Vanja Bulić

Zašto bog nema auto

Laguna

2
 Ilustracije
Špiro Radulović

Zašto bog nema auto

Vanja Bulić

Copyright © 2016, Vanja Bulić

Copyright © ovog izdanja 2016, LAGUNA

3
 Sve svoje sa sobom vozim.

4
 Reč suvozača

VOLAN (NE) ČINI ČOVEKA

Kad su se, kažu, neki Marsovci, svojevremeno, spustili na Zemlju, baš

u Ameriku, poslali su prvi izveštaj: „Ovde žive neka bića sa jednom
glavom, dve ruke i četiri točka.“ A onda je i Srbija postala Amerika. Bar što
se automobila tiče. Kilometar po kilometar, pa onda sve brže i brže, da
nam se danas vrti u glavi od brzine.
Ima ih plavih, crvenih, žutih, staromodnih, mladih, pametnih… Kao i
sva živa bića na planeti, automobili su, dakle, bića koja žive sa nama. Pa je
pisac Vanja Bulić odlučio da tako i piše o njima. I njihovim nama, razume
se. Još od prapočetka, kada je, kako kaže, kao dečak u Kumanovu video da
„bez konja i bez ama ta mašina ide sama“. U stvari, četvorotočkaši su mu
bili samo povod da piše o dvonošcima.
Automobili su menjali oblike, ali su se i ljudi menjali uporedo. Bulić
nije nekakav stručnjak za motoristiku, kao onaj Alvirević sa televizije, ali
je majstor da nam dočara odnos čoveka prema autu. I prema ljudima koji
su zbog auta postali autistični: sami se voze, i to im je dovoljno.
Sve duhovitosti koje ćete naći u ovoj knjizi ne služe samo toj ogoleloj
svrsi – zabavi. Ima tu mnogo satire. Mnogo slika naše naravi, koja se, čini
se, nije menjala od prvih taljiga do najnovijeg poršea. Nušićevski,
domanovićevski, duškoradovićevski… pa i bulićevski jer, malo se zna, ovaj
pisac je i satiričar, ali u poslednje vreme to vešto krije. Mislim, malo piše
ono što je svojevremeno briljantno radio u Ošišanom ježu. Možda i zbog
toga što se kod nas satira malo ceni. A to znam po sebi jer me Nobelov
komitet i dalje ignoriše. Ponaša se kao sva srpska ministarstva kulture do
sada.
I tako, mnogima auto služi da se prevezu od tačke A do tačke B, a
Buliću je poslužio da napravi svojevrsnog foto-robota Srbina vozača.

5
Pljunuti mi.
Videćete da tu ima i malo autobiografije, što knjizi daje posebnu
verodostojnost, čak i kad je reč o neverovatnim zgodama.
Zato, sedite za knjigu, vežite pojaseve i ostanite tako vezani sve do
prestanka rada ove duhovite i satirične papirne sprave.

Dragutin Minić Karlo

6
 DOKAZ DA BOG NEMA AUTO

Da je Bog uz čoveka na Zemlju poslao i auto, čovek bi ostao zatucan i

neprosvećen jer ne bi imao razlog da izmisli točak bez koga bi istorija
tapkala u mestu.

Kad je Bog stvarao svet, nije mislio na automobile. Dokaz za ovakvu

jeretičku tvrdnju, koja bi mogla čak da ospori postojanje samog Boga, jeste
sledeći: da je mislio na automobile, sigurno bi predvideo mesto na kome
će automobili boraviti dok nisu u voznom stanju, to jest – do trenutka
kada njihov gazda sedne za volan. A da je mislio na automobile, stvorio bi
mnogo prostranije pećine u kojima su ljudi prvobitno živeli, pa bi u njima
bilo mesta i za kola. Na sredini pećine zapaljena vatra, a oko vatre
muškarci, žene, deca i automobili. Idilična slika. Neki zadrti idolopoklonici
automobila reći će sledeće: „A ko kaže da tako nije bilo?“ Nije, jer bi onda
pećinski ljudi sigurno zabeležili trenutke lova u kojima pećinski čovek juri
mamuta, kao na safariju, uvaljen u svog ljubimca.
Postoji vrlo razuman razlog zbog koga Bog nije u samom začetku
razvoja ljudske vrste na Zemlju poslao i automobil. Čovek bi, da se Bog
odlučio na takvu soluciju, ostao u naučnom smislu zatucan i zatečen jer ne
bi imao razloga da pronalazi točak, na primer. Jadan pećinski čovek bi tada
pomislio da je točak isključivo vlasništvo automobila jer ga nije on izumeo,
pa bi tako pod znakom pitanja bila i sama istorija. I ko bi onda pokrenuo
točak istorije? I tako dalje, i tako dalje. Drugim rečima, veoma je bitno što
je Bog na samom početku razdvojio automobil od čoveka, iako mnogi
misle da su se rodili u kolima ili da su pupčanom vrpcom bili vezani za
kola, a ne za majku. Ta logika bi nas dovela do zaključka da njihovim
venama prolazi benzin a ne krv, ali je to sasvim druga tema od one o kojoj
želim da pišem.
Dakle – parkiranje. Da je Bog mislio na automobil kada je stvarao
svet, mislio bi na adekvatno mesto na koje se automobil odlaže, kao što

7
čovek kada skine odelo, na primer, otvori orman i tamo ga odloži.
Amerikanci se sa ovakvom pričom ne slažu, ali je to očigledno problem
Katoličke crkve koja kroz najjaču silu sveta gura svoje ideje. U crtanim
filmovima o Kamenku i Kremenku pokušavaju da nas uvere kako je
automobil oduvek postojao, čak i u kamenom dobu!
Dok je moj otac bio živ, lako sam se nosio sa ovakvim podvalama jer
je on svojim autoritetom mogao da me ubedi kako je sve to
„imperijalističko đubre“ čiji je krajnji cilj „širenje defetizma“, ili tako nešto.
Kamenko i Kremenko su izmišljeni, posebno scene u kojima lako nalaze
mesto za parkiranje. Jer mesto za parking najveći je problem savremenog
čoveka, koji je na ovim prostorima, zahvaljujući ispravnoj politici prvo
naših drugova a zatim i gospode, izašao iz duhovnog kamenog doba.
Beograd je najbolji primer za priču o parkiranju. U njemu su
urbanisti na sve mislili, samo ne na automobile. Rimljane i Stare Slovene
mogu i da razumem, jer tada nije bilo automobila, ali savremeni urbanisti
čak ni u novim naseljima ne misle na automobile. Novi Beograd je, kažu
istoričari, nastao tako što je drug Tito promatrao sa Kalemegdana bare na
levoj obali Save i u naponu stvaralačkih emocija izgovorio: „Tamo će nići
nov grad i zvaće se Novi Beograd.“ Da je u tom trenutku nastavio rečenicu
u stilu: „I imaće široke bulevare i mesta za parkiranje“, njegova ideja bi
sigurno bila ostvarena jer druga Tita niko nije smeo da laže. Ali on nije
voleo prostoproširene rečenice. A možda je nešto i rekao u tom stilu, ali se
nije čulo od dugotrajnog aplauza koji je pratio prvi deo rečenice.
I, ubrzo potom, među žabe i daždevnjake došli drugovi brigadiri i
drugarice brigadirke. Sve ostalo je deo urbanističke istorije Beograda.
Posle brojnih mera za regulisanje parkiranja u krugu dvojke, dakle –
u strogom centru grada, teško je odrediti gde ko stanuje, pa je jedini dokaz
potvrda o mestu prebivališta. Staro pravilo da se konj veže gde ti gazda
kaže, to jest – kola se parkiraju ispred zgrade u kojoj stanuješ, više ne
postoji. Ljudi sa Dorćola imaju zimski i letnji način parkiranja. Zimi
parkiraju gde stignu po gradu, a leti kod nekadašnje zgrade CK jer do nje
može lako da se stigne preplivavanjem Save.
Kada bi mi neko rekao da ću biti pogubljen ako ne odgovorim na
pitanje gde parkiraju kola ljudi koji žive u Kolarčevoj ulici ili Ulici kralja
Milana, pre odgovora bih odmah pobegao u inostranstvo. Njihova logika je
slična logici narkomana, kojima ceo dan prolazi u razmišljanju kako da
dođu do droge. Ljudi iz centra grada dvadeset četiri časa razmišljaju gde

8
će parkirati automobil, ako ga pomere sa mesta na kome se trenutno
nalazi. Zato su njihova kola dobro očuvana, jer ih i ne voze.
Priča o parkiranju neminovno me vodi u detinjstvo, kada taj problem
nije postojao. Tada su postojali samo psihološki problemi izazvani
posedovanjem automobila, a mogli su da se prelamaju i kroz čin
parkiranja. Čovek koji je sebi mogao da dozvoli takav luksuz da poseduje
automobil, menjao je psihu. Počinjao je da zanemaruje ženu i decu, i svima
priča o kolima, kao da ih je on rodio. Tako se danas ponašaju vlasnici
rasnih pasa, jer su automobile izgustirali, a iskreno rečeno, svaki čovek
logično će pomisliti da je neka gospođa (nedajbože!) rodila pudlicu, a ne
pežoa!
Stižem u detinjstvo i vidim čika Đoku Cmelića, koji je među prvima
na Novom Beogradu kupio kola. Mogao je da ih parkira gde hoće, ali ih je
dovozio do samog ulaza u zgradu i penjao ih na prvi stepenik. Svi su mu se
divili i preskakali haubu automobila, a kada je tetka Smilja polomila nogu,
održana je sednica kućnog saveta na kojoj je oštro kritikovan drug Đoka
Cmelić. Naloženo mu je da ostavi prolaz od trideset centimetara, kako
ubuduće ne bi dolazilo do povreda, a da bi stanari ipak imali priliku da
dodirnu kola dok prolaze pored njih. Čika Đoka je posle toga na trotoaru
povukao crtu udaljenu trideset centimetara od prvog stepenika i strogo se
pridržavao odluke kućnog saveta.
Prvi fića koji je stigao u našu zgradu bio je ponos i dika svih stanara.
Čika Laza Perić je dozvoljavao svakome da pipne kola, a nedeljom, u
vreme kada je prao fiću, mogao je da mu pomaže kogod je to poželeo.
Jednom sam sa majkom krenuo na pijacu, pa smo sreli neku njenu
poznanicu iz druge zgrade. Iščuđavala se zbog maminog zakašnjenja.
„Izvini, ali prali smo Lazinog fiću“, rekla je moja mama, a u očima njene
poznanice ugledao sam ljubomoru. Naredne nedelje je majka pozvala i
poznanicu da prisustvuje činu pranja čika Lazinog fiće.
Laza Perić je bio pažljiv i pedantan čovek. Parkirao je fiću ispod
prozora svoga stana, tako da je mogao u svakom trenutku da ga vidi. Virio
je iza zavese i zaljubljeno gledao u kola, kao u lepu ženu. Bio je samac i, u
psihološkom smislu, taj fića mu je zamenjivao i suprugu i decu. Videlo se
po pomeranju njegovih usana da neprestano nešto šapuće, što je značilo
da tepa fići i, najverovatnije, prepričava mu šta je prethodne noći sanjao.
Imao je običaj da ruča na prozoru. Stoji, drži tanjir u ruci i jede. Gleda u
fiću i kao da s njim deli obrok. Bilo je sasvim logično da čika Lazi
priredimo mala iznenađenja, koja bi mu osvežila život.

