Professional Documents
Culture Documents
Тајна празника - Свети Димитрије
Тајна празника - Свети Димитрије
Прво појављивање
Име светог великомученика Димитрија највише се везује за родни Солун, град његовог
мученичког подвига. То је молитвено стециште хришћана који кроз векове хрле са
свих страна да се поклоне светим чудотворним моштима. А сам великомученик
Димитрије Солунски брине о своме граду. Много је таквих примера забележених кроз
векове. Житељи Солуна и данас, као и кроз сва минула столећа, знају и осећају да
свети Димитрије Мироточиви чува свој и њихов град. Много је освајача хитало ка
великом и лепом Солуну, али мач светог Димитрија Солунског одбијао их је од
његовог родног града. Као да угодник Божји вековима поручује како је моћ земних
царева пролазна и ништавна, а само свемоћ Цара Небескога вечна и величанствена.
Друго појављивање
Таква богодана љубав беше дарована не само младом Димитрију него и осталим
хришћанима. Међу њима беше и младић по имену Нестор, који је веома поштовао и
волео свог духовног учитеља, светог Димитрија.
Чуо је млади Нестор како се цар Максимијан бездушно забавља усред хришћанског
Солуна. Он са својих крвавих похода доведе неког огромног мегданџију, варварина
Лија, који је забављао цара тако што је насилно доведене хришћане бацао са позорнице
на многобројне оштрице копаља. Зато Нестор похита утамницу, молећи благослов
светог Димитрија да изиђе на мегдан Лију и такоспречи даља злостављања своје браће
у Христу. Светитељ благослови његов подвиг, упозоривши га да ће и сам пострадати.
Али Нестор се ни најмање не уплаши него изиђе на мегдан горостасу Лију и, уз помоћ
Божју, збаци га са позорнице на она иста копља на којима се проли крв хришћанска.
Цар се страшно разгневи, па нареди да одмах погубе Нестора.
Млади Димитрије нити је срцем и душом могао нити је желео да се одрекне Творца и
Спаситеља свога. Могао је без свега осим без Господа и био је спреман да, ако устреба,
остане и без овоземнога живота - само не без Животодавца.
Таква пламена љубав у доба безбожних царева плаћала се крвљу. Зато, очекујући
страдање, свети Димитрије све своје огромно богатство и имање предаде верном слузи
Лупу, замоливши га да то што пре раздели сиромашнима, док се он сам припремао да
дочека цара Максимијана. Јер, при повратку са једног од својих многобројних ратних
похода, цар науми да сврати у Солун и да провери да ли је његов намесник Димитрије
заиста хришћанин. Димитрије дочека цара са свим дужним почастима. Али
истовремено овај благочестиви младић не само да потврди цареве сумње него,
храброшћу Христовог војника, покуша да и самог цара уразуми, знајући да смо сви
чеда Божја и да Господ наш не жели да ико погине већ да сви дођу у познање истине .
Таква богодана љубав беше дарована не само младом Димитрију него и осталим
хришћанима. Међу њима беше и младић по имену Нестор, који је веома поштовао и
волео свог духовног учитеља, светог Димитрија.
Чуо је млади Нестор како се цар Максимијан бездушно забавља усред хришћанског
Солуна. Он са својих крвавих похода доведе неког огромног мегданџију, варварина
Лија, који је забављао цара тако што је насилно доведене хришћане бацао са позорнице
на многобројне оштрице копаља. Зато Нестор похита утамницу, молећи благослов
светог Димитрија да изиђе на мегдан Лију и такоспречи даља злостављања своје браће
у Христу. Светитељ благослови његов подвиг, упозоривши га да ће и сам пострадати.
Али Нестор се ни најмање не уплаши него изиђе на мегдан горостасу Лију и, уз помоћ
Божју, збаци га са позорнице на она иста копља на којима се проли крв хришћанска.
Цар се страшно разгневи, па нареди да одмах погубе Нестора.
