. Igralište je bilo
pusto. Samo je Frida Braun sedela na asfaltu oko koša i crtala junake iz
crtaća kredom. Crteži su bili prilično dobri. Svi su se smešili. Nije digla
glavu kad su dečaci prošli kraj nje.
Ejveri je pokazao rov, kad su stigli do žičane ograde. Stivi ga je
posmatrao krupnim očima. „Ko je to učinio? Mrmot ili nešto slično?”
Osvrnuo se okolo kao da je očekivao da će videti mrmota – verovatno
besnog – kako se krije ispod trambuline ili kako čuči ispod stola za
piknik.
„To nije bio mrmot, jok”, rekao je Ejveri.
„Kladio bih se da bi mogao da se provučeš kroz tu rupu, Ejvse. Da bi
mogao da pobegneš.”
Nemoj da misliš da mi to nije palo na pamet, pomislio je Ejveri, ali
bih se izgubio u šumi. Čamac više nije tamo, čak i ako bih stigao do
obale. „Nije bitno. Moraš da mi pomogneš da je napunim.”
„Zašto?”
„Zato.” Njegov prijatelj je pobegao. Nek ga bog čuva. Gde je sada?
Ejveri nije znao. Izgubio je kontakt s njim.
„Hajde, pomozi mi.”
Dečaci su se spustili na kolena i počeli da pune rov ispod ograde.
Kupili su zemlju i šljunak šakama i podigli oblak prašine. Bilo je toplo.
Oznojili su se. Stivijevo lice bilo je jarkocrveno.
„Deco, šta to radite?”
Okrenuli su se. To je bila Gledis, bez karakterističnog velikog
osmeha. „Ništa”, rekao je Ejveri.
„Ništa”, složio se Stivi. „Samo se igramo zemljom. Znate, starom
dobrom zemljom.”
„Pustite me da vidim. Pomerite se.” Šutnula je Ejverija u slabinu kad
se nisu pomerili.
Jao!, kriknuo je. Savio se. Jao, to boli!
Stivi je rekao. „Šta je s tobom, da ti nije onaj dan ili neš...” I on je
dobio udarac, visoko, po ramenu.
Gledis je posmatrala ulegnuće delimično ispunjeno zemljom.
Pogledala je Fridu, zauzetu umetničkim pregnućima. „Jesi li ti ovo
uradila?” Frida je odmahnula glavom, ne prestajući da crta.
Gledis je izvadila voki-toki iz džepa belih pantalona. Uključila ga je.
„Gospodine Stakhause! Gledis zove gospodina Stakhausa.”
Usledila je pauza, a zatim: „Ovde Stakhaus, recite.”
„Mislim da morate da dođete na igralište što je pre moguće. Morate
nešto da vidite. Možda nije ništa, ali mi se ne dopada.”

11

Gledis je naložila Vinoni da odvede dvojicu dečaka u njihove sobe,

nakon što je obavestila šefa bezbednosti. Ostaće u njima do daljnjeg.
„Ništa ne znam o toj rupi”, kiselo će Stivi. „Mislio sam da ju je
mrmot iskopao.”
Vinona mu je rekla da umukne i uvela dečake u zgradu.
Stakhaus je došao s gospođom Sigsbi. Ona se nagnula, a on je
čučnuo. Prvo je pogledao udubljenje ispod ograde, a zatim i samu
ogradu.
„Niko nije mogao da se provuče ispod toga”, rekla je gospođa
Sigsbi. „Pa, možda Dikson, on nije mnogo veći od bliznakinja Vilkoks, ali
niko drugi.”
Stakhaus je uklonio mešavinu zemlje i kamenja koju su dečaci
nagurali natrag u rupu. Ulegnuće je sad ličilo na rov. „Jesi li sigurna?”
Gospođa Sigsbi shvatila je da grize usnu. Prestala je. To je smešna
pomisao. Imamo kamere, mikrofone, poslužitelje, domare, spremačice
i obezbeđenje. Svi oni su tu da bi nadzirali gomilu dece koja ne bi ni
mrava zgazila.
Tu je naravno bio Vilholm, koji bi svakako mogao da zgazi mrava, a
bila je i nekolicina drugih za sve ove godine. Ali ipak...
„Džulija.” Stakhaus joj se obratio veoma tihim glasom.
„Šta je?”
 „Spusti se, pored mene.”
Počela je da se spušta i ugledala Braunovu, koja ih je posmatrala.
„Ulazi unutra”, brecnula se. „Ovog trena.”
Frida je žurno ušla, skidajući kredu sa šaka. Ostavila je crteže za
sobom. Gospođa Sigsbi je videla grupicu dece koja su gledala napolje,
kad je devojčica ušla u salon. Gde su poslužitelji kad su neophodni? U
sobi za odmor, razmenjuju priče s timovima za ekstrakciju? Pričaju
masne vi...
„Džulija!”
Spustila se na koleno. Trgla se od bola zbog oštrog kamenja.
„Na ogradi ima krvi. Vidiš li je?”
Nije htela, ali je videla. Da, to je bila krv. Kestenjasta i sasušena, ali
krv.
„Pogledaj tamo.”
Pokazao je prstom kroz žičanu ogradu ka delimično iščupanom
žbunu. I na njemu je bilo krvi. Gospođa Sigsbi pogledala je ta mesta,
koja su bila napolju. Stomak joj se zgrčio. U jednom užasnom trenutku
pomislila je da će se upiškiti u gaće, kao nekad davno na triciklu.
Pomislila je na nulti telefon i videla kako njen život upravnice Instituta
– zato što je to bio, nije bio njen posao, već njen život – nestaje u njemu.
Šta će čovek šušketavog glasa na drugoj strani linije reći ako bude
morala da ga pozove i da mu kaže da je, u onom što se smatralo
najtajnijom i najobezbeđenijom ustanovom u zemlji – da i ne
pominjemo da je smatrana najvitalnijom – dete pobeglo, iskopavši rupu
ispod ograde?
Reći će da je s njom gotovo, naravno, da je gotova za sva vremena.
„Svi rezidenti su ovde”, rekla je promuklim šapatom. Ščepala je
Stakhausa za zglob. Zarila mu je nokte u kožu. Još je zurio u delimično
iščupani žbun, kao hipnotisan. Ovo je bilo loše za njega, koliko i za nju.
Nije bilo gore, ništa nije moglo biti gore, ali je bilo jednako loše.
„Trevore, svi su ovde. Proverila sam.”
„Mislim da je bolje da još jednom proveriš. A ti?”
Ovog puta ponela je voki-toki (umom joj je sevnula misao o
zaključavanju vrata ambara nakon što je stoka ukradena). Ukucala je
šifru. „Zik. Gospođa Sigsbi za Zika.” Bolje bi ti bilo da si tamo, Ionidise.
Bolje bi ti bilo.
Bio je. „Ovde Zik, gospođo Sigsbi. Proveravao sam Alvorsonovu.
Gospodin Stakhaus mi je to naložio, pošto je Džeri na odmoru, a Endi
nije ovde. Kontaktirao sam s komši...”
 „To sad nije važno. Ponovo proveri lokatore.”
„U redu.” Zazvučao je oprezno. Sigurno zbog napetosti u mom
glasu, pomislila je. „Čekajte, jutros sve ide tako sporo... još nekoliko
sekundi...”
Došlo joj je da vrisne. Stakhaus je još zurio kroz ogradu, kao da
očekuje dolazak jebenog magičnog hobita, koji će sve objasniti.
„U redu je”, rekao je Zik. „Četrdeset jedan rezident, još imamo
savršenu prisutnost.”
Olakšanje joj je osvežilo lice kao povetarac. „U redu, to je dobro. To
je veoma...”
Stakhaus je uzeo voki-toki iz njenih ruku. „Gde su?”
„Hm... dvadeset osmoro u Zadnjoj polovini, četvoro u salonu
Istočnog krila:., troje u kafeteriji... dvoje u sobama... troje u hodniku...”
To troje su Dikson, Vipl i devojčica umetnica, pomislila je gospođa
Sigsbi.
„I jedan na igralištu”, završio je Zik. „Četrdeset jedno. Kao što sam
rekao.”
„Čekaj malo, Zik”, Stakhaus se obratio gospođi Sigsbi. „Vidiš li dete
na igralištu?”
Nije mu odgovorila. Nije morala.
Stakhaus je podigao voki-toki. „Zik?”
„Samo napred, gospodine Stakhause. Ovde sam.”
„Možeš li da mi kažeš tačnu lokaciju deteta na igralištu?”
„Uh... samo da povećam... postoji dugme za to...”
„Ne trudi se”, rekla je gospođa Sigsbi. Ugledala je predmet koji se
presijavao na ranom popodnevnom suncu. Otišla je do košarkaškog
igrališta. Savila se na liniji za izvođenje slobodnih bacanja. Podigla ga
je. Vratila se do šefa obezbeđenja i pružila ruku. Na njenom dlanu bio je
pozamašni komad uveta s lokatorom.

12

Rezidentima Prednje polovine naloženo je da se vrate u svoje sobe i

ostanu u njima. Biće strogo kažnjeni ako budu uhvaćeni u hodniku.
Bezbednosne snage Instituta brojale su samo četvoro ljudi, zajedno sa
Stakhausom. Dvojica su bila u institutskom selu. Brzo su se dovezli
vozilom za golf. Morin je očekivala da će ga Luk pronaći. Promašio ga je
za manje od trideset metara. Treći pripadnik Stakhausovog tima bio je
u Denison River Bendu. Stakhaus nije želeo da čeka na nju. Deni
Vilijams i Robin Leks iz Rubin-crvenog tima zatekli su se u kompleksu.
Čekali su novi zadatak. Bili su savršeno voljni da se odazovu. Pridružila
su im se i dva snagatora – Džo Brinks i Čed Grinli.
„Dečak iz Minesote”, rekao je Deni kad je ekipa za poteru
sastavljena i kad su čuli priču. „Onaj kog smo doveli prošlog meseca.”
„Tako je”, složio se Stakhaus. „dečak iz Minesote.”
„I kažeš da je istrgao lokator iz uva?”, pitala je Robin.
„Posekotina je previše glatka. Mislim da je koristio nož.”
„Za tako nešto morao je imati muda”, rekao je Deni.
„Obesiću ga za muda kad ga uhvatimo”, rekao je Džo. „Nije se borio
kao Vilholm, ali je imao onaj ’ko te jebe’ pogled u očima.”
„Lutaće po šumi, toliko izgubljen da će nas verovatno zagrliti kad ga
nađemo”, rekao je Čed. Nastavio je posle kraće pauze. „Ako ga nađemo.
Ta šuma je velika.”
„Krvario je iz uva i verovatno s leđa, posle provlačenja ispod
ograde”, rekao je Stakhaus. „Sigurno je raskrvario i šake. Sledićemo krv,
dokle god možemo.”
„Bilo bi dobro da imamo psa”, rekao je Deni Vilijams. „Krvoslednika
ili dobrog starog plavog hrta.”
„Bilo bi dobro da nije pobegao”, rekla je Robin. „Ispod ograde,
kažete?” Zamalo što se nije nasmejala. Suzdržala se, suočena sa
Stakhausovim smrknutim licem i gnevnim pogledom.
Rejf Pulman i Džon Volš, dva bezbednjaka, u taj mah stigli su iz sela.
Stakhaus je rekao: „Nećemo ga ubiti, je F vam to jasno, ali će mali
kučkin sin dobiti tretman strujom za pamćenje kad ga pronađemo.”
„Ako ga pronađemo”, ponovio je poslužitelj Čed.
„Naći ćemo ga”, rekao je Stakhaus. Zato što sam kuvan i pečen ako
ga ne nađemo, pomislio je. To bi mogla biti sudbina čitave ustanove.
„Vraćam se u kancelariju”, rekla je gospođa Sigsbi.
Stakhaus ju je uhvatio za lakat. „Šta ćeš da radiš?”
„Razmišljaću.”
„To je dobro. Razmišljaj koliko ti duša ište, ali ne zovi. Jesmo li se
složili?”
Gospođa Sigsbi odmerila ga je prezrivo, ali je način na koji je grizla
usne poručivao da se i ona možda plaši. Nije bila usamljena, ako je to
bio slučaj. „Naravno”, rekla je.
 Ali, kad se vratila u kancelariju – u blagosloveno rashlađeni i tihi
radni prostor – nije mogla da razmišlja. Pogled joj se neprestano
zaustavljao na zaključanoj fioci stola, kao da u njoj nije telefon već
ručna bomba.

13

Tri po podne.
Nije bilo vesti od lovaca na Luka Elisa u šumi. Bilo je mnogo
javljanja, ali nimalo vesti. Svi zaposleni u Institutu obavešteni su o
bekstvu; svi su regrutovani. Neki su se pridružili tragačima. Drugi su
prečešljavali institutsko selo. Po praznim kućicama tragali su za
dečakom ili nekim znakom njegovog prisustva. Proverena su sva
privatna vozila i kolica za golf koja su zaposleni ponekad koristili.
Obavešteni su njihovi ljudi u Denison River Bendu – uključujući i dva
pripadnika malobrojne gradske policije. Dobili su Elisov opis, ali ga
niko nije video.
Bilo je vesti o Alvorsonovoj.
Ionidis je pokazao inicijativu i lukavstvo, koji su nedostajali Džeriju
Sajmondsu i Endiju Felouzu, njihovim IT tehničarima. On je pomoću
Gugl aplikacija stupio u kontakt s komšinicom Alvorsonove u gradiću u
Vermontu u kom je Alvorsonova živela. Predstavio se kao agent
poreske službe. Komšinica je to prihvatila bez ijednog pitanja. Nije
pokazala nijedan znak rezervisanosti po kojoj su Jenkiji navodno
čuveni. Rekla mu je da ju je Morin zamolila da bude svedok pri
potpisivanju nekoliko dokumenata, kad je poslednji put bila kod kuće.
Potpisala ih je u prisustvu advokatice. Dokumenti su poslati na adresu
nekoliko agencija za naplatu dugova. Advokatica ih je nazvala P i O
nalozima. Susetka je to pravilno protumačila kao prestanak i
odustajanje.
„Sva ta pisma ticala su se kreditnih kartica njenog supruga”, rekla je
susetka Ziku. „Mo nije ništa objašnjavala, ali nije ni morala. Nisam juče
rođena. Rešavala se dugova te vucibatine, eto šta je radila. Poresko će,
ako želi da je tuži zbog toga, morati da požuri. Užasno je bolesna.”
Gospođa Sigsbi je zaključila da komšinica iz Vermonta ima pravo.
Pitanje je zašto je Alvorsonova postupila na taj način. To je nalikovalo
nošenju uglja u Njukasl. Svi radnici Instituta znah su da, ako upadnu u
bilo kakvu finansijsku nevolju (kockanje je bilo najčešća), mogu da se
oslone na gotovo beskamatne zajmove poslodavca. Ta povlastica bila
im je predstavljena prilikom primanja na posao. To uistinu nije bila
nikakva povlastica, već bezbednosna mera. Ljudi koji su u dugovima
mogu pasti u iskušenje da prodaju tajne.
Ponos je bio najjednostavnije objašnjenje takvog ponašanja,
verovatno armiran stidom, koji se javio kod žrtve muža prevaranta. Ali
to objašnjenje nije zadovoljavalo gospođu Sigsbi. Spremačica je već
neko vreme znala da joj se bliži kraj. Odlučila je da opere ruke, a
pozajmljivanje novca od organizacije u kojoj ih je isprljala nije bio
dobar početak. To objašnjenje činilo se ispravno – ili blizu ispravnog.
Odgovaralo je pominjanju pakla u njenoj oproštajnoj poruci.
Kučka mu je pomogla u bekstvu, pomislila je gospođa Sigsbi.
Naravno da jeste. To je odgovaralo njenoj ideji o pokajanju. Ali ne mogu
da je ispitam, da bih bila sigurna. Pobrinula se za to. Naravno da jeste –
poznavala je naše metode. Pa šta ću? Šta ću učiniti ako se „previše
pametan za svoje dobro” dečak ne vrati ovamo pre mraka?
Znala je odgovor na to pitanje, baš kao i Trevor. Moraće da izvadi
nulti telefon iz zaključane fioke radnog stola i da pritisne sva tri bela
dugmeta. Javiće se čovek šušketavog glasa. Šta će joj reći kad mu kaže
da je rezident pobegao po prvi put u istoriji Instituta, da je usred noći
iskopao rupu ispod ograde? Bože, žao mi je? Baš šteta? Ne brini?
Đavola će to reći.
Razmišljaj, govorila je sebi. Razmišljaj, razmišljaj, razmišljaj. Kome
je problematična spremačica mogla reći? Kad smo već kod toga, ko je
mogao reći Elisu...
„Jebi ga. Jebi ga!”
Bilo joj je pred nosem, još od otkrivanja rupe ispod ograde.
Uspravila se u stolici, raširenih očiju. Zaboravila je nulti telefon, po prvi
put otkad je Stakhaus pozvao da joj kaže da je krvavi trag nestao posle
pedeset metara u šumi.
Uključila je kompjuter i pronašla željeni dokument. Kliknula je na
njega. Alvorsonova, Elis i Dikson stajali su pored aparata za grickalice.
Ovde možemo da razgovaramo. Mikrofon je ovde, ali ne radi
godinama.
Luk Elis je najviše govorio. Pričao je o brizi za bliznakinje i Krosa.
Alvorsonova ga je umirivala. Dikson je stajao kraj njih. Govorio je malo.
Uglavnom se češao po rukama i potezao nos.
 Isuse Hriste, rekao je Stakhaus. Klinac, ako ’oćeš da ga iščačkaš,
iščačkaj ga. Gospođa Sigsbi je tek sada, posmatrajući video iz novog
ugla, shvatila šta se desilo.
Isključila je prenosni kompjuter i pritisnula interkom. „Rozalinda,
želim da vidim malog Diksona. Hoću da ga Toni i Vinona smesta
dovedu.”

14

Ejveri Dikson je stajao ispred stola gospođe Sigsbi, u majici s

Betmenom i prljavom šortsu, s izgrebanim kolenima. Uplašeno je
posmatrao. Onako sitan, između Vinone i Tonija nije izgledao kao
dečak od deset godina već kao đak prvak.
Gospođa Sigsbi počastila ga je tanušnim osmehom. „Trebalo je da
te pozovem mnogo ranije, gospodine Diksone. Sigurno sam se
uspavala.”
„Da, gospođo”, prošaptao je Ejveri.
„Znači, slažeš se? Misliš da sam se uspavala?”
„Ne, gospođo!” Ejveri je oblizao usne. Nije potegao nos, ne danas.
Nagnula se napred, skrštenih ruku. „Razbudila sam se, ako sam se
uspavala. Biće promena. Ali prvo ono najvažnije... ono što je imperativ
trenutka... da vratimo Luka kući.”
„Da, gospođo.”
Klimnula je. „Slažemo se i to je dobro. To je dobar početak. Pa, gde
je otišao?”
„Ne znam, gospođo.”
„Mislim da znaš. Ti i Stiven Vipl zatrpavali ste rupu kroz koju je
pobegao. Što je bilo glupo. Nije trebalo da je diraš.”
„Mislili smo da ju je mrmot iskopao, gospođo.”
„To su budalaštine. I te kako dobro si znao ko ju je iskopao.” Sa
osmehom je raširila ruke po stolu. „On je pametan dečak, a pametni
dečaci ne jure bezglavo po šumi. Prolaz ispod ograde možda je bio
njegova ideja, ali mu je Alvorsonova bila potrebna da bi se upoznao s
terenom s druge strane. Prosledila ti je uputstva, jedno po jedno, kad
god si potegao nos. Ubacila ih je pravo u tvoju talentovanu glavicu, zar
ne? Kasnije si ih preneo Elisu. Ne vredi da poričeš, gospodine Diksone.
Videla sam snimak vašeg razgovora. Sve je – nadam se da ti neće
smetati šala ove starice – očigledno kao nos na tvom licu. Trebalo je
ranije da shvatim.”
I Trevor, pomislila je. I on ga je video. Trebalo je da shvati šta se
događa. Izgledaće kao slepac, pri podnošenju detaljnog izveštaja kad se
ovo završi.
„Reci mi gde je otišao.”
„Zaista ne znam.”
„Oči ti lutaju, gospodine Diksone. Lažovi to rade. Gledaj me u oči.
Toni će ti u protivnom zavrnuti ruku iza leđa, a to će boleti.”
Klimnula je Toniju. Uhvatio je Ejverija za sićušni zglob.
Ejveri ju je pogledao u oči. To nije bilo lako, zato što joj je lice bilo
mršavo i strašno, lice zle učiteljice koje poručuje: Sve mi reci. Ipak je to
učinio. Suze su mu navrle na oči i potekle niz obraze. Uvek je bio
plačljivko; dve starije sestre su ga zvale Mali Cmizdravac Cmizdra. I svi
su ga maltretirali na školskim odmorima. Na igralištu Instituta
prolazio je bolje. Nedostajali su mu mama i tata, mnogo su mu
nedostajali, ali je ovde imao prijatelje. Hari ga je gurnuo i oborio, ali su
se posle toga sprijateljili. Prijateljevali su do njegove smrti, dok ga nisu
ubili glupim testom. Ša i Helen su otišle, ali je nova devojčica, Frida,
bila dobra prema njemu. Pustila ga je da je dobije u amerikancu. Samo
jednom, ali i to je nešto. A Luk. Bio je najbolji od svih. Najbolji prijatelj
kog je ikad imao.
„Gde mu je Alvorsonova rekla da ide, gospodine Diksone? Kakav je
bio plan?”
„Ne znam.”
Gospođa Sigsbi klimnula je Toniju, koji je dečaku savio ruku iza leđa
i podigao zglob gotovo do lopatice. Bol je bio strašan. Ejveri je vrisnuo.
„Gde je otišao? Kakav je bio plan?”
„Ne znam!”
„Pusti ga, Toni.”
Toni je to učinio. Ejveri je jecajući pao na kolena. „To mnogo boli,
prestanite da me povređujete, molim vas, nemojte.” Hteo je da doda
nije pošteno, ali koliko je ovim ljudima stalo do poštenja? Nimalo, eto
koliko.
„Ne želim”, rekla je gospođa Sigsbi. U tome je, u najboljem slučaju,
bilo malo istine. Godine koje je provela na ovom položaju učinile su je
ravnodušnom za dečje patnje. I dok je natpis u krematorijumu bio
tačan – bili su heroji, iako se radilo o osobenoj vrsti heroizma – neke
situacije bile su ispit strpljenja, koje je znalo da se prenapregne i pukne.
„Iskreno, ne znam gde je otišao.”
„Toni, podigni mu majicu. Vinona, upotrebi zap-štap. Podesi ga na
srednju voltažu.”
„Ne!”, vrisnuo je Ejveri. Pokušao je da se otme. „Ne zap-štap! Molim
vas, ne zap-štap!”
Toni ga je uhvatio oko struka i podigao majicu. Vinona je uperila
zap-štap odmah iznad Ejverijevog pupka. Uključila ga je. Dečak je
vrisnuo. Trznuo je nogama. Mokraća je kapala po tepihu.
„Gde je otišao, gospodine Diksone?” Dečakovo lice bilo je slinavo i
podnadulo. Imao je tamne podočnjake. Mala baraba je još odolevala,
iako se upiškila u gaće. Gospođa Sigsbi nije mogla da veruje. „Gde je
otišao, i kakav je bio plan?”
„Ne znam.”
„Vinona? Ponovo. Srednja voltaža.”
„Gospođo, jeste li s...”
„Ovog puta malo više, molim te. Odmah ispod solarnog pleksusa.”
Ejverijeve ruke bile su klizave od znoja. Izmigoljio se iz Tonijevog
zagrljaja. Zamalo što nije pogoršao ionako gadnu situaciju. Hteo je da
poleti po kancelariji, kao ptica zatočena u garaži. Obarao bi stvari i
odskakao o zidove. Ali ga je Vinona saplela i podigla na noge. Pomogao
joj je Toni koji je uključio zap-štap. Ejveri je vrisnuo. Zatim se
oklembesio.
„Da li se onesvestio?”, pitala je gospođa Sigsbi. „Dovedite doktora
Evansa ovamo, ako jeste. Daće mu injekciju. Odgovori su nam
neophodni i to brzo.”
Toni je uhvatio Ejverija za obraz (punačak kad je došao ovamo, a
sad mnogo mršaviji). Uvrnuo ga je. Ejveri je otvorio oči. „Nije
onesvešćen.”
Gospođa Sigsbi je rekla: „Gospodine Diksone, ovaj bol je glup i
nepotreban. Reci mi ono što želim da znam, pa će prestati. Gde je
otišao? Kakav je bio plan?”
„Ne znam”, prošaptao je Ejveri. „Zaista, zaista, zaista ne zn...”
„Vinona? Molim te, skini pantalone gospodinu Ejveriju i prisloni
zap-štap na njegove testise. Podesi ga na najvišu voltažu.”
Vinona, uvek spremna da ošamari drčnog rezidenta, nije krila
nezadovoljstvo ovim naređenjem. Ipak je posegnula za kaišem
dečakovih pantalona. Ejveri se konačno slomio.
„Dobro! Dobro! Reći ću! Samo prestanite da me povređujete!”
 „Laknulo je i meni i tebi.”
„Morin mu je rekla da prođe kroz šumu. Rekla mu je da će možda
naići na put za kolica za golf, ali da nastavi da ide pravo, ako ga ne nađe.
Rekla mu je da će videti svetla, pogotovo sjajnožuto. Rekla mu je da
sledi ogradu, kad stigne do kuća, dok ne vidi šal, vezan za žbun ili drvo.
Ne sećam se šta je bilo od ta dva. Rekla je da će iza njega biti staza... ili
put... ne sećam se ni toga. Alije rekla da će ga odvesti do reke. Rekla je
da će tamo biti čamac.”
Ućutao se. Gospođa Sigsbi je klimnula s blagonaklonim osmehom,
iako joj je srce tuklo trostrukom brzinom. Ovo su bile dobre i loše vesti.
Stakhausova potera mogla je da prestane da luta po šumi, ali čamac?
Elis je stigao do reke? I imao je višesatnu prednost?
„A šta posle, gospodine Diksone? Gde je trebalo da se iskrca? Kod
Benda, imam li pravo? Denison River Benda?”
Ejveri je odmahnuo glavom. Pogledao je pravo u nju, raširenih očiju.
Progovorio je s prestravljenom iskrenošću. „Ne, rekla je da je to
preblizu. Rekla mu je da nastavi put rekom sve do Presk Ajla.”
„Vrlo dobro, gospodine Diksone. Možeš da se vratiš u svoju sobu.
Ali, ako saznam da si me lagao...”
„Biću u nevolji”, rekao je Ejveri dok je drhtavim rukama brisao suze
s obraza.
Gospođa Sigsbi se konačno nasmejala. „Čitaš mi misli”, rekla je.

15

Pet po podne.
Elis je otišao pre najmanje osamnaest sati, možda i ranije. Kamere
na igralištu nisu ništa snimile, pa nisu mogli da znaju. Gospođa Sigsbi i
Stakhaus bili su u njenoj kancelariji. Pratili su razvoj događaja i slušali
izveštaje spoljnih saradnika. Imali su ih po čitavoj zemlji. Saradnici
Instituta najčešće su radili na terenu: motrili su decu s visokim BDNF
rezultatima i prikupljali podatke o njihovim prijateljima, porodici,
komšiluku i situaciji u školi. I o njihovim kućama, naravno. Sve o
njihovim kućama, pogotovo o alarmnim sistemima. Svi ti podaci bili su
korisni timovima za ekstrakciju, kad bi kucnuo čas. Takođe su tragali
za specijalnom decom, koja su izmakla pažnji Instituta. Ona su se
ponekad pojavljivala. BDNF i Apgar testovi, uzorci krvi iz pete bili su
rutinska praksa za bebe rođene u američkim bolnicama, ali sve bebe
nisu se rađale u bolnicama i veliki broj roditelja poput najaktivnijih
antivakcinaša nije želeo testove.
Ovi saradnici nisu znali koga izveštavaju, ili u koju svrhu. Veliki broj
je (pogrešno) pretpostavljao da je u pitanju neka operacija američke
vlade u stilu Velikog Brata. Većina je trpala pet stotina dolara mesečno
u džep i pisala izveštaje u predviđeno vreme, ne postavljajući pitanja.
Pokatkad bi neko postavio pitanje, samo da bi saznao da radoznalost
ne ubija samo mačke već i mesečna primanja.
U oblasti oko Instituta bilo je mnogo više saradnika, skoro pedeset.
Potraga za talentovanom decom nije bila njihova najpreča briga.
Njihov glavni posao bio je da slušaju ljude koji postavljaju pogrešna
pitanja. Predstavljali su obaveštajnu mrežu, sistem ranog uzbunjivanja.
Stakhaus je uzbunio pet-šest saradnika u Denison River Bendu, za
slučaj da je Dikson pogrešio ili lagao („Nije lagao. Znala bih da jeste”,
rekla je gospođa Sigsbi), ali je većinu poslao u oblast Presk Ajla. Jednom
je rečeno da obavesti ondašnju policiju i da im kaže da je prilično
siguran da je video dečaka koji se pojavio u prilogu CNN-a. Dečak je,
kako su javili, bio tražen povodom ispitivanja zbog ubistva roditelja.
Zvao se Luk Elis. Saradnik je rekao policiji da nije siguran da je to taj
dečak, ali da je veoma ličio na njega i da je tražio novac, na preteći,
rastrojen način. Gospođa Sigsbi i Stakhaus znali su da hapšenje
odbeglog dečaka nije idealno rešenje njihovih problema, ali s policijom
može da se izađe na kraj. Sem toga, sve što bi im Elis mogao reći može
biti odbačeno kao buncanje neuravnoteženog deteta.
Mobilni telefoni nisu funkcionisali u Institutu ili selu – ne u
prečniku od tri kilometra – pa su tragači koristili radio-vezu. I bilo je
fiksnih linija. Ona na stolu gospođe Sigsbi je zazvonila. Stakhaus je
podigao slušalicu. „Šta? S kim razgovaram?”
To je bila doktorka Felisija Ričardson, koja je zamenila Zika u sobi
za nadzor. Rado je to učinila. I te kako dobro je znala da i njena sudbina
visi o koncu. „Pozvao me je jedan od naših saradnika. Neki Džin Levek.
Rekao je da je pronašao čamac koji je Elis koristio. Hoćete li da ga
povežem s vama?”
„Smesta!”
Gospođa Sigsbi stajala je ispred Stakhausa, s podignutim rukama.
Ustima je oblikovala reč Šta?
Stakhaus nije obraćao pažnju na nju. Čuo se škljocaj. Levek se javio.
Govorio je naglaskom Sent Džo Velija, dovoljno oštrim da preseče
deblo. Stakhaus ga nikad nije video, ali ga je zamišljao kao suncem
opaljenog starca sa šeširom, s udicama na obodu.
„Ja našô taj čamac.”
„Tako mi je rečeno. Gde?”
„Nasukô se nekih osam kilomet’ra uzvodno od Presk Ajla. Povuko je
dosta vode, ali je drška vesla – samo jednog vesla – bila uspravljena na
klupu. Ostavijo sam ga tamo gde je bijo. Nikog nisam zvao. Ima krv na
veslu. Nešto ću vam rečem, malo pre tog mesta su brzaci. Ako taj dečak
kog ganjate ne zna s čamcima, pogotovo s ovako sitnim...”
„Mogao je pasti u vodu”, Stakhaus je završio rečenicu. „Ostani gde
si. Poslaću ti nekoliko ljudi. I hvala ti.”
„Za one pare koje plaćaš”, rekao je Levek. „Pretpostavljam da ne
možeš da mi rečeš šta je učinijo.”
Stakhaus je prekinuo vezu, što je bio odgovor na to izuzetno glupo
pitanje i preneo informaciju gospođi Sigsbi. „Mah kopilan se, ako
budemo imali sreće, udavio. Neko će sutra ili prekosutra naći njegovo
telo, ali ne možemo računati na sreću. Hoću da što je pre moguće
pošaljem Rejfa i Džona – celokupno obezbeđenje, i to će se promeniti
kad se ovo završi – u centar Presk Ajla. Elis ide pešice, to će mu biti
prvo odredište. Ako stopira, neko iz Državne policije ili gradski
policajac uhvatiće će ga i pritvoriti. Ne zaboravimo da je on ludo dete
koje je ubilo roditelje, i pobeglo čak u Mejn.”
„Zvučiš kao neko ko je pun nade. Da li se tako osećaš?” Bila je
iskreno radoznala.
„Ne.”

16

Rezidentima je bilo dopušteno da izađu iz soba za večeru. To je, po

svim merilima, bio neobično tih obrok. Nekoliko poslužitelja i
tehničara kružilo je između stolova poput ajkula. Bili su na ivici živaca,
više nego spremni da udare ih ošinu strujom svakog ko bi im se
usprotivio. Ipak je u pozadini te tišine kiptelo napeto oduševljenje,
tako jako da je Frida Braun bila malčice pijana od njega. Neko je
pobegao. Svoj deci bilo je drago zbog toga. Nijedno nije htelo da to
pokaže. Da li je njoj bilo drago? Nije bila sigurna. Jedan deo njenog bića
je likovao, ali...
Ejveri je sedeo kraj nje. Zakopavao je i iskopavao dve viršle ispod
preprženog pasulja. Sahranjivao ih je i vadio iz groba. Frida nije bila
pametna kao Luk Elis, ali je bila vrlo pametna. Nije znala šta bi se desilo
ako bi Luk rekao šta se ovde događa nekom ko bi mu poverovao.
Tačnije, nije znala šta bi se njima dogodilo. Da li bi ih oslobodili? Da li bi
ih poslali kući, roditeljima? Bila je sigurna da ova deca žele da u to
veruju – to uverenje bilo je u pozadini ovog raspoloženja – ali je
sumnjala u to. Imala je samo četrnaest godina, ali je već bila okoreli
cinik. Njeni crteži su se osmehivali. Ona se retko smešila. Takođe je
znala ono što ostali nisu. Ejveri je odveden u kancelariju gospođe
Sigsbi. Tamo je, nesumnjivo, propevao.
Što znači da Luk neće pobeći.
„Da li ćeš jesti ili ćeš se samo igrati hranom?”
Ejveri je odgurnuo tanjir od sebe i ustao. Od povratka iz kancelarije
gospođe Sigsbi ličio je na dečaka koji je video utvaru.
„Na meniju možeš da biraš između dva deserta, pite s jabukama a la
mod i čokoladnog pudinga”, rekla je Frida. „I ne moraš da pojedeš sve iz
tanjira da bi ga dobio, kao kod moje kuće.”
„Nisam gladan”, rekao je Ejveri i napustio kafeteriju.
Otapkao je do Fridine sobe u pidžami, dva časa kasnije, nakon što
su deca poslata u svoje sobe (salon i kantina su te večeri proglašeni za
zabranjene teritorije, a vrata ka igralištu zaključana). Rekao je da je
gladan i pitao je ima li žetona.
„Da li se šališ?”, pitala je Frida. „Tek što sam stigla.” Imala je tri
komada, ali nije htela da ih da Ejveriju. Bio joj je drag, ali ne toliko.
„Pa, dobro.”
„Idi u krevet. Nećeš biti gladan dok spavaš, Otići ćeš na doručak kad
ustaneš.”
„Mogu li da spavam s tobom, Frida? Pošto je Luk otišao.”
„Trebalo bi da budeš u svojoj sobi. Uvalićeš nas u nevolju.”
„Ne želim da spavam sam. Povredili su me. Šibali su me zap-
štapovima. Šta ako se vrate i ako me još povrede? Možda će, ako
doznaju...”
„Šta?”
„Ništa.”
Razmišljala je. Razmišljala je o gomili stvari. Najviše o Fridi Braun
iz Springfilda, Misuri. „Pa... u redu. Ulazi u krevet. Ja ću još neko vreme
biti budna. Na televiziji je emisija o divljim životinjama, koju želim da
gledam. Znaš li da neke divlje životinje jedu svoje mladunče?”
„Je li moguće?”, Ejveri je izgledao potreseno. „To je užasno tužno.”
Potapšala ga je po ramenu. „Najveći broj to ne radi.”
„Oh! Pa, to je dobro.”
„Da. Upadaj u krevet i ne govori. Mrzim kad ljudi govore dok
pokušavam da gledam televiziju.”
Ejveri se uspeo u krevet. Frida je gledala emisiju o divljim
životinjama. Aligator se borio s lavom. Ili je to bio krokodil. Bilo je
zanimljivo, ma o kome da se radilo. I Ejveri je bio zanimljiv. Zato što je
imao tajnu. Da je bila jaka TP, poput njega, već bi je znala. Ovako, samo
je znala da je ima.
Isključila je svetio kad se uverila da dečak spava (hrkao je – to je
bilo tiho, dečje hrkanje). Legla je u krevet pored njega. Prodrmala ga je.
„Ejveri.”
Zastenjao je i pokušao da se okrene od nje. Nije mu to dopustila.
„Ejveri, gde je Luk otišao?”
„Prekil”, promrmljao je.
Nije znala šta je Prekil, i nije marila, zato što to nije bila istina.
„Hajde, reci mi gde je otišao? Nikom neću reći.”
„Otišao je uz crvene stepenice”, rekao je. Još je spavao. Verovatno je
mislio da govori u snu.
„Uz koje crvene stepenice?” Šapnula mu je u uvo.
Nije odgovorio. Frida ga je pustila kad je pokušao da se okrene od
nje. Učinila je to zato što je imala ono što joj je bilo potrebno. Za razliku
od Ejverija (i Kališe, u dobrim danima), nije mogla da čita misli.
Raspolagala je intuicijom koja se verovatno zasnivala na mislima i
ponekad, kad je osoba bila krajnje otvorena (kao dečačić koji je
uglavnom spavao), dobijala je kratke, blistave slike.
Ležala je na leđima, gledajući u tavanicu i razmišljajući.

17

Deset sati. U Institutu je vladala tišina.

Sofi Tarner, jedna od noćnih poslužiteljki, sedela je za stolom za
piknik na igralištu. Pušila je zabranjenu cigaretu i otresala pepeo u
bocu mineralne vode. Doktor Evans je bio pored nje, s rukom na njenoj
butini. Nagnuo se i poljubio je u vrat.
„Ne radi to, Džimi”, rekla je. „Ne večeras, dok je ustanova na crvenoj
uzbuni. Ne znaš ko nas gleda.”
„Ti si radnica Instituta. Pušiš cigaretu, dok je čitavo mesto na
režimu crvene uzbune”, rekao je. „Zašto ne bi bila nevaljala, kad si već
nevaljala?”
Pošao je rukom naviše. Razmišljala je da li da ga pusti kad se
osvrnula i ugledala devojčicu – jednu od novih – na vratima salona.
Posmatrala ih je, s rukama na staklu.
„Prokletstvo!”, rekla je Sofi. Sklonila je Evansovu ruku sa sebe i
zdrobila cigaretu. Oštrim korakom prišla je vratima. Otključala ih je i
odlučno otvorila. Zgrabila je voajerku za gušu. „Zašto si ustala? Zar nisi
shvatila poruku, večeras nema šetkanja? Salon i kantina su zabranjeni!
Vrati se u svoju sobu, ako nećeš da dobiješ dobre...”
„Želim da razgovaram s gospođom Sigsbi”, rekla je Frida. „Odmah.”
„Jesi li sišla s uma? Poslednji put ti kažem, vrati se...”
Doktor Evans se progurao pored Sofije, bez pardona. Odlučila je da
je večeras više neće dirati.
„Frida? Ti si Frida, zar ne?”
„Jesam.”
„Zašto mi ne kažeš šta te muči?”
„Govoriću isključivo s njom. Zato što je ona šefica.”
„Imaš pravo, i šefica je imala naporan dan. Zašto mi ne kažeš o
čemu se radi? Ja ću proceniti da li je to dovoljno važno za njene uši.”
„Nemoj, molim te”, rekla je Sofija. „Zar ne možeš da vidiš da te
derište zavitlava?”
„Znam gde je Luk otišao”, rekla je Frida. „Neću reći vama, ali ću reći
njoj.”
„Laže”, rekla je Sofi.
Frida nije reagovala. Nije skidala pogled s doktora Evansa. „Ne
lažem.”
Evansov unutrašnji dijalog nije dugo trajao. Od nestanka Luka Elisa
uskoro će proći dvadeset četiri sata. Mogao je otići bilo gde i bilo kome
reći bilo šta – policajcu ili, molim ti se, bože, da tako ne bude, novinaru.
Nije bio njegov posao da prosuđuje valjanost devojčicine tvrdnje. Za to
je zadužena gospođa Sigsbi. On je dužan da ne napravi grešku zbog koje
bi se mogao naći na reci fekalija, bez vesla.
„Biće bolje da govoriš istinu, Frida, ili ćeš spoznati nezapamćen bol.
To ti je jasno, zar ne?”
Ona ga je samo ćutke posmatrala.

18

Deset i dvadeset.
Vagon Sautvej ekspresa, u kom je Luk spavao iza motokultivatora,
velikih kosilica i vanbrodskih motora u sanducima, napuštao je državu
Njujork i hitao ka Pensilvaniji. Našao se na brzom koridoru, kojim će
putovati naredna tri sata. Brzina mu se popela na 130 kilometara na
čas. Jao onom ko zaluta na ukrštanje ili zaspi na šinama.
Frida Braun stajala je ispred radnog stola u kancelariji gospođe
Sigsbi. Nosila je ružičastu pidžamu, bolju od svake koju je imala kod
kuće. Uplela je kosu u kike, a šake preplela iza leđa.
Stakhaus je bio u malim privatnim odajama povezanim s
kancelarijom. Dremao je na kauču. Gospođa Sigsbi nije htela da ga budi.
Ne još. Posmatrala je devojčicu i nije videla ništa upečatljivo. Bila je
smeđa kao njeno ime. Imala je smeđe oči, mišjesmeđu kosu i osunčanu
kožu. I njen BDNF bio je jednako neupečatljiv, makar po merilima
Instituta. Upotrebljiv, ali daleko od čudesnog. U tim smeđim očima
ipak je bilo nečeg, nečeg. To je bio pogled igrača bridža ili vista, koji ima
izuzetno jake karte u ruci.
„Doktor Evans kaže da misliš da znaš gde je nestalo dete”, rekla je
gospođa Sigsbi. „Možda ćeš mi reći iz kog pravca si dobila moždane
talase.”
„Ejveri”, rekla je Frida. „Došao je u moju sobu. Spava u mom
krevetu.”
Gospođa Sigsbi se osmehnula. „Bojim se da si malo zakasnila, draga
moja. Gospodin Dikson nam je već rekao sve što je znao.”
„Lagao vas je.” Još je držala ruke iza leđa i održavala fasadu
pribranosti, ali je gospođa Sigsbi imala posla s mnogo, mnogo dece.
Znala je da se devojčica boji. Shvatala je rizik. Smeđe oči i dalje su
svedočile o sigurnosti. To je bio očaravajući prizor.
Stakhaus je ušao u sobu, upasujući košulju. „Ko je ovo?”
„Frida Braun. Devojčica koja konfabulira. Kladim se da ne znaš šta
to znači, draga moja.”
 „Znam”, rekla je Frida. „To znači da lažem, a ja ne lažem.”
„A nije ni Ejveri Dikson. Rekla sam gospodinu Stakhausu, a sad
govorim i tebi: znam kad dete laže.”
„O, verovatno je najveći deo onog što je rekao bila istina. Zato ste
mu poverovali, ali nije vam rekao za Prekil.”
Čelo joj se nabralo. „Šta je...”
„Presk Ajl?” Stakhaus joj je prišao. Uhvatio je za ruku. „Jesi li to
rekla?”
„To je Ejveri rekao. Ali to je bila laž.”
„Kako si...”, započela je gospođa Sigsbi, ali je Stakhaus podigao ruku,
da bi je ućutkao.
„Šta je istina, ako je lagao o Presk Ajlu?”
Lukavo se osmehnula. „Šta ću dobiti za to?”
„Nećeš dobiti struju”, rekla je gospođa Sigsbi. „Na centimetar od
smrtnog ishoda.”
„Reći ću vam nešto, ako me šokirate, ali to možda neće biti istina.
Kao što vam Ejveri nije rekao istinu kad ste ga šokirali.”
Gospođa Sigsbi je tresnula šakom o sto. „Ne pokušavaj to sa mnom,
gospođice! Ako imaš nešto da mi kažeš...”
Stakhaus je ponovo digao ruku. Kleknuo je ispred Fride. Zbog visine
se još nisu gledali u oči, ali je bio blizu. „Šta hoćeš, Frida? Da ideš kući?
Odmah ću ti reći da se to neće desiti.”
Frida se zamalo nasmejala. Da ide kući? Kod svoje urađene majke, s
nizom urađenih momaka? Poslednji je tražio da joj vidi grudi, da bi
procenio koliko brzo se razvijaju.
„Ne želim to.”
„U redu, šta želiš?”
„Želim da ostanem ovde.”
„To je prilično neobičan zahtev.”
„Ali ne želim ubode iglom i testove. I ne želim da idem u Zadnju
polovinu, nikada. Želim da ostanem ovde i porastem i postanem
poslužitelj kao Gledis ili Vinona. Ili tehničar kao Toni i Evan. Ili mogu da
naučim da kuvam i postanem kuvarica, kao Dag...”
Stakhaus je pogledao preko devojčicinog ramena, da bi video da li
je gospođa Sigsbi zapanjena koliko i on. Izgleda da je bila.
„Recimo da... hm... stalno nastanjivanje može biti sređeno”, rekao je.
„Recimo da će biti sređeno, ako se tvoja informacija pokaže valjanom i
ako ga uhvatimo.”
„Njegovo hvatanje ne može biti uslov pogodbe, pošto to nije
pošteno. Ono je vaš posao. Suština je u valjanosti moje informacije.
Valjana je.” Ponovo je pogledao preko Fridinog ramena u gospođu
Sigsbi. Koja je blago klimnula.
„U redu”, rekao je. „Pogodili smo se. Reci nam.”
Lukavo se osmehnula. Došao je u iskušenje da joj zbriše taj osmeh s
lica šamarom, ali se suzdržao. „I želim pedeset žetona.”
„Ne može.”
„U tom slučaju četrdeset.”
„Dvadeset”, rekla je gospođa Sigsbi iza nje. „I samo ako informacija
bude dobra.”
Frida je razmislila. „Dobro. Samo, kako da znam da li ćete držati
obećanje?”
„Moraćeš da nam veruješ”, rekla je gospođa Sigsbi.
Frida je uzdahnula. „Pretpostavljam da je tako.”
„Iskrcao se iz čamca pre Prekila. Iskrcao se kod nekih crvenih
stepenica.” Oklevajući je izrekla ostatak priče. Važan deo. „Na vrhu
stepenica je železnička stanica. Tamo je otišao. Na železničku stanicu.”

19

Stakhaus je pozvao kompjutersku sobu kad je Frida poslata nazad u

sobu sa žetonima (i s pretnjom da od svega obećanog neće biti ništa
ako izgovori makar i jednu reč o onom što se desilo u kancelariji
gospođe Sigsbi). Endi Felouz je došao iz sela i zamenio Felisiju
Ričardson. Stakhaus je rekao Felouzu šta želi. Pitao ga je može li to
učiniti, a da nikog ne uzbuni. Kompjuteraš je rekao da može, ali da će
mu biti potrebno nekoliko minuta.
„Gledaj da ih bude što manje”, rekao je Stakhaus. Prekinuo je vezu.
Pozvao je Rejfa Pulmana i Džona Volša, dvojicu bezbednjaka koji su mu
stajali na raspolaganju.
„Zar ne bi mogao da pošalješ nekog od naših pajkana na železničku
stanicu?”, pitala je gospođa Sigsbi kad je završio razgovor. Dvojica
pripadnika policije Denison River Benda bila su saradnici Instituta, što
je značilo da četvrtina lokalnih policijskih snaga radi za njih. „Zar to ne
bi bilo brže?”
„Bilo bi brže, ali ne i bezbednije. Ne želim da se vesti o ovom sranju
prošire pre nego što to postane neophodno.”
„Ali mogao je otići bilo gde ako se ukrcao na voz!”
„Ne znamo ni da li je bio tamo. Devojčica nas je možda vukla za
nos.”
„Mislim da nije.”
„Isto mišljenje imala si o Diksonu.”
To je bila istina – i to sramotna – ali nije odustajala. Situacija je bila
previše ozbiljna da bi išta drugo učinila. „Imaš pravo, Trevore. Ali
opazili bi ga pre nekoliko sati da se zadržao u tako malom gradu!”
„Možda i ne bi. On je pametan klinac. Možda je pronašao neko
skrovište.”
„Ali dobro znaš da je voz najverovatnija mogućnost.”
Telefon je ponovo zazvonio. Istovremeno su posegnuli ka njemu.
Stakhaus je bio brži.
„Da, Endi. Jesi? Dobro je, daj mi ih.” Uzeo je papir i hitro pisao.
Nagnula se preko njegovog ramena i pročitala.
4297 u deset ujutru
16 u pola tri po podne
77 u pet po podne
Zaokružio je 4297 u deset ujutru, pitao za odredište i napisao Port,
Ports, Star. „Kad je taj voz trebalo da stigne u Starbridž?”
Napisao je 4-5 po podne na papiru. Gospođa Sigsbi ga je zbunjeno
pogledala. Znala je šta Trevor misli: da će dečak hteti da se što više
udalji od Instituta pre nego što siđe s voza – pod uslovom da je bio u
njemu. To bi značilo Starbridž. Voz je stigao pre najmanje pet sati, čak i
ako je kasnio.
„Hvala ti, Endi”, rekao je Stakhaus. „Starbridž je u zapadnom
Masačusetsu, zar ne?”
Slušao je, klimajući glavom.
„U redu, znači da je na auto-putu, ali nije tako veliko mesto. Možda
je centar za pretovar. Možeš li da saznaš je li neki deo tog voza nastavio
put odatle? Možda s drugom lokomotivom ili nešto drugo?”
Slušao je.
„Ne, to je samo predosećaj. Starbridž možda nije dovoljno daleko da
bi se osećao sigurno, ako se ukrcao kao slepi putnik na taj voz. Možda
je hteo da nastavi beg. Ja bih to učinio, da sam na njegovom mestu.
Proveri, pa mi se što pre javi.”
Prekinuo je vezu. „Endi je skinuo podatke sa staničnog veb-sajta”,
rekao je. „Bez problema. Zar to nije čudesno? Danas je sve na
internetu.”
„Mi nismo”, rekla je.
„Još nismo”, odvratio je.
„Šta ćemo sad?”
„Čekaćemo Rejfa i Džona.”
To su i učinili. Ponoć je došla i prošla. Telefon na njenom stolu
zazvonio je u pola jedan. Ovog puta ga je preduhitrila. Izgovorila je
svoje ime i slušala, klimajući glavom.
„U redu. Sve sam razumela. Sad idite na železničku stanicu... depo...
ranžirnu stanicu... kako god da je zovu... i pogledajte da li su svi još... oh!
U redu. Hvala.”
Prekinula je vezu. Obratila se Stakhausu.
„To su bili tvoji bezbednjaci.” To je rečeno s izvesnim sarkazmom,
pošto se Stakhausova vojska večeras sastojala od samo dva
pedesetogodišnjaka, koji nisu bih u zavidnoj formi. „Braunova je imala
pravo. Pronašli su stepenice, otiske patika, čak i nekoliko krvavih
otisaka prstiju, na pola puta do vrha. Rejf misli da se Elis zaustavio
tamo da se odmori ili da je ponovo zavezao pertle. Koriste baterijske
lampe, ali Džon misli da bi po danu našao još tragova.” Nastavila je
posle kraće pauze. „I proverili su stanicu. Tamo nema nikog, ni noćnog
čuvara.”
Stakhausovo čelo se oznojilo, iako je vazduh bio rashlađen na
ugodna dvadeset dva stepena. „Ovo ne valja, Džulija, ali možda ćemo
uspeti da sredimo situaciju bez upotrebe onoga.” Pokazao je na donju
fioku njenog stola, u kojoj je čekao nulti telefon. „Naravno, situacija će
postati mnogo komplikovanija ako se obratimo pajkanima u
Starbridžu. I ima najmanje pet sati prednosti.”
„Čak i ako se iskrcao tamo”, rekla je.
„Zašto ne bi? Ne zna da je tražen zbog ubistva roditelja. Kako bi
znao, ako ne zna da su mrtvi?”
„Možda ne zna, ali sumnja. Veoma je pametan, Trevore. Ne zaboravi
to. Da sam na njegovom mestu, prvo što bih uradila kad bih se iskrcala
s voza u Starbridžu, Masačusets, u...”, pogledala je na papir, „... četiri-pet
po podne? Trknula bih u biblioteku i izašla na internet, da bih saznala
šta se desilo kod kuće.”
Ovog puta su u isti mah pogledali put zaključane fioke.
Stakhaus je rekao: „U redu. Moramo da proširimo potragu. To mi se
ne dopada, ali nemamo izbora. Da vidimo koga imamo u blizini
Starbridža. Da vidimo da li se tamo pojavio.”
 Sela je za sto da bi se time pozabavila, ali je telefon zazvonio kad je
posegla za njim. Slušala je kratko vreme, pre nego što ga je predala
Stakhausu.
To je bio Endi Felouz. Bio je vredan. Izgleda da je u Starbridžu bilo
noćne smene. Nadzornik je rado pomogao kompjuterašu, koji se
predstavio kao menadžer nabavke Daunvest frajta, koji proverava
pošiljku živih jastoga, koja je po svoj prilici zalutala. Ne, ne, živi jastozi
nisu istovareni u Starbridžu. I da, najveći deo 4297 nastavio je put,
samo s mnogo moćnijom lokomotivom. Postao je voz 9956. Ide na jug
do Ričmonda, Vilmingtona, Duprea, Brunsvika, Tampe i, konačno,
Majamija.
Stakhaus je sve to zapisao. Pitao je za dva njemu nepoznata grada.
„Dupre je u Južnoj Karolini”, rekao je Felouz. „Usputna stanica –
znate, skupina zgrada – ali je raskrsnica za vozove koji dolaze sa
zapada. Imaju gomilu skladišta. Ona su verovatno razlog postojanja
grada. Brunsvik je u Džordžiji. On je dosta veći. Mislim da tamo ide
prilična količina proizvoda i morske hrane.”
Stakhaus je prekinuo vezu. Obratio se gospođi Sigsbi.
„Pretpostavimo..”
„Pretpostavka”, rekla je gospođa Sigsbi. „Reč koja te pravi budalom
i...”
„Umukni.”
Niko nije razgovarao s gospođom Sigsbi na tako prek način (da i ne
govorimo o grubosti), ali niko drugi nije mogao da je zove po imenu.
Stakhaus je počeo da šparta kancelarijom. Ćela mu se sijala na
svetlosti. Ponekad se pitala da li je glanca.
„Šta imamo u ovoj ustanovi?”, pitao je. „Reći ću ti. Četrdeset
zaposlenih u Prednjoj polovini i još dvadeset u Zadnjoj, ne računajući
Hekla i Džekla. Držimo se zajedno. Moramo, ali nam to večeras ne
pomaže. U toj fioci je telefon koji bi mogao da nam obezbedi
raznovrsnu i veliku pomoć, ali će se naš život promeniti ako ga
upotrebimo, i to ne nabolje.”
„Možda i nećemo imati život ako ga upotrebimo”, rekla je gospođa
Sigsbi.
Zanemario je njene reči. „Imamo saradnike po čitavoj zemlji, dobru
obaveštajnu mrežu koja obuhvata pajkane nižeg ranga, medicinare,
hotelske radnike, novinare iz palanačkih nedeljnika i penzionere koji
imaju mnogo vremena za pretraživanje veb-sajtova. Imamo i dva tima
za ekstrakciju na raspolaganju i vazduhoplov Čelendžer’ koji ih može
brzo prebaciti bilo gde. I imamo naše mozgove, Džulija, naše mozgove.
On je šahista. Poslužitelji su gledali kako igra s Vilholmom, ali je ovo
šah u stvarnom svetu, a on nikad nije igrao takvu igru. Upustimo se u
igru pretpostavki.”
„U redu.”
„Naložićemo saradniku da se poveže s policijom u Starbridžu.
Ponudiće priču iz Presk Ajla. Reći će da misli da je video dete koje bi
moglo biti Elis. Bilo bi dobro da to ponovimo u Portlandu i Portsmutu,
iako ne verujem da se tamo iskrcao. Starbridž je mnogo verovatnije
odredište, ali mislim da naš čovek ni tamo neće ništa naći.”
„Jesi li siguran da to nije razmišljanje u stilu što je babi milo to joj se
i snilo?”
„O, snujem ja intenzivno. Ali ima smisla, ako razmišlja kao što beži.”
„Ostao je u vozu koji je od 4297 postao 9956. To je tvoja
pretpostavka?”
„Jeste. Voz 9956 staje u Ričmondu oko dva ujutru. Potreban nam je
neko, bilo bi bolje nekolicina njih, da nadziru voz. Isto je s
Vilmingtonom, gde će stati između pet i šest ujutru. Ali znaš šta?
Mislim da se neće iskrcati na tim stanicama.”
„Misliš da će ići do poslednje.” Trevor se sve više peo uz drvo
pretpostavki. A svaka grana bila je tanja od prethodne.
Ali šta je još mogla da uradi otkad je dečak pobegao? Biće joj rečeno
da je trebalo da se pripreme za ovako nešto, ako upotrebi nulti telefon.
Lako je tvrditi tako nešto, ali kako je iko mogao da predvidi
dvanaestogodišnjaka dovoljno očajnog da odseče uvo kako bi se rešio
lokatora? Ili spremačicu spremnu da mu pomogne i da ga zaštiti? Reći
će joj da je osoblje Instituta postalo lenjo i samozadovoljno... a šta ona
može reći na to?
„... linije.”
Vratila se u ovde i sada. Zamolila ga je da ponovi. „Rekao sam da ne
mora nužno da se odveze do poslednje stanice. Tako pametan dečak
znače da smo rasporedili ljude po stanicama, ako smo doznali
maršrutu voza. Mislim da neće hteti da se iskrca na nekom gradskom
području. Pogotovo ne u Ričmondu, nepoznatom gradu usred noći.
Vilmington je moguće odredište – manji je i 9956 tamo stiže danju – ali
sam ja sklon nekim usputnim stanicama. Mislim na Dupre, Južna
Karolina, ili Brunsvik, Džordžija. Pod pretpostavkom da je na tom
vozu.”
„Možda i ne zna gde ide, nakon što je napustio Starbridž. U tom
slučaju mogao bi da se vozi do poslednje stanice.”
„Zna taj gde ide, ako je u vagonu s gomilom deklarisane robe.”
Gospođa Sigsbi je shvatila da ne pamti kad se poslednji put ovako
uplašila. Verovatno nikada. Da li pretpostavljaju ili samo nagađaju? I
koliko dobrih nagađanja u nizu mogu da naprave, ako je ovo drugo
posred!? Ali ničim drugim nisu raspolagali. Stoga je klimnula. „Možemo
da pošaljemo tim za ekstrakciju da ga vrati ako siđe na nekoj od manjih
stanica. Bože, Trevore, to bi bilo idealno.”
„Dva tima. Opalni i Rubin-crveni. Rubin-crveni ga je doveo ovamo.
To bi bio valjan epilog, zar ne?”
Uzdahnula je. „Volela bih da možemo biti sigurni da se ukrcao u
voz.”
„Nisam siguran, ali sam prilično uveren u to. Moramo da se
zadovoljimo time.” Počastio ju je osmehom. „Maši se telefona. Probudi
neke ljude. Počni s Ričmondom. Koliko plaćamo te ljude po čitavoj
zemlji, milionče godišnje? Naterajmo ih da zarade prokleti novac.”
Gospođa Sigsbi je pola sata kasnije spustila telefonsku slušalicu.
„Ako je u Starbridžu, krije se u odvodnom kanalu, napuštenoj kući ili na
nekom sličnom mestu – policija ga nije uhvatila. Pojavila bi se neka
informacija da jesu. Imamo ljude u Ričmondu i Vilmingtonu. Paziće na
voz, dok bude tamo. Imaju uverljivu priču.”
„Čuo sam. Svaka čast, Džulija.”
„One koji ga budu videli čeka pozamašna nagrada, i još veća – pravi
pogodak – ako uspeju da ga ugrabe i odvedu u sigurnu kuću iz koje će
biti pokupljen. Ne verujem da će se to desiti u Ričmondu. Oba naša čo.
veka u tom gradu su obični ljudi, civili. Ali jedan od naših u Vilmingtonu
je pajkan. Moli se da to bude tamo.”
„Šta je sa Dupreom i Brunsvikom?”
„Dvoje će motriti voz u Brunsviku, pastor obližnje metodističke
crkve i njegova supruga. Samo jedan u Dupreu, ali tip je meštanin.
Vlasnik je jedinog motela u gradu.”

20

Luk je ponovo bio u rezervoaru s vodom. Zik ga je držao ispod vode.