9
 Tada nije bilo krađa automobila jer oni koji nisu imali kola nisu
umeli ni da voze. Za volan su sedali samo vlasnici kola. U čika Lazinom
stanu je postojao jedan tup ugao iz koga nije mogao kroz prozor da vidi
svog fiću. Na tom mestu se nalazio telefon. Moj drug Brlja je pozvao
telefonom čika Lazu, predstavivši se kao radnik Elektrodistribucije. Dugo
mu je objašnjavao neku grešku u računu za struju, a nas desetorica smo
jednostavno preneli fiću desetak metara udesno, iza žbunja. Čika Laza je
nakon razgovora, logično, došao do prozora i samo što nije umro! Nije bilo
njegovog fiće, a pritom nije čuo zvuk motora. Izleteo je ispred zgrade i
počeo da kuka, kao da je neko zaista umro. Svi stanari su izašli na prozore.
– Šta je bilo, Lazo? – pitao je moj otac sa drugog sprata.
– Pobegao mi fića – odgovorio je logično čika Laza jer kola niko nije
mogao da ukrade.
– Eno ga, sakrio se iza žbunja – rekao je ozbiljno moj otac jer je to
mogao da vidi sa drugog sprata, a priču o bekstvu je bukvalno shvatio i u
tom trenutku je fiću tretirao kao kuče.
– Što ga ne vežeš za drvo? – sasvim ozbiljno je pitao komšija Miladin,
koji je tajno, pošto je to bilo zabranjeno u gradskoj zoni, gajio ovcu krijući
je u žbunju.
Čika Laza je uleteo u žbunje. Kad je ugledao fiću, prvo ga je šutnuo u
gumu, a onda je počeo da mu nežno šapuće moleći ga da mu prizna zašto
je bio nevaljao? Onda je otišao u stan po ključ, vratio se, pažljivo ga upalio i
ponovo dovezao ispod prozora.
I poslušao je čika Miladina. Vezao je kanapom fiću za kvaku od
prozora. Na kanap je stavio malo zvono, koje je ostalo od proslave
Đurđica.
Tako je čika Lazar Perić postao preteča izumitelja alarma.
Ali alarm je deo jedne sasvim druge priče i nema veze sa mojim
detinjstvom.

10
 ŽIVOT POD RUČNOM

Upoznao sam jednog srećnog čoveka. Kaže da je srećan zato što

nikada nije imao svoj auto.

Kako smo se upoznali automobil i ja? Koliko god da preturam po

sećanju, ne mogu da se setim koliko sam imao godina kada sam video prvi
automobil. Rođen sam u Kumanovu, ali sam tamo živeo do svoje druge
godine, što znači da prvo sećanje na automobil seže u Skoplje, u kome sam
živeo naredne dve godine. Otac je bio vojno lice, pa je to sigurno bila neka
kampanjola ili stari kamion dodž, u čiju su kabinu veseli oficiri uvlačili
devojke što padaju na uniformu. Tada su vojna lica dvadeset četiri časa
provodila u uniformi, a pošto sam bio mali, ne sećam se da li su u njoj i
spavali. Mada sam siguran da su skidali čizme.
Posle Skoplja preselili smo se, po uhodanom socijalističkom
principu, u Sloveniju. Živeo sam naredne dve godine u Vipavi. Sećam se
visokih snegova i sivomaslinastih džipova koji su jurili po snegu i ledu, a
klinci ih gađali grudvama, što je bio prvi, doduše neorganizovan, atak na
JNA.
Ipak, moje najjače sećanje iz tih dana jeste samoubistvo – tačnije
vešanje – jednog oficira, koji u vreme Informbiroa nije uspeo da pronađe
prevozno sredstvo do odgovora na pitanje ko je u pravu i ko koga u stvari
izdaje?
Bio sam petogodišnji klinac i zajedno sa majkom virio sam iza zavese
kad su posle ponoći izneli beživotno telo neodlučnog komšije, ubacili ga u
kamion i nekud odvezli.
Taj kamion mi često dođe u san i podseća me na kamione iz
američkih akcionih filmova. Sahrane se ne sećam, a bio sam uveren da će
tada kovčeg biti izložen na nekom velikom, lepom automobilu, iz koga
raste cveće.

11
 U Beograd sam došao 1953. godine i najviše automobila na jednom
mestu video sam na vojnoj paradi. Takve marke se više ne proizvode. Bili
su to automobili nalik rudnicima ili žitnim poljima naše domovine, a na
njima su vredno radili seljaci i rudari. Posebno sam bio fasciniran
automobilom na kome se nalazio konj sa hvataljkama. Onda tog konja
uzjaše Miro Cerar, olimpijski šampion, i pleše na njemu kao da je na
igranci, a drug Tito mu maše sa svečane tribine podignute ispred Narodne
skupštine.
Tek mnogo godina kasnije saznao sam da su improvizovana žitna
polja naše domovine i rudnici bili smešteni na povezanim traktorima,
naravno, naše proizvodnje. Užasna buka koju su proizvodili bila je
reklamni trik jer jedan tako zvučan proizvod nije mogao da ostane
nezapažen ni van granica naše zemlje, kod suseda koji su se tresli od
straha pred trećom vojnom silom Evrope potpomognutom i traktorima
sopstvene proizvodnje. Tada se, inače, prepričavala dosetka o događaju na
sovjetsko-kineskoj granici, prema kojoj su sovjetski traktori (možda i naše
proizvodnje?) mirno obrađivali zemlju, a iznenada su se pojavili kineski
avioni. Prema sovjetskom izveštaju, „naši traktori su uzleteli i uzvratili
paljbu“.
Mnogo sam voleo i prvomajski automobil, sa platformom na kojoj se
preko glave prevrtala radnička klasa i tako dokazivala svetu da je kod nas
sve drugačije. Nisam baš shvatao smisao, ali mi je bilo veoma zabavno da
gledam ozbiljne ljude kako se blesave (kao kada se klovnovi u cirkusu
šutiraju), a pritom gledaju samo u jednu tačku – svečanu tribinu.
Jadni vozači ovih nakinđurenih automobila, kamiona i autobusa, koji
su prekrajani i modifikovani kao da su od plastelina – buljili su kroz male
otvore na scenografiji. Trebalo je ostaviti utisak kao da cela ta skalamerija
ide sama i kao da niko na svetu ne ume da proizvede takvo prevozno
sredstvo na točkovima.
Tada sam mislio da je najsavremeniji automobil na svetu onaj u
kome komandant parade dojezdi ispred svečane tribine, vozač prikoči, a
komandant ustane, isprsi se i nešto govori kroza zube. Nisam baš najbolje
razumeo šta on to govori, ali sam pretpostavljao da hvali automobil u
kome se vozio, da Maršalu priča koliko to čudo prirode troši na sat i koliko
guta ulja. A možda se komandant parade žalio kako mu je zaribala brava
na automobilu, pa zato stoji jer ne može da izađe i paradnim korakom
zagazi ka tribini. U razradi ove teze Maršal bi sigurno predložio da mu on,

12
kao mašinbravar, popravi bravu, ali ni danas nisam siguran da se sve baš
tako odvijalo.
Kad iznad Beograda polete avioni u brišućem letu, oglase se tenkovi,
koji su o državnom trošku unakazivali asfalt Bulevara revolucije i Ulice
maršala Tita. Te tenkove sam doživljavao kao savršenstvo od automobila
jer u njima vozač ima specijalnu kapu koja bi mogla da me štiti od čvrga i
macola. Zamišljao sam ovakvu situaciju: sa sto kilometara na sat ulećem
tenkom pred ulaz zgrade u kojoj sam stanovao, parkiram ga uz sam zid i
iskočim iz haube, a komšije umiru od zavisti.
U to vreme moj otac je već bio na Golom otoku, pa sam kovao
planove kako da uz pomoć automobila zvanog tenk zavedem malo reda u
zgradi u kojoj se malo ko iskreno družio sa porodicom jednog ibeovca.
Znači da sam već tada imao jasnu predstavu o tome šta je automobil u
životu jednog muškarca – metafora njegove skrivene moći koju ispoljava
samo kad je za volanom.
Prvi pravi automobili u Beogradu bila su kola diplomata iz celog
sveta i vozni park našeg dragog predsednika. Najviše su mi se sviđale opel
olimpije. Delovale su moćno i dugačko. Kada su u Beograd ušli moskviči,
shvatio sam da je to odgovor Istočnog bloka na izazov Zapada koji nas je
trovao dobrim automobilima. Film Buntovnik bez razloga i trke
automobilima, u izvođenju „besne zapadne omladine“, kako je govorio moj
otac, naterali su me da razmišljam o automobilu na drugačiji način od
onoga koji nam je nudila prvomajska parada
Ali do tog mog automobilskog razvoja moralo je da prođe još mnogo
godina, tačnije, trebalo je da krenem u gimnaziju u kojoj sam upoznao
decu naših diplomata, tek vraćenih sa rada u nekoj od stranih država.
Dovozili su automobile slične onima u američkim filmovima. Jednom nas
je otac mog školskog druga Saleta počastvovao tako što nam je dozvolio da
operemo njegovog pežoa.
Nikada u životu nisam sa toliko elana radio tako važan posao –
glancanje diplomatskog pežoa! Sale nam je posle naplatio to pranje i
sigurno smo bili prvi perači automobila koji su plaćali da bi radili!
A moje prvo pravo automobilsko iskustvo bilo je u Saletovom pežou,
kada je ukrao ćaletu kola pošto smo nedelju dana tvrdili kako nema petlju
da to uradi. Došao je ispred Fontane, na Novom Beogradu, i svi su videli da
je ukrao kola! Nas četvorica smo ušli u auto, a ostali su se tiskali na
trotoaru, kao na autobuskoj stanici.

13
 Padao je prvi sneg i sve je ličilo na san. Kao scena iz filma Skupljači
perja, koji je te godine pobedio u Kanu. Umesto perja, na staklo Saletovog
pežoa lepile su se pahulje. Sale je uključio brisače, a nas četvorica smo
pomislili da smo u raju!
– Pokazaću vam jedan štos – rekao je Sale.
Vozili smo se uskim putem ka starom delu grada, prošli kroz
podvožnjak ispred koga će nakon nekoliko godina isprebijati studente, pa
kroz novobeogradsku Saharu (tek kasnije su tu posadili solitere) produžili
ka Brankovom mostu. Buljili smo kroz staklo, fascinirani zaletanjem
pahuljica i Saletovom veštinom upravljanja automobilom. Znali smo da
nema vozačku dozvolu, i ovo je bio njegov ispit zrelosti pred nezrelim
drugarima, preplašenim najavom njegovog štosa.
Pežo se približavao sredini mosta. Sale je pevušio neku pesmu
naučenu u Francuskoj, gde je živeo i školovao se dok je tata ubeđivao
Francuze da je naš samoupravni socijalizam budućnost sveta.
– Buntovnik bez razloga je dečja igra za ono što ćete sada doživeti –
rekao je Sale.
Potegao je ručnu kočnicu i kola su počela da se okreću na
Brankovom mostu. U kolima je nastala panika. Skratiću priču: niko nije bio
povređen, motor se ugasio, došao je Saletov tata i išamarao ga pred svima.
Sale je sutradan postao heroj, a ja sam shvatio da su kola opasna igračka.
Kad se danas setim svog jedinog plesa sa kolima, izvedenog na
Brankovom mostu, znam da to današnji klinci ne mogu da dožive jer je na
mostu u bilo koje doba dana i noći – nesnosna gužva. Žure ljudi na posao i
sa posla. Vozaju svoje male i velike brige.
Onda odu u perionicu automobila i plate da im neko drugi opere
kola!

14
 TEST ZA PRVU FARBU

Zahvaljujući jugu, mi smo jedina država na svetu koja je uspela da

posao veka završi za dve godine.

Nedavno sam prisustvovao interesantnom razgovoru dva poslovna

partnera. Govorili su na engleskom jeziku, pri čemu je jedan od njih
dvojice govorio koristeći samo glavu, a drugi je, pored glave, koristio još i
ruke, noge, celo telo pa i predmete koji su mu bili u blizini. Razgovor je bio
ozbiljan, muški. Inopartner je tražio informacije, a predstavnik našeg
biznisa mu je odgovarao.
Brzo sam shvatio da su njih dvojica poslenici auto-industrije jer je
naš biznismen tvrdio sledeće: „Karoserija… čvrsta, očuvana… Prva boja…
Prvi vlasnik… Garažirana… Redovno održavana… Koristi samo skupe
rezervne delove…“ Inopartner je bio zadovoljan, smeškao se i trljao
dlanove. Onda se pojavila ona, Beograđanka, dugih nogu, prćastog nosa,
prćastih sisića, prćaste guze. Sve je na njoj šljaštilo i ukazivalo da je naš
biznismen lagao, jer takva lađa nije imala samo jednog vlasnika, često je
menjala boje i proveravala čvrstinu karoserije.
Da budem jasniji: u sudaru sa poslovnim svetom do sada je samo
nama bilo dozvoljeno da lažemo, a otkad je krenula tranzicija i svet je
počeo da laže i širi pogrešnu sliku o nama! A gde su u toj priči automobili i
Beograđanke, ili – Beograđanka u automobilu, upitaće se čitalac? Pojavilo
se istraživanje, i to veoma ozbiljno, u kome se tvrdi da je naš jugo najgori
automobil svih vremena! U tom istraživanju se kaže kako je čak trideset
odsto anketiranih reklo da je naš „jugić“ pre svega automobilska
najrugoba, a zatim mu se dodaju ostali epiteti. Da bi dokazali tvrdnje,
pokvareni stranci su prikazivali fotografije našeg automobilskog čeda, ali
bez Beograđanke pored njega, pa su neki poverovali u laž. Zadatak ovog
teksta je da pronikne u motive te laži.

