Тајна празника – Велики четвртак

Прво појављивање
Главна тематика богослужбених химни које певамо на Велики четвртак тиче се
обеда Христовог са ученицима када је он заповедио да се Пасха Новога Завета поједе у
знак сећања на њега, на његово сломљено тело и његову крв, која се пролива за
отпуштење грехова. Поред тога, централни део литургијског сећања на тај дан чини и
Јудино издајство и Христово прање ногу ученицима. О овим догађајима певамо у
тропару овога дана: Кад су се славни ученици за време вечере умивањем
просвећивали, тада се злочестиви Јуда болешћу среброљубља помрачивао и
безаконим судијама тебе праведног судију предао. Погледај заљубљениче у новац
ради кога си Њега на дављење продао. Бежи ненасита душо, која си се на учитеља
овако дрзнула. Према свима благи Господе слава теби.

Друго појављивање
На литургији Светог Василија Великог коју служимо на Велики четвртак и која
отпочиње вечерњим богослужењем, певамо химну која говори управо о догађајима
који су се десили на Христовој тајној вечери са апостолима, а истовремено даје наше
исповедање и молитву за седање са Христом на вечеру у Царству Божијем. Њу певамо
уместо херувимске песме, као и пре и после Светог причешћа, а читамо је и током
читаве године пре нашег причешћивања, а она гласи: Прими ме данас Сине Божији
за причасника Тајне вечере твоје, јер нећу казати тајну непријатељима твојим,
нити ћу ти дати целив као Јуда, већ као разбојник, исповедам те, помени ме
Господе у Царству твоме.

Треће појављивање
Литургијско прослављање Вечере Господње на Велики четвртак није само
годишње подсећање на ”институцију” свете тајне причешћа. Заиста сам Пасхални обед
није био само Господњи чин васпостављања централне свете тајне хришћанске вере, у
последњем тренутку, пре свог страдања и смрти. Напротив, читава Христова мисија, и
уствари сам циљ стварања света је, да Божије љубљено створење, начињено по
његовом лику и обличију, буде са њим у најинтимнијој заједници у вечности, да седи
за столом са њим, да једе и пије у његовом вечном царству.
Тако је ”Тајна Вечера Сина Божијега” која се непрекидно слави на светој
Литургији хришћанске Цркве, сама суштина онога што ће у Царству Божијем бити
живот за вечност.