Stazi svetla vrtložila su se pred njim. Bila su i u njegovoj glavi, što je
bilo deset puta gore. Udaviće se, gledajući u njih.
Isprva je pomislio da vrištanje koje je čuo dok se vraćao svesti
dolazi iz njegovih usta. Pitao se kako može da pravi tako bezbožnu
buku ispod vode. Setio se da je u železničkom vagonu, delu voza u
pokretu, koji je naglo usporavao. Vrištanje je dolazilo od trenja između
čeličnih točkova po čeličnim šinama.
Obojene tačke ubrzo su izbledele. U vagonu je vladao mrkli mrak.
Pokušao je da protegne zgrčene mišiće i otkrio da je zarobljen. Tri ili
četiri sanduka sa vanbrodskim motorima su se prevrnula. Hteo je da
veruje da ih je oborio u noćnoj mori, ali je zaključio da je to učinio
snagom uma, dok je bio u vlasti prokletih svetala. Granica njegovih
umnih moći nekada davno bila je pomeranje poslužavnika za piću s
restoranskih stolova ili listanje stranica knjige, ali vremena su se
promenila. On se promenio. Nije znao i nije hteo da zna u kojoj meri.
Voz je još usporavao. Tutnjao je preko skretnica. Luk je bio svestan
da je u velikoj nevolji. Njegovo telo nije bilo na crvenoj uzbuni, ne još,
ali je svakako bilo u žutoj. Bio je gladan, što je bilo loše, ali je prazan
stomak bio sitan problem u poređenju sa žeđi. Sećao se kako se klizao
niz rečnu obalu do mesta na mom je S. S. Poki bio vezan, kako se
umivao hladnom vodom i kako je zahvatao šakama i pio. Dao bi sve na
svetu za jedan gutljaj rečne vode. Prešao je jezikom preko usana, ali mu
to nije mnogo pomoglo. I jezik mu je bio prilično suv.
Voz se zaustavio. Luk je ponovo poredao kutije. Radio je naslepo.
Bile su teške, ali je uspeo. Nije znao gde je, pošto su vrata Sautvej
ekspresa od Starbridža bila potpuno zatvorena. Vratio se u skrovište
iza kutija i manjih aparata. Čekao je. Osećao se jadno i nikako.
Ponovo je zadremao, uprkos gladi, žeđi, punoj bešici i bolnom uvu,
kad su se vrata vagona bučno otvorila, propuštajući plimu mesečine.
Ličila mu je na plimu, posle mrklog mraka, u kom se probudio. Kamion
je prilazio vratima unazad. Neki tip se drao.
„Hajde... još malo... polako... još malo... stoj!”
Motor kamiona je utihnuo. Vrata na zadnjoj strani su se otvorila.
Neki čovek je uskočio u vagon. Luk je namirisao kafu. Stomak mu je
zakrčao, dovoljno jako da ga čovek čuje. Ali ne – kad je provirio između
velikih kosilica, video je da tip u radnom odelu nosi slušalice. Još jedan
čovek mu se pridružio. Doneo je veliku baterijsku lampu, koja je – na
svu sreću – bila uperena u vrata, a ne u Lukovom pravcu. Spustili su
čeličnu rampu i počeli da unose sanduke iz kamiona u vagon. Na
svakom je pisalo KOLER, OVA STRANA GORE i PAŽLJIVO BARATAJTE.
Znači da ovo nije bio kraj linije.
Prestali su s radom nakon što su utovarili deset ili dvanaest
sanduka. Pojeli su krofne iz papirne kese. Luk je morao da upotrebi sve
čime je raspolagao – pomislio je na Zika koji mu drži glavu u
rezervoaru, na bliznakinje Vilkoks, na Kališu, Nikija i bog te pita koliko
drugih koji od njega zavise – da ne izleti iz zaklona i ne zamoli ove ljude
za zalogaj, samo jedan zalogaj. Možda bi to učinio, da neko od njih nije
rekao nešto što mu je sledilo krv u žilama.
„Hej, jesi li video nekog klinca kako se muva okolo?”
„Šta?”, rekao je onaj drugi, s punim ustima krofne.
„Jesi li video nekog klinca, kad si nosio onaj termos mašinovođi?”
„Šta bi klinac ovde radio? Sad je pola dva ujutru.”
„Pa, neki tip me je pitao za njega kad sam otišao po krofne. Rekao
mi je da ga je zet zvao iz Masačusetsa, da ga je probudio iz čvrstog sna i
zamolio da obiđe železničku stanicu. Neki klinac je pobegao od kuće u
Masačusetsu. Rekao je da je često pričao kako će otići teretnjakom u
Kaliforniju.”
„To je na drugom kraju zemlje.”
„Znam. I ti to znaš, ali da li klinac zna?”
„Znao bi, da je imao dobre ocene u školi. Ričmond je jebeno daleko
od Los Anđelesa.”
„Jeste, ah je raskrsnica. Tip je rekao da bi mogao biti u ovom vozu,
da bi se mogao iskrcati i pokušati da se ukrca u neki koji ide na zapad.”
„Pa, nisam video nikakvog klinca.”
„Tip je rekao da je njegov zet spreman da lepo plati.”
„Može da ponudi milion dolara, Bili, ali ja nisam video nikakvog
klinca.”
Gotov sam ako mi stomak ponovo zakrči, pomislio je Luk. Kuvan
sam i pečen. Spržen nuklearnom eksplozijom.
Neko je povikao spolja. „Bih! Dvejne! Imate dvadeset minuta,
momci. Završavajte posao!”
Bili i Dvejn utovarili su još nekoliko Koler sanduka u vagon, uvukli
su rampu i odvezli kamion. Luk je imao vremena da pogleda panoramu
njemu nepoznatog grada, pre nego što je čovek u radnom
kombinezonu, s kapom železničara, zatvorio vrata Sautveja... ali ovog
puta ne sasvim. Zaključio je da vrata negde zapinju. Voz se trznuo i
pokrenuo posle pet minuta. Isprva je išao polako. Prelazio je preko
skretnica i ukrštanja. Zatim je ubrzao.
Neki tip se predstavio kao nečiji zet.
 Rekao je da je često pričao kako če otići teretnjakom.
Znaju da je nestao. Nije ih zavarao, iako su pronašli Pokija nizvodno
od Denison River Benda. Sigurno su naterali Morin da propeva. Ili
Ejverija. Pomisao na poslušnike gospođe Sigsbi koji muče Avestera bila
je previše strašna. Istisnuo ju je iz uma. Rasporedili su ljude na ovoj
stanici da motre njegovo eventualno iskrcavanje. To znači da su i na
sledećoj. Do nje će stići za videla. Možda ne žele da dižu prašinu. Možda
će samo motriti i izveštavati, ah je moguće da će pokušati da ga uhvate.
To će zavisiti od broja ljudi koji ga čekaju, naravno. I od stepena
njihovog očajanja. I ono je bitan faktor.
Možda sam nadmudrio samog sebe, odlučivši se za voz, pomislio je
Luk, ali šta sam mogao da uradim? Nije trebalo da saznaju tako brzo.
U međuvremenu će rešiti jedan problem. Uhvatio se za sedište
velike kosilice, da bi održao ravnotežu i odšrafio poklopac rezervoara
za gorivo „džon dir” mašine. Otkopčao je šlic i izbacio devet litara
tečnosti u prazni rezervoar. Poneo se krajnje nepristojno, i vlasnika
kosilice čekalo je veoma neprijatno iznenađenje, ali i okolnosti su bile
veoma neprijatne. Čvrsto je zašrafio poklopac. Seo je na sedište velike
kosilice, spustio šake na prazni stomak i zažmurio.
Misli o svom uvetu i o ogrebotinama na leđima. Misli na bol koji
uzrokuju, pa ćeš zaboraviti na glad i žeđ.
To je delovalo, ali ne zadugo. U mozak mu se ušunjala slika dece
koja će za nekoliko sati izaći iz soba i otići u kafeteriju na doručak. Nije
mogao da odagna slike bokala, punih soka od pomorandže i činija
punih crvenog havajskog punča. Poželeo je da bude tamo. Popio bi čašu
od svakog napitka, zatim bi napunio tanjir kajganom i slaninom, sa
stola za posluživanje.
Ne želiš da budeš tamo. Ta želja je ravna ludilu.
Jedan deo njega ustrajavao je u njoj.
Otvorio je oči, da bi se rešio te slike. Jedan bokal sa sokom od
pomorandže bio je uporan, nije hteo da ode... u tom času ugledao je
nešto u praznom prostoru između novih sanduka i malih aparata.
Isprva je pomislio da se radi o optičkoj varci, tvorevini mesečine koja
je ulazila kroz delimično otvorena vrata vagona, ili o halucinaciji.
Trepnuo je dva puta, ali je slika opstala. Sišao je sa sedišta velike
kosilice i otpuzao do toga. Mesečinom obasjana polja munjevito su
promicala pored vrata vagona, desno od njega. Od napuštanja Denison
River Benda s čuđenjem i fascinacijom upijao je sve što je video.
Spoljašnji svet više ga nije zanimao. Imao je oči samo za ono što je bilo
na podu vagona: mrvice od krofni.
A jedan komad je bio veći od mrvice.
Njega je prvo podigao. Navlažio je palac da bi pokupio manje
komade. Nagnuo se, isplazio jezik i polizao najsitnije, da ne bi pali u
prostor između dasaka.

21

Na gospođu Sigsbi došao je red da odspava na kauču u sobi pored

kancelarije. Stakhaus je zatvorio vrata između prostorija, da je telefoni
– fiksni ili onaj njegov – ne bi uznemirili. Felouz je u deset do tri pozvao
iz kompjuterske sobe.
„Voz 9956 napustio je Ričmond”, rekao je. „Dečak nije viđen.”
Stakhaus je s uzdahom protrljao bradu. Čekinje su ga grebuckale po
dlanu. „U redu.”
„Grehota je što ne možemo da skrenemo taj voz na sporedni
kolosek i da ga pretražimo. Tako bismo znali da li je tamo ili nije.”
„Grehota je što se svi ljudi na svetu ne drže za ruke pevajući ’Dajmo
šansu miru’. U koje doba stiže u Vilmington?”
„Trebalo bi da stigne do šest. I ranije, ako nadoknadi kašnjenje.”
„Koliko ljudi imamo tamo?”
„Dvojicu. Jedan stiže iz Goldsboroua.”
„Znaju da ne smeju da izgledaju usplahireno, zar ne? Usplahireni
ljudi izazivaju sumnju.”
„Mislim da će se snaći. Priča je dobra. Dečak je pobegao od kuće.
Ukućani su nasmrt zabrinuti.”
„Nadaj se da će se snaći. Obaveštavaj me o svemu što saznaš.”
Doktor Hendriks je ušao u kancelariju bez kucanja. Imao je
podočnjake, odeća mu je bila izgužvana, a frizura razbarušena. „Ima li
vesti?”
„Ne još.”
„Gde je gospođa Sigsbi?”
„Na veoma zasluženom odmoru.” Stakhaus se zavalio i protegao, u
njenoj stolici. „Dikson nije bio u rezervoaru, zar ne?”
„Naravno da nije.” Donki Kong je bio blago uvređen tom opaskom.
„Nije ružičast. Daleko je od tog statusa. Bilo bi ludo rizikovati oštećenje
tako visokog BDNF-a. Ili rizikovati proširenje njegovih sposobnosti.
Što je malo verovatno, ali ne i nemoguće. Sigsbijeva bi se složila sa
mnom.”
„Ne bi, a on danas ide u rezervoar”, rekao je Stakhaus.
„Zaranjaćemo malog mamojepca dok ne pomisli da je ispustio dušu, pa
ćemo ga ponovo zaroniti.”
„Ti to ozbiljno? On je dragocen! Jedan od najsnažnijih TP pozitivnih
kog smo imali poslednjih godina!”
„Baš me briga da li hoda po vodi ili izbacuje struju iz čmara kad
prdne. Pomogao je Elisu da pobegne. Naredi Grku da ga obradi čim se
vrati na dužnost. Voli da ih zaranja u rezervoar. Reci mu da pazi ga ne
ubije. Razumem njegovu vrednost, ali želim da mu pružim iskustvo kog
će se sećati dokle god to bude mogao. Zatim ga odvedi u Zadnju
polovinu.”
„Ali gospođa Sigsbi...”
„Gospođa Sigsbi se u potpunosti slaže s tim.”
Obojica su se okrenula. Stajala je na vratima između kancelarije i
privatnih odaja. Stakhaus je prvo pomislio da liči na nekog ko je video
duha, ali nije bilo baš tako. Izgledala je kao duh.
„Uradi kao što ti je rečeno, Dene. Čak i po cenu oštećenja njegovog
BDNF-a. Mora da plati.”

22

Voz se ponovo trznuo i pokrenuo. Luk se setio pesme koju mu je baka

pevala. Je li to bila ona o Ponoćnom specijalu? Nije mogao da se seti.
Mrvice krofni samo su povećale glad i žeđ. Njegova usta su bila
pustinja, a jezik peščana dina. Zadremao je, ali nije mogao da zaspi.
Vreme je prolazilo. Nije znao koliko je sati, ali su prvi tragovi svetlosti
počeli da prodiru u vagon.
Otpuzao je po podu do delimično otvorenih vrata vagona i provirio
napolje. Bilo je drveća, većinom zakržljalog, sitnih borova, gradića,
polja i još drveća. Voz je prelazio preko mosta. Čežnjivo je posmatrao
reku ispod sebe. Ovog puta nije se setio pesme, već Kolridžove
sveprisutne vode. Daske vagona su se skupile. Voda, voda svuda, a ni
kap za piće.
 Ionako je zagađena, govorio je sebi, iako je znao da bi je pio u
svakom slučaju. Pio bi, dok mu se stomak ne bi naduo. Povratio bi je sa
zadovoljstvom, zato što bi to značilo da može ponovo da pije.
Namirisao je so u vazduhu, pre nego što je crveno i vrelo sunce
izašlo. Zgrade pored kojih je voz prolazio više nisu bile farme, već
skladišta i stare fabrike od cigle zatarabljenih prozora. Ždralovi su se
dizali ka blistavom nebu. Avioni su nedaleko odatle uzletali. Voz je
neko vreme išao pored puta s četiri kolovozne trake. Luk je gledao
ljude u vozilima, lišene briga, izuzev poslovnih. Namirisao je kaljugu,
crknute ribe ili i jedno i drugo.
Pojeo bih crknutu ribu ako na njoj ne bi bilo crva, pomislio je.
Možda i s crvima. Crvi su, po Nešenel džiografiku, dobar izvor organskih
proteina.
Vratio se u skrovište kad je voz počeo da usporava. Bilo je lupanja i
truckanja, dok je njegov vagon prelazio preko skretnica i ukrštanja.
Konačno se zaustavio.
Bilo je rano, ali je na ovoj stanici i u to doba vladala živost. Čuo je
kamione i ljude koji su se smejali i razgovarali. Kanje je pevao s moćnih
kamionskih zvučnika. Basovi su tutnjali u ritmu srca. Motor kamiona
se pokrenuo, šireći vonj dizela. Usledilo je nekoliko izuzetno snažnih
trzaja. Vagoni su se odvajali i spajali s Lukovim vozom. Ljudi su vikali
na španskom. Čuo je neke prostote: puta mierda, hijo de puta,
chupapollas.
Vreme je prolazilo. Činilo mu se da je prošao čitav sat, iako je
možda prošlo samo petnaest minuta. Konačno je neki kamion krenuo
unazad prema Sautvej ekspresu. Tip u kombinezonu otvorio je vrata do
kraja. Luk je gvirnuo između motokultivatora i velike kosilice. Tip je
uskočio u vagon. Čelična rampa postavljena je između kamiona i
vagona. Ovog puta su bila četvorica, dva crnca i dva belca. Krupni,
istetovirani tipovi. Smejali su se i govorili snažnim južnjačkim
naglaskom. Luk je pomislio da zvuče kao kantri pevači na radiju BUZ’N
102 u Mineapolisu.
Jedan belac je rekao da je sinoć plesao s crnčevom suprugom. Crnac
je zamahnuo kao da želi da ga udari. Belac se tobož zateturao
unatraške. Seo je na gomilu vanbrodskih motora, koje je Luk nedavno
presložio.
„Požurite, požurite”, rekao je drugi belac. „’Oću da doručkujem.”
Baš kao i ja, pomislio je Luk. O, čoveče, koliko bih želeo da
doručkujem.
 Učinilo mu se da gleda film o tovarenju Koler sanduka sa prethodne
stanice, samo unazad. To ga je podsetilo na filmove koje, po
Ejverijevim rečima, deca moraju da gledaju u Zadnjoj polovini. To
sećanje prizvalo je tačke – velike sočne tačke. Vrata vagona trznula su
se na žlebu, kao da će da se zatvore.
„Hej!”, rekao je drugi crnac. „Koga ima tamo?” Pogledao je. „Hm.
Nema nikoga.”
„Ovde je babaroga”, rekao je crnac koji se pretvarao da udara belca.
„Požurimo, požurimo. Hajde da završimo posao. Upravnik stanice kaže
da ovaj voz kasni.”
Još nije stigao do poslednje stanice, zaključio je Luk. Neću umreti od
gladi u njemu, ali samo zato što ću pre toga umreti od žeđi. Čitao je da
čovek može da izdrži najmanje tri dana bez vode, pre gubitka svesti,
koji prethodi smrti. Stvari nisu izgledale tako iz njegove perspektive.
Četvorka je utovarila sve izuzev dva velika sanduka. Luk je čekao da
se prihvate manjih aparata. Tada će ga otkriti. Vratili su rampu u
kamion i zatvorili zadnja vrata.
„Krenite, momci!”, rekao je jedan belac. Onaj koji je pričao kako je
plesao s crnčevom suprugom. „Idem u klonju. Imam neodložna posla.”
„Ma hajde, Meti, strpi se malo.”
„Ne mogu”, rekao je belac. „Moram da se istovarim, jedva hodam.”
Kamion se udaljio. Zavladala je tišina. Belac Meti popeo se u vagon.
Bicepsi su mu igrali ispod majice bez rukava. Lukov nekad najbolji
prijatelj Rolf Destin rekao bi da su mu pištolji puni.
„U redu, odmetniče. Video sam te kad sam seo na one kutije. Izađi.”

23

Luk je isprva ostao na svom mestu. Mislio je da će čovek zaključiti da se

prevario i otići, ako bude savršeno nepomičan i tih. Ali to je bilo
detinjasto razmišljanje, a on više nije bio dete. Nije bio ni blizu toga.
Stoga se išunjao i pokušao da ustane, ali su mu se noge ukočile, a u
glavi zavrtelo. Pao bi da ga belac nije prihvatio.
„Blagi bože, dete, ko ti je iskidao uvo?”
Luk je pokušao da govori. Iz usta mu je izašlo samo muklo krkljanje.
Pročistio je grlo i pokušao opet. „U nevolji sam. Gospodine, imate li
nešto za jelo? Ili piće? Užasno sam gladan i žedan.”
Belac – Meti – ne skidajući pogled s dečakovog unakaženog uva,
posegnuo je u džep i izvadio polupraznu kesu bombonica. Luk ju je
zgrabio, iscepao papirne omote i gurnuo četiri komada u usta. Mislio je
da je ostao bez pljuvačke, da ju je telo u potpunosti utrošilo. Ipak je
briznula, kao iz nevidljivih mlaznica. Šećer mu je ispunio glavu kao
bomba. Tačke su nakratko blesnule. Poletele su preko belčevog lica.
Meti se osvrnuo okolo, kao da je pomislio da mu se neko prikrada iza
leđa. Usmerio je pažnju na Luka.
„Kada si poslednji put jeo?”
„Ne znam”, rekao je Luk. „Ne mogu da se setim.”
„Otkad si u vozu?”
„Jedan dan.” To je bilo tačno, iako mu se činilo da putuje mnogo
duže.
„Dolaziš iz Jenkilanda, jelda?”
„Da.” Mejn je svakako bio Jenkiland, pomislio je.
Meti je pokazao na Lukovo uvo. „Ko je to učinio? Da nije tvoj otac?
Očuh?”
Luk je zvučao uplašeno. „Ko... otkud vam ta ideja?” Odgovor je, čak i
u ovom stanju bio očigledan. „Neko me traži, baš kao i na prethodnoj
stanici. Koliko ih ima? Šta su vam rekli? Da sam pobegao od kuće?”
„Tako je. Tvoj ujak je ovde. Došao je s nekoliko prijatelja. Jedan je
pajkan iz Rajtsvil Biča. Nisu rekli zašto, ali da, rekli su da si pobegao iz
Masačusetsa. Kapiram zašto si to uradio, ako ti je neko to učinio.”
Luk se silno uplašio kad je čuo da je jedan od ljudi koji su ga čekali
pajkan. „Ukrcao sam se u Mejnu, a ne u Masačusetsu, i moj otac je
mrtav. I moja mama. Sve što su vam rekli je laž.”
Belac je razmišljao o onom što je čuo. „Pa, ko ti je uradio to s
uvetom, odmetniče? Neki nitkov u domu za decu bez roditelja?”
To nije bilo tako daleko od istine, pomislio je Luk. Da, bio je u nekoj
vrsti doma za decu bez roditelja, i da, njime su upravljali nitkovi.
„Komplikovano je. Samo... gospodine... ti ljudi će me odvesti ako me
vide. Možda to ne bi mogli, da pajkan nije s njima, ali će to uraditi.
Vratiće me tamo gde se ovo desilo.” Pokazao je na uvo. „Molim vas da
im ne govorite da ste me videli. Molim vas da me pustite da ostanem u
vozu.”
Meti se počešao po glavi. „Ne znam. Ti si klinac, u jadnom stanju.”
„Izgledaću mnogo gore ako me se ti ljudi dočepaju.”
Veruj mi, pomislio je iz sve snage. Veruj mi, veruj mi.
 „Ne znam”, ponovio je Meti. „Iako mi se trojka, tako mi boga, nije
dopala. Izgledali su drsko, čak i pajkan. Takođe, razgovaraš s tipom koji
je tri puta bežao do kuće, pre nego što mu je to uspelo. Prvi put sam bio
otprilike tvojih godina.”
Luk je ćutao. Meti je konačno krenuo u dobrom pravcu.
„Gde si krenuo? Znaš li uopšte?”
„Tamo gde mogu dobiti nešto hrane, vode i gde mogu razmisliti”,
rekao je Luk. „Moram da razmislim, pošto niko neće poverovati u moju
priču. Pogotovo ako je čuje iz usta deteta.”
„Meeeeti!”, neko je povikao. „Požuri, čoveče! Ako nećeš da putuješ
kraj do Južne Karoline!”
„Dete, jesi li kidnapovan?”
„Jesam”, rekao je Luk i zaplakao. „A ovi ljudi... onaj koji kaže da je
moj ujak, i pajkan...”
„MEEEETI! Obriši bulju i POLAZI!”
„Govorim istinu”, nastavio je Luk. „Pusti me, ako želiš da mi
pomogneš.”
„Koje sranje.” Meti je pljunuo pored vagona. „Izgleda pogrešno, ali
to uvo... ti ljudi, jesi li siguran da su loši momci?”
„Najgori”, rekao je Luk. Zasad im je izmicao, ali je od odluke ovog
čoveka zavisilo da li će tako i ostati.
„Znaš li gde si?”
Luk je odmahnuo glavom.
„Ovo je Vilmington. Voz će se zaustaviti u Džordžiji, a zatim u
Tampi. Majami mu je poslednja stanica. Ako te traže, ako je za tobom
raspisana APB ili AMBER poternica, bićeš tražen na svim tim mestima.
Ali sledeća stanica je tek mrlja na mapi. Mogao bi...”
„Meti, gde si, koj’ kurac?” Glas je bio mnogo bliži. „Nemoj da se
zajebavaš. Moramo da krenemo.”
Meti je još jednom kolebljivo osmotrio Luka.
„Molim te”, rekao je Luk. „Zaranjali su me u rezervoar. Zamalo što
se nisam udavio. Znam da je teško poverovati u to, ali je istina.”
Čuo je sve bliže korake po šljunku. Meti je iskočio iz vagona i
zatvorio vrata, skoro do kraja. Luk se uspuzao u svoje gnezdo, iza
manjih aparata.
„Mislio sam da si rekao da ćeš da kenjaš. Šta si tamo radio?”
Luk je čekao da Meti kaže: U tom vagonu je klinac, slepi putnik.
Prodao mi je neku ludu priču kako je kidnapovan u Mejnu i zaranjan u
rezervoar s vodom, da ne bi otišao s ujakom.
 „Obavio sam posô, ali sam pogledao one sprave pozadi”, rekao je
Meti. „Moja kosilica će crći svakog časa.”
„Pa, požuri, voz ne može da čeka. Hej, da nisi video nekog klinca
kako se muva okolo? Nekog ko je uskočio na voz na severu i odlučio da
bi Vilmington mogao da bude zanimljivo mesto za posetu?”
Meti je posle kraće pauze rekao: „Nisam.”
Luk je bio nagnut napred. Posle te reči naslonio se glavom na zid
vagona i sklopio oči.
Voz 9956 se desetak minuta kasnije oštro trznuo – sad je imao sto
vagona. To je nalikovalo dubokom drhtaju džinovske zveri. Stanica je
počela da promiče, isprva polako, a zatim sve brže. Senka signalnog
tornja pružala se po podu vagona. A zatim i senka muškarca. Masna
papirna kesa uletela je u vagon i pala na pod.
Nije video Metija, samo je čuo: „Srećno, odmetniče.” Senka je
nestala.
Iskrao se iz skrovišta tako brzo da je udario glavom o kućište
kosilice. Nije ništa osetio. U toj kesi bio je raj. Namirisao ga je.
Raj je bio sendvič sa sirom i kobasicom, voćna pita i boca vode s
Karolinškog slatkog izvora. Morao je da upotrebi svu snagu volje da ne
iskapi svih pola litre vode u jednom gutljaju. Ostavio je četvrtinu.
Spustio je bocu, samo da bi je smesta zgrabio i odvrnuo zatvarač.
Poludeće ako voz iznenada zakoči i ako se voda prospe. Pojeo je
sendvič u pet zalogaja. Sprao ih je velikim gutljajem vode. Polizao je
masnoću s dlana. Uzeo je preostalu vodu i pitu i upuzao u gnezdo. Prvi
put otkad se povezao rekom u S. S. Pokiju i pogledao zvezde, osetio je
da bi život mogao biti vredan življenja. Pomolio se, iako nije verovao u
boga, pošto je smatrao da su dokazi protiv njegovog postojanja
neznatno jači od onih za. Nije se molio za sebe. Molio se jako
hipotetičnom višem biću da blagoslovi čoveka koji ga je nazvao
odmetnikom i ubacio smeđu kesu u vagon.

24

Spavalo mu se otkad je napunio stomak, ali je naterao sebe da ostane

budan.
Voz će se zaustaviti u Džordžiji, a zatim u Tampi. Majami mu je
poslednja stanica, rekao je Meti. Ako te traže, tražiće te na svim tim
mestima. Ali sledeća stanica je tek mrlja na mapi.
Neki ljudi će ga vrebati čak i u tom gradiću, ali Luk nije hteo da ide u
Tampu ili Majami. Zametanje traga u velegradu imalo je svojih
prednosti, ali u takvim gradovima ima previše pajkana. Dosad su svi
imali fotografiju dečaka osumnjičenog za ubistvo roditelja. Logika mu
je, sem toga, nalagala da ne može doveka bežati. To što ga Meti nije
prijavio bila je fantastična sreća, bio bi idiot kad bi računao da će se
ponoviti.
Palo mu je na pamet da ima još jedan adut u ruci. Oštri nož koji mu
je Morin ostavila ispod madraca nestao je negde usput, ali je sačuvao
USB. Nije znao staje na njemu, možda zbrkana, krivicom prožeta
ispovest, koja bi zvučala kao buncanje, možda priča o bebi datoj na
usvajanje. A opet, na njemu bi mogli biti dokazi. Dokumenti.
Voz je konačno ponovo počeo da usporava. Prišao je vratima.
Uhvatio se za njih da ne bi izgubio ravnotežu i nagnuo napolje. Video je
mnogo drveća, asfaltni put s dve trake, i pročelja kuća i zgrada. Voz je
prošao pored znaka: žutog. Možda prilaze onoj mrlji na mapi o kojoj mu
je Meti govorio; ili voz usporava zato što čeka da neki drugi oslobodi
šine negde ispred. To bi moglo biti bolje za njega, ako ga i na sledećoj
stanici čeka zabrinuti ujka. Video je sjajne metalne krovove skladišta u
daljini. Iza njih je bio put s dve trake, a iza njega još drveća. Mora da se
skine s ovog voza i da se što pre domogne tog drveća. I ne sme da
zaboravi da trči pri doskoku, ako ne želi da završi s licem u prašini.
Počeo je da se njiše napred-nazad, držeći se za vrata, usana
stisnutih u tanku liniju. To je bila stanica o kojoj mu je Meti govorio,
zato što je ugledao staničnu zgradu pred sobom. Na krovu od blede
zelene šindre pisalo je DUPRE SAUTERNI VESTERN.
Moram da se iskrcam sada, pomislio je. Uopšte nisam raspoložen
za upoznavanje s ujkama.
„Jedan...”
Zanjihao se unazad.
„Dva...”
Zaljuljao se unazad.
„Triii!”
Skočio je. Potrčao je u vazduhu, ali je udario o tle pored šina
brzinom voza koji je bio nešto brži od njegovih nogu. Gornji deo tela
nagnuo mu se napred. S rukama pruženim nazad zbog ravnoteže ličio
je na brzog klizača koji juri ka ciljnoj liniji.
 Neko je povikao: „Hej, pazi!”, baš kad je pomislio da će uspeti da
nastavi da trči i da ne padne.
Podigao je glavu i video čoveka na viljuškaru, na pola puta između
skladišta i stanice. Drugi čovek je ustao sa stolice za ljuljanje u senci
staničnog krova, s časopisom u ruci. On je povikao: „Pazi na stub!”
Luk je ugledao drugi stub s crvenim pulsirajućim svetlom, prekasno
da bi usporio. Instinktivno je okrenuo glavu i pokušao da podigne ruku,
ali je ipak desnom stranom lica udario u stub u punoj brzini, pre nego
što je stigao da se zaštiti. Povređeno uvo najgore je prošlo. Odbio se od
stuba, udario o tle i skotrljao dalje od šina. Nije izgubio svest, ali je
izgubio neposredni kontakt s njom. Nebo se ljuljalo tamo-amo. Vrelina
mu se slivala niz obraz. Znao je da mu se uvo ponovo otvorilo – jadno,
izmrcvareno uvo. Unutrašnji glas vrištao je da ustane, da otrči u šumu.
Čuo je sebe, ali ništa nije mogao da uradi. Pokušao je da ustane, ali nije
mogao.
Baš sam se udesio, pomislio je. Sranje. Koje sranje. Čovek s
viljuškara stajao je iznad njega. Iz Lukove perspektive činilo se da je
viši od pet metara. Sunce se odbijalo od njegovih naočara. Zbog njih
mu nije video oči. „Bože, klinac, zašto dođavola nisi pazio šta radiš?”
„Pokušavao sam da pobegnem.” Luk nije znao da li govori.
Verovatno. „Neću im dozvoliti da me se dočepaju. Ne dajte da me se
dočepaju, molim vas.”
Čovek se sagnuo. „Ne pokušavaj da govoriš, ne razumem te. Izgleda
da si baš tresnuo o taj stub i krvariš kao zaklano prase. Pomeri noge.”
Luk ga je poslušao.
„A sad pomeri ruke.”
Luk ih je podigao.
Čovek iz Stolice za Ljuljanje pridružio se Čoveku s Viljuškara. Luk je
pokušao da upotrebi novostečenu TP za čitanje njihovih misli, da bi
saznao šta znaju. Ništa nije doznao. Talenat za čitanje misli prestao je
da funkcioniše. Izgleda da ga je udarac o stub neutralisao.
„Da li mu je dobro, Time?”
„Mislim da jeste. Nadam se. Protokol za ovakve slučajeve kaže da se
osobe s ozledama glave ne pomeraju, ali ću rizikovati.”
„Ko je od vas dvojice moj ujka?”, pitao je Luk. „Ili ste obojica?”
Čovek iz Stolice za Ljuljanje se namrštio. „Razumeš li šta govori?”
„Ne, staviću ga u sobu gospodina Džeksona.”
„Uhvatiću ga za noge.”
Luk je dolazio sebi. Uvo mu je pomagalo u tome. Činilo mu se da mu
je probušilo glavu. I da se sakrilo unutra.
„Ne, ja ću ga poneti”, rekao je Čovek s Viljuškara. „Nije težak. Hoću
da pozoveš docu Ropera i da ga zamoliš da dođe u kućnu posetu.”
„Pre će biti u skladišnu posetu”, rekao je Čovek iz Stolice za
Ljuljanje. Nasmejao se, otkrivajući požutele krnjutke.
„Šta god. Požuri. Upotrebi stanični telefon.”
„Razumem.” Čovek iz Stolice za Ljuljanje je kao bajagi salutirao pred
Čovekom s Viljuškara i krenuo. Čovek s Viljuškara podigao je Luka.
„Spusti me”, rekao je Luk „Mogu da hodam.”
„Misliš? Da vidimo možeš li.”
Luk se zaljuljao na nogama, ali nije pao.
„Kako se zoveš, sinko?”
Luk je razmišljao. Nije hteo da kaže svoje ime, zato što nije znao da
li je ovaj čovek ujka. Izgledao je pristojno... ali tako je izgledao i Zik u
Institutu, u retkim trenucima dobrog raspoloženja.
„Kako se ti zoveš?”, nastavio je.
„Tim Džejmison. Hajdemo, sklonićemo te sa sunca.”

25

Norbert Holister, vlasnik otrcanog motela koji je opstajao isključivo

zahvaljujući mesečnim doznakama Instituta, pozvao je docu Ropera sa
staničnog telefona. Ali je prvo mobilnim pozvao broj koji je dobio u
ranim jutarnjim satima. Tada je bio ljut što je probuđen, a sad je bio
ushićen.
„Onaj klinac”, rekao je. „Ovde je.”
„Samo sekundu”, rekao je Endi Felouz. „Prebaciću vas.”
Drugi glas mu se obratio, posle kratkog perioda tišine: „Jeste li vi
Holister? Iz Duprea, Južna Karolina?”
„Jašta sam. Klinac za kojim tragate upravo je iskočio iz teretnjaka.
Uvo mu je iskidano. Da li ću dobiti nagradu?”
„Da. Biće i veća, ako se pobrinete da ostane u gradu.”
Norbert se nasmejao. „Mislim da će ostati. Udario je u signalni stub
i razbio glavu.”
„Ne gubite ga iz vida”, rekao je Stakhaus. „Hoću da mi se javljate
svakog sata. Jeste li me razumeli?”
„Želite redovne izveštaje.”
„Da, baš tako. Mi ćemo se pobrinuti za ostalo.”
 PAKAO JE OVDE

Tim je odveo okrvavljenog klinca, još ošamućenog, ali sposobnog da

hoda, do kancelarije Krejga Džeksona. Vlasnik skladišta je živeo u
obližnjem Daningu, ali se razveo pre pet godina. Prostrana, rashlađena
soba iza kancelarije služila mu je kao rezervni dom. Džekson nije bio tu.
Tim nije bio iznenađen. Krejg je imao običaj da se izgubi kad se 56-tica
zaustavljala umesto da prođe kroz grad.
Pored kuhinjice s mikrotalasnom, rešoom i malenom sudoperom
bila je fotelja s pogledom na televizor s ravnim ekranom. Stare
duplerice iz Plejboja i Penthausa gledale su odozgo na uredno
namešteni krevet. Tim je hteo da položi klinca na njega, do dolaska
doce Ropera, ali je dečak odmahnuo glavom.
„Fotelja.”
„Jesi li siguran?”
„Jesam.”
Klinac je seo. Fotelja je umorno jeknula. Tim je kleknuo pred njim.
„Kako bi bilo da mi kažeš kako se zoveš?”
Dečak ga je sumnjičavo odmeravao. Prestao je da krvari, ali mu je
krv pokrivala obraz. Desno uvo bilo mu je izgužvani, iskidani užas.
„Jeste li me čekali?”
„Čekali smo voz. Radim u jutarnjoj smeni, koja je duža kad 9956
prolazi ovuda. Kako se zoveš?”
„Ko je onaj drugi tip?”
„Neću da odgovaram na pitanja dok mi ne kažeš kako se zoveš.”
Klinac je razmislio. Oblizao je usne i rekao: „Ja sam Nik. Nik
Vilholm.”
„Dobro, Nik.” Tim je napravio znak mira. „Koliko prstiju vidiš?”
 „Dva.”
„A sad?”
„Tri. Je li onaj drugi tip rekao da je moj ujka?”
Tim se namrštio. „To je Norbert Holister. Vlasnik je lokalnog
motela. Ne znam da li je ičiji ujak.” Podigao je samo jedan prst. „Sledi
ga. Hoću da vidim kako ti se oči kreću.”
Luk je očima sledio prst levo i desno, pa gore i dole.
„Pretpostavljam da nisi ozbiljno ozleđen”, rekao je Tim. „Možemo
da se nadamo da je tako. Od koga bežiš, Nik?”
Dečak je izgledao uznemireno. Pokušao je da se digne iz fotelje. „Ko
vam je to rekao?”
Tim ga je nežno gurnuo nazad. „Niko. Samo sam, kad god vidim
dete u iscepanoj, prljavoj odeći, kako s rascepanim uvom iskače iz
teretnog voza, sklon pretpostavci da se radi o beguncu. A sad mi...”
„Čemu tolika vika? Čula sam... pobogu, šta se desilo ovom dečaku?”
Tim se okrenuo i ugledao Siroticu Eni Ledu. Sigurno je bila u šatoru
iza stanice. Često bi se zavukla u njega oko podneva da bi odremala.
Eni je, iako je termometar ispred stanica u deset ujutru pokazivao
trideset stepeni, nosila ono što je Tim smatrao punim meksičkim
kompletom: serape, sombrero, narukvice i kaubojske čizme,
rascepljene po šavovima.
„Ovo je Nik Vilholm”, rekao je Tim. „Došao je u naše lepo seoce, bog
te pita odakle. Iskočio je iz 56-ice i natrčao u punoj brzini na signalni
stub. Nik, ovo je Eni Ledu.”
„Jako mi je drago što sam vas upoznao”, rekao je Luk.
„Hvala ti, sinko. I meni je drago. Da li mu je signalni stub otkinuo
pola uveta, Time?”
„Ne verujem”, rekao je Tim. „Nadam se da ću čuti tu priču.”
„Jeste li vi čekali da voz stigne?” pitao je dečak. To mu je bilo jako
bitno. Možda zato što je snažno udario glavu, a možda iz nekog drugog
razloga.
„Ne čekam ništa izuzev povratka našeg gospoda Isusa Hrista”, rekla
je Eni. Osvrnula se oko sebe. „Gospodin Džekson ima bezobrazne slike
na zidu. Ne mogu reći da sam iznenađena.”
U tom času u sobu je ušao muškarac maslinaste puti, u
pantalonama na tregere preko bele košulje. Na glavi je imao
železničarsku kapu. „Zdravo, Hektore”, rekao je Tim.
„Zdravo”, rekao je Hektor. Odmerio je okrvavljenog dečaka na fotelji
Krejga Džeksona, bez mnogo zanimanja. Obratio se Timu. „Zamenik mi
kaže da je za vas stiglo nekoliko generatora, gomila velikih kosilica i
sličnih stvari, oko tone konzervi i još jedna tonu sveže robe. Kasnim,
Timi, i ako me ne istovariš, možeš da pošalješ flotu kamiona koju ovaj
grad nema da pokupi vašu robu u Brunsviku.”
Tim je ustao. „Eni, možeš li da praviš društvo ovom mladiću dok
doktor ne stigne? Moram da se pozabavim viljuškarom.”
„Pobrinuću se za to. Gurnuću mu nešto u usta ako dobije napad.”
„Neću dobiti napad”, rekao je dečak.
„Svi to govore”, odvratila je Eni, prilično neraspoloženo.
„Sinko”, pitao je Hektor, „jesi li bio slepi putnik u mom vozu?”
„Jesam, gospodine. Žao mi je.”
„Pa, pošto si sad sišao, to me se više ne tiče. Pretpostavljam da će se
pajkani pozabaviti tobom. Time, vidim da imaš problem ovde, ali roba
neće da čeka, stoga pozovi ljude. Gde je tvoja prokleta ekipa? Video sam
samo jednog tipa, a on visi na telefonu u kancelariji.”
„To je Holister iz lokalnog motela, a taj ništa ne istovaruje. Izuzev
možda svojih creva, sabajle.”
„Grozno”, rekla je Sirotica Eni. Možda je mislila na duplerice na
zidovima.
„Bimanovi dečaci trebalo bi da su ovde. Izgleda da ta dva zevzeka
kasne. Baš kao i ti.”
„O, bože.” Hektor je skinuo kapu i prešao rukom kroz gustu crnu
kosu. „Mrzim ova beskrajna putovanja. I istovar u Vilmingtonu je išao
sporo. Prokleti ’leksus’ se zaglavio na vagonu. Videćemo šta možemo
da uradimo.”
Tim je krenuo ka vratima za Hektorom. Okrenuo se. „Ne zoveš se
Nik, zar ne?”
Dečak je odgovorio posle kraćeg oklevanja: „To će zasad biti
dovoljno.”
„Ne daj mu da se mrda”, Tim je rekao Eni. „Zovi me ako pokuša.”
Zatim se obratio okrvavljenom dečaku, koji je izgledao krhko i
izmoždeno. „Porazgovaraćemo o tome kad se vratim. Je li to u redu?”
Dečak je razmislio pre nego što je umorno klimnuo.
„Pretpostavljam da nemam izbora.”

2
Kad su muškarci otišli, Eni je pronašla nekoliko čistih krpa u korpi
ispod sudopere. Ovlažila ih je hladnom vodom i iscedila. Jednu više, a
drugu manje. Predala mu je onu dobro isceđenu i rekla. „Stavi je na
uvo.”
Luk ju je poslušao. Uvo ga je zabolelo. Drugom krpom očistila je krv
s njegovog lica. Bila je toliko nežna da ga je podsetila na majku. Prestala
je da ga čisti i pitala – sa istom nežnošću – zašto plače.
„Nedostaje mi majka.”
„Nemoj da plačeš. Kladim se da i ti njoj nedostaješ.”
„Ne, ako svest na neki način ne opstaje posle smrti. Voleo bih da
verujem u to, ali empirijski dokazi ukazuju da nije tako.”
„Opstaje? O, naravno da opstaje.” Prišla je sudoperi i počela da
ispira krv s krpe. „Neki kažu da se duše koje su otišle dalje ne zanimaju
za zemaljske stvari, baš kao što se mi ne zanimamo za ponašanje
mrava u mravinjaku, ali ja nisam od tih. Verujem da se zanimaju. Žao
mi je što je umrla, sinko.”
„Mislite li da ljubav opstaje?” Ideja je bila glupa. Znao je to, ali je bila
glupa na lep način.
„Naravno. Ljubav ne umire sa zemaljskim telom, sinko. To je
smešna ideja. Koliko vremena je prošlo od njenog odlaska?”
„Mesec dana ili šest nedelja. U priličnoj meri sam izgubio pojam o
vremenu. Ubijeni su, a ja sam kidnapovan. Znam da je teško
poverovati...”
Eni je nastavila da čisti preostalu krv. „Nije teško ako znaš neke
stvari.” Kucnula se u čelo, ispod sombrera. „Da li su došli u crnim
kolima?”
„Ne znam”, rekao je Luk, „ali ne bih se iznenadio.”
„I jesu li eksperimentisali s tobom?”
Luk je zinuo. „Kako ste to znali?”
„Džordž Olman” rekla je. „On je na WMDK od ponoći do četiri ujutru.
Njegova emisija bavi se posednućima, NLO-ima i psihičkim moćima.”
„Psihičkim moćima! Zaista?”
„Da, i zaverama. Znaš li za zavere, sinko?”
„Pomalo”, rekao je Luk.
„Emisija Džordža Olmana zove se Autsajderi. Ljudi se javljaju, ali on
najviše priča. Ne kaže da su to vanzemaljci, vlada ili vlada koja radi za
vanzemaljce. Oprezan je zato što ne želi da nestane ili da bude ubijen
kao Džek i Bobi, već stalno govori o crnim kolima i eksperimentima. O
stvarima od kojih možeš da osediš. Znaš li da je Semov Sin bio
posednut? Ne? Pa, bio je. Đavo koji je bio u njemu je izašao. Ostavio je
samo ljušturu. Digni glavu, sinko. Imaš krv na vratu. Moraću da je trljam
ako se osuši pre nego što je obrišem.”

Bimanovi dečaci, par krupnih tinejdžera iz parka s prikolicama južno

od grada, pojavili su se petnaest minuta posle dvanaest, duboko u
Timovoj pauzi za ručak. Do tada je većina stvari namenjenih
Fromijevoj prodavnici i servisu malih motora bila na ispucalom
betonu stanice. Tim bi, da je bilo do njega, otpustio Bimanove na licu
mesta. Ali to nije bilo moguće zato što su bili u srodstvu s gospodinom
Džeksonom, na neki komplikovani južnjački način. Sem toga, bili su mu
potrebni.
Del Biman je oko pola jedan doterao veliki kamion do vrata vagona.
Počeli su da utovaruju sanduke zelene salate, paradajza, krastavaca i
bundeva. Rektor i njegov zamenik nisu se zanimali za sveže povrće, već
su hteli da se što brže otperjaju iz južne Karoline. Norb Holister
gluvario je u senci nadstrešnice. Timu je njegovo muvanje po stanici
izgledalo čudno – ranije nije pokazivao zanimanje za dolaske i odlaske
vozova – ali nije imao kad da razmišlja o tome.
Stari „ford” karavan zaustavio se u deset do jedan na malenom
parkingu stanice. Tim je utovarivao poslednje sanduke u zadnji deo
kamiona koji će ih odvesti do lokalne bakalnice... pod pretpostavkom
da Fil Biman stigne do tamo. Razdaljina je bila manja od kilometar i po,
ali je Fil jutros zaplitao jezikom. Oči su mu bile crvene kao kod
životinjice koja pokušava da pobegne od šumskog požara. Niste morali
da budete Šerlok Holms da shvatite da je uživao u čudnom duvanu,
barabar s bratom.
Doca Roper je izašao iz svog karavana. Tim ga je pozdravio
dodirnuvši kapu i pokazao na skladište u kom je gospodin Džekson
imao kancelariju/apartman. Roper je otpozdravio i krenuo u tom
pravcu. Bio je gotovo karikaturalna stara škola, od onih doktora koji još
preživljavaju u hiljadama siromašnih seoskih područja, u kojima je
najbliža bolnica šezdeset ili sto kilometara daleko, u kojima se
Obamaker smatra levičarskim bogohuljenjem a poseta Volmartu
događajem. Tvrdokorni, gojazni, stari baptista nosio je Bibliju pored
stetoskopa, u crnoj torbi koja se generacijama prenosila s oca na sina.
„Šta je bilo s klincem?”, pitao je zamenik upravnika stanice dok je
brisao čelo maramicom.
„Ne znam”, rekao je Tim, „ali nameravam da saznam. Samo napred,
momci. Požurite, ako ne želite da mi ostavite neki od tih ’leksusa’. Rado
bih se vozio u njemu, Hektore.”
„Chupa mi polla”, rekao je Hektor. Prodrmao je Timovu ruku i
krenuo ka lokomotivi, s nadom da će nadoknaditi kašnjenje između
Duprea i Brunsvika.

Stakhaus je nameravao da otputuje „čelendžerom” s dva tima za

ekstrakciju, ali mu gospođa Sigsbi nije dozvolila. Moglo joj se, pošto je
bila šef. Njegov izraz nezadovoljstva tom odlukom bio je gotovo
uvredljiv.
„Skidaj taj izraz s lica”, rekla je. „Šta misliš, čija glava će se
zakotrljati ako uprskamo?”
„Moja i tvoja, i neće biti jedine.”
„Da, ali čija će odleteti prva i čija će se najdalje otkotrljati?”
„Džulija, ovo je terenska operacija, a ti nikad nisi bila na terenu.”
„Biću s Rubin-crvenim i Opalnim timom, s četiri valjana muškarca i
tri žilave žene. Tu će biti i Toni Fizale, bivši marinac, doktor Evans i
Vinona Brigs. Ona je bila u vojsci i razume se u trijažu. Deni Vilijams će
biti glavni kad operacija počne, ali želim da budem tamo, i da napišem
izveštaj iz terenske perspektive.” Nastavila je posle kraće pauze. „Ako
izveštaj bude neophodan, a počinjem da mislim da neće moći da se
izbegne.” Pogledala je na sat. Pola jedan, „Dosta je bilo priče. Moramo
da se pokrenemo. Ti ćeš upravljati Institutom u mom odsustvu. Vratiću
se sutra ujutru ako sve bude bilo kako treba.”
Otpratio ju je do vrata i po zemljanom putu do asfaltnog druma s
dve trake, koji se pružao pet kilometara na istok. Dan je bio vreo. Cvrčci
su pevali u šumi, kroz koju je jebeni klinac nekako prošao. „Ford
vindstar” kakav voze majke s decom radio je u leru ispred kapije. Robin
Leks je bila za volanom. Mišel Robertson sedela je iza nje. Obe žene bile
su u farmerkama i crnim majicama.
„Odavde do Presk Ajla”, rekla je gospođa Sigsbi, „ima devedeset
minuta. Od Presk Ajla do Irija, Pensilvanija, još sedamdeset minuta.
Tamo nas čeka Opalni tim. I još dva sata od Irija do Alkoiua, Južna
Karolina. Bićemo u Dupreu do sedam uveče, ako sve bude išlo po
planu.”
„Javljaj se i ne zaboravi da je Vilijams glavni kad postane vruće. On,
a ne ti.”
„Hoću.”
„Džulija, iskreno, mislim da grešiš što ideš umesto mene.”
Okrenula se prema njemu. „Gledaj svoja posla.” Krenula je ka
kombiju. Deni Vilijams je otvorio vrata. Gospođa Sigsbi je počela da
ulazi. Okrenula se i obratila Stakhausu. „I pobrini se da Ejveri Dikson
bude u Zadnjoj polovini dok se ne vratim.”
„Donki Kongu se ta ideja ne dopada.”
Podrugljivo se osmehnula. „Izgledam li kao neko koga je briga za
to?”

Tim je ispratio voz pogledom. Vratio se u hlad nadstrešnice. Košulja

mu je bila mokra do znoja. Iznenadio se kad je video da je Norbert
Holister još tu. Nosio je šarenu jaknu i prljave pantalone. Danas je
vezao upleteni kaiš odmah ispod grudne kosti. Tim se pitao (ne po prvi
put), kako može da nosi pantalone tako visoko, a da ne nažulja jajca.
„Šta još radiš ovde, Norberte?”
Holister je slegnuo ramenima. Osmehnuo se otkrivši zube koji su
kvarili Timov apetit pre ručka. „Samo ubijam vreme. Popodneva nisu
preterano zahtevna na starom ranču.”
Kao da su jutra i večeri bili, pomislio je Tim. „Pa, kako bi bilo da
raširiš jedra i otploviš?”
Norbert je potegao kesu „crvenokošca” iz zadnjeg džepa i gurnuo
nešto u usta. Boja njegovih zuba je neopisiva, pomislio je Tim. „Ko je
umro i tebe imenovao za papu?”
„Pretpostavljam da su ti moje reči zazvučale kao molba”, rekao je
Tim. „Pogrešno si ih protumačio. Odlazi.”
 „Dobro, dobro, umem da čitam između redova. Želim vam prijatan
dan, gospodine Noćni Kucaču.”
Norbert se udaljio laganim hodom. Tim ga je ispratio smrknutim
pogledom. Ponekad ga je viđao u Bevinoj zalogajnici ili u Zoniju, kako
pazari kikiriki ili tvrdo kuvana jaja iz tegle na šanku, ali je po pravilu
retko napuštao kancelariju motela, u kojoj je gledao sport i pornjavu na
satelitskoj. Njegova je, za razliku od one u sobama, radila.
Sirotica Eni čekala je Tima u kancelariji gospodina Džeksona.
Sedela je za stolom i pregledala papire u Džeksonovoj
UNUTRA/NAPOLJE korpi.
„Ti papiri te se ne tiču, Eni”, blago će Tim. „Ja ću nadrljati ako nešto
pomešaš.”
„Ionako nema ništa zanimljivo”, rekla je. „Samo računi, vozni redovi
i takve stvari. Tu je i kartica iz topics bara u Hardvilu. Još dva pečata pa
će dobiti besplatan ručak. Iako ne mogu da shvatim kako može da ruča
i da gleda u ženske pukotine... bljak.”
Tim nikad nije razmišljao na taj način. Poželeo je da nije otkrio tu
perspektivu. „Doca je s klincem?”
„Jeste. Zaustavila sam krvarenje, ali će mali ubuduće morati da nosi
dugu kosu, zato što to uvo ruše nikad neće biti isto. Dobro me slušaj.
Roditelji tog dečaka su ubijeni, a on kidnapovan.”
„Stradali su kao žrtve zavere?” U noćnim obilascima grada često je
razgovarao s Eni o zaverama.
„Tako je. Dovezli su se u crnim kolima, znaj da je tako bilo, i doći će
po njega ako mu uđu u trag.”
„Primljeno k znanju”, rekao je, „porazgovaraću o tome s šerifom
Džonom. Hvala ti što si ga očistila i oprala. Mislim da bi trebalo da
odeš.”
Ustala je i protresla serape. „Tako je, prenesi to šerifu Džonu.
Morate da budete budni. Doći će naoružani i spremni na sve. U Mejnu
postoji grad Jerusalemovo. Trebalo bi da pitaš ondašnji živalj za ljude u
crnim kolima. Ako ti pođe za rukom da ih pronađeš. Svi su nestali pre
četrdesetak godina. Džordž Olman svaki put pominje taj grad.”
„Ukapirao sam.”
Zaputila se ka vratima, praćena šuškanjem serapea. Okrenula se.
„Ne veruješ mi, i to me nimalo ne čudi. Zašto bi mi verovao? Godinama
pre tvog dolaska bila sam gradska ludača, i biću to godinama nakon što
budeš otišao, ako me dobri bog ne uzme.”
„Eni, nikada...”
 „Ćuti.” Streljala ga je prodornim pogledom ispod sombrera. „U redu
je. Ali slušaj me dobro. Kažem ti... ali on mi je rekao. Ovaj dečak. I ne
zaboravi. Dolaze u crnim kolima.”

Dok Roper vraćao je malobrojne alatke za pregled u torbu. Dečak je još

sedeo u fotelji gospodina Džeksona. Lice mu je bilo očišćeno od. krvi, a
uvo previjeno. Velika modrica obrazovala mu se na desnoj strani lica,
posle svađe sa signalnim stubom, ali su mu oči bile bistre i budne.
Doktor je pronašao bocu đumbirovog piva u frižideru. Dečak je
halapljivo pio osvežavajući napitak.
„Sedi tu i odmaraj, mladi čoveče”, rekao je Roper. Zatvorio je torbu i
prišao Timu koji je stajao pored vrata kancelarije.
„Je li dobro?” pitao je Tim tiho.
„Dehidrirao je i gladan je. Odavno nije ništa jeo. Mislim da mu sem
toga ništa ne fali. Dečaci njegovih godina su se povratili i od gorih
stvari. Kaže da ima dvanaest godina, da se zove Nik Vilholm i da se
ukrcao na voz na početnoj stanici, u severnom Mejnu. Pitao sam ga šta
je tamo radio. Rekao je da ne može da mi kaže. Pitao sam ga za adresu,
rekao mi je da ne može da se seti. Jak udarac u glavu može da uzrokuje
privremenu dezorijentaciju i da poremeti pamćenje, ali nisam od juče i
umem da razlikujem amneziju od rezervisanosti, pogotovo kod deteta.
On nešto krije. Verovatno mnogo toga.”
„U ređu.”
„Moj savet? Prvo ga nahrani. Mislim na obilan obrok u kafeu. Tako
ćeš dobiti čitavu priču.”
„Hvala, doco. Pošalji mi račun.”
Roper je samo odmahnuo rukom. „Plati mi veliki staromodni ručak
na otmenijem mestu od Bevine zalogajnice, pa ćemo biti kvit. I želim da
čujem njegovu priču kad ti je saopšti.”
Tim je zatvorio vrata za doktorom. Ostao je sam s dečakom. Izvadio
je mobilni iz džepa. Pozvao je Bila Vikloua, zamenika koji će preuzeti
posao noćnog kucača posle Božića. Dečak ga je pomno posmatrao dok
je dovršavao bocu đumbirovog piva.
„Bile? Ovde Tim. Da, dobro sam. Samo sam se pitao da li bi mogao
da me večeras zameniš na poslu noćnog kucača. U ovo doba obično
spavam, ali je nešto iskrslo na železničkoj stanici.” Slušao je. „Sjajno.
Tvoj sam dužnik. Ostaviću sat u stanici. Ne zaboravi da ga naviješ. I
hvala ti.”
Prekinuo je vezu i upro pogled u dečaka. Modrice na licu procvetaće
mu i svenuće za nedelju-dve. Izraz u njegovim očima verovatno će se
duže zadržati. „Je li ti bolje? Je li glavobolja prestala?
„Jeste, gospodine.”
„Mani se tog gospodine’. Zovi me Tim. Kako da te zovem? Kako ti je
pravo ime?”
Luk mu je rekao, posle kratkog oklevanja.

U oskudno osvetljenom tunelu između Prednje i Zadnje polovine bilo je

ledeno. Ej veri je zadrhtao. Na sebi je imao odeću koju je nosio kad su
Zik i Karlos izvukli njegovo sitno, onesvešćeno telo iz rezervoara. Bio je
skroz mokar. Zubi su mu zacvokotali. Ipak se držao naučenog. Bilo je
važno. Sada je sve bilo važno.
„Prestani da cvokoćeš”, rekla je Gledis. „To je odvratan zvuk.” Gurala
ga je u kolicima. Od njenog osmeha nije bilo ni traga ni glasa. Proširila
se vest o onom što je ovaj usranko uradio. Bila je užasnuta, kao i svi
radnici Instituta. Tako će biti dok Luk Elis ne bude vraćen. Tek tada će
svi moći da odahnu.
„N-n-n-ne mogu d-d-a p-pre-s-stanem”, rekao je Ejveri. „Tako mi je
h-h-ladno.”
„Misliš da me je briga?” Glas joj se odbijao o pločicama pokrivene
zidove. „Znaš li šta si uradio? Imaš li pojma?”
Ejveri je znao. U stvari, po glavi mu se rojilo mnoštvo ideja. Neke su
bile Gledisine (njen strah bio je poput pacova koji trči unutar točku,
usred njegove glave). Neke su bile potpuno originalne.
Postalo je nešto toplije kad su prošli kroz vrata s natpisom SAMO
ZAPOSLENI S DOZVOLOM. U otrcanom salonu, u kom ih je čekala
doktorka Džejms, bilo je još toplije (njena bela bluza bila je pogrešno
zakopčana, a kosa neuredna; usiljeno se osmehivala).
Ejveri je sve manje drhtao, ali su se Štazi svetla vratila. To je bilo
dobro, pošto je mogao da ih odagna kad god je hteo. Zik ga je zamalo
ubio u rezervoaru. U stvari, mislio je da je mrtav pre nego što se
onesvestio, ali mu je rezervoar nešto uradio. Znao je da se nešto desilo
i nekoj deci koja su bila u njemu, ali je ovo bilo nešto krupnije. TK
naporedo s TP bio je samo deo toga. Gledis je bila užasnuta od onog što
bi se moglo desiti zbog Luka, ali je Ejveri znao da može da je natera da
ga se plaši, ako to poželi.
Ali još nije vreme za to.
„Zdravo, mladi čoveče!”, povikala je doktorka Džejms. Zvučala je
kao političar na televiziji. Misli su joj letele okolo kao komadi papira
poneti snažnim vetrom.
Ima nečeg jako, jako pogrešnog u vezi s njom, pomislio je. Proces je
ličio na trovanje radijacijom, samo što nije zahvatilo njene kosti već
mozak.
„Zdravo”, rekao je Ejveri.
Doktorka Džekl je zabacila glavu. Nasmejala se kao da je Zdravo bila
najbolja šala koju je ikad čula. „Nismo te očekivali tako brzo, ali dobro
došao, dobro došao! Ovde su i neki tvoji prijatelji!”
Znam, pomislio je Ejveri. Jedva čekam da ih vidim. I mislim da će im
biti drago kad me vide.
„Prvo moramo da ti skinemo tu mokru odeću.” Prekorno je
odmerila Gledis, ali je ona bila zaokupljena češanjem ruku. Pokušavala
je da se otarasi zujanja koje se prostiralo po njenoj koži (ili odmah
ispod nje). Samo se ti češi, pomislio je Ejveri. „Henri će te otpratiti do
tvoje sobe. Ovde imamo dobre poslužitelje. Možeš li da hodaš?”
„Mogu.”
Doktorka Džekl se ponovo nasmejala, zabačene glave. Ejveri je
ustao iz kolica i odmerio Gledis dugim, ispitivačkim pogledom.
Prestala je da se češe. Sad je drhtala. Ne zato što je bila mokra, niti zato
što joj je bilo hladno, već zbog njega. Osetila ga je i to joj se nije dopalo.
Ali Ejveriju se dopalo. Bilo je divno.

Tim je doneo stolicu iz kancelarije, zato što je u sobi gospodina

Džeksona bila samo jedna fotelja. Hteo je da je posadi ispred dečaka, ali
je zaključio da bi to previše ličilo na raspored nameštaja u policijskoj
sobi za saslušanje. Umesto toga stavio ju je pored fotelje. Biće bolje ako
bude sedeo pored njega, kao pored prijatelja, s kojim gleda najdražu
televizijska emisiju. Samo što na ravnom ekranu gospodina Džeksona
nije bilo ničega.
„Znaš, Luk”, rekao je. „Eni mi je rekla da si kidnapovan, ali Eni nije
uvek... recimo, sasvim pri sebi.”
„Pri sebi je, što se toga tiče”, rekao je Luk.
„U redu. Odakle si kidnapovan?”
„Iz Mineapolisa. Omamili su me. Ubili su mi roditelje.” Prešao je
rukom preko očiju.
„Ti kidnaperi odveli su te iz Mineapolisa u Mejn. Kako su to učinili?”
„Ne znam. Bio sam bez svesti. Verovatno avionom. Zaista sam iz
Mineapolisa. Možete to da proverite. Pozovite moju školu. Zove se
škola Broderik za izuzetnu decu.”
„Pretpostavljam da to znači da si bistar dečak.”
„O, da”, rekao je Luk bez imalo ponosa. „Ja sam bistar dečak. I
veoma gladan dečak. Za dva dana pojeo sam samo jedan sendvič s
kobasicom i voćnu pitu. Mislim da je prošlo dva dana. Izgubio sam
pojam o vremenu. Hranu mi je dao čovek po imenu Meti.”
„Pojeo si samo to i ništa više?”
„I komadić krofne”, rekao je Luk. „Nije bio veliki.”
„Bože, rešićemo taj problem.”
„Važi”, rekao je Luk i dodao: „Molim vas.”
Tim je izvadio mobilni iz džepa. „Vendi? Tim ovde. Možeš li da mi
učiniš uslugu?”