15
 Kada smo sredinom osamdesetih godina prošlog veka obelodanili da
je naša automobilska industrija počela sa izvozom „jugića“ u Ameriku, bili
smo najponosnija nacija na svetu. Mi ćemo njima pokazati kako se pravi
automobil! Doduše, nismo mogli da tvrdimo kako smo mi pravili
automobile još dok su oni žigosali stoku, ali smo mogli da kažemo kako
„jugića“ proizvodi crveni Kragujevac u koji su se slili seljaci iz okolnih sela,
proizvođači šljiva i kajmaka, i odlučili da raznim fordovima i njima
sličnima pokažu od „kog se drveta pravi kašika“!
Bili smo spremni da pomognemo američkim kravarima i ovčarima
(u krave i ovce se bar razumemo), pa smo im slali najjeftinije automobile
na svetu! Da sam Amerikanac, mogao bih da kupim za jednu platu našeg
„jugića“. Nisam bio Amerikanac, ali sam bio ponosan! I poverovao sam
našim političarima da je posao sa Amerikancima – posao veka! Tako su ga
krstili u novinama, na televiziji i u skupštinama.
Mi smo jedina nacija na svetu koja je uspela da za dve godine završi
posao veka! Takva produktivnost nije zabeležena u istoriji ljudskog roda! I
odmah je krenula odmazda. Prljavi Zapad je lansirao priču kako će u
Americi biti zabranjeno pljuvanje žvakaćih guma po ulici jer na njih, usred
Njujorka na primer, može da naleti jugo, zalepi se i – ni makac!
Bilo je još nekih izmišljotina, i na kraju je stvar kulminirala
istraživanjem o najgorem automobilu svih vremena. Bio je to vrhunac
zlobe, netolerancije i zavisti, ali i dokaz da nas se svet plaši i lažima
pokušava da nas ukloni sa tržišta svetske auto-industrije.
Zloba sveta prema našoj automobilskoj industriji nije počela sa
pojavom juga na američkom tržištu. Dogodilo se to dvadesetak godina
ranije, početkom šezdesetih godina prošlog veka, kada smo proizveli
najsavremeniji automobil svih vremena iako još uvek nismo imali auto-
industriju! Ova rečenica zvuči nenormalno, ali je istinita.
Bilo je sasvim logično da zemlja, koja je pre Drugog svetskog rata
proizvodila avione i imala samo u Beogradu sedam fabrika koje su radile
za najveće avio-kompanije, krene u izradu najsavremenijeg automobila.
Proizveo ga je gospodin Milošević, Crnogorac koji je živeo u Novom Sadu.
Kako to već biva kod Srba, izumitelj najboljeg i najatraktivnijeg
automobila na svetu nije bio čovek iz automobilske industrije. Bio je
novinar i bio je zaposlen u novosadskom Dnevniku. Odmah je shvatio da
svet već tada nije mogao da proguta prezime Milošević, pa se kao
konstruktor najautomobila predstavio kao Frederik Ešton!

16
 Svoj superautomobil vozikao je isključivo po Londonu u kome
nikada nije bio! Opet nelogična rečenica, ali istinita. U svom skromnom
stančiću u Novom Sadu, imao je auto-kartu Londona i, kao svaki
promućurni stranac u tuđem gradu, koristio se turističkim podacima iz
enciklopedija, romana i novina. Moji rođaci, koji su svojevremeno dolazili
iz Cetinja u Beograd, dovezli bi kola do Petlovog brda, zatim me pozvali
telefonom i sačekivali da ih uvedem u grad. Isti princip je imao i gospodin
Milošević, to jest – gospodin Frederik Ešton. Njegov rođak u Londonu zvao
se Donald Sikert. Bio je lep, visok, plavook, imao je stalnu devojku i
najboljeg prijatelja, mornara Makfersona, poznatog po čudesnim
psovkama u stilu „hiljadu ti morskih meduza“, „kitovih mi zuba“ itd.
Donald Sikert je bio čudo od vozača, ali bi možda završio kao običan
londonski taksista da mu gospodin Milošević nije konstruisao najbolji
automobil na svetu. Tek kasnije sam u filmovima o Džejmsu Bondu
shvatio da je pokradena ideja našeg konstruktora iz Novog Sada. Na
potpuno isti način konstruktori tajne engleske policije rešavali su
najnovije tipove automobila koje je petnaest godina posle Donalda Sikerta
vozio Džejms Bond, to jest Šon Koneri, Timoti Dalton, zatim Džon Lezembi,
pa Rodžer Mur, Pirs Brosnan i sada Danijel Krejg! Pošto sam jedan od
poštovalaca života i dela gospodina Mitra Miloševića, takoreći oca Donalda
Sikerta, mogao bih napamet da rekonstruišem neke od automobilskih
ludorija po ulicama Londona.
Donald Sikert je izlazio iz podzemnih garaža za koje niko nije znao.
Doduše, ni danas mi nije jasno kud se denula zemlja nakon iskopavanja
tajnih garaža, ali to nije toliko važno u priči o svojstvima čudesnog
automobila. Automobil se pojavi na ulici i odmah neko počinje da ga juri.
Takvo je vreme bilo šezdesetih godina. I kad onaj koji ga juri pomisli da će
uhvatiti Donalda Sikerta, ovaj pritisne neko dugmence i odjednom se
pojavi oblak magle koji obuhvati njegova kola. U tom trenutku Donald
pritisne drugo dugmence i tablice se okrenu i odjednom se na kolima
pojavi drugi registarski broj. Donald pritisne treće dugmence i kola
promene boju. Maleni oblak magle se podigne i progonitelj ispred sebe
vidi sasvim druga kola sa drugim registarskim tablicama! Čudo od
tehnike!
Taj automobil naše proizvodnje, koji je špartao Londonom, imao je
još nekoliko neverovatnih svojstava: išao je unazad istom brzinom kao
unapred, izvesne delove grada je mogao da preleti, ako je ulica bila tesna i
on se sužavao, njegova stakla su već tada bila neprobojna, a gume niko
nije mogao da probuši! Jedino me čudilo što taj automobil gospodin

17
Milošević nije poklonio Drugu Titu, već ga je izvezao u London i ustupio
Donaldu Sikertu. Da je Drug Tito imao taj automobil, mogao je u njemu da
prima strane državnike jer je i karoserija bila fleksibilna, a unutrašnjost
slična nekom dvorcu. Pritom je u njemu mogao da leti, a i da plovi po
moru.
Da rezimiram: istraživanje o najgorem automobilu svih vremena
jeste osveta našim konstruktorima, koji su šezdesetih godina skrojili kola
jednom Donaldu Sikertu, a osamdesetih napravili kućnog ljubimca zvanog
„jugić“. O jugu svi sve znaju, a nova generacija korisnika automobila
sigurno bi želela još nekoliko podataka o Donaldu Sikertu. Reč je o
knjiškom junaku pisca Frederika Eštona, tačnije gospodina Miloševića,
novinara iz Novog Sada, koji je pisao kriminalističke romane u ediciji „X
100“. Gospodin Milošević zaista nikada nije bio u Engleskoj, a kretao se, u
svojim knjigama, po Londonu kao da je tamo odrastao. Njegov prvi roman
se zvao Lun kralj ponoći jer je Donald Sikert u ponoć, kada pošten svet
spava a mafijaši izlaze kao pacovi, kretao u akcije čiji je jedini cilj bio –
spasavanje sveta, tačnije – borba za istinu!
Zato nam je danas neophodan Lun kralj ponoći, čiji zadatak ne bi bio
da spasava svet, već da nas spasava od sveta koji bezočno laže, ne samo o
našem superautomobilu! Već ga vidim kako uspeva da pronađe ko su
finansijeri tog podlog istraživanja, kako se pojavljuje na televiziji i u
udarnom TV dnevniku dovodi pred kamere zloglasnog naručioca
istraživanja, primorava ga da se izvini i zatim natera da pojede
istraživanje pred TV gledaocima!
Posle toga bismo nastavili posao veka, koji smo prividno završili za
samo dve godine, što je svetski, ne samo automobilski rekord.

18
 CRVENO JE VIŠE OD BOJE

Ozbiljnu filozofsku raspravu, izazvanu pitanjem koji deo kola je

najvažniji, žene rešavaju kratkom rečenicom: „Ogledalce iznad volana.“

Šta je najvažnije na automobilu? Ovo filozofsko pitanje posvađaće i

najbolje drugove jer svaki muškarac, koji je bar jednom seo za volan,
smatra da je najbolji poznavalac automobila. Zato je i dijapazon odgovora
veoma širok. Većina tvrdi da je to – marka automobila, i verovatno su u
pravu. Onda kreće lavina dokaza koji opravdavaju odgovor. Jedni će hvaliti
komfor automobila, drugi volan, treći kočnice, četvrti tvrd lim, peti menjač
itd. itd. jer je ovo tema za višesatni razgovor. A onda se u razgovor ubaci
neka od prisutnih žena i ozbiljnu filozofsku raspravu svede na nivo
ćaskanja uz kafu.
– Na automobilu je, posle ogledalca iznad volana, najvažnija boja –
kaže, otvori torbicu, izvadi šminku i popravi senku iznad očiju.
Takav odgovor je šok za svakog normalnog ljubitelja automobila jer
je boja samo šminka koja ide uz svaku marku kola, pa metalizebelo, na
primer, može krasiti i najveći krš, kao i najnoviji tip mercedesa. U ovakvim
situacijama najopasnije je postaviti pitanje – zašto? Jer tada sledi odgovor
koji iskrenog poštovaoca automobila može odvesti u bolnicu.
– Zato što boja kola mora da se slaže sa mojim najnovijim
kompletom za leto – kaže ona, ustane i ode, a prati je hor zanemelih
poznavalaca automobilske industrije.
Ma koliko to iskrenim, časnim i poštenim poznavaocima automobila
izgledalo glupo i prozaično, boja je auto-laicima veoma bitna. Moj otac je
tvrdio da postoje samo dve boje – golubijeplava i pirgasta. Nikada nisam
otkrio šta se sve krije iza ove dve boje jer je celog života tvrdio da nosi
samo golubijeplava odela, a pritom je njegov orman bio pun sivih, plavih,
sivomaslinastih i sličnih odela. Svi njegovi džemperi su bili pirgavi, što je