Да у Бога нашег нема мртвих него да су сви живи, посведочи и свети Димитрије, и то
одмах после пресељења у Царство небеско. Наиме, у тамниције при погубљењу светог
Димитрија био и његов верни слуга Луп. Он узе ризу и прстен свога господара,
обагрене његовом светом крвљу, и понесе их са собом, топло се молећи светитељу да
својим светим молитвама помогне и њему и свима ближњима. И догоди се чудо - сви
болесници који се дотакоше ових светиња и са непоколебивом вером и надом у Бога
молитвено се обратише светом Димитрију да им буде молитвеник и заступник пред
Господом, милосрђем Божјим беху исцељени. Дознавши за то, цар Максимијан нареди
да и Лупа погубе.
Али ускоро после страдања светог великомученика Димитрија, цар Галерије укинуо је
Диоклецијанове указе и подарио хришћанима слободу вероисповедања. До тада
скривене под земљом у катакомбама, многе цркве заблисташе пред очима и у срцима
верних. Тако и житељи Солуна саградише црквицу над гробом светог великомученика
Димитрија. Ту је угодник Божји, благодаћу Христовом, свакодневно чудотворио.
Колико се стварно збило чудесних исцељења у овом светом храму, само је драгом Богу
знано, а понека од њих су, по Промислу Божјем, а на поуку будућим нараштајима, и
забележена. Поменућемо само нека одњих.
Сви се веома обрадоваше таквој слави овог Христовог војника, па свете мошти
положише у ковчег од злата и сребра, украшен драгим камењем, и унеше га у нови,
велелепни храм, који посветише светом великомученику Димитрију Мироточивом.
Љубав светог Димитрија према његовим земним суграђанима и граду Солуну настави
се и по његовом пресељењу у Царство небеско. Зато светитељ никоме, за свих ових
скоро седамнаест векова, не дозволи да ма и најмањи део његових светих моштију
однесе из Солуна.
Прва пак опомена беше она коју је доживео сам Леонтије. Позавршетку велелепног
храма светог Димитрија у Солуну, он купи многе њиве и винограде и дарива их цркви,
а потом се припреми за повратак у Илирију. Желео је да у свом завичају такође сазида
цркву светом великомученику и да у њу положи део чесних моштију, али му се јави
сам свети Димитрије и запрети му да се моштију не дотиче. Тада Леонтије узе само
плаштаницу, обагрену мучениковом крвљу, положи је у златан ковчег и крену на пут.
Да га штити својим молитвеним заступништвом пред Господом, показа му светитељ на
чудесан начин.
Наиме, док су пловили, подиже се велика бура. И кад је изгледало да нема помоћи,
свети се јави Леонтију, охрабри га и спасе и њега и његове сапутнике од страшних
таласа. Пристигавши у Илирију, Леонтије и ту сагради велелепну цркву у част светог
великомученика Димитрија.
Не само многе цркве него и многа места носе име овог угодника Божјег. У нашем
крајевима то су, пре свега, некада знаменити Сирмијум, данашња Митровица у Срему,
као и истоимени град на Косову. Осим тога, многе српске породице га славе као своје
крсно име.
Ипак, име светог великомученика Димитрија највише се везује зародни Солун, град
његовог мученичког подвига. То је молитвено стециште хришћана који кроз векове
хрле са свих страна да се поклоне светим чудотворним моштима. А сам великомученик
Димитрије Солунски брине о своме граду. Много је таквих примера забележених кроз
векове.
Тако је остао упамћен велики пожар у цркви светог великомученика у којем је веома
оштећен сребрни свод над моштима Божјегугодника. Истовремено, сребрни трон
остаде нетакнут. Тадашњи архиепископ Јевсевије науми да трон претопи и од њега
начини свод над моштима светог, али за свој наум ником не каза. Благодаћу Јединог
Срцезналца, свети Димитрије се јави неком презвитеру његове цркве и рече му да каже
архиепископу да одустане од своје намере. Али како архиепископ Јевсевије не
поверова овом виђењу, то од светитеља стигоше не једно него три упозорења, уз
обећање да ће се он сам побринути и за свод као што се и иначе брине о самом храму.