Ejverijeva soba u Zadnjoj polovini bila je turobna. Krevet je bio

vojnički. Nije bilo Nikelodeonovih postera na zidovima, niti akcionih
figurica na stolu. To mu nije smetalo. Imao je samo deset godina, ali je
morao da se ponaša kao odrastao, a odrasli se ne igraju vojnicima.
Samo što to ne mogu da uradim sam, pomislio je.
Setio se prošlogodišnjeg Božića. Ta pomisao nanosila mu je bol, ali
je ustrajao na njoj. Dobio je „lego” zamak koji je tražio, ali nije znao
kako da od kocaka razasutih po sobi napravi predivni zamak s kutije, s
kulama, kapijama i pokretnim mostovima koji su se dizali i spuštali.
Zaplakao je. Tada je njegov otac (sad je mrtav, bio je siguran u to),
kleknuo pored njega i rekao: Sledićemo uputstva, uradićemo to zajedno.
Korak po korak. Tako je i bilo. Zamak je stajao na stolu u njegovoj sobi.
Čuvale su ga akcione figurice. Taj zamak nisu mogli da kopiraju kad se
probudio u Prednjoj polovini.
Ležao je na vojničkom krevetu u oskudno nameštenoj sobi, u suvoj
odeći. Mislio je na to kako je zamak divno izgledao kad je bio gotov i
osećao zujanje, koje nije prestajalo u Zadnjoj polovini. Bilo je glasno u
sobama, glasnije u hodnicima i najglasnije u predelima pored
kafeterije, iza dva puta zaključanih vrata nedaleko od sobe za odmor
poslužitelja i prolaza za zadnju polovinu Zadnje polovine. Poslužitelji
su često taj deo zvali Gorki park, zato što su deca koja su tamo živela
(ako se to moglo nazvati životom) bila na pragu smrti, zbog čega su ih
zvali gorkovi. Zujači. Ali bila su korisna, pretpostavljao je Ejveri. Kao
što je omot čokoladice koristan, dok ga sasvim ne poližeš. Onda možeš
da ga baciš.
Vrata su ovde imala brave. Ejveri se koncentrisao. Pokušao je da
otvori svoja. Nije da je imao gde da ide, izuzev u hodnik s plavim
tepihom, ali je eksperiment bio zanimljiv. Osećao je kako brava
pokušava da se okrene, ali nije mogao da je otključa. Pitao se da li bi
Džordž Ajls mogao to da uradi, zato što je bio jak TK poz. Pretpostavio
je da može, uz malu pomoć. Ponovo je pomislio na očeve reći.
Uradićemo to zajedno. Korak po korak.
Vrata su se otvorila u pet po podne. Pojavilo se ozbiljno lice
poslužitelja u crvenoj uniformi. Ovde nisu nosili pločice s imenima, ali
Ejveriju nisu bile potrebne. Ovaj se zvao Džejkob. Kolege su ga zvale
Džejk Zmija. Nekad je bio u mornarici. Pokušao si da se ubaciš u foke,
pomislio je Ejveri, ali nisi uspeo. Isterali su te. Mislim da si previše
voleo da povređuješ ljude.
„Vreme je za večeru”, rekao je Džejk Zmija. „Pođi ako želiš da jedeš.
Zaključaću te do filma ako nećeš.”
„Hoću.”
„U redu. Jel’ voliš filmove, klinac?”
„Da”, rekao je Ejveri i pomislio: Ali mi se ovi neće dopasti. Ovi
filmovi ubijaju ljude.
„Ovi će ti se dopasti”, rekao je Džejk. „Uvek počinju s crtaćem.
Kafeterija je pravo napred, na levoj strani. I požuri malo.” Džejk ga je
pljesnuo po dupetu da bi ga pokrenuo. U kafeteriji – sumornoj
prostoriji ofarbanoj istom tamnozelenom bojom kao hodnici u
rezidencijalnoj zgradi Prednje polovine – desetoro dece jelo je nešto
što je mirisalo na „dinti mur” goveđi gulaš. Majka ga je servirala
najmanje dva puta nedeljno, zato što ga je njegova sestra volela. I ona je
verovatno mrtva. Većina dece ličila je na zombije. Mnoga su balavila.
Video je dete, devojčicu, koja je pušila cigaretu dok je jela. Pred
njegovim očima otresla je pepeo u činiju. Odsutno se osvrnula oko sebe
i nastavila da jede.
Osećao je Kališu i u tunelu. Sad ju je ugledao. Sedela je za stolom u
zadnjem delu prostorije. Morao je da se izbori s nagonom da potrči ka
njoj i da joj se baci oko vrata. To bi privuklo pažnju, a on to nije hteo.
Upravo suprotno. Helen Sims sedela je do Ša. Ruke su joj visile oko
činije. Uprla je pogled u tavanicu. Njena napadno obojena kosa sad je
bila vlažna i isprana. Padala joj je oko lica – znatno mršavijeg lica – u
uvojcima. Kališa ju je hranila, tačnije pokušavala je da to učini.
„Hajde, Hel, hajde. Ajmo, ajmo.” Ša je stavila kašiku gulaša u
Helenina usta. Gurnula je smeđi komad misterioznog mesa nazad kad
je Helen pokušala da ga ispljune. Helen ga je ovog puta progutala. Ša se
osmehnula. „Tako je dobro.”
Ša, pomislio je Ejveri. Hej, Kališa.
Zaprepašćeno se osvrnula. Široko se osmehnula kad ga je ugledala.
Ejveri!
Potočić smeđeg sosa potekao je niz Heleninu bradu. Niki je sedeo
pored nje. Obrisao ga je papirnom maramicom. I on je ugledao Ejverija.
Nacerio se i podigao palčeve. Džordž, koji je sedeo preko puta Nikija,
okrenuo je glavu.
„Hej, vidi ga, to je Avester”, rekao je Džordž. „Ša je mislila da ćeš
doći. Dobro došao u naš srećni dom, mali heroju.”
„Uzmi činiju ako želiš da jedeš”, rekla je starija žena grubog lica.
Ejveri je znao da se zove Korina i da voli da šamara. „Zatvaram ranije,
zbog filma.”
Ejveri je uzeo činiju i nasuo nešto gulaša kutlačom. Da, to je bio
„dinti mur”. Pokrio ga je komadom sunđerastog belog hleba. Odneo je
svoj obrok do prijatelja i seo za njihov sto. Ša mu se osmehnula, uprkos
strašnoj glavobolji. Nije znao da li da se smeje ili da plače.
„Jedi, prijatelju”, rekao je Niki, ali nije sledio vlastiti savet; njegova
činija bila je skoro puna. Oči su mu bile zakrvavljene. Trljao je levu
slepoočnicu. „Znam da liči na proliv, ali veruj mi kad ti kažem da ne
želiš da ideš u bioskop praznog stomaka.”
Jesu li uhvatili Luka? Javila se Ša.
Nisu. Usrali su se od straha.
Dobro je. Dobro je!
Hoćemo li dobiti bolne injekcije pre filmova?
Mislim da večeras nećemo, još je nov, videli smo ga samo jednom.
Džordž ih je posmatrao mudrim očima. Čuo ih je. U Prednjoj
polovini bio je samo TK, ali je sad bio nešto više. Svi su bili. Zadnja
polovina povećavala je njihovu sposobnost, ali niko od njih se nije
mogao meriti s Ejverijem, zahvaljujući rezervoaru. Znao je neke stvari.
Na primer, istinu o testovima u Prednjoj polovini. Veliki broj njih činili
su sporedni projekti doktora Hendriksa, ali su injekcije imale praktičnu
svrhu. Neke su imale ograničavajuće dejstvo. Ejveri ih nije dobijao.
Gurnuli su ga pravo u rezervoar, u kom je doveden na prag smrti ili
možda i preko njega. Posle toga je mogao da prizove Stazi svetla
gotovo kad god je hteo. Filmovi mu nisu bili potrebni i nije morao da
bude deo grupnog mišljenja. Stvaranje grupnog mišljenja bila je glavna
svrha Zadnje polovine.
Ali imao je samo deset godina. To je bio problem.
Posegnuo je za Helen kad je počeo da jede. Obradovao se kad je
otkrio da je još tu. Voleo je Helen. Nije bila kao ona kučka Frida. Nije
morao da pročita Fridine misli da bi znao da ga je prevarom navela da
joj kaže neke stvari i da ga je zatim cinkarila. Niko drugi nije mogao to
učiniti.
Helen?
Ne. Ne govori sa mnom, Ejveri. Moram da...
Ostatak se izgubio. Ipak je razumeo. Morala je da se krije. U njenoj
glavi bio je sunđer natopljen bolom. Krila se od njega, najbolje što je
mogla. Skrivanje od bola bio je razuman odgovor, ali je imao ograničen
domet. Problem je što se sunđer neprestano širio. Nastaviće da se širi,
dok ne ponestane mesta za skrivanje. Tada će je zdrobiti o zid lobanje
kao muvu. To će biti njen kraj. Makar kao Helen.
Ejveri je posegnuo u njen um. To je bilo lakše od pokušaja da
otključa sobna vrata, zato što je već bio moćni TP, dok je TK bila nova
veština za njega. Bio je trapav, što je značilo da mora biti oprezan. Nije
mogao da je isceli, ali je mislio da može da joj olakša položaj. Da je malo
zaštiti. To će biti dobro za nju, i za njih... pošto će im biti potrebna sva
moguća pomoć.
Duboko u Heleninoj glavi pronašao je sunđer glavobolje. Naložio
mu je da prestane da se širi i da ode. Nije hteo. Gurnuo ga je. Obojena
svetla zaigrala su ispred njega. Polako su se vrtložila, kao krem u kafi.
Gurnuo je jače. Sunđer se savijao, ali nije odstupao.
Kališa. Pomozi mi.
S čim? Šta radiš?
Rekao joj je. Pristupila mu je, isprva snebivljivo. Gurnuli su zajedno.
Sunđer glavobolje malo se povukao.
Džordžu, pozvao je Ejveri. Niki. Pomozite nam.
Niki im je malo pomogao. Džordž je isprva izgledao zbunjeno.
Pridružio im se, ali je ubrzo uzmakao. „Ne mogu”, prošaptao je.
„Mračno je.”
Nije važno što je mračno! To je bila Ša. Mislim da možemo da
pomognemo!
Džordž se vratio. Oklevao je, i nije bio od bogzna kakve koristi, ah je
bio tu.
To je običan sunđer, rekao im je Ejveri. Više nije video činiju gulaša.
Zamenio ga je vrtlog Stazi svetala. Ne može da vas povredi. Gurajte ga!
Svi zajedno!
Pokušali su i nešto se desilo. Helen je spustila pogled s tavanice.
Usmerila ga je u Ejverija.
„Vidi ko je ovde”, rekla je promuklim glasom. „Glavobolja je malo
slabija. Hvala bogu.” Počela je da jede.
„Svetog mu sveca”, rekao je Džordž. „To je naše delo.”
Nik se nacerio i podigao ruku. „Daj petaka, Ejveri.”
Ejveri mu je dao petaka, ali su sva prijatna osećanja nestala s
tačkama. Helenina glavobolja će se vratiti. I biće gora posle svake
filmske projekcije. Tako će biti s Helen, Ša i Nikijem. Tako će biti i s
njim. S vremenom će se svi pridružiti zujanju koje se širilo iz Gorki
parka.
Ali možda... kada bi bili svi zajedno, u grupnom razmišljanju po
vlastitoj zamisli... i kad bi mogli da naprave štit...
Ša.
Pogledala ga je. Slušala ga je. I Niki i Džordž su ga slušali, onoliko
koliko su mogli. Kao da su bili delimično gluvi. Ali Ša ga je čula. Pojela je
malo gulaša, spustila kašiku i odmahnula glavom.
Ne možemo da pobegnemo, Ejveri. Zaboravi na to, ako ti je to na
pameti.
Znam da ne možemo. Ali moram da učinim nešto. Moramo da
pomognemo Luku, i sebi. Vidim delove, ali ne znam kako da ih okupim, ne
znam...
„Ne znaš kako da napraviš zamak”, rekao je Niki tihim, zamišljenim
glasom. Helen je ponovo prestala da jede. Nastavila je š proučavanjem
tavanice. Sunđer glavobolje ponovo je rastao, širio se, proždirući joj
mozak. Niki joj je pomogao da uzme još jedan zalogaj.
„Cigarete!”, povikao je jedan poslužitelj. Nosio je kutiju. Duvan je
ovde bio besplatan. Ta navika bila je ohrabrivana. „Ko želi cigaretu pre
predstave?”
Ne možemo da pobegnemo, oglasio se Ejveri, stoga mi pomozite da
izgradim zamak. Zid. Štit. Naš zamak. Naš zid. Naš štit.
Pogledao je Ša, Nikija, Džordža i ponovo Ša. Molio ju je da shvati.
Pogled joj je zablistao.
Ukapirala je, pomislio je. Hvala bogu, ukapirala je.
Počela je da govori, ali je zatvorila usta kad je poslužitelj – zvao se
Klint – prošao kraj njih, vičući: „Cigarete! Ko želi cigarete pre
predstave?”
Progovorila je kad se udaljio. „Preuzećemo kontrolu nad ovim
mestom, ako ne možemo da pobegnemo.”

10

Ledeni stav zamenice Vendi Galikson prema Timu u priličnoj meri

raskravio se posle prvog zajedničkog izlaska u meksički restoran u
Hardvilu. Postali su par. Poljubila ga je u obraz, a zatim ovlaš u usta kad
je ušla u zadnji deo gospodin Džeksonovog apartmana s velikom
papirnom kesom u rukama.
„Ovo je zamenica Galikson”, rekao je Tim., „ali je možeš zvati Vendi,
to joj neće smetati.”
„Neće”, rekla je Vendi. „Kako se zoveš?”
Luk je pogledao Tima, koji je blago klimnuo.
„Luk Elis.”
„Drago mi je što smo se upoznali, Luk. Imaš popriličnu masnicu.”
„Da, gospođo. Naleteo sam na nešto.”
„Da, Vendi. A zavoj preko uva? Jesi li se posekao?”
To ga je nateralo da se malčice osmehne, zato što je to bila sušta
istina. „Tako nekako.”
 „Tim mi je rekao da si možda gladan. Donela sam ti nešto iz
restorana u Glavnoj ulici. Imam koka-kolu, piletinu, hamburgere i
krompiriće. Šta hoćeš?”
„Sve to”, rekao je Luk. Vendi i Tim su se nasmejali.
Gledah su kako proždire dva bataka, hamburger i najveći deo
krompirića. Na kraju je smazao i zdrav komad pirinčanog pudinga.
Tim, koji je propustio ručak, pojeo je ostatak piletine i popio koka-kolu.
„Je li sad dobro?”, pitao je kad je hrana nestala.
Luk se rasplakao.
Vendi ga je zagrlila i pomilovala po kosi. Prstima je pokušavala da je
razmrsi. Tim je čučnuo kraj Luka kad je prestao da jeca.
„Izvinite”, rekao je Luk. „Izvinite, izvinite, izvinite.”
„U redu je. Samo ti plači.”
„To je zato što se ponovo osećam živ. Ne znam zašto sam se
rasplakao zbog toga, ali tako se desilo.”
„Mislim da se to zove olakšanje”, rekla je Vendi.
„Luk tvrdi da su mu roditelji ubijeni, a da je on kidnapovan”, rekao
je Tim. Vendine oči su se raširile.
„To nije tvrdnja!” rekao je Luk. Nagnuo se napred u fotelji
gospodina Džeksona. „To je istina!”
„Možda sam pogrešio u izboru reči. Da čujemo tvoju priču, Luk.”
Luk je razmislio i rekao: „Hoćete li da prvo nešto uradite za mene?”
„Ako mogu”, rekao je Tim.
„Pogledajte napolje. Vidite da li je onaj tip još tamo.”
„Norbert Holister?” Tim se osmehnuo. „Rekao sam mu da napusti
stanicu. Verovatno kupuje srećke za lutriju u Go-Martu. Ubeđen je da će
postati sledeći milioner u Južnoj Karolini.”
„Samo pogledajte.”
Tim je pogledao Vendi, koja je slegnula ramenima i rekla: „Ja ću to
učiniti.”
Vratila se posle jednog minuta, smrknuta lica. „Sedi na stolici za
ljuljanje ispred stanice. Čita neki časopis.”
„Mislim da je on ujka”, rekao je Luk, tihim glasom. „Ujke su me
čekale u Ričmondu i Vilmingtonu. Možda i u Starbridžu. Nisam znao da
ih toliko imam.” Nasmejao se. To je bio reski, metalni zvuk.
Tim je ustao i krenuo prema vratima, na vreme da vidi kako se
Norbert Holister diže i laganim korakom udaljava ka svom propalom
motelu. Koračao je bez osvrtanja. Tim se vratio do Luka i Vendi.
„Otišao je, sine.”
 „Možda da bi ih pozvao”, rekao je Luk, Pokazao je na praznu
limenku koka-kole. „Neću im dozvoliti da me uhvate. Mislio sam da ću
tamo umreti.”
„Gde?”, pitao je Tim.
„U Institutu.”
„Počni od početka. Ispričaj nam čitavu priču”, rekla je Vendi.
Luk je poslušao.

11

Zavladala je tišina kad je završio priču, posle gotovo pola sata i još
jedne konzerve koka-kole. Tim je progovorio veoma tihim glasom. „To
nije moguće. Za početak, toliki broj otmica privukao bi veliku pažnju.”
Vendi je odmahnula glavom. „Bio si pajkan. Trebalo bi da si bolje
upućen. Istraživanje od pre nekoliko godina pokazalo je da u
Sjedinjenim Državama svake godine nestane pola miliona dece. To je
prilično zapanjujuća brojka, zar ne?”
„Znam da je brojka visoka. Kad sam bio pajkan u oblasti Sarasota,
svake godine je prijavljivano oko petsto nestale dece. Ali većina – velika
većina – njih sama bi se vratila kući.” Setio se Roberta i Rolanda
Bilsona, blizanaca koje je presreo na putu za Poljoprivredni vašar u
Daningu, u ranim jutarnjim časovima.
„Opet govorimo o hiljadama”, rekla je. „Desetinama hiljada.”
„Slažem se, ali koliko nestalih ostavlja ubijene roditelje za sobom?”
„Ne znam. Sumnjam da je iko to proučavao.” Usmerila je pažnju na
Luka, koji je pratio njihov razgovor kao teniski meč. Ruka mu je bila
džepu. Stiskao je USB, kao da je zečja šapa.
„Ponekad se”, rekao je, „verovatno potrude da sve izgleda kao
nesreća.”
Timu se najedanput ukazala vizija u kojoj je ovaj dečak živeo sa
Siroticom Eni u njenom šatoru, u kom su slušali posleponoćnu emisiju
onog ludog voditelja na radiju i pričali o zaverama. Pričali o njima.
„Rekao si da si isekao vlastito uvo, zato što je u njemu bila naprava
za praćenje”, rekla je Vendi. „Je li to istina, Luk?”
„Jeste.”
Vendi kao da nije znala kako da nastavi. Pogledala je Tima. Njen
izraz poručivao mu je: Preuzmi.
Tim je podigao Lukovu praznu konzervu koka-kole. Spustio je u
kesu, u kojoj nije bilo ničega izuzev ambalaže i pilećih kostiju. „Govorio
si o tajnoj ustanovi, koja sprovodi tajni program na domaćem tlu, koji
traje bog te pita koliko dugo. Pretpostavljam da je to nekad bilo
moguće – teoretski – ali ne i u kompjutersko doba. Najveće državne
tajne objavljene su na internetu. To je uradila ona odmetnička
družina...”
„Vikiliks, znam za Vikiliks.” Luk je zvučao nestrpljivo. „Znam koliko
je teško čuvati tajne i znam da ovo ludo zvuči. A opet, Nemci su u
Drugom svetskom ratu imali koncentracione logore, u kojima su pobili
sedam miliona Jevreja. Ubijali su i Rome i gejeve.”
„Ali ljudi oko tih logora znali su šta se dešava”, rekla je Vendi.
Pokušala je da ga uhvati za ruku.
Luk je povukao ruku. „I kladim se u milion dolara da ljudi u
najbližem gradu, Denison River Bendu, znaju da se nešto dešava. Nešto
loše. Ne znaju šta, zato što ne žele da znaju. Zašto bi? Institut im
omogućava opstanak. I ko bi poverovao? I danas postoje ljudi koji ne
veruju da su Nemci pobili tolike Jevreje. To se zove poricanje.”
Da, pomislio je Tim, momak je bistar. Njegova priča o onom što mu
se dogodilo je luda, ali mali ima blistav um.
„Hoću da budem sigurna da sam sve dobro razumela”, rekla je
Vendi. Govorila je brižnim tonom. Oboje su tako nastupali. Luk je
ukapirao. Ne morate da budete jebeni malodobni genije da biste
shvatili da ljudi tako govore s nekim ko je mentalno neuravnotežen.
Bio je razočaran, ali nije bio iznenađen. Šta je mogao da očekuje? „Oni
nekako nalaze decu koja su telepate i ono što si nazvao teleki-nešto...”
„Telekinetičari. TK. Talenti su obično slabi – čak i TK pozi ne mogu
da urade bogzna šta. Ali doktori u Institutu ih ojačavaju. Injekcije za
tačke, tako kažu, tako svi kažemo, samo što su tačke zapravo Stazi
svetla o kojima sam vam govorio. Od injekcija koji prizivaju svetla
očekuje se da ojačaju talenat koji posedujemo. Mislim da nam se neke
od njih daju da bismo duže trajali. Ili...” Rekao je nešto što mu je upravo
palo na pamet. „Ili da nas spreče da previše ojačamo. Što bi nas moglo
učiniti opasnim.”
„Nešto kao vakcinacija?”, pitao je Tim.
„Pretpostavljam da bi se to moglo reći, da.”
„Pre otmice mogao si da pomeraš predmete snagom uma”, rekao je
Tim, onim brižnim, „govorim s luđakom” glasom.
 „Sitne predmete.”
„A posle iskustva bliskom smrti u rezervoaru možeš i da čitaš
misli.”
„Mogao sam i ranije. Rezervoar je... ojačao taj talenat. Ali još ne
mogu...” Masirao je potiljak. Mučio se da im objasni. Njihovi napadno
pribrani i tihi glasovi išli su mu na već načete živce. Uskoro će stvarno
poludeti. Ipak, morao je da pokuša. „Ali još nisam jak Niko od nas nije,
izuzev možda Ejverija. On je čudesan.”
Tim je rekao: „Želim da budem siguran da sam te dobro razumeo.
Kidnapuju decu koja imaju slabe psihičke moći, hrane ih mentalnim
steroidima, a zatim ih teraju da ubijaju ljude. Kao onog političara koji je
planirao da se kandiduje za predsednika, Marka Berkovica.”
„Da.”
„A zašto ne Bin Ladena?” pitala je Vendi. „Zar on ne bio prirodna
meta za te... mentalne ubice?”
„Ne znam”, rekao je Luk. Zvučao je iscrpljeno. Modrica na obrazu iz
minuta u minut je tamnela. „Nemam pojma kako biraju mete. Jednom
sam pričao o tome s prijateljicom Kališom. Ni ona nije znala.”
„Zašto ta misteriozna organizacija ne koristi plaćene ubice? Zar to
ne bi bilo jednostavnije?”
„To izgleda jednostavnije u filmovima”, rekao je Luk. „Mislim da u
stvarnom životu većina njih omane ili bude uhvaćena. Kao što su tipovi
koji su ubili Bin Ladena zamalo uhvaćeni.”
„Demonstriraj mi svoj talenat”, rekao je Tim. „Mislim na neki broj.
Red mi koji je.”
Luk je pokušao. Usredsredio se i čekao da se šarene tačke pojave,
ali njih nije bilo. „Ne mogu da ga vidim.”
„Pomeri nešto. Zar to nije tvoj prvobitni talenat, onaj zbog kog su te
oteli?”
Vendi je odmahnula glavom. Tim nije bio telepata, ali je znao šta
misli: Prestani da ga maltretiraš, neuravnotežen je, dezorijentisan i u
bekstvu. Ali je Tim mislio da će, ako razbije dečakovu lažnu priču, stići
do nečeg opipljivijeg, što će im pomoći da nastave dalje.
„Kako bi bilo da pomeriš ovu kesu? Laka je, pošto je sva hrana
pojedena. Trebalo bi da možeš da je pomeriš.”
Luk se zagledao u nju. Čelo mu se nabralo. Tim je na trenutak
pomislio da je nešto osetio – neki šapat na koži, sličan dašku promaje –
ali je nestao. Kesa se nije pomerila. Naravno da nije.
„U redu”, rekla je Vendi. „Mislim da je to dovoljno za...”
 „Znam da ste vas dvoje momak i devojka”, rekao je Luk. „Toliko
znam.”
Tim se osmehnuo. „To nije preterano impresivno, klinac. Video si
kako me ljubi kad je ušla.”
Luk je usmerio pažnju na Vendi. „Ideš na put. U posetu sestri,
jelda?”
Oči su joj se raširile. „Kako...”
„Ne padaj na taj štos”, rekao je Tim... ali brižnim tonom. „To je stari
trik medijuma – osnovana pretpostavka. Iako moram da priznam da ga
je klinac sjajno izveo.”
„Kakvu osnovu sam imao za pretpostavku o Vendinoj sestri?”, pitao
je Luk, iako bez mnogo nade. Odigrao je svoje karte, jednu po jednu.
Ostala mu je samo jedna. I bio je tako umoran. San u vozu bio je plitak i
pun groznih prizora. Većina se ticala rezervoara.
„Možeš li da nam daš nešto vremena da popričamo nasamo?”, pitao
je Tim. Odveo je Vendi do vrata, ne čekajući dečakov odgovor. Kratko je
porazgovarao s njom. Klimnula je i izašla. Izvadila je telefon iz džepa u
hodu. Tim mu se obratio. „Mislim da je najbolje da te odvedem u
stanicu.”
Luk je isprva pomislio da govori o železničkoj stanici. Staviće ga na
drugi teretnjak, da on i njegova devojka ne bi morali da se bave
odbeglim dečakom i njegovom ludom pričom. Shvatio je na kakvu
stanicu je njegov sagovornik mislio.
Pa šta? Pomislio je. Oduvek sam znao da ću završiti u nekoj
policijskoj stanici. Možda je mala bolja od velike, u kojoj ima mnogo
ljudi – počinitelja – koji čekaju na obradu.
Samo što misle da je paranoičan povodom onog tipa Holistera, a to
nije dobro. Zasad nije imao druge nego da se nada da su u pravu i da je
Holister nevažan. Verovatno su imali pravo. Naposletku, Institut nije
mogao da ima ljude u svakoj naseobini, zar ne?
„U redu, ali prvo moram da vam nešto kažem i da vam nešto dam.”
„Samo napred”, rekao je Tim. Nagnuo se napred. Zagledao se u
Lukovo lice. Možda je samo nastojao da odobrovolji ludo dete, ali ga je
slušao. Luk je pretpostavio da se u ovom trenutku ne može nadati
boljem ishodu.
„Doći će po mene ako znaju da sam ovde. Verovatno će biti
naoružani, zato što se plaše da će mi neko poverovati.”
„Primljeno k znanju”, rekao je Tim, „ali imamo prilično dobru malu
policijsku ekipu. Mislim da ćeš biti bezbedan.”
 Nemaš pojma s kim bi mogao da se sukobiš, pomislio je Luk. Znao
je da ne vredi da pokušava da ga ubedi u to. Bio je previše umoran.
Vendi se vratila i klimnula Timu. Luk je bio previše umoran da bi se
zabrinuo zbog toga.
„Žena koja mi je pomogla da pobegnem iz Instituta dala mi je dve
stvari. Jedna je bila nož kojim sam odsekao deo uveta u kom je bio
uređaj za praćenje. Druga je bila ovo.” Izvadio je USB iz džepa. „Ne
znam šta je na njemu, ali mislim da bi trebalo da ga pogledate pre nego
što išta preduzmete.”
Predao ga je Timu.

12

Rezidenti Zadnje polovine – tačnije prednje polovine Zadnje polovine;

osamnaestom je trenutno zujalo iza zaključanih vrata Gorki parka –
dobili su dvadeset minuta slobodnog vremena pre početka filma.
Džimi Kalum krenuo je u svoju sobu zombi korakom zbog glavobolje;
Hal, Dona i Len sedeli su u kafeteriji, dva dečaka zurila su u
polupojedene deserte (večeras je to bio čokoladni puding), dok je Dona
posmatrala zadimljenu cigaretu kao da je zaboravila kako se puši.
Kališa, Nik, Džordž, Ejveri i Helen otišli su u salon s ružnim
nameštajem, koji kao da je kupljen u prodavnici polovne robe, sa
starim televizorom na kom su se prikazivale samo praistorijske
humorističke serije poput Začarani ili Srećni dani. Kejti Givens bila je
tamo. Nije gledala u njih, već samo u ugašeni televizor. Ajris im se
pridružila, na Kališino iznenađenje. Danima nije izgledala tako dobro.
Kališa je grozničavo razmišljala. Mogla je da razmišlja zato što se i
ona danima nije osećala ovako dobro. Ono što su uradili s Heleninom
glavoboljom – uglavnom Ejveri, ali su svi učestvovali – pomoglo je i
njoj. Isto se desilo Nikiju i Džordžu. To je bilo očigledno.
Preuzmi ovo mesto.
To je bila smela i divna ideja, ali su je ophrvala brojna pitanja.
Najočiglednije je bilo kako da to urade kad je u smeni bilo najmanje
dvanaest poslužitelja – i još više u danima puštanja filmova. Drugo je
bilo zašto nikad ranije nisu razmišljali o tome.
Ja jesam, rekao je Niki... i da li je njegov mentalni glas ojačao? Mislila
je da jeste i da je Ejveri igrao ulogu u tome. Zato što je sad bio jači.
Pomislio sam na to čim su me doveli ovamo.
Toliko je uspeo da joj saopšti mentalnim putem. Prislonio je usne
na njeno uvo i prošaptao. „Ja sam bio taj koji se uvek borio, sećaš li se?”
To je bila istina. Setila se Nikija s masnicama oko očiju i natečenim
usnama.
„Nismo dovoljno jaki”, promrmljao je. „Imamo samo ograničenu
moć, čak i ovde, čak i posle svetala.”
Ejveri je posmatrao Kališu s očajničkom nadom. Razmišljao je u
njenoj glavi, iako to i nije bilo neophodno. Njegov pogled je sve govorio.
Ovde su delovi, Ša. Prilično sam siguran da su svi ovde. Pomozi mi da ih
sastavim. Pomozi mi da izgradim zamak u kom možemo biti sigurni,
makar izvesno vreme.
Ša je pomislila na staru, izbledelu nalepnicu Hilari Klinton, na
zadnjem braniku majčinog „subarua”. Na njoj je pisalo JAČI ZAJEDNO, i
naravno da se tako radilo ovde u Zadnjoj polovini. Zato smo zajedno
gledali filmove. To nam je omogućavalo da posegnemo hiljadama
kilometara daleko, čak na drugi kraj sveta, ka ljudima koji su bili u
filmovima. Ako je njih petoro (nek bude šestoro, ako bi mogli da
porade na Ajrisinoj glavobolji kao što su na Heleninoj) moglo da
generiše zajedničku mentalnu snagu, neku vrstu prožimanja umova
kao na planeti Vulkan, zar to nije dovoljno za pobunu i preuzimanje
Zadnje polovine?
„To je sjajna ideja, ali ne mislim da će od nje išta biti”, rekao je
Džordž. Uhvatio ju je za ruku i kratko stisnuo. „Možda ćemo moći da se
malo poigramo s njihovim umovima, možda ćemo ih nasmrt
prestrašiti, ali imaju te zap-štapove. Igra će biti gotova čim šokiraju
jedno ili dvoje od nas.”
Kališa mu je rekla da je verovatno u pravu, iako nije želela da to
prizna.
Ejveri: Ići ćemo korak po korak.
Ajris je rekla: „Ne mogu da čujem vaše misli. Znam da o nečem
razmišljate, ali me glava mnogo boli.”
Ejveri: Da vidimo šta možemo da uradimo za nju. Svi zajedno.
Kališa je pogledala Nika, koji je klimnuo. I Džordža, koji je klimnuo,
nakon sleganja ramenima.
Ejveri ih je uveo u glavu Ajris Stanhoup, kao istraživač koji uvodi
svoju družinu u pećinu. Sunđer u njenom umu bio je ogroman. Ejveri je
video da ima boju krvi, pa su ga svi videli na taj način. Poredali su se
oko njega i počeli da guraju. Malo se pomerio... i još malo... ali se
zaglavio. Opirao se njihovim naporima. Džordž je prvi uzmakao, a za
njim i Helen (koja ionako nije mogla mnogo da doprinese), a zatim Nik
i Kališa. Ejver se povukao poslednji, počastivši sunđer glavobolje
zlovoljnim udarcem.
„Da li ti je išta bolje, Ajris?”, pitala je Kališa, bez mnogo nade.
„Šta je bolje?” To je bila Kejti Givens. Dolutala je do njih.
„Moja glavobolja”, rekla je Ajris. „Bolje mi je. Makar malo.”
Osmehnula se Kejti. Devojčica koja je pobedila u Abilinskom
takmičenju u spelovanju na trenutak se vratila među njih.
Kejti je usmerila pažnju na televizor. „Gde su Riči Kaningam i
Fonz?”, pitala je i počela da trlja slepoočnice. „Volela bih da i meni bude
bolje. Glava me nepodnošljivo bob.”
Vidite problem, Džordž je odaslao misao ka ostalima.
Kališa ga je videla. Zajedno su bili jači, ali nedovoljno. Ne više nego
što je Hilari Klinton bila kad se pre nekoliko godina kandidovala za
predsednika. Zato što su tip koji se kandidovao protiv nje i njegove
pristalice imali politički ekvivalent poslužiteljskih zap-štapova.
„Meni je pomoglo”, rekla je Helen. „Moja glavobolja je gotovo
nestala, kao nekim čudom.”
„Ne brini”, rekao je Niki. Kališa se uplašila kad je čula koliko
poraženo zvuči. „Vratiće se.”
U prostoriju je ušla Korina, poslužiteljka koja je volela da šamara.
Držala je ruku na zap-štapu, kao da je nešto osetila. Verovatno jeste,
pomislila je Kališa, ali ne zna šta je.
„Vreme je za film”, rekla je. „Požurite, deco, mrdajte guzicu.”

13

Dva poslužitelja, Džejk i Fil (Zmija i Pilula) stajali su ispred otvorenih

vrata sobe za projekciju. Držali su korpe. Deca su ulazila. Ona s
cigaretama i šibicama (upaljači nisu dozvoljeni u Zadnjoj polovini)
ostavljala su ih u korpama. Dobiće ih kad se film završi... ako se sete da
ih potraže. Hal, Dona i Len seli su u zadnji red. Zurili su u prazni ekran.
Kejti Givens sela je u srednji red pored Džimija Kaluma, koji je odsutno
čačkao nos.
 Kališa, Nik, Džordž, Helen, Ajris i Ejveri seli su u prvi red.
„Želim vam dobrodošlicu na još jednoj zabavom bogatoj večeri”,
rekao je Niki, glasom voditelja. „Gledaćete dobitnika Oskara za ovu
godinu u kategoriji usranih dokumentaraca...”
Fil Pilula opaučio ga je po potiljku. „Umukni, seronjo, i uživaj u
predstavi.”
Povukao se. Svetla su se isključila. Doktor Hendriks se pojavio na
ekranu. Kališina usta su presušila čim ga je videla s neupaljenom
prskalicom u ruci.
Nešto joj je promicalo. Ključni deo Ejverijevog zamka. Ali nije bio
izgubljen; samo nije mogla da ga vidi.
Jači smo zajedno, ali nedovoljno jaki. Ne bismo bili čak i da su zamalo
gorkovi Džimi, Hal i Dona bili s nama. Ali možemo da budemo. U noćima u
kojima je prskalica upaljena, jesmo. Kad je prskalica upaljena, mi smo
uništitelji, pa šta mi izmiče?
„Dobro došli, dečaci i devojčice”, rekao je doktor Hendriks, „i hvala
vam što nam pomažete! Počnimo s malo smeha, hoćemo li? Videćemo
se kasnije.” Mahnuo je neupaljenom prskalicom i namignuo. Kališa je
htela da povraća.
Ako možemo da dosegnemo na drugu stranu sveta, zašto ne
možemo...
Na trenutak joj se učinilo da ima rešenje, ali je Kejti kriknula, ne od
bola ili tuge, već od radosti. „Ptica Trkačica! Ona je najbolja!” Zapevala
je vrištavim falsetom, koji je bušio Kališin um. „Ptice Trkačke, Ptice
Trkačke, kojot te juri! Ptice Trkačke, Ptice Trkačke, GOTOVA SI, ako te
uhvati!”
„Umukni, Kejts”, rekao je Džordž, ali ne neljubazno, dok je Ptica
Trkačica jurila pišteći bi-bip po pustinjskom auto-putu i dok je Pera
Kojot u njoj video pečenicu za Dan zahvalnosti. Kališina zamalo
oblikovana misao se raspršila.
Tip u odelu našao se na ekranu kad se crtač završio još jednim
porazom Pere Kojota. Držao je mikrofon u ruci. Kališa je pomislila da je
poslovan čovek, i možda je i bio, ali to nije ono što ga je proslavilo. Bio
je propovednik, pošto je kamera pokazala veliki stari krst iza njega,
oivičen crvenim neonom. Kamera je zatim pokazala dvoranu ili
sportski stadion pun ljudi. Ustali su sa sedišta. Neki su mahali rukama
napred-nazad, a neki Biblijama.
Isprva je propovedao, citirajući poglavlja i stihove iz Biblije, ali je
zatim počeo da govori kako se zemlja raspada zbog OPI-jata i bludni-
ČENJA. Zatim se dohvatio politike, sudija i Amerike kao blistavog grada
na brdu, koji bezbožnici pokušavaju da oblate. Počeo je da priča kako je
čarobnjaštvo omađijalo narod Samarije (Kališi nije bilo jasno kakve to
veze ima s Amerikom), ali su tada naišle obojene tačke. Palile su se i
gasile. Zujanje se pojačavalo i slabilo. Kališa je mogla da ga oseti u
nosu. Vibriralo je na dlačicama.
Videli su kako se propovednik ukrcava u avion, sa ženom,
verovatno gospođom Propovednikovicom, kad su se tačke razišle.
Tačke su se vratile. Zujanje se pojačalo i oslabilo. Kališa je čula Ejverija
u glavi, nešto što je zvučalo kao videli su to.
Ko je video?
Ejveri nije odgovorio, verovatno zato što je bio zanet filmom. To su
Stazi svetla radila; u potpunosti su vas uvlačila u nešto. Propovednik se
ponovo pojavio, ovog puta bio je na zadnjem delu otvorenog kamiona.
Držao je megafon u ruci. Na transparentima je pisalo HJUSTON TE
VOLI i BOG JE NOJU POSLAO ZNAK U OBLIKU DUGE i JOVAN 3:16.
Zatim su se pojavile tačke. I zujanje. Nekoliko praznih bioskopskih
sedišta počelo je da se diže i spušta, kao nepričvršćeni kapci na jakom
vetru. Vrata sobe za projekciju su se otvorila. Džejk Zmija i Fil Pilula su
ih zatvorili. Poduprli su ih ramenima.
Propovednik je sad bio u nekom skloništu za beskućnike. Zapasao
je kuvarsku kecelju pored golemog kazana sa sosom za špagete.
Supruga je stajala pored njega. Cerili su se. Niki se ovog puta oglasio u
njenoj glavi: Osmeh za kameru! Kališa je neodređeno poimala da joj se
kosa digla na glavi, kao u eksperimentu s elektricitetom.
Tačke. Zujanje.
Propovednik je bio na televizijskim vestima s još nekim ljudima.
Neko od njih optužio je propovednika da je... nešto... krupne reči, reči s
koledža koje bi Luk sigurno razumeo... propovednik se nasmejao kao
da je čuo najduhovitiju šalu na svetu. Lepo se smejao. Zarazno. Možda
bi se i nasmejala, da nije gubila razum.
Tačke. Zujanje.
Štazi svetla su se svaki put vraćala sve sjajnija, i svaki put su
prodirala dublje u Kališinu glavu. Svi snimci koji su činili film u ovom
stanju izgledali su joj očaravajuće. Predstavljali su poluge. Kad kucne
čas – verovatno sutra ili prekosutra uveče – deca u Zadnjoj polovini će
ih povući.
;;Mrzim ovo”, rekla je Helen, slabašnim, unezverenim glasom. „Kada
će se završiti?”
 Propovednik je stajao ispred raskošnog zdanja, u kom se po svoj
prilici održavala zabava. Vozio se u automobilskoj koloni. Prisustvovao
je roštiljadi. Na zgradi iza njega bile su crvene, bele i plave trake. Ljudi
su jeli viršle u kukuruznom brašnu i velike komade piće. Propovedao je
o perverziji što izjeda prirodni red stvari koji je propisao Bog. Njegov
glas je umukao. Zamenio ga je glas doktora Hendriksa.
„To je bio Pol Vestin, deco. Njegov dom je u Dirfildu, Indijana. Pol
Vestin, Dirfild, Indijana, Pol Vestin, Dirfild, Indijana. Ponovite to sa
mnom, dečaci i devojčice.”
Desetoro dece u sobi za projekciju počelo je da ponavlja. Činili su to
zato što nisu imali izbora, zato što će posle toga doći milosrdni kraj
obojenim tačkama i zujanju, a ponajviše zato što su bili stvarno duboko
u tome. Kališa im se pridružila. Nije znala za druge, ali je za nju ovo bio
najgori deo filmskih večeri. Mrzela je što se dobro oseća. Mrzela je tu
svest o polugama, koje samo čekaju da budu povučene. Vape za tim!
Osećala se kao trbuhozboračka lutka na kolenu jebenog doktora.
„Pol Vestin, Dirfild, Indijana! Pol Vestin, Dirfild, Indijana! POL VESTIN,
DIRFILD, INDIJANA!”
Doktor Hendriks se vratio na scenu. Smešio se i držao neupaljenu
prskalicu. „Tako je, Pol Vestin, Dirfild, Indijana. Hvala vam, deco, i želim
vam laku noć. Vidimo se sutra!”
Štazi svetla pojavila su se poslednji put. Treperila su, vrtložila se i
spiralno ponirala. Kališa je čekala da nestanu, škrgućući zubima.
Osećala se kao sićušna svemirska kapsula u oluji džinovskih asteroida.
Zujanje je bilo glasnije nego ikad. Naglo se prekinulo kad su tačke
nestale, kao da je neko izvukao strujni kabl iz pojačala.
Videli su to, rekao je Ejveri. Je li to nedostajući deo? Ako jeste, ko su
oni?
Svetla u sobi za projekciju su zasijala. Vrata su se otvorila. Džejk
Zmija i Fil Pilula su ih držali. Većina dece je izašla, ali su Dona, Len, Hal i
Džimi ostali na svojim mestima. Verovatno će sedeti u udobnim
foteljama dok ih poslužitelji ne poteraju nazad u sobe. Jedno ili dvoje, a
možda i sve četvoro, posle sutrašnje projekcije možda će završiti u
Gorki parku. To će biti velika predstava, na kojoj će uraditi ono što se
očekuje da urade propovedniku.
Dopuštali su im polusatni boravak u salonu pre nego što ih
zaključaju u sobe preko noći. Kališa je otišla tamo. Džordž, Niki i Ejveri
su je sledili. Helen se posle nekoliko minuta dovukla i sela na pod s
nezapaženom cigaretom u ruci. Nekada sjajna kosa padala joj je po licu.
Ajris i Kejti stigle su poslednje.
„Glavobolja je oslabila”, obznanila je Kejti.
Da, pomislila je Kališa, glavobolje slabe posle filmova... ali samo
nakratko. I taj interval je sve kraći.
„Još jedno zabavno veće u bioskopu”, promrmljao je Džordž.
„U redu, deco, šta smo naučili?”, pitao je Niki. „Da neko negde ne
mari mnogo za prečasnog Pola Vestina iz Dirfilda u Indijani.”
Kališa je povukla rajsferšlus preko usana i pokazala ka tavanici.
Prislušni uređaji, odaslala je misao Niku. Pazi šta govoriš.
Nik je prislonio prst-pištolj na glavu. Pretvarao se da ispaljuje hitac.
Ostali su se nasmešili. Kališa je znala da će sutra biti drugačije. Tada
neće biti osmeha. Doktor Hendriks će se posle sutrašnje projekcije
pojaviti s upaljenom prskalicom. Zujanje će dostići nivo urlika bele
buke. Poluge će biti povučene. Uslediće period nepoznate dužine, u
kom će se njihove glavobolje u potpunosti povući. Dobiće šest ili osam
časova blagoslovenog oduška, umesto petnaest ih dvadeset minuta
lucidnosti. Pol Vestin iz Dirfilda u Indijani negde će učiniti nešto što će
promeniti ili okončati njegov život. Deca u Zadnjoj polovini nastaviće
da žive... ako bi se to moglo nazvati životom. Glavobolje će se vratiti, ah
će biti gore. Svaki put su sve gore. U jednom trenutku prestaće da
osećaju zujanje i postati njegov deo. Postaće...
Gorkovi!
To je bio Ejveri. Niko drugi ne bi mogao da odašilje s toliko čiste
energije. Kao da je obitavao unutar njene glave. Tako to funkcioniše, Ša!
Zato što oni...
„Oni vide”, prošaptala je Kališa, I to je bilo to, zgoditak, karika koja
nedostaje. Prislonila je dlanove na čelo, ne zbog povratka glavobolje
već zbog predivnog, jasnog uvida. Uhvatila je Ejverija za sitno, koščato
rame.
Gorkovi vide ono što mi vidimo. Zašto bi ih inače čuvali?
Niki je obgrlio Kališu. Prošaptao joj je u uvo. Zadrhtala je od dodira
njegovih usana. „O čemu govorite? Njihovi umovi su gotovi. Isto to će
se ubrzo dogoditi i našim.”
Ejveri: To ih čini jačim. Sve ostalo je iščezlo. Ogoljeni su. Oni su
baterije. Mi smo samo...
„Prekidač”, prošaptala je Kališa. „Prekidač na upaljaču.”
Ejveri je klimnuo. „Moramo da ih upotrebimo.”
Kada? Mentalni glas Helen Sims kao da je pripadao malom,
uplašenom detetu. To mora biti brzo, pošto ne mogu da izdržim još dugo.
 „Niko od nas neće moći”, rekao je Džordž. „Sem toga, ona kučka
upravo s...”
Kališa je upozoravajuće zatresla glavom. Džordž je nastavio na
mentalnoj ravni. Nije bio veoma dobar u tome, ne još, ali je Kališa
shvatila suštinu. Svi su. Ona kučka gospođa Sigsbi u ovom času biće
usredsređena na Luka. I Stakhaus. Svi u Institutu će biti, zato što su
saznali da je pobegao. Uplašeni su i zbunjeni. Ovo je njihova prilika.
Jedna jedina.
Niki je počeo da se osmehuje. Sadašnje vreme je najbolje vreme.
„Kako?”, pitala je Ajris. „Kako ćemo to učiniti?”
Ejveri: Mislim da znam. Ali potrebni su nam Hal, Dona i Len.
„Jesi li siguran?”, pitala je Kališa. Dodala je: Oni su skoro gotovi.
„Idem po njih”, rekao je Niki. Ustao je. Osmehivao se. Avester ima
pravo. I najmanja pomoć je bitna.
Kališa je opazila da mu je mentalni glas ojačao. Je li jači u
odašiljanju ili primanju?
Jači je i u jednom i u drugom, rekao je Ejveri. I on se osmehivao. Zato
što sad to radimo za sebe.
Da, pomislila je Kališa. Zato što sad to radimo za sebe. Ne moramo
da budemo gomila ošamućenih lutaka koje sede na krilima
trbuhozborca. Jednostavni zaključak bio je ravan otkrovenju: ono što
činiš za sebe daruje ti moć.

14

„Čelendžer” letelica Instituta (940NF na repu i MEJN PEJPER

INDASTRIS na trupu) poletala je iz Irija, Pensilvanija, s čitavim jurišnim
timom, otprilike u vreme kad je Ejveri – mokar i uzdrhtao – bio guran
kroz tunel između Prednje i Zadnje polovine. Tim Džejmison i Vendi
Galikson uveli su Luka Elisa u kancelariju šerifa Okruga Ferli kad se
letelica popela na odgovarajuću visinu i krenula ka gradiću Alkolu.
Mnogo točkića okretalo se u istoj mašini.
„Ovo je Luk Elis”, rekao je Tim. „Luk, ovo su zamenici Faradej i
Viklou.”
„Drago mi je”, rekao je Luk, bez mnogo entuzijazma.
Bil Viklou posmatrao je dečakovo izubijano lice i previjeno uvo.
„Kako izgleda onaj drugi?”
„To je duga priča”, rekla je Vendi, pre nego što je Luk stigao da
odgovori. „Gde je šerif Džon?”
„U Daningu je”, rekao je Bil. „Majka mu je u ondašnjem staračkom
domu. Ima... znate već.” Kucnuo se po slepoočnici. „Rekao je da će se
vratiti oko pet, izuzev ako nema jedan od dobrih dana. U tom slučaju
ostaće na večeri s njom.” Pogledao je Luka, prebijenog dečaka u
prljavoj odeći, koji kao da je nosio tablu s natpisom BEGUNAC. „Je h ovo
hitan slučaj?”
„To je dobro pitanje”, rekao je Tim. „Tag, jesi li dobio informacije
koje je Vendi tražila?”
„Jesam”, rekao je Faradej. „Upoznaću vas s njima u kancelariji šerifa
Džona.”
„To neće biti neophodno”, rekao je Tim. „Mislim da mi nećete reći
ništa što Luku nije poznato.”
„Jesi li siguran?”
Tim je pogledao Vendi, koja je klimnula, pa Luka, koji je slegnuo
ramenima. „Jesam.”
„U redu. Roditelji ovog dečaka, Herbert i Ajlin Elis, pre sedam
nedelja ubijeni su u svojoj kući. Ustreljeni su u spavaćoj sobi.”
Luka je spopalo vantelesno iskustvo. Tačke se nisu vratile, ali se
tako osećao kad bi se pojavile. Napravio je dva koraka ka stolici ispred
dispečerskog stola. Skljokao se u nju. Zakotrljala se unazad. Prevrnula
bi se, da nije udarila o zid.
„Je li ti dobro, Lule?”, pitala je Vendi.
„Nije. Jeste. Koliko god je to moguće. Zlikovci u Institutu – doktor
Hendriks, gospođa Sigsbi, poslužitelji – govorili su mi da su dobro,
sasvim dobro, ali sam znao da su mrtvi čak i pre nego što sam to video
na kompjuteru. Znao sam, ali se ipak osećam... grozno.”
„Imao si kompjuter, na tom mestu?”, pitala je Vendi.
„Da. Uglavnom je služio za igranje igrica ili gledanje muzičkih
spotova na Jutjubu. Sajtovi s vestima bili su blokirani. Znao sam kako
da zaobiđeni blokade. Trebalo je da nadgledaju moje pretrage i da me
uhvate, ali su bili... lenji. Aljkavi. U protivnom, ne bih pobegao.”
„O čemu, dođavola, on govori?”, pitao je zamenik Viklou.
Tim je odmahnuo glavom. Još je posmatrao Taga. „Nisi to dobio od
policije u Mineapolisu, zar ne?”
„Nisam, ali ne zato što si mi rekao da im se ne obraćam. Šerif Džon
će odlučiti s kim i kada ćemo kontaktirati. Tako se ovde radi. U
međuvremenu, dosta sam toga našao na Guglu.” Ošinuo je Luka
prekornim pogledom. „Nalazi se u bazi podataka Nacionalnog centra za
nestalu i zlostavljanu decu. Ima mnogo priča o njemu u mineapoliskom
Star tribjunu i Pajonir presu iz Sent Pola. U novinama piše da ima sjajan
um. Da je čudo od deteta.”
„Meni tako zvuči”, rekao je Bil. „Koristi mnogo krupnih reči.”
Ovde sam, pomislio je Luk. Govorite o meni kao da sam ovde.
„Policija ga nije proglasila osobom od interesovanja”, rekao je Tag,
„makar ne u medijima, ali žarko žele da ga saslušaju.”
Luk je progovorio. „Možeš da se kladiš da žele. I prvo pitanje koje će
mi postaviti verovatno će biti: ’Gde si nabavio pištolj, dete?’”
„Jesi li ih ubio?” pitao je Bili opuštenim tonom, kao da prekraćuje
vreme. „Reci mi istinu, sine. Skinućeš veliki teret sa svojih pleća.”
„Nisam ih ubio. Volim svoje roditelje. Ubili su ih lopovi, a hteli su da
ukradu mene. Nisu me hteli zato što sam dobio hiljadu petsto
osamdeset poena na prijemnom za fakultet, zato što mogu da napamet
izvodim složene matematičke proračune ili zato što znam da je Hart
Krejn počinio samoubistvo skočivši s čamca u Meksičkom zalivu.
Kidnapovali su me i ubili majku i oca zato što ponekad mogu da
ugasim sveću gledajući u nju, ili da gurnem poslužavnik za piću sa stola
u Roket pici. Prazni poslužavnik za picu. Puni ne bih mogao da
pomerim.” Pogledao je Tima i Vendi. Nasmejao se. „Ne bih mogao da
dobijem posao ni u vašljivom putujućem cirkusu.”
„Ne vidim ništa smešno u tome”, oglasio se namršteni Tag.
„Ne vidim ni ja”, rekao je Luk, „ali se ponekad smejem. Mnogo sam
se smejao s prijateljima Kališom i Nikom, uprkos svemu što smo
doživeli. Sem toga, ovo leto bilo je dugo.” Ovog puta nije se nasmejao,
ali se osmehnuo. „Nemate pojma koliko dugo.”
„Mislim da bi ti odmor prijao”, rekao je Tim. „Tag, ima li nekog u
ćelijama?”
Jok.”
„U redu, zašto ne bi...”
Luk je uzmakao za korak. Izgledao je uspaničeno. „Nema šanse.
Nema šanse.”
Tim je podigao ruke. „Nećemo te zaključati. Ostavićemo vrata ćelije
otvorena.”
„Nemojte. Molim vas, ne činite to. Molim vas, ne terajte me u ćeliju.”
Uspaničenost je prerasla u užas. Tim je po prvi put poverovao u jedan
deo dečakove priče. Priča o psihičkim moćima bila je proseravanje, ali
se s ovim i ranije susretao – izrazom i ponašanjem zlostavljanog
deteta.
„Dobro, šta kažeš na kauč u čekaonici?” Vendi je pokazala na njega,
„Rašljomban je, ali ne previše. I ja sam ga nekoliko puta koristila.”
Tim nikada nije video da to radi, ali je klincu vidno laknulo posle
njenih reči. „U redu, učiniću to. Gospodine Džejmisone – Time – još
imaš USB, je l’ tako?”
Tim ga je izvadio iz džepa na grudima i pokazao. „Ovde je.”
„Dobro je.” Odgegao se do kauča. „Voleo bih da proverite tog
gospodina Holistera. Uveren sam da je ujka.”
Tag i Bil su zbunjeno pogledali Tima. On je odmahnuo glavom.
„To su tipovi koji motre na mene”, rekao je Luk. „Lažno se
predstavljaju kao moji ujaci, rođaci ili porodični prijatelji.” Osmehnuo
se kad je video kako Tag i Bil kolutaju očima. Zvučao je umorno i
umilno kad je rekao: „Da, znam kako to zvuči.”
„Vendi, zašto ne bi odvela ove policajce u kancelariju šerifa Džona.
Upoznaj ih, u nekoliko reči, s onim što nam je Luk rekao. Ostaću ovde.”
„Tako je, nego šta ćeš”, rekao je Tag. „Zato što ćeš, dok ti šerif Džon
ne da značku, biti gradski noćni kucač i ništa drugo.”
„Primljeno k znanju”, rekao je Tim.
„Šta je na USB-u?”, pitao je Bil.
Vendi je uvela dva zamenika u kancelariju šerifa Ešvorta i zatvorila
vrata. Tim je čuo žamor glasova. Ovo je bilo njegovo vreme za spavanje,
ali se dugo nije osećao ovako budan. Možda od napuštanja policije u
Sarasoti. Hteo je da sazna ko je dečak koji se krije iza lude priče, gde je
bio i šta mu se desilo.
Natočio je solju kafe. Bila je jaka i ne sasvim neukusna, kao što je
bila oko deset, kad je obično pravio pauzu u noćnim obilascima. Vratio
se do dispečerske stolice. Dečak je zaspao ili se đavolski dobro
pretvarao da spava. Naprečac se odlučio da uzme žute stranice i
pozove Dupre motel. Niko nije dizao slušalicu. Holister se nije vratio u
svoju pacovsku rupu od motela. Što nije ništa značilo, naravno.
Prekinuo je vezu i izvadio USB iz džepa. Pogledao ga je. Ni on
najverovatnije nije ništa značio. Ali na šerifu Ešvortu bilo je da odluči
šta će s njim, kao što mu je Tag Faradej malopre skresao u brk. Čekaće.
Nek se dečak naspava. San mu je neophodan, ako je zaista
doputovao iz Mejna, u teretnom vagonu.
 15

„Čelendžer” s jedanaest putnika – gospođom Sigsbi, Tonijem Fizaleom,

Vinonom Brigs, doktorom Evansom i Rubin-crvenim i Opalnim timom
– sleteo je u pet i petnaest u Alkolu. Ova grupa je, zbog lakše
komunikacije sa Stakhausom i Institutom, nazvana Zlatnim timom.
Gospođa Sigsbi se prva iskrcala. Deni Vilijams iz Rubin-crvenog i Luis
Grant iz Opalnog tima ostali su u avionu, da bi se pobrinuli za osetljivi
teret. Gospođa Sigsbi stajala je na pisti, uprkos strahovitoj vrućini.
Pozvala je fiksni u kancelariji mobilnim. Rozalinda je odgovorila i
prosledila poziv Stakhausu.
„Jesi li...”, počela je i ućutala dok su pilot i kopilot ćutke prolazili kraj
nje. Jedan je bio bivši vojni pilot, dok je drugi služio u nacionalnoj gardi.
Obojica su ličila na nacističke stražare u staroj seriji Hoganovi heroji.
Ništa nisu videli niti čuli. Njihov posao bio je da kupe i isporučuju.
Pitala je Stakhausa je li išta saznao od saradnika u Dupreu kad se
posada aviona udaljila.
„Jesam. Elis je imao peh pri iskakanju iz voza. Tresnuo je glavom u
signalni stub. Trenutna smrt od frakture lobanje rešila bi najveći broj
naših problema, ali Holister kaže da se nije ni onesvestio. Video ga je
tip koji vozi viljuškar. Odneo ga je u skladište pored stanice i pozvao
lokalnog lekara. Ovaj je došao. Nedugo potom pojavila se zamenica
šerifa. Zamenica i vozač viljuškara odveli su dečaka u šerifovu
kancelariju. Uvo na kom je bio uređaj za praćenje je previjeno.”
Deni i Luis Grant izašli su iz aviona. Držali su po jedan kraj dugog
čeličnog kovčega. Spustili su ga niz avionske stepenice i uneli u zgradu.
Gospođa Sigsbi je uzdahnula. „Pa, to se dalo očekivati. To je palanka,
zar ne? S palanačkom policijom?”
„Mesto je bogu iza nogu”, složio se Stakhaus. „Što je dobra vest. I
možda nije jedina. Naš tip kaže da šerif vozi veliki srebrni ’tojota’
kamionet, i da nije parkiran ispred stanice, niti na parkingu za
zaposlene. Holister se prošetao do lokalne bakalnice. Kaže da
turbanoglavi koji tamo rade – to je njegov, a ne moj izraz – znaju sve o
svakome. Onaj u smeni rekao mu je da je šerif kupio bombonjeru i da je
rekao da ide u posetu majci, koja živi u staračkom domu ili ustanovi za
zbrinjavanje u susednom gradu. Taj grad je nekih pedeset kilometara
daleko.”
„A zašto bi to bile dobre vesti za nas?” Gospođa Sigsbi hladila se
kragnom bluze.
„Ne možemo biti potpuno sigurni da će pajkani u takvoj selendri
slediti protokol, ali, ako to budu uradili, zadržaće klinca dok se veliki
poglavica ne vrati. Njemu će prepustiti odluku o narednim koracima.
Koliko će ti trebati da stigneš do tamo?”
„Dva sata. Mogli bismo da budemo brži, ali nosimo mnogo opreme i
ne bi bilo pametno da prekoračujemo brzinu.”
„Naravno da ne bi”, rekao je Stakhaus. „Slušaj, Džulija. Džiberi iz
Duprea mogu svakog časa da obaveste pajkane iz Mineapolisa. Možda
su ih već zvali. To sad i nije važno. To ti je potpuno jasno, zar ne?”
„Naravno da jeste.”
„Prvo ćemo se pobrinuti za našeg odlutalog dečaka. Zatim ćemo
pospremiti nered.”
Stakhaus je govorio o ubijanju. I ubijanje će verovatno biti
neophodno. Ubiće Elisa i sve koji pokušaju da im stanu na put. Takvo
krvoproliće iziskivaće pozivanje nultog telefona. Možda će sačuvati
glavu i posao, ako bude mogla da uveri blagi, šušketavi glas na drugoj
strani linije da je najveći problem rešen. Zadovoljila bi se životom.
„Znam šta mora biti učinjeno, Trevore. Pusti me da se time
pozabavim.”
Prekinula je vezu i ušla u zgradu. Rashladni uređaj u maloj čekaonici
ošamario ju je po oznojenoj koži. Deni Vilijams bio je u blizini.
„Jesmo li spremni?” pitala je.
„Jesmo, gospođo. Spremni smo za rokenrol. Spreman sam da na
vašu naredbu preuzmem kormilo.”
Gospođa Sigsbi petljala je s „ajpedom” na letu iz Irija. „Nakratko
ćemo se zaustaviti na Izlazu 181, Tamo ću ti predati komandu nad
operacijom. Slažeš li se s tim?”
„To je sjajno.”
Ostali su čekali napolju. Nije bilo crnih džipova zatamnjenih stakala,
samo tri kombija neupadljivih boja: plave, zelene i sive. Sirotica Eni bi
se razočarala.

16

Karavan kombija Zlatnog tima skrenuo je s auto-puta kod Izlaza 181.

Nedugo potom prošli su pored benzinske pumpe i Kuće kolača. Najbliži
grad, Lata, bio je dvadeset kilometara daleko. Gospođa Sigsbi sedela je
na suvozačkom sedištu čelnog kombija. Pet minuta posle Kuće kolača:
naložila je Deniju da se zaustavi iza restorana koji kao da je propao
posle prve Obamine inauguracije. Čak je i natpis VLASNIK JE SPREMAN
DA GRADI PO VAŠOJ ŽELJI izgledao jadno.
Čelični kovčeg koji su Deni i Luis izneli iz „čelendžera” bio je
otvoren. Zlatni tim se naoružao. Sedmoro pripadnika Rubin-crvenog i
Opalnog tima uzeli su „glokove 37”, oružje koje su nosili na misijama
ekstrakcije. I Toni Fizale je uzeo jedan. Deniju je laknulo kad je video da
je odmah proverio je li cev prazna.
„Voleo bih da dobijem futrolu”, rekao je Toni. „Ne želim da ga
guram za pojas na leđima, kao razbojnik.”
„Za početak ga gurni ispod sedišta”, rekao je Deni.
Gospođa Sigsbi i Vinona Brigs dobile su „zig zauere P238”, dovoljno
male da stanu u torbicu. Doktor je ispružio ruku i uzmakao za korak
kad mu je Deni ponudio pištolj. Tom Džons iz Opalnog tima savio se ka
prenosnom arsenalu i uzeo jednu od dve HK37 automatske puške. „Šta
kažeš na ovo, doco? Šaržer od trideset metaka. Razneće kravu kroz
ogradu ambara. Ima i šok-granate.”
Evans je odmahnuo glavom. „Ovde sam uprkos nedvosmisleno
izraženom negodovanju. Nije mi jasno zašto ste me poveli ako
nameravate da ubijete dečaka.”
„Jebe mi se za tvoje negodovanje”, rekla je Alis Grin iz Opalnog tima.
Ove reci bile su pozdravljene smehom – krtim, nervoznim i pomalo
mahnitim – koji se mogao čuti samo pre operacija u kojima se
očekivala pucnjava.
„Dosta je bilo”, rekla je gospođa Sigsbi. „Doktore Evanse, možda
ćemo uhvatiti dečaka živog. Deni, ti imaš mapu Duprea na tvom
uređaju?”
„Da, gospođo.”
„U tom slučaju, od ovog trenutka si vođa operacije.”
„Vrlo dobro. Okupite se, narode. I ti, doco, ne budi stidljiv.”
Okupili su se oko Denija Vilijamsa, na nepodnošljivoj popodnevnoj
vrućini. Gospođa Sigsbi pogledala je na sat. Šest i petnaest. Još sat ili
nešto više delilo ih je od odredišta. Kašnjenje je bilo malo, ali
prihvatljivo, s obzirom na brzinu kojom je sve organizovano.
„Ovo je centar Duprea, ih ono što se tako zove”, rekao je Deni
Vilijams. „Samo jedna glavna ulica. Na pola puta je šerifova kancelarija.
Između gradske kuće i bakalnice Duprea.”
„Šta je bakalnica?” To je bio Džoš Gotfrid iz Opalnog tima.
„Nešto kao robna kuća”, rekla je Robin Leks.
„Više kao starinska prodavnica.” To je bio Toni Fizale. „Proveo sam
deset godina u Alabami, većinom kao vojni policajac. Mogu ti reći da je
poseta nekoj od južnjačkih palanki ravna putovanju vremeplovom
pedeset godina unazad. Izuzev što ćete naići na Volmart. Većina ima po
jedan.”
„Dosta priče”, rekla je gospođa Sigsbi. Klimanjem glavom naložila je
Deniju da nastavi.
„To vam je to”, rekao je Deni. Parkiraćemo se iza bioskopa, koji ne
radi. Izvor gospođe Sigsbi potvrdio nam je da je meta u policijskoj
stanici. Mišel i ja izigravaćemo bračni par na odmoru, koji krstari retko
posećivanim gradovima Juga...”
„Drugim rečima, izigravaćete luđake”, rekao je Toni, što je izazvalo
novu salvu nervoznog smeha.
„Šetaćemo ulicom i razgledati okolinu...”
„Držaćemo se za ruke, kao zaljubljene ptičice”, rekla je Mišel
Robertson. Uhvatila je Denija za ruku. Počastila ga je stidljivim
osmehom, punim obožavanja.
„Šta je s vašim meštaninom?”, pitao je Luis Grant. „Zar ne bi bilo
bezbednije da on obavi izviđanje?”
„Ne poznajem ga dovoljno da bih verovao njegovom sudu”, rekao je
Deni. „Takođe, on je civil.”
Pogledao je gospođu Sigsbi, koja mu je glavom dala znak da nastavi.
„Možda bismo mogli da odemo u stanicu i zamolimo za pomoć u
orijentaciji. A možda nećemo. Improvizovaćemo. Potrebno nam je da
znamo koliko policajaca je u smeni, i njihov raspored. Zatim...” Slegnuo
je ramenima. „Udarićemo na njih. Ubićemo dečaka na licu mesta ako
dođe do razmene vatre, koju ne očekujem. U suprotnom, odvešćemo
ga. Biće manje nereda za pospremanje ako sve bude ličilo na otmicu.”
Gospođa Sigsbi prepustila je Deniju da ih obavesti gde će ih
„čelendžer” čekati. Pozvala je Stakhausa, da bi doznala šta se u
međuvremenu dogodilo.
„Upravo sam završio razgovor s našim prijateljem Holisterom”,
rekao je. „Šerif se pre pet ili šest minuta parkirao ispred stanice. Dosad
je verovatno upoznao našeg odlutalog dečaka. Vreme je da krenete.”
„Da.” Osetila je ne sasvim neprijatnu napetost u stomaku i
međunožju. „Zvaću te kad bude gotovo.”
 „Uradi to, Džulija. Vadi nas iz ovih govana.”
Prekinula je vezu.