19
značilo – zeleni, crvenkasti, oker i slično. Jedina boja koja je spajala odela i
džempere bila je – kafena, što će reći – braon, ali je to kolor varijanta koju
je retko koristio. Kada sam odlučio da kupim prva kola, a imao sam
dvadeset osam godina, suprugu i jedno dete, otišao sam na konsultacije
kod oca, inače zakletog nevozača.
– Jesi li se odlučio za boju? – pitao je moj otac, kao da je to najvažnija
stvar na svetu.
Svoja prva kola sam kupio na kredit, na očevo ime jer je bio ratni
vojni invalid, pa je imao pravo na povoljnije uslove. Zato sam morao da
odem na konsultacije kod njega, iako sam unapred znao da će se sve
završiti razgovorom o boji automobila jer je on kao ražalovani oficir
razaznavao samo dva tipa automobila – kamion dodž i sivomaslinastu
kampanjolu. Kamionom smo čoporativno išli na proslavu Prvog maja u
Košutnjak, a kampanjola ga je jednog jutra odvela na železničku stanicu,
do voza koji je produžio ka moru, ukrcao ga na brod Punat, pa preko vode
do Golog otoka.
– Razmišljam još uvek – odgovorio sam iskreno.
– Šta razmišljaš kad imaš dve mogućnosti. Golubijeplava ili pirgasta
– rekao je sugestivno.
– A koju bi ti boju izabrao?
– Ne znam… Obe su mi drage.
Iako sam želeo belu „bubu“, objasnili su mi da te boje „trenutno
nema na lageru“, pa su mi uvalili zelenu. Dovezao sam „bubu“ do paviljona
gde su stanovali moji roditelji i, još dok sam prilazio, primetio sam oca
kako viri iza zavese. Bio je uzbuđen koliko i ja. Dočekao me sa čašicom
rakije u ruci, što je značilo da je kupovina kola uz penzijsko-invalidske
uslove bitan događaj za našu porodicu.
– Ipak si me malo iznenadio – rekao je.
– Zašto?
– Bio sam ubeđen da će kola biti pirgasta.
– Pa, zar ovo nije pirgasta boja?!
– Ne, to je golubijeplava.
Za tridesetak godina vozačkog staža promenio sam šest automobila i
dok je otac bio živ znao sam koje su boje. To sam utvrđivao pošto bih kola
dovezao do njegovog paviljona, gde mi je on saopštavao da li su pirgava ili
golubijeplava. Otac je davno preminuo, pa ja danas ne znam da li vozim

20
pirgasta ili golubijeplava kola, iako u saobraćajnoj dozvoli piše da su
metalizesiva. Kada sam jednom pokušao ocu da kažem kako u zvaničnim
dokumentima nema njegovih boja, on je sugestivno rekao: „Jes’, mnogo
oni znaju“ (završen citat).
Dok smo bili komunistička zemlja, našim ulicama su se valjali
automobili uglavnom crvene boje. Crvena zastava je opravdavala svoje
ime i automobilom jugom, crvene boje, vodila nas u svetlu budućnost. Ali
nije se na tome završilo. Perfidno smo pokušali da Zapadu uvalimo
komunizam preko našeg proizvoda juga, ali su nas CIA, FBI i druge
policijske službe razotkrile. Tako je propao „posao veka“, zbog ideoloških
a ne nekih drugih razloga, kako danas tvrde kritičari komunizma.
Kada posmatram šezdesete i sedamdesete prošlog veka kroz
ideološku prizmu, ni danas mi nije jasno kako je državnom vrhu promaklo
da je većina fića bila – bele i sive boje. Bela boja je simbol predaje, pa je u
tom periodu svaki promućurniji analitičar društvenih kretanja mogao da
primeti kako se polako udaljavamo od crvene boje i pripremamo predaju
pred naletom svetske auto-industrije, tačnije – kapitalističkih proizvodnih
odnosa.
Naredni korak koji je vodio u liberalizaciju društvenih odnosa bio je
crna kreacija na beloj i sivoj osnovi. To su prvo radili automobilski asovi,
koji su na vratima svojih sivih i belih fića docrtavali veliku crnu tačku. Ta
tačka je mogla da se tumači na više načina. Prvi put je upotrebljena u
vreme hipi pokreta i studentskih gibanja u Evropi. Danas je svima jasno da
je to bila metafora kojom je označavan kraj jednog perioda, ali još nisam
siguran da su toga bili svesni svi koji su na svojim fićama ucrtavali veliku
crnu tačku.
Moj drug Dragan bio je heroj „nacionalne klase“, pa je kao i Gaga
Nikolić u istoimenom filmu, išarao svog ljubimca. Imao je duge noge, pa je
uklonio zadnje sedište. Suvozačko mesto je „plivalo“ i bilo je potrebno
mnogo hrabrosti i umešnosti da se neko održi na njemu. Zato je Dragan
zahtevao da se suvozač veže, a zatim je počinjao – koncert. Zvuci koje je
proizvodio njegov abartovani fića budili su pola grada, a ljuti milicioneri
nisu mu mogli ništa jer je u saobraćajnoj dozvoli pisalo da je odobreno
„budženje“ motora.
Na Terazijama nas je zaustavio ljutiti milicioner. Obojica smo bili
vezani. Dragan se smeškao jer je znao kako se ovi susreti završavaju.
– Daj dozvolu – rekao je milicioner.
– Izvolite.
21
 – On je, znate, šampion – pokušao je suvozač da umilostivi
milicionera.
– Znači – šampion… A zašto ti, šampione, voziš prljava kola?
To je sigurno najveća uvreda koja je Draganu mogla da se uputi. Pre
nego što bi se uputio ka centru grada, klinci iz komšiluka bi besplatno
trljali njegova kola, koja bi potom bleštala na suncu.
– Kola su apsolutno čista – odgovorio je ljutito.
– A ova mrlja na vratima?
Uzalud je Dragan objašnjavao da to nije mrlja i da većina šampiona u
svetu na vratima nešto docrtava, a on se odlučio za tačku prečnika pola
metra. Rekao je da je to protiv uroka, što je ostavilo loš utisak na
milicionera jer je shvatio da je i on na spisku na kome se nalaze razni
uroci.
– Koja je boja tvojih kola?
– Bela.
– Tačno. Tako piše u saobraćajnoj dozvoli. A tvoja kola su crno-bela
jer je jedan kvadratni metar obojen u crno. Parkirajte kola i kada ih
dovedete u red, to jest uskladite ih sa podacima u saobraćajnoj dozvoli,
možete ih odvesti – rekao je milicioner smireno.
Kako to obično biva, okupilo se mnogo ljudi, koji su komentarisali
događaj. Uzalud je bilo što su neki mladići prepoznali šampiona
„nacionalne klase“. Milicioner je tvrdio da taj podatak nije unesen u
saobraćajnu dozvolu, a on veruje samo zvaničnim dokumentima. Jedan
čikica je tvrdio kako je crno boja fašizma i ljutito zapitao Dragana zašto
nije stavio crvenu tačku na svog fiću kad ga ova država hrani i izdržava!
Kraj priče je bio ponižavajući. Šampion je pokušao da upali auto i
popne ga na trotoar, ali je milicioner rekao da ne sme da vozi
„neadekvatno registrovana kola“, pa smo fiću guranjem popeli na trotoar.
Tada nije bilo mobilnih telefona, pa Dragan nije mogao da pozove klince iz
kraja koji bi ga spasli blamaže i ostrugali tačke sa vrata kola. Ispostavilo
se, a ja to nisam znao, da je crna tačka u stvari bila nalepnica koja je
kupljena u Italiji. Strugali smo noktima jer je Dragan tvrdio da bismo na
drugačiji način oštetili osnovnu boju kola. Milicioner je sve vreme
nadgledao radove i na kraju odobrio odlazak, pošto je prethodno ponovo
pregledao vozačku dozvolu i utvrdio da je reč o „navedenom automobilu“.

22
 – Druže, srećan put i pazite kako vozite – rekao je i kažiprstom
dodirnuo šapku.
Dragan je dao gas i u oblaku dima napustili smo Terazije. Da je moj
otac bio u grupi građana koja se lepo zabavljala dok smo noktima strugali
dve crne tačke, sigurno bi dobacio: „Tako vam i treba kad ne kupujete
pirgasta ili golubijeplava kola.“

23
 MILICIONER KAO REZERVNI DEO

Jovan Bulj je bio jedini milicioner na svetu koji je na raskrsnici plesao

između automobila, dok ga je pratio aplauz nasmejanih Beograđana.

Ne znam zašto uz obaveznu opremu, koju kupac dobije uz

automobil, ne ide i milicioner. Tada bi svaka kola imala svog ličnog
milicionera i vlasnik ne bi bio prisiljen da prisustvuje čudnim situacijama
u kojima ne razume šta uniformisano lice traži od njega. Svog ličnog
milicionera ne bih držao u gepeku, kao što to radim sa kompletom prve
pomoći, trouglom ili sajlom, već bi „navedeno lice“ sedelo na zadnjem
sedištu, pušilo ako to želi, slušalo radio i intervenisalo kada je to potrebno.
Ono, dakle „navedeno lice“, ne bi intervenisalo u slučaju kada njegov
vlasnik napravi prekršaj, već samo u slučaju greške vozača iz suprotnog
smera. Njegov vlasnik bi bio pod ingerencijom milicionera u kolima koja
učestvuju u eventualnom incidentu. Njegov zadatak bi bio da brani svog
vlasnika, i u sučeljavanju mišljenja sa kolegom, koji je vlasništvo drugog
učesnika u prekršaju, dođe do pune istine.
Nije bilo lako napisati ovako ozbiljan pasus, a kamoli smisliti ono što
u njemu piše jer sve mora da podlegne pravnoj terminologiji i uskladi se
sa važećim propisima u saobraćaju. A svemu je kriv strah koji u kosti
vozača uteruje saobraćajni milicioner, lice uvek spremno da atakuje na
slobodu mišljenja običnog učesnika u saobraćaju, to jest građanina,
vlasnika saobraćajne dozvole. Svaki pošteni vozač taj strah nosi još iz
detinjstva, posle prvog susreta sa uniformisanim licem plave boje. Pritom
malo ko razmišlja o traumi koju uniformisano lice plave boje nosi posle
susreta sa vozačima u suknjama. Zato je sasvim normalno da kasnije sav
bes iskale na vozačima muškog pola jer im se bilo kakva rasprava sa
vozačima u suknjama ne isplati pošto ostavlja trajne psihičke posledice.
Jednom je moj drug Gile uzeo ključeve od kola svog oca, tačnije –
ukrao je kola svom ocu. U auto se smestilo nas sedmoro i nije nam bio

24
potreban radio jer smo urlali kao mladi majmuni. Ali, već na prvoj
raskrsnici, uniformisano lice koje je regulisalo saobraćaj nije bilo
zadovoljno brojem drugova i drugarica natrpanih u automobilu. U
saobraćajnoj dozvoli je pronašlo podatak da su kola registrovana za
četvoro, što mi nismo znali, pa smo se kleli kako nam je sasvim udobno i
kako je moglo da stane još četvoro naših drugova, ali su morali da idu na
pretčas. Izlazili smo jedan po jedan, a on je naglas brojao inkriminisane
učesnike u saobraćaju neprestano pitajući: „Šta je smešno?“ Na kraju je
konstatovao: „Ajde, recite šta je smešno, pa da se smejemo zajedno.“
Privedeni smo u stanicu milicije, gde nam je jedan strogi brka,
takođe u uniformi, rekao da se na taj način regrutuju kriminalci i bitange,
koji će jednog dana nasrnuti i na sam sistem kao takav. A kada je došao
Giletov tata, inače političar, stajali smo mirno kao pred vojnom komisijom,
a on nam je održao predavanje o adolescentnom ponašanju, kako se
izrazio. Predavanje je imalo istu poruku kao brkino kratko obraćanje, pa
sam već tada uočio razlike i sličnosti između političara i običnog,
promućurnog građanina. Te noći nisam mogao da spavam jer sam imao
grižu savesti zbog neizvesne budućnosti bitange, koja me je očekivala,
kako je tvrdio drug brka.
Prvi susret sa milicionerom mogao je negativno da obeleži moj
saobraćajni život da se, na sreću svih Beograđana, nije pojavio Jovan Bulj.
Bio je najbolji saobraćajni milicioner Evrope! Tako je pisalo u novinama, a
Jovan je kao jugoslovenska atrakcija pozajmljivan Londonu, Parizu, Rimu i
ostalim prestonicama. Iz belog sveta su stizale fotografije svetskih
agencija na kojima se Jovan smeška okružen lepim devojkama. U tim
bliskim kontaktima sa lepotom smetala mu je uniforma, ali on tada nije
bio privatno lice na proputovanju kroz prestonice, već naš ambasador
dobre volje, kako je pisalo u novinama.
Radio je na raskrsnici „kod Londona“. Plesao je na asfaltu, večno
nasmejan i blag. Vozači su mu mahali i pozdravljali ga, što je jedinstven
slučaj u istoriji policije. Posebno je bio interesantan zvuk pištaljke koji je
pratio njegove pokrete. Beogradske baletske grupe su na raskrsnici „kod
Londona“ snimale priloge za televiziju, a Jovan je u tim prilozima bio solo
baletan.
Ubrzo je Jovan penzionisan i posle toga je prodavao novine u jednom
kiosku na Novom Beogradu. Na vrhuncu iznenadne slave, koja je
neuobičajena za jednog milicionera, ako pritom nije Džejms Bond ili
Herkul Poaro, pokušao je da neke unutrašnje nesuglasice reši alkoholom.