И заиста, баш тада дође у цркву један благочестиви и богати Солуњанин, по имену
Мина, доневши на дар много сребра. Он исприча како га је свети Димитрије неколико
пута спасао од великих опасности, па и од саме смрти, и да је већ одавно желео да
дарује цркву. Али од раног јутра неки унутарњи глас га је опомињао да то учини
одмах. Уз то Мина изрази жељу да од тог сребра буде сачињен свод над моштима
његовог молитвеног заступника, светог Димитрија. Само наизглед случајно, тих дана
многи Солуњани донеше на дар цркви светог Димитрија не неке друге дарове него баш
сребро, и то у толикој количини да свод веома брзо би обновљен.
Житељи Солуна и данас, као и кроз сва минула столећа, знају и осећају да свети
Димитрије Мироточиви чува свој и њихов град. Много је освајача хитало ка великом и
лепом Солуну, али мач светог Димитрија Солунског одбијао их је од његовог родног
града. Као да угодник Божји вековима поручује како је моћ земних царева пролазна и
ништавна, а само свемоћ Цара Небескога вечна и величанствена.
Крајем шестог века, у време цара Маврикија, завлада Солуном куга. Последице беху
заиста страшне. Овом злу још једно се дометну: Авари затражише од Византије велики
данак. Када цар то одби, крену огромна војскао свајача; стари списи веле да је било око
стотину хиљада војника који кренушека богатом трговачком граду Солуну. Знајући
како је одбрана Солуна након куге преслаба, цар Маврикије посла војну помоћ. Али
историја још једном потврди богонадахнуте речи да је узалуд град чувати уколико га
Господ не сачува. И самсвети Димитрије упозори архиепископа Јевсевија на
предстојећу опасност, но Солуњани мишљаху како непријатељска војска неће тако
брзо пристићи. У одговорна такву самоувереност, непријатељска војска се изненада
појави под градским бедемима и могла је несметано ући у Солун да не би молитава
светог великомученика. На његове молитве непријатељска војска изгуби оријентацију
и сву ноћ проведе испред зидина једног манастира надомак Солуна. Од манастирских
зидина мислили су да су бедеми самога града. Видећи у освит зоре да су се преварили,
освајачи још силовитије кренуше ка самом граду. И док су Солуњани беспомоћно
гледали, непријатељски војници кренуше уз бедеме. Пропаст је била на помолу. Тада
се на градском бедему појави сам свети Димитрије, па, благодаћу Божјом, порази првог
непријатељског војника који се попе на бедем. Падајући, овај повуче за собом и остале.
Видећи то, Солуњани похиташе на молитву у цркву светог Димитрија. Тамо један
благочестиви Солуњанин, по имену Илустрије, виде разговор светог Димитрија са
самим анђелима. Када му саопштише да је воља Божја да град буде предат у
непријатељске руке, свети клече на молитву Богу, просећи са сузама избављење од
безбожника. Јер, његови суграђани, истина, сагрешише, али ипак не одступише од
Господа. Велика је пред Богом молитва Његових светих, а милост Господња безмерна.
Видећи да свети љуби ближње своје као себе самога, Господ благослови да Његова
небеска војска анђела похита у помоћ светом Димитрију. И још Господ отвори очи
освајачима да виде ово мноштво војника. Зато се Солуњани веома изненадише када
непријатељски војници у седми дан опсаде без икаквог видљивог разлога у паничном
страху побегоше. Због грехова њихових неудостоји Господ Солуњане да виде ангелску
војску, али им на поуку предаде уруке неколико заробљеника који им испричаше
разлог свога изненадног бежања. Када заробљеници детаљно описаше војсковођу те
непребројне војске, тада житељи Солуна појмише да то беше сам свети Димитрије са
ангелима Божјим.
Али у вишедневној опсади непријатељ је много тога порушио и похарао. Тако град
остаде без хране. Житнице беху потпуно празне, па људи почеше умирати од глади. Те,
547. године, морем је пловило много лађа препуних пшенице. Али због куге и ратних
недаћа ниједна не крену ка Солуну. Тада свети Димитрије, силом Божјом, упути
трговце ка своме граду, спасивши тако своје суграђане и од глади.