17

Šerif Džon Ešvort vratio se u Dupre oko šest i dvadeset. Ošamućena

deca bacala su cigarete i šibice u korpe i ulazila u sobu za projekciju,
nekih dve hiljade dvesta kilometara severnije. Zvezda večernjeg
programa biće sveštenik velike crkve iz Indijane, s mnogo moćnih
političkih prijatelja.
Šerif je zastao na vratima. Posmatrao je veliku centralnu prostoriju
stanice s rukama na dobro popunjenim kukovima. Video je da je čitava
ekipa tamo, s izuzetkom Roni Gibson, koja se odmarala u majčinom
tajm-šer apartmanu u Sent Pitersburgu. I Tim Džejmison bio je tu.
„Pa, kako ste?”, rekao je. „Ovo sigurno nije zabava iznenađenja,
pošto mi nije rođendan. I ko je ovo?” Pokazao je na dečaka na malom
kauču u čekaonici. Luk je bio šćućuren u fetus-položaju, koliko je to bilo
moguće. Ešvort se obratio Tagu Faradeju, koji je zapovedao u
njegovom odsustvu. „I, uzgred budi rečeno, ko ga je pretukao?”
Tag nije odgovorio, već se okrenuo ka Timu i mahnuo rukom. To je
bio samo posle vas, gest.
„Zove se Luk Elis, i niko od nas nije ga tukao”, rekao je Tim. „Iskočio
je s teretnog voza i natrčao na signalni stub. Odatle su modrice. Što se
zavoja tiče, kaže da je kidnapovan i da su mu kidnaperi usadili spravu
za praćenje u uvo. Tvrdi da je razrezao uvo da bi je se otarasio.”
„Nožem”, dodala je Vendi.
„Roditelji su mu mrtvi”, rekao je Tag. „Ubijeni su. Taj deo njegove
priče je tačan. Proverio sam. I taj užas dogodio se u Minesoti.”
„Ali on kaže da je pobegao iz nekog mesta u Mejnu”, rekao je Bil
Viklou.
Ešvort je neko vreme ćutao, s rukama na bokovima. Pogled mu je
lutao po zamenicima, noćnom kucaču i dečaku na kauču. Luk je čvrsto
spavao. Galama ga nije probudila. Šerif Džon obratio se svojoj ekipi.
„Počinjem da žalim što nisam ostao kod mame na večeri.”
„Je li bila u lošem stanju?” pitao je Bili.
Šerif Džon nije obratio pažnju na ovo pitanje. „Mogu li dobiti
smislenu priču? Nadam se da niste duvali travu u mom odsustvu?”
„Sedi”, rekao je Tim. „Ukratko ću te upoznati s onim što znam, a
zatim bismo mogli da pogledamo ovo.” Spustio je USB na dispečerski
sto. „Posle toga možeš da odlučiš šta ćemo dalje.”
„Mogli bismo da pozovemo policiju u Mineapolisu ili Državnu
policiju u Čarlstonu”, rekao je zamenik Berket. „Možda i jednu i drugu.”
Nakrenuo je glavu ka Luku. „Oni će znati šta će s njim.”
Ešvort je seo. „Drago mi je što sam se ranije vratio, kad bolje
razmislim. Ovo je prilično zanimljiv slučaj, zar ne?”
„Veoma je zanimljiv”, rekla je Vendi.
„Pa, to je dobro. Kod nas se dešava malo toga zanimljivog. Promena
će nam dobro doći. Da li pajkani u Mineapolisu misle da je ubio
roditelje?”
„Takav utisak stiče se iz čitanja novinskih članaka”, rekao je Tag.
„Iako su bili oprezni, pošto je maloletnik.”
„Čudesno je pametan”, rekla je Vendi, „ali inače ostavlja utisak
pristojnog dečaka.”
„Hm-hm, hm-hm, neko drugi će odlučiti koliko je pristojan, ali
moram priznati da sam jako radoznao. Bile, mani se tog sata pre nego
što ga pokvariš i donesi mi koka-kolu iz kancelarije.”

18

Zlatni tim približavao se izlazu s Auto-puta I-95 kod Hardvila dok je

Tim pričao šerifu Ešvortu ono što je Luk rekao njemu i Vendi, a Nik
Vilholm je terao decu koja su ostala u sobi za projekcije ka salonu
Zadnje polovine.
Deca su ponekad trajala iznenađujuće dugo – Džordž Ajls je bio
dobar primer za to. Ponekad su se slamala veoma brzo. To se po svoj
prilici dešavalo s Ajris Stanhoup. Ono što su deca u Zadnjoj polovini
zvala oporavak – kratki predah od glavobolja posle filma – u njenom
slučaju ovog puta je izostalo. Oči su joj bile prazne, a usta otvorena.
Stajala je pored zida salona, oborene glave i s kosom preko očiju. Helen
joj je prišla i obgrlila, ali Ajris to nije primećivala.
„Šta ovde radimo?” pitala je Dona. „Hoću da se vratim u sobu. Hoću
da spavam. Mrzim filmske večeri.” Bila je svađalački raspoložena i na
ivici plača, ali je makar još bila prisutna duhom. Isto se moglo reći za
Džimija i Hala. Izgledali su ošamućeno, ali ne i satrveno kao Ajris.
Više neće biti filmova, rekao je Ejveri. Nikad više.
Njegov glas u Kališinoj glavi bio je glasniji nego ikad. Bio je još
jedan dokaz da su zaista jači zajedno.
„To je smela pretpostavka”, rekao je Niki. „Pogotovo iz usta malog
nitkova poput tebe, Avestere.”
Hal i Džimi su se osmehnuli. Kejti se čak zakikotala. Samo je Ajris
još izgledala potpuno izgubljeno. Smeteno se češala po međunožju.
Nemamo mnogo vremena, rekao je Ejveri. Neko će uskoro doći da nas
odvede u sobe.
„Verovatno Korin”, rekla je Kališa.
„Da”, oglasila se Helen. „Zla Kučka od Istoka.”
„Šta ćemo da radimo?” pitao je Džordž.
Ejveri je na trenutak delovao izgubljeno. Kališa se uplašila. Dečačić
koji je pre nekoliko sati mislio da će skončati u rezervoaru pružio je
ruke. „Uhvatite ih”, rekao je. Napravite krug.
Svi izuzev Ajris krenuli su napred. Helen Sims uhvatila je Ajris za
ramena. Poterala ju je u grubi krug, koji su ostali obrazovali. Len je
čeznutljivo gledao preko ramena u televizor. Uzdahnuo je i pružio ruke.
„Jebiga. Pa šta bude.”
„Tako je, jebiga”, rekla je Kališa. „Nemamo šta da izgubimo.”
Uhvatila je Lenovu desnicu levicom. Ajris se poslednja povezala s
Džimijem Kalumom i Helen. Smesta je digla glavu.
„Gde sam? Šta radimo? Je li film gotov?”
„Ćuti”, rekla je Kališa.
„Glava me manje boli!”
„Dobro je. Ćuti.”
I ostali su se pridružili: Ćuti... ćuti... Ajris, ćuti.
Svako ćuti bilo je glasnije. Nešto se menjalo. Nešto je jačalo.
Poluge, pomislila je Kališa. Postoje poluge, Ejveri.
Klimnuo joj je s drugog kraja kruga.
To je bila moć. Zapravo nije bila. Znala je da bi načinila kobnu
grešku ako bi poverovala da jeste, ali je osećala prisustvo potencijala za
stvaranje moći. Ovo je ličilo na udisanje vazduha neposredno pre udara
najveće letnje oluje s grmljavinom.
„Momci!”, oglasio se Len stidljivim glasom. „Glava mi je čista. Ne
mogu da se setim kada sam se poslednji put ovako osećao.” Pogledao
je Kališu, s nečim što se graničilo s panikom. „Ne puštaj me, Ša!”
 Dobro si, odaslala mu je misao. Bezbedan si.
Ali nije bio. Niko od njih nije bio bezbedan.
Kališa je znala šta će se zbiti, šta se mora zbiti. Užasavala se toga. I,
naravno, istovremeno je to želela. Samo što je to bilo više od želje. Bila
je to požuda. Bili su deca s moćnim eksplozivom. To je možda bilo
pogrešno, ali i neporecivo ispravno.
Ejveri je govorio tihim, jasnim glasom. „Mislite. Mislite sa mnom,
momci.”
Započeo je. Odaslao je čistu i jasnu misao i sliku. Niki mu se
pridružio. Keti, Džordž i Helen su se umešali. Baš kao i Kališa. A zatim i
ostali. Na kraju filma su pevali. Pevali su i sad.
Mislite na prskalicu. Mislite na prskalicu. Mislite na prskalicu.
Tačke su se pojavile, sjajnije neko ikad. Čulo se zujanje, glasnije
nego ikad ranije. Pojavila se prskalica, prosipajući sjaj. Najedanput ih
nije bilo samo jedanaest. Najedanput ih je bilo dvadeset osam.
Paljenje, pomislila je Kališa. Bila je užasnuta, likovala je; bila je
sveta.
O MOJ BOŽE

19

Šerif Ešvort je nekoliko sekundi ćutke sedeo u dispečerskoj stolici kad

je Tim završio sa pripovedanjem Lukove priče. Upleo je prste na
zamašnom stomaku. Zatim je podigao USB. Proučavao ga je kao da prvi
put vidi takvu spravicu, pre nego što ga je spustio. „Rekao ti je da ne
zna šta je na njemu, jelda? Dobio ga je od spremačice, zajedno s nožem
kojim je izveo hiruršku intervenciju na uvetu.”
„Tako je rekao”, složio se Tim.
„Provukao se ispod ograde, prošao kroz šumu, spustio se čamcem
nizvodno, baš kao Hak i Džini, zatim se provezao teretnim vagonom,
preko najvećeg dela Istočne obale.”
„To je njegova priča”, rekla je Vendi.
„Pa, to je veličanstvena priča. Naročito mi se dopada deo o telepatiji
i prevlasti uma nad materijom. Podseća me na priče o kišama krvi i
čudotvornim lekovima koje su stare bake govorile na prelima i
igrankama. Vendi, probudi dečaka. Budi pažljiva. Ne znamo njegovu
pravu priču, ali je očigledno da je svašta preživeo. Želim da pogleda
ovaj materijal s nama.”
Vendi je prišla kauču i prodrmala Lukovo rame. Isprva nežno, a
zatim nešto jače. Promrmljao je nešto, zaječao i pokušao da se
odmakne od nje. Uhvatila ga je za ruku. „Hajde, Luk, otvori oči i...”
Uspravio se tako naglo da se Vendi zateturala unazad. Oči su mu
bile otvorene, ali nevideće. Kosa mu je štrcala na sve strane. „Oni nešto
rade! Video sam prskalicu!”
„O čemu govori?”, pitao je Džordž Berket.
„Luk!”, rekao je Tim. „Dobro si, sanjao si...”
„Pobijte ih!” povikao je Luk. Vrata sve četiri ćelije u maloj
pritvorskoj jedinici istovremeno su se zatvorila. „Zbrišite te
mamojepce!”
Papiri su poleteli s dispečerskog stola kao jato uplašenih ptica. Tim
je osetio nalet vetra, dovoljno stvaran da mu podigne kosu. Vendi je
kratko kriknula. To nije bio pravi vrisak. Šerif Džon ustao je sa stolice.
Tim je snažno gurnuo dečaka. „Probudi se, Luk, probudi se!”
Papiri koji su leteli po prostoriji pali su na pod. Okupljeni policajci,
zajedno s šerifom Džonom, zurili su u dečaka, otvorenih usta.
Luk je mlatarao rukama po vazduhu. „Odlazi”, promrmljao je.
„Odlazi.”
„Dobro”, rekao je Tim i pustio Lukovo rame.
„Ne ti, tačke. Stazi sv...” Izdahnuo je i prošao rukom kroz prljavu
kosu. „U redu je. nestale su.”
„Ti si to uradio?”, pitala je Vendi. Pokazala je na rasute papire.
„Stvarno si to uradio?”
„Nešto svakako jeste”, rekao je Bil Viklou. Gledao je sat noćnog
kucača. „Kazaljke na ovoj stvari vrtele su se ukrug... letele su ukrug... ali
su stale.”
„Nešto rade”, rekao je Luk. „Moji prijatelji nešto rade. Osetio sam to,
čak ovde. Kako je to moguće? Bože, moja glava.”
Ešvort je prišao Luku. Pružio je ruku. Tim je zapazio da mu druga
počiva na dršci pištolja u futroli. „Ja sam šerif Ešfort, sine. Hoćeš li da
se rukujemo?”
Luk mu je prodrmao ruku.
„Dobro. To je dobar početak. Sad želim istinu. Jesi li ti uradio ovo
malopre?”
„Ne znam jesam li to bio ja ili oni”, rekao je Luk, „ne znam kako bi
mogli biti oni kad su tako daleko, ali ne znam ni kako bih mogao biti ja.
Nikad u životu nisam uradio ništa slično.”
„Specijalizovao si se za poslužavnike za piću”, rekla je Vendi. „One
prazne.”
Luk se slabašno osmehnuo. „Da. Jeste li videli svetla? Bilo ko od
vas? Roj obojenih tačaka?”
„Nisam video ništa izuzev letećih papira”, rekao je šerif. „I čuo sam
kako se vrata ćelija zatvaraju. Frenk, Džordžu, podignite te stvari s
poda, molim vas. Vendi, daj ovom dečaku aspirin. Zatim ćemo videti
šta je na tom malom kompjuterskom dodatku.”
Luk je rekao: „Vaša majka je ovog popodneva govorila samo o
ukosnicama. Rekla je da ih je neko ukrao.”
Šerif Džon zinuo je od čuda. „Otkud znaš?”
Luk je odmahnuo glavom. „Ne znam. Hoću reći, ne pokušavam da
saznam. Bože, voleo bih da znam šta rade. I voleo bih da sam s njima.”
Tag je rekao: „Počinjem da mislim kako u priči ovog deteta ima
nečeg.”
„Hoću da pogledam materijal s tog USB-a, i to odmah”, rekao je Šerif
Ešvort.

20

Prvo su videli praznu staromodnu stolicu, postavljenu ispred zida

ukrašenog uramljenim porcelanskim tanjirom s jedrenjakom. U kadru
se pojavilo žensko lice. Zurilo je u sočivo kamere.
„To je ona”, rekao je Luk. „To je Morin, gospođa koja mi je pomogla
da pobegnem.”
„Da li ovo radi?”, rekla je Morin. „Malo svetio gori pa verujem da je
to slučaj. Nadam se da jeste, pošto neću imati snage da ovo radim dva
puta.”
Njeno lice napustilo je ekran prenosnog kompjutera koji su
policajci posmatrali. Timu je laknulo. Ekstremni prvi plan ličio je na
posmatranje lica žene zarobljene u akvarij umu.
Glas joj je malčice oslabio, ali su ga čuli. „Ali uradiću, ako budem
morala.” Sela je u stolicu i prebacila rub suknje s cvetnim motivima
preko kolena. Obukla je crvenu bluzu. Luk, koji je nikad nije video van
uniforme, pomislio je da je to lepa kombinacija, ali da jarke boje nisu
mogle da sakriju mršavo, izmučeno lice.
„Pojačaj zvuk do daske”, rekao je Frenk Poter. „Trebalo bi da nosi
mikrofon.”
Tag je vratio snimak na početak i pojačao zvuk. Zatim je ponovo
pustio snimak. Morin je još jednom sela na stolicu i namestila suknju.
Zatim se zagledala direktno u sočivo kamere.
„Luk!”
Bio je toliko zatečen kad je čuo svoje ime iz njenih usta da je bio u
napasti da odgovori, ali je ona nastavila, pre nego što je stigao da išta
kaže. Svojim rečima zarila mu je ledeni bodež u srce. Iako je znao, zar
ne? Baš kao što mu Star tribjun nije bio neophodan da bi saznao
sudbinu svoji roditelja.
„Napolju si, a ja sam mrtva, ako gledaš ovo.”
Zamenik Poter rekao je nešto kolegi po imenu Faradej, ali Luk nije
obraćao pažnju. Bio je u potpunosti usredsređen na ženu, koja mu je
bila jedini odrasli prijatelj u Institutu.
„Neću vam pripovedati moju životnu priču”, rekla je mrtva žena na
staromodnoj stolici. „Nema vremena za to. Drago mi je, pošto se veoma
stidim. Ne stidim se mog dečaka. Ponosna sam na ono što je postao. Ići
će na koledž. Nikad neće saznati da sam mu je dala novac, ali to je u
redu. To je dobro, tako bi trebalo da bude, zato što sam ga se odrekla. I,
Luk, bez tvoje pomoći verovatno bih izgubila te pare i priliku da
uradim pravu stvar za njega. Nadam se da sam učinila pravu stvar i za
tebe.”
Ućutala se, verovatno da bi se pribrala.
„Ispričaću vam jedan deo moje priče, zato što je važan. Bila sam u
Iraku u Drugom zalivskom ratu. I bila sam u Avganistanu. Učestvovala
sam u onom što se naziva intenzivno ispitivanje.”
Za Luka je njeno staloženo izražavanje – bez „uh”, „znate” ili bilo
kakvih poštapalica – bilo otkrovenje. Nije osetio samo tugu već i
sramotu. Izgledala je mnogo inteligentnije nego dok su šapatom
razgovarali pored mašine za led. Zato što se pretvarala da je glupa?
Možda, ali možda – verovatno – zato što je video ženu u smeđoj
uniformi spremačice i pretpostavio da nema mnogo toga u glavi.
Ne kao ja, drugim rečima, pomislio je Luk. Shvatio je da sramota
nije odgovarajući opis njegovih osećanja. Prava reč bila bi stid.
„Gledala sam mučenje vodom. I gledala sam muškarce – i par žena –
kako stoje u bazenima s vodom, s elektrodama na prstima ili u
rektumu. Gledala sam kako se nokti čupaju kleštima. Gledala sam kako
pucaju čoveku u koleno kad je pljunuo islednika u lice. Isprva sam bila
šokirana, ali posle izvesnog vremena nisam. Ponekad mi je bilo drago,
kad su to bili muškarci koji su podmetali improvizovane eksplozivne
naprave našim momcima ili slali bombaše-samoubice na prepune
pijace. Većinom sam bila... reč mi je navrh jezika...”
„Neosetljiva”, rekao je Tim.
„Neosetljiva”, rekla je Morin.
„Bože, kao da nas je čula”, rekao je zamenik Berket.
„Ćutite”, rekla je Vendi. Luk je zadrhtao zbog te reči. Kao da ju je
neko drugi izrekao neposredno pre nje. Usmerio je pažnju na video.
„... nisam učestvovala posle prva dva ili tri isleđivanja, zato što su
mi dali drugi posao. Glumila sam ljubaznu osobu koja bi im dala da piju,
ili bi im ćušnula nešto da jedu, kad ne bi progovorili. Čokoladicu ili
keks. Rekla bih im da su svi islednici otišli na pauzu ili da jedu i da su
mikrofoni isključeni. Rekla bih im da mi je žao zbog njih i da želim da
im pomognem. Rekla bih im da će biti ubijeni ako ne progovore, iako je
to bilo protiv pravila. Nikad nisam govorila protiv Ženevske
konvencije, zato što većina njih nije znala šta je to. Govorila sam im da
će njihove porodice biti ubijene ako ne progovore i da zaista ne bih
htela da se to desi. To obično nije funkcionisalo – sumnjali su – ali bi
zatvorenici ponekad rekli islednicima ono što su hteli da znaju, kad bi
se vratili, zato što su mi verovali ili zato što su to želeli. Ponekad su
pričali stvari meni, zato što su bili zbunjeni... dezorijentisani i zato što
su mi verovali. Bože, pomozi mi, imam lice koje uliva poverenje.”
Znam zašto mi ovo govori, pomislio je Luk.
„Kako sam završila na Institutu... ta priča je preduga za umornu,
bolesnu ženu poput mene. Neko me je posetio, nek ostane na tome. Ne
gospođa Sigsbi, Luk, niti gospodin Stakhaus. To nije bio čovek iz vlasti.
Bio je star. Rekao je da se bavi regrutovanjem. Pitao me je želim li
posao po okončanju turnusa. Lak posao, rekao je, ali samo za osobu
koja može da drži usta zatvorena. Mislila sam da se prijavim za novi
turnus, ali je ovo zvučalo bolje, zato što je čovek rekao da ću pomagati
svojoj zemlji mnogo više nego što sam mogla u pustinji. Stoga sam
prihvatila posao. Nije mi smetalo kad su mi poverili posao spremačice.
Isprva mi nije smetalo, zato što sam znala zašto rade ono što rade. To
je bilo dobro za mene, pošto je Institut kao mafija – kad jednom u njega
uđete, više ne izlazite. Zatražila sam posao, koji i sad obavljam, kad mi
je ponestalo novca za plaćanje muževljevih računa, i kad sam se
uplašila da će ale pokupiti novac koji sam uštedela za mog dečaka.
Gospođa Sigsbi i gospodin Stakhaus dozvolili su mi da probam.”
„Cinkarenje”, promrmljao je Luk.
„Bilo je lako, kao obuvanje dobro razgaženih cipela. Radila sam
dvanaest godina, ali sam cinkarila samo poslednjih šesnaest meseci.
Pri kraju me je grizla savest zbog onog što sam radila, i ne mislim samo
na cinkarenje. Postala sam neosetljiva u onom što smo zvali crnim
kućama, i ostala sam takva u Institutu, ali je to počelo da se kruni, kao
što se voštani premaz skida s automobila ako ga ne osvežite novim
slojem. Znate, to su samo deca, a ona žele da veruju odraslima koji su
ljubazni i saosećajni. Nije da su ikad ikoga digli u vazduh. Oni su dizani
u vazduh, oni i njihove porodice. Ali možda bih nastavila da to radim, i
pored svega. Ako želim da budem iskrena – a prekasno je za išta drugo
– pretpostavljam da bih verovatno tako učinila. Ali razbolela sam se i
upoznala tebe, Luk. Našao si mi se u nevolji, ali ti nisam zato pomogla.
To u svakom slučaju nije bio jedini, niti najvažniji razlog. Videla sam da
si mnogo pametniji od druge dece i ljudi koji su te ukrali. Znala sam da
nisu marili za tvoj divni um, smisao za humor ili to što si voljan da
pomogneš staroj bolesnici poput mene, iako si znao da te to može
skupo koštati. Za njih si bio samo još jedan točkić u mašini, koji će
koristiti dok se ne istroši. Na kraju bi završio kao i svi drugi. Kao
stotine njih. Možda i hiljade, ako se računa od početka.”
„Je li ona luda?”, pitao je Džordž Berket.
„Umukni!”, rekao je Ešvort. Naginjao se napred, preko stomaka,
pogleda uperenog u ekran.
Morin je ućutala, da bi popila vode i da bi protrljala upale oči.
Bolesne oči. Tužne oči. Umiruće oči, pomislio je Luk. Činilo mu se da je
čitavu večnost zagledan u njeno lice.
„To je ipak bila teška odluka, i ne zbog onog što bi mogli učiniti
meni ili tebi, Luk. Bila je teška zato što ćeš, ako uspeš da pobegneš, ako
te ne uhvate u šumi ili Denison River Bendu i ako pronađeš nekog ko će
ti verovati... ako prođeš pored svih tih ako, naći u prilici da obelodaniš
ono što se ovde dešavalo pedeset ili šezdeset godina. Da sve to obrušiš
njima na glavu.”
Kao Samson u hramu, pomislio je Luk.
Nagnula se napred, gledajući u sočivo. Gledajući u njega.
„A to bi mogao biti kraj sveta.”
 21

Zapadno sunce preobražavalo je železničke šine pored Državnog puta

92 u ružičastocrvene vatrene pruge. Činilo se da osvetljava znak ispred
njih:
DOBRO DOŠLI U DUPRE, J. K.
SEDIŠTE OKRUGA FERLI
STANOVNIKA 1 369
LEPO MESTO ZA POSETU I JOŠ LEPŠE ZA ŽIVLJENJE!

Deni Vilijams stao je pored druma. Ostali su sledili njegov primer.

Obratio se ljudima u svom kombiju – gospođi Sigsbi, doktoru Evansu,
Mišel Robertson – i obišao druga dva vozila. „Isključite voki-tokije,
izvadite slušalice. Ne znamo na kojim su frekvencijama meštani ili
Državni policajci. Isključite mobilne. Ovo je odsad nema operacija.
Ostaće takva dok se ne vratimo na uzletište.”
Obratio se gospođi Sigsbi kad je seo za volan prvog kombija. „Je li
sve u redu, gospođo?”
„Sve je u redu.”
„Ovde sam uprkos nedvosmisleno izrečenom negodovanju”,
ponovio je doktor Evans.
„Umukni”, rekla je gospođa Sigsbi. „Deni? Hajdemo.”
Ušli su u Okrug Ferli. Prolazili su pored ambara, polja, borova, s
jedne strane puta. S druge su bile železničke šine i još drveća. Od grada
su ih delila samo tri kilometra.

22

Korina Rouson stajala je ispred sobe za projekciju. Ubijala je vreme s

Džejkom Zmijom Holandom i Filom Pilulom Čeficem. Korina, koju su u
detinjstvu zlostavljali otac i četiri starija brata, nikad nije imala
problem s radom u Zadnjoj polovini. Znala je da je deca zovu Korina
Šamaračica, i to joj nije smetalo. Šamarana je mnogo puta u parkingu
za prikolice u Rinu, u kom je odrasla. Smatrala je da se sve vraća i sve
plaća, da i ne govorimo da je sve to bilo za dobru stvar. To je za nju bila
situacija u kojoj svi pobeđuju.
Rad u Zadnjoj polovini imao je i svojih nedostataka. Kao prvo, gušili
ste se od preterane količine informacija. Znala je da Fil želi da je tuca, a
da Džejk ne želi, zato što se loži samo na napredne i nazadne cure. I
znala je da znaju da ne želi da išta ima ni sa jednim od njih, makar ne na
taj način; od sedamnaeste je igrala samo na drugoj strani.
Telepatija je uvek sjajno zvučala u pričama i filmovima, ali je u
stvarnom životu bila jebeno neprijatna. Stizala je sa zujanjem, koje je
bilo smetnja. I delovalo je kumulativno, što ga je činilo još većom
smetnjom. Spremačice i domari naizmenice $u radili u Prednjoj i
Zadnjoj polovini, što je pomagalo, ali su crveni poslužitelji radili ovde i
nigde drugde. Postojala su dva tima. Alfa i Beta. Svaki je radio četiri
meseca, nakon čega su se odmarali četiri meseca. Korin je bila pri kraju
četvoromesečnog turnusa. Provešće nedelju-dve u obližnjem selu.
Tamo će se oporavljati i vraćati sebi. Zatim će otići u svoju kućicu u Nju
Džerziju, gde je živela s Andreom, koja je verovala da njena partnerka
radi na ultratajnom vojnom projektu. Ultratajni jeste bio, ali ne i vojni.
Telepatija niskog intenziteta izvetriće dok bude boravila u selu.
Iščileće dok se ne vrati Andrei. Nekoliko dana posle početka sledećeg
turnusa počeće da se vraća. Da je bila sposobna da oseti simpatiju
(osećanje koje je uglavnom batinama isterano iz nje do trinaeste
godine), osetila bi je za doktora Halasa i doktorku Džejms. Bili su ovde
gotovo sve vreme, što znači da su bili neprestano izloženi zujanju. A
njegov učinak bio je očigledan. Znala je da doktor Hendriks, glavni
medicinar Instituta, daje docama iz Zadnje polovine injekcije od kojih
se očekivalo da ograniče eroziju uma, ali velika je razlika između
ograničavanja i zaustavljanja nekog procesa.
Horas Keler, crveni poslužitelj, s kojim je bila u prijateljskim
odnosima, Hekla i Džekla zvao je visokofunkcionalnim lujkama. Rekao
je da će jedno ili oboje neizbežno poludeti, i da će glavešine morati da
potraže sveže medicinske talente. Korina nije marila za to. Njen posao
bio je da obezbedi da deca jedu, da idu u svoje sobe kad se to od njih
očekivalo (nije se zanimala za ono što su u njima radili), da gledaju
filmove na filmskim večerima i da ne prekoračuju linije. Šamarala bi ih
kad bi to učinila.
„Gorkovi su večeras nemirni”, rekao je Džejk Zmija. „Čuju se, tamo
unutra. Hranjenje u osam odradićemo sa spremnim omamljivačima?”
 „Noću su uvek najgori”, rekao je Fil. „Ne... hej, koji kurac!”
I Korina je to osetila. Navikli su na zujanje, kao na bučni frižider ili
čegrtavi rashladni uređaj. Naglo je dostiglo nivo koji su morali da trpe
tokom filmskih večeri s paljenjem prskalice. Samo što je tokom
filmskih večeri uglavnom dopiralo iza zatvorenih i zaključanih vrata
Odeljenja A, zvanog i Gorki park. Osećala je da stiže iz tog pravca, ali je
dopiralo i iz drugog, kao nalet jakog vetra. Iz salona, u koji su deca
otišla da provedu slobodno vreme, posle projekcije. Prvo je tamo otišla
jedna grupa, oni koji su još visokofunkcionalni, a zatim i oni koje je
Korina zvala progorkovima.
„Šta koji kurac oni rade?”, povikao je Fil. Prislonio je šake na
slepoočnice.
Korina je potrčala ka salonu. Potegla je zap-štap u trku. Džejk je
krenuo za njom, Fil – verovatno osetljiviji na zujanje, a možda samo
uplašen ostao je na svom mestu. Pritiskao je slepoočnice, kao da želi da
spreči da mu mozak eksplodira.
Korin je, kad je stigla do vrata, ugledala gotovo desetoro dece. Čak
je i Ajris Stanhoup, koja će posle sutrašnjeg filma gotovo sigurno otići u
Gorki park, bila tamo. Stajala su u krugu. Držala su se za ruke. Zujanje je
bilo dovoljno jako da joj natera suze na oči. Učinilo joj se da joj plombe
vibriraju.
Zgrabi onog novog, pomislila je. Prcvoljka. On je kolovođa. Osini ga
strujom, pa ćeš možda prekinuti krug.
Prsti su joj se otvorili, a zap-štap pao na tepih, dok je uobličavala tu
misao. Od zujanja je jedva čula kako Džejk iza nje viče deci da prestanu
šta god da rade i da se vrate u svoje sobe. Crna devojčica odmerila je
Korinu s drskim osmehom na usnama.
Šamarom ću ti izbrisati taj osmeh, gospođice, pomislila je Korina.
Crna devojčica je klimnula, kad je podigla ruku.
Tako je, šamaraj.
Još jedan glas pridružio se Kališinom: Šamaraj!
A zatim i svi ostali: Šamaraj! Šamaraj! Šamaraj!
Korin Rouson počela je da se šamara, prvo desnom, a zatim i levom
rukom, sve jače i jače, svesna vrelih i plamtećih obraza, ali je ta svest
bila slaba i daleka, zato što zujanje više nije bilo zujanje već moćno
BUAAAA iznutra.
Pala je na kolena kad je Džejk projurio kraj nje. „Prestanite šta god
da radite, jebena mala...”
Ruka mu je pohrlila nagore. Čuo je pucketanje elektriciteta kad je
ošinuo sebe strujom, između očiju. Trgao se unazad, raširenih nogu.
Pribrao se i započeo divlji ples, izbečenih očiju. Usta su mu se otvorila.
Gurnuo je zap-štap u njih. Pucketanje elektriciteta bilo je prigušeno, ali
su rezultati bili jasno vidljivi. Grlo mu se nadulo kao mešina. Plava
munja sevnula mu je iz nozdrva. Pao je licem napred. Nabio je tanku
cev zap-štapa u usta, sve do kraja. Prst mu se još grčio na obaraču.
Kališa ih je povela u hodnik. Držali su se za ruke kao prvačići na
izletu. Fil Pilula ih je video. Zgrčio se, držeći zap-štap jednom i
odškrinuta vrata sobe za projekciju drugom rukom. Niže niz hodnik,
između kafeterije na jednoj i Odeljenja A na drugoj strani, stajao je
doktor Everet Halas. Zevao je od čuda. Pesnice su počele da lupaju po
zaključanim dvokrilnim vratima Gorki parka. Fil je ispustio zap-štap i
podigao ruku u kojoj ga je držao da bi pokazao deci da je prazna.
„Neću praviti probleme”, rekao je. „Šta god hoćete da uradite, neću
praviti prob...”
Vrata sobe za projekciju zatvorila su se s treskom, presekavši
njegov glas i tri prsta.
Doktor Halas se okrenuo i dao u beg.
Još dvoje crvenih poslužitelja izašlo je iz salona za osoblje iza
stepeništa krematorijuma. Potrčah su ka Kališi i njenoj improvizovanoj
jedinici, sa isukanim zap-štapovima. Zaustavili su se ispred zaključnih
vrata Odeljenja A. Šokirali su jedan drugog i pali na kolena. Nastavili su
da izmenjuju strujne udare, dok se nisu opružili, obeznanjeni. Pojavilo
se još poslužitelja. Videli su ili osetili šta se događa. Povukli su se. Neki
su pobegli niz stepenice do krematorijuma (što je bio ćorsokak na više
načina), dok su se drugi vratili u salon za osoblje ili doktorski salon iza
njega.
Hajde, Ša. Ejveri je gledao niz hodnik, pored Fila – koji je urlao,
gledajući krvave patrljke prstiju – i dva onesvešćena poslužitelja.
Zar nećemo izaći?
Hoćemo. Ali ćemo pre toga pustiti njih.
Povorka dece krenula je niz hodnik ka Odeljenju A, u srce zujanja.

23

„Ne znam kako biraju mete”, rekla je Morin. „Često sam se pitala, ali
sistem funkcioniše, pošto sedamdeset pet godina niko nije bacio
atomsku bombu ili započeo sukob svetskih razmera. Pomislite o
kakvom se fantastičnom postignuću radi. Znam da neki ljudi kažu da
bog bdi nad nama, a neki to pripisuju diplomatiji ih onom što zovu
GMU, garantovano međusobno uništenje, ali ne verujem u to. Institut je
u pozadini toga.”
Otpila je još jedan gutljaj vode i nastavila.
„Znaju koju decu treba uzeti zbog testa kom se većina dece
podvrgava posle rođenja. Ne bi trebalo da znam koji je to test. Ja sam
samo spremačica, ah slušam i njuškam, naporedo s cinkarenjem. Zove
se BDNF, što je skraćenica od neurotrofnog moždanog faktora. Deca s
visokim BDNF-om su mete. Prate ih, otimaju i dovode u Institut. Neka
imaju šesnaest godina, ali su uglavnom mlađa. Otimaju one s veoma
visokim nivoom BDNF-a čim je to moguće. Ovde imamo i
osmogodišnju decu.”
To objašnjava Ejverija, pomislio je Luk. I bliznakinje Vilkoks.
„Pripremaju se u Prednjoj polovini. Deo priprema obavlja se
injekcijama, a deo izlaganjem nečem što doktor Hendriks zove Stazi
svetlima. Neka deca dolaze ovamo s telepatskim sposobnostima –
čitači uma. Neki su telekinetičari. Oni umom nadvladavaju materiju.
Neka deca ostaju ista posle injekcija i izlaganja Stazi svetlima, ali
većina postaje makar malo jača u sposobnostima s kojima su oteta.
Nekolicina onih koje Hendriks zove ružičasti bivaju izlagana
dopunskim testovima i injekcijama i razvijaju obe sposobnosti. Jednom
sam čula kako doktor Hendriks govori da možda postoji još
sposobnosti, i da bi njihovo otkriće moglo promeniti sve nabolje.”
„TP kao i TK”, promrmljao je Luk. „To se desilo meni, samo sam to
krio. Makar sam pokušao.”
„Premeštaju se iz Prednje u Zadnju polovinu, kad su spremna da...
počnu da rade. Gledaju filmove s jednom te istom osobom. Kod kuće,
na poslu, na predstavi, na porodičnim okupljanjima. Tada dobijaju
sliku-okidač koja priziva Štazi svetla i koja ih okuplja. Vidite... kako to
funkcioniše... kad su sami, njihove moći su neznatne, čak i posle
pojačanja, ali se njihova snaga, kad su zajedno, povećava na... u
matematici postoji reč za to...”
„Eksponencijalno”, rekao je Luk.
„Ne mogu da se setim te reči. Umorna sam. Važno je da se sva ta
deca koriste za uklanjanje izvesnih ljudi. To ponekad liči na nesrećan
slučaj. Ponekad na samoubistvo. Ponekad na ubistvo. Ali deca su uvek
iza toga. Političar, Mark Berkovic? To su bila deca. Džangi Gafur, čovek
koji se pre dve godine navodno slučajno digao u vazduh, u svojoj fabrici
bombi u provinciji Kunduz? To su bila deca. Bilo je mnogo drugih dok
sam ja radila u Institutu. Možda ćete reći da to zvuči besmisleno – pre
šest godina argentinski pesnik progutao je ceđ. Ni ja ne vidim nikakav
smisao u tome, ali on sigurno postoji, pošto je svet još tu. Jednom sam
čula gospođu Sigsbi, ona je veliki šef, kako govori da smo mi kao ljudi
koji neprestano izbacuju vodu iz plovila koje bi inače potonulo.
Verujem da je tako.”
Morin je još jednom obrisala oči. Nagnula se napred, gledajući u
kameru.
„Potreban im je neprestani dotok dece s visokim nivoom BDNF-a,
zato što ih Zadnja polovina troši. Dobijaju glavobolje koje se
neprestano pogoršavaju. Gube suštinski deo sebe kad god iskuse Stazi
svetla ili vide doktora Hendriksa s prskalicom. Na kraju ih šalju u Gorki
park – tako osoblje zove Odeljenje A. Liče na decu koja pate od
demencije ili uznapredovale Alchajmerove bolesti. Stanje im se
pogoršava sve dok ne umru. Obično umiru od zapaljenja pluća, zato što
je u Gorki parku hladno. Ponekad izgledaju...” Slegnula je ramenima. „O
bože, kao da su zaboravila da dišu. Što se leševa tiče, Institut ima
prvoklasni krematorijum.”
„Ne”, tiho će šerif Ešvort. „O, ne.”
„Osoblje u Zadnjoj polovini radi po rasporedu s dugim turnusima.
Nekoliko meseci su na poslu, a nekoliko meseci su slobodni. To je
neophodno zbog toksične atmosfere. Proces sporije napreduje kod
osoblja koje ima nizak nivo BDNF-a. Kod nekih se gotovo ne
manifestuje.”
Otpila je još jedan gutljaj vode.
„Dva doktora tamo rade gotovo neprestano. Oboje gube razum.
Znam, zato što sam bila tamo. Spremačice i domari imaju kraće
turnuse između Prednje i Zadnje polovine. Isto pravilo važi i za radnike
u kafeteriji. Znam da je ovo velika količina podataka i da je to samo deo
priče, ali to je sve što mogu da kažem. Moram da idem, ali hoću da ti
nešto pokažem, Luk. Tebi i onima koji ovo posmatraju s tobom. To će
biti strašan prizor. Nadam se da ćeš moći da ga odgledaš pošto sam
rizikovala život da bih ga dobavila.”
Drhtavo je udahnula i pokušala da se osmehne. Luk je zaplakao,
isprva nečujno.
„Luk, odluka da ti pomognem da pobegneš bila je najteža koju sam
donela u životu, iako se suočavam sa skorom smrću i paklom, koji me
nesumnjivo čeka na drugoj strani. Bila je teška zato što će brod sad
možda potonuti, a ja ću biti kriva. Morala sam da biram između tvog
života i života milijardi ljudi na svetu, koji možda zavise od onog što
radi Institut, ne znajući za to. Izabrala sam tebe nauštrb svih njih, nek
mi bog oprosti.”
Ekran je poplaveo. Tag je posegnuo za tastaturom prenosnog
kompjutera, ah ga je Tim uhvatio za ruku. „Čekaj.”
Pojavile su se linije i začulo se krčanje. Počeo je novi snimak.
Kamera se kretala hodnikom s debelim plavim tepihom. Povremeno se
čulo struganje. Slika je utonula u tamu koja je došla i prošla, kao posle
zatvaranja kapaka.
Snimala je film, pomislio je Luk. Snimala ga je kroz rupu ili pukotinu
u džepu uniforme. To struganje je grebanje tkanine o mikrofon.
Sumnjao je da mobilni telefoni mogu da primaju pozive u dubokim
šumama severnog Mejna, ali je pretpostavljao da su uprkos tome bili
potpuno verboten u Institutu, zato što bi kamere funkcionisale. Da je
Morin uhvaćena, ne bi samo ostala bez plate ili posla. Zaista je
rizikovala život. Suze su mu potekle brže. Osetio je da ga je policajka
Galikson Vendi – obgrlila. Zahvalno se naslonio na nju, ali nije skidao
pogled s ekrana prenosnog kompjutera. Konačno je pred sobom imao
Zadnju polovinu, od koje je pobegao. Ejveri je svakako u njoj, pod
pretpostavkom da je još živ.
Kamera je prošla pored otvorenih dvokrilnih vrata s desne strane.
Morin se nakratko okrenula, da bi gledaoci mogli da vide projekcionu
salu s dvadesetak udobnih sedišta. Deca su sedela na nekima od njih..
„Da li ona devojčica puši?” pitala je Vendi.
„Da”, rekao je Luk. „Pretpostavljam da im u Zadnjoj polovini
dozvoljavaju da puše. Devojčica je moja prijateljica. Zove se Ajris
Stanhoup. Oteta je pre mog dolaska. Pitam se da li je još živa? I može li
da razmišlja, ako jeste?”
Kamera se okrenula ka hodniku. Nekoliko dece prošlo je pored
Morin. Posmatrala su je bez zanimanja, pre nego što bi izašla iz kadra.
Pojavio se poslužitelj u crvenoj uniformi. Njegov glas bio je prigušen
zbog džepa u kom je bio sakriven Morinin telefon, ali su reči bile
razumljive: pitao je da li joj je drago što se vratila. Nasmejao se kad ga
je Morin pitala da li mu liči na ludaču. Rekao je nešto o kafi, ali je
tkanina u džepu glasno šuštala. Luk ga nije razumeo.
„Nosi li pištolj?”, pitao je šerif Džon.
 „To je zap-štap”, rekao je Luk. „Omamljivač, znate. Na njima je
brojčanik za podešavanje voltaže.”
Frenk Poter: „Da li me zajebavaš!?”
Kamera je prošla pored još jednih dvokrilnih vrata, ovog puta na
levoj strani. Posle tridesetak koraka zaustavila se ispred zatvorenih
vrata. Na njima je bio crveni natpis ODELJENJE A. Morin je tihim
glasom prozborila: „Ovo je Gorki park.”
U kadru se pojavila njena ruka u plavim gumenim rukavicama.
Držala je karticu za otključavanje. Ličila je na onu koju je Luk ukrao,
samo što je bila jarkoružičasta. Nešto mu je govorilo da ljudi koji rade u
Zadnjoj polovini nisu tako neoprezni s njima. Morin ju je stavila na
elektronski kvadrat iznad kvake. Čulo se zujanje. Otvorila je vrata.
Pakao je bio iza njih.

24

Sirotica Eni bila je ljubitelj bejzbola. Obično je provodila tople letnje

večeri u svom šatoru, slušajući prenose utakmica Svitaca, beznačajnog
tima van Kolambije. Obradovala bi se kad bi neki njihov igrač bio
poslat, u Razigrane ponije, AA franšizu iz Bingamtona, ali bi joj bilo žao
što ih njen omiljeni tim gubi. Odspavala bi malo posle utakmice.
Probudila bi se na vreme da čuje Džordža Olmana, i sazna šta se
događa u onom što je Džordž zvao Prelepim svetom iščašenog.
Te noći bila je radoznala u pogledu dečaka koji je skočio s voza.
Odlučila je da skokne do policijske stanice i vidi može li išta doznati o
njemu. Verovatno je neće pustiti unutra, ali su Frenki Poter i Bili Viklou
ponekad izlazili u sokak u kom je držala vazdušni krevet i zalihe, da
popuše cigaretu. Možda će je upoznati s dečakovom pričom ako ih lepo
zamoli. Naposletku, očistila ga je i ohrabrila. Zbog toga se iskreno
zainteresovala za njega.
Staza koja je počinjala od njenog šatora pored skladišta prolazila je
kroz šumu na zapadnom kraju grada. Pratila je stazu sve do zadnje
strane Džema, starog bioskopa, u kom je pogledala mnogo zanimljivih
filmova kao mlađa (i malo razumnija) žena, kad bi odlazila u sokak da
prenoći na vazdušnom krevetu (ili unutra, ako je bilo hladno –
dozvoljavali su joj to zbog pomaganja Timu s njegovim „vozite polako”
znakom). Stari Džemi bio je zatvoren poslednjih petnaest godina.
Parkiralište iza njega je bila pustolina puna korova i mladica. Obično bi
preprečila preko njega i prošla pored trošnog bioskopskog zida od
cigle do trotoara. Bakalnica je bila s druge strane Glavne ulice, a njen
sokak (tako je mislila o njemu) između njih.
Te večeri, baš kad se spremala da napusti stazu i krene preko
parkirališta, videla je kako vozilo ide Ulicom Pajn. Sledio ga je još
jedno... i još jedno. Tri kombija išla su jedan za drugim. Nisu upalili
svetla za parkiranje, iako je bilo prilično mračno. Eni je stajala među
drvećem. Motrila ih je dok su ulazili u parkiralište, preko kog se
spremala da pređe. Okrenuli su se, kao da su u formaciji i stali u stroj,
prema Ulici Pajn, kao da su nameravali da brzo umaknu.
Vrata prvog kombija su se otvorila. Muškarci i žene izašli su iz
njega. Jedan je nosio sportski sako i lepe pantalone. Jedna žena, starija
od drugih, nosila je tamnocrveni kostim. Druga je nosila haljinu s
cvetnim motivima. Imala je tašnu. Ostale četiri žene nisu. Većina je
nosila farmerke i tamne košulje.
Kretali su se brzo i svrhovito, kao ljudi na zadatku, s izuzetkom
muškarca u sportskom sakou, koji je stajao pozadi i gledao. Eni su ličili
na vojnike. Taj utisak ubrzo je potvrđen. Dva muškarca i mlađa žena
otvorili su zadnja vrata kombija. Muškarci su izvadili dugu čeličnu
kutiju iz njih. Iz prtljažnika drugog kombija povadili su opasače, koje je
žena podelila svima izuzev čoveku u sportskom sakou, muškarcu s
kratkom plavom kosom i ženi u haljini s cvetnim motivima. Čelična
kutija je otvorena. Iz nje je izvađen par dugih cevi, koje nisu bile
lovačke puške. Eni Ledu je u njima prepoznala ono što je zvala puške za
masakre u školi.
Žena u haljini na cvetiće stavila je mali pištolj u tašnu. Plavušan
pored nje nabio je veći za pojas na leđima i prebacio košulju preko
njega. Drugi su zapasali opasače. Ličili su na razbojničku družinu.
Dođavola, bili su razbojnička družina. Eni je znala da ne mogu biti ništa
drugo.
Normalno otkačena osoba – na primer ona koja se noću nije
obaveštavala o svetu preko Džordža Olmana – možda bi zbunjeno
posmatrala ovaj prizor, pitajući se šta gomila naoružanih ljudi i žena
radi u učmalom gradiću u Južnoj Karolini, u kom postoji samo jedna
banka, koja se noću zaključava. Normalna osoba potegla bi mobilni i
pozvala 911. Eni pak nije bila od te sorte. I znak je šta ovi naoružani
muškarci i žene, najmanje desetoro njih, a možda i više, žele. Nisu stigli
u crnim džipovima, kao što je očekivala, ali su došli po dečaka. Naravno
da jesu.
Nije mogla da pozove 911 da bi upozorila ljude u policijskoj stanici,
pošto ne bi nosila mobilni telefon čak i kad bi mogla da ga priušti. Oni
isijavaju radijaciju direktno u glavu. Svaka budala to zna. Da i ne
pominjemo da oni mogu da te prate na taj način. Nastavila je stazom.
Trčala je, dok nije stigla iza berbernice, dve zgrade niže. Nesigurne
stepenice vodile su do stana iznad nje. Uspela se uz njih, što je brže
mogla. Pridržavala je serape i dugu suknju da se ne bi saplela i pala. Na
vrhu je zalupala po vratima dok nije ugledala Korbeta Dentona kroz
pocepanu zavesu. Gegao se ka njoj dok mu se stomačina ljuljala.
Sklonio je zavesu u stranu i provirio napolje. Obasjavala ga je svetlost
okrugle kuhinjske svetiljke poprskane muvama.
„Eni? Šta hoćeš? Neću ti dati ništa da jedeš, ako si...”
„Muškarci”, rekla je zadihano. Mogla je da doda da ima i žena, ali je
reč muškarci delovala strašnije, makar njoj. „Parkirali su se iza Džema!”
„Odlazi, Eni. Nemam vremena za tvoje budalaste...”
„Reč je o dečaku! Mislim da ti ljudi hoće da upadnu u stanicu i da ga
odvedu! Mislim da će biti pucnjave!”
„Šta, kog đavola...”
„Molim te, Bubnjaru, molim te! Imaju mašinske puške. A taj dečak, to
je dobar dečak!”
Otvorio je vrata. „Hoću da ti omirišem dah.”
Uhvatila ga je za prednji deo pidžame. „Deset godina ne pijem!
Molim te, Bubnjaru, došli su po dečaka!”
Omirisao je, mršteći se. „Nisi pila. Da li haluciniraš?”
„Ne!”
„Pominjala si mašinske puške. Misliš li na automatske puške kao
AR-15?” Bubnjar Denton delovao je zainteresovano.
„Da! Ne! Ne znam! Ali ti imaš oružje, znam da ga imaš! Trebalo bi da
ga poneseš!”
„Poludela si”, rekao je. Eni se tada rasplakala. Bubnjar ju je
poznavao najveći do života. Igrao je s njom nekoliko puta kad su bili
mnogo mlađi, ali nikad nije plakala pred njegovim očima. Iskreno je
verovala da se nešto događa. Odlučio se za akciju, i zašto ne bi. Ionako
je radio isto što i svake noći, razmišljao o suštinskom besmislu života.
„U redu, hajde da pogledamo.”
„A oružje? Hoćeš li poneti oružje?”
„Dođavola, neću. Rekao sam da ćemo pogledati.”
 „Bubnjaru, molim te!”
„Pogledaćemo”, rekao je. „To je sve što sam spreman da uradim.
Uzmi ili ostavi.”
Sirotica Eni nije imala drugog izbora, prihvatila je.

25

„Blagi bože, šta gledam?”

Vendine reci bile su prigušene, zato što je stavila ruku preko usta.
Niko nije odgovorio. Zurili su u ekran. Luk je bio ukočen od čuda i
užasa, kao i ostali.
Zadnji deo Zadnje polovine – Odeljenje A, Gorki park – bio je duga,
visoka prostorija koja je Luku ličila na napuštenu fabriku, u kojoj se
uvek odigravaju vatreni obračuni na kraju akcionih filmova, koje je pre
hiljadu godina voleo da gleda s Rolfom, kad je bio pravo dete. Bila je
osvetljena fluorescentnim cevima, pokrivenim žičanom mrežom. Ta
svetlost davala joj je avetinjski, podmorski izgled. Nije bilo kreveta,
samo dušeka. Nekoliko je bilo gurnuto u prolaze. Bilo je i prevrnutih,
dok se jedan pijano oslanjao na goli zid od blokova. Bio je poprskan
žutom sluzi koja je mogla biti povraćka.
Dugi slivnik pun tekuće vode pružao se pored jednog zida, na kom
je bio natpis VI STE SPASIOCI! Devojčica, gola izuzev prljavih čarapa,
čučala je iznad kanala, leđima okrenuta zidu, sa rukama na kolenima.
Vršila je veliku nuždu. Čuli su turpijanje, češanje tkanine o mikrofon na
telefonu, koji je verovatno bio zalepljen. Slika se izgubila kad se rupa
kroz koju je kamera snimala zatvorila. Devojčica se udaljavala pijanim
korakom kad se slika ponovo pojavila. Voda u kanalu odnosila je izmet.
Žena u smeđoj uniformi spremačice je velikom mašinom čistila
nešto što je mogla biti povraćka, govna, prosuta hrana ili bog te pita
šta. Videla je Morin, mahnula joj je i rekla nešto što niko nije razumeo,
ne samo zbog buke velike mašine već zato što je Gorki park bio
mešavina luđačkih glasova i krikova. Neka devojčica izvodila je
premete u prolazu. Dečak u prljavom donjem vešu, s bubuljicama na
licu i prljavim naočarima koje su mu klizile niz nos, prošao je ispred
kamere. Urlao je „ja-ja-ja-ja-ja”, lupajući se po temenu. Luk se setio da
je Kališa pominjala dečaka s bubuljicama i naočarima. To je bilo prvog
dana u Institutu. Izgleda mi da je Piti otišao pre čitave večnosti,. iako se to
desilo pre samo nedelju dana, rekla je. I evo tog dečaka. Ili onog što je od
njega ostalo.
„Litldžon”, promrmljao je Luk. „Mislim da se tako zove. Pit
Litldžon.”
Niko ga nije čuo. Zurili su u ekran kao hipnotisani.
Na drugoj strani odvoda koji je služio za uklanjanje nečisti, bio je
sto na čeličnim nogama. Dve devojčice i dečak stajali su pored njega.
Devojčice su rukama trpale neku smeđu tvar u usta. Tim, koji je sve to
posmatrao s nevericom i gađenjem, pitao se da li su to „majpo”
cerealije iz njegovog detinjstva. Dečak je bio pognut u struku. Zario je
lice u tu tvar. Ispružio je ruke pucketajući prstima. Neka deca ležala su
na dušecima, zureći u tavanicu. Senke žičanih mreža tetovirale su im
lica.
Slika se izgubila kad je Morin krenula ka ženi s mašinom za čišćenje,
verovatno da bi preuzela njen posao. Ekran je ponovo poplaveo. Čekali
su da vide da li će se Morin ponovo pojaviti u svojoj staromodnoj
stolici, da bi ponudila još neko objašnjenje, ali nisu dočekali.
„Blagi bože, šta je to bilo?”, pitao je Frenk Poter.
„To je zadnja polovina Zadnje polovine”, rekao je Luk. Bio je bleđi
nego ikad.
„Kakvi ljudi bi zatočili decu u...”
„Monstrumi”, rekao je Luk. Ustao je i položio ruku na glavu.
Zateturao se.
Tim ga je prihvatio. „Da li ćeš se onesvestiti?”
„Neću. Ne znam. Moram da izađem napolje. Moram da se nadišem
svežeg vazduha. Imam utisak da se zidovi približavaju.”
Tim je pogledao šerifa Džona, koji je klimnuo. „Izvedi ga u sokak.
Vidi da li možeš da mu pomogneš da se povrati.”
„Poći ću s tobom”, rekla je Vendi. „Bez mene nećeš moći da otvoriš
vrata.”
Na vratima na drugom kraju pritvorske jedinice bio je natpis
velikim belim slovima: IZLAZ ZA SLUČAJ NUŽDE ALARM ĆE SE
OGLASITI. Vendi je upotrebila ključ sa priveska s ključevima da bi
isključila alarm. Tim je pritisnuo prečagu rukom, dok je drugom rukom
izveo zanemoćalog Luka na sokak. Mogao je da korača, ali je bio
strašno bled. Tim je znao šta je posttraumatski stres, ali ga je video
samo na televiziji. Prepoznavao je simptome tog poremećaja kod
dečaka, koji se još makar tri godine neće brijati.
 „Pazi da ne staneš na Enine stvari”, rekla je Vendi. „Pogotovo na
njen dušek na naduvavanje.”
Luk nije pitao šta dušek na naduvavanje, kolica s tri točka iz
samoposluge, dva ranca i svijena vreća za spavanje rade u sokaku.
Polako se kretao prema Glavnoj ulici. Duboko je disao. Zastao je. Savio
se u struku i uhvatio za kolena.
„Je li ti išta bolje?” pitao je Tim.
„Moji prijatelji pustiće ih napolje” rekao je Luk, onako savijen.
„Koga će pustiti napolje?” pitala je Vendi. „Onu...” Nije znala kako da
završi rečenicu. To nije bilo važno, zato što je Luk nije čuo.
„Znam, iako ne mogu da ih vidim. Nije mi jasno kako mogu, ali
mogu. Mislim da je to Avester. Hoću reći, Ejveri. Kališa je s njim. I Niki.
Džordž. Bože, jaki su! Tako su jaki, zajedno!”
Uspravio se i nastavio da hoda. Svetiljke na šest bandera u Glavnoj
ulici su se uključile kad je zastao na kraju sokaka. Začuđeno je pogledao
Tima i Vendi. „Jesam li ja to učinio?”
„Nisi, dušo”, rekla je Vendi. „Uključuju se u ovo doba dana. Vratimo
se unutra. Moraš da popiješ jednu šerifovu koka-kolu.”
Spustila mu je ruku na rame. Luk ju je zbacio sa sebe. „Čekaj.”
Par koji se držao za ruke prelazio je opustelu ulicu. Muškarac je
imao kratku plavu kosu. Žena je nosila haljinu s cvetnim motivima.