25
A to je bio dokaz da je Jovan naš čovek, da je stvaran i ranjiv, a ne ikona iz
svetske foto-razmene.
Slavi Jovana Bulja se zakratko, pre nekoliko godina, približio
saobraćajni milicioner Viorel, koji je radio na raskrsnici kod Savezne
skupštine, ali je i on ubrzo penzionisan jer policijsko rukovodstvo ne voli
popularne milicionere. Kako može neko koga svi poznaju da učestvuje u
konspirativnim akcijama, na primer? U njihovim glavama je očigledno
zapisano da milicioner mora da kidiše na građanina kao leopard na
krmenadlu, i – tačka.
Da sam u pravu svedoči drugi slučaj vezan za krađu automobila, a
smešten u predele moje mladosti. Moj drug Maki je uzeo ključeve tatine
„bube“ i krenuo na more. Imao je krv sedamnaest godina vrelu, kao
Pišonja i Žuga u pesmi Zabranjenog pušenja. Tata je pozvao policiju,
prijavio sina kao kradljivca i sve je rešeno za desetak sati.
Spuštao se prema Budvi. Ljubazno ga je zaustavio milicioner i
čestitao mu sledećim rečima: „Mali, čestitam, najbrži si od jutros.“ Umesto
vozačke, zatražio mu je letačku dozvolu, Maki je slegnuo ramenima, a iz
šipražja je izletelo pet milicionera, savladalo Makija, zavrnulo mu ruku i
prislonilo glavu na haubu. Njegov otac je zahtevao da ga u Beograd vrate
kao pravog kriminalca. Smatrao je da je to dobar način da ga oduči od
krađe kola.
Ali, posle spektakularne akcije privođenja, Maki je nastavio da
redovno krade kola. Shvatio je da ga otac nikada više neće prijaviti policiji
jer su novine zabeležile slučaj, pa su u rubrici Pisma čitalaca drugovi i
drugarice raspravljali u pisanoj formi o ovom interesantnom događaju.
Pojavila se i Makijeva slika, koju smo isekli iz novina i ponosno zakačili na
školskoj tabli za obaveštenja.
Moj primer govori da nesuglasice sa milicionerom mogu povoljno da
se odraze na budući vozački staž. Polagao sam vozački ispit u vreme
održavanja Konferencije nesvrstanih, 1977. godine. Neki prijatelji su mi
rekli da ne izlazim na ispit jer policija ima direktivu da obara sve
kandidate, kako se u saobraćaju ne bi odjednom pojavili nedoučeni vozači.
Navodno, trebalo je brojnim diplomatama iz sveta obezbediti nesmetanu
vožnju kroz Beograd. Ni danas mi nije jasno zašto me je komisija oborila, a
ni milicioner to nije umeo da mi objasni. Rekao je: „Dođi na jesen, pa da
vidimo.“
Došao sam na jesen, ali su mi se noge tresle i nikako nisam mogao da
krenem. Članovi komisije su bili ljuti što gube vreme sa „saobraćajnom

26
neznalicom“, a ja sam odlučio da vozim bez dozvole jer mi se tada noge
nisu tresle kao kada krenem sa poligona.
Odem kolima na Zlatibor, odatle na Durmitor, pa na more. Bez
dozvole. Poštujem svaki znak, a milicioneri mi mahnu zadovoljni mojim
uljudnim ponašanjem u saobraćaju. Sa mora odem pravo na vozački ispit.
Parkiram auto pored poligona, javim se komisiji, oni prevrnu očima jer
vide „onoga što mu se noge tresu“, nevoljno sednu u kola i brzo izađu.
– Pali ste – ekspresno zaključi predsednik komisije.
– Ali ja redovno vozim kola i nisam napravio nijedan prekršaj.
– Ti si duduk za kola i nikada nećeš naučiti da voziš!
Zahvaljujući toj rečenici, pošto sam iz inata jedanaesti put izašao na
vozački ispit, provozao sam komisiju tako da nisu imali nijednu primedbu.
Ali su me gledali čudno. Posebno me zagledao jedan kockasti milicioner,
kome je sve bilo sumnjivo.
– Ovde je meni nešto sumnjivo. Onakav duduk ne može nikada da
nauči vožnju – reče kockasti.
– Imam brata blizanca i on je do sada polagao umesto mene jer sam
stalno bio zauzet. Izvinjavam se ako nešto nije bilo u redu.
Kockasti je gledao u jednu tačku. Kada su ostali članovi komisije
izašli, on je još sedeo u kolima. I danas, trideset godina kasnije, imam
osećaj da sedi iza mene, na zadnjem sedištu, i kontroliše kako vozim. Zato
uz ostale rezervne delove nisam dobio i rezervnog saobraćajnog
milicionera jer već posedujem svog anđela čuvara. Ponekad, kada nikoga
više nema u kolima, razgovaram sa njim, pevamo zajedno i smejemo se. A
juče me je zamolio da mu ostavim ključeve jer je pred zoru hladno, pa će
on da zagreje kola.

27
 SLATKE REČI U KRIVINI

Prebacivanje do mesta na kome se proslavlja najluđa noć u godini

najčešće je horor praćen Njenim otrovnim verbalnim strelicama.

Ona i on kreću na doček Nove godine. Kola zagrejana. On u

smokingu, sa leptir-mašnom oko vrata i lakovanim cipelama. Ona u
večernjoj haljini, s izrezom na leđima do repnog pršljena, s lakovanim
cipelicama, kosom spetljanom u punđu, trepće kao svraka na jugovini.
Kola staju ispred luksuznog hotela. On izleće, trči na suprotnu stranu kola,
otvara vrata, nakloni se. Ona izlazi, široko osmehnuta, otpozdravlja
okupljenoj masi kao da samo nju očekuju. On zatim baci ključ od kola
lakeju, koji će ih odvesti do parkinga. Dobaci u prolazu kako kola moraju
biti zagrejana u tri časa i petnaest minuta i dovezena do ulaza. Pruži
prema njoj desni lakat, ona svoju malenu šaku zavlači ispod njegove ruke i
tako ulaze u hotel.
Naravno, ovako je u bajci i dečačkim snovima. Pravi doček Nove
godine, tačnije prevoz do mesta na kome se dočekuje najluđa noć na svetu,
u praksi je najčešće horor. Prvo kreće svađa u kući. Ona tvrdi da ćeš se
opet napiti kao svinja i da će joj presesti doček jer će stalno razmišljati o
povratku i svinji za volanom. Ti ćeš tvrditi kako imaš legitimno pravo da
se napiješ u najluđoj noći jer to isto rade i državnici, koji se zatim slikaju
za televiziju, drže čašu u ruci i baljezgaju o boljem životu. Ona će dobaciti
kako su predsednika izabrali svi, a ona je tebe izabrala sama i da bi to
trebalo da poštuješ bar jedanput u godini. Ti na to imaš odgovor:
– Samo me dovedi do kola i stavi mi ruke na volan.
– A šta će biti ako nas zaustavi milicioner?
– Pa i on je čovek. I on mora da popije bar jednu čašicu! Zahtevaću da
i on duva u balonče, pa ako nije čist, bar ću imati s kim da delim sopče u
bajbokani.

28
 Ovo je drastičan slučaj pripreme za odlazak na svečani doček Nove
godine. Čovek logično za tu noć računa na taksi. Poziv, kola dolaze ispred
kuće, rasterećen, on sa svojim zlatom ulazi u zagrejan auto i posle dočeka
opet poziva taksi. Čovek logično razmišlja i ovako: biće na dočeku još
pijanih svinja, pa će ga neko zamoliti da ga njegovim kolima vrati do kuće,
a on će usput prvo doći do svoje kuće, stati i tvrditi kako mu je naprasno
pripala muka i kako ne može više da vozi. Varijanta broj dva: odvešće prvo
vlasnika kola do kuće i tek posle toga, sa svojim zlatom, otići svojoj kući
tuđim kolima i sutradan viriti kroz prozor i čuditi se – koja je to budala
parkirala kola ispred mog ulaza?!
Muke sa kolima u novogodišnjoj noći nastaju tek kada postaneš
vlasnik kola i zakonski suvlasnik jednog ženskog života. Do tada ti život
prolazi lagodno jer nisi zavisnik nijednog od dva navedena zla. Kao
gimnazijalac sam posle svakog dočeka Nove godine, sa društvom, odlazio
peške od Novog Beograda do centra grada. Ciča zima, a mi cičimo od
smeha, gađamo se grudvama, zastanemo kod solitera na Ušću, napravimo
Deda Mraza, pa nastavimo put. Posle sat i po hoda stižemo u Knez
Mihailovu ulicu, okićenu po principima samoupravnog socijalizma –
skromno, uz parole i procente koji govore o našim dotadašnjim i budućim
uspesima. Premoreni, kad sunce prvi put zažmirka u novoj godini, odlazili
smo do Zelenog venca i autobusom se vraćali na Novi Beograd.
Prvi put sam kolima otišao na doček Nove godine na trećoj godini
fakulteta. Zabavljao sam se sa jednom buržujkom sa Dedinja, kako su se
tada zvale ćerke funkcionera. Iz voznog parka svog dragog tatice izdvojila
je „ajkulu“, sitroena čiji se prednji deo podizao pri paljenju motora.
Namerno je ugasila motor ispred mog ulaza. Kad sam ušao u kola, ona je
okrenula ključ, kola su počela da se podižu, a ja sam to pomeranje shvatio
kao automatsko spuštanje sedišta pa sam skočio na nju, što je ona shvatila
kao divan gest jednog predstavnika poštene inteligencije. Na doček smo
zakasnili, njena frizura je bila izmenjena, a haljina izgužvana. Ja sam bio
blentavo osmehnut i svi su mislili da sam pijan došao na doček.
Prvi put sam vozio kola u novogodišnjoj noći kada sam se oženio i
kupio svoj prvi auto. Priča sa početka teksta nije važila u mom slučaju jer
ja ne pijem u količinama opasnim za vožnju. Ali predavanje nije moglo da
izostane: „Pazićeš kako voziš jer je grad pun pijanih budala, drži se strogo
desne strane, uz sam ivičnjak, ne dobacuj nikome, gledaj samo ispred sebe,
a ako nisi sposoban da se tako ponašaš, ja ću voziti!“ Pristao sam na sve
zahteve i ultimatume samo da ona ne sedne za volan i tako mi pokvari
najveseliju i najluđu noć.

