Suzan Stanford Fridman (1943-2023)

Suzan Stanford Fridman bila je profesor engleskog jezika i ženskih studija ( Women's Studies)
na Univerzitetu Viskonsin-Medison, a umrla je 26. Februara 2023. Godine u 79. Godini života.

Diplomirala je (B.A.) na smeru za grčki i engleski jezik na Svartmor koledžu 1965. Godine, a
doktorirala je na univerzitetu u Viskonsinu 1973. Neko vreme je predavala na Bruklinskom
koledžu, ali se već 1975. Godine vratila u Medison.

Bila je aktivna autorka u oblastima modernističkih studija, feminističkih studija, teoriji naracije,
psihoanalize, savremene svetske književnosti i studijama migracije/dijaspore. Autorka je
poznatih knjiga: Planetarni modernizmi: Provokacije o modernosti kroz vreme, Mapiranja:
Feminizam i kulturološke geografije susreta i Penelopina mreža: Rod, Modernost i fikcija H.D.

Bila je predsednica Međunarodnog društva za proučavanje narativa (1990) i Udruženja za

modernističke studije (2012). Takođe, bila je direktorka Instituta za istraživanje u humanističkim
naukama 2007-2017. Za to vreme uvela je četiri stipendije zasnovane na statusima rase i etničke
pripadnosti i blisko je sarađivala sa Centrom za humanističke nauke kao zagovornik
humanističkih nauka na kampusu. Bila je suosnivač Programa ženskih studija 1975. Od 2001. Do
2004. Predsedavala je Odsekom za engleski jezik, a potom svoj rad nastavila kao pridruženi član
fakulteta (profesor emerita?) u programu bliskoistočnih studija i programu religijskih studija.

Uticaj profesorke Fridman na oblasti studija književnosti i studija roda bio je izuzetan, a zbog
svog naučnog doprinosa bila je i nagrađivana: Perkinsonova nagrada (Perkins prize) za najbolju
knjigu u narativnim studijama, nagrada Vejn C. But (Wayne C. Booth) za životno delo u
narativnim studijama, kao i brojne nastavničke nagrade.

Poznata je po tome što je modernost objasnila kao umreženi, cirkulišući i ponavljajući fenomen i
time obogatila i revidirala obim modernističke kritike, a takođe i otvorila put za integrisanija i
interdisciplinarnija proučavanja u književnosti.

Profesorka Fridman vratila je Hildu Dulitl (H.D.) – američku pesnikinju, romanopisca i

memoaristu 20. Veka u sferu književno-kritičkih razgovora vezanih za modernizam. Hilda je
bila deo avangardne imaginističke grupe pesnika s početka 20. Veka, među kojima su bili i Ezra
Paund ( u velikoj meri uticao na njen uspeh) i Ričard Aldington (raskid braka i brat kojeg je
izgubila u ratu – jako uticalo na njenu potonju poeziju). Objavljivala je pod književnim imenom
H.D. Od 1916. Do 1917. Bila je urednik časopisa The Egoist. Često je u poeziji pozajmljivala
elemente grčke mitologije i dela klasičnih pesnika. Prevodila je brojne tekstove sa grčkog jezika.
Decenijama uronjena u unakrsne intelektualne struje modernizma, psihoanalize, sinkretičkih
mitologija i feminizma, H.D. je stvorila jedinstvenu viziju nastojeći da unese smisao u
fragmentarne krhotine ratom razorene kulture. Sprijateljila se sa Sigmundom Frojdom tokom
1930ih i postala njegov pacijent kako bi bolje razumela svoju biseksualnost, ratne traume, svoje
pisanje i duhovna iskustva.
Zanimljivosti: Hilda je bila jedina preživela ćerka u svojoj porodici. Uvek se osećala kao neko
„drugačiji“ u svojoj porodici, okružena petoricom braće i seća se kako se jednom zapitala:
„Zašto je uvek to bila devojčica koja je umrla?“ Kasnije je svoj opstanak u životu razumela kao
rezultat svog „dara“ – kombinovanog talenta za poetsku i religijsku inspiraciju koju je nasledila
od porodice svoje majke. Njen otac je bio pod uticajem feminističke ideje o „novoj ženi“ (the
new woman) i želeo je da od svoje jedine ćerke načini novu Mari Kjuri, a njen brat Erik upoznao
je sa knjigama autorki poput Luize Mej Alkot, Džejn Ostin i sestara Bronte.

Izučavajući H.D, Fridman je ostvarila revoluciju u feminističkoj teoriji. Predložila je temeljnu

multikulturalističku i geopolitičku definiciju feminizma.

Tokom svoje karijere predavala je širom sveta, a njena dela prevedena su na kineski, nemački,
mađarski, srpski, islandski, italijanski, japanski, portugalski i švedski.

Pozniji radovi profesorke Fridman okrenuti su izučavanju Okeanije i arhipelaga Pacifika u

kojima su u fokusu ekološki iskrivljena planetarnost i politika žena pesnikinja.

Njena monografija Šeherezadine sestre: Religija, Dijaspora i savremeno muslimansko žensko

pitanje biće objavljena posthumno (ili već jeste) od strane Kolumbija ( University Press). U njoj
Fridman istražuje spektar muslimanskih oblika feminizma, ispituje uticaje migracije i dijaspore
na rod i muslimanski identitet i koristi intersekcionalnu analizu da vidi kako religija stupa u
interakciju sa kategorijama identiteta kao što su pol, rasa, klasa, seksualnost i nacionalno
poreklo.

Intersekcionalnost predstavlja svojstvo ljudskoga identiteta da se sastoji od međusobno

povezanih različitih dimenzija, nivoa i aspekata. Termin je proizašao iz sociološke teorije
intersekcionalnosti, koja diskriminaciju analizira kao složen sistem u kome su različiti oblici
diskriminacije zasnovani na različitim kategorijama identiteta (roda, pola, rase, klase, seksualne
orijentacije). Ovi identiteti su međusobno povezani i utiču jedni na druge, te se i u razmatranjima
diskriminacije moraju sagledavati skupa.[2] Iako je osmišljena kao pristup analizi rodne
diskriminacije, ona se danas koristi u različitim kontekstima i nije nužno feministički
orijentisana.