26

Snaga koju su deca stvarala oslabila je kad je Niki pustio Kališinu i

Džordžovu ruku, ali samo malo. Zato što su se druga deca okupila oko
vrata Odeljenja A. Obezbeđivali su najveći deo energije.
To podseća na klackalicu, pomislio je Nik. Sposobnost za
razmišljanje opada, TP i TK rastu. A oni iza tih vrata gotovo da su
sasvim ostali bez razuma.
Tako je, rekao je Ejveri. Tako to funkcioniše. Oni su baterija.
Niki je jasno mislio – nije osećao nikakav bol. Posmatrao je ostale i
zaključio da je s njima isti slučaj. Nije mogao da kaže kada će se
glavobolje vratiti ili da li će se to desiti. Bio je zahvalan.
Prskalica više nije bila potrebna. Prevazišli su je. Jezdili su na talasu
zujanja.
 Niki se nagnuo preko poslužitelja koji su onesvestili jedan drugog
omamljivačima. Preturao im je po džepovima. Pronašao je ono što je.
tražio. Dodao ga je Kališi, koja je prosledila Ejveriju. „Ti ćeš to učiniti”,
rekla je.
Ejveri Dikson – koji je trebalo da večerava kod kuće s roditeljima
posle još jednog teškog dana, kakav sleduje najmanjem dečaku u petom
razredu – uzeo je narandžastu ključ-karticu. Prislonio ju je na panel.
Brava je škljocnula. Vrata su se otvorila. Rezidenti Gorkog parka skupili
su se s druge strane kao ovce u oluji. Bili su prljavi, većinom neodeveni
i smeteni. Nekoliko ih je balavilo. Piti Litldžon se glasao „ja-ja-ja-ja-ja” i
lupao po glavi.
Oni se nikad neće vratiti, pomislio je Ejveri. Previše su oštećeni da
bi se oporavili. Možda i Ajris.
Džordž: Ali mi ostali možda imamo šansu.
Da.
Kališa je znala da je to hladan, ali i neophodan pristup: U
međuvremenu, možemo da ih iskoristimo.
„Šta ćemo sad?”, pitala je Keti. „Šta ćemo sad, šta ćemo sad?”
Isprva niko nije odgovorio, zato što niko nije znao. Ejveri je
progovorio.
Prednja polovina. Skupimo svu decu i bežimo odavde.
Helen: Gde?
Alarm se razlegao. Zavijanje je jačalo i slabilo. Nisu obraćali pažnju
na njega.
„Kasnije ćemo se o tome brinuti”, rekao je Niki. Ponovo je uhvatio
Kališu i Džordža za ruke. „Prvo ćemo vratiti dugove. Napravimo nešto
štete. Ima li iko išta protiv?”
Niko nije imao. Ponovo su se uhvatili za ruke. Jedanaestorka koja je
započela pobunu krenula je niz hodnik ka salonu Zadnje polovine i liftu
iza njega. Rezidenti Odeljenja A krenuli su za njima, zombi hodom,
verovatno privučeni magnetizmom dece koja su još mogla da
razmišljaju. Zujanje se stišalo, ali nije prestalo.
Ejveri Dikson posegnuo je van Instituta. Tragao je za Lukom. Nadao
se da će ga naći negde daleko, suviše daleko da bi im bio od ikakve
pomoći. Nadao se, zato što bi to značilo da je makar jedno od
institutske dece-robova na sigurnom. Velika je verovatnoća da će
ostali izginuti, zato što će osoblje u ovoj paklenoj rupčazi učiniti sve da
ih spreči da pobegnu.
Sve.
 27

Trevor Stakhaus bio je u svojoj kancelariji, nešto niže od kancelarije

gospođe Sigsbi. Špartao je gore-dole zato što je bio previše nervozan
da bi sedeo. I nastaviće da to radi dok mu se Džulija ne javi. Njene vesti
biće dobre ili loše, ali bilo koje vesti bolje su od čekanja.
Telefon je zazvonio. To nije bilo tradicionalni zvuk fiksnog aparata
niti pištanje njegovog telefona. Čuo je zapovedničko dvostruko
trubljenje crvenog bezbednosnog aparata. Poslednji put oglasio se kad
se desilo ono sranje s bliznakinjama, kad se Kros srušio u kafeteriji.
Stakhaus je prihvatio poziv. Nije stigao ništa da kaže od buncanja
doktora Halasa.
„Izašli su, oni koji gledaju filmove zasigurno, a mislim da su i
gorkovi izašli. Povredili su najmanje trojicu poslužitelja, ne, četvoricu.
Korina kaže da misli da je Fil Čefic mrtav, da je...”
„UMUKNI!”, prodrao se Stakhaus u telefon. Rekao je kad je bio
siguran (ne, nije bio siguran, samo se nadao) da ga Hekl sluša: „Sredi
svoje misli. Reci mi šta se desilo.”
Preneraženi Halas, koji se zahvaljujući vanrednim okolnostima
približio nekadašnjoj razumnosti, ispričao je Stakhausu šta je video.
Alarm Instituta se oglasio kad se približio kraju svoje priče.
„Bože, jesi li ti to uključio, Everete?”
„Ne, ne, nisam ja. Sigurno je Džoana. Doktorka Džejms. Bila je u
krematorijumu. Otišla je tamo da bi meditirala.”
Stakhaus se trgao zbog bizarne slike koja mu je osvanula u umu.
Doktorka Džekl sedi prekrštenih nogu ispred vrata pećnice, tragajući
za spokojem. Naterao je sebe da se posveti situaciji: deca u Zadnjoj
polovini podigla su ustanak. Kako se to moglo desiti? To se nikad nije
zbilo. I zašto baš sad?
Hekl je još govorio, ali je Stakhaus čuo sve što mu je bilo potrebno.
„Slušaj me, Everete. Skupi sve narandžaste kartice koje možeš da nađeš
i spali ih, jel’ važi? Spali ih.”
„Kako... kako da...”
„Imaš jebenu peć na E-nivou!”, riknuo je Stakhaus. „Upotrebi jebenu
spravu za nešto drugo izuzev dece!”
Prekinuo je vezu i pozvao Felouza fiksnim telefonom. Endi je hteo
da zna zašto se alarm oglasio. Zvučao je uplašeno.
„Imamo problem u Zadnjoj polovini, ali ću srediti to. Pošalji signal
tamošnjih kamera na moj kompjuter. Ne postavljaj pitanja, samo me
poslušaj.”
Uključio je prenosni kompjuter – vara li se ili je starinski uređaj sve
sporiji? – i kliknuo na BEZBEDNOSNE KAMERE. Ugledao je kafeteriju u
Prednjoj polovini, uglavnom praznu... nekoliko dece na igralištu.
„Endi!”, povikao je. „Ne Prednju polovinu, Zadnju polovinu! Nemoj
da se zajebavaš...”
Slika se promenila. Video je Hekla kroz prašnjavo sočivo. Krio se u
kancelariji kad je Džekl ušla u nju, verovatno s prekinute meditacije.
Osvrtala se preko ramena.
„U redu, to je bolje. Preuzimam odavde.”
Promenio je sliku. Pred njim se našao salon poslužitelja. Nekolicina
se krila. Vrata prema hodniku bila su zatvorena i verovatno zaključana.
S te strane neće biti pomoći.
Promena. Na ekranu se pojavio glavni hodnik s plavim tepihom.
Najmanje tri poslužitelja ležala su na podu. Ne, četiri. Džejk Holand
sedeo je na podu ispred sobe za projekciju. Ruka mu je počivala na
gornjem delu uniforme, natopljene krvlju.
Promena, prazna kafeterija.
Promena, salon. Korina Rouson klečala je pored Fila Čefica, buncala
je u voki-toki. Fil je po svoj prilici bio mrtav.
Promena, prostor ispred lifta, čija vrata su počela da se zatvaraju.
Kabina je korišćena za transport pacijenata u bolnicama. Bila je puna
rezidenata. Većina je bila naga. To su gorkovi iz Odeljenja A. Ako bi
mogao da ih zaustavi... da ih zarobi...
Promena, Stakhaus je, kroz iritantni sloj prašine i mrlja video još
dece na E-nivou. Gotovo desetina muvala se ispred vrata lifta i čekala
da se otvore i ispljunu ostatak malenih pobunjenika. Čekali su ispred
tunela koji je vodio u Prednju polovinu. To nije bilo dobro.
Podigao je fiksni. Nije čuo ništa izuzev tišine. Felouz je spustio
slušalicu na svom kraju linije. Opsovao je zbog traćenja vremena.
Pozvao je kompjuteraša. „Možeš li isključiti struju u liftu u Zadnjoj
polovini? Da ga zaustaviš u oknu?”
„Ne znam”, rekao je Felouz. „Možda. Podaci bi mogli biti u knjigama
uputstva u slučaju vanrednog stanja. Pustite me da...”
Ali već je bilo prekasno. Vrata lifta otvorila su se na E-nivou.
Begunci iz Gorki parka izašli su iz kabine. Osvrtali su se okolo, kao da
su mogli nešto da vide. To je bilo loše, ali je Stakhaus video nešto gore.
Hekl i Džekl možda će prikupiti i spaliti desetak ključ-kartica, ali to više
nije bitno. Zato što je jedno dete – prcvoljak koji je zajedno sa
spremačicom pomagao u Elisovom bekstvu – imalo narandžastu ključ-
karticu u ruci. Otvoriće vrata tunela i vrata F-nivoa u Prednjoj polovini.
Ko zna šta se može desiti ako stignu do Prednje polovine.
Stakhaus se u jednom, naizgled beskrajnom trenutku ukočio.
Felouzov glas pištao mu je u uvetu, ah je taj zvuk bio dalek. Zato što je
mali govnar upotrebio narandžastu karticu i poveo veselu družinu u
tunel. Posle šetnje od dve stotine koraka stići će do Prednje polovine.
Vrata su se zatvorila za poslednjim od njih. Prostor ispred lifta je
opusteo. Stakhaus je promenio kameru. Gledao je kako odmiču
tunelom.
Doktor Hendriks je upao u kancelariju, dobri stari Donki Kong.
Okovratnik mu je lepršao, šlic mu je bio poluotkopčan, a luđačke oči
oivičene crvenilom. „Šta se dešava? Šta...”
Njegov telefon je zapištao, kao da želi da poveća napetost. Digao je
ruku da bi utišao Hendriksa. Telefon je nastavio da pišti.
„Endi. U tunelu su. Dolaze, i imaju ključ-karticu. Moramo da ih
zaustavimo. Imate li neku ideju?”
Nije očekivao ništa izuzev još panike, ali ga je Felouz iznenadio.
„Pretpostavljam da mogu da ubijem brave.”
„Šta?”
„Ne mogu da deaktiviram kartice, ali mogu da zakočim brave. Sve
šifre su kompjuterske, i...”
„Hoćeš li da kažeš kako možeš da ih zarobiš?”
„Pa, da.”
„Učini to! Učini to odmah!”
„Šta je bilo?”, pitao je Hendriks. „Bože, spremao sam se da odem
kad se alarm...”
„Umukni”, rekao je Stakhaus. „Ali ne mrdaj odavde. Možda ćeš mi
biti potreban.”
Njegov telefon nastavio je da pišti. Podigao ga je, gledajući tunel i
morone u maršu. Držao je po jedan telefon na uvetu, kao junak stare
slepstik komedije. „Šta? Šta?”
„Ovde smo, i dečak je ovde”, rekla je gospođa Sigsbi. Veza je bila
dobra; čuo ju je kao da je u susednoj sobi. „Očekujem da ubrzo bude u
našim rukama.” Nastavila je posle kraće pauze. „Ili mrtav.”
„Drago mi je da to čujem, Džulija. Imamo problem ovde. Došlo je
do...”
„Reši to, ma o čemu da se radi. Pozvaću te kad napustimo grad.”
Prekinula je vezu. Stakhaus nije mario, zato što Džulija neće imati
gde da se vrati ako Felouz omane u prizivanju kompjuterske magije.
„Endi! Jesi li još tu?”
„Tu sam.”
„Jesi li uspeo?”
Stakhaus je bio siguran da će mu Felouz reći da je zastareli
kompjuterski sistem otkazao u najkritičnijem trenutku.
„Jesam. Pa, prilično sam siguran. Na ekranu mi je poruka.
NARANDŽASTE KLJUČ-KARTICE SU NEVAŽEĆE. UBACITE NOVU
AUTORIZOVANU ŠIFRU.”
Felouzovo „prilično sam siguran” nije nimalo smirilo Stakhausove
napete živce. Nagnuo se napred u stolici, sa isprepletanim prstima.
Posmatrao je ekran kompjutera. Hendriks mu se pridružio. Virio je
preko njegovog ramena.
„Bože, šta rade napolju?”
„Pretpostavljam da su krenuli da nas srede”, rekao je Stakhaus.
„Videćemo da li mogu.”
Kolona potencijalnih begunaca izašla je iz kadra kamere. Stakhaus
je udario taster za prebacivanje slike. Nakratko je ugledao Korin
Rouson, koja je držala Filovu glavu u krilu, a zatim ono što je hteo: vrata
F-nivoa na kraju tunela. To je bio ulaz u Prednju polovinu. Deca su
stigla do njih.
„Vreme je da ih smrvimo”, rekao je Stakhaus. Stiskao je pesnice
dovoljno jako da ostavi tragove na dlanovima.
Dikson je podigao narandžastu karticu. Prineo ju je čitaču. Pokušao
je da otvori vrata. Trevor Stakhaus konačno se opustio kad se ništa nije
dogodilo. Hendriks je izdahnuo iza njega. Prostorija je zamirisala na
burbon. Ispijanje alkohola na dužnosti bilo je verboten kao nošenje
mobilnog telefona, ali se Stakhaus nije brinuo zbog toga.
Sad ste muve u tegli, pomislio je. Upravo ste to postali, dečaci i
devojčice. Što se tiče onog što će vam se dogoditi...
To na svu sreću nije bio njegov problem. O onom što će im se
dogoditi kad se reši problem u Južnoj Karolini odlučivaće gospođa
Sigsbi.
„Zato te debelo plaćaju, Džulija”, rekao je. Zavalio se u stolici da bi
gledao gomilu dece, koja se, pod Vilholmovim vodstvom, vraćala do
vrata kroz koja su prošla. Ni ona se nisu otvorila. Ono derle Vilholm
zabacio je glavu i razjapio usta. Stakhaus je požalio što nema zvuk, da
bi čuo njegov ozlojeđeni krik.
„Problem je ograničen”, rekao je Hendriksu.
„Hm”, odvratio je Hendriks.
Stakhaus se okrenuo prema njemu. „Šta to znači?”
„Možda nije sasvim.”

28

Tim je spustio ruku na Lukovo rame. „Trebalo bi da se vratimo unutra i

sredimo ovo, ako misliš da možeš. Daćemo ti koka-kolu i...”
„Čekaj.” Luk je zurio u par koji je prelazio ulicu, držeći se za ruke.
Nisu opazili trio koji je stajao na ulazu u sokače Sirotice Eni; svu pažnju
su upravili na policijsku stanicu.
„Izgubili su se kad su sišli s međudržavnog puta”, rekla je Vendi.
„Kladim se da je tako. Svakog meseca viđamo pola tuceta takvih. Hoćeš
li da se vratimo unutra?”
Luk je nije slušao. Još je osećao druge, decu. Zvučala su zbunjeno, ali
su bila daleko u pozadini uma, kao glasovi koji stižu kroz ventilaciju iz
druge sobe. Ta žena... ona u haljini s cvetnim motivima.
Nešto je palo. Probudilo me je. To je sigurno bio trofej osvojen na
Nortvest debatnom turniru, zato što je taj najveći. Pravi đavolsku buku.
Neko se naginje preko mene. Kažem mama, iako znam da to nije ona.
Ona je žena, a mama je prva reč koja se javlja u mom još uspavanom
umu. A ona kaže...
„Naravno”, rekao je Luk. „Šta god želiš.”
„Sjajno!” rekla je Vendi. „Sad ćemo...”
„Ne, to je ona rekla.” Pokazao je. Par je stigao do trotoara ispred
policijske stanice. Prestali su da se drže za ruke. Luk se okrenuo Timu,
raširenih uspaničenih očiju. „Ona je bila u ekipi koja me je otela! Video
sam je opet, u Institutu! U sobi za odmor! Ovde su! Rekao sam vam da
će doći i ovde su!”
Okrenuo se i potrčao ka vratima, koja su bila nezaključana s ove
strane, da bi Eni mogla da uđe kasno noću ako poželi.
„Šta...”, počela je Vendi, ali joj Tim nije dopustio da završi. Potrčao je
za dečakom iz voza. Pomislio je da je klinac po svoj prilici imao pravo
kad je Norbert Holister u pitanju.

29

„Pa?” Šapat Sirotice Eni bio je previše bučan da bi zasluživao to ime.

„Da li mi sad veruješ, gospodine Korbete Dentone?”
Bubnjar isprva nije odgovorio, zato što je pokušavao da probavi
ono što je video: tri kombija parkirana jedan pored drugog i gomilu
muškaraca i žena iza njih. Bilo ih je devetoro, dovoljno za prokleti
bejzbol tim. I Eni je imala pravo, bili su naoružani. Sumrak je uzimao
maha, ali se svetlost dugo zadržavala pri kraju leta. I ulično osvetljenje
se upalilo. Video je pištolje u futrolama i dve duge cevi koje su ličile na
HK. Mašine za ubijanje ljudi. Bejzbol tim okupio se pored ulaza u stari
bioskop, ali se većina držala bočnog zida od cigle. Očigledno su nešto
čekali.
„Imaju izviđače!” prosiktala je Eni. „Je l’ si video kako prelaze ulicu?
Proveriće policijsku stanicu da bi videli koliko ljudi tamo ima! Hoćeš li
doneti prokleto oružje ili ću morati sama da ga donesem?”
Bubnjar se okrenuo. Po prvi put u poslednjih dvadeset, možda i
trideset godina, dao se u trk. Popeo se uza stepenice iznad brijačnice i
zastao na odmorištu, dovoljno dugo da ispusti tri ili četiri golema
uzdaha. Dovoljno dugo da se zapita da li će mu srce izdržati napore ili
će jednostavno eksplodirati.
Puška kojom je planirao da se ustreli jedne od ovih divnih
južnokarolinskih noći (možda bi to već uradio da nije bilo nekoliko
zanimljivih razgovora s novim noćnim kucačem) bila je u ormanu. Bila
je napunjena, baš kao i automatski pištolj kalibra 45 i revolver kalibra
38 na visokoj polici.
Uzeo je sva tri komada oružja i potrčao niz stepenice. Dahtao je i
znojio se. Verovatno je vonjao kao vepar u sauni, ali se po prvi put u ko
zna koliko godina osećao u potpunosti živim. Osluškivao je, očekujući
da čuje pucnjavu, ali nje još nije bilo.
Možda su pajkani, pomislio je, iako je to bilo malo verovatno.
Pajkani bi ušli u grad, pokazali legitimacije i saopštili razlog dolaska.
Takođe, došli bi u crnim džipovima. „Saburbanima” ili „eskalejdima”.
Tako su makar radili na televiziji.
 30

Nik Vilholm poveo je žalosnu grupu izgubljenih dečaka i devojčica niz

blago nagnuti tunel, do zaključanih vrata Prednje polovine. Neki
zatočenici iz Odeljenja A su ga sledili; neki su samo bazali okolo. Pit
Litldžon ponovo je počeo da se lupa po glavi, vičući: „Ja-ja-ja-ja-ja-ja.”
Eho u tunelu činio je njegovo zapevanje još neprijatnijim i
nepodnošljivijim.
„Uhvatite se za ruke”, rekao je Niki. „Svi!” Podigao je bradu da bi
pokazao na uzmuvane gorkove i dodao: Mislim da će ih to privući.
Kao svetlost moljce, pomislila je Kališa. To nije bila lepa misao, ali je
istina najčešće takva.
Došli su. Zujanje je jačalo dok su se nova deca pridruživala krugu.
Bio je elipsast, zbog uskih zidova tunela, ali to nije smetalo. Energija je
bila tu.
Kališa je razumela Nikove misli, ne samo zato što ih je presretala
već i zato što im je to bila jedina preostala karta.
Jači smo zajedno, pomislila je. Glasno se obratila Ejveriju. „Razbij tu
bravu, Avestere.”
Zujanje se pojačalo do nivoa vriska. Da je bilo ko od njih još imao
glavobolju, pobegla bi gonjena užasom. Kališa je ponovo spoznala onaj
osećaj uzvišene moći. Javljao se u noćima s upaljenom prskalicom, ali
je bio prljav. Ovaj je bio čist, zato što je bio njihov. Deca iz Odeljenja A
bila su tiha, ali osmehnuta. I ona su osećala isto. To im se dopadalo.
Kališa je pretpostavljala da nikada neće biti bliži razmišljanju nego u
ovom trenutku.
Iz pravca vrata čulo se slabo krckanje. Ugnula su se u ramu, ali je to
bilo sve. Ejveri je stajao na vrhovima prstiju. Sitno lice bilo mu je
zgrčeno od koncentracije. Oklembesio se i ispustio vazduh.
Džordž: Ne?
Ejveri: Ne. Mislim da bismo mogli, da su samo zaključana, ali kao da
brave nema.
„Mrtva je”, rekla je Ajris. „Mrtva je, mrtva, ne može biti nahranjena,
to sam rekla, brava je mrtva.”
„Nekako su je zamrzli”, oglasio se Niki. I ne možemo da je slomimo,
zar ne?
 Ejveri: Ne možemo, od čistog je čelika.
„Gde je Supermen kad je neophodan?”, zavapio je Džordž. Zategao je
obraze rukama, da bi napravio turoban osmeh.
Helen je sela, pokrila lice šakama i zaplakala. „Kakva je vajda od
nas?” Ponovila je to, ovog puta na mentalnoj ravni: Kakva je vajda od
nas?
Niki se obratio Kališi. Imaš li neku ideju?
Nemam.
Obratio se Ejveriju. Šta je s tobom?
I on je odmahnuo glavom.

31

„Kako to misliš, ne sasvim?” pitao je Stakhaus.

Donki Kong nije odgovorio, već je prišao Stakhausovom interkomu,
na drugom kraju prostorije. Po njemu je popala debela prašina.
Stakhaus ga nikad nije upotrebio – nije imao prilike da najavljuje
igranke ih kvizove. Doktor Hendriks se nagnuo da proveri komande.
Pomerio je prekidač. Zelena lampica se upalila.
„Šta želiš da...”
Na Hendriksa je došao red da kaže „umukni”. Stakhaus nije osetio
bes, već izvesno divljenje. Šta god da je dobri doktor nameravao, nije
sumnjao da je u pitanju nešto važno.
„U tunelu nema zvučnika”, rekao je Stakhaus. Nadao se da ima
pravo. „Što se Zadnje polovine tiče, verujem da imaju svoj sistem
komunikacije. Šta nameravaš?”
Hendriks ga je pogledao kao da je idiot. „Njihova tela su zatočena,
ali ne i njihovi umovi.”
Sranje, pomislio je Stakhaus. Zaboravio sam zašto su ovde.
„Nego kako ovo... nije bitno, vidim.” Hendriks je pritisnuo dugme
pored mikrofona. Pročistio je grlo i progovorio. „Pažnja, molim vas.
Obraćam se svem osoblju. Ovo je doktor Hendriks.” Prešao je rukom
kroz proređenu kosu, zbog čega je ono što je bilo ludo, postalo još luđe.
„Deca su pobegla iz Zadnje polovine, ali nema potrebe za uzbunom.
Ponavljam, nema potrebe za uzbunom. Zatočena su u tunelu između
Prednje i Zadnje polovine. Možda će pokušati da utiču na vas, kao što
su...” Ućutao se i oblizao usne. „Kao što su uticali na izvestan broj ljudi
na njihovom poslu. Možda će pokušati da vas navedu na
samopovređivanje. Ili... pa... na međusobne sukobe.”
O bože, pomislio je Stakhaus, evo sjajne ideje.
„Pažljivo me slušajte”, rekao je Hendriks. „Mogu da ostvare
mentalnu infiltraciju samo ako su mete nespremne. Ako osetite nešto...
ako osetite misli koje nisu vaše... ostanite pribrani i pružite otpor.
Odagnajte ih iz svog uma. Lako ćete to učiniti. Glasni govor mogao bi
vam pomoći. Recite: Ne slušam vas.”
Spustio je mikrofon. Stakhaus ga je uzeo. „Stakhaus se obraća
osoblju Prednje polovine, smesta odvedite decu u njihove sobe.
Šokirajte sve koji se usprotive.”
Isključio je interkom. Obratio se Hendriksu. „Možda se mali jebači u
tunelu neće toga setiti. Oni su samo deca.”
„O, setiće se”, rekao je Hendriks. „Naposletku, ispraksovani su.”

32

Tim je stigao Luka kad je dečak otvorio vrata pritvorske jedinice.

„Ostani ovde, Luk. Vendi, pođi sa mnom.”
„Ne misliš valjda...”
„Ne znam šta da mislim. Ne poteži oružje, ali otkopčaj futrolu.”
Tim i Vendi čuli su muški glas dok su hitali kratkim prolazom
između četiri prazne ćelije. Zvučao je prijatno, čak dobro raspoloženo.
„Žena i ja čuli smo da postoje zanimljive stare zgrade u Bofortu. Mislili
smo đa krenemo prečicom, ali nam je GPS otkazao.”
„Naterala sam ga da stane i pita za pravac”, rekla je žena. Tim je
ušao u glavnu prostoriju stanice. Video je da gleda supruga – ako je
plavušan to zaista bio – s neskrivenim ogorčenjem. „Nije hteo.
Muškarci uvek misle da znaju gde idu, zar ne?”
„Znate šta, trenutno smo prilično zauzeti”, rekao je šerif Džon, „i
nemamo vremena...”
„To je ona!”, povikao je Luk iza Tima i Vendi. Naterao je oboje da
poskoče. Drugi policajci su se okrenuli. Luk se progurao pored Vendi.
Gurnuo ju je tako jako da je morala da se nasloni na zid. „Ona me je
poprskala po licu i onesvestila! Kučko, ubila si moje roditelje!”
 Pokušao je da nasrne na nju. Tim ga je uhvatio za kragnu košulje.
Cimnuo ga je nazad. Plavušan i žena u haljini s cvetnim desenom
iznenađeno su se zgledali. Drugim rečima, poneli su se kompletno
normalno. Izuzev što je Tim pomislio da je na trenutak video još jedan
izraz na ženinom licu: prepoznavanje.
„Mislim da je došlo do neke zabune”, rekla je. Pokušala je da se
blagonaklono osmehne. „Ko je ovaj dečak? Je li normalan?”
Tim je bio samo noćni kucač, što će ostati narednih pet meseci.
Uprkos tome vratio se na policijski način razmišljanja, kao kad su oni
klinci napali Zoni i ustrelili Absimila Dobiru. „Hoću da vidim vaše
legitimacije, narode.”
„To zaista nije neophodno, zar ne?”, rekla je žena. „Ne znam šta ovaj
dečak misli o nama, ali, kad sam ja bila mala, mama mi je govorila da se
obratim policajcu kad se izgubim.”
Šerif Džon je ustao. „Hm-hm, hm-hm, to bi mogla biti istina, i ako
jeste, neće vam smetati da pokažete vaše vozačke dozvole, zar ne?”
„Ni u kom slučaju”, rekao je muškarac. „Dopustite mi da uzmem
novčanik!” Žena je već gurnula ruku u torbicu, s ogorčenim izrazom
lica.
„Pazite!”, povikao je Luk. „Naoružani su!”
Tag Faradej i Džordž Berket izgledali su preneraženo, a Frenki
Poter i Bil Viklou zbunjeno.
„Čekajte malo!”, rekao je šerif Džon. „Držite ruke tako da mogu da ih
vidim.”
Nisu ga poslušali. Mišel Robertson nije izvukla vozačku dozvolu iz
džepa, već „zig zauer” koji je dobila. Deni Vilijams posegnuo je iza leđa
za „glokom” umesto za novčanikom. Šerif i zamenik Faradej posegnuli
su za službenim oružjem, ali bili su spori, spori.
Tim nije bio. Potegao je Vendin pištolj iz otkopčane futrole. Uperio
ga je obema rukama. „Spustite oružje, spustite ga!”
Robertsonova je naciljala Luka. Tim je ispalio hitac u nju. Udarila je
o dvokrilna vrata stanice, dovoljno jako da slomi staklo.
Vilijams se spustio na koleno i naciljao Tima, koji je imao vremena
da promisli. Ovaj tip je profesionalac, a ja sam gotov. Ali je njegov
pištolj poleteo uvis, kao da je povučen nevidljivim konopcem. Metak
namenjen Timu završio je u tavanici. Šerif Džon Ešvort udario je
plavušana postrance u glavu. Oborio ga je na pod. Bili Viklou stao mu je
na zglob.
„Pusti ga, mamojepcu, pusti...”
 Gospođa Sigsbi je u tom trenutku shvatila da je nešto krenulo
naopako. Rekla je Luisu Grantu i Tomu Džonsu da otvore vatru iz dugih
cevi. Vilijams i Robertsonova nisu bili bitni.
Dečak je bio.

33

Dva HK 37 ispunila su dotad mirni sumrak grmljavinom. Grant i Džon

zasuli su policijsku stanicu projektilima. Crvenkasta prašina dizala se
sa zidova od cigle. Stakla na prozorima i ulaznim vratima polomila su
se i poletela ka unutra. Pucali su s trotoara. Ostatak Zlatnog tima
raširio se po ulici iza njih. Doktor Evans je bio jedini izuzetak. Stajao je
sa strane s rukama na ušima.
„Da!” povikala je Vinona Brigs. Igrala je u mestu, kao da joj se ide u
toalet. „Pobijte ih!”
„Napred!” komandovala je gospođa Sigsbi. „Krećite, svi! Uhvatite ih
ubijte dečaka! Uhvatite ga ili...”
Neko je dreknuo iza njih: „Ne idete vi nikuda, gospođo. Kunem se
Spasiteljem da će vas dosta izginuti, ako pokušate. Vas dvojica,
spustite mašinke i to odmah.”
Luis Grant i Tom Džons su se okrenuli, ah nisu spustili duge cevi.
„Budite brzi”, rekla je Eni, „ili ćete biti mrtvi. Ovde nema zezanja,
momci. Na Jugu ste.”
Zgledali su se i polako spustili oružje na pločnik. Gospođa Sigsbi je
videla dvojicu neobičnih spodoba ispred iskrzanog bioskopskog znaka:
debeljka u gornjem delu pidžame i ženu razbarušene kose u nečem što
je ličilo na meksički serape. Muškarac je držao pušku, a žena automatik
u jednoj i revolver u drugoj ruci.
„Nek ostali učine to isto”, rekao je Bubnjar Denton. „Držimo vas na
nišanu.”
Gospođa Sigsbi gledala je dva džibera ispred zatvorenog bioskopa.
Javila joj se jednostavna i umorna misao: Ima li kraja ovom cirkusu?
Pucanj se razlegao iz policijske stanice, a posle kratke pauze još
jedan. Grant i Džons sagnuli su se da podignu oružje.
„Nemojte to da radite!” povikala je žena u serapeu.
Robin Leks, koja je ne tako davno upucala Lukovog oca kroz jastuk,
rešila je da iskoristi priliku i potegla je „zig zauer”. Ostali pripadnici
Zlatnog tima polegli su po ulici da bi Grant i Džons nesmetano zapucali.
Tako su bili obučeni. Gospođa Sigsbi ostala je na svom mestu, kao da će
je bes koji ju je obuzeo zbog ovog neočekivanog problema zaštititi.

34

Kališa i njeni prijatelji sedeli su pognute glave pored vrata Prednje

polovine kad je obračun u Južnoj Karolini počeo. Nisu mogli da otvore
bravu zato što je Ajris imala pravo. Bila je mrtva.
Niki: Možda možemo nešto da uradimo. Sredimo osoblje u Prednjoj
polovini, kao što smo sredili crvene poslužitelje.
Ejveri je odmahivao glavom. Nije ličio na dečačića, već na umornog
starca. Pokušao sam. Posegnuo sam za Gledis, zato što mrzim nju i njen
lažni osmeh. Rekla je da ne sluša. Odgurnula me je.
Kališa je pogledala decu iz Odeljenja A, koja su ponovo odlutala, kao
da su mogla negde da odu. Devojčica je radila premete, dečak u
prljavom šortsu i s pocepanom majicom nežno je udarao glavom o zid;
Litldžon je još vikao. Ali doći će ako budu pozvani. Raspolagali su
velikom moći. Uhvatila je Ejverija za ruku. „Svi zajedno...”
„Ne”, rekao je Ejveri. Možda ćemo moći da ih nateramo da se
neprijatno osećaju. Biće ošamućeni, zaboleće ih stomak... ali to će biti
sve.”
Kališa: Ali zašto? Zašto? Ako smo mogli da ubijemo onog tipa koji
pravi bombe u Avganistanu...
Ejveri: Zato što taj tip nije znao. Propovednik, onaj Vestin, on nije
znao. Kad znaju...
Džordž: Mogu da nas udalje od sebe.
Ejveri je klimnuo.
„Pa šta ćemo?”, pitala je Helen. „Možemo li išta učiniti?”
Ejveri je odmahnuo glavom. „Ne znam.”
„Možemo nešto”, rekla je Kališa. „Zaglavljeni smo ovde, ali znamo
nekog ko nije. Ali biće nam potrebni svi.” Nagnula je glavu ka
uzmuvanim izgnanicima iz Odeljenja A. „Pozovimo ih.”
„Ne znam, Ša”, rekao je Ejveri „Prilično sam umoran.”
„Samo još ovo”, nagovarala ga je.
 Ejveri je s uzdahom podigao ruke. Kališa, Niki, Džordž, Helen i Kejti
su se povezali. Ajris im se ubrzo pridružila. I ostali su ponovo krenuli
ka njima. Obrazovali su elipsasti krug. Začulo se zujanje. Poslužitelji i
domari osetili su ga u Prednjoj polovini. Uplašili su se, iako nije bilo
usmereno na njih. Tim je, dve hiljade dvesta kilometra odatle, upucao
Mišel Robertson između dojki; Grant i Džons podigli su automatske
puške da bi zapucali po pročelju policijske stanice; Bili Viklou je gazio
zglob Denija Vilijamsa. Šerif Džon bio je pored njega.
Deca iz Instituta dozivala su Luka.

35

Luk nije nameravao da posegne svojim umom i da pomeri plavušanov

pištolj nagore; samo je to uradio. Stazi svetla su se vratila. Smesta su
potisnula sve drugo. Video je kako jedan pajkan stoji na plavušanovom
zglobu, pokušavajući da ga natera da pusti pištolj, kad je svetlost
počela da bledi. Plavušanove usne zgrčile su se od bola. Krv mu je
liptala po obrazu, ali nije popuštao. Šerif je zamahnuo nogom, s
namerom da ponovo šutne plavušana u glavu.
Luk je sve to video, pre nego što su se Štazi svetla vratila, jača nego
ikad. Glas njegovih prijatelja udario ga je kao čekić posred glave.
Zateturao se unatraške, kroz vrata pritvorske jedinice. Podigao je ruke,
kao da se brani od udarca. Sapleo se o vlastitu nogu. Pao je na zadnjicu,
baš kad su Grant i Džons otvorili vatru iz automatskih pušaka.
Video je kako Tim obara Vendi i kako je baca na pod, štiteći je
svojim telom. Gledao je kako se tanad zariva u šerifa i zamenika, koji je
stajao na plavušanovoj ruci. Obojica su pali. Krhotine stakla su letele.
Neko je vrištao. Luk je pomislio da je to Vendi. Čuo je kako neka žena
ispred stanice viče nešto što je ličilo na svi zajedno. Zvučala je baš kao
gospođa Sigsbi.
Svet se za Luka, ošamućenog dvostrukom dozom Štazi svetala i
udruženim glasovima prijateljima, usporio. Gledao je ranjenog
zamenika, kome je krv tekla niz ruku. Koračao je ka izrešetanim
ulaznim vratima, verovatno da bi video ko je pucao. Izgledalo je da se
kreće veoma polako. Plavušan se podigao na kolena. I on se kretao
polako. Činilo mu se da gleda balet ispod vode. Upucao je zamenika u
leđa, zatim je počeo da se okreće ka Luku. Sad je bio brži. Svet je
ponovo ubrzavao. Crvenokosi zamenik se sagnuo, gotovo se naklonio i
upucao plavušana u slepoočnicu, pre nego što je stigao da ispali metak.
Plavušan je pao postrance, na ženu koja je tvrdila da je njegova
supruga.
Neka žena napolju – ne ona koja je zvučala kao gospođa Sigsbi, već
neka druga s južnjačkim naglaskom – povikala je: „Nemojte to da
radite!”
Pucnjava se ponovo razlegla. Prva žena je viknula: „Dečak! Moramo
da se dočepamo dečaka!”
To je ona, pomislio je Luk. Ne znam kako je to moguće, ali jeste.
Gospođica Sigsbi je tamo napolju.

36

Robin Leks bila je dobar strelac, ali je sumrak bivao sve gušći, a
razdaljina velika za mali pištolj. Njen metak pogodio je Bubnjara
Dentona visoko u rame, umesto posred grudi. Bacio ga je nazad, prema
zatarabljenoj biletarnici. Sledeća dva hica su promašila. Sirotica Eni
nije se povlačila. Otac ju je tako vaspitao u džordžijskom trstiku.
Govorio je: „Devojko, ne uzmiči ni po koju cenu.” Džin Ledu bio je sjajan
strelac, trezan ili pijan. Dobro ju je obučio. Otvorila je vatru iz oba
Bubnjareva pištolja. Automatski je kompenzovala težu tridesetpeticu.
Oborila je jednog s automatskom puškom (to je bio Toni Fizale, koji
više nikad neće potegnuti zap-štap). Nije se obazirala na dva-tri zrna
koja su prozviždala kraj nje. Jedno od njih prošlo je kroz serape.
Bubnjar se povratio i naciljao ženu koja ga je pogodila. Robin je
klečala na kolenu, nasred ulice. Proklinjala je svoj pištolj, koji se
zaglavio. Bubnjar je naslonio pušku na rame koje nije krvarilo i naciljao.
„Prestanite da pucate!” vrištala je gospođa Sigsbi. „Moramo da
sredimo dečaka! Moramo da se pobrinemo za njega! Tome Džonse!
Alis Grin! Luise Grante! Čekajte me! Džošu Gotfride! Vinona Brigs!
Držite položaje!”
Bubnjar i Eni izmenjali su poglede. „Da li da nastavimo da pucamo
ili ne?”, pitala je Eni.
„Jebeš me ako znam”, rekao je Bubnjar. Tom Džons i Alis Grin stajali
su levo i desno od izrešetanih ulaznih vrata policijske stanice. Džoš
Gotfrid i Vinona Brigs išli su unatraške. Štitili su gospođu Sigsbi i
nišanili napadače, koji su ih zaskočili. Doktor Džejms Evans, koji nije
dobio položaj, sam ga je našao. Prošao je pored gospođe Sigsbi i
krenuo ka Bubnjaru i Sirotici Eni, s podignutim rukama i snishodljivim
osmehom na licu.
„Vraćaj se ovamo, budalo”, brecnula se gospođa Sigsbi.
Nije obraćao pažnju na nju. „Ja ne učestvujem u ovom”, rekao je
debeljku u gornjem delu pidžame, koji je izgledao kao razumniji od dva
napadača. „Nikad nisam želeo da budem deo ovog, stoga mislim da ću
samo...”
„Ma, sedi dole”, rekla je Eni. Ustrelila ga je u stopalo. Bila je dovoljno
pažljiva da to uradi tridesetosmicom, koja će napraviti manje štete,
makar u teoriji.
Žena u crvenom kostimu, šefica, stajala je na ulici. Naći će se u
unakrsnoj vatri ako pucnjava ponovo počne. Nije pokazivala nikakav
strah, samo ljutitu usredsređenost.
„Ulazimo u stanicu”, rekla je Bubnjaru i Sirotici Eni. „Nema potrebe
za ovim glupostima. Gledajte svoja posla, pa vam ništa neće faliti. Džoš
i Vinona će vas ubiti ako nastavite da pucate. Je 1’ jasno?”
Nije čekala na odgovor. Samo se okrenula i krenula ka ostacima
svojih snaga. Tukla je niskim štiklama po pločniku.
„Bubnjaru?”, pitala je Eni. „Šta ćemo?”
„Možda ne moramo ništa da radimo”, rekao je. „Gledaj ulevo. Ne
mrdaj glavom, samo skreni pogled.”
Poslušala ga je i ugledala jednog od braće Dobira, kako grabi
trotoarom, s pištoljem u ruci. Kasnije će reći Državnoj policiji da su
njegov brat i on, iako miroljubivi ljudi, posle pljačke zaključili da nije
loše da nabave pištolj.
„A sad pogledaj desno. Ne mrdaj glavom.”
Pogledala je na tu stranu i videla udovicu Gulsbi i gospodina
Bilsona, oca blizanaca Bilson. Edi Gulsbi bila je u kućnoj haljini i
papučama. Ričard Bilson nosio je šareni šorts i crvenu „krimson tajd”
majicu. Oboje su imali lovačke puške. Grupa ispred policijske stanice
nije ih videla; bili su zaokupljeni poslom koji su došli da obave.
Na Jugu ste, rekla je Eni do zuba naoružanim uljezima. Imala je
utisak da će uskoro shvatiti šta to znači.
„Tome i Alis”, rekla je gospođa Sigsbi. „Ulazite unutra. Obavezno
sredite dečaka.”
 Ušli su.

37

Tim je podigao Vendi na noge. Izgledala je zbunjeno, kao da nije u

potpunosti sigurna gde je. Komadić papira zavukao joj se u kosu.
Pucnjava ispred stanice je prestala, makar na trenutak. Zamenila ju je
priča, ali je Timu zvonilo u ušima, pa nije razabirao reći. To i nije bilo
važno. Dobro je ako su napolju uspostavili mir. Ipak, bilo bi razborito
očekivati nastavak rata.
„Vendi, jesi li dobro?”
„Oni... Time, ubili su šerifa Džona! I koliko drugih?”
Protresao je. „Jesi li dobro?”
Klimnula je. „D-da. Mislim...”
„Izvedi Luka pozadi.”
Posegnula je za dečakom. Luk je uzmakao i potrčao ka šerifovom
stolu. Tag Faradej pokušao je da ga uhvati za ruku, ali je Luk i njega
izbegao. Metak je pogodio prenosni kompjuter, nakrivio se, ali je
oštećeni ekran još svetleo, a malo narandžasto svetio USB-a postojano
treptalo. I njemu je zvonilo u ušima, ali je bio blizu vrata. Čuo je kako
gospođa Sigsbi govori: Obavezno sredite dečaka.
Kučko, pomislio je. nemilosrdna kučko.
Zgrabio je prenosni kompjuter. Pao je na kolena, s kompjuterom na
grudima, kad su Alis Grin i Tom Džons ušli kroz izrešetana ulazna
vrata. Tag je podigao oružje, ali je pokošen rafalom iz HK-a pre nego
što je stigao da zapuca. Zadnji deo uniforme bio mu je u fronclama.
„Glok” mu je izleteo iz ruke i zakotrljao se po podu. Frenk Poter, jedini
zamenik na nogama, nije ni pokušao da se brani. Na licu je imao izraz
zaprepašćenja i neverice. Alis Grin ustrelila ga je u glavu. Sagnula se
kad se na ulici razlegla vatra. Čuli su se povici i bolni krici.
Čovek s dugom cevi zbunio se zbog pucnjave i vriske. Tim ga je
pogodio dva puta, u zadnji deo vrata i u glavu. Alis Grin se uspravila i
nastavila dalje. Preskočila je Džonsa, s usredsređenim izrazom lica.
Tim je ugledao još jednu ženu iza nje. I starija žena u crvenom kostimu
držala je oružje. Blagi bože, pomislio je, koliko ih je? Jesu li poslali
vojsku po dečaka?
 „On je iza stola, Alis”, rekla je starija žena. Zvučala je stravično
mirno, s obzirom na klanicu oko nje. „Vidim mu zavoj na uvetu. Izvedi
ga iz zaklona i upucaj.”
Žena po imenu Alis zaobišla je sto. Tim nije gubio vreme na
upozorenja da stane – odavno je to prevazišao – samo je povukao
obarač Vendinog „gloka”. Škljocnuo je uprazno, iako je u šaržeru morao
biti makar još jedan metak, a verovatno i dva. U „učini ili umri”
trenutku shvatio je razlog: Vendi nije napunila šaržer posle poslednjeg
gađanja na strelištu u Daningu. Takve stvari nisu bile visoko na spisku
njenih prioriteta. Imao je vremena da pomisli – isto što je pomislio kad
je došao u Dupre – da nije stvorena za pajkana.
Trebalo je da se drži dispečerskog posla, pomislio je. Sad je
prekasno. Mislim da ćemo svi umreti.
Luk je ustao iza dispečerskog stola. Držao je prenosni kompjuter
obema rukama. Zamahnuo je njime i udario Alis Grin pravo u lice.
Napukli ekran se raspao. Grinova se zateturala unazad, na ženu u
kostimu. Krvarila je iz nosa i usta. Ponovo je podigla pištolj.
„Spusti ga, spusti, spusti!”, vrisnula je Vendi. Podigla je „glok” Taga
Faradeja. Grinova nije obraćala pažnju. Nišanila je Luka, koji je izvadio
USB Morin Alvorson iz porta prenosnog kompjutera, umesto da potraži
zaklon. Vendi je ispalila tri hica, stisnutih očiju, s prodornim krikom,
posle svakog potezanja obarača. Prvi metak pogodio je Alis Grin iznad
nosa. Drugi je prošao kroz rupu na vratima, na kom je pre stotinu
pedeset sekundi bilo staklo.
Treći je pogodio Džuliju Sigsbi u nogu. Pištolj joj je ispao iz ruke.
Skljokala se na pod, s izrazom neverice. „Upucala si me. Zašto si me
upucala?”
„Jesi li blesava? Šta si mislila?”, rekla je Vendi. Prišla je ženi koja je
sedela naslonjena leđima na zid. Cipele su joj krčkale po krhotinama
stakla. Vazduh se osećao na barut, nekad uredni centralni prostor
policijske stanice bio je u haosu i pun oblaka plavičastog dima. „Rekla
si im da ubiju dete.”
Gospođa Sigsbi počastila ju je osmehom rezervisanim za one koji
moraju da podnose budale. „Ne razumeš. Kako bi mogla? On mi
pripada. On je moje vlasništvo.”
„Nije više”, rekao je Tim.
Luk je kleknuo pored gospođe Sigsbi. Na obrazima je imao mrlje
krvi i staklenu krhotinu na obrvi. „Ko zapoveda Institutom u vašem
odsustvu? Stakhaus? Je li on taj?”
 Ćutke ga je posmatrala.
„Je li Stakhaus?”
Ćutala je.
Bubnjar Denton ušao je unutra. Osvrnuo se oko sebe. Gornji deo
pidžame bio mu je s jedne strane natopljen krvlju. Uprkos tome
izgledao je čudesno živahno. Gutale Dobira gledao je preko njegovog
ramena, raširenih očiju.
„Svetog mu sveca”, rekao je Bubnjar. „Ovo je masakr.”
„Morao sam da ustrelim čoveka”, rekao je Gutale. „Gospođa Gulsbi
upucala je ženu koja je pokušala da upuca nju. To je bila čista
samoodbrana.”
„Koliko ih je napolju?” pitao ih je Tim. „Jesu li svi oboreni, ili su neki
još aktivni?”
Eni je odgurnula Gutalea Dobiru u stranu i stala pored Bubnjara. Sa
serapeom i pištoljima koji se puše u rukama, izgledala je kao lik iz
špageti vesterna. „Verujem da su svi koji su izašli iz onih kombija
sređeni”, rekla je. „Dvojica su ranjena, jedan ima metak u stopalu, drugi
je gadno ozleđen. Dobira ga je upucao. Ostali kučkini sinovi su mrtvi.”
Osmotrila je prostoriju. „I, pobogu, ko je ostao u policijskoj stanici?”
Vendi, pomislio je Tim, ah nije rekao. Pretpostavljam da je ona
vršilac dužnosti šerifa. Možda će to biti Roni Gibson kad se vrati s
odmora. Vendi neće hteti taj posao.
Edi Gulsbi i Ričard Bilson stajali su pored Gutale, iza Eni i Bubnjara.
Bilson je zbunjeno posmatrao glavnu prostoriju – mecima izrešetane
zidove, slomljeno staklo, barice krvi na podu, opružena tela – i pokrio
usta šakom.
Edi je očigledno bila sazdana od tvrđeg materijala. „Doca je na putu.
Pola grada je na ulicama, većina je naoružana. Šta se ovde desilo? I ko je
to?” Pokazala je na mršavog dečaka s previjenim uvetom.
Luk nije obraćao pažnju. Bio je usredsređen na ženu u kostimu.
„Stakhaus, sigurno. Mora biti. Moram da stupim u kontakt s njim. Kako
da to uradim?”
Gospođa Sigsbi ćutke ga je posmatrala. Tim je kleknuo kraj Luka. U
očima žene u kostimu video je bol, nevericu i mržnju. Nije mogao da
kaže šta je od toga preovlađujuće, ali bi izabrao mržnju da je morao da
pogađa. Ona je uvek najjača, makar kratkoročno.
„Luk...”
Dečak nije obraćao pažnju. Bio je u potpunosti usmeren na ranjenu
ženu. „Moram da stupim u kontakt s njim, gospođo Sigsbi. Drži moje
prijatelje u zatočeništvu.”
„Oni nisu zatočenici, oni su vlasništvo!”
Vendi im se pridružila. „Izgleda da niste bili na času kad je vaše
odeljenje učilo o Linkolnu koji oslobađa robove, gospođo.”
„Došli ste ovde, pucali ste po našem gradu”, rekla je Eni.
„Pretpostavljam da ste dobili svoje, zar ne?”
„Ućuti, Eni”, rekla je Vendi.
„Moram da stupim u kontakt s njim, gospođo Sigsbi. Moram da
sklopim pogodbu. Reci mi kako da to učinim.”
Luk je zario prst u rupu od metka na crvenom kostimu, kad nije
odgovorila. Gospođa Sigsbi je vrisnula. „Nemoj, o nemoj, to BOLI!”
„Zap-štapovi bole!”, povikao je Luk. Staklene krhotine zazveckale su
na podu, tvoreći male potočiće. Eni je zurila kao opčinjena raširenih
očiju. „Injekcije bole! Davljenje boli! A tek cepanje uma!” Ponovo je
zario palac u ranu od metka. Vrata pritvorske jedinice s treskom su se
zatvorila, nateravši sve da poskoče. „A uništavanje uma? To najviše
boli!”
„Naterajte ga da prestane!”, vrisnula je gospođa Sigsbi. „Naterajte
ga da prestane da me povređuje!”
Vendi se sagnula da pomeri Luka. Tim je odmahnuo glavom.
Uhvatio ju je za ruku. „Nemoj.”
„To je zavera”, prošaptala je Eni Bubnjaru. Izbečila se. „Ta žena
učestvuje u zaveri. Svi su u tom kolu! Znala sam od početka. Govorila
sam, ali mi niko nije verovao!”
Zvonjava u Timovim ušima bila je sve slabija. Nije čuo sirene. To ga
nije iznenadilo. Pretpostavio je da Državna policija verovatno ne zna da
je došlo do pucnjave u Dupreu, ne još. A svi koji su zvali 911, nisu
dobijali Drumsku policiju Južne Karoline, već kancelariju šerifa Okruga
Ferli – što će reći ovaj haos. Pogledao je na sat i s nevericom shvatio da
je svet pre samo pet, najviše šest minuta bio na svom mestu.
„Gospođa Sigsbi, zar ne?”, pitao je kad je kleknuo pored Luka.
Gutala je.
„U velikoj ste nevolji, gospođo Sigsbi. Savetujem vam da kažete
Luku ono što želi da zna.”
„Potrebna mi je medicinska pomoć.”
Tim je odmahnuo glavom. „Potrebno vam je da počnete da govorite.
Zatim ćemo se pozabaviti medicinskom pomoći.”
„Luk je govorio istinu”, rekla je Vendi, nikom ponaosob. „O svemu.”
„Zar nisam to upravo rekla?” Enin glas ličio je na kreštanje.
 Doca Roper probio se u stanicu. „Isusa mi u jutro Uskrsnuća”, rekao
je. „Ko je još živ? Koliko ozbiljno je ova žena povređena? Je li ovo delo
terorista?”
„Muče me”, rekla je gospođa Sigsbi. „Obavezni ste da ih naterate da
prestanu, ako ste doktor, na šta ukazuje ta crna torba koju nosite.”
Tim je rekao: „Dečak kog ste zbrinuli bežao je od ove žene i
naoružane družine koju je dovela sa sobom, doco. Ne znam koliko tamo
napolju ima mrtvih, ali smo mi izgubili petoro, uključujući i šerifa. Ova
žena stoji iza svega toga.”
„O tom potom”, rekao je Roper. „Sad moram da se pobrinem za nju.
Krvari. I nek neko pozove prokleta ambulantna kola.”
Gospođa Sigsbi zagledala se u Luka. Ogolila je zube. Taj osmeh
poručivao jepobedila sam. Obratila se Roperu. „Hvala vam, doktore.
Hvala vam.”
„Ova ptičica je još rada kavzi”, rekla je Eni, ne bez divljenja. „Mislim
da tip kog sam upucala u nogu to nije. Obišla bih ga da sam na vašem
mestu. Mislim da bi taj prodao rođenu babu u belo roblje, za injekciju
morfijuma.”
Oči gospođe Sigsbi raširile su se od užasa. „Pustite ga na miru.
Zabranjujem vam da razgovarate s njim.”
Tim je ustao. „Nosite se dođavola s vašim zabranama. Ne znam za
koga radite, moja damo, ali verujem da su vaši dani kidnapovanja dece
odbrojani. Luk, Vendi, pođite sa mnom.”

38

Svetla su se popalila po čitavom gradu. Glavna ulica Duprea bila je puna

ljudi. Tela poginulih pokrivena su onim što se našlo pri ruci. Neko je
izneo vreću za spavanje Sirotice Eni iz sokaka da bi pokrio Robin Leks.
Doktor Evans je potpuno zaboravljen. Mogao je da othrama do
jednog od parkiranih kombija i da pobegne, ali nije to ni pokušao. Tom,
Vendi i Luk zatekli su ga kako sedi na pločniku ispred Džema. Obrazi su
mu blistali od suza. Uspeo je da skine cipelu. Zurio je u krvavu čarapu,
koja je pokrivala jako deformisano stopalo. Tim nije znao niti je mario
koliko toga je oštećenje kosti, a koliko otok koji će splasnuti.
„Kako se zovete, gospodine?”, pitao je Tim.
 „Moje ime nije bitno. Želim advokata. I doktora. Žena me je upucala.
Hoću da bude uhapšena.”
„Zove se Džejms Evans”, rekao je Luk. „I on je doktor. Baš kao što je
bio Jozef Mengele.”
Evans kao da je tek sad primetio Luka. Pokazao je na njega
drhtavim prstom. „Ti si kriv za sve ovo.”
Luk se bacio na Evansa, ali ga je Tim ovog puta zadržao i nežno ali
odlučno gurnuo prema Vendi, koja ga je uhvatila za ramena.
Tim je čučnuo, da bi mogao da pogleda bledog, preplašenog čoveka
u oči. „Slušajte me, doktore Evanse. Pažljivo me slušajte. Vi i vaši
prijatelji uleteli ste u grad da biste ubili ovog dečaka. Ubili ste petoro
ljudi. Policajce. Možda vam nije poznato, ali u Južnoj Karolini postoji
smrtna kazna. Varate se ako mislite da je nećete dobiti i to brzom
brzinom, za ubistvo oblasnog šerifa i četvoro zamenika...”
„Ja nemam nikakve veze s tim!” ciknuo je Evans. „Doveden sam
ovamo uprkos nedvosmisleno iskazanom negodovanju! Ja...”
„Umukni!”, rekla je Vendi. Još je držala „glok” pokojnog Taga
Faradeja. Uperila ga je u stopalo u cipeli. „Pomenuti policajci bili su
moji prijatelji. Sišao si s jebenog uma ako misliš da ću ti citirati prava
ili nešto slično. Prosviraću ti metak kroz drugo stopalo ako ne kažeš
Luku ono što želi da zna i to...”
„U redu! U redu! Hoću!” Evans je spustio ruke na čitavo stopalo.
Tim se umalo sažalio na njega. Umalo. „Šta je bilo? Šta želiš da znaš?”
„Moram da razgovaram sa Stakhausom”, rekao je Luk. „Kako da to
učinim?”
„Njen telefon”, rekao je Evans. „Ima specijalni telefon. Zvala ga je
pre nego što su pokušah... znaš... ekstrakciju. Video sam kako ga stavlja
u džep sakoa.”
„Ja ću ga doneti”, rekla je Vendi. Krenula je ka policijskoj stanici.
„Nemoj samo da doneseš telefon”, rekao je Luk. „Dovedi nju.”
„Luk... ustreljena je.”
„Mogla bi nam zatrebati”, rekao je Luk. Pogled mu je bio tvrd kao
kamen.
„Zašto?”
Zato što je ovo šah, a u šahu se nikad ne bavite potezom koji ćete
povući, pa ni sledećim. Pravilo kaže da morate razmišljati tri poteza
unapred. I da morate smisliti tri rezervne opcije za svaki od njih, u
zavisnosti od poteza protivnika.
Pogledala je Tima, koji je klimnuo. „Dovedite je. Stavite joj lisice ako
bude neophodno. Naposletku, ti predstavljaš zakon.”
„Bože, kakva misao”, rekla je i otišla.
Tim je konačno začuo sirenu. Možda i dve. Još su bile daleke.
Luk ga je uhvatio za zglob. Tim je pomislio da je dečak u potpunosti
usredsređen, svestan i smrtno umoran. „Ne mogu dozvoliti da budem
uhvaćen. Imaju moje prijatelje. Zatočeni su. Samo ja im mogu pomoći.”
„Zatočeni su u tom Institutu.”
„Da. Sad mi veruješ, zar ne?”
„Bilo bi teško ne verovati ti, posle onog s USB-a, i svega što se ovde
desilo. Šta je bilo s USB-om? Je li još kod tebe?”
Luk se potapšao po džepu.
„Gospođa Sigsbi i ljudi s kojima radi želeli su da urade nešto tvojim
prijateljima, nakon čega bi završili kao deca na onom odeljenju?”
„Već su im to radili, ah su oni izašli odande. Najviše zahvaljujući
Ejveriju. A Ejveri je bio tamo zato što mi je pomogao da pobegnem.
Pretpostavljam da u tom ima neke ironije. Ali sam prilično siguran da
su ponovo zatočeni. Bojim se da će ih Stakhaus ubiti ako ne sklopim
pogodbu s njim.”
Vendi se vraćala. Nosila je četvrtastu spravu sličnu cigli. Tim je
pretpostavio da je to telefon. Imala je tri krvave ogrebotine na ruci u
kojoj ga je držala.
„Nije htela da ga da. Iznenađujuće je snažna, i nakon ranjavanja.”
Predala je spravu Timu. Osvrnula se preko ramena. Sirotica Eni i
Bubnjar Denton vodili su gospođu Sigsbi preko ulice. Pružala im je
otpor koliko je mogla, iako je bila bleda i trpela bolove. Najmanje
tridesetoro građana Duprea išlo je za njima. Doca Roper predvodio je
gomilu.
„Evo je, Timi”, rekla je Sirotica Eni. Dahtala je. Imala je crvene
tragove na obrazu i slepoočnici, od šamara gospođe Sigsbi, ali nije
izgledala nimalo uznemireno.
Dok Roper je spustio crnu torbu. Uhvatio je Eni za serape. Povukao
ju je u stranu da bi se suočio s Timom. „O čemu si, za ime božje,
razmišljao? Ne možeš da transportuješ ovu ženu! Možeš je ubiti!”
„Ne bih rekao da je na pragu smrti, doco”, rekao je Bubnjar. „Udarila
me je i zamalo mi razbila nos.” Nasmejao se. Tim je bio siguran da je
prvi put čuo njegov smeh.
Vendi nije obraćala pažnju na Bubnjara i doktora. „Ako želimo da
idemo negde, Time, bolje je da to učinimo pre dolaska državne
policije.”
 „Molim vas.” Luk je prvo pogledao Tima, a zatim doka Ropera. „Moji
prijatelji će umreti ako nešto ne preduzmemo. Znam da hoće. I s njima
su i drugi, oni koje zovu gorkovi.”
„Želim u bolnicu”, rekla je gospođa Sigsbi. „Izgubila sam mnogo
krvi. I želim da vidim advokata.”
„Začepi gubicu ili ću ti je ja začepiti”, rekla je Eni. Obratila se Timu.
„Pretvara se da je teško povređena. Krvarenje je prestalo.”
Tim nije odmah odgovorio. Mislio je na ne tako daleki dan, kad je
svratio u Sarasota Vestfild tržni centar da bi kupio cipele, samo to i
ništa drugo, i na ženu koja je dotrčala do njega zato što je bio u
uniformi. Rekla je da neki dečak maše pištoljem ispred bioskopa.
Otišao je da vidi šta se dešava i doneo odluku koja mu je promenila
život. Ta promena dovela ga je ovamo. Sad se nalazio pred novom
odlukom.
„Previj je, doco. Mislim da ćemo Vendi, Luk i ja povesti ovo dvoje na
kratku vožnju. Videćemo šta možemo da uradimo da bismo popravili
situaciju.”
„Daj joj neko sredstvo protiv bolova”, rekla je Vendi.
Tim je odmahnuo glavom. „Daj ga meni. Ja ću odlučiti kad će ga
dobiti.”
Doca Roper obratio se Timu – i Vendi – kao da ih prvi put vidi u
životu. „Ovo je pogrešno”
„Nije, doco.” To je bila Eni. Govorila je s iznenađujućom blagošću.
Uhvatila je Ropera za rame i pokazala na policijsku stanicu izrešetanih
prozora i vrata i na pokrivene leševe na ulici. „To je pogrešno.”
Doktor je neko vreme stajao, gledajući leševe i ruiniranu stanicu.
Odlučio se. „Da vidimo kolika je šteta. Neću vam dozvoliti da je
odvedete ako još obilno krvari, ili ako joj je polomljena butna kost.”
Hoćeš, pomislio je Tim. Zato što nas ne možeš sprečiti.
Roper je kleknuo, otvorio torbu i izvadio par hirurških makaza.
„Ne”, rekla je gospođa Sigsbi. Otela se Bubnjaru. On ju je smesta
ščepao, ali je Tim video da se pre toga oslonila na povređenu nogu, baš
kao i Roper. Bio je u ozbiljnim godinama, ali mu je malo toga
promicalo. „Nećete me operisati na ulici!”
„Jedino što ću operisati jeste nogavica vaših pantalona”, rekao je
Roper. „Izuzev ako ne nastavite da se opirete. U tom slučaju ne mogu
ništa da vam garantujem.”
„Ne! Zabranjujem vam...”
Eni ju je uhvatila za gušu. „Ženo, ne želim da slušam kako išta
zabranjuješ. Budi mirna, inače će ti noga biti poslednja briga.”
„Skidaj ruke s mene!”
„Samo ako budeš mirna. U protivnom ću ti zavrnuti tu žgoljavu
šiju.”
„Bolje ti je da je poslušaš”, rekla je Edi Gulsbi. „Poludi kad se
iznervira.”
Gospođa Sigsbi prestala je da se opire, verovatno ne samo zbog
pretnji davljenjem već i zbog iscrpljenosti. Roper joj je pedantno isekao
pantalone, pet centimetara iznad rane. Nogavica je pala oko članka,
otkrivajući belu kožu, mrežu vena i nešto što je više ličilo na
posekotinu nožem nego na rupu od metka.
„Pa, dušo”, s olakšanjem će Roper. „Ovo ne izgleda loše. Gore je od
ogrebotine, ali ne mnogo. Imaš sreće, gospođo. Krv se već zgrušala.”
„Teško sam povređena!”, kriknula je gospođa Sigsbi.
„Bićeš, ako ne umukneš”, rekao je Bubnjar.
Doktor je očistio ranu sredstvom za dezinfekciju. Previo je i
učvrstio zavoj zihernadlama. Činilo se da ga čitav grad gleda, kad je
završio. Tim je u međuvremenu gledao ženin telefon. Pritisnuo je
dugme sa strane i upalio ekran. Pojavila se poruka NIVO ENERGIJE
75%. Ugasio ga je i predao Luku. „Neka bude kod tebe.”
Luk ga je stavio u džep s USB-om. Neko ga je povukao za pantalone.
To je bio Evans. „Moraš da budeš pažljiv, mladi Luk. Ako ne želiš da
budeš odgovoran.”
„Za šta?”, pitala je Vendi.
„Za kraj sveta, gospođice. Za kraj sveta.”
„Ućuti, budalo”, rekla je gospođa Sigsbi.
Tim je razmišljao. Zatim se okrenuo doktoru. „Ne znam tačno s čim
ovde imamo posla, ali znam da je u pitanju nešto izuzetno. Potrebno
nam je vreme s ovo dvoje. Kad se državni pajkani pojave, reci im da
ćemo se vratiti za jedan, najviše dva sata. Zatim ćemo pokušati da
izvedemo nešto što će ličiti na normalnu policijsku proceduru.”
Sumnjao je da će moći da održi to obećanje. Pomislio je da je
njegovo vreme u Dupreu, Južna Karolina, gotovo sasvim sigurno na
izmaku. Bilo mu je žao zbog toga.
Mislio je da bi mogao da živi ovde. Možda s Vendi.

39
Gledis Hikson stajala je ispred Stakhausa u stavu voljno, raširenih
stopala, s rukama na leđima, bez lažnog osmeha koji je svako dete u
Institutu poznavalo (i mrzelo).
„Razumete li sadašnju situaciju, Gledis?”
„Da, gospodine. Rezidenti Zadnje polovine su u tunelu.”
„Tačno. Ne mogu da izađu, ali mi ne možemo da uđemo. Znam da su
pokušali da se... recimo da se poigraju nekim ljudima, koristeći se
psihičkim moćima.”
„Da, gospodine. Nisu uspeli.”
„Ali bilo je neugodno.”
„Da, gospodine, pomalo. Javilo se neko... zujanje. Bilo je odvratno.
Nema ga ovde u administrativnoj zgradi, makar ne još, ali su ga svi u
Prednjoj polovini osetili.”
Što je imalo smisla, pomislio je Stakhaus. Prednja polovina bliža je
tunelu. Moglo bi se reći da je na njemu.
„Izgleda da jača, gospodine.”
Možda je to njena mašta. Stakhaus je mogao da se nada da je tako i
da je Donki Kong imao pravo kad je tvrdio da Dikson i njegovi prijatelji
ne mogu da utiču na pripremljene umove, čak ni uz pomoć neporecive
sile gorkova, ali, kao što je njegov deda zborio, nada ne dobija konjske
trke.
Nastavila je, možda zbog nelagodnosti izazvane tišinom. „Ali znamo
šta nameravaju, gospodine, pa to nije problem. Uhvatili smo ih za
gušu.”
„To je lepo rečeno, Gledis. Reći ću ti zašto sam te ovde pozvao.
Poznato mi je da si u mladosti pohađala Masačusetski univerzitet.”
„To je tačno, gospodine, ali samo tri semestra. Studiranje nije bilo
za mene. Stupila sam u Marinski korpus.”
Stakhaus je klimnuo. Nije bilo potrebe da je podseća na
kompromitujuće podatke iz njenog dosijea. U prvoj godini išlo joj je
dobro. U drugoj se uvalila u ozbiljnu nevolju. U baru je pivskom kriglom
onesvestila žensku s kojom se borila za naklonost nekog momka.
Zamoljena je da napusti bar i koledž. Taj incident nije bio njena prva
provala besa. Nije ni čudo što je odabrala marince.
„Odabrala si hemiju.”
„Ne, gospodine, ne baš. Nisam odabrala glavnu oblast studiranja
pre... pre nego što sam odlučila da odem.”
„Ali to je bila tvoja namera.”
 „Hm, da, gospodine, od početka.”
„Gledis, pretpostavimo da nam je potrebno – upotrebiću
nepravedno oklevetanu frazu – konačno rešenje problema koji
predstavljaju rezidenti u tunelu. Ne kažem da će se to desiti, ali, recimo
da se to desi.”
„Jel’ me pitate da li mogu biti otrovani, gospodine?”
„Recimo da je tako.”
Gledis se napokon osmehnula, savršeno iskreno. Možda i s
olakšanjem. Grozno zujanje će prestati kad rezidenata više ne bude.
„To će biti najlakša stvar na svetu, gospodine, ako je tunel povezan s
GVR sistemom. Sigurna sam da jeste.”
„GVR?”
„Grejanje, ventilacija i rashlađivanje, gospodine. Potreban vam je
izbeljivač i sredstvo za čišćenje sanitarija. U skladištu za spremačice
ćete pronaći i jedno i drugo u izobilju. Pomešajte to pa ćete dobiti gas
hlor. Stavite nekoliko kofa ispod GVR cevi koja je povezana s tunelom,
pokrijte ih platnom, da biste obezbedili snažno usisavanje, i to je to.”
Nastavila je, posle kraće pauze. „Naravno, želećete da uklonite osoblje
u Zadnjoj polovini, pre toga. Verovatno postoji samo jedrio ulazno
mesto za taj deo kompleksa. Nisam sigurna. Mogu da pogledam
planove instalacija za grejanje, ako...”
„To neće biti neophodno”, rekao je Stakhaus. „Ali možda biste ti i
domar Fred Klark mogli da pripremite... hm... neophodne sastojke. To
je samo mera predostrožnosti, da li me razumeš?”
„Da, gospodine, svakako.” Izgledalo je da Gledis jedva čeka da ode.
„Mogu li da vas pitam gde je gospođa Sigsbi? Njena kancelarija je
prazna. Rozalinda je rekla da pitam vas.”
„Poslovi gospođe Sigsbi te se ne tiču, Gledis.” Dodao je, pošto je po
svoj prilici bila rešena da ostane u stavu mirno: „Na mestu voljno.”
Otišla je da pronađe domara Freda i da prikupi sastojke koji će
staviti tačku na decu i zujanje koje je zagospodarilo Prednjom
polovinom.
Stakhaus se zavalio u stolici. Pitao se da li će tako radikalni potez
biti neophodan. Mislio je da će biti. I da li je odista toliko radikalan, s
obzirom na ono što su ovde radili proteklih sedamdeset godina? Smrt
je naposletku bila neizbežna, u njihovom poslu. Loša situacija ponekad
je zahtevala novi početak.
Taj novi početak zavisio je od gospođe Sigsbi. Njena ekspedicija u
Južnu Karolinu bila je prilično improvizovana, ali takvi planovi obično
funkcionišu. Setio se nečeg što je rekao Majk Tajson: strategija beži
kroz prozor kad udarci počnu da pljušte. Imao je spremnu izlaznu
strategiju. Godinama ju je pripremao. Imao je novac, lažne pasoše (tri
komada), plan putovanja i spremno odredište. Ostaće ovde koliko god
bude mogao, iz odanosti prema Džuliji, ali ponajviše zbog vere u značaj
posla koji su obavljali. Garantovanje bezbednosti slobodnom svetu bilo
je sekundarni cilj. Garantovanje bezbednosti čitavom svetu bilo je
primarni.
Govorio je sebi da još nema razlog za odlazak. Kolica s jabukama su
se nagnula, ali se još nisu prevrnula. Čekanje je najbolja opcija.
Proceniće situaciju kad prestane razmena udaraca.
Čekao je da se specijalni telefon oglasi. Odlučiće se kad ga Džulija
izvesti o ishodu misije na Jugu. Znače šta da radi ako ne zazvoni.