29
 A najinteresantniju Novu godinu, uparenu sa automobilom, doživeo
sam 1978. Imao sam jedno dete, dvogodišnjeg sina, a kum i kuma takođe
sina iste starosti. Krenuli smo na Zlatibor. Nas šestoro u „bubi“. Taj divni
auto, kojeg je ovekovečio i Volt Dizni u jednom od svojih dugometražnih
crtanih filmova (predstavio ga je kao sredovečnog momka sa sanjalačkim
očima), za razliku od ostalih kola – ima motor u zadnjem delu. U prednjem
delu ima plitku haubu u koju staje malo stvari. Moja supruga i kuma, sa
decom, sele su pozadi, a ja i kum napred. Bili smo zatrpani stvarima.
Najvažniji deo prtljaga – baklavu koju je napravila moja majka – stavili
smo u haubu.
Kod Lipovičke šume, znači na samom izlasku iz grada, kum je
zaključio kako motor čudno zvuči. Zatim je tužno rekao da ćemo morati da
stanemo. Naredio je i meni da izađem. Padao je sneg. Krenuo je prema
prednjem delu kola, a ja prema zadnjem gde se nalazi motor. Podigao je
haubu. Pridružio sam mu se i shvatio da halapljivo, skriven haubom, jede
baklave i pritom ispušta čudne zvuke. „Ćuti, kume, i jedi“, dobacio je. One
su ćaskale, pričale sa decom i bile oduševljene kada smo se vratili i rekli
kako je kvar saniran. Posle pedesetak kilometara kum je opet sumnjičavo
zavrteo glavom. Opet smo stali i otišli da pogledamo motor, koji se prvi
put u istoriji „buba“ nalazio u gepeku. Maznuli smo još jedan red baklava.
Ritual se ponovio još dva puta do Užica. One su bile zadovoljne jer su
njihovi junaci izlazili i po snegu i vetru bdeli na motorom.
– Kume, sada se nešto zaista čuje – prošaptao je kum, a ja sam po
njegovom glasu shvatio da se ne šali.
Bio je izvanredan vozač. Vozio je samo „bube“ i znao ih je u dušu.
Krenuli smo uzbrdo, ka Zlatiboru. Put je bio pretvoren u ledeno ogledalo, a
ispred Čajetine led je ličio na prosuto razbijeno staklo. Zvuk koji je kum
čuo poticao je od načete gume, koja se potpuno iskidala na naboranom
zaleđenom putu. Nas dvojica smo izašli, izvadili sve stvari iz haube,
izvadili gumu, namestili dizalicu i podizali kola opterećena sa dve žene i
dvoje dece. U tom trenutku je padala ledena kiša.
– Kume, pa ova guma je ispumpana. Gde ti je pumpa.
– Nemam pumpu.
Dugo smo zaustavljali automobile, dok nije naleteo vojni džip koji je
imao pumpu. Već je bilo deset sati uveče. Dva sata do dočeka. Kuća hladna,
sitna deca i promrzle supruge. Namestili smo gumu, a kum je opet naćulio
uši. Na uzbrdici koja spaja Čajetinu i Partizanske vode (danas – Kraljeve

30
vode), kola su zaškripala. Kum ih je zaustavio, izašao, ovog puta ka
zadnjem delu kola, otvorio malenu haubu i konstatovao da se iskidao kaiš.
– Nemam rezervni – rekao je kum tiho.
Čuli smo glasove iz kola. Naše supruge su uporno pokazivale prema
prednjem delu kola. Kuma je otvorila prozor i prosiktala u stilu: niste pili,
a pijani ste, zar ne znate da se motor nalazi u prednjem delu! Kum je
tvrdio da ponekad može da se pokvari i gepek, a to se dogodilo upravo
sada, u novogodišnjoj noći! Deda Mraz nas iskušava! Ubrzo se pojavio
policijski automobil. Mladi milicioner je izašao i po ledenoj kiši, a niko ga
na to nije terao, stajao uz „bubu“ i većao sa nama o budućim koracima.
– Drugarice, skinite hulahopke – dobacio je mojoj supruzi.
Ona je preplašeno tražila moje oči ubeđena da su ovo preobučeni
razbojnici koji na magistrali presreću putnike i kidišu na tuđe žene.
Pokazao sam rukom u stilu – sve je pod kontrolom. Skinula je polako
hulahopke, ne skidajući pogled sa mladog milicionera. Mladi milicioner je
nežno prihvatio još tople hulahopke, urolao ih i stavio ih umesto kaiša,
zatim je otišao do policijskih kola i doneo jedno ćebe.
– Drugarice, vratićete sutra. I srećna vam Nova godina.
Do kuće nas je delilo nekoliko kilometara. Kružni put koji spaja
Palisad i kuću u kojoj je trebalo da dočekamo Novu godinu bio je zatrpan
snegom. Zaustavili smo automobil, supruge su uzele samo nužne stvari, a
kum i ja smo nosili decu. Prebacili smo ih do kuće, a zatim se vratili po
ostatak stvari, promrzli i premoreni. Kum je u jednoj ruci držao putnu
torbu, a u drugoj poluprazan pleh sa baklavama.
– Prosule su ti se baklave – dobacila je kuma, što je u prevodu
značilo: vrati se i nađi u snegu ostatak.
Već u sledećem trenutku se smilovala. Kroz petnaestak minuta smo
pili čaj, umotani u ćebad, a iz usta nam je izbijala para. Kuća je bila hladna,
a ponoć se približavala. Uključili smo televizor, poskakali kad je orkestar
opalio kolce i toplina se uselila u planinsku kuću. U ponoć smo se poljubili,
poželeli jedni drugima sve najlepše, a kum je podigao šampanjac i svečano
rekao:
– Nikada više neću krasti baklave.
– Jesam ti rekla da nešto muvaju. „Buba“ ima motor pozadi – rekla je
kuma.
– A kada su ga prebacili tamo? – pitala je moja supruga.

31
 – Ne znam – odgovorila je ona i poljubila kuma u slatka, baklavom
nakarminisana usta.

32
 JADNICI I ONI DRUGI

Vratio se iz Nemačke u novom mercedesu, stao ponosno pored njega, a

zabrinute komšije ga prostodušno upitaše: „Hoće li Švaba ponovo u rat?“

Reč „automobil“ kod svakog ozbiljnog čoveka izaziva ushićenje!

Ljudi su spremni da satima raspredaju o tom čudu tehnike bez koga
savremeni čovek ne može da živi. One koji nemaju automobil nazivaju –
„jadnici“, a sve lepe reči iz rečnika srpskog jezika rezervisane su za
vlasnike automobila. Za razliku od ozbiljnih ljudi, u koje zbog svog
specifičnog načina razmišljanja o četvorotočkašima sigurno ne spadam,
pri pomenu reči „automobil“ ja se smejem. Ne zato što mi je to čudo
tehnike smešno, već zbog specifičnih situacija u koje sam zapadao družeći
se sa automobilom ili upoznajući ljude koji su smatrali da je automobil
zaista najvažnija stvar na svetu.
Kad sam najtužniji, setim se filma Lepota poroka i smejem se, bez
obzira na to da li se nalazim na nekoj žurki ili parastosu. Odmah oživi lik
koji tumači Petar Božović – kum Žoržo. Reč je o antologijskoj sceni
povratka kuma Žorža iz inostranstva. Vraća se u velikom automobilu. Ali,
da bi stigao do kuće, mora preko kamenjara, kozjom stazom. Tuda i
goveda teško prolaze. A kada se prođe kamenjar, opet se dolazi do puta
koji vodi pravo pred kuću.
Kum Žoržo je platio seoskim momcima da preko kamenjara prenesu
automobil, a pritom Žoržo stoji u njemu i odmahuje kao drug Tito.
Poslednjih desetak metara diže neviđenu prašinu i stiže pred kuću. Izraz
lica Petra Božovića najrečitije govori o zaslepljenosti lažnim statusom koji
čoveku daje automobil.
Prvi put sam takvo lice video sredinom šezdesetih godina prošlog
veka, kada se iz Nemačke vratio komšija Žarko. Radio je u rudniku, kopao
crno blago i štedeo. Bio je prostodušan čovek. U dugim noćima, nakon
napornog radnog dana, sanjao je povratak u domovinu. Ali kakav

33
povratak! U mercedesu! Svi će pasti u nesvest kada uz škripu kočnica
stigne pred ulaz Paviljona 7, na Novom Beogradu, i kada umesto dobar
dan procedi „guten tag“.
Stigao je jednog aprilskog dana jer je planirao da vidi prvomajsku
paradu. Polako je prilazio Paviljonu. Mercedesa su svi primetili jer je bio
retkost na beogradskim ulicama. Vozio je polako, povremeno pritiskajući
sirenu, i niko nije znao ko vozi aždaju od automobila jer je imao blago
zatamnjena stakla. A kad je prišao ulazu, vozač je malo odškrinuo prozor i
rekao „guten tag“. Zanemeli smo! Nemac ispred paviljona u kome žive
oficiri!? Nemac u Beogradu uoči prvomajske parade! Danas mi je tek jasno
zašto se u istom trenutku izgubio čika Borko, major KOS-a. Otrčao je do
telefona da traži svoje mišljenje od nadležnog starešine.
A onda je iz kola izašao čika Žarko, široko se osmehnuo i naslonio na
mercedesa. Od tog trenutka niko više nije gledao automobil, već čika
Žarka, dragog komšiju, koji je otišao po sreću čak u Nemačku. Tapšali su
ga po ramenima i zapitkivali svakojake budalaštine, čak i ono čuveno: „Da
li će Švaba ponovo u rat?“ On je samo treptao jer je privremeno izgubio
moć govora. Kad se malo sredio, izletelo je iz njega, kao iz katapulta:
– Pogledajte mog mercedesa!
– Ma, jebeš mercedesa, glavno je da si se ti vratio živ i zdrav.
Srušili su se svi njegovi nemački snovi o ljubomori koju će čitati u
očima komšija, o statusu koji će mu izgraditi jedan mercedes. Godine
mukotrpnog rada učinile su mu se uzaludnim. Nama, klincima, više su
značile njegove priče o ratovanju nego jedna izdrndana šklopocija, koju je
godinama vozio neki nemački mudonja, pa je potom odvezao na otpad,
odakle se uputila ka Novom Beogradu, pred Paviljon 7.
A sredinom šezdesetih godina bio sam posmatrač tihe statusne
borbe dvojice komšija. Ni danas mi nije jasno da li su tu borbu inscenirale
njihove supruge ili je to bio njihov izum. Prvo je fiću – fijata 500 kupio
komšija Milan. Posle nekoliko dana u dvorište je komšija Stevan dovezao
fijata 600. Komšija Milan je posle nekoliko meseci kupio fijata 600, pa ga je
„nabudžio“, to jest abartovao. Odgovor je bio – škoda, u kojoj je dojezdio
komšija Stevan. Njegova supruga je mahala deci kao Jovanka Broz. Milan
je kupio „bubu“ 1200, a Stevan „bubu“ 1300. Onda je… itd. Ganjali su se
tako desetak godina.
I danas mi pred očima, umesto automobila, titraju njihova lica, zbog
kojih su od sebe pravili budale jedući klot pasulj samo da bi pokazali kako

34
su neko i nešto u ramu od automobilskog lima. Moj otac je virio iza zavese
i ovako komentarisao.
– Ona budala opet kupila nova kola. Opet će da letuju na selu, a
pričaće svima kako su bili na moru.
I umrli su, kao da su se utrkivali, jureći jedan drugoga. Mesec dana
jedan za drugim, kao da ih je pokosila ista boljka. Milanu je supruga
podigla divan spomenik i uklesala na njemu sliku mercedesa. Stevan je
umro posle mesec dana, pa je njegova supruga uklesala na spomenik
noviji tip mercedesa od onog na Milanovom grobu. Ne znam šta se posle
događalo i da li je Milanova supruga promenila nadgrobnu ploču i ucrtala
neko novo čudo automobilske tehnike. Danas oba spomenika sigurno
izgledaju čudno sa crtežima zastarelih modela automobila, i neki novi
klinci se sigurno smeju posmatrajući ih dok kroz groblje krate put ka školi.
Najsmešniji automobil u kome sam se lično vozio bio je jedan
folksvagen 1300, kupljen na invalidski kredit mog oca. Proizveden je u
Vogošći, početkom sedamdesetih godina. Bio je lep i izazovan sve do
trenutka kada je trebalo da u njega uđu mladenci – potpisnik ovog teksta i
njegova buduća supruga. Komšije su smatrale da je moj auto suviše prost
za svadbenu povorku i da ga treba pripremiti za taj svečani trenutak.
Dokaz su imali u činjenici da je mladoženja, to jest ja, prvi put u životu
sašio odelo i da nešto slično valja uraditi i sa „bubom“.
Kad su počeli da ga kite, pobegao sam i umalo nisam odustao od
svadbe. Pošto moja supruga ima tri brata, inače Bulbuderca, brzo su me
pronašli i stražarno sproveli do odredišta odakle je u koloni trebalo
krenuti ka opštini. Moj ponos, moja „buba“ ličila je na sve samo ne na
automobil koji je tih godina bio planetarni ljubimac. Dva peškira koso
postavljena na šoferšajbni, jedno ćebe, rolovano kao tek ispečene teleće
grudi, spuštali su se sa krova ka prednjem vetrobranu i završavali se u
visini retrovizora. Stakla sa strane takođe su bila ukrašena nekom
posteljinom u boji, a zadnju stranu „bube“ nisam smeo ni da pogledam.
Ubacili su me u kola u kojima je, preplašena, sedela moja buduća
supruga. Ispred kola su se tiskali razdragani ljudi, mahali nam i
oduševljeno pipkali „bubu“, kao da se ženi ona, a ne ja. Kasnije su mi stariji
objasnili da je dekoracija automobila trebalo da pokaže bogatstvo kojim
navodno raspolažemo moja buduća supruga i ja, a bili smo siroti kao
crkveni miševi. Išarana „buba“ je pokazivala lažni status budućih
mladenaca. Pošto sam rekao istorijsko „da“ pred matičarem, izašao sam
ispred opštine i kao novopečeni domaćin odlučio da lično raspolažem

