Мт 14, 14-22

Јеванђелист Јован на карају свог јеванђеља каже да када би се написало све

друго што учини Исус, да у сами свет, мисли, не би стале написане књиге. Стога су
јеванђелисти са поссебном пажњом, руковођени Духом Светим, бирали које ће
догађаје и чуда која је Исус чинио да запишу, јер ће имати нарочиту симболику и би
свагда актуелно јеванђеље. Тако на почетку ове приче, каже јеванђелист Матеј да Исус
се сажели на народ и исцели болеснике њихове, али описује нам потанко догађај чуда
умножења хране, хлебова и рибе.

Да бисмо правилно схватили овај одељак морамо се сетити свега онога што је у
Библији везано за храну, јер ћемо тада нашу насушну потребу да храном одбојити од
пуке телесне потребе и схватити њено истинско значење. Већ на почетку Библије, Бога
ствара човека и даје му свет на коришћење. Човек живи од хране, претварајући је у свој
живот. Межутим, човек живот не добија само од хране, већ га добија од Бога, јер је то
дар Божији, јер је човек створен да оствари слику Божију у себи. Храна се претвара у
живот, а живот је од самог почетка представљен као победа над зависношђу , над оним
што је пука храна. Зато је баш грехопад првих људи повезан са храном. Човек је
поверовао да му само једење хране, тј. пука зависност од ње, може пружити оно, што
му, заправо, може пружити једино Бог. Покушао је да се преко хране ослободи Бога,
али то га је учинило робом хране. Кроз храну, човек је постао роб овог света, јер није
постао слободан од њега. Храна човеку даје егзистенцију, али му не може дати слободу
од света и смрти коју му даје једино Бог. Храна – симбол и средство живота, постаје
наједном средство и симбол смрти, причешће смрти, јер човек и ако је једе, умире.
Стога и спасење и обновљење, васкрсење, опроштај, опет долази преко хлеба, хране.
Када ђаво куша Господа у пустињи, он му каже Не живи човек само о хлебу и тако је
Христос надишао и осудио ту човекову зависност. Христос је себе ослободио те
зависности и храна је поново постала дар Божији, причешће божанског живота,
слободе и вечности, а не зависност од смртнога света. Јер то је смисао нове, божанске
хране, која од првих дана хришћанства представља највећу радост, главну свету тајну
хришћанске заједнице, коју хришћани називају евхаристија, благодарење.

Овде имамо на почетку дијалог Христа и апостола:

”Нема потребе да иду, подајте им ви нека једу” – ову реченицу треба

апострофирати. Христос тражи од апостола да нахране људе, то је оно што је он од
њих захтевао. То је смисао апостолства, да нахране и напоје гладни и жедни народ.
Али њихов одговор је и даље физички, овоземаљски. Они одговарају по потреби свога
тела, они се и даље брину за телесно, јер је то још увек њихова највећа брига. Али,
истовремено њихов одговор да немају ништа указује да заиста, тек треба да приме
хлебове и рибу од Господа које ће затим предати народу. Претекло је дванаест
котарица, јер је било дванаест апостола, свакоме је била намењена по једна котарица, а
једна и Јуди, која је требало да му буде опомена да не изда Господа, већ да ово чудо
буде залог његове вере.

Смисао евхаристије – раздавање, он даје апостолима, а апостоли народу. Ми

Господа молимо да нам да храну која нам је насушна за данас, оно што нам је потребно
за данас. Али то није све, ”дај нам” значи да је за нас коначни извор свега тога сам Бог,
његова љубав, његова брига о нама, тако да, ма од кога и како добијали дар, све је од
њега. Тако да крајњи смисао дара јесте он сам. Ми добијамо хлеб, добијамо живот, али
добијамо их да бисмо открили смисао тог живота. А смисао је његов у познању Бога,
љубави према њему, у заједници са њим, у његовој радосној вечности, у његовом
животу који је ”живот у изобиљу” (Јн 10, 10)
Човек једе дар Божије љубави, човек се присаједињује светлости и слави, и
радости, човек живи свим оним што му је даровао Бог. Човек стога моли Бога да му да
да живи потпуним, осмишљеним, коначно божанским, вечним животом за који нас је
створио, који нам је дао и који нам вечно даје, и у ком га препознајемо, љубимо и
благодаримо га!