40

Na raskrsnici US 17 i SR 92 bio je tužni, napušteni salon lepote. Tim se

zaustavio ispred njega, obišao kombi i prišao suvozačkom sedištu na
kom je sedela gospođa Sigsbi. Otvorio je njena vrata i povukao klizna.
Doktor Evans je sedeo između Luka i Vendi. Smrknuto je posmatrao
deformisano stopalo. Vendi je držala „glok” Taga Faradeja, a Luk
specijalni telefon gospođe Sigsbi.
„Luk, pođi sa mnom. Vendi, ostani na svom mestu, molim te.”
Luk je izašao. Tim je zatražio i dobio telefon. Uključio ga je.
Naslonio se na suvozačka vrata. „Kako ova bebica radi?”
Gospođa Sigsbi ćutke je gledala pravo ispred sebe, na zatarabljenu
zgradu s izbledelim natpisom Kosodrom 2000. Cvrčci su cvrčali. Iz
pravca Duprea su se čule sirene. Bile su bliže, ali još nisu stigle do
grada, procenio je Tim. Uskoro će stići.
Uzdahnuo je. „Ne otežavajte situaciju, gospođo. Luk kaže da bismo
mogli da sklopimo pogodbu, a on je pametan.”
„Previše je pametan za vlastito dobro”, rekla je i stisnula usne. Još je
gledala kroz šoferku, ruku skrštenih na oskudnim grudima.
„Moram reći da ste, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazite, i vi
previše pametni za vaše dobro. Kad sam rekao da ne otežavate položaj,
mislio sam da me ne terate da vas povređujem. Za nekog ko je
povređivao decu...”
„Povređivali ste ih i ubijali”, oglasio se Luk. „Ubijali ste i druge
ljude.”
„Čini se da ste čudesno osetljivi na bol, za nekog ko je sve to radio.
Stoga prestanite s ćutanjem i recite kako ovo radi.”
„Aktivira se glasom”, rekao je Luk. „Zar ne?”
Iznenađeno ga je pogledala. „Ti si TK, a ne TP. I ne preterano jak
TK.”
„Stvari su se promenile”, rekao je Luk. „Zahvaljujući Štazi svetlima.
Aktivirajte telefon, gospođo Sigsbi.”
„Da sklopite pogodbu?”, rekla je. Kreštavo se nasmejala. „Kakva
pogodba može da mi popravi situaciju? Mrtva sam u svakom slučaju.
Omanula sam.”
Tim se nagnuo ka kliznim vratima. „Vendi, dodaj mi pištolj.”
Učinila je to bez oklevanja.
Prislonio je cev službenog automatika zamenika Faradeja uz
nogavicu, odmah ispod kolena. „Ovo je ’glok’, gospođo. Nikad više
nećete hodati ako povučem obarač.”
„Šok i gubitak krvi će je ubiti!” ciknuo je doktor Evans.
„Odgovorna je za petoricu mrtvih policajaca”, rekao je Tim. „Mislite
li da me je briga? Završio sam s vama, gospođo Sigsbi. Ovo vam je
poslednja prilika. Možda ćete se odmah onesvestiti, ali bih se kladio da
vam se svetla neće odmah ugasiti. Ogrebotina na drugoj nozi biće
poljubac za laku noć u poređenju s bolom koji ćete osetiti.”
Ćutala je.
Vendi je rekla. „Ne čini to, Time. Ne možeš, ne hladnokrvno.”
„Mogu.” Nije bio siguran da li je to istina. Znao je da ne želi da sazna.
„Pomozite mi, gospođo Sigsbi. Pomozite sebi.”
Ništa. A vremena je bilo sve manje. Eni neće reći državnoj policiji
kuda su krenuli, a neće ni Bubnjar ili Edi Gulsbi. Dok Roper će možda
progovoriti. Norbert Holister, koji se mudro držao podalje od obračuna
na Glavnoj ulici, bio je još izgledniji kandidat.
„Dobro. Vi ste ubilačka kučka, ali mi je žao što ću morati ovo da
učinim. Neću brojati do tri.”
Luk je stavio ruke na uši, da ne bi čuo pucanj. To ju je ubedilo.
„Nemoj.” Pružila je ruku. „Daj mi telefon.”
„Mislim da neću.”
„Onda ga prinesi mojim ustima.”
Tim je poslušao. Gospođa Sigsbi je nešto promrmljala. Telefon je
progovorio. „Aktiviranje je odbijeno. Imate još dva pokušaja.”
„Možete bolje”, rekao je Tim.
Gospođa Sigsbi je pročistila grlo i progovorila gotovo normalnim
tonom. „Sigsbi Jedan. Kanzas Siti Čifs.”
Pojavio se ekran isti kao na Timovom „ajfonu”. Pritisnuo je ikonicu
telefona, a zatim SKORAŠNJI. Tamo je na vrhu spiska pisalo STAKHAUS.
Dodao je telefon Luku. „Zovi ga. Hoću da ti čuje glas. Zatim mi ga
daj.”
„Zato što ćete saslušati, pošto si odrastao.”
„Nadam se da imaš pravo.”

41

Stakhausov specijalni telefon aktivirao se i zazujao, gotovo sat posle

Džulijinog poslednjeg javljanja – što je bio predugačak period. Zgrabio
ga je. „Jesi li ga sredila, Džulija?”
Stakhaus je bio toliko iznenađen glasom koji mu je odgovorio da je
zamalo ispustio aparat. „Nije”, rekao je Luk Elis, „bilo je obrnuto.”
Stakhaus je prepoznao neporecivo zadovoljstvo u glasu malog govnara.
„Mi smo sredili nju.”
„Šta... šta...” Isprva nije mogao da smisli ništa drugo. Dečakovo mi
nije mu se dopadalo. Smirivala ga je pomisao na tri pasoša zaključana u
sefu kancelarije i pažljivo smišljenu izlaznu strategiju koja ih je pratila.
„Niste me razumeli?”, pitao je Luk. „Možda bi trebalo da zaronite u
rezervoar. Taj tretman čini čuda za mentalne sposobnosti. Ja sam živi
dokaz za to. Kladim se da isto važi i za Ejverija.”
Stakhaus je osetio snažnu želju da prekine razgovor, da uzme
pasoše i da se izgubi, brzo i diskretno. Nije to učinio, zato što ga je
klinac pozvao. To je značilo da želi da mu nešto kaže. Možda hoće da
nešto ponudi.
„Luk, gde je gospođa Sigsbi?”
„Ovde je”, rekao je Luk. „Otključala je telefon za nas. Zar to nije lep
gest s njene strane?”
Za nas. Još jedan loš predlog. Opasan predlog.
„Došlo je do nesporazuma”, rekao je Stakhaus. „Važno je da
popravimo situaciju, ako za to postoje i najmanje šanse. Ulozi su veći
nego što znaš.”
„Možda bismo mogli”, rekao je Luk. „To bi bilo dobro.”
„Sjajno! Možda bi mogao da me spojiš s gospođom Sigsbi na minut
ili dva. Znam da je...”
„Zašto ne bi popričao s mojim prijateljem? Zove se Tim.”
Stakhaus je čekao. Znoj mu je tekao niz obraze. Posmatrao je
kompjuterski ekran. Izgledalo je da pobunjena deca u tunelu – Dikson i
njegovi prijatelji – spavaju. Gorkovi nisu spavali. Bazali su okolo,
buncajući i sudarajući se, kao električni automobili na vašaru. Jedno
dete imalo je olovku. Pisalo je nešto po zidu. Bio je iznenađen. Mislio je
da nisu sposobna za pisanje. Možda je žvrljalo. Prokleta kamera nije
bila dovoljno dobra da mu pokaže natpise na zidu. Jebena manjkava
oprema.
„Gospodine Stakhause?”
„Da. S kim razgovaram?”
„S Timom. To vam je dovoljno.”
„Želim da razgovaram s gospođom Sigsbi.”
„Reci nešto, ali budi brza”, rekao je čovek koji se predstavio kao
Tim.
„Ovde sam, Trevore!”, rekla je Džulija. „I žao mi je. Nisam uspela.”
„Kako...”
„Nije važno kako, gospodine Stakhause”, rekao je čovek koji se
predstavio kao Tim, „i manite se kraljice kučki. Moramo da sklopimo
pogodbu, i to brzo. Možeš li da umukneš i da slušaš?”
„Mogu.” Stakhaus je uzeo beležnicu. Kapljice znoja padale su po njoj.
Obrisao je čelo rukavom, okrenuo novu stranu i uzeo olovku. „Samo
napred.”
„Luk je izneo USB s filmom iz Instituta u kom ste ga držali
zatočenog. Snimila ga je žena po imenu Morin Alvorson. Ispričala je
fantastičnu priču, u koju bi bilo teško poverovati da nije priložila
video-snimak mesta koje nazivate Odeljenje A ili Gorki park. Pratite li
me?”
„Da.”
„Luk kaže da držite izvestan broj dece kao taoce, zajedno s decom iz
Odeljenja A.”
Stakhaus ih do tog trenutka nije smatrao taocima, ali je
pretpostavio da su s Elisovog stanovišta...
„Recimo da je to slučaj, Time.”
„Da, recimo da je tako. Sad ide važni deo. Zasad su samo dve osobe
upoznate s Lukovom pričom i sadržajem USB-a. Ja sam jedna od njih.
Moja prijateljica Vendi je druga. Ona je sa mnom i Lukom. I drugi ljudi
su ga videli, odreda pajkani, ali su svi mrtvi, zahvaljujući ovde prisutnoj
kraljici kučki i snagama koje je dovela sa sobom. I većina njih je mrtva.”
„To je nemoguće!”, povikao je Stakhaus. Ideja da gomila palanačkih
pajkana može da savlada Opalni i Rubin-crveni tim bila je smešna.
„Šefica je bila malo previše drčna, prijatelju, pa smo ih zaskočili. Ali
ne odstupajmo od najhitnijeg. Imam USB. Imam i gospođu Sigsbi i
doktora Džejmsa Evansa. Oboje su ranjeni, ah će se isceliti, ako
sklopimo pogodbu. Vi imate decu. Možemo li da se trampimo?”
Stakhaus je bio zatečen.
„Stakhause? Potreban mi je odgovor.”
„Postojanje ustanove mora ostati tajna”, rekao je Stakhaus. „Sve
zavisi od toga. Neće biti nikakvog dogovora, ako mi to ne potvrdite.”
Tim se javio posle kraće pauze. „Luk kaže da bi to moglo da se sredi.
Kuda da krenem, Stakhause? Kako je tvoja razbojnička družina tako
brzo došla ovamo iz Mejna?”
Stakhaus mu je rekao da „čelendžer” čeka na uzletištu pored
Alkolua – nije imao izbora. „Gospođa Sigsbi daće vam uputstva kad
sletite u Bofort. Hoću da ponovo razgovaram s Elisom.”
„Je li to neophodno?”
„Od vitalne je važnosti.”
Usledila je kratka pauza. Dečak se oglasio na sigurnoj liniji. „Šta
hoćeš?”
„Pretpostavljam da si u kontaktu s prijateljima”, rekao je Stakhaus.
„A pogotovo s jednim od njih, gospodinom Diksonom. Ne moraš da
potvrđuješ ili poričeš. Znam da nema mnogo vremena. U slučaju da ne
znaš gde su...”
„U tunelu su između Zadnje i Prednje polovine.”
To je bilo onespokojavajuće. Stakhaus je ipak nastavio.
„Tako je. Izaći će i ponovo videti sunce ako se pogodimo. Ispuniću
taj tunel hlorom, ako ne uspemo. Svi će umreti laganom, mučnom
smrću. Neću to videti. Otići ću dva minuta posle izdavanja tog
naređenja. Govorim ti ovo zato što sam prilično siguran da bi tvoj novi
prijatelj Tim voleo da te izostavi iz pogodbe koju ćemo sklopiti. To se
ne može desiti. Razumeš li me?”
Luk se oglasio posle kraće pauze: „Da. Razumem. Doći ću s njim.”
„Dobro je. Makar zasad. Jesmo li gotovi?”
„Ne baš. Da li će telefon gospođe Sigsbi raditi u avionu?”
 Stakhaus je čuo kako gospođa Sigsbi kaže da hoće.
„Ostani kraj telefona, Stakhause”, rekao je Luk. „Moraćemo ponovo
da porazgovaramo. I prestani da razmišljaš o bekstvu. Znaću da li si to
učinio. S nama je policajka. Reći ću joj da obavesti Ministarstvo
unutrašnje bezbednosti. Tvoja slika biće na svakom aerodromu u
zemlji. Ni sve lažne legitimacije na svetu neće ti pomoći. Bićeš zec na
otvorenom polju. Jesi li me razumeo?”
Stakhaus je po drugi put bio previše iznenađen da bi išta rekao.
„Jesi li?”
„Jesam”, rekao je.
„Dobro je. Bićemo u kontaktu, da bismo se dogovorili o
pojedinostima.”
Dečak je prekinuo vezu. Stakhaus je pažljivo spustio telefon na sto.
Primetio je da mu ruka blago drhti. Delimično od straha, ali uglavnom
od gneva. Bićemo u kontaktu, rekao je dečak, kao da je britki izvršni
direktor iz Silicijumske doline, a Stakhaus podređeni mastiljar koji je
dužan da se pokorava njegovoj volji.
Videćemo, pomislio je. Videćemo.

42

Luk je dodao specijalni telefon Timu, kao da mu je drago što ga se

otarasio.
„Otkud znaš da ima lažne isprave?”, pitala je Vendi. „Jesi li mu
pročitao misli?”
„Nisam”, rekao je Luk. „Ali bih se kladio da ih ima napretek –
pasoše, vozačke dozvole, krštenice. Kladio bih se da ih mnogo
zaposlenih u Institutu ima. Poslužitelji, tehničari i oni iz kafeterije
verovatno ih nemaju, već oni na vrhu. Oni su kao Ajhman ili Valter Rauf,
tip koji je došao na ideju da napravi dušegupke.” Luk se obratio
gospođi Sigsbi. „Rauf bi se lepo slagao s tvojim ljudima, zar ne?”
„Trevor možda ima lažne isprave”, rekla je gospođa Sigsbi. „Ja ih
nemam.”
Luk je pomislio da govori istinu, iako nije mogao da prodre u njen
um. Postojala je reč za osobe poput nje, ta reč bila je zilot. Ajhman,
Mengele i Rauf su pobegli, pošto su bili oportunističke kukavice; njihov
zilotski Firer nije. Počinio je samoubistvo. Luk je bio sasvim siguran da
bi i ova žena isto učinila kad bi joj se ukazala prilika. I ako to bude
relativno bezbolno.
Popeo se u kombi. Pazio je da ne stane na Evansovo ranjeno
stopalo. „Gospodin Stakhaus misli da dolazim k njemu, ali to nije
sasvim tačno.”
„Nije?”, pitao je Tim.
„Nije. Dolazim po njega.”
Štazi svetla blesnula su ispred Lukovih očiju, u sve gušćoj tami
Vrata kombija zatvorila su se sama od sebe.
 VELIKI TELEFON

U kombiju je do Boforta uglavnom vladala tišina. Doktor Evans je

jednom pokušao da započne razgovor, da bi im stavio do znanja da je
nevin. Tim mu je rekao da može da bira između ćutanja i nekoliko
tableta „oksikodona”, koje mu je doktor Roper dao, ili da nastavi da
priča i trpi bol u ranjenom stopalu. Evans se odlučio za tišinu i pilule.
Još nekoliko ih je ostalo u smeđoj bočici. Tim ih je ponudio gospođi
Sigsbi. Progutala ih je, ne rekavši hvala.
Tim je želeo da obezbedi tišinu za Luka, koji je bio mozak operacije.
Znao je da bi ga većina ljudi smatrala blesavim zato što je dozvolio
dvanaestogodišnjaku da smisli strategiju spašavanja dece u tom
tunelu, i spašavanja njihovih glava, ali je primetio da i Vendi ćuti. I ona
je znala šta je Luk učinio da bi dovde stigao. Videli su ga na delu i
razumeli situaciju.
U čemu se zapravo sastojalo to razumevanje? Pa, dečak je, pored
kilometarske petlje, bio istinski mali genije. Zlikovci iz Instituta
primorali su ga da razvije talenat koji je (pre ojačanja) bio tek nešto
više od vašarskog trika. Smatrali su da je njegov briljantni um samo
nevažni atribut onog što ih je stvarno zanimalo. To ih je činilo sličnim
krivolovcima, spremnim da ubiju slona od šest tona, da bi se dokopali
četrdeset pet kilograma slonovače.
Tim je sumnjao da bi Evans shvatio ironiju situacije, ali je
pretpostavio da bi Sigsbijeva mogla... ako bi dozvolila da joj se ta ideja
odomaći u umu. Tajna operacija koja je trajala decenijama biće
uništena zahvaljujući onom što su smatrali nevažnim – blistavom
intelektu ovog dečaka.
 2

Negde oko devet sati, baš kad su prešli granicu Boforta, Luk je rekao
Timu da pronađe motel. „Nemoj da se parkiraš ispred, već iza njega.”
Pronašli su Ekono lodž na Ulici Baunderi. Parking iza zgrade bio je u
senci magnolija. Tim se parkirao pored ograde i isključio motor.
„Ovde ćete nas ostaviti, policajko Vendi”, rekao je Luk.
„Time?”, pitala je Vendi. „O čemu on to govori?”
„O tome da ćeš iznajmiti sobu. I ima pravo”, rekao je Tim. „Ti
ostaješ, mi idemo.”
„Vrati se kad dobiješ ključ”, rekao je Luk. „I ponesi nešto papira.
Imaš li olovku?”
„Naravno, i imam beležnicu.” Kucnula je po prednjem džepu na
pantalonama. „Ali...”
„Objasniću ti koliko god budem mogao kad se vratiš. U suštini bićeš
naša polisa osiguranja.”
Gospođa Sigsbi obratila se Timu, po prvi put od zatvorenog salona
lepote. „Ovaj dečak poludeo je zbog onog što je proživeo. A ti si lud zato
što ga slušaš. Najbolje što vas troje možete da uradite jeste da
pobegnete i ostavite mene i doktora Evansa ovde.”
„Što bi značilo da će moji prijatelji umreti” rekao je Luk.
Gospođa Sigsbi se osmehnula. „Vreme je da se zapitaš, Luk, šta su
oni ikad uradili za tebe.”
„Ne bi razumela”, odvratio je Luk. „Ni za milion godina.”
„Samo napred, Vendi”, rekao je Tim. Stisnuo ju je za ruku. „Uzmi
sobu, pa se vrati.”
Sumnjičavo ga je odmerila, ali mu je predala „glok”, izašla iz
kombija i krenula ka recepciji.
Doktor Evans je rekao: „Želim da naglasim da sam ovde uprkos
nedvosmisleno izraženom...”
„Negodovanju, znam”, rekao je Tim. „Ukapirali smo. A sad umukni.”
„Možemo li da izađemo?” pitao je Luk. „Želim da popričam s tobom
bez...” Klimnuo je ka gospođi Sigsbi.
„Naravno da možemo.” Tim je otvorio suvozačka i klizna vrata. Stao
je pored ograde između motela i zatvorenog placa za prodaju
automobila. Luk mu se pridružio. Tim je sa svog mesta mogao da vidi
oba nevoljna putnika. Mogao je da ih zaustavi ako odluče da se daju u
bekstvo. Nije to smatrao preterano izglednim, s obzirom na to da je
jedan bio ranjen u stopalo, a drugi u nogu.
„Šta je bilo?”, pitao je Tim.
„Igraš li šah?”
„Znam pravila, ali nikad nisam bio dobar igrač.”
„Ja jesam”, rekao je Luk. Tiho je govorio. „I sad igram s njim. Sa
Stakhausom. Razumeš li to?”
„Mislim da shvatam.”
„Pokušavam da smislim tri poteza unapred, kao i kontrapoteze
njegovih poteza.”
Tim je klimnuo.
„Vreme u šahu nije bitan faktor, izuzev u brzopoteznim partijama. A
takva je ova. Moramo da stignemo do uzletišta na kom nas čeka avion.
Sletećemo negde blizu Presk Ajla, gde je avion stacioniran. Ne vidim
kako ćemo odande stići do Instituta pre dva sutra ujutru. Da li ti to
dobro zvuči?”
Tim je razmislio i klimnuo. „Možda nešto kasnije, ali recimo da
ćemo stići u dva.”
„To daje mojim prijateljima pet sati da nešto urade za sebe, ali i
Stakhaus dobija pet sati da nanovo preispita svoj položaj i da se
predomisli, da potruje decu gasom i pobegne. Rekao sam mu da će
njegova fotografija biti na svakom aerodromu. Mislim da je kupio tu
priču, pošto njegove fotografije sigurno postoje na internetu. Veliki
broj ljudi iz Instituta bivši su vojnici. Verovatno i on.”
„Njegova fotografija mogla bi biti na telefonu kraljice kučki”, rekao
je Tim.
Luk je klimnuo, iako je sumnjao da gospođa Sigsbi voli da snima
fotografije. „Ali može pokušati da pešice pređe kanadsku granicu.
Siguran sam da ima najmanje jedan sporedni put za bekstvo –
napušteni šumski put ili potok. To je jedan od mogućih kontrapoteza o
kojima moram da razmišljam. Samo...”
„Samo šta?”
Luk je protrljao obraz ivicom dlana. Izrazito starmali gest govorio
je o umoru i neodlučnosti. „Potrebno mi je tvoje mišljenje. Ono što ti
pričam s mog stanovišta ima smisla, ah sam ipak dete. Ne mogu biti
siguran. Ti si odrastao i jedan od dobrih momaka.”
Tim je bio dirnut. Pogledao je put pročelja zgrade, ali nije video
Vendi. „Reci mi šta misliš.”
„Mislim da sam ga sjebao. Sjebao sam mu čitav svet. Mislim da će
ostati, samo da bi me ubio. Upotrebiće moje prijatelje kao mamac, da
bi bio siguran da ću doći. Zvuči li ti to smisleno? Reci mi istinu.”
„Zvuči”, rekao je Tim. „Ne mogu da budem siguran, ali osveta je
moćni motivator, a ovaj Stakhaus ne bi bio prvi koji bi zanemario
vlastiti interes da bi se osvetio. Pao mi je na pamet još jedan zbog kog
je ostao.”
„Koji?” Luk ga je zabrinuto posmatrao. Vendi Galikson pojavila se
iza kuće, s ključ-karticom u ruci.
Tim je klimnuo ka otvorenim suvozačkim vratima kombija. Zatim
je nagnuo glavu ka Luku. „Sigsbijeva je šefica, zar ne? Stakhaus je samo
njen poslušnik?”
„Tako je.”
„Pa”, rekao je Tim, s blagim osmehom, „ko je njen šef? Jesi li
razmišljao o tome?”
Lukove oči su se raširile, a usta otvorila. Ukapirao je. Osmehnuo se.

Devet i petnaest.
U Institutu je vladala tišina. Deca u Prednjoj polovini su spavala,
pomoću sedativa koje su podelili Džo i Hadad. Petoro pokretača
pobune spavali su u tunelu, ali verovatno ne duboko; Stakhaus se
nadao da ih glavobolja načisto sjebava. Samo su gorkovi bih još budni.
Muvali su se okolo, kao da mogu negde da odu. Ponekad su išli ukrug.
Stakhaus se vratio u kancelariju gospođe Sigsbi. Otvorio je
zaključanu fioku, kopijom ključa koji mu je dala. Držao je specijalni
telefon u jednoj ruci, onaj koji su zvali zeleni ih ponekad nulti. Setio se
nečeg što je Džulija jednom rekla o telefonu s tri dugmeta. To se desilo
prošle godine, u selu, kad su Hekl i Džekl još vladali većinom moždanih
ćelija. Deca iz Zadnje polovine upravo su ukokala uticajnog Saudijca,
finansijera evropskih terorističkih ćelija. Njegova pogibija izgledala je
kao nesrećan slučaj. Život je bio lep. Džulija ga je pozvala na večeru, da
bi proslavili uspeh. Podelili su bocu vina pre i još jednu posle jela. Vino
joj je razvezalo jezik.
„Mrzim kad raportiram nultim telefonom. I taj čovek sa šušketavim
glasom. Uvek ga zamišljam kao albina. Ne znam zašto. Možda zbog
nečeg što sam videla u stripu kad sam bila mala. Albino negativac s
rendgenskim očima.”
Stakhaus je s razumevanjem klimao glavom. „Gde je on? Ko je on?”
„Ne znam i ne želim da znam. Zovem, raportiram i odem na
tuširanje. Postoji samo jedna stvar gora od pozivanja nultog telefona. A
to je biti pozvan.”
Stakhaus je pogledao nulti telefon sa sujevernim strahom, kao da će
sama pomisao na takav razgovor zazvati zvonjavu...
„Ne”, rekao je. Praznoj sobi. Nemom telefonu. Nemom zasad. „Nema
mestu sujeverju. Pozvonićeš. To je logični zaključak.”
Naravno. Pošto će ljudi na drugom kraju nultog telefona – čovek
šušketavog glasa i velika organizacija čiji je on deo – saznati za
spektakularnu katastrofu u gradiću u Južnoj Karolini. Naravno da će
saznati. To će biti vest na naslovnim stranama u čitavoj zemlji, a
možda i u čitavom svetu. Možda već znaju. Ako znaju za Holistera,
saradnika iz Duprea, možda su već stupili u kontakt s njim, da bi se iz
prve ruke obavestili o krvavim pojedinostima.
Ali nulti telefon još nije pozvonio. Da li je to značilo da ne znaju, ili
da mu daju vremena da dovede situaciju u red?
Stakhaus je rekao čoveku po imenu Tim da postojanje Instituta
mora ostati tajna, da bi pogodba bila moguća. Nije bio glup da poveruje
da se njegov rad može nastaviti, ovde u šumama Mejna, ali, ako bi
mogao da dovede situaciju u red, i izbegne naslovne stranice širom
sveta o zlostavljanju i ubijanju psihički obdarene dece... ili o razlozima
zbog kojih su se takve stvari događale... i to bi bilo nešto. Možda će biti
nagrađen ako smisli priču koja bi delovala uverljivo. Bio bi zadovoljan i
time da mu glava ostane na ramenima.
Tim je tvrdio da samo tri osobe znaju istinu i da su ostali koji su
videli materijal s USB-a izginuli. Neki pripadnici zlosrećnog Zlatnog
tima možda su živi, ali ga oni nisu videli, i neće govoriti ni o čemu.
Domamiću Luka Elisa i njegove saradnike ovamo, pomislio je. To će
biti prvi korak. Verovatno će stići oko dva ujutru. Imaću dovoljno
vremena da isplaniram zasedu i ako stignu u pola dva. Ovde su samo
tehničari i domari, ali neki od njih – Zik Grk, recimo – tvrdokorni su
momci. Dočepaću se USB-a i njih. I kad čovek šušketavog glasa pozove
– a pozvaće – da pita vladam li situacijom, moći ću da kažem...
„Znajte da je stvar već sređena”, rekao je Stakhaus.
Spustio je nulti telefon na sto gospođe Sigsbi i poslao mentalnu
poruku: Nemoj da zvoniš. Da se nisi usudio da zazvoniš do tri sata
sutra ujutru. Četiri ili pet bilo bi još bolje.
„Daj mi dovoljno vre...”
Telefon je zazvonio. Stakhausu se oteo krik zaprepašćenja. Zatim se
nasmejao, iako mu je srce prebrzo kucalo. Nije zvonio nulti već njegov
specijalni telefon. To je značilo da je poziv iz Južne Karoline.
„Halo? Da li razgovaram s Timom ili Lukom?”
„S Lukom. Slušaj me. Reći ću ti kako će se ovo odvijati.”

Kališa se izgubila u ogromnoj kući. Nije znala kako da izađe, zato što
nije znala kako je ušla. Bila je u hodniku koji je ličio na onaj u
rezidencijalnom delu Prednje polovine, u kojoj je živela neko vreme,
pre nego što je odvedena na mesto u kom su joj poharali mozak. Samo
što je ovaj hodnik bio pun stolova, ogledala, čiviluka i nečeg što je ličilo
na slonovska stopala puna kišobrana. Tu je bio i stočić s telefonom, koji
je ličio na telefon u kuhinji njene kuće. Zvonio je. Podigla je slušalicu.
Rekla je samo halo, pošto nije mogla da kaže ono što je govorila od
četvrte godine („dom Bensonovih”).
„Hola? Me escuchas?” To je bio glas devojčice, slab i protkan
šumovima. Jedva čujan.
Kališa je znala šta znači hola, zato što je godinu dana učila španski,
ali njen oskudni rečnik nije sadržao reč escuchas. Ipak je znala šta
devojčica priča i shvatila je da je ovo san.
„Da, uh-uh, čujem te. Gde si? Ko si ti?”
Ali devojčica je nestala.
Spustila je telefon i nastavila put hodnikom. Zavirila je u nešto što
je ličilo na dnevnu sobu iz starog filma, a zatim u balsku dvoranu. Njen
pod od crno-belih kvadrata podsetio ju je na Luka i Nika koji su igrali
šah na igralištu.
Drugi telefon je zazvonio. Pružila je korak i ušla u lepu, savremenu
kuhinju. Frižider je bio pun slika i magneta. Na nalepnici je pisalo
BERKO VIC ZA PREDSEDNIKA! Nije imala pojma ko je Berkovic, ali je
znala da je u njegovoj kuhinji. Telefon je bio na zidu. Bio je veći od onog
na stočiću, sigurno veći od onog u kuhinji Bensonovih. Ličio je na
igračku. Ali zvonio je. Podigla je slušalicu.
 „Halo? Hola? Zovem se – me llamo – Kališa.”
Ali to nije bila Špankinja. Već dečak. „Bonjour, vous mentedez?”
„Da, vi-vi, čujem te! Gde si...”
Ali dečak je nestao. Drugi telefon je zvonio. Protrčala je kroz ostavu
i utrčala u sobu sa zidovima od slame i podom od naboja, uglavnom
pokrivenim šarenom vunenom ponjavom. To je bilo poslednje
odmorište odbeglog afričkog ratnog zapovednika Badua Bokase, kog je
jedna ljubavnica ubola nožem u grlo. Iako je zapravo bio žrtva dece,
udaljene hiljadama kilometara. Doktor Hendriks je mahnuo magičnim
štapićem – koji je zapravo bio jeftina prskalica za Četvrti juli – i to je
bio Bokasin kraj. Telefon na ponjavi bio je još veći, poput stone lampe.
Slušalica je bila teška kad ju je podigla.
Čula je devojčicu savršeno jasno. Izgleda da je glas bivao sve jasniji,
naporedo s povećanjem telefona. „Zdravo, čuješ li me?”
„Da, dobro te čujem, kakvo je ovo mesto?”
Glas je iščezao. Još jedan telefon je zvonio. Nalazio se u spavaćoj
sobi s lusterom. Ovaj je bio veličine hoklice. Morala je da podigne
slušalicu obema rukama.
„Halo, hoorje me?”
„Da! Naravno! Svakako! Razgovaraj sa mnom!”
Nije. Nije bilo signala. Samo je umukao.
Sledeći telefon bio je u sobi greha, s velikim ogledalom na tavanici.
Nije bio ništa manji od stola na kom je bio. Zvonjava joj je parala uši.
Kao da je slušala telefon preko pojačala na rok koncertu. Potrčala je
prema njemu, raširenih ruku i dlanova okrenutih nagore. Oborila je
slušalicu s telefona, ne zato što je očekivala prosvetljenje već da bi ga
ućutkala, pre nego što joj bubne opne eksplodiraju.
„Ciao!”, razlegao se glas dečaka. „Mi senti? MI SENTI?”
Tada se probudila.

Bila je s drugarima – Ejverijem, Nikijem, Džordžom i Helen. Ostali su

još spavali, ali nemirno. Džordž i Helen su stenjali. Niki je nešto
mrmljao ispruženih ruku. Podsetio je na njen trk prema velikom
telefonu, da bi ga ućutkala. Ejveri se uvijao i stenjao nešto što je već
čula: Hoorje me? Hoorje me?
Sanjali su isto što i ona. Ideja je imala savršenog smisla, kad se
uzme u obzir šta su bili – šta je Institut napravio od njih. Generisali su
neku vrstu grupne moći, telepatije i telekineze, pa zašto ne bi delili isti
san? Jedino pitanje bilo je iz čije glave je san iznikao. Pretpostavljala je
da je Ejverijev, zato što je bio najsnažniji.
Košnica s pčelama, pomislila je. To smo postali. Košnica psihički
obdarenih pčela.
Ustala je. Osvrnula se oko sebe. Još su bili zarobljeni u tunelu. To se
nije promenilo, ali nivo grupne moći jeste. Možda deca iz Odeljenja A
zato nisu zaspala, iako je bilo prilično kasno. Oduvek je imala pouzdan
osećaj za vreme. Procenila je da je najmanje pola jedan.
Zujanje je bilo glasnije nego ikad. Poprimilo je ciklični ritam: zzz-
ZZZ-zzz-ZZZ. Zapazila je sa zanimanjem (iako bez pravog iznenađenja)
da se osvetljenje u fluorescentnim cevima menja u skladu sa zujanjem,
da jača, malčice slabi i ponovo jača.
TK se može videti, pomislila je. Eto neke vajde od nje.
Pit Litldžon, dečak koji se lupao po glavi i kukao „ja-ja-ja-ja”, krenuo
je ka njoj. Pit je u Prednjoj polovini bio istovremeno sladak i iritantan,
kao brat koji vas svuda prati i pokušava da vas prisluškuje dok
razmenjujete tajne s prijateljicama. Sad ga je bilo teško gledati s
balavim, razjapljenim ustima i praznim očima.
„Me escuchas?”, rekao je. „Hort du mich?”
„I ti to sanjaš”, rekla je Kališa.
Pit nije obraćao pažnju, samo se okrenuo ka lutajućim pajtosima,
koji su izgovarali nešto što je zvučalo kao styzez minny. Bog sveti zna
koji je to jezik bio, ali je Kališa bila sigurna da znači isto što i na svim
drugim.
„Čujem te”, rekla je nikom ponaosob. „Ali šta želiš?”
Nešto je bilo napisano na zidu olovkom, na pola puta niz tunel ka
zaključanim vratima Zadnje polovine. Kališa je odšetala do natpisa.
Prošla je pored nekoliko dece iz Odeljenja A, da bi stigla do njega.
Velikim purpurnim slovima pisalo je POZOVI VELIKI TELEFON.
ODGORI VELIKI TELEFON. Znači da su i gorkovi to sanjali, samo u
budnom stanju. Možda su, s uglavnom praznim mozgovima, sanjali sve
vreme. To je grozna ideja. Sanjate i sanjate i sanjate, nesposobni da
pronađete stvarni svet.
„I ti, uh?”
To je bio Nik, očiju podnadulih od sna. Kosa mu je štrcala s glave,
poput majušnih kopalja. Izgledao je tako umiljato. Podigla je obrve.
„San. Velika kuća, sve veći telefoni? Kao 500 šešira Bartolomjua
Kabinsa?”
„Kog Bartolomjua?”
„To je knjiga doktora Sjusa. Bartolomju uporno pokušava da skine
šešir pred kraljem. Kad god ga skine, pod njim se pojavi još veći i
otmeniji.”
„Nisam je čitala, ali san, da. Mislim da je Ejverijev.” Pokazala je na
dečaka koji je još spavao, potpuno iscrpljen. „Ili ga je on započeo.”
„Ne znam da li ga je on započeo ili ga prima i pojačava, prenoseći ga
na nas. Nisam siguran da li je bitno.” Nastavio je nakon što je pročitao
poruku na zidu. „Gorkovi su večeras nemirni.”
Kališa se namrštila na njega. „Ne zovi ih tako. To je ropska reč. Kao
kad bi mene zvao crnčugom.”
„U redu”, rekao je Nik, „mentalno uskraćeni večeras su nemirni. Je li
to bolje?”
„Jeste.” Počastila ga je osmehom.
„Kako je tvoja glava, Ša?”
„Bolje. U stvari, dobro je. A tvoja?”
„Isto.”
„I moja”, rekao je Džordž, koji im se pridružio. „Hvala na pitanju.
Jeste li sanjali? Sve veće telefone i Halo, da li me čujete?”
„Da”, rekao je Nik.
„Poslednji telefon, onaj neposredno pre buđenja, bio je veći od
mene. I zujanje je bilo snažnije.” Nastavio je istim, opuštenim tonom:
„Koliko vremena će proći dok ne odluče da nas podave gasom? Čudi me
da to još nisu učinili.”

Devet i četrdeset pet, na parkiralištu Ekono lodža u Bofortu, Južna

Karolina.
„Slušam”, rekao je Stakhaus. „Možda ćemo moći da zajedno
pronađemo rešenje ako mi dozvoliš da ti pomognem. Popričajmo o
tome.”
„Nećemo”, rekao je Luk. „Samo me slušaj. I zapisuj, zato što ne želim
da ponavljam.”
„Je li tvoj prijatelj Tim još s t...”
„Želiš li USB ili ne? Nastavi da pričaš ako ga ne želiš. Ako ga želiš,
jebeno umukni.”
Tim je spustio ruke na Lukovo rame. Gospođa Sigsbi tužno je vrtela
glavom na prednjem sedištu kombija. Luk nije morao da joj čita misli
da bi znao šta joj je na umu: dečak pokušava da radi posao odraslog
čoveka.
Stakhaus je uzdahnuo. „Samo napred. Spremio sam olovku i papir.”
„Prvo. Policajka Vendi nema USB koji dolazi s nama, ali zna imena
mojih prijatelja – Kališe, Ejverija, Nikija, Helen i još nekih – i odakle
dolaze. Ako su njihovi roditelji mrtvi kao moji, to će biti dovoljno za
pokretanje istrage, čak i bez USB-a. Neće morati da priča o deci s
psihičkim moćima ili vašim gnusnim zločinima. Pronaći će Institut.
Tvoji šefovi loviće te i uloviti, čak i ako pobegneš, Stakhause. Mi smo ti
najbolja prilika da ovo preživiš. Jesi li to ukapirao?”
„Poštedi me tih priča. Kako se policajka Vendi preziva?”
Tim, koji je bio dovoljno blizu da čuje oba sagovornika, odmahnuo
je glavom. Luku taj savet nije bio neophodan.
„Nije bitno. Drugo. Pozovi avion kojim je tvoja potera došla. Reci
pilotima da se zaključaju u kabini, čim nas vide.”
Tim je prošaptao dve reči. Luk je klimnuo.
„Reci im da spuste stepenice, pre nego što to učine.”
„Kako će znati da ste to vi?”
„Znaće, zato što ćemo biti u jednom od kombija kojim su se plaćene
ubice dovezle u grad.” Luk je sa zadovoljstvom prosledio tu informaciju
Stakhausu. Nadao se da će shvatiti poruku: gospođa Sigsbi je
zamahnula i promašila.
„Nećemo videti pilota i kopilota, i oni neće videti nas. Sletećemo na
mestu s kog je avion uzleteo. Ostaće u kabini. Pratiš li me?”
„Da.”
„Kao treće. Hoću da nas na aerodromu čeka kombi s devet sedišta,
kao onaj kojim smo se izvezli iz Duprea.”
„Nemamo...”
„Ne seri da nemate. Imate vozni park u onom gradiću od baraka.
Video sam ga. Hoćeš li da sarađuješ ili da dignem ruke od tebe?”
Luk se obilno znojio, i ne samo zbog vlažne noći. Timova ruka na
ramenu mnogo mu je značila, baš kao i Vendin zabrinuti pogled. Bilo je
dobro ne biti sam. Dosad nije shvatio težinu tog bremena.
 Stakhaus je uzdahnuo kao čovek koji posrče pod nepravedno
nametnutim teretom. „Nastavi.”
„Četvrto. Nabavićeš autobus.”
„Autobus? Ti to ozbiljno?”
Luk je odlučio da zanemari upadicu. Tim i Vendi izgledali su
zapanjeno.
„Siguran sam da imaš razgranatu mrežu prijatelja, uključujući neke
pripadnike policije u Denison River Bendu. Možda i sve njih. Leto je,
deca su na raspustu. Školski autobusi biće na gradskom parkingu,
zajedno s plugovima za sneg, kamionima i drugim stvarima. Nek neko
od tvojih prijatelja pajkana otključa zgradu u kojoj čuvaju ključeve. Nek
ostavi ključeve u autobusu koji može da primi najmanje četrdesetoro
putnika. Neko od tvojih tehničara ili poslužitelja može da ga odveze do
Instituta. Ostavite ga pored jarbola ispred administrativne zgrade, s
ključevima. Jesi li razumeo sve što sam ti dosad rekao?”
„Jesam.” Govorio je poslovnim tonom. Nije negodovao niti je
prekidao sagovornika. Luku nije bilo potrebno Timovo razumevanje
psihologije i motivacije da bi razumeo zašto. Stakhaus je sigurno
mislio da je ovo plan začet u dečjem umu, nešto veoma blisko „što je
babi milo to joj se i snilo” razmišljanju. Video je istu stvar na Timovom
i Vendinom licu. Gospođa Sigsbi mogla je da ga čuje. Izgledalo je da s
mukom održava ozbiljan izraz lica.
„To će biti jednostavna trampa. Dobićeš USB, a ja decu iz Zadnje i
Prednje polovine. Pripremite ih za ekskurziju koja će početi sutra u dva
ujutru. Policajka Vendi će ćutati. To je pogodba. I da, dobićeš i tvoju
usranu šeficu i jednako usranog doktora.”
„Mogu li da te nešto pitam, Luk? Je li to dozvoljeno?”
„Samo napred.”
„Gde ćeš odvesti trideset petoro do četrdesetoro dece, kad ih
ukrcaš u veliki žuti školski autobus s natpisom DENISON RIVER BEND,
na boku? Ne zaboravi da je većini mozak ishlapeo?”
„U Diznilend”, odgovorio je Luk. Tim je stavio šaku na čelo, kao da
se brani od iznenadnog napada glavobolje.
„Bićemo u kontaktu s policajkom Vendi. Zvaćemo je pre nego što
poletimo. Kad sletimo. Kad stignemo u Institut. Kad napustimo
Institut. Počeće da zove ako je mi ne pozovemo. Počeće s državnom
policijom Mejna, FBI-jem i Ministarstvom državne bezbednosti. Jesi li
ukapirao?”
„Jesam.”
 „Dobro je. I poslednja stvar. Hoću da nas dočekaš kad stignemo.
Položićeš jednu ruku na haubu autobusa, a drugu na jarbol. Predaću ti
Morinin USB, kad deca budu u autobusu, a moj prijatelj za volanom. Ja
ću se poslednji ukrcati. Je li to jasno?”
„Jeste.”
Odgovorio je odlučnim glasom. Pokušavao je da ne zvuči kao čovek
koji je dobio glavnu nagradu.
Shvatio je da bi Vendi mogla biti problem, pomislio je Luk, zato što
zna imena gomile nestale dece. Ali mislio je da s tim može izaći na kraj.
USB je veći problem, nešto što je teže odbaciti kao lažnu vest. Nudim
mu ga takoreći na srebrnom poslužavniku. Kako može da ga odbije?
Odgovor je: ne može.
„Luk...”, započeo je Tim.
Luk je odmahnuo glavom: ne sad, ne dok razmišljam.
Znao je da je situacija još nije dobra, ali je sad video zračak
svetlosti. Hvala bogu da me je Tim podsetio na ono što sam morao da
znam. Sigsbijeva i Stakhaus nisu najviša instanca. I oni imaju šefove,
ljude kojima polažu račune. Stakhaus im može reći da je moglo biti
mnogo gore kad pukne tikva; da bi trebalo da mu budu zahvalni što ih
je spasao.
„Hoćeš li me zvati pre uzletanja?”, pitao je Stakhaus.
„Neću. Verujem da ćeš se za sve pobrinuti”, rekao je Luk, iako
poverenje nije bila prva stvar koja mu je padala na pamet kad bi
pomislio na Stakhausa. „Sledeći put razgovaraćemo licem u lice, na
Institutu. Kombi na aerodromu. Autobus pored jarbola. Policajka Vendi
počeće da zove i priča svoju priču ako me zajebeš. Doviđenja.”
Prekinuo je vezu i oborio glavu.

Tim je predao „glok” Vendi. Pokazao je na dva zarobljenika. Klimnula je.

Poveo je dečaka u stranu dok ih je ona čuvala. Stali su pored ograde, u
senci magnolija.
„Luk, taj plan neće uspeti. Kombi će nas možda Čekati na
aerodromu ako odemo tamo, ali, ako je taj Institut ono što tvrdiš da
jeste, bićemo ubijeni u zasedi kad tamo stignemo, baš kao i tvoji
prijatelji i druga deca. Ostaće Vendi. Daće sve od sebe, ali će proći dani
pre nego što iko dođe tamo – znam kako policija funkcioniše kad nešto
odudara od normalnog protokola. Mesto će, kad ga pronađu, biti
prazno, izuzev leševa. I oni će možda nestati. Rekao si da imaju sistem
uklanjanja...”, nije znao kako to da kaže, „iskorišćene dece.”
„To mi je poznato”, rekao je Luk. „Ne tiče se nas, već njih. Dece.
Samo kupujem vreme. Tamo se nešto dešava. I ne samo tamo.”
„Ne razumem.”
„Jači sam”, rekao je Luk, „iako smo hiljadu šeststo kilometara od
Instituta. Povezan sam s tamošnjom decom, ali ne samo s njima. Da su
samo oni u pitanju, nikad ne bih mogao da gurnem pištolj onog tipa
svojim umom. Prazni poslužavnici za piću bili su moj vrhunski domet,
sećaš li se?”
„Luk, jednostavno ne...”
Luk se usredsredio. Na trenutak mu se u glavi pojavila slika
njihovog telefona u hodniku. Zvonio je. Znao je da bi neko pitao „Čuješ
li me?” kad bi odgovorio. Tačke nisu bile sjajne već mutne, što je bilo
dobro. Hteo je da ih pokaže Timu, ali tako da ga ne povredi... a mogao je
tako lako da ga povredi.
Tim se zateturao napred, ka žičanoj ogradi, kao da je gurnut
nevidljivim rukama. Podigao je podlaktice, na vreme da zaštiti lice.
„Time?” oglasila se Vendi.
„Dobro sam”, rekao je Tim. „Drži ih na oku, Vendi.” Pogledao je
Luka. „Jesi li ti to učinio?”
„To nije došlo od mene, već kroz mene”, rekao je Luk. Pošto su sad
imali vremena (makar malo), i zato što je bio radoznao, pitao je: „Kako
je bilo?”
„Kao nalet snažnog vetra.”
„Siguran sam da je bio jak”, rekao je Luk. „Zato što smo zajedno jači.
Tako kaže Ejveri.”
„On je malo dete.”
„Jeste. Odavno nisu doveli nekog tako jakog. Možda godinama. Ne
znam tačno šta se desilo, ali mislim da su ga podvrgli tretmanu u
rezervoaru – priredili su mu iskustvo blisko smrti, koje ojačava Stazi
svetla, samo bez ograničavajućih injekcija.”
„Ne znam o čemu govoriš.”
Luk kao da ga nije čuo. „Kladim se da su ga tako kaznili zato što mi
je pomogao da pobegnem.” Nakrenuo je glavu ka kombiju. „Gospođa
Sigsbi možda zna. To je verovatno bila njena ideja. Kako god, obila joj
se o glavu. Sigurno je tako bilo, pošto su se pobunili. Deca iz Odeljenja A
poseduju pravu moć. Ejveri ju je otključao.”
„Ali nemaju dovoljno moći da se izbave s mesta na kom su
zatočeni.”
„Još nemaju”, rekao je Luk. „Ali mislim da će je imati.”
„Zašto? Kako?”
„Naterao si me da se zamislim kad si rekao da gospođa Sigsbi i
Stakhaus sigurno imaju svoje šefove. Trebalo je da to sam shvatim, ali
nikad nisam gledao tako daleko. Verovatno zato što su roditelji i
učitelji jedini šefovi s kojim se deca susreću. Ako ima više šefova, zašto
ne bi bilo više Instituta?”
Automobil se uvezao na parkiralište. Prošao je kraj njih i nestao u
treptaju crvenih svetala. Luk je nastavio, kad se automobil odvezao.
„Možda ovaj u Mejnu nije jedini u Americi, ili možda postoji jedan
na zapadnoj obali. Znaš, kao držači za knjige. Ali možda postoji jedan u
Britaniji... i u Rusiji... Indiji... Kini... Nemačkoj... Koreji. To ima smisla,
kad razmisliš o tome.”
„Trka umova, umesto trke u naoružanju”, rekao je Tim. „To hoćeš
da kažeš?”
„Mislim da se neradi o trci. Mislim da svi Instituti rade zajedno.
Nisam siguran u to, ali mi se taj zaključak nameće. Imaju zajednički cilj.
Dobar, na neki način – ubijete nekoliko dece da biste sprečili ljudsku
rasu da izvrši samoubistvo. To je trampa. Bog te pita koliko dugo se to
dešava, ali nikada nije bilo pobune, dosad. Ejveri i moji prijatelji su je
začeli, ali može da se proširi. Možda se već širi.”
Tim Džejmison nije bio izučavalac društvenih nauka, ali je bio
dobro obavešten. Mislio je da Luk možda ima pravo. Pobuna – ili
revolucija, da upotrebi manje pežorativni izraz – bila je kao virus,
pogotovo u informaciono doba. Mogla je da se proširi.
„Moć svakog od nas – razlog zbog kog smo kidnapovani i dovedeni
u Institut – mala je. Moć svih nas je jača. To pogotovo važi za decu iz
Odeljenja A. Moć je sve što im je ostalo kad ih je razum napustio. Ali,
ako postoji još Instituta, ako znaju šta se događa u našem, i ako se
udruže...”
Luk je odmahnuo glavom. Razmišljao je o telefonu i hodniku, samo
mnogo većem.
„Ako se to desi, biće velika, zaista velika. Zbog toga nam je potrebno
vreme. Dobro je ako Stakhaus misli da sam idiot, toliko naložen da
spasem prijatelje da sam sklopio idiotski dogovor.”
 Tim je još osećao utvarni nalet vetra koji ga je bacio na ogradu. „Ne
idemo tamo da bismo ih spasli, zar ne?”
Luk ga je trezveno posmatrao. S izubijanim licem i previjenim
uvetom ličio je na najbezazlenije dete. Zatim se nasmejao. Na trenutak
nije izgledao nimalo bezazleno.
„Ne. Idemo da sakupimo komadiće.”

Kališa Benson, Ejveri Dikson, Džordž Ajls, Nikolas Vilholm, Helen Sims.
Petoro dece sedelo je na kraju tunela, pored zaključanih vrata F-
nivoa Prednje polovine, koja su odbijala da popuste. Kejti Givens i Hal
Leonard bili su neko vreme s njima, ali su se pridružili deci iz Odeljenja
A. Hodali su s njima kad su hodala, hvatali su se za ruke kad bi odlučila
da naprave jedan od onih krugova. Tako je činio i Len. I Kališine nade
za Ajris su bledele, iako je zasad samo posmatrala decu iz Odeljenja A
kad bi se razišla i ponovo okupila u krug. Helen se povratila. U
potpunosti je bila s njima. Ajris je možda otišla predaleko. Isto je važilo
za Džimija Kaluma i Donu Gibson, koje je Kališa upoznala u Prednjoj
polovini – zahvaljujući ovčijim boginjama bila je tamo mnogo duže od
druge dece. Pogled na decu iz Odeljenja A ispunjavao ju je tugom, ali je s
Ajris bilo mnogo gore. Mogućnost da je toliko sjebana da se ne može
oporaviti... ta ideja je bila...
„Užasna”, rekao je Niki.
Prekorno mu se obratila. „Jesi li u mojoj glavi?”
„Jesam, ali nisam preturao po fioci s mentalnim donjim rubljem”,
rekao je Niki. Kališa je zafrktala.
„Svi smo u svačijoj glavi”, rekao je Džordž. Pokazao je palcem na
Helen. „Mislite li da sam hteo da znam da se toliko smejala na pidžama-
zabavi neke prijateljice, da se upiškila? To je autentični primer
pogubnog uticaja prevelike količine informacija.”
„To je bolje od briga za pojavu psorijaze na tvom...”, počela je Helen,
ali joj je Kališa naložila da ćuti.
„Šta mislite, koliko ima sati?”, pitao je Džordž.
Kališa je pogledala na goli zglob. „Nemam pojma.”
„Oko jedanaest”, rekao je Niki.
 „Znate li staje čudno?”, rekla je Helen. „Oduvek sam mrzela zujanje.
Znala sam da mi upropaštava mozak.”
„Svi smo znali”, rekao je Džordž.
„Sad mi se nekako sviđa.”
„Zato što predstavlja moć”, rekao je Niki. „Bila je njihova, dok je
nismo povratili.”
„Noseći talas”, rekao je Džordž. „I sad je konstantna. Samo čeka da
bude odaslana.”
Halo, da li me čujete? Pomislila je Kališa. Zadrhtala je, na ne sasvim
neprijatan način.
Nekoliko dece iz Odeljenja A uhvatilo se za ruke. Ajris i Len su im se
pridružili. Zujanje se pojačalo, baš kao i pulsiranje fluorescentnih cevi.
Spustili su ruke. Zujanje se vratilo na pređašnji, niži nivo.
„U vazduhu je”, rekla je Kališa. Niko nije morao da pita na šta je
mislila.
„Volela bih da ponovo letim”, čežnjivo će Helen. „Volela bih to.”
„Da li će ga čekati, Ša?”, pitao je Niki. „Ili će pustiti gas? Šta misliš?”
„Ko me je proglasio profesorom Zavijerom?” Munula je Ejverija
laktom u slabinu... ali nežno. „Probudi se, Avestere. Namiriši kafu.”
„Budan sam”, rekao je Ejveri. To nije bilo sasvim istinito: još je
dremao, uživajući u zujanju. Mislio je na telefone koji su postajali sve
veći, kao što su šeširi Bartolomjua Kabinsa bivali sve veći i otmeniji.
„Čekaće. Moraju, zato što bi Luk znao ako bi nam se išta desilo. A mi
ćemo čekati dok se ne vrati.”
„A kad dođe?” pitala je Kališa.
„Upotrebićemo telefon”, rekao je Ejveri. „Onaj veliki. Svi zajedno.”
„Koliko je veliki?” Džordž je zvučao nervozno. „Pošto je poslednji
koji sam video bio jebeno veliki. Gotovo moje veličine.”
Ejveri je samo odmahnuo glavom. Spustio je kapke. U osnovi je još
bio dečačić, koji je ostao budan davno posle vremena za spavanje.
Deca iz Odeljenja A – čak je i Kališi bilo teško da ne misli o njima
kao o gorkovima – još su se držala za ruke. Cevi na tavanici zasjale su
življe. Jedna je pregorela. Zujanje se produbilo i pojačalo. Kališa je bila
sigurna da su ga osetili u Prednjoj polovini – Džo i Hadad, Čed i Dejv,
Prisila i onaj zli poslužitelj, Zik. I ostali. Jesu li ga se plašili? Možda malo,
ali...
Ali oni veruju da smo zatočeni, pomislila je. Veruju da su bezbedni.
Veruju da je pobuna suzbijena. Nek samo nastave da veruju u to.
Negde je postojao veliki telefon – najveći, koji je vodio do mnogo
soba. Ako pozovu taj telefon (kada ga pozovu, pošto nisu imali drugog
izbora), moć u tunelu u kom su zarobljeni prevazići će sve bombe koje
su ikad eksplodirale na zemlji ili ispod nje. Zujanje, sad samo noseći
talas, narašće do vibracije koja će rušiti zgrade, i možda razarati čitave
gradove. Nije bila sigurna, ali je mislila da bi to moglo biti tačno. Koliko
dece, potpuno ispražnjene glave u kojoj nema ničega izuzev moći zbog
koje su oteta, čeka poziv velikog telefona? Stotinu? Pet stotina? Možda i
više, ako Instituti postoje širom sveta.
„Niki?”
„Šta je?” I on je dremao. Zvučao je ljutito.
„Možda ga možemo uključiti”, rekla je. Nije morala da govori na šta
misli. „Ali, ako uspemo... da li ćemo moći da ga isključimo?”
Razmišljao je o tome. Zatim se osmehnuo. „Ne znam. Ali posle
svega što su nam učinili... iskreno, draga moja, baš me briga.”

Jedanaest i petnaest.
Stakhaus se vratio u kancelariju gospođe Sigsbi, sa i dalje nemim
nultim telefonom na stolu. Poslednji dan normalnog rada Instituta
okončaće se za četrdeset pet minuta. Sutra će ovo mesto biti
napušteno, bez obzira na ishod susreta s Lukom Elisom. Nastavak
programa kao celine bio je moguć uprkos Vendi, koju su Luk i njegov
prijatelj Tim ostavili dole na jugu, ali je s ovom ustanovom gotovo.
Važno je da večeras dobiju USB i da Luk Elis bude ubijen. Spašavanje
gospođe Sigsbi bilo je poželjan, ali ne i nužan deo operacije.
Institut je već bio napušten. S mesta na kom je sedeo, imao je
pogled na put koji je vodio od ustanove do Denison River Benda, a
zatim do južnih četrdeset osam... da i ne pominjemo Kanadu i Meksiko,
za one s pasošima. Stakhaus je pozvao Zika, Čeda, šefa Daga (dvadeset
godina u Halibartonu) i doktorku Felisiju Ričardson, koja je došla iz
Hok sekjuriti grupe. To su bili ljudi od poverenja.
Što se ostalih tiče... video je sve dalja svetla koja su treperila među
drvećem. Zasad desetak, ali će ih biti više. Prednja polovina uskoro će
biti napuštena. Ostaće samo deca koja su se zatekla u njoj. Možda je već
tako. Ali Zik, Čed, Dag i doktorka Ričardson će ostati; oni su odani. I
Gledis Hikson. I ona će ostati, možda i kad svi ostali odu. Gledis nije bila
samo otkačena, Stakhaus je bio sve sigurniji da je potpuno luda.
I ja sam lud, zato što sam ostao, pomislio je. Ali derište ima pravo –
lovili bi me. I dolazi pravo u klopku. Izuzev...
„Izuzev ako me ne zavlači”, promrmljao je Stakhaus.
Rozalinda, pomoćnica gospođe Sigsbi, provirila je u kancelariju.
Njena obično savršena šminka erodirala je u poslednjih, tegobnih
dvanaest sati. I njena obično savršena seda kosa štrcala je sa strane.
„Gospodine Stakhause?”
„Da, Rozalinda.”
Delovala je uznemireno. „Verujem da je doktor Hendriks otišao.
Mislim da sam pre deset minuta videla njegova kola.”
„Ne čudi me. I ti bi trebalo da odeš, Rozalinda. Idi kući.” Osmehnuo
se. Bilo je neobično što se osmehivao u ovakvoj situaciji, ali je bilo
neobično na prijatan način. „Upravo sam shvatio da te poznajem otkad
sam došao ovamo pre mnogo godina, i da ne znam gde je tvoj dom.”
„Misula”, rekla je Rozalinda. I ona je izgledala iznenađeno. „To je u
Montani. Pretpostavljam da je to još moj dom. Imam kuću u Mizuu, ali
nisam išla u nju najmanje pet godina. Redovno plaćam porez. Slobodno
vreme provodim u selu. Odmore provodim u Bostonu. Volim Red sokse
i Bruinse, kao i umetnički bioskop u Kembridžu. Ali uvek se vraćam.”
Stakhaus je shvatio da mu je sad rekla više o sebi nego za mnogaja leta,
najmanje petnaest godina. Bila je ovde, kao verna pomoćnica gospođe
Sigsbi, kad je Stakhaus otišao u penziju s položaja istražitelja američke
vojske. I još je bila tu. Izgledala je manje-više isto. Mogla je biti
šezdesetpetogodišnjakinja ili dobrodržeća sedamdesetogodišnjakinja.
„Gospodine, čujete li to zujanje?”
„Čujem ga.”
„Je li to neki transformator? Prvi put ga čujem.”
„Transformator. Da, pretpostavljam da bi se tako moglo reći.”
„Ta buka je veoma onespokojavajuća.” Protrljala je uši i još više
pokvarila frizuru. „Pretpostavljam da su to deca. Da li se Džulija –
gospođa Sigsbi – vraća? Vraća se, zar ne?”
Stakhaus je zapazio (sa zanimanjem, umesto s ljutnjom) da uvek
veoma uredna i nenametljiva Rozalinda ima izgrebane uši.
„Očekujem njen povratak, da.”
„U tom slučaju želela bih da ostanem. Umem da pucam. Jednom
mesečno išla sam u streljanu u Bendu, a ponekad i dva puta. Imam
odličja sa streljačkih takmičenja. Prošle godine bila sam najbolja u
pucanju iz pištolja.”
Džulijina diskretna pomoćnica nije bila samo sjajan stenograf, već i
odličan strelac... ili, kao što je govorila, ekvivalent čuda koja nikad ne
prestaju.
„Iz čega pucaš, Rozalinda?”
„Iz ‘smita i vesona M&P’ kalibra 45.”
„Trzaj ti ne smeta?”
„Krotim ga pomoću steznika za zglob. Gospodine, ako nameravate
da oslobodite gospođu Sigsbi iz ruku kidnapera, žarko bih želela da
budem deo te operacije.”
„U redu”, rekao je Stakhaus, „primljena si. Pomoć mi je dobrodošla.”
Ali moraće da je koristi na oprezan način, zato što spašavanje Džulije
možda neće biti moguće. Postala je potrošna roba. USB je važan. I onaj
„previše pametan za svoje dobro” dečak.
„Hvala vam, gospodine. Neću vas izneveriti.”
„Siguran sam da nećeš, Rozalinda. „Reći ću ti šta sam zamislio, ali
prvo imam pitanje.”
„Da?”
„Znam da se od džentlmena ne očekuje da pita, a od dame da
odgovori, ali koliko imate godina?”
„Sedamdeset osam, gospodine”, odgovorila je dovoljno brzo,
gledajući ga u oči, iako je to bila laž. Rozalinda Doson imala je
osamdeset jednu godinu.