35
svojom pokretnom i nepokretnom imovinom, koja se sastojala od
dekorisane „bube“. Poskidao sam peškire, ćebe, košulje i ostale pokretnine
i darivao ih violinisti koji je uporno svirao Svilen konac, seo sa suprugom u
svoju jedinu pokretnu imovinu – „bubu“ i pobegao na more, u Dubrovnik,
u hotel Argentina. Tek danas mi je jasno da kićenjem „bube“ rođaci i
komšiluk nisu želeli da pokažu moj, već svoj status.
A najlepšu priču o statusu, koji bi trebalo da pokaže automobil,
zabeležio, sam pre nekoliko dana, ispred Skupštine opštine Novi Beograd.
Opet – svadba. Ženio se sin mog prijatelja. Kako to običaj nalaže,
nakinđurili se svatovi, nova odela, okačene tek raspakovane kravate,
gospođe u večernjim toaletama usred bela dana, cedi se znoj. Prijatelj mi
priča kako su „deca“ iznajmila kadilaka sa šestoro vrata i kako će sa njim
dojezditi pred opštinu. Viđao sam to čudo od automobila kako vozika
mladence po gradu i uvek me podsećalo na priče o čika Žarku, čika Milanu,
čika Stevi i kumu Žoržu.
– Videćeš kakvu smo joj venčanicu kupili! A on u smokingu – reče mi
prijatelj oduševljeno.
Kadilak se približavao i ushićeni gosti počeli su da aplaudiraju, dame
su puštale da im suze teku niz našminkana lica – valja se tako, a gospoda
su otmeno mahali glavama, odobravajući srceparajući gest kojim dvoje
mladih ljudi na gala način ulaze u novi život. Kadilak se zaustavio, a
svatovi su na njega bacali cveće. Violinista je svirao Svilen konac. Sve me je
podsetilo na Holivud, na dolazak velikih zvezda na dodelu Oskara.
Onda su se vrata otvorila: izašao je mladoženja u farmerkama i beloj
majici, na kojoj je pisalo: „Vodimo ljubav a ne rat.“ S druge strane je
iskočila mlada, u kratkoj suknjici, koja je možda bila samo kaiš, a ja to
nisam mogao najbolje da vidim jer već nosim naočari sa dioptrijom plus
dva i po. Zagrlili su se i svatovima pokazali palac, kao znak odobravanja.
Onda su se košarkaški pozdravili sa kumovima, koji su takođe bili odeveni
kao da su krenuli na plažu.
Svatovi su blenuli, „kadilak“ je krenuo u neku sumornu garažu, a ja
sam shvatio da je kum Žoržo najzad pobeđen.

36
 SIRENA SA ZADNJEG SEDIŠTA

Kad zavisnik od benzina dobije dete, doživljava ga kao konkurenciju u

korišćenju blagodeti automobila.

Kad u kuću dođu deca i familija se proširi, kola postaju njihova

najdraža igračka. Deca ih tako doživljavaju, iako većina roditelja
autoritetom pokušava da odbrani pravo na svoju veliku igračku uvek
spremnu da im omogući da bar dok voze budu neko ili nešto drugo. Znate
onu priču o smirenom komšiji koji se uljudno javlja svima i koji postaje
zver kada sedne za volan. Pretvara se u zločestog dečaka spremnog da
gazi sve i svakoga. Prvo turira mašinu, kao da je priključen na aparate koji
mu polako ubrizgavaju svežu krv i podižu adrenalin. Posle toga, uz škripu
kočnica, izleće iz dvorišta, a ptice beže prema nebu. Komšije ga
posmatraju skriveni iza zavesa, preplašeni da ih ne upiše u kandidate za
gaženje tog dana. A kad izlazi iz kola, deluje kao smerni mišić sa
izbrisanim pamćenjem. Ničega se ne seća. Ponaša se kao pijanac koji posle
burne noći i maltretiranja gostiju kaže: „Izvinite, ako nešto nije bilo u
redu.“
I kad takav komšija dobije dete, doživljava ga kao konkurenciju u
korišćenju automobila. Dete genetski nasleđuje očevu sklonost ka kolima,
ali to još ne ume da artikuliše, što stvara dodatne probleme: klinac bi želeo
da spava u kolima, jede u kolima, bulji u retrovizor kao da je televizor,
hteo bi da okreće volan dok tata vozi, podizao bi ručnu kočnicu u toku
vožnje… Što god tata pipne i on bi da pipne, ali dok kola jurcaju. Otac je
ljubomoran, ljut, najradije bi rođeno dete izbacio iz kola u toku vožnje, ali
to nikada neće uraditi jer bi tada imao osećaj da je izbacio sebe. Svi viču
„pljunuti tata“, a mama pati i nada se da će bar ćerka biti „pljunuta majka“,
da tako ženski deo porodice izjednači rezultat i stvori ravnotežu: njima
kola, nama kuhinja!

37
 Ja sam, gajeći svoju decu, na dva načina proživeo njihovo odrastanje
uz kola. Stariji sin je bio smireno dete. Tako se ponašao i u kolima. Njemu
je bilo najvažnije da je u kasetofon ubačena traka sa dobrom muzikom, pa
su on i majka pevali kao da su na koncertu. Ja sam u takvim prilikama
uglavnom udarao ritam po volanu. Svoju privrženost kolima izražavao je
tako što bi seo za volan kada završim vožnju: okretao je volan levo i desno,
ogromnom brzinom, kao da je na nekom takmičenju brzog cimanja volana.
Cičao je od sreće, a vrhunac njegovog uživanja bilo je pritiskanje sirene.
Kola je doživljavao kao stan, pa je stalno izmišljao kako mu se piški
ili kaki. Ako zaustavim kola, želja prestaje. Utvrdio sam da on u stvari želi
da sedi na noši dok vozim. Scena je zaista bila apsurdna: na zadnjem
sedištu – noša, a na noši – dete koje urla od sreće i okreće zamišljeni
volan. Nošu je doživljavao kao vozačko sedište. Možda je to razlog što je
punio pelene do četvrte godine, jer njegova malena glavica nije shvatala
suštinu noše. Pretpostavljam da je mislio da sam i ja tako naučio da vozim
kola, a u daljoj razradi ove teze dolazim do zaključka kako je zamišljao
polaganje vozačkog ispita: čika milicioner donese nošu, stavi je na zadnje
sedište, budući vozač, to jest ja, sedne na nošu, ciči od sreće i okreće
zamišljeni volan. Kad čika milicioner proceni da je simulacija vožnje
uspela, kaže da je čika, to jest ja, položio i da će ubuduće moći da vozi bez
noše.
Moji blizanci su u najranijem uzrastu sasvim drugačije doživljavali
kola. Kao što su sve radili neverovatnom brzinom i udvojenim snagama,
tako su koristili i kratke trenutke sedenja za volanom. Prvo se pobiju oko
toga ko će prvi sesti za volan, a ko pored vozačkog sedišta. Pljušte udarci
uz zvuke identične podvriskivanju kung fu boraca u istočnjačkim
filmovima. Kad presudim ko prvi seda za volan pruže jedan drugome ruku,
poštuju dogovor i nastavljaju sve da rade udruženim snagama.
Istovremeno upale svetla, pritiskaju sirenu, uključe žmigavce, uključe
brisače i cimaju volan. Slučajni prolaznik, pošto ne zna šta se događa u
automobilu koji poskakuje, verovatno pomisli kako su kola preuzela
komandu nad vozačem, prekrsti se i pljucne dva puta protiv uroka.
Pravi horor nastaje kada sa blizancima treba ući u auto. Postoji
nekoliko razrađenih obaveznih radnji kojih sam se morao pridržavati
kako bi avantura bila uspešno sprovedena. Blizanci se drže za ruke, čvrsto,
ulica se prelazi u trku i tada dolazi najteži momenat: treba otključati
bravu, otvoriti vrata, a pritom ne ispuštati iz ruku dragoceni tovar. Dok su
bili sasvim mali, njihove četiri ruke držale su se u jednoj, očevoj. Ako se
istrgnu, slika je sledeća: jedan beži levo od kola, a drugi udesno. Situacija

38
broj dva: jedan beži preko ulice, a drugi niz trotoar. Šta se radi u tom
trenutku? Trčim i sustižem sporijeg i noseći ga kao teret trčim za onim
bržim. Komšije navijaju i verovatno misle kako je cela predstava rađena
zbog njih, pa na kraju aplaudiraju. Blizanci se poklone, a ja razmišljam
koga da bijem – njih ili komšije.
Uz njihovo odrastanje usavršavao sam metode ulaska u auto.
Savršenstvo sam dostigao kada sam jednoga pritiskao kolenom uz auto, a
drugoga držao za ruku kako bih slobodnom rukom mogao da otključam
bravu. Ovaj metod je naišao na proteste komšija jer je tako smanjena
mogućnost za bekstvo, pa nisu mogli da uživaju u predstavi. I ovaj metod
je imao loše strane: ako je padala kiša ili su kola bila prljava, pritisnuti
blizanac ličio je na dete iz kontejnera. Ali i to je bilo bolje nego da noseći
jednoga jurcam za onim drugim što vrišti od sreće ubeđen kako je to
najlepša igra na svetu.
Dok su deca bila mala, na more smo išli sa kumovima, koji su takođe
imali malu decu. Bila je to dobra prilika da se deca igraju i brčkaju zajedno,
i bar za trenutak ostave roditelje same. Kretali smo prema moru u
konvoju, po troje ili četvoro kola. A u svakim kolima poneko od klinaca, a
put do Grčke dug deset sati. Moj kum Dragan ima sina Bojana, vršnjaka
mojih blizanaca. Bojan je bio, iako je sedeo na zadnjem sedištu, u stvari
suvozač mom kumu. U pravim automobilskim trkama suvozač daje
logističku podršku vozaču, a Bojan se potpuno uživeo u tu ulogu. On je
određivao brzinu kojom će voziti kum, a samim tim i brzinu konvoja jer su
kumova kola uvek bila prva. Sve bi bilo u redu da deca u ostalim kolima
nisu ove nagle promene ritma vožnje doživljavala kao izazov i šamar
njihovoj logističkoj podršci svojim očevima.
Nastajala je u kolima cika i vriska, kao kada na pravim trkama kroz
cilj uleće Šumaher. A jedne godine ovaj takmičarski duh, koji je diktirao
kumić Bojan, umalo me nije odveo u bolnicu. Kum Dragan bi propustio
troje kola ispred sebe, a onda bi dao gas i preticao nas uz obavezno
mahanje. U jednom takvom preticanju, dok smo kum i ja namigivali jedan
drugome sarađujući u igri, jedan od mojih blizanaca udario me je po
potiljku plastičnom čašom iz koje je pio vodu. Udarac je propratio
negodovanjem i zaključkom kako vozim kao šonja. Morao sam da stanem,
umijem se i održim klincima predavanje, koje oni nisu shvatili jer su
stalno uzvikivali kako sam sporać i kako ih brukam pred drugovima. Onda
smo zabranili preticanja, ali nas je kum i dalje lomio brzim promenama
ritma.