10

Dvanaest i petnaest.
Avion „čelendžer” s 940NF na repu i MEJN PEJPER INDASTRIS na
trupu zujao je ka Mejnu na trinaest hiljada metara nadmorske visine.
Njegova brzina je, pomoću mlaznog motora, varirala od 830 do 880
kilometara na sat.
Njihov dolazak u Alkolu i uzletanje prošlo je bez incidenata, najviše
zbog VIP Regal er propusnice gospođe Sigsbi, kojom je otvorila kapiju.
Namirisala je priliku – neizvesnu, ali stvarnu – da se iz ovog izvuče
živa. Veličanstvena letelica ih je čekala. Tim je podigao stepenice,
zatvorio vrata i zalupao po zaključanim vratima kabine drškom „gloka”
mrtvog zamenika.
„Mislim da smo spremni, ovde pozadi. Krenite ako imate odobrenje
za uzletanje.”
Niko mu nije odgovorio s druge strane vrata, ali su motori počeli da
se zagrevaju. Poleteli su posle dva minuta. Sad su bili negde iznad
Zapadne Virdžinije, ako je verovati monitoru u putničkom prostoru.
Dupre je bio sve dalji. Tim nije očekivao da će ga tako brzo napustiti,
pod tako kataklizmičkim okolnostima.
Evans je dremao, a Luk spavao. Samo je gospođa Sigsbi bila budna.
Sedela je uspravno, pogleda uperenog u Timovo lice. U tim
bezosećajnim očima bilo je nečeg reptilskog. Očekivao je da će je
poslednje pilule doce Ropera uspavati, ali ih je ona odbila, uprkos
bolovima. Rana od metka nije bila ozbiljna, ali ju je i ta ogrebotina i te
kako bolela.
„Verujem da ste iskusni čuvar zakona”, rekla je. „To se vidi u vašem
držanju i načinu reagovanja – brzom i adekvatnom.”
Tim je samo ćutke posmatrao. Spustio je „glok” na sedište pored
sebe. Pucanje iz pištolja na trinaest hiljada metara nadmorske visine
bilo bi veoma loša ideja. I zašto bi to učinio, čak i na mnogo nižoj
visini? Vodio je ovu kučku na odredište po svom izboru.
„Ne razumem zašto podržavate ovaj plan.” Klimnula je ka Luku, koji
je – s prljavim licem i previjenim uvetom – izgledao mnogo mlađe od
svojih dvanaest godina. „Oboje znamo da želi da spase svoje prijatelje. I
mislim da oboje znamo da je plan glupav. Zapravo idiotski. Ipak ste se
složili s njim. Zašto, Time?”
Tim je ćutao.
„Nije mi jasno zašto ste se umešali u ovo. Pomozite mi da shvatim.”
Nije imao nameru da joj udovolji. Jedna od prvih stvari koje ga je
mentor policajac naučio na četvoromesečnom probnom radu bio je da
ispituje prekršioce, da im nikad ne dozvoli da oni njega ispituju.
Čak i da je bio raspoložen za priču, ništa što bi rekao ne bi zvučalo
nimalo razumno. Je li mogao da joj kaže kako je njegovo prisustvo u
ovoj vrhunskoj letelici, čiju unutrašnjost obično vide samo bogati
muškarci i žene, plod slučajnosti? Da je nekad davno čovek koji je
krenuo u Njujork mnogo skromnijom letelicom odustao od svog
sedišta, za gotovinu i hotelski vaučer? I da je sve što je zatim usledilo –
stopiranje na sever, saobraćajna gužva na I-95, pešačenje do Duprea,
posao noćnog kucača – bilo plod tog impulsivnog čina? Da li se to
moglo nazvati sudbinom? Da li je mogao reći da je pomaknut do
Duprea rukom nekog kosmičkog igrača šaha, da bi spasao usnulog
dečaka od kidnapera koji su hteli da koriste njegov izvanredni um dok
ga ne upropaste? I šta su šerif Džon, Tag Faradej, Džordž Berket, Frenk
Poter i Bili Viklou, ako je to tačno? Da li su samo pešaci koji su
žrtvovani u velikoj igri? I kakvo je njegovo mesto u njoj? Bilo bi lepo
verovati da je lovac, ali je mnogo izglednije da je samo još jedan pešak.
„Jeste li sigurni da nećete pilulu?”, pitao je.
„Ne nameravate da odgovorite na moja pitanja, zar ne?”
„Ne, gospođo, ne nameravam.” Tim je okrenuo glavu i upro pogled u
kilometre tmine i oskudna svetla tamo dole. Ličila su na sviće na dnu
bunara.

11

Ponoć.
Specijalni telefon promuklo se oglasio. Stakhaus je odgovorio. Glas
s druge strane pripadao je poslužiocu koji nije bio na dužnosti, Ronu
Čerču. Traženi kombi je na aerodromu, rekao je Čerč. Denis Olgud,
tehničar koji nije bio na dužnosti (iako se od svih očekivalo da rade),
dovezao se u kombiju Instituta, iza Čerča. Ideja je bila da se Ron vrati
ovamo s Denisom kad ostave vozilo na pisti. Ali ova dvojica bili su u
vezi, s kojom je Stakhaus bio upoznat. Naposletku, njegov posao bio je
da sve zna. Bio je siguran da će Ron i Denis, kad ostave kombi na tom
mestu, krenuti bilo gde samo ne na ovu stranu. To je bilo u redu. Brojna
dezertiranja bila su tužna, ali je možda tako najbolje. Vreme je da se
podvuče crta ispod ove operacije. Dovoljan broj ljudi ostao je u
poslednjem činu, što je bilo jedino bitno.
Luk i njegov prijatelj Tim će skončati. Nije sumnjao u to. To će biti
dovoljno za šušketavog čoveka na drugom kraju nultog telefona, ili
neće biti. To nije zavisilo od njega i ta pomisao donosila je olakšanje.
Pretpostavljao je da nosi tu fatalističku crtu u sebi, kao uspavani virus,
još od boravka u Iraku i Avganistanu, ali ju je tek sada prepoznao.
Učiniće sve što može. Ljudi samo toliko mogu. Psi laju, a karavani
prolaze.
Čuo je kucanje na vratima. Rozalinda je provirila u kancelariju.
Učinila je nešto s kosom. Izgledala je bolje. To se nije moglo reći za
opasač koji je prebacila preko ramena. Činio ju je malčice nestvarnom.
Ličila je na psa sa šeširićem za zabavu.
„Gledis je ovde, gospodine Stakhause.”
„Pošalji je unutra.”
Gledis je ušla. Maska joj je visila ispod brade. Oči su joj bile crvene.
Stakhaus je pretpostavio da je plakala. Iritacija je verovatno bila
izazvana hemijskim supstancama koje je mešala. „Spremno je.
Potrebno je da dodam sredstvo za čišćenje sanitarija. Samo recite,
gospodine Stakhause. Potrovaćemo ih.” Hitro i oštro je klimnula.
„Zujanje me izluđuje.”
Izgledaš kao neko ko je na pragu ludila, pomislio je Stakhaus. Ali
imala je pravo povodom zujanja. Stvar je u tome što je bilo nemoguće
navići se na njega. Pojačalo bi se, baš kad biste pomislili da ćete možda
uspeti – ne u ušima, već u glavi. Zatim bi iznenada oslabilo do
pređašnjeg, nešto podnošljivijeg nivoa.
„Razgovarala sam s Felisijom”, rekla je Gledis. „Hoću reći s
doktorkom Ričardson. Posmatrala ih je na monitoru. Rekla je da
zujanje jača kad se uhvate za ruke i da se smanjuje kad se razdvoje.”
Stakhaus je već to uočio. Za to nije morao da bude raketni naučnik,
kao što kaže poslovica.
„Da li će se to uskoro dogoditi, gospodine?”
Pogledao je na sat. „Mislim da će se desiti za otprilike tri sata.. GVR
jedinice su spremne, je li tako?”
„Tako je.”
„Možda ću moći da te pozovem kad kucne čas, Gledis, ali možda
neću. Stvari će se verovatno brzo odvijati. Pusti gas ako čuješ pucnjavu
ispred administrativne zgrade, čak i ako ti se ne budem javio. A zatim
se povuci. Ne ulazi unutra, samo otrči na krov Istočnog krila Prednje
polovine. Je li to jasno?”
„Da, gospodine!” Počastila ga je blistavim osmehom, onim koji su
sva deca mrzela.

12

Pola jedan.
Kališa je gledala kako deca iz Odeljenja A misle na bleh-orkestar
Ohajo stejta. Njen tata voleo je američki fudbal. Uvek je gledala Bakije s
njim – zbog zbližavanja – ali je jedini deo za koji je marila bila
predstava na poluvremenu, kad bi se orkestar („Poooonos Bakija!” kako
ih je spiker uvek najavljivao) rasporedio po igralištu, svirajući
instrumente i stvarajući oblike koji su bili vidljivi odozgo – sve od slova
S na Supermenovim grudima do fantastičnih Park iz doba Jure
dinosaura koji su hodali okolo, klimajući reptilskom glavom.
Deca iz Odeljenja A nisu imala muzičke instrumente i sve što su
obrazovali hvatajući se za ruke bio je krug – nepravilan, zbog uskog
tunela – ali su imala isti... postoji reč za to...
„Sinhronicitet”, rekao je Niki.
Iznenađeno se okrenula prema njemu. Osmehnuo joj se, zabacujući
kosu pozadi, da bi bolje videla njegove oči, koje su bile, suočimo se s
time, očaravajuće.
„To je krupna reč, čak i za belog dečka.”
„Čuo sam je od Luka.”
„Čuješ ga? U kontaktu si s njim?”
„Na neki način. Povremeno. Teško mi je da razlikujem svoje od
njegovih misli. Pomoglo mi je što sam spavao. Moje misli mi smetaju
kad sam budan.”
„Smetaju ti?”
Slegnuo je ramenima. „Pretpostavljam. Prilično sam siguran da ćeš
ga i ti čuti ako otvoriš um. Najjasniji je kad stanu u krug.” Klimnuo je u
pravcu dece iz Odeljenja A, koja su nastavljala s besciljnim lutanjem.
Džimi i Dona hodali su zajedno, držeći se za ruke. „Hoćeš li da probaš?”
Kališa je pokušala da prestane da razmišlja. Ispočetka je bilo
iznenađujuće teško, ali je postalo lakše kad je oslušnula zujanje. Moglo
se porediti sa vodicom za usta, samo što je delovalo na mozak.
„Šta je smešno, K?”
„Ništa.”
„O. Kapiram”, rekao je Niki. „Vodica za mozak, umesto vodice za
usta. To mi se dopada.”
„Hvatam nešto, ali ne mnogo. Možda spava.”
„Verovatno. Ali uskoro će se probuditi. Zato što smo mi budni.”
„Sinhronicitet”, rekla je. „Eto mangupske reći. I zvuči kao da je
njegova. Sećaš li se žetona koje su nam davali za mašine? Luk ih je zvao
kompenzacijama. Eto još jedne mangupske reći.”
„Luk je jedinstven zbog svoje pameti.” Niki je pogledao Ejverija, koji
se oslanjao o Helen. Oboje su čvrsto spavali. „A Avester je jedinstven
samo zato... pa...”
„Samo zato što je Ejveri.”
„Jašta je.” Niki se nacerio. „A ti idioti gurnuli su ga u rezervoar, ne
ograničivši snagu njegovog motora.” Njegov osmeh je, mora se
priznati, bio jednako očaravajući kao njegove oči. „Znaš, njima
zahvaljujući stigli smo dovde. Luk je čokolada, Ejveri je puter od
kikirikija. Da su bili sami, ništa se ne bi promenilo. Zajedno
predstavljaju Risov kolač s puterom od kikirikija koji će uništiti ovu
rupu.”
Nasmejala se. To je bila glupa, ali prilično tačna fraza. Makar se
nadala da jeste. „Još smo zaglavljeni, kao pacovi u zapušenoj cevi.”
Njegove plave oči počivale su na njenim smeđim. „Nećemo biti još
dugo. To ti je jasno.”
Rekla je: „Umrećemo, zar ne? Ako nas ne potruju gasom...”
Nakrenula je glavu prema deci iz Odeljenja A, koja su ponovo
obrazovala krug. Zujanje se pojačalo. Svetla na tavanici bila su sjajnija.
„To će se desiti kad se razobruče. I drugi, ma gde bili.”
Telefon, pomislila je. Veliki telefon.
„Verovatno”, rekao je Niki. „Luk je rekao da ćemo ih skršiti, kao što
je Samson oborio hram na Filistejce. Priča mi nije poznata – niko u
mojoj porodici nije mario za Bibliju – ali shvatam ideju.”
Kališi je priča bila poznata. Zadrhtala je. Ponovo je pogledala
Ejverija i pomislila na još jedan redak iz Biblije: i malo dete vodiče ih.
„Mogu li nešto da ti kažem?”, rekla je. „Verovatno ćeš se nasmejati,
ali baš me briga.”
„Samo napred.”
„Htela bih da me poljubiš.”
„To nije težak zadatak”, rekao je Niki. Osmehnuo se.
Nagnula se prema njemu, a on prema njoj. Poljubili su se, opkoljeni
zujanjem.
Ovo je lepo, pomislila je. Mislila sam da će biti, i jeste.
Nikijeve misli stizale su na talasu zujanja: Predlažem drugi. Da
vidimo je li istina da je treća sreća.

13
Deset do dva.
„Čelendžer” je sleteo na privatnu pistu, u vlasništvu paravan
kompanije Mejn pejper indastris. Dokotrljao se do male, mračne
zgrade. Tri svetla koja se aktiviraju pokretom na njenom krovu
aktivirala su se kad je avion prišao. Osvetlila su veliki generator i
hidraulični utovarivač. Vozilo koje ih je čekalo nije bio porodični
kombi, već „ševrolet saburban” s devet sedišta. Bio je crn, sa
zatamnjenim prozorima. Dopao bi se Sirotici Eni.
„Čelendžer” se zaustavio blizu „saburbana”. Motori su utihnuli. Tim
na trenutak nije bio sasvim siguran da jesu, zato što je čuo slabo
zujanje.
„To nije avion”, rekao je Luk. „To su deca. Pojačavaće se dok se
približavamo odredištu.”
Tim je otišao u prednji deo kabine, povukao veliku crvenu polugu
koja je otvarala vrata i oslobodio stepenice. Pale su na pistu, manje od
metar i dvadeset centimetara od vozačke strane „saburbana”.
„U redu”, rekao je kad je prišao ostalima. „Stigli smo. Imam nešto za
vas, gospođo Sigsbi, pre nego što krenemo.”
Na stolu „čelendžera” pronašao je veliku količinu šarenih brošura
koje su reklamirale svakojake projekte nepostojećeg preduzeća Mejn
pejper indastris i pola tuceta kapa s imenom kompanije. Uručio joj je
jednu. Uzeo je jednu za sebe.
„Navucite je na glavu. Nabijte je do kraja. Kosa vam je kratka, pa
ćete je lako gurnuti ispod kape.”
Gospođa Sigsbi je s gađenjem posmatrala kapu. „Zašto?”
„Prva ćeš izaći. Na tebe će prvo zapucati ako nas čekaju u zasedi.”
„Zašto bi rasporedili nekog ovde, kad idemo tamo?”
„Priznajem da je to malo verovatno, pa ti neće smetati da ideš
prva.” Tim je navukao svoju kapu, samo naopako, tako da mu je traka
za podešavanje stajala na čelu. Luk je pomislio da je prestar da nosi
kapu na taj način – kao deca – ali je ćutao. Pomislio je da ga to možda
smiruje. „Evanse, ti ćeš biti iza nje.”
„Neću”, rekao je Evans. „Neću izaći iz ovog aviona. Nisam siguran
da bih mogao i kad bih hteo. Stopalo me previše boli. Ne mogu da se
oslonim na njega.”
Tim je zamišljeno pogledao Luka. „Šta misliš?”
„Govori istinu”, rekao je Luk. „Morao bi da skakuće niz stepenice.
Strme su. Može da padne.”
„Nije ni trebalo da budem ovde”, rekao je doktor Evans. Krupna
suza kanula mu je iz oka. „Ja sam medicinar!”
„Ti si medicinski monstrum”, rekao je Luk. „Gledao si kako dave
decu – mislila su da se dave – i hvatao beleške. Neka deca umrla su od
fatalne reakcije na injekcije koje ste im ti i Hendriks dali. I ona koja su
preživela uistinu nisu živela, zar ne? Znaš šta, voleo bih da ti stanem na
nogu. Da je pritisnem petom.”
„Nemoj”, zacvileo je Evans. Utonuo je u sedište i povukao naduto
stopalo iza nepovređenog.
„Luk”, rekao je Tim.
„Ne brini”, rekao je Luk. „Želim, ali neću. Tako bih se spustio na
njegov nivo.” Obratio se gospođi Sigsbi. „Ti nemaš izbora. Ustaj i silazi
niz stepenice.”
Gospođa Sigsbi navukla je kapu Pejper indastrisa i ustala sa svog
sedišta sa najvećim mogućim dostojanstvom. Luk je krenuo za njom,
ali ga je Tim zadržao. „Ići ćeš iza mene. Zato što si važniji.”
Luk nije ni pokušao da se raspravlja.
Gospođa Sigsbi zastala je na početku stepenica i podigla ruke iznad
glave. Ja sam gospođa Sigsbi! Ne pucajte, ako tamo ima nekog!
Luk je presreo Timovu jasnu misao: Ipak se ne oseća jako bezbedno.
Nije bilo odgovora. Nije se čulo ništa izuzev cvrčaka spolja i tihog
zujanja iznutra. Gospođa Sigsbi polako je silazila niz stepenice.
Pridržavala se za ogradu i štedela ozleđenu nogu.
Tim je pokucao po vratima pilotske kabine, drškom „gloka”. „Hvala
vam, gospodo. Let je bio ugodan. Još imate jednog putnika. Vodite ga
gde god želite.”
„Vodite ga u pakao”, rekao je Luk. „S kartom u jednom pravcu.”
Tim je krenuo niz stepenice, pognut zbog mogućih hitaca – nije
očekivao da će Sigsbijeva povikati i da će se predstaviti. Trebalo je,
naravno. Nije bilo pucnjave.
„Prednje suvozačko sedište”, rekao je Tim gospođi Sigsbi. „Luk, sedi
iza nje. Imam pištolj, ali ćeš ti biti moja zaštitnica. Upotrebi svoju
mentalnu magiju ako nešto pokuša. Jesi li me razumeo?”
„Jesam”, rekao je Luk i seo pozadi.
Gospođa Sigsbi je sela i vezala pojas. Tim je odmahnuo glavom kad
je pružila ruku da zatvori vrata. „Ne još.” Stajao je s jednom nogom na
otvorenim vratima. Pozvao je Vendi, koja je bila na sigurnom, u svojoj
sobi u Ekono lodžu u Bofortu.
„Orao je sleteo.”
„Jeste li dobro?” Veza je bila dobra. Činilo mu se da stoji pored
njega. Poželeo je da je tako, a zatim se setio kuda idu.
„Za sada. Budi spremna. Zvaću te kad bude gotovo.”
Ako budem mogao, pomislio je.
Otvorio je vrata s vozačke strane. Ključ je bio u držaču za čašu.
Klimnuo je gospođi Sigsbi. „Sad možeš da zatvoriš vrata.”
Poslušala ga je, s prkosnim izrazom. Rekla je ono o čemu je Luk
razmišljao. „Izgledate čudesno glupo s kapom okrenutom na taj način,
gospodine Džejmisone.”
„Šta da kažem, ja sam Eminemov obožavalac. A sad umukni.”

14

Muškarac je klečao pored prozora u mračnoj zgradi Mejn pejper

indastrisa, pored piste. Posmatrao je kako se svetla na „saburbanu”
pale i kako se vozilo kotrlja ka otvorenoj kapiji. Irvin Molison,
nezaposleni fabrički radnik, bio je jedan od brojnih saradnika Instituta
u Denison River Bendu. Stakhaus je mogao da naredi Ronu Čerču da
ostane, ali je iz iskustva znao da je loša ideja izdavanje naređenja
čoveku koji bi mogao izabrati da ga ne posluša. Bolje je iskoristiti
neupućenu marionetu koja želi da zaradi neki dolar.
Pozvao je isprogramirani broj u mobilnom. „Krenuli su”, rekao je.
„Muškarac, žena i dečak. Žena nosi kapu. Nisam mogao da joj vidim
lice, ali je dreknula s vrata aviona i rekla da se zove gospođa Sigsbi.
Muškarac takođe nosi kapu, ali okrenutu naopako. Dečak je onaj za
kojim tragate. Ima zavoj na uvetu i đavolsku modricu na licu.”
„Dobro je”, rekao je Stakhaus. Kopilot „čelendžera” ga je već zvao.
Rekao mu je da je doktor Evans ostao u avionu, što je bilo dobro.
Dosad je sve bilo dobro... koliko je to moguće u ovim okolnostima.
Autobus je bio parkiran pored jarbola, u skladu s uputstvima.
Rasporediće kuvara Daga i poslužitelja Čeda u drveću iza
administrativne zgrade, na početku prilaznog puta Instituta. Zik
Ionidis i Felisija Ričardson zauzeće položaje na krovu administrativne
zgrade, iza zidića, koji će ih skrivati do početka pucnjave. Gledis će
pustiti gas, koji će biti usisan u GVR sistem. Pridružiće se Ziku i Felisiji
na krovu. Ta dva položaja omogućiće klasičnu unakrsnu vatru, kad
„saburban” stigne – tako je bilo u teoriji. Stakhaus će stajati pored
jarbola, s rukom na haubi autobusa, najmanje trideset metara od
putanje metaka iz zasede. Znao je da postoji mogućnost da ga pogodi
zalutali metak, ali je to smatrao prihvatljivim rizikom.
Poslaće Rozalindu da stražari pored vrata tunela na F-nivou
Prednje polovine. Tako neće videti da će se i njena voljena,
dugogodišnja šefica naći u unakrsnoj vatri, ali to nije bilo sve. Znao je
da je neprestano zujanje odraz moći. Možda nije bilo dovoljno da
razvali vrata, ali može izazvati napad otpozadi i napraviti haos poput
onog u Zadnjoj polovini. Gorkovi nisu imali dovoljno mozga da smisle
tako nešto, ali tamo je bilo drugih. Rozalinda će, ako se to desi, biti
tamo sa svojom četrdesetpeticom. I prvi koji prođu kroz ta vrata
poželeće da su ostali u hodniku. Stakhaus se nadao da će dvostruko
prokleti Vilholm predvoditi juriš.
Jesam li spreman na ovo? Zapitao se. Odgovor je po svoj prilici bio
potvrdan. Spreman je koliko je to moguće biti. I sve se još može završiti
na dobar način. Naposletku, ima posla s Elisom, dečakom koji je negde
usput pokupio nerazboritog heroja. Njihov manjkavi plan za koji minut
doživeće fijasko.

15

Tri ujutru. Zujanje je bilo glasnije.

„Stani”, rekao je Luk. „Skreni tamo.” Pokazivao je na jedva vidljivi
zemljani put, zaklonjen golemim starim borovima.
„Jesi li išao tim putem kad si pobegao?” pitao je Tim.
„Bože, nisam. Uhvatili bi me.”
„Pa kako...”
„Ona zna”, rekao je Luk. „A zato znam i ja.”
Tim se obratio gospođi Sigsbi. „Postoji li kapija?”
„Pitaj njega.” Kao da je ispljunula te reči.
„Nema kapije”, rekao je Luk. „Postoji samo veliki znak na kom piše
Eksperimentalna stanica Mejn pejper indastris. Zabranjen prolaz.”
Tim je morao da se osmehne, suočen s izrazom nepatvorene
frustracije na licu gospođe Sigsbi. „Ovaj klinac trebalo bi da bude
pajkan, zar ne misliš tako, gospođo Sigsbi? Nijedan alibi ne bi upalio
kod njega.”
 „Ne radite to”, rekla je. „Sve troje ćemo izginuti. Stakhaus neće
prezati ni od čega.” Obratila se Luku preko ramena. „Ti čitaš misli, znaš
da govorim istinu, stoga mu reci.”
Luk je ćutao.
„Koliko je taj vaš Institut daleko?”, pitao je Tim.
„Deset kilometara”, rekla je gospođa Sigsbi. „Možda malo više.” Po
svoj prilici zaključila je da je opiranje beskorisno. Tim je skrenuo na
zemljani put. Bio je ravan i dobro održavan, kad je prošao veliko drveće
(čije granje je grebalo krov s obe strane). Tročetvrtinski mesec iznad
njih crtao je prugu među drvećem, bojeći ga u boju kostiju. Tim je
isključio farove „saburbana”.

16

Tri i dvadeset.
Ejveri Dikson uhvatio je hladnom šakom Kališu za zglob. Dremala je
na Nikijevom ramenu. Podigla je glavu. „Avestere?”
Probudi ih. Helen, Džordža i Nikija. Probudi ih.
„Šta...”
Probudi ih, ako ti je stalo do života. Desiće se uskoro.
Nik Vilholm se već probudio. „Možemo li da preživimo?” pitao je.
„Mislite li da je to moguće?”
„Čujem vas tamo!” Rozalindin glas stizao je s druge strane vrata.
Bio je samo malo prigušen. „O čemu to govorite? I zašto zujite?”
Kališa je prodrmala i probudila Džordža i Helen. Ponovo je videla
šarene tačke. Bile su blede, ali su bile tu. Jurile su tunelom kao deca na
toboganu. I to je imalo smisla, zato što su i bile deca, zar ne? Ili ono što
je od njih ostalo. One su bile vidljive misli, koje su igrale, skakale i
izvodile piruete kroz decu iz Odeljenja A. I da li su ta deca izgledala za
nijansu življe? Za nijansu prisutnije? To je bio Kališin utisak, ali je
možda umišljala, „što je babi milo to joj se i snilo” razmišljanje. Čovek
se navikne na takvo razmišljanje u Institutu. Omogućuje mu opstanak.
„Imam pištolj, znate!”
„I ja, gospođo”, rekao je Džordž. Uhvatio se za jajca i obratio
Ejveriju. Šta ima, šefe?
Ejveri ih je odmerio jednog po jednog. Kališa je videla da plače.
Stomak joj se namah zgrčio, kao da je pojela nešto pokvareno, i da će joj
pozliti.
Morate da budete brzi kad počne da se događa.
Helen: Kad šta počne da se događa, Ejveri?
Kad progovorim preko velikog telefona.
Niki: S kim?
S drugom decom. Dalekom decom.
Kališa je klimnula u pravcu vrata. Ta žena ima pištolj.
Ejveri: To će ti biti poslednja briga. Samo krenite. Svi vi.
„Mi”, rekao je Niki. „Mi, Ejveri. Svi idemo.”
Ali Ejveri je vrteo glavom. Kališa je pokušala da mu prodre u glavu,
da sazna šta se u njoj događa, šta zna, ali je presrela samo tri reči koje
su se unedogled ponavljale.
Vi ste moji prijatelji. Vi ste moji prijatelji. Vi ste moji prijatelji.

17

Luk je rekao: „Oni su njegovi prijatelji, ali on ne može da ode s njima.”

„Ko ne može da ode s kim?”, pitao je Tim. „O čemu govoriš?”
„O Ejveriju. Mora da ostane. On je taj koji mora da upotrebi veliki
telefon.”
„Ne znam o čemu govoriš, Luk.”
„Želim ih., ali želim i njega!”, zavapio je Luk. „Hoću sve njih! To nije
pošteno!”
„On je lud”, rekla je gospođa Sigsbi. „Sigurno vam je jasno da...”
„Umukni”, rekao je Tim. „Poslednji put ti kažem.”
Pogledala ga je i pročitala njegov izraz. Ućutala se.
Tim je polako poterao „saburban” na vrh uzvišenja i stao. Put se
širio. Video je svetlost kroz drveće, i mračne obrise zgrade.
„Mislim da smo stigli”, rekao je. „Luk, ne znam šta se dešava s
tvojim prijateljima, ali je to van našeg uticaja. Moraš da se pribereš.
Možeš li to?”
„Mogu”, odvratio je promuklim glasom. Pročistio je grlo i rekao.
„Mogu, u redu je.”
Tim je izašao iz vozila i prišao suvozačkim vratima. Otvorio ih je.
„Šta ćemo sad?”, pitala je gospođa Sigsbi. Zvučala je svađalački i
nestrpljivo, ali je Tim i na oskudnom svetlu video da se plaši. S punim
pravom.
„Izađi. Vozićeš automobil ostatak puta. Ja ću biti pozadi s Lukom.
Prosviraću ti metak kroz sedište u kičmu ako išta pokušaš, na primer
da se zaletiš u drvo.”
„Ne. Ne!”
„Da. Ako Luk ima pravo u pogledu onog što ste radili toj deci, debelo
si dužna. Vreme je da platiš svoj dug. Izlazi, sedaj za volan i vozi. Polako,
ne brže od petnaest kilometara na sat.” Nastavio je, posle kraće pauze.
„I okreni kapu naopako.”

18

Endi Felouz pozvao je iz centra za kompjutere i nadzor. Zvučao je

piskavo i uzbuđeno. „Ovde su, gospodine Stakhause! Zastali su stotinak
metara od mesta na kom drum skreće na prilazni put! Isključili su
svetla, ali ima dovoljno mesečine i svetlosti s prednjeg dela zgrade. Ako
želite da pošaljem sliku na vaš monitor, da biste mogli da potvrdite...”
„To neće biti neophodno.” Stakhaus je bacio specijalni telefon na
sto, poslednji put pogledao nulti telefon – hvala bogu pa se nije
oglašavao – i krenuo ka vratima. Imao je voki-toki u džepu. Odvrnuo ga
je do daske i povezao sa slušalicom u uvu. Svi njegovi ljudi bili su na
istom kanalu.
„Zik?”
„Ovde sam, šefe. S doktorkom.”
„Dag? Čed?”
„Na mestu.” To je bio Dag, kuvar. Koji je u boljim danima ponekad
sedeo s decom na večeri. Pokazivao im je magične trikove, zbog kojih
su se smejala. „I mi vidimo vozilo. Crno vozilo s devet sedišta,
’saburban’ ili ’taho’, jelda?”
„Tako je. Gledis?”
„Na krovu sam, gospodine Stakhause. Sve je spremno. Moraću da
pomešam sastojke.”
„Počni ako dođe do pucnjave.” Ali više se nije postavljalo pitanje
ako, samo kada. Za tri ili četiri minuta. Možda i manje.
„Primljeno.”
 „Rozalinda?”
„Na položaju sam. Zujanje je ovde dole veoma jako. Mislim da kuju
zaveru.”
Stakhaus nije sumnjao u to. Ah neće dugo. Biće previše zauzeti
gušenjem. „Ne mrdaj odatle, Rozalinda. Vratićeš se u Fenvej i gledaćeš
Sokse brže nego što se nadaš.”
„Hoćete li da ih gledate sa mnom, gospodine?”
„Samo ako mogu da navijam za Jenkije.”
Izašao je. Noćni vazduh je bio prijatno svež posle vrelog dana.
Ispunila ga je plima simpatija prema timu. Prema onima koji su ostali s
njim. Biće nagrađeni, ako bude u prilici da išta kaže o onom što se
desilo. Poduhvatili su se teškog zadatka. Ostali su da ga obave do kraja.
Čovek za volanom „saburbana” bio je zaveden. Ono što nije razumeo,
što nije mogao da razume bilo je da životi svih koje je ikad voleo zavise
od onog što su oni ovde radili, i da je sad s tim gotovo. Jedino što je
nerazboriti heroj mogao da učini bilo je da umre.
Stakhaus je prišao školskom autobusu parkiranom pored jarbola.
Po prvi put se obratio trupama. „Strelci, želim da se usredsredite na
vozača, je li jasno? Na onog s naopako okrenutom kapom. Zatim
izrešetajte čitavu prokletinju, s kraja na kraj. Gađajte visoko, ka
prozorima. Izlomite tamna stakla, rešetajte glave. Jeste li me
razumeli?”
Jesu.
„Počnite da pucate kad podignem ruku. Ponavljam, kad podignem
ruku.”
Stajao je ispred autobusa. Spustio je desnicu na hladnu, rosom
prekrivenu površinu. Drugom rukom uhvatio se za jarbol. Čekao je.

19

„Vozi”, rekao je Tim. Bio je na podu iza vozačkog sedišta. Luk je bio
ispod njega.
„Molim vas, ne terajte me da ovo radim”, rekla je gospođa Sigsbi.
„Kad biste mi samo dozvolili da vam objasnim zašto je ovo mesto tako
značajno...”
„Vozi.”
 Krenula je. Svetlosti su se približile. Videla je autobus, jarbol i
Trevora koji je stajao između njih.

20

Vreme je, rekao je Ejveri.

Mislio je da će se plašiti. Plašio se još otkad je ušao u sobu, koja je
izgledala kao njegova, ali nije bila. I bio je uplašeniji nego ikad kad ga je
Hari Kros oborio. Ali sad se nije plašio. Bio je veseo. Setio se pesme
koju je njegova majka stalno puštala na radiju, kad je čistila, tačnije
jednog njenog stiha: trebalo bi da budem oslobođen.
Prišao je deci iz Odeljenja A, koja su već kružila. Kališa, Niki, Džordž
i Helen krenuli su za njim. Podigao je ruke. Kališa je uhvatila jednu, a
Ajris – sirota Ajris, koja bi bila spasena, da se ovo desilo makar dan
ranije – uhvatila je drugu. Žena koja je stražarila na vratima povikala je
nešto, neko pitanje, ah je ono iščezlo u sve glasnijem zujanju. Pojavile
su se tačke. Nisu bile mutne, već sjajne i sve sjajnije. Štazi svetla
ispunila su središte kruga. Okretala su se i dizala kao pruga na
berberskom stubu. Stizala su iz dubokog rezervoara moći. Vraćale su
se u njega i ponovo dolazile, svežije i jače nego ikad.
ZAŽMURITE.
To više nije bila misao, već MISAO, nošena zujanjem.
Ejveri je pogledao da li su ga poslušali, pre nego što je zažmurio.
Očekivao je da će videti svoju sobu kod kuće ili možda zadnje dvorište,
s ljuljaškom i bazenom na naduvavanje koji je otac montirao svakog
Dana sećanja, ali nije. Ono što je video iza zatvorenih očiju – što su svi
videli – bilo je igralište Instituta. To možda i nije bilo iznenađenje.
Istina je da se tamo rasplakao kad je bio oboren, što je bio loš početak
poslednje nedelje njegovog života, ali je tu našao prijatelje, dobre
prijatelje. Kod kuće ih nije imao. U školi koju je pohađao smatrali su ga
čudakom. Proganjali su ga i ponižavali. Ovde toga nije bilo, zato što su
bili u istoj nevolji. Prijatelji su se brinuli o njemu. Ponašali su se prema
njemu kao prema normalnoj osobi. Sad će on učiniti nešto za njih.
Pobrinuće se za Kališu, Nikija, Džordža i Helen.
Ponajviše za Luka. Ako bude mogao.
Ugledao je veliki telefon, zatvorenih očiju. Staromodni aparat visok
najmanje pet metara i crn kao smrt bio je pored trambuline, ispred
plitkog rova kroz koji se Luk provukao kad je izašao s druge strane
ograde. Ejveri, njegovi prijatelji i deca iz Odeljenja A stajali su oko njega
u krugu. Štazi svetla su se kovitlala, sjajnija nego ikad. Klizila su preko
brojčanika ili preko džinovske bakelitne slušalice.
Kališa, KRENI. Na igralište!
Nije bilo negodovanja. Pustila je Ejverijevu ruku. Džordž ju je
uhvatio pre nego što je krug prekinut, a moć okrnjena toliko da uništi
viziju. Zujanje je sad bilo svuda. Sigurno su ga čuli na svim dalekim
mestima na kojima je bilo druge dece poput njih, koja su stajala u
krugovima poput njihovog. Deca su ga čula, baš kao i mete koje su
ubijali u raznim Institutima. I deca će poslušati, baš kao i pomenute
mete. Razlika je u tome što će ona poslušati voljno i rado. Pobuna nije
bila samo ovde – bila je globalna.
Džordžu, KRENI. Na igralište!
Džordž je spustio ruku, koju je Niki prihvatio. Niki, koji se zauzeo za
njega kad ga je Hari oborio. Niki, koji ga je zvao Avester, kao da je to
specijalno ime koje koriste samo prijatelji. Ejveri ga je stisnuo za ruku.
Osetio je kako mu Niki uzvraća istom merom. Niki, koji je uvele bio u
modricama. Niki, koji se nije saginjao niti je prihvatao njihove usrane
žetone.
Niki, KRENI. Na igralište!
Otišao je. Sad ga je Helen držala za ruku. Helen sa sve bleđom pank
frizurom, Helen koja ga je naučila kako da pravi premet napred na
trambulini „tako da ne padneš s nje i ne razbiješ tu glupavu glavu”.
Helen, KRENI. Na igralište!
Otišla je, poslednja od prijatelja ovde dole. Ali Kejti je uhvatila ruku
koju je Helen držala. Kucnuo je čas.
Spolja je dopirala slaba pucnjava.
Molim te da ne bude prekasno!
To je bila njegova poslednja svesna misao kao pojedinca, kao
Ejverija. Zatim se pridružio zujanju i svetlima.
Bilo je vreme da obavi daleki poziv.

21
Stakhaus je kroz nekoliko stabala video kako se „saburban” kotrlja
napred. Svetlost iz administrativne zgrade klizila je po hromu. Kretao
se veoma polako, ali je dolazio. Palo mu je na pamet (prekasno da išta
učini, ali zar nije uvek tako) da dečak možda više nema USB, da ga je
možda ostavio kod one koju zove policajka Vendi. Ili da ga je sakrio
negde između aerodroma i Instituta, posle poziva nerazboritog heroja
policajki Vendi, s obaveštenjem gde ga može naći ako išta krene
naopako.
Ali šta sam mogao da uradim?, pomislio je. Ništa. Ništa izuzev ovog.
„Saburban” se pojavio na početku prilaznog puta. Stakhaus je i dalje
stajao između autobusa i jarbola, raširenih ruku, kao Isus na krstu.
Zujanje je dostiglo gotovo zaglušujući nivo. Pitao se da li je Rozalinda
na položaju ili je naterana u bekstvo. Pomislio je na Gledis. Nadao se da
je spremna da zameša sastojke.
Žmirkajući je posmatrao obris iza volana „saburbana”. Nije mogao
da vidi bogzna šta. Znao je da Dag i Čed neće moći da vide jebeno ništa
kroz zamračene zadnje prozore, dok ne budu razneseni, ali je šoferka
bila od providnog stakla. Stakhaus je, kad je „saburban” prišao na
manje od. dvadeset metara – nešto bliže nego što se nadao – video
traku naopako okrenute kape na šoferovom čelu. Pustio je jarbol. Vozač
je počeo mahnito da odmahuje glavom. Sklonio je ruku s volana, da bi
mu dao znak da stane. Shvatio je da je namagarčen. Trik je bio
jednostavan, kao dečak koji beži provlačeći se ispod ograde, i jednako
delotvoran.
Za volanom nije bio nerazboriti heroj, već gospođa Sigsbi.
„Saburban” se ponovo zaustavio i krenuo u rikverc. „Žao mi je,
Džulija, nema ti pomoći”, rekao je i podigao ruku.
Počela je pucnjava s administrativne zgrade i iz drveća. Gledis
Hikson je, u zadnjem delu Prednje polovine, sklonila poklopce s dve
velike kante izbeljivača, postavljene ispod GYR jedinice, koja je
obezbeđivala grejanje i hlađenje Zadnje polovine i tunela. Zadržala je
vazduh i ispraznila boce sredstva za čišćenje sanitarija u kante
izbeljivača. Brzo ih je promešala drškom zogera i poklopila kofe i
jedinicu platnom. Potrčala je iz Istočnog krila Prednje polovine. Oči su
je pekle. Shvatila je da se krov pomera pod njenim nogama, dok je
trčala preko njega.
 22

„Ne, Trevore, ne!”, vrisnula gospođa Sigsbi. Mahala je glavom napred-

nazad. S mesta iza nje, Tim je video kako podiže ruku i kako je pritiska
na šoferku. Drugom rukom poterala je „saburban” u rikverc.
Jedva da se pokrenuo kad je počela pucnjava. Nešto hitaca dopiralo
je iz šume s desne strane, a nešto spreda i – Tim je bio prilično siguran
– odozgo. Rupe su se pojavile na šoferki. Staklo je pobelelo. Ugnulo se
ka unutra. Gospođa Sigsbi postala je lutka. Trzala se, skakala i
prigušeno stenjala, dok su je meci pogađali.
„Ostani dole, Luk!”, vikao je Tim kad je dečak počeo da se vrpolji
ispod njega. „Ostani dole!”
Meci su probijali zadnje prozore „saburbana”. Krhotine stakla
padale su po Timovim leđima. Krv je tekla zadnjim delom vozačkog
sedišta. Tim je, uprkos upornom zujanju koje kao da je dopiralo
odasvuda, čuo kako zrna prolaze tik iznad njega. I svako je preteći
zujalo.
Čuo je zvuk metala koji probija metal. Hauba „saburbana” se
podigla. Uhvatio je sebe kako razmišlja o poslednjoj sceni gangsterskog
filma, o Boni Parker i Klajdu Barouu koji izvode ples smrti, dok se meci
zabijaju u njihov auto i njih. Lukov plan, ma kakav bio, katastrofalno je
omanuo. Gospođa Sigsbi bila je mrtva; video je kako njena krv natapa
ostatke šoferke. Oni su bili sledeći.
Zatim je čuo vrisku ispred sebe i povike s desne strane. Još dva
metka probila su desnu stranu „saburbana”. Jedan je okrznuo kragnu
Timove košulje. Bili su poslednji. Čuo je silni, mučni urlik.
„Pusti me da se dignem!” stenjao je Luk. „Ne mogu da dišem!”
Tim se sklonio s dečaka i provirio između prednjih sedišta. Znao je
damu svakog trenutka mogu razneti glavu, ali je morao da osmotri
situaciju. Luk se podigao pored njega. Tim je hteo da mu kaže da legne,
ali su mu reči zamrle u grlu.
Ovo ne može biti stvarnost, pomislio je, Ne može.
Ali bilo je.
 23

Ejveri i ostali stajali su u krugu oko velikog telefona. Bilo je teško videti
ih zbog sjajnih i prelepih Stazi svetala.
Prskalica, pomislio je Ejveri. Sad mi pravimo prskalicu.
Tri metra visoka prskalica obrazovala se od svetala. Prštala je u
svim pravcima. Isprva se ljuljala napred-nazad. Grupni um preuzeo je
čvršću kontrolu. Zanjihala se iznad džinovske telefonske slušalice,
oborila ju je s džinovskog aparata. Slušalica u obliku tega ležala je
postrance. Iz nje su se širili glasovi na različitim jezicima. I svi su
postavljali ista pitanja: Halo, čujete li me? Halo, jeste li tamo?
DA, jednoglasno su odgovorila deca iz Instituta. DA, ČUJEMO VAS!
UČINITE TO ODMAH!
Krug dece u španskom Nacionalnom parku Sijera Nevada ih je čuo.
Čuo ih je krug bosanske dece, zatočene u Dinarskim Alpima. Čuo ih je
krug holandske dece na Pampusu, ostrvu koje čuva ulaz u
amsterdamsku luku. Krug nemačke dece čuo ih je u planinskoj tvrđavi
u Bavarskoj. U Pjetrapertozi, Italija.
U Namvonu, Južna Koreja.
Deset kilometara pored sibirskog napuštenog grada Čerski.
Čuli su, odgovorili su, sjedinili su se.

24

Kališa i ostali stigli su do zaključanih vrata između tunela i Prednje

polovine. Sad su jasno čuli pucnjavu, zato što je zujanje naglo prestalo,
kao da je negde izvučen kabl iz utičnice.
O, još je tu, pomislila je Kališa. Samo više nije namenjeno nama.
Zidovi su zastenjali. To je bio gotovo ljudski zvuk. Čelična vrata
između tunela i F-nivoa Prednje polovine eksplodirala su i zdrobila
Rozalindu Doson. Ubila su je u trenu. Vrata su pala posle lifta,
izvitoperena na mestima gde su bile moćne šarke. Žičana mreža koja je
štitila fluorescentne svetiljke cepala se bacajući luđačke podvodne
senke.
Stenjanje je jačalo. Dolazilo je odasvud, kao da je zgrada pokušavala
da rasturi samu sebe. Tim je u „saburbanu” pomislio na Boni i Klajd, a
Kališa na Poovu priču o kući Ašerovih.
Hajde, odaslala je misao ostalima: Požurite!
Protrčali su pored iskidanih vrata, ispod kojih je ležala žena, u sve
većoj barici krvi.
Džordž: Šta je s liftom? On je iza nas!
Niki: Jesi li lud? Ne znam šta se dešava, ali ne ulazim ni u kakav
prokleti lift.
Helen: Je li ovo zemljotres?
„Nije”, rekla je Kališa.
To je umotres. Ne znam kako...
Helen: Nešto nije u redu s vazduhom.
Niki je rekao: „Mislim da je to neki otrov.” Zlikovci nikad ne odustaju.
Kališa je otvorila vrata s natpisom STEPENICE. Počeli su da se
penju. Svi su kašljali. Stepenice su se zaljuljale ispod njihovih nogu,
između D i C nivoa. Pukotine su izbrazdale zidove. Fluorescentne
svetiljke su se isključile. Pojavila su se svetla za slučaj opasnosti. Bacala
su slab, žućkasti sjaj. Kališa je stala, presavila se u struku i povraćala
nasuvo. Nastavila je da se penje.
Džordž: Šta će biti s Ejverijem i ostalom decom koja su još dole?
Pogušiće se!
Niki: A šta je s Lukom? Je li on ovde? Je li još živ?
Kališa nije znala ništa izuzev da moraju da izađu, pre nego što se
uguše. Ili pre nego što budu smrvljeni, ako se Institut uruši.
Titanski drhtaj prošao je kroz zgradu. Stepenice su se nakrenule
nadesno. Pomislila je u kakvoj bi situaciji bili da su krenuli liftom i
suzbila tu pomisao.
B-nivo. Kališa je dahtala, boreći se za vazduh, ali je on ovde bio
bolji. Mogla je da malo brže potrči. Bilo joj je drago što se nije navukla
na cigarete iz aparata. Stenjanje u zidovima preraslo je u tihi vrisak.
Čula je kako se metal lomi i pretpostavila da su to zvuci raspadanja cevi
i električnih vodova.
Sve se raspada. Setila se videa na Jutjubu koji je jednom videla,
grozote od koje nije mogla da odvoji pogled: zubara koji je kleštima
vadio nečiji zub. Zub se mrdao, dok je krv prštala okolo. Pokušavao je
da ostane u desnima, ali se konačno oslobodio, s korenjem koje je
visilo. Ovo je ličilo na to.
 Stigla je do vrata u nivou prizemlja. Bila su savijena, nestvarna,
pijana. Gurnula ih je, ali ona nisu htela da se otvore. Niki joj se
pridružio. Zajedno su uprli. Nije vredelo. Pod se podigao. Zatim se, uz
tresak, spustio. Komad tavanice je otpao, tresnuo na stepenice i
kliznuo. Raspadao se usput.
„Zdrobiće nas ako ne izađemo!”, povikala je Kališa.
Niki: Džordžu. Helen.
Pružio je ruke. Stepenište je bilo usko, ali su njih petoro nekako
uspeli da se naguraju ispred vrata, rame uz rame. Džordžova kosa bila
je u Kališinim očima, a Helenin dah, koji je zaudarao na strah, na
njenom licu. Uhvatili su se za ruke. Tačke su se pojavile, a vrata uz
škripu otvorila, ponevši deo rama sa sobom. Iza njih je bio hodnik,
pijano nakrivljen u stranu. Kališa je prošla kroz izvitoperena vrata.
Izletela je kao čep iz boce šampanjca. Pala je na kolena i posekla šaku
na krhotinu fluorescentne cevi. Na jednom zidu još je nakrivo visio
poster troje dece koja trče preko polja, onaj na kom je pisalo da je to još
samo jedan dan u raju.
Zateturala se i osmotrila okolinu. Videla je i da ostali rade to isto.
Zajedno su potrčali ka salonu, pored soba u kojima ukradena deca više
neće živeti. Vrata ovih soba otvarala su se i zatvarala, što je ličilo na
luđački aplauz. Nekoliko aparata za grickalice je palo, prosuvši
sadržinu. Iz razbijenih boca širila se sladunjava aroma alkohola. Vrata
igrališta bila su izvitoperena i zatvorena, ali se staklo razbilo. Letnji
povetarac donosio je svež vazduh. Kališa je stigla do vrata i zastala u
mestu. Na trenutak je zaboravila na zgradu koja se cepala i urušavala
oko njih.
Njena prva pomisao bila je da su i ostali izašli napolje, kroz druga
vrata tunela, zato što su bili tamo: Ejveri, Ajris, Hal, Len, Džimi, Dona i
sva deca iz Odeljenja A. Zatim je shvatila da ne vidi njih, već projekcije.
Avatare. Opkolili su ogromni telefon. Trebalo je da smrvi trambulinu i
mrežu za badminton, ali su one još bile tamo. Videla je i ogradu od žice,
ne iza velikog telefona već kroz njega.
Deca i telefon su nestali. Shvatila je da se pod ponovo diže i da se
ovog puta neće vratiti. Videla je procep između salona i ivice igrališta,
koji se polako širio. Imao je dvadesetak centimetara, ali je rastao.
Morala je da poskoči, da bi izašla napolje, kao s druge stepenice na
stepeništu.
„Požurite!”, povikala je ostalima. „Požurite! Dok još možete!”
 25

Stakhaus je čuo vrisku s krova administrativne zgrade. Pucnjava iz tog

pravca je prestala. Okrenuo se i ugledao nešto što isprva nije mogao da
pojmi. Prednja polovina se dizala. Prilika se ljuljala na krovu. Njena
silueta ocrtavala se na mesecu, raširenih ruku, u naporu da održi
ravnotežu. To je morala biti Gledis.
Ovo se ne događa, pomislio je.
Ali jeste. Prednja polovina podigla se još više. Krčkala je i pucala,
dok se rastavljala od tla. Zaklonila je mesec i propala, kao nos
ogromnog i nezgrapnog helikoptera. Gledis je letela. Stakhaus je čuo
njen krik dok je nestajala u senkama. Zik i doktorka Ričardson pobacali
su puške na administrativnoj zgradi. Šćućurili su se uza zidić, zureći u
zgradu koja se polako uspinjala na nebo, prosipajući staklo i krhotine
blokova. Povukla je najveći deo žice oko igrališta sa sobom. Voda iz
iskidanih cevi je navirala.
Aparat za prodaju cigareta ispao je kroz slomljena vrata salona
zapadnog krila. Tresnuo je na igralište. Smrvio bi Džordža Ajlsa, koji je
zevao u podnožju Prednje polovine dok se dizala ka nebu, da ga Niki u
poslednjem trenutku nije cimnuo ka sebi.
Kuvar Dag i poslužitelj Čed izašli su između drveća, savijenog vrata
i otvorenih usta. Puške su im visile u rukama. Verovatno su
pretpostavili da su svi u mecima izrešetanom „saburbanu” mrtvi; još
verovatnije bilo je da su zaboravili na njega, obuzeti čuđenjem.
Donji deo Prednje polovine bio je iznad administrativne zgrade.
Kretao se s dostojanstvenom, veličanstvenom otmenošću
osamnaestovekovnog bojnog broda Kraljevske mornarice, koji jedri na
povetarcu. Izolacija i žice, među kojima je bilo i onih koje su još
varničile, visile su kao prerezane pupčane vrpce. Duga cev grebala je po
ventilacionim uređajima. Zik Grk i doktorka Felisija Ričardson videli su
da dolazi. Potrčali su ka vratima na krovu. Zik je stigao do njih;
doktorka Ričardson nije. Pokrila je glavu rukama da bi se zaštitila. To je
bio instinktivan i uzaludan gest.
Tada se tunel – oslabljen dugogodišnjim zanemarivanjem i
kataklizmičkom levitacijom Prednje polovine – obrušio. Zdrobio je
decu koja su već umirala od trovanja gasom i mentalnog
preopterećenja. Održali su krug do samog kraja. Ejveriju Diksonu se,
dok se krov obrušavao, javila poslednja misao, jasna i spokojna: Drago
mi je što sam imao prijatelje.

26

Tim se nije sećao izlaska iz „saburbana”. Bio je u potpunosti

zaokupiran pokušajima da probavi ono što je video: golema zgrada
lebdela je u vazduhu, iznad manjeg zdanja. Video je kako prilika na
krovu manje zgrade podiže ruke iznad glave. Potmuli zvuk se oglasio,
odnekud iza ove neverovatne iluzije u stilu Dejvida Koperfilda. Veliki
oblak prašine vinuo se uvis... i lebdeća zgrada pala je kao stena.
Zemlja je zadrhtala od ogromnog treska. Tim se zateturao. Manja
zgrada – administrativna, pretpostavljao je Tim – ni na koji način nije
mogla da prihvati težinu one veće. Eksplodirala je, odašiljući drvo,
beton i staklo u svim pravcima. Još prašine poletelo je uvis, dovoljno da
zakloni mesec. Alarm školskog autobusa (ko bi rekao da ih imaju?)
počeo je da prodorno zavija u noći. Osoba na krovu bila je mrtva, i svi
koji su se zatekli unutra sad su bili samo krvava kaša.
„Time!” Luk ga je uhvatio za ruku. „Time!” Pokazao je na dvojicu
ljudi koji su izašli između drveća. Jedan je još zurio na ruševine, ali je
drugi podizao veliki pištolj. Činio je to veoma polako, kao u snu.
Tim je mnogo brže podigao pištolj. „Ne čini to. Spusti ga.”
Ošamućeni ljudi su ga pogledali. Zatim su ga poslušali.
„Sad priđite jarbolu.”
„Je li gotovo?”, pitao je jedan od njih. „Molim vas, recite mi da je
gotovo.”
„Mislim da jeste”, rekao je Luk. „Radite ono što vam moj prijatelj
kaže.”
Probijali su se kroz uskovitlanu prašinu ka jarbolu i autobusu. Luk
je uzeo njihove pištolje. Hteo je da ih ubaci u „saburban”, kad je shvatio
da neće voziti taj mecima izrešetani i krvlju poprskani kombi. Zadržao
je automatski pištolj. Drugi je bacio u šumu.

27
Stakhaus je posmatrao Čeda i kuvara Daga, koji su koračali ka njemu.
Zatim se okrenuo ka ruševinama svog života.
Ali ko je mogao znati? Pomislio je. Ko je mogao znati da su imali
pristup energiji dovoljnoj da podignu zgradu u vazduh? To nije znala
gospođa Sigsbi, Evans, Hekl i Džekl, pa ni Donki Kong – gde god da je
noćas bio – a pogotovo ne on. Mislili smo da radimo s visokom
voltažom, iako smo crpli beznačajnu količinu energije. Ispali smo
budale.
Neko ga je kucnuo po ramenu. Okrenuo se i ugledao nerazboritog
heroja. Imao je široka ramena (što se i očekuje od autentičnog heroja),
ali je nosio naočari, što je predstavljalo odstupanje od stereotipa.
Naravno, ne bi valjalo smetnuti s uma Klarka Kenta, pomislio je.
„Jesi li naoružan?”, pitao je čovek po imenu Tim.
Stakhaus je odmahnuo glavom i načinio slabašan gest jednom
rukom. „Oni su bili zaduženi za taj deo posla.”
„Jeste li vas trojica poslednji?”
„Ne znam.” Stakhaus nikad nije bio ovoliko umoran. Pretpostavio je
da je to posledica šoka i zgrade koja se podigla u noćno nebo, zakrilivši
mesec. „Možda su neki ljudi u Zadnjoj polovini još živi. I tamošnji
doktori, Halas i Džejmsova. Što se dece u Prednjoj polovini tiče... nije
mi jasno kako je iko mogao preživeti tako nešto.” Pokazao je ka
ruševinama rukom koja kao da je bila od olova.
„Šta je s drugom decom?”, pitao je Tim. „Šta je s njima? Zar nisu bila
u drugoj zgradi?”
„Bila su u tunelu”, rekao je Luk. „On je pokušao da ih potruje gasom,
ali se tunel pre toga obrušio. Pao je kad se Prednja polovina podigla.”
Stakhaus je hteo da porekne ovu tvrdnju, ali kakvog bi mu to dobra
donelo kad je Elis mogao da mu čita misli? Sem toga, bio je tako
umoran. Istrošen do kraja.
„Jesu li i tvoji prijatelji bili u njemu?”, pitao je Tim.
Luk je otvorio usta da kaže da nije siguran, ali da se to verovatno
dogodilo, kad mu se glava trgla, kao da je pozvan. Ako jeste, poziv je
dolazio iz njegove glave, pošto je Tim čuo glas tek nekoliko sekundi
kasnije.
„Luk!”
Devojčica je trčala po travnjaku, izbegavajući krš, koji je
eksplodirao ka spolja, u nekoj vrsti venca. Pratila su je dva dečaka i još
jedna devojčica.
 „Luki!”
Luk je potrčao u susret devojčici. Zagrlio ju je. I ostalo troje im se
pridružilo. Tim je ponovo čuo zujanje dok su se grlili, ali znatno tiše.
Nešto krša se pomaklo, drvo i kamenje diglo se u vazduh i palo. I da li je
čuo šapat njihovih izmešanih glasova u glavi? Možda mu se učinilo, ali...
„Još imaju energije”, rekao je Stakhaus. Govorio je
nezainteresovanim tonom. „Čuo sam ih. I ti si. Čuvaj se. Deluje
kumulativno. Napravio je Hekla i Džekla od Halasa i Džejmsove.”
Kratko se nasmejao. „Sad su samo par svraka iz crtaća, sa skupo
plaćenim medicinskim diplomama.”
Tom nije obraćao pažnju na njegove reči. Pustio je decu da se
raduju ponovnom susretu – ko je na čitavom svetu to više zaslužio od
njih? Držao je na oku trojicu odraslih, preživelih pripadnika Instituta,
iako nisu delovali kao ljudi koji će praviti probleme.
„Šta ću s vama, zlikovci?”, pitao je Tim. Više je glasno razmišljao,
nego što se njima obraćao.
„Molim vas, nemojte da nas ubijete”, rekao je Dag. Pokazao je na
grupni zagrljaj, koji nije prestajao. „Hranio sam tu mladež. Održavao
sam ih u životu.”
„Ne pokušavaj da opravdaš ono što ste ovde radili, ako želiš da
ostaneš živ”, rekao je Tim. „Najpametnije će ti biti da držiš usta
zatvorena.” Upravio je pažnju ka Stakhausu. „Izgleda da nam autobus
neće biti potreban, pošto ste ubili najveći broj dece...”
„Mi nismo...”
„Jesi li gluv? Rekao sam da ćutiš.”
Stakhaus je posmatrao izraz na Timovom licu. Nije ličio na
heroizam, nerazboriti ili neki drugi, već na spremnost na ubistvo.
Ućutao se.
„Moramo da se odvezemo odavde”, rekao je Tim, „i zaista ne želim
da marširam s tvojim ratnicima kroz šumu do sela o kom je Luk
govorio. Ovo je bio dug, zamoran dan. Imate li neki predlog?”
Stakhaus kao da ga nije čuo. Posmatrao je ostatke Prednje polovine
i zdrobljene administrativne zgrade. „Sve ovo...”, čudio se. „Sve ovo
zbog jednog odbeglog dečaka.”
Tim ga je šutnuo u članak. „Vodi računa o onom što ti pričam,
seronjo. Kako da odvedem ovu decu odavde?”
Stakhaus nije odgovorio, baš kao ni čovek koji je tvrdio da je hranio
decu. Onaj treći, tip koji je ličio na bolničara u tunici, progovorio je:
„Hoćete li me pustiti ako vam kažem šta da radite?”
 „Kako se zoveš?”
„Čed, gospodine. Čed Grinli.”
„Pa, Čede, to zavisi od kvaliteta tvoje informacije.”

28

Poslednji preživeli iz Instituta grlili su se, grlili i grlili. Luk je mislio da

bi mogao doveka da ih grli, i da prima njihove zagrljaje, zato što nije
očekivao da će ih ikada videti. Sve što im je bilo potrebno u tom
trenutku bilo je unutar kruga koji su obrazovali zagrljajima na kršem
pokrivenom travnjaku. Nije im trebalo ništa izuzev društva prijatelja.
Čitav svet, sa svim svojim problemima mogao je da se jebe.
Ejveri?
Kališa: Nema ga. Ni njega ni ostalih. Izginuli su kad se tunel obrušio
na njih.
Niki: Ovako je bolje, Luk. Ne bi bio isti. Ne bi bio svoj. Ono stoje uradio,
ono što su oni uradili... to ga je oštetilo, baš kao i druge.
Šta je s decom u Prednjoj polovini? Je li ijedno od njih još živo? Ako
jeste, moramo da...
Kališ je odgovorila. Odmahnula je glavom. Nije slala reči, već slike:
pokojnog Harija Krosa iz Selme, Alabama. Dečaka koji je umro u
kafeteriji.
Luk je uhvatio Ša za ruke. Svi oni? Hoćeš li da kažeš da su svi oni umrli
od napada, čak i pre nego što se zgrada obrušila?
Pokazao je na ostatke Prednje polovine.
„Mislim da se to desilo kad se podigla”, rekao je Niki. Kad je Ejveri
odgovorio na veliki telefon.” Dodao je, kad mu je postalo jasno da ga
Luk nije u potpunosti razumeo: Kad su se druga deca uključila.
„Daleka deca”, dodao je Džordž. „Iz drugih Instituta. Deca iz Prednje
polovine bila su samo previše... ne znam pravu reč.”
„Previše ranjiva”, rekao je Luk. „Na to si mislio. Bila su ranjiva. To je
ličilo na jednu od prokletih starih injekcija, zar ne? Na jednu od loših.”
Klimnuli su.
Helen je prošaptala: „Kladim se da su umrla gledajući tačke. Koliko
je to grozno?”
Lukov odgovor bio je detinjasto poricanje, kome se odrasli cinično
smeju i koje samo deca mogu u potpunosti razumeti: To nije pošteno!
Nije pošteno!
Nije, složili su se. Nije pošteno.
Razdvojili su se. Luk ih je pogledao jednog po jednog, na prašnjavoj
mesečini: Helen, Džordža, Nikija... i Kališu. Setio se kako ju je upoznao,
dok se pretvarala da puši slatku cigaretu.
Džordž: Što ćemo sad, Luki?
„Tim će znati”, rekao je Luk. Nadao se da je to istina.

29

Čed ih je predvodio dok su obilazili uništene zgrade. Stakhaus i kuvar

Dag vukli su se za njim, oborene glave. Tim ih je sledio, s pištoljem u
ruci. Luk i njegovi prijatelji hodali su za Timom. Cvrčci su ćutali dok je
trajalo uništenje. Počeli su da se oglašavaju.
Čed je zastao na rubu komada asfalta na kom je bilo parkirano pet-
šest vozila i tri-četiri kamioneta. Među njima je bila „tojota” srednje
veličine, s natpisom MEJN PEJPER INDASTRIS, sa strane. Pokazao je na
nju. „Šta kažete na ovu, gospodine? Da li će vam odgovarati?”
Tim je mislio da hoće, makar ispočetka. „Šta je s ključevima?”
„Svi koriste ova vozila za održavanje. Uvek su ispod vizira.”
„Luk”, rekao je Tim, „hoćeš li da proveriš to?”
Luk je krenuo ka vozilu. Ostali su pošli za njim, kao da ne mogu da
podnesu razdvojenost, makar i za jedan minut. Otvorio je vrata na
vozačkoj strani i spustio vizir. Nešto mu je palo u ruku. Podigao je
ključeve.
„Dobro je”, rekao je Tim. „Sad otvori prtljažnik. Ispraznite ga. Izbaci
sve što pronađeš u njemu.”
Krupni dečak zvani Nik i manji Džordž prihvatili su se tog zadatka.
Izbacili su grabulje, motike, kutiju za alat i nekoliko kesa đubriva.
Stakhaus je seo na travu i položio glavu na kolena kad su to uradili. Taj
gest rečito je svedočio o porazu, ali ga Tim nije žalio. Kucnuo ga je po
ramenu.
„Idemo.”
Stakhaus nije podigao glavu. „Kuda? Mislim da je klinac pomenuo
Diznilend.” Nasmejao se, bez trunke veselja.
 „To te se ne tiče. Ali bih voleo da znam. Gde ćeš ti da odeš?”
Stakhaus nije odgovorio.

30

U zadnjem delu kamioneta nije bilo sedišta. Deca su stoga na smenu

sedela napred, počevši od Kališe. Luk se šćućurio na metalnom podu
između nje i Tima. Niki, Džordž i Helen zbili su se kod zadnjih vrata.
Gledali su kroz dva mala prašnjava prozora na svet za koji su mislili da
ga više neće videti.
Luk: Zašto plačeš, Kališa?
Saopštila mu je, a zatim glasno, da bi je i Tim čuo. „Zato što je sve
tako lepo. Čak i u mraku, sve je tako lepo. Volela bih da je Ejveri s nama
i da može to da vidi.”

31

Zora je bila samo glasina na istočnom horizontu kad je Tim skrenuo ka

jugu na Auto-putu 77. Onaj koji se zove Niki zauzeo je Kališino mesto
na prednjem sedištu. Luk je otišao u zadnji deo, s njom. Sve četvoro bili
su zajedno kao štenci. Čvrsto su spavali. I Nik je spavao. Udario bi
glavom o staklo, kad god bi vozilo naišlo na džombu... a bilo ih je
mnogo.
Tim je pogledao mobilni telefon kad su se približili znaku koji je
saopštavao da je Minoket osamdeset kilometara daleko. Video je da
ima dve crte i devet procenata baterije. Pozvao je Vendi, koja je
odgovorila posle prvog zvona. Htela je da zna da li je dobro. Rekao je da
jeste. Pitala je za Luka.
„I on je dobro. Spava. Imam još četvoro dece. Bilo je i drugih – ne
znam koliko, priličan broj – ali su mrtva.”
„Mrtva? Bože, Time, šta se desilo?”
„Ne mogu sad da ti kažem. Ispričaću ti kad budem mogao. Možda
ćeš mi poverovati. Ostalo mi je tridesetak dolara u novčaniku, a ne
smem da koristim kreditne kartice. Za nama je ostala paklena zbrka.
Ne želim da ostavim nikakav trag za sobom. Takođe sam đavolski
umoran. Još imam pola rezervoara, što je dobro, ali sam na ivici snaga.”
„Šta... ti... imaš li...”
„Vendi, gubim te. Zvaću te ponovo. Nadam se da me čuješ. Volim
te.”
Nije znao da li je čula njegove poslednje reči, ili da li ih je razumela,
ako jeste. Prvi put joj je saopštio svoja osećanja. Isključio je telefon.
Spustio ga je na konzolu, zajedno s pištoljem Taga Faradeja. Izgledalo
mu je da su se svi događaji u Dupreu davno desili, nekoj drugoj osobi.
Najvažnija su bila ova deca, i ono što će uraditi s njima.
Kao i oni koji bi mogli poći za njima.
„Hej, Time.”
Pogledao je Nikija. „Mislio sam da spavaš.”
„Ne, samo razmišljam. Mogu li nešto da ti kažem?”
„Naravno. Pričaj mi sve što ti padne na pamet. Ne daj mi da
zaspim.”
„Samo sam hteo da ti zahvalim. Neću reći da si povratio moju veru
u ljudsku prirodu, ali to što si došao s Lukijem... za tako nešto treba
imati muda.”
„Slušaj, sinko, da li mi čitaš misli?”
Nik je odmahnuo glavom. „Ne mogu to sada. Mislim da ne bih
mogao da pomerim ni omot bombona na podu, a to je bio moj fah. Kad
bih se povezao s njima...” Nagnuo je glavu ka usnuloj deci u zadnjem
delu vozila. „Bilo bi drugačije. Makar neko vreme.”
„Misliš li da ćeš se vratiti? Da ćeš otići tamo gde si nekad živeo?”
„Ne znam. To mi ne znači mnogo. Nikad nije. Ložio sam se na fudbal
i ulični hokej.” Posmatrao je Tima. „Čoveče, ti nemaš kese ispod očiju,
već kofere.”
„Malo sna dobro bi mi došlo”, priznao je Tim. Da, dvanaestak sati.
Setio se propalog motela Norberta Holistera u kom televizor nije radio,
a bubašvabe nisu dodatno naplaćivane. „Pretpostavljam da neki moteli
ne bi pravili problem kad bi plaćali gotovinom, ali se bojim da je ona
problem.”
Niki se osmehnuo. Tim je video dobrog mladog čoveka koji će
postati – ako bog bude dobar – za nekoliko godina. „Mislim da bismo ti
moji prijatelji i ja mogli pomoći s gotovinom. Nisam sasvim siguran, ali
da, verovatno. Imaš li dovoljno goriva da stigneš do sledećeg grada?”
„Imam.”
 „Zaustavi se u njemu”, rekao je Niki i naslonio glavom na prozorsko
staklo.

32

Blagajnica Sandra Robišo pozvala je menadžera banke, uoči otvaranja

milinoketskog ogranka Siman trasta, u devet ujutru.
„Imamo problem”, rekla je. „Pogledajte ovo.”
Posmatrala je video-snimak s bankomata. Brajan Sterns seo je
pored nje. Kamera automata beležila je transakcije. U malom gradu
Milinoketu u severnom Mejnu, noću se obično nije ništa dešavalo. Prve
mušterije prilazile su bankomatu oko šest sati. Na ekranu je pisalo da
je 5.18 ujutru. Pet ljudi je pred Sternovim očima prišlo aparatu. Četvoro
je imalo majice navučene preko usta i nosa. Podsećale su na banditske
marame u starinskim vesternima. Peti je imao bejzbol kapu navučenu
preko očiju. Sterns je pročitao natpis MEJN PEJPER INDASTRIS.
„Ovi liče na decu!”
Sandra je klimnula. „Izuzev ako nisu patuljci, što je malo verovatno.
Gledajte ovo, gospodine Sternse.”
Deca su se uhvatila za ruke i obrazovala krug. Smetnje su iskrivile
sliku. Novac je počeo da izlazi iz otvora na bankomatu, kao iz mašine u
kazinu koja isplaćuje dobitak.
„Šta, kog đavola?”
Sandra je odmahnula glavom. „Ne znam šta kog đavola, ali su uzeli
više od dve hiljade dolara iz mašine koja je programirana da nikom ne
da više od osam stotina. Pretpostavljam da bi trebalo da zovemo nekog
zbog toga, ali ne znam koga.”
Sterns nije odgovorio. Samo je gledao, fascinirano, kako mali
banditi – ličili su na petake – kupe pare.
Pokupili su ih i otišli.
 ČOVEK ŠUŠKETAVOG GLASA

Tim Džejmison se neka tri meseca kasnije, jednog prohladnog

oktobarskog jutra, šetao prilaznim putem onog što se zvalo Katoba Hil
farma. Išao je ka Državnom putu Južne Karoline 12-A. Šetnja je
potrajala, pošto je prilazni put bio dug gotovo osamsto metara. Da je
bio malo duži, šalio se s Vendi, mogli su ga nazvati Državni put Južne
Karoline 12-B. Nosio je isprane farmerke, prljave radne cipele i veliku
majicu, koja mu je sezala do butina. Bila je Lukov poklon, naručen
preko interneta. S prednje strane bila je reč ispisana zlatnim slovima
AVESTER. Nikad nije upoznao Ejverija Diksona, ali je voleo da nosi tu
majicu. Lice mu je bilo osunčano. Katoba već deset godina nije bila
prava farma, ali je iza ambara bila bašta od pola hektara. Oktobar je bio
vreme žetve.
Stigao je do poštanskog sandučeta. Otvorio ga je i počeo da vadi
uobičajeno đubre (izgleda da u današnje vreme niko ne dobija pravu
poštu). U jednom trenutku ukočio se u mestu. Stomak, kome u šetnji
ništa nije falilo, zgrčio se. Prilazio mu je automobil. Usporavao je. To je
bio obični „ševi malibu”, zamrljan crvenkastom prašinom i s
uobičajenom gomilom buba na rešetki hladnjaka. Nije bio komšija,
znao je sva njihova kola, ali je mogao biti trgovački putnik, ili izgubljeni
putnik namernik, u potrazi za uputstvima. Samo što nije bio. Tim nije
znao ko je čovek iza upravljača, ali je znao da ga je on, Tim, čekao.
Napokon je stigao.
Zatvorio je poštansko sanduče i zabacio ruku iza leđa, kao da
namešta kaiš, koji je bio na mestu, baš kao i pištolj, „glok” koji je nekad
pripadao crvenokosom šerifovom zameniku Tagartu Faradeju.
Putnik namernik je isključio motor i izašao. Nosio je mnogo novije
farmerke od Timovih – na njima je još bilo tragova ležanja na polici u
radnji – i belu košulju, zakopčanu do grla. Imao je privlačno i
neupečatljivo lice. Takva kontradikcija možda bi izgledala nemoguće
dok ne sretnete tipa poput njega. Imao je plave oči i nordijskoplavu,
skoro sedu kosu. Izgledao je onako kako ga je zamišljala pokojna
Džulija Sigsbi. Poželeo je dobro jutro Timu, koji mu je uzvratio pozdrav,
s rukom na leđima.
„Vi ste Tim Džejmison.” Pružio je ruku.
Tim ju je pogledao, ali je nije prodrmao. „Jesam. A ko ste vi?”
Plavušan se osmehnuo. „Recimo da sam Vilijam Smit. Tako piše na
mojoj vozačkoj dozvoli.” Smit je bilo dobro, kao i vozačka, ali je dozvola
zvučala indikativno. Šušketao je, ali jedva primetno. „Zovite me Bil.”
„Šta mogu da učinim za vas, gospodine Smite?”
Čovek koji se predstavio kao Bil Smit – imenom jednako
neupadljivim kao njegovo vozilo – namrštio se na jutarnjem suncu.
Blago se smešio, kao da razmatra nekoliko odreda prijatnih odgovora
na ovo pitanje. Ponovo je upro pogled u Tima. Osmeh je još bio na
njegovim usnama, ali mu se oči nisu smejale.
„Mogli bismo da nastavimo s okolišanjem, ali sam siguran da vas
čeka zahtevan dan, pa ću nastojati da potrošim što manje vašeg
vremena. Znajte da nisam došao da bih vam pravio bilo kakve nevolje,
stoga biste mogli da pustite pištolj, ako vam stoji za pojasom iza leđa.
Mislim da ćemo se složiti oko konstatacije da je u ovom kraju sveta bilo
dovoljno pucnjave za godinu dana.”
Tim je hteo da pita kako ga je gospodin Smit pronašao, ali čemu to?
Nije bilo preterano teško, farma Katoba pripadala je Hariju i Riti
Galikson, koji sad žive u Floridi. Njihova ćerka je poslednje tri godine
vodila računa o njoj. Ko bi to činio bolje od šerifove zamenice?
Pa, bila je zamenica. Još je dobijala platu iz oblasnog budžeta, ali je
bilo teško reći koje su joj nadležnosti. Roni Gibson, odsutna u noći u
kojoj je družina gospođe Sigsbi napala policijsku stanicu, sad je bila
vršilac dužnosti šerifa Okruga Ferli. Niko nije mogao da kaže koliko će
takvo stanje potrajati. Pričalo se o preseljenju policijske stanice u
obližnji Daning. A Vendi nikad nije bila materijal za policajca na terenu.
„Gde je policajka Vendi?”, pitao je Smit. „Pretpostavljam da je kod
kuće?”
„Gde je Stakhaus?” odvratio je Tim. „Sigurno ste od njega čuli za
policajku Vendi, pošto je Sigsbijeva poginula.”
Smit je slegnuo ramenima, gurnuo ruke u zadnje džepove novih
farmerki i osmotrio okoliš. „Čoveče, ovde je baš lepo, zar ne?” Ponovo
je šušketao, ali jedva primetno.
Tim je odustao od raspitivanja za sudbinu direktora obezbeđenja
Instituta. Bilo mu je jasno da taj put ne vodi nikuda. Stakhaus je, sem
toga, bio bajata vest. Možda je bio u Brazilu, Argentini ili Australiji;
možda je mrtav. Nije ga bilo briga gde je. I čovek šušketavog glasa imao
je pravo: nije bilo potrebe za okolišanjem.
„Zamenica Galikson je u Kolambiji, na zatvorenom saslušanju o
pucnjavi koja se ovde letos desila.”
„Pretpostavljam da ima priču koju će komitet usvojiti.”
Tim nije ni pokušao da potvrdi ili opovrgne pretpostavku. „Takođe
će prisustvovati sastancima na kojima će se odlučivati o budućnosti
policijskih snaga u Okrugu Ferli, pošto su zlikovci koje ste poslali ubili
većinu njihovih pripadnika.”
Smit je raširio ruke. „Ni ja ni ljudi s kojima radim nemamo ništa s
tim. Gospođa Sigsbi postupala je isključivo po vlastitom nahođenju.”
Možda je istina, ali i nije, mogao je da kaže Tim. Povlačila je poteze iz
straha od tebe i ljudi s kojima radiš.
„Znam da su Džordž Ajls i Helen Sims otišli”, rekao je gospodin
Smit. „Mladi gospodin Ajls je kod ujaka u Kaliforniji, a gospođica Sims
kod babe i dede u Delaveru.”
Tim nije znao kako čovek šušketavog glasa dolazi do informacija –
Norbert Holister je odavno otišao; njegov motel bio je zatvoren; ispred
njega je stajao znak NA PRODAJU, koji će verovatno dugo ostati na tom
mestu – ali su bile kvalitetne. Tim nije očekivao da će proći neopaženo,
to bi bilo naivno, ali mu se nije dopadao opseg Smitovog znanja o deci.
„To znači da su Nikolas Vilholm i Kališa Benson i dalje ovde. I Luk
Elis, naravno.” Osmeh se ponovo pojavio, ah nešto skromniji.
„Ishodište sve naše bede.”
„Šta želite, gospodine Smite?”
„Zaista, veoma malo toga. Stići ćemo dotle. U međuvremenu,
dopustite da vas pohvalim. Ne samo zbog vaše hrabrosti, tako
očigledne u noći u kojoj ste napali Institut u priličnoj meri samostalno,
već na brizi koju ste vi i policajka Vendi pokazali posle toga. Otposlali
ste ih, zar ne? Prvi je otišao Ajls, mesec dana nakon povratka u Južnu
Karolinu. Simsova je otposlata dve nedelje kasnije. Oboje su imali priču
kako su kidnapovani iz njima nepoznatih razloga, držani u
zatočeništvu na nepoznatoj lokaciji i oslobođeni... takođe iz nepoznatih
razloga. Policajka Vendi i vi uspeh ste da sve to uradite, uprkos velikom
pritisku.”
„Otkud to znate?”
Na čoveka šušketavog glasa došao je red da oćuti, ali to je bilo u
redu. Tim je pretpostavio da je neke informacije dobio iz novina i s
interneta. Povratak kidnapovane dece uvek je bio velika vest. „Kada će
Vilholm i Bensonova otići?”
Tim je odlučio da odgovori, posle kraćeg razmišljanja. „Niki odlazi u
petak, kod ujaka i ujne u Nevadu. Njegov brat je već tamo. Nik nije
naročito srećan zbog toga, ah mu je jasno da ne može da ostane ovde.
Kališa će ostati još nedelju-dve. Ima dvanaest godina stariju sestru u
Hjustonu. Jedva čeka da je ponovo vidi.” Ovo je bila istina i nije. Kališa
je, kao i ostali, patila od posttraumaskog sindroma.
„I njihove priče izdržaće policijsku istragu?”
„Da. Priče su dovoljno jednostavne. I, naravno, sva deca se plaše
onog što bi im se moglo desiti, ako bi rekla istinu.” Tim je nastavio
posle kraće pauze. „Iako sumnjam da bi im iko poverovao.”
„A mladi gospodin Elis? Šta će biti s njim?”
„Luk će ostati sa mnom. Nema bliže porodice, što znači da nema
kuda da ode. Nastavio je da uči. To ga smiruje. Dečak je u žalosti,
gospodine Smite. Žali za roditeljima i prijateljima.” Odmerio je
plavušana tvrdim pogledom. „Mislim da žali za detinjstvom koje ste mu
oduzeli.”
Čekao je da Smit odgovori. To se nije desilo. Nastavio je.
„Produžiće tamo gde je stao ako smislimo razumnu, održivu priču.
Čeka ga upis na Emerson koledži MIT. On je veoma pametan dečak.”
Nije morao da kaže da im je to veoma dobro poznato. „Gospodine
Smite... je li vam to bitno?”
„Ne mnogo”, rekao je Smit. Izvukao je paklicu „amerikan spiritsa” iz
džepa na grudima. „Hoćete li da zapalite?”
Tim je odmahnuo glavom.
„Retko pušim”, rekao je gospodin Smit, „ali idem kog logopeda zbog
šuškanja. Nagradim sebe cigaretom kad uspem da se kontrolišem u
razgovoru, pogotovo kad je ovako dug i intenzivan, kao ovaj naš. Jeste li
primetili da šuškam?”
„Jedva.”
Gospodin Smit je klimnuo. Zapalio je cigaretu, sa zadovoljnim
izrazom lica. Sveži jutarnji vazduh bio je sladak i aromatičan. Taj miris
kao da je bio stvoren za zemlju duvana, što je ona još bila... iako to od
osamdesetih nije važilo za farmu Katoba.
 „Nadam ste da ste sigurni da će ćutati. Ako bilo ko od njih
progovori, posledice će se odraziti na svih pet. Uprkos USB-u koji
navodno posedujete. Nisu svi moji... ljudi... ubeđeni u njegovo
postojanje.”
Tim se osmehnuo, ne pokazujući zube. „Iskušavanje te ideje... ne bi
bilo... mudar potez za... vaše ljude.”
„Razumem šta želite da kažete. Pripovedanje o avanturama u
šumama Mejna bi, uprkos tome, bilo veoma loša ideja. Bilo bi dobro da
to prenesete gospodinu Ajlsu i gospođici Sims, ako ste još u kontaktu s
njima. Ili možda Vilholm, Benson i Elis mogu da kontaktiraju s njima
drugim putem.”
„Govorite li o telepatiji? Ne bih se kladio na to. Vratili su se na ono
što su bili, pre nego što su ih se vaši ljudi dočepali. Isto važi za
telekinezu.” Govorio je Smitu ono što je čuo od dece, iako im nije u
potpunosti verovao. Bio je siguran da se ono grozno zujanje nije
ponovilo. „Kako ste sve to prikrili, Smite? Voleo bih da znam.”
„Nećete saznati”, rekao je plavušan. „Ali reći ću vam da nije samo
ustanova u Mejnu zahtevala našu pažnju. Nijedan od dvadeset instituta
u drugim krajevima sveta nije nastavio da radi. Dva – u zemljama u
kojima se poslušnost usađuje deci gotovo od rođenja – držala su se još
šest nedelja, nakon čega su u oba zabeležena masovna samoubistva.”
Poslednja reč zvučala je neprepoznatljivo zbog šuškanja.
Masovna samoubistva, ili masovna ubistva? Zapitao se Tim, ali nije
nameravao da pokreće tu temu. Hteo je da se što pre reši ovog čoveka.
„Elis nas je – uz vašu upomoć, veoma bitnu pomoć – upropastio. To
nesumnjivo zvuči melodramatično, ali je istina.”
„Mislite li da me je briga?” pitao je Tim. „Ubijali ste decu. Otići ćete
u pakao, ako on postoji.”
„Dok vi, gospodine Džejmisone, nesumnjivo verujete da ćete otići u
raj, ako takvo mesto postoji. Koji bog bi mogao odbiti čoveka koji hita
u pomoć bespomoćnoj deci? Usudiću se da citiram Hrista na krstu, biće
vam oprošteno zato što ne znate šta ste učinili.” Bacio je cigaretu. „Ali
reći ću vam nešto. Zato sam došao, uz odobrenje saradnika. Svet je,
zahvaljujući vama i Elisu, sad na mrtvoj straži.” Ovog puta govorio je
bez šušketanja.
Tim je ćutao. Čekao je.
„Prvi institut, iako se nije tako zvao, ustanovljenje u nacističkoj
Nemačkoj.”
„Zašto me to ne iznenađuje?”, rekao je Tim.
 „Zašto ste toliko skloni osuđivanju? Nacisti su se bavili nuklearnom
fisijom pre Amerikanaca. Stvorili su antibiotike koje i danas koristimo.
Manje-više izumeli su rakete. I neki nemački naučnici provodili su ESP
eksperimente, s Hitlerovom zdušnom podrškom. Otkrili su, gotovo
slučajno, da grupe nadarene dece mogu da učine da izvesni
problematični ljudi – moglo bi se reći, oni koji su prepreka napretku –
prestanu da budu prepreka. Ta deca iskorišćena su do 1944. godine. U
žargonu Instituta reklo bi se da su postali gorkovi. Tada nije bilo
pouzdane, naučne metode za pronalaženje zamena. Test za otkrivanje
latentnih psihičkih sposobnosti stvoren je kasnije. Znate li o kom testu
se radi?”
„BDNF. Neurotrofni moždani faktor. Luk je rekao da je on korišćen.”
„Tako je, on je pametan dečko. Veoma pametan. Svi koji su bili u to
umešani sad žale što ga nisu ostavili na miru. Njegov BDNF nije bio
naročito visok.”
„Pretpostavljam da i Luk žali što niste ostavili na miru njega i
njegove roditelje. Nego, zašto ne kažete ono zbog čega ste došli?”
„U redu. Pre i posle završetka Drugog svetskog rata bilo je
konferencija. Neke su vam poznate, ako se sećate istorije dvadesetog
veka.”
„Znam za Jaltu”, rekao je Tim. „Ruzvelt, Čerčil i Staljin okupili su se
da bi u suštini podelili svet.”
„Da, ta je čuvena, ali je najvažniji susret bio u Rio de Žaneiru. Na
njemu nisu učestvovale vlade... ako ne želite da nazovete grupe koje su
se sastale – i njihove naslednike u narednim godinama – nekom
vrstom vlada u senci. Oni – mi – znah smo za nemačku decu. Potrudili
smo se da nađemo još takvih. Oko 1950. uvideli smo upotrebljivost
BDNF-a. Osnovani su instituti, na izolovanim mestima. Tehnike su
unapređene. Upotrebljavane su preko sedamdeset godina. Po našim
saznanjima, sprečile su nuklearni holokaust više od pet stotina puta.”
„To je smešna tvrdnja”, oštro će Tim. „Neukusna šala.”
„Nije. Daću vam jedan primer. U vreme kad su se deca pobunila u
Institutu u Mejnu – pobuna se proširila kao virus po svim institutima –
radila su na samoubistvu propovednika Pola Vestina. Taj čovek je,
zahvaljujući Luku Elisu, još živ. Za deset godina postaće bliski saradnik
predanog hrišćanina koji će postati američki ministar odbrane. Vestin
će ubediti ministra da je rat neizbežan. Ministar će ubediti
predsednika, što će dovesti do preventivnog nuklearnog napada.
Ispaliće samo jedan projektil, ali on može srušiti sve domine. Taj deo je
van naše moći predviđanja.”
„Ne možete znati tako nešto.”
„Šta mislite, kako biramo naše mete, gospodine Džejmisone? Da li
ih vadimo iz šešira?”
„Pretpostavljam da se služite telepatijom.”
Gospodin Smit je govorio kao strpljivi učitelj glupom đaku. „TK
pomera predmete, a TP čita misli, ali ni jedna ni druga ne mogu da
predvide budućnost.” Ponovo je potegao cigarete. „Jeste li sigurni da
nećete da zapalite?”
Tim je odmahnuo glavom.
Smit je zapalio. „Deca poput Luka Elisa i Kališe Benson su retka, ali
ima drugih, još ređih ljudi. Oni su dragoceniji od najdragocenijih
metala. I šta je najbolje u vezi s njima? Njihovi talenti ne blede s
vremenom i ne uništavaju umove koji ih upotrebljavaju.”
Tim je krajičkom oka zapazio pokret. Okrenuo se. Luk je silazio
prilaznim putem. Eni Ledu stajala je bliže kući s otvorenom
sačmaricom preko ruke. Kališa i Niki bili su levo i desno od nje. Smit
nije video nikog od njih. Upro je pogled u maglovitu daljinu, ka gradiću
Dupreu i blistavim železničkim šinama, koje su prolazile kroz njega.
Eni je provodila najveći deo vremena u Katoba Hilu. Bila je očarana
decom. Izgledalo je da i ona uživaju u njenom društvu. Tim je pokazao
na nju i mahnuo rukom, što je značilo „ostani na položaju”. Klimnula je i
stala. Posmatrala je Smita koji je još uživao u veoma lepom vidiku.
„Recimo da postoji još jedan institut – veoma mali, veoma
specijalan, u kom je sve prvoklasno i najboljeg kvaliteta. Tamo nema
zastarelih kompjutera i zapuštene infrastrukture. Nalazi se na
savršeno bezbednom mestu. Drugi instituti postoje na onom što
nazivamo neprijateljskom teritorijom., ali ne i ovaj. Tamo nema
omamljivača, injekcija, niti kazni. Nema potrebe podvrgavati rezidente
tog instituta iskustvima bliskim smrti u rezervoarima, da bi im se
pomoglo u dosezanju viših nivoa moći.
„Recimo da se nalazi u Švajcarskoj. Možda nije tamo, ali će ta
informacija poslužiti svrsi. Na neutralnom je terenu, zato što veliki broj
nacija vidi svoj interes u glatkom i nesmetanom odvijanju te operacije.
Veliki broj njih. Na tom mestu trenutno boravi šest veoma specijalnih
gostiju. Oni više nisu deca. Njihovi talenti, za razliku od TP i TK u
raznim institutima, ne presahnjuju i ne nestaju u kasnim tinejdžerskim
i ranim dvadesetim godinama. Dvojica su zapravo prilično vremešna.
Njihovi nivoi BDNF-a nemaju veze sa specijalnim talentima. Posebni su
u tom smislu, i samim tim veoma teški za pronalaženje. Neprestano
tragamo za zamenama, ali je ta potraga sad obustavljena, pošto je
obesmišljena.”
„Ko su ti ljudi?”
„Vidovnjaci”, rekao je Luk.
Začuđeni Smit okrenuo se u mestu. „Pa, zdravo, Luk.” Osmehnuo se,
ali i uzmakao za korak. Da li se boji? Tim je pretpostavljao da je to
slučaj. „Vidovnjaci, potpuno ste u pravu.”
„O čemu to govorite, dođavola?”, pitao je Tim.
„O prekogniciji”, rekao je Luk. „O ljudima koji vide budućnost.”
„Šalite se, zar ne?”
„Ne šalim se, baš kao ni on”, rekao je Smit. „Tu šestoricu možete
nazvati SRU linijom – što je staromodna hladnoratovska skraćenica za
Sistem ranog upozorenja. Ili, ako želite da budete savremeniji, oni su
naši dronovi. Lete u budućnost i označavaju mesta na kojima će se
desiti veliki sukobi. Trudimo se da sprečimo samo one najkrupnije.
Svet je preživeo zato što smo mogli da preduzimamo proaktivne mere.
Hiljade dece umrlo je u tom procesu, ah su milijarde dece spasene.” S
osmehom se obratio Luku. „Naravno da ste razumeli – to je
jednostavan proces dedukcije. Čuo sam da ste i matematički čarobnjak.
Siguran sam da shvatate odnos između cene i ostvarene koristi. Možda
vam se ne dopada, ali ga jasno vidite.”
Eni je nastavila put nizbrdo, s dvoje mladih štićenika. Tim ovog
puta nije pokušao da im da znak da se vrate. Bio je previše zaprepašćen
onim što je čuo.
„Mogu da prihvatim telepatiju i telekinezu, ali prekogniciju? To nije
nauka, to je vašarski trik!”
„Uveravam vas da nije”, rekao je Smit. „naši vidovnjaci pronalaze
mete. Uklanjaju ih TK-ovi i TP-ovi, u grupama koje povećavaju njihovu
moć.”
„Prekognicija postoji, Time”, tiho će Luk. „I pre bekstva iz Instituta
znao sam da mora biti tako. I prilično sam siguran da je i Ejveri znao.
Ništa drugo nije imalo smisla. Čitam o tome od svog dolaska ovamo.
Pročitao sam sve što sam mogao da nađem. Statistike su manje-više
nepobitne.”
Kališa i Niki pridružili su se Luku. Radoznalo su posmatrali
plavušana koji se predstavio kao Bil Smit, ali nisu progovarali. Eni je
stajala iza njih. Nosila je serape, iako je dan bio topao. Više nego ikad
ličila je na meksičkog revolveraša. Oči su joj bile sjajne i budne. Deca su
je promenila. Tim nije to pripisivao njihovoj moći; ona je dugoročno
imala suprotno dejstvo. Pripisivao je to druženju, ili možda činjenici da
su je deca prihvatila onakvu kakva je. Bio je srećan zbog toga, bez
obzira na razlog.
„Vidite?” oglasio se Smit. „Vaš gostujući genije potvrdio je moje
reci. Naših šest vidovnjaka – jedno vreme bilo ih je sedam;
sedamdesetih smo spali na četvoro, to je bilo strašno vreme –
neprestano traga za izvesnim pojedincima koje zovemo šarke. Oni su
prelomne tačke na kojima se okreću vrata istrebljenja ljudske vrste.
Šarke nisu agenti, već vektori uništenja. Vestin je dobar primer.
Istražujemo ih kad ih otkrijemo. Prikupljamo podatke o njima,
nadziremo ih, snimamo ih. U jednom trenutku predajemo ih deci
brojnih instituta, koja ih uklanjaju, na ovaj ili onaj način.”
Tim je vrteo glavom. „Ne verujem u to.”
„Kao što je Luk rekao, statistik...”
„Statistika može da dokaže bilo šta. Niko ne može da vidi
budućnost. Vi niste organizacija, vi ste kult, ako tvrdite da vaši
saradnici istinski veruju u to.”
„Imam tetku koja može da vidi budućnost”, iznenada će Eni.
„Sprečila je svoje dečake da jedne noći odu u lokalni bar. U njemu se
desila eksplozija propana. Dvadesetoro ljudi je izgorelo, kao miševi u
odžaku, ali su njeni dečaci bili sigurni kod kuće.” Nastavila je posle
kraće pauze, kao da se nečeg setila. „Znala je da će Truman biti izabran
za predsednika, iako niko nije verovao u to usrano predviđanje.”
„Je li znala za Trampa?”, pitala je Kališa.
„Umrla je davno pre nego što je taj kreten iz velikog grada stupio na
scenu”, rekla je Eni i udarila po Kališinom ispruženom dlanu.
Smit je zanemario upadice. „Svet je još ovde, Time. To nije
statistika, već činjenica. Svet je još ovde, sedamdeset godina nakon što
su Hirošima i Nagasaki zbrisani atomskim bombama, iako veliki broj
nacija ima atomsko oružje, iako primitivna ljudska osećanja još imaju
prevagu nad razumom i praznoverje maskirano kao religija još
upravlja politikom. Kako je to moguće? Moguće je zato što smo ga mi
zaštitili. Sad te zaštite više nema. To je ostvarenje Luka Elisa. A vi ste
mu u tome pomogli.”
Tim je pogledao Luka. „Veruješ li u to?”
„Ne”, rekao je Luk. „A ne veruje ni on, makar ne sasvim.”
Tim nije znao da Luk razmišlja o devojci koja ga je pitala o
matematičkom problemu s prijemnog, o onom koji je imao veze s
cenom Aronove hotelske sobe. Izabrala je pogrešan odgovor. Ovo je
bila ista stvar, samo na mnogo većem nivou; pogrešan odgovor,
izveden iz pogrešno postavljene jednačine.
„Siguran sam da bi voleo da veruješ u to”, rekao je Smit.
„Eni ima pravo”, rekao je Luk. „Zaista postoje ljudi koji znaju za
bleskove vidovnjačke sposobnosti. Njena tetka mogla bi biti jedna od
njih. I nisu tako retki, uprkos onom što ovaj tip govori i u šta možda
veruje. I ti si možda imao nekoliko takvih bleskova, Time, ali si ih
verovatno drugačije nazivao. Recimo, instinktom.”
„Ili predosećajem”, rekao je Niki. „Pajkani u televizijskim serijama
stalno se oslanjaju na predosećaje.”
„Televizijske serije nisu život”, rekao je Tim, ali je razmišljao o
trenutku iz prošlosti, kad je iznenada i bez razloga odlučio da napusti
avion i krene auto-stopom na sever.
„Što je šteta”, rekla je Kališa. „Volim Riverdejl.”
„Reč blesak često se koristi u pričama o tim događajima”, rekao je
Luk, „zato što predstavlja tačan opis pojave, koja nalikuje sevanju
munje. Verujem u tako nešto, i u postojanje ljudi koji mogu da to
iskoriste.”
Smit je podigao ruke u „eto ti” gestu. „I ja to kažem.” Ponovo je
blago šušketao. Timu to nije promaklo.
„Samo što vam nešto ne pominje”, rekao je Luk. „Verovatno zato što
ne voli da to pominje ni samom sebi. Niko od njih to ne voli, kao što
naši generali nisu voleli da pominju da nema načina da pobede u
Vijetnamskom ratu, čak i kad je to postalo očigledno.”
„Ne znam o čemu govorite”, rekao je Smit.
„Znaš”, rekla je Kališa.
„Zna”, oglasio se Nik.
„Bolje vam je da priznate da ste pogrešili, gospodine” rekla je
Sirotica Eni. „Ova dečurlija može da vam čita misli. Golicaju vas, jelda?”
Luk se obratio Timu. „Nekad sam bio siguran da je prekognicija u
pozadini ovoga. Kad sam dobio pristup pravom kompjuteru...”
„Onom koji radi bez žetona”, dodala je Kališa.
Luk ju je prekorio. „Ućuti na trenutak, molim te.”
Niki se nacerio. „Pazi se, Ša, Luki se ljuti.”
Nasmejala se. Smit nije. Njegova kontrola nad konverzacijom se
gubila po dolasku Luka i prijatelja. A njegov izraz – stisnuta usta,
sastavljene obrve – govorio je da nije naviknut na to.
„Kad sam dobio pristup pravom kompjuteru”, nastavio je Luk,
„upotrebio sam Bernulijevu distribuciju. Znate li staje to, gospodine
Smite?”
Plavušan je odmahnuo glavom.
„Zna”, rekla je Kališa. Pogled joj je bio veseo.
„Tako je”, složio se Niki. „I to mu se ne dopada. Nije u prijateljskim
odnosima s tom bog te pita kako se zove distribucijom.”
„Bernulijeva distribucija je precizan način za prikazivanje
verovatnoće”, rekao je Luk. „Zasnovana je na ideji da postoje dva
moguća ishoda nekog empirijskog događaja, poput bacanja novčića ili
pobede u fudbalskoj utakmici. Ishodi mogu biti opisani kao p za
pozitivne i n za negativne. Neću vas gnjaviti detaljima, ali na kraju
dobijate ishod koji jasno izražava razliku između slučajnih i
neslučajnih događaja.”
„Da, nemoj da nas gnjaviš tom laganicom”, rekao je Niki, „samo
pređi na stvar.”
„Bacanja novčića su slučajna. Fudbalske utakmice izgledaju
slučajne, na malom uzorku, ali na većem postaje jasno da nisu, zbog
drugih faktora koji su u igri. Tada postaju probabilističke situacije, i
ako je verovatnoća za A veća od one za B, tada će se A desiti, u većini
slučajeva. To vam je poznato ako ste se ikad kladili na sportske
događaje, zar ne?”
„Naravno”, rekao je Tim. „Kvote i prognoze rezultata mogu se naći u
dnevnim novinama.”
Luk je klimnuo. „To je zaista veoma jednostavno. Zanimljiv trend
pojavljuje se kad se Bernuli primeni na statistiku prekognicije. Eni,
koliko brzo je izbio požar nakon što je tvoja tetka dobila mentalno
upozorenje da zadrži sinove kod kuće?”
„Iste noći”, rekla je Eni.
Luk je izgledao zadovoljno. „Taj događaj je, zahvaljujući tom
podatku, savršeni primer. Bernulijeva distribucija primenjena na
prekognitivne bleskove – ili vizije, ako tako više volite – pokazuju da su
oni najtačniji kad predviđaju događaje udaljene samo nekoliko sati.
Verovatnoća s obistinjavanjem predviđanja opada s produžetkom
vremenskog intervala između predviđanja i predviđenog događaja. U
priličnoj meri gubi smisao ako se rastegne na nekoliko nedelja ip
postaje n.”
Upravio je pogled u plavušana.
„Znali ste to, baš kao i ljudi za koje radite. Znali su to godinama.
Zapravo, decenijama. Morali su znati. Svaki matematički pismen tip s
kompjuterom mogao je da propusti podatke preko Bernulijeve
distribucije. To možda nije bilo jasno na početku poduhvata, krajem
četrdesetih ili početkom pedesetih, ali su osamdesetih morali znati.
Verovatno su znali šezdesetih.”
Smit je odmahnuo glavom. „Mnogo ste pametni, Luk, ali ste još dete,
a deca vole magijski način razmišljanja – iskrivljavaju istinu dok se ne
pokori njihovih željama. Mislite li da nismo sproveli testove da bismo
dokazali prekognitivne sposobnosti naše grupe?”
Sve osetnije je šuškao.
„Testirali smo svakog novog vidovnjaka. Predviđali su niz slučajnih
događaja, kao što je kašnjenje nekih aviona... vesti, kao što je smrt
Toma Petija... glasanje za Bregzit... vozila koja će proći preko izvesnih
raskrsnica. Rezultati su bili uspešni – nedvosmisleno uspešni – više od
sedam decenija!”
„Ali vaši testovi uvek su se ticali događaja koji će se ubrzo odigrati”
rekla je Kališa. „Ne trudite se da to poreknete, to šija u vašoj glavi kao
neonski znak. To je, takođe, logično. Kakva je vajda od testa čije
rezultate ćete saznati za pet ili deset godina?”
Uhvatila je Nikija za ruku. Luk je zakoračio unazad ka njima i
uhvatio Kališu za ruku. Tom je ponovo čuo zujanje. Bilo je tiho, ali je
bilo tu.
„Poslanik Berkovic bio je baš tamo gde su naši vidovnjaci rekli da će
biti na dan kad je umro”, rekao je Smit, „a to predviđanje izrečeno je
godinu dana ranije.”
„U redu”, rekao je Luk, „ali vi ste odabirali mete – na primer Pola
Vestina – na osnovu predviđanja onog što će se desiti za deset,
dvadeset, čak dvadeset pet godina. Znali ste da su nepouzdana, da
svašta može da se desi i usmeri ljude i događaje u kojima učestvuju u
drugom pravcu. Trivijalne stvari poput propuštenog telefonskog
poziva mogu to učiniti, ali ste uprkos tome nastavljali s vašim
aktivnostima.”
„Recimo da imate pravo”, rekao je Smit. „Ali zar nije bolje biti
siguran nego kasnije zažaliti? Pomislite na predviđanja koja su se
obistinila, a zatim na moguće posledice nečinjenja!”
Eni se oglasila. „Kako možete da budete sigurni da će se
predviđanja obistiniti ako ste ubili ljude na koje se odnose? Ne
razumem.”
„Ne razume ni on”, rekao je Luk, „ali ne može da podnese pomisao
da su sva počinjena ubistva bezrazložna. Niko od njih ne može.”
 „Morali smo da uništimo selo da bismo ga spasli”, rekao je Tim.
„Zar to nije rečeno za Vijetnam?”
„Ako želite da kažete da su nas vidovnjaci sve vreme zavlačili, da su
izmišljali...”
„Možete li biti sigurni da nisu?”, oglasio se Luk. „Možda ne svesno,
ali... sami ste rekli da lepo žive. U najvećem komforu. To ne liči na život
koji smo mi imali u Institutu. I možda su njihova predviđanja ispravna
u trenutku izricanja. Ona ipak ne uzimaju u obzir brojne faktore.”
„Ili boga”, iznenada će Kališa.
Smit – koji se bog te pita koliko dugo igrao boga – odvratio je
sarkastičnim osmehom.
Luk je rekao: „Razumete šta sam vam rekao, znam da razumete.
Postoji previše promenljivih.”
Smit je neko vreme ćutke posmatrao okolinu. Progovorio je: „Da,
imamo matematičare, i da, Bernulijeva distribucija pojavljuje se u
izveštajima i diskusijama. Prisutna je već godinama. Pa, recimo da
imate pravo. Recimo da naša mreža instituta nije spasla svet od
nuklearnog uništenja pet stotina puta. Recimo da se to desilo samo
pedeset puta? Ili pet puta? Zar je to ne bi učinilo vrednom postojanja?”
Tim je veoma tiho rekao: „Ne bi.”
Smit ga je posmatrao kao da je lud. „Ne bi? Rekli ste ne bi?”
„Razumni ljudi ne žrtvuju decu na oltaru verovatnoće. To nije
nauka, već praznoverje. Mislim da je vreme da odete.”
„Iznova ćemo graditi”, rekao je Smit. „Ako bude vremena, naravno,
zato što svet juri nizbrdo kao dečja kolica, kojim niko ne upravlja.
Došao sam da vam to kažem i da vas upozorim. Bez intervjua. Bez
članaka. Bez postova na Fejsbuku ili Tviteru. Većina ljudi bi se samo
nasmejala na takve priče, ali bismo ih mi shvatili veoma ozbiljno.
Ćutite, ako želite da obezbedite opstanak.”
Zujanje se pojačalo. Smit je drhtavom rukom izvadio paklicu
„amerikan spiritsa” iz džepa na grudima. Čovek koji je izašao iz
neupadljivog „ševija” bio je samouveren i dominantan. Navikao je da
izdaje naređenja, koja se izvršavaju najvećom mogućom brzinom. Onaj
koji je sad stajao pred njima bio je drugačiji. Napadno je šušketao u
govoru. Fleke od znoja širile su mu se ispod pazuha.
„Mislim da ti je bolje da odeš, sinko”, posavetovala ga je Eni, veoma
tihim, čak ljubaznim glasom.
Paklica cigareta ispala je iz Smitove ruke. Pomerila se kad se savio
da je uzme, iako nije bilo vetra.
 „Pušenje je štetno za zdravlje”, rekao je Luk. „I bez vidovnjaka znate
šta će vam se desiti ako ne prestanete.”
Brisač na „malibuu” se podigao. Svetla su se upalila.
„Otišao bih, da sam na vašem mestu”, rekao je Tim. „Dok još
možete. Ljuti ste zbog onog što se desilo. Ukapirao sam to, ali nemate
pojma koliko su deca ljuta. Bila su na licu mesta.”
Smit je prišao kolima i otvorio vrata. Pokazao je prstom na Luka.
„Verujte u šta god hoćete”, rekao je. „Svi to radimo, mladi gospodine
Elise. S vremenom ćete to otkriti. Na svoju žalost.”
Odvezao se. Zadnje gume dizale su prašinu ka Timu i ostalima...
Razvejala se kao da je odneta naletom vetra koji nije duvao.
Luk se osmehnuo. Pomislio je da ni Džordž ne bi mogao bolje.
„Možda bi bilo bolje da smo ga se rešili”, rekla je Eni, ravnim
glasom. „Na drugom kraju vrta ima dosta mesta za leš.”
Luk je s uzdahom zavrteo glavom. „Ima ih još. On je samo glasnik”
„Sem toga”, rekla je Kališa, „u tom slučaju bili bismo kao oni.”
„Ipak...”, sneno će Niki. Ućutao se, ali Tim nije morao da bude
telepata da bi znao šta je hteo da kaže: Bilo bi lepo.

Tim je očekivao da će se Vendi vratiti iz Kolambije do večere. Pozvala

ga je i rekla da je morala da prenoći. Novi sastanak o budućnosti
policijskih snaga Okruga Ferli zakazan je za sutra ujutro.
„Bože, kada će se to završiti?” pitao je Tim.
„Prilično sam sigurna da će ovaj biti poslednji. Znaš, situacija je
komplikovana, a birokratija je čini još gorom. Je li tamo sve u redu?”
„Sve je dobro”, rekao je Tim. Nadao se da je to istina.
Skuvao je veliku činiju špageta za večeru; Luk je spremio sos
bolonjeze, a Kališa i Niki salatu. Eni je nestala. Često je to radila.
Lepo su jeli. Uživali su u druženju. Bilo je dosta smeha. Tim je izneo
gotovu tortu iz frižidera. Držao ju je kao kelner iz opereta. Primetio je
da Kališa plače. Nik i Luk spustili su ruku na nju, ali nisu govorili utešne
reči (makar ne one koje je Tim mogao da čuje). Izgledali su zamišljeno,
introspektivno. Bili su s njom, ali možda ne sasvim; možda su bili
izgubljeni u vlastitim mislila.
 Tim je odložio tortu. „Šta nije u redu, K? Siguran sam da oni znaju,
ali ja ne. Pomozi bratu da razume.”
„Šta ako je u pravu? Šta ako je taj čovek u pravu, a Luk greši? Šta ako
za tri godine bude kraj sveta... za tri meseca... zato što nismo tamo da ga
štitimo?”
„Ne grešim”, rekao je Luk. „Imaju matematičare, ali sam ja bolji. Ne
hvalim se. To je istina. A što se tiče onog što je rekao o meni? Optužio
me je za magijsko razmišljanje? To se odnosi i na njih. Ne mogu da
podnesu pomisao da greše.”
„Nisi siguran!”, kriknula je. „Mogu da to čujem u tvojoj glavi, Luki,
još nisi siguran!”
Luk to nije poricao. Samo je zurio u tanjir.
Kališa je podigla pogled prema Timu. „Šta ako su samo jednom bili u
pravu? U tom slučaju mi ćemo biti krivi!”
Tim je oklevao. Pomisao da bi ono što će reći moglo presudno
uticati na način na koji će ova devojčica živeti do kraja života teško mu
je padala.
Nije želeo toliku odgovornost, ali je po svoj prilici pala na njegova
pleća. I dečaci su slušali. Slušali su i čekali. Nije imao psihičkih moći, ali
nije bio bez aduta. Raspolagao je iskustvom odrasle osobe. Ono mu je
govorilo da su ova deca htela da im kaže kako nema monstruma ispod
kreveta.
„Niste vi krivi. Niko od vas nije kriv. Taj čovek nije došao ovamo da
bi vas upozorio da ćutite, već da bi vam zatrovao život. Ne dopusti mu
da uspe u tome, Kališa. To važi za sve vas. Pripadate vrsti koja je
sazdana tako da radi jednu stvar, pre svih drugih. Upravo to ste učinili.”
Pružio je ruke i obrisao suze s Kališinih obraza.
„Preživeli ste zahvaljujući ljubavi i mudrosti. Preživeli ste. Hajde da
se počastimo tortom.”

Došao je petak. Na Nika je došao red da ode.

Tim i Vendi stajali su s Lukom. Gledali su kako Niki i Kališa zagrljeni
šetaju prilaznim putem. Vendi će ga odbaciti do autobuske stanice u
Brunsviku, ali je trojka razumela da je paru potrebno – zasluženo –
zajedničko vreme. Za oproštaj.
„Pretresimo to ponovo”, rekao je Tim pre jednog sata, posle ručka,
na kom Niki i Kališa nisu mnogo jeli. Tim i Niki izašli su na verandu iza
kuće, dok su Luk i Kališa prali sudove.
„Nema potrebe”, rekao je Niki. „Razumem, čoveče, Zaista.”
„Ipak”, rekao je Tim. „Važno je. Prvo ćeš prevaliti put od Brunsvika
do Čikaga, je li tako?”
„Tako je. Autobus polazi večeras u sedam i petnaest.”
„S kim ćeš razgovarati u autobusu?”
„Ni sa kim. Neću privlačiti pažnju.”
„I šta ćeš raditi kad stigneš?”
„Pozvaću ujka Freda s Nejvi Pjera. Zato što su me kidnaperi tamo
ostavili. Na istom mestu na kom su ostavili Džordža i Helen.”
„Ali to tebi nije poznato.”
„Ne, nije.”
„Poznaješ li Džordža i Helen?”
„Nikad nisam čuo za njih.”
„I ko su ljudi koji su te oteli?”
„Ne znam.”
„Šta su hteli?”
„Ne znam. To je misterija. Nisu me zlostavljali, nisu mi postavljali
pitanja, nisam čuo drugu decu, ništa ne znam. Neću širiti priču dok me
policija bude ispitivala.”
„Tako je.”
„Pajkani će u jednom trenutku odustati. Otići ću u Nevadu i živeti
srećno i berićetno do kraja života s tetkom, tečom i Bobijem.” Bobi je
bio Nikov brat, koji nije spavao kod kuće u noći otmice.
„A šta će biti kad budeš saznao da su ti roditelji mrtvi?”
„To će biti strašna novost za mene. Ne brini. Rasplakaću se. Neće mi
biti teško da pustim suzu. I neću se pretvarati. Jesmo li gotovi?”
„Skoro da jesmo. Prvo otpusti pesnice. One na kraju tvojih ruku i
one u glavi. Daj priliku srećnom i berićetnom životu.”
„To neće biti lako, čoveče.” Nikijeve oči blistale su od suza. „Neće
biti nimalo lako.”
„Znam”, rekao je Tim. Odvažio se na zagrljaj.
Nik je isprva bio pasivan. Zatim je uzvratio. Čvrsto ga je zagrlio. Tim
je pomislio da je to početak. Mislio je da će dečak izdržati, bez obzira na
brojna pitanja kojima će ga policija obasuti, bez obzira na to koliko
puta mu budu rekli da njegova priča nema nikakvog smisla.
 Brinuo se zbog Džordža Ajlsa. Strahovao je da će proširiti priču
tokom ispitivanja. Klinac je bio brbljivac stare škole, sklon kitnjastom
izražavanju. Mislio je – nadao se – da mu je prosledio suštinu: ono što
ne znaš čini te bezbednim. Ono što dodaš može da te saplete. Nik i
Kališa grlili su se pored poštanskog sandučeta na početku prilaznog
puta, na mestu na kom je gospodin Smit sejao seme krivice šušketavim
glasom. Trovao je decu, čija jedina krivica je bila što su htela da
prežive.
„Zaista je voli”, rekao je Luk.
Da, pomislio je Tim, baš kao i ti.
Ali Luk nije bio prvi dečak koji se našao u ulozi suvišnog čoveka u
ljubavnom trouglu, a neće biti ni poslednji. I da li je reč ljubavnom
prava? Luk je bio briljantan, ali je imao dvanaest godina. Osećanja
prema Kališi će proći, kao groznica. Ne bi trebalo da mu priča o tome.
Sećaće je se, baš kao što se Tim sećao devojčice za kojom je ludeo u
dvanaestoj (sa šesnaest godina bila je svetlosnim godinama daleko od
njega). Baš kao što će se Kališa sećati Nikija, zgodnog dečaka koji se
borio.
„Ona voli i tebe”, tiho će Vendi. Nežno je stisnula Lukov osunčani
potiljak.
„Ne na isti način”, smrknuto će Luk. Zatim se osmehnuo. „Dođavola,
život ide dalje.”
„Bolje ti je da kreneš”, Tim se obratio Vendi. „Autobus neće čekati.”
Sela je za volan. Luk se odvezao do poštanskog sandučeta s njom.
Stao je pored Kališe. Mahali su dok su se kola udaljavala. Niki je pružio
ruku kroz prozor i odmahnuo. Nestali su s vidika. U Nikijevom desnom
prednjem džepu – onom koji se teže džepari po autobuskim stanicama
– bilo je sedamdeset dolara u gotovom i telefonska kartica. U cipeli je
bio ključ.
Luk i Kališa uspinjali su se prilaznim putem. Kališa je na pola puta
pokrila lice rukama i zaplakala. Tim je krenuo prema njoj pa se
predomislio. To je Lukov posao. I obavio ga je. Obgrlio ju je. Nije
spustila glavu na njegovo rame, pošto je bila viša, već na njegovu glavu.

4
Dve nedelje kasnije došao je red na Kališu da krene, ne na autobusku
stanicu u Brunsviku, već na onu u Grinvilu. Sutra će stići u Čikago i
pozvati sestru u Hjustonu s Nejvi Pjera. Vendi joj je poklonila torbicu s
perlicama, sedamdeset dolara i telefonskom karticom. U patici je imala
ključ, identičan Nikijevom. Novac i telefonska kartica mogu biti
ukradeni, a ključ nikako.
Čvrsto je zagrlila Tima. „Ne mogu da ti dovoljno zahvalim na svemu
što si učinio, ali mi ništa drugo ne pada na pamet.”
„Dovoljno je”, rekao je Tim.
„Nadam se da svet neće propasti zbog nas.”
„Poslednji put ću ti ovo reći, Ša – ako neko bude pritisnuo veliko
crveno dugme, to nećeš biti ti.”
Slabašno se osmehnula. „Kad smo na kraju bili zajedno, imali smo
veliko crveno dugme koje je moglo da stavi tačku na svu veliku crvenu
dugmad. Sa zadovoljstvom bismo ga pritisnuli. To me proganja. To
zadovoljstvo.”
„Ali to je gotovo.”
„Jeste. I drago mi je zbog toga. Niko ne bi trebalo da ima toliku moć,
pogotovo ne deca.”
Tim je pomislio da su neki ljudi koji bi mogli da pritisnu veliko
crveno dugme bili deca, umno ako ne telesno, ali nije to rekao.
Suočavanje s nepoznatom nesigurnom budućnošću i bez toga je bilo
dovoljno zastrašujuće.
Kališa se okrenula prema Luku. Posegnula je u novu torbicu. „Imam
nešto za tebe. Nisam ni znala da mi je u džepu kad sam napustila
Institut. Hoću da ti je dam.”
Dala mu je zgužvanu paklicu cigareta. Na prednjoj strani bio je
kauboj koji vida lasom. Iznad njega je bilo ime brenda RAUND-AP
KENDI SIGARETS. Ispod toga je pisalo PUŠI KAO TATA!
„Ostalo ih je nekoliko”, rekla je, „zgužvane su i verovatno bajate,
ali...”
Luk se rasplakao. Kališa ga je ovog puta zagrlila.
„Nemoj, dušo”, rekla je. „Nemoj. Molim te. Želiš li da mi slomiš
srce?”

5
Kad su Kališa i Vendi otišle, Tim je pitao Luka želi li da igra šah. Dečak
je odmahnuo glavom. „Mislim da ću neko vreme provesti iza kuće.
Sešću ispod onog velikog drveta. Osećam se prazno iznutra. Prvi put se
suočavam s tolikom prazninom.”
Tim je klimnuo. „Ispunićeš je. Veruj mi.”
„Pretpostavljam da ću morati, Time. Misliš li da će iko od njih
morati da koristi ključeve?”
„Neće.”
Ključevi su otvarali sef u Čarlstonskoj banci. U njemu je bilo ono što
je Morin Alvorson dala Luku. Ako se išta desi bilo kom detetu koje je
napustilo farmu Katoba – ili Luku, Vendi ili Timu – neko od njih otići će
u Čarlston i otvoriti sef. Možda će svi doći, ako veza iskovana u
Institutu opstane.
„Hoće li iko poverovati u ono što je na USB-u?”
„Eni bi svakako poverovala”, sa osmehom će Tim. „Ona veruje u
duhove, NLO-ove, u šta god ti padne na pamet.”
Luk se nije osmehnuo. „Da, ali ona je malo... znaš, šašava. Iako joj je
bolje otkad se viđa s gospodinom Dentonom.”
Tim je podigao obrve. „S Bubnjarem? Hoćeš da kažeš da se
zabavljaju?”
„Pretpostavljam da je tako, ako se isti izraz koristi kad to rade
stariji ljudi.”
„Pročitao si to u njenom umu?”
Luk se slabašno osmehnuo. „Nisam. Vratio sam se na pomeranje
poslužavnika za piću i listanje stranica po knjigama. Rekla mi je.”
Dodao je, posle kraćeg razmišljanja. „I mislim da je u redu da ti kažem.
Nije da me je zaklela na čuvanje tajne ili nešto slično.”
„Nek sam proklet. Što se USB-a tiče... znaš li da možeš da cimneš
konac i da rasparaš čitav džemper? Mislim da USB može odigrati takvu
ulogu. Na njemu su deca koju će ljudi prepoznati. Mnogo njih.
Pokrenuće istragu i sve nade da će organizacija šušketavog tipa
ponovo početi da radi biće upropašćene.”
„Mislim da od toga nema ništa. On to možda misli, ali je to samo
sveži primer magijskog razmišljanja. Svet se mnogo promenio od
pedesetih. Nego, odoh ja...” Pokazao je put kuće i vrta.
„Naravno, samo idi.”
Luk je krenuo. Nije hodao, već se vukao oborene glave.
Tim je hteo da ga pusti, ali se predomislio. Stigao ga je i uhvatio za
rame. Zagrlio je dečaka kad se okrenuo. Zagrlio je Nikija – dođavola,
sve ih je grlio, kad bi se probudili iz loših snova – ali je ovaj zagrljaj bio
značajniji. Ovaj je mnogo značio, makar Timu. Hteo je da kaže Luku da
je hrabar, možda najhrabriji dečak van stranica omladinske literature.
Hteo je da mu kaže da je jak i pošten i da bi se njegovi roditelji ponosili
njime. Hteo je da mu kaže da ga voli. Ali nije bilo reči, a možda ni
potrebe za njima. Ili telepatijom.
Zagrljaj je ponekad bio telepatija.

Tamo nazad, između verande i vrta, stajao je stari hrast. Luk Elis –
nekad iz Mineapolisa, Minesota, voljeni sin Herba i Ajlin Elis, prijatelj
Morin Alvorson, Kališe Benson, Nika Vilholma i Džordža Ajlsa – seo je
ispod njega. Naslonio se podlakticama na podignuta kolena i pogledao
put onog što je policajka Vendi zvala Tobogan brda.
Nekad sam bio i Ejverijev prijatelj, pomislio je. Ejveri nas je spasao.
Ako heroj postoji, to nisam bio ja. To je bio Avester.
Izvadio je zgužvanu paklicu cigareta iz džepa i izvukao jednu. Setio
se prvog susreta s Kališom. Sedela je na podu s jednom od njih u
ustima. Hoćeš li jednu? Pitala je. Malo šećera dobro će činiti tvom umu.
Meni uvek pomaže.
„Šta misliš, Avestere? Hoće li pomoći mom umu?”
Žvakao je slatkiš. Pomogao je, iako je znao zašto; to sigurno nije
imalo nikakve veze s naukom. Pogledao je unutrašnjost paklice i video
još dva-tri komada. Mogao bi odmah da ih pojede, ali bi možda bilo
bolje da pričeka.
Možda će biti bolje da ih sačuva za kasnije.
23. septembar 2018.
 BELEŠKA AUTORA

Nekoliko reči, ako izvolite, Stalni Čitaoče, o Rasu Doru.

Upoznao sam ga pre četrdeset godina – dobrano pre – u gradu
Bridžtonu, Mejn, gde je bio jedini medicinski tehničar u medicinskom
centru s tri doktora. Rešavao je najveći broj sitnijih medicinskih
problema u mojoj porodici, od stomačnog gripa do usnih infekcija kod
dece. Njegov standardni savet za groznicu bio je unošenje bistrih
tečnosti – „samo džin i votka”. Pitao me je kako zarađujem za život.
Rekao sam mu da pišem romane i uglavnom strašne priče o psihičkim
fenomenima, vampirima i drugim monstrumima.
„Izvini, ne čitam takve stvari”, rekao je. Ni ja ni on nismo znali da će
pročitati sve što sam napisao, obično u rukopisnoj fazi i često dok sam
još radio na njima. Bio je jedini, pored moje supruge, koji je čitao moja
dela pre nego što su bila u potpunosti spremna za dalju obradu.
Počeo sam da mu postavljam pitanja, prvo o medicinskim stvarima.
Ras mi je rekao kako se grip menja iz godine u godinu, čineći svaku
novu vakcinu zastarelom (to je našlo mesto u Uporištu). Upoznao me je
sa spiskom vežbi koje sprečavaju propadanje mišića kod komatoznih
pacijenata (to je našlo mesto u Mrtvoj zoni). Strpljivo mi je objasnio
kako životinje dobijaju besnilo i kako bolest napreduje (Kudžo).
Njegov doprinos postepeno je rastao. Posle penzionisanja postao je
moj saradnik s punim radnim vremenom. Zajedno smo posetili
Teksasko skladište knjiga za Dalas ’63 – knjigu koju doslovce ne bih
mogao da napišem bez njega – i dok sam upijao geštalt tog mesta
(tragao sam za duhovima... i pronašao sam ih), Ras je fotografisao i
merio. Kad smo otišli u Teksaski teatar, u kom je Li Harvi Osvald
uhvaćen, Ras je pitao šta se puštalo tog dana (dvostruki program Bojni
poklič i Rat u paklu).
Za Pod kupolom je sakupio veliku količinu podataka o
mikroekosistemu koji sam pokušavao da stvorim, od kapaciteta
električnih generatora, do mogućeg trajanja zaliha hrane, ah se najviše
ponosio rešenjem koje je pronašao kad sam ga pitao o izvoru vazduha
za moje likove – nešto poput rezervoara za ronjenje – koji bi trajali
najmanje pet minuta. To rešenje bilo je neophodno za najnapetiji deo
knjige. Zapeo sam. Tako je bilo i s Rasom, dok se jednog dana nije
zaglavio u saobraćaju i dobro pogledao automobile oko sebe.
„Gume”, rekao je. „U gumama ima vazduha. Biće ustajao i lošeg
ukusa, ali će biti upotrebljiv za disanje.” I tako su, dragi čitaoci, gume
postale rešenje.
Rasovi otisci prstiju svuda su po knjizi koju ste upravo pročitali, od
BDNF testova za novorođenčad (da, to je istina, samo malo doterana),
do otrovnog gasa koji može biti stvoren od uobičajenih proizvoda za
održavanje domaćinstva (ne pokušavajte da to izvedete kod kuće,
deco). Proverio je svaki redak i činjenicu. Pomagao mi je u ostvarivanju
mog večitog cilja, da nemoguće učinim uverljivim. Bio je visok, plav
muškarac širokih ramena, koji je voleo da se šah, pije pivo i prangija
Četvrtog jula. Podigao je dve divne kćerke i pomagao supruzi do
poslednjeg dana duge i teške bolesti. Radili smo zajedno, ali je bio i moj
prijatelj. Lepo smo se slagali. Nikad se nismo posvađali.
Ras je umro od otkazivanja bubrega, ujesen 2018. godine. Đavolski
mi nedostaje kad mi zatrebaju podaci, naravno (u poslednje vreme o
liftovima i prvoj generaciji „ajfona”), ali mnogo češće kad zaboravim da
ga nema i pomislim „hej, pozvaću Rasa ili ću mu poslati imejl, pitaću ga
kako je”. Ova knjiga posvećena je mojim unucima, pošto je uglavnom o
deci, ali sam najčešće mislio o Rasu dok sam je dovršavao. Rastanak sa
starim ortacima veoma mi teško pada.
Nedostaješ mi, prijatelju.
Pre nego što se isključim, Stalni Čitaoče, zahvaliću uobičajenim
krivcima: mom agentu Čaku Verilu; Krisu Lotsu, koji prodaje autorska
prava na inostranim tržištima i zna deset različitih načina da kaže Da li
me čujete; Randu Holstenu, koji sklapa ugovore za filmove (u poslednje
vreme ih ima mnogo); i Kejti Monagan, koja se bavi publicitetom u
Skribneru. Ogromnu zahvalnost dugujem Nen Grejam, koja je uredila
knjigu punu velikog broja pokretnih delova, paralelnih vremenskih
linija i desetina likova. Učinila je ovu knjigu boljom. Moram da
zahvalim i Marši de Filipo, Džuli Jugli i Barbari Makintajer, koje su
primale pozive, zakazivale sastanke i koje su mi podarile vitalne sate
koje sam svakodnevno koristio za pisanje.
Zadnje, ali nikako poslednje, zahvaljujem mojoj deci – Naomi, Džou
i Ovenu – i mojoj supruzi. Ako mogu da pozajmim nešto od Džordža R.
R. Martina, ona je moje sunce i zvezde.
17. februar 2019.
1 Igra reči. U originalu smooch – cmakanje. (Prim. prev.)

2 Misli se na šire gradsko područje Mineapolisa i Sent Pola, gradova

razdvojenih Misisipijem. (Prim. prev.)

3 Neurotrofni moždani faktor (BDNF) – sekretorni protein koji je kod

ljudi kodiran BDNF genomom. (Prim. prev.)

4 Neprevodiva igra reči. Kališa je promenila jedno slovo u imenu

Marvelovog superheroja Neverovatnog Hulka. Incredible Hulk postao je
Incredible Bulk, Neverovatna Telesina. (Prim. prev.)

5 Čudesni Kreskin, poznat i kao Kreskin – američki mentalista koji je

sedamdesetih postao poznat na televiziji. (Prim. prev.)