39
 Svoju suprugu Slađanu smatram najvećim pronalazačem na svetu jer
je pronašla način kako da donekle deci ogadi kola. To se radi na sledeći
način: napuni se kofa vodom, u nju se uspe deterdžent i zatim se ustupi
deci uz objašnjenje da će onaj ko najbolje opere kola sedeti na
suvozačkom sedištu. Prvo pranje je proteklo u takmičarskom duhu, ali je
već kod drugog došlo do osipanja želje za sedenjem na suvozačkom
sedištu jer su posle glancanja kola bili mokri od glave do pete, premoreni i
obrukani pred komšinicama istog uzrasta. Dogovorili smo se sa kumovima
da istu metodu primene i na svojoj deci, uz tvrdnju da je to svetski
standard. Posle toga, moji blizanci su dugo tvrdili da su prljava kola
mnogo lepša od čistih.
Moja tri sina su danas, kako je to moj otac govorio – svoji ljudi.
Razmišljajući o njihovom odrastanju shvatio sam da su kola i ponašanje
prema kolima bili neizbežno merilo njihovog sazrevanja. Psiholozi bi to
verovatno objasnili na drugačiji način. Danas znam da sam im, kupujući
automobile prema svojim materijalnim mogućnostima i pričajući im o
odnosu ljudi prema kolima, usađivao odnos prema životu, mada toga
nisam bio svestan.
A možda i jesam jer sam, kad njih nema u kolima, odlazio do auto-
puta i proveravao koliko su brza moja kola. Otvarao sam prozor i drao se
dok me ne zabole glasne žice. Kočio sam, uz škripu kočnica.
Ipak, nisu mogli tek tako da otmu i prisvoje moju veliku igračku.

40
 NAJBOLJI JE SLUŽBENI AUTO

Automobil marke „službeni auto“, pre svega, malo troši, a i prilikom

kupovine ima sasvim prihvatljivu cenu.

Još se među naučnicima lome koplja oko strateškog automobilskog

pitanja: koji je auto najbolji na svetu? Marketinške kuće iznose u javnost
hiljade argumenata tvrdeći da je automobil koji one zastupaju zaista
najbolji na svetu, a u celoj kampanji kane i po neka parica u svrhe
podmićivanja onih što utiču na javno mnjenje. Utrkuju se veliki
proizvođači automobila nudeći svoje argumente, a predsednici velikih
kompanija, obučeni u smokinge, sa čašom šampanjca u ruci i nacrtanim
osmehom, stoje kraj ljubimca kompanije i kontrolisano puštaju suze
radosnice.
U igri su, naravno, tojota, folksvagen, pežo, ford… Koliko god bio
patriota, u ovaj spisak ne mogu da udenem našu zastavu, mada je moj
komšija Mirko vozio svog „stojadina“ dvadeset i kusur godina i tvrdi da
nikada nije imao bolja kola. I pritom ne laže jer su to prva i jedina kola
koja je imao u životu. A možda sam i pogrešio i neopravdano izostavio
zastavu jer se i ona uklapa u najtačniju definiciju, to jest odgovor na
pitanje: koja su kola najbolja na svetu? Šmekeri kažu da su najbolja kola
na svetu – nova kola. Sa ovom konstatacijom se, naravno, neće složiti
prodavci polovnih automobila uvezenih iz inostranstva, pa će vas satima
ubeđivati kako je roba koju oni prodaju najbolja na svetu, a pritom neće
umeti da odgovore na pitanje zašto se prethodni gazda odrekao usluga
tako dobrog kućnog ljubimca?
Dakle, da odgovorimo sa naučnom zasnovanošću na pitanje: koja su
kola najbolja na svetu? Samo ću citirati gospodina Miladina Mijića,
nekadašnjeg direktora novobeogradske sušare, koji je dao sledeći
odgovor: „Kad me već pitate, moram da kažem, a to je ujedno i moje
mišljenje, da je najbolje auto na svetu – službeno auto.“ Naredno pitanje

41
čoveka koji je radio anketu bilo je sasvim logično: „A koje marke je najbolji
službeni auto?“ Odgovor Miladina Mijića, direktora novobeogradske
sušare, bio je još logičniji: „Marka je nebitna jer službeno auto, kada je reč
o njegovom korisniku, uvek troši isto i na kraju ga isto košta. To jest, da
prostite, ništa jer sve plaća firma.“ Nad ovim filozofskim odgovorom zaista
se treba zamisliti i zatim iskreno reći da je gospodin, pardon – drug
Miladin Mijić, bio potpuno u pravu.
Prvi automobil marke „službeni auto“, iz blizine sam video početkom
šezdesetih godina prošlog veka. Bila je to jedna opel olimpija, koju je
timario, kao dobrog konja, čika Zvonko Kozomara. Čika Zvonko je bio
stasiti Krajišnik. Pričao nam je neverovatne priče iz rata i ja sam tada bio
ubeđen da je Branko Ćopić napisao Doživljaje Nikoletine Bursaća na
osnovu iskustava mog komšije. U sve priče čika Zvonko je uvlačio i opel
olimpiju, koju je zvao „moja olimpijica“. Njih dvoje su, koliko mogu da se
setim, prošli zajedno svih sedam ofanziva i kao ratni veterani udarnički su
radili u Robnim kućama Beograd. Čika Zvonko je bio šofer jednog od
direktora.
Tada mi se činilo da čika Zvonko uopšte ne spava i da stalno nešto
radi oko kola. Niko u zgradi nije imao svoj auto i svi smo se okupljali oko
opel olimpije koju je čika Zvonko prao do iznemoglosti! Ja sam dugo
mislio, sve dok nisam kupio prvi auto, da kola moraju da se peru deset
puta dnevno, a danas mi je jasno da je to bio ritual kojim je naš komšija
pokušavao da nas ubedi kako su ta kola u stvari njegova. Jer, ko pere tuđu
kuću, na primer?! Mislim da su tada proizvođači farbe bili mnogo
kvalitetniji jer i pored tolikog trljanja farba nije otpadala sa opel olimpije.
I još nešto mogu sa sigurnošću da tvrdim: čika Zvonko nikada
službeni auto nije zloupotrebio i vozio ga kao privatno vozilo. Događalo se
da potrpa desetoro klinaca u kola i napravi krug oko zgrade. I to je bilo
sve. Čika Zvonko nije bio oženjen i mi smo mu verovatno bili zamena za
neke buduće klince koje će sigurno napraviti i koje će čuvati, prati i trljati
kao opel olimpiju. Tako sam tada mislio, a danas sam ubeđen da se i nije
oženio zbog tog službenog auta kome je posvećivao suviše vremena. A
možda nije mogao da se pomiri sa činjenicom da će jednog dana ući u kuću
spodoba koja će pokušati da pere i glanca nešto što je pripadalo samo
njemu.
Drugi službeni auto koji je ušao u moje dvorište bio je jedan dugački
mercedes plave boje. Nije noćio u našem dvorištu. Sigurno je koristio neku
hotelsku sobu, pardon garažu, u nekom luksuznijem delu grada. U njemu

42
se vozio uvaženi direktor – nikada nisam saznao koje firme – naš komšija
Petar Valjarević. Neki su pričali da je drug Petar visoki funkcioner u SIV-u,
neki su tvrdili da je general u penziji – što je bilo nelogično – a većina je
tipovala na neku policijsku funkciju. Ni danas ne znam čime se gospodin
Valjarević bavio, ali mi je bila sumnjiva jedna činjenica: šta će drug koji
vozi mercedesa u zgradi u kojoj žive prosečni Jugosloveni? Sa iskustvom
godina koje trenutno posedujem sklon sam mišljenju da je bio dežurni
špijun, ali i tu tvrdnju ruši suviše visok rang kola u kojima se vozio.
I danas mogu da opišem svaku crtu vozača koji je dolazio po druga
Valjarevića. Usko lice, crno odelo, crvena kravata, fiksane cipele, očešljan
na razdeljak, visok i snažan, jednom rečju – konspirativan. Zimi je dolazio
pola sata ranije i sedeo u „upaljenim“ kolima. Svi stanari su virili kroz
prozor, skriveni iza zavese, i iščekivali scenu sličnu nekoj filmskoj
sekvenci iz Hičkokovih filmova: drug Valjarević, sa crnom tašnom punom
nečega, izlazi iz ulaza, vozač hitro iskače iz kola i otvara vrata, a sudar
hladnog i toplog vazduha napravi magličastu zavesu kroz koju se ništa ne
vidi. Kola nestaju i za njima ostaje samo beličasti trag u vazduhu dovoljan
za maštanje. U toj magli se drug Valjarević jednog dana i izgubio, i
njegovog vozača i mercedesa nikada više nisam video. Pričalo se da je bio
predstavnik Geneksa u jednoj afričkoj zemlji, a kada je pukao Geneks, ako
je to bilo istina, pretpostavljam da je pukao i drug Valjarević. Uglavnom,
siguran sam da je karijera jednog mercedesa bila dugovečnija od karijere
jednog Valjarevića.
Od svih službenih vozila iz mog detinjstva, najinteresantnija su mi
bila službena vozila naše narodne milicije. Možda zbog zvučnog dodatka,
koji obični građani nisu mogli sebi da priušte. Bio sam prosto zaljubljen u
plava službena vozila i mislio sam da niko ne može da ih zloupotrebi, dok
nisam čuo fantastičnu priču o jednom kradljivcu kola koji je na veoma
perfidan, može se reći – beogradski način uspeo da otuđi jedno službeno
vozilo marke „narodna milicija“. Da bi današnji ljubitelji kola shvatili kako
je moguća jedna ovakva otmica, moraju da znaju da su nekada vlasnici
automobila, bar neki od njih, kad padne prvi sneg, svoja kola pokrivali
ceradom i tako sačekivali prolećno sunce. Otimač službenog vozila marke
„narodna milicija“, smislio je veoma jednostavan plan.
Oteo je „plavca“, doterao ga do jednog automobila pokrivenog
ceradom, skinuo ceradu, pomerio suv i očišćen automobil, na njegovo
mesto parkirao službeni policijski auto i pokrio ga ceradom. Milicija je
tražila svoj službeni auto, nudila nagradu poštenom nalazaču. Uzalud.
Prolećno sunce je otkrilo prevaru. Kada je pedantni penzioner skinuo

43
ceradu i ugledao ispod nje službeni policijski auto, pao je u nesvest.
Prevara je tada otkrivena, a vispreni otimač policijskog automobila –
nikada. Kola koja je vozio skoro pet meseci pronađena su u Istri.
Najveći udar na integritet službenog auta narodne milicije, koji je već
bio poljuljan iznesenim slučajem sa ceradiranim autom, izvršio je
beogradski fantom. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka
pojavljivao se u belom poršeu. U ponoć se zaletao prema Slaviji, pravio
krug i nestajao praćen sirenama službenih vozila narodne milicije.
Organizovali su sačekuše, izletali iz sporednih ulica, po desetoro kola u
koloni trubilo je preteći žmirkajućim plavim svetlima. Uzalud! Porše je bio
brži od specijano rađenih Zastavinih vozila. Nisam mogao da verujem: ta
službena kola su uspevala da stignu i uhvate jednog Žorža Stankovića,
Darka Ašanina, Gišku ili Željka Ražnatovića Arkana, a u lice im se smejao
nepoznati vozač belog poršea?!
Tako su izgledala službena kola iz moje mladosti. Danas ne smem ni
da pogledam u službena kola momaka ošišanih uzbrdo. Plašim se da iz
njih ne izleti neki četvrtasti vozač i naplati mi kaznu zbog zagledanja u
kola čiju marku ne umem ni da izgovorim. Zato više nisam siguran u
tvrdnju da je najbolji auto na svetu – službeni auto.

44
 MODEL KOJI SE ISTOPIO

Policijska kola sa rotacionim svetlom na krovu jesu manekeni, a pravi

modeli izlaze na ulice kad ih probuđena demokratska svest najmanje
očekuje.

Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka deca u Beogradu uživala

su u zimskim čarolijama, koje su pre svega bile vezane za sneg. Sava je bila
zamrznuta, pa su najhrabriji prelazili peške sa novobeogradske i
zemunske strane, a klincima nije bilo potrebno klizalište. Sneško Belić je
čuvao zgrade, kao neki uspravni gradski službenik koji ne spava ni danju
ni noću i koji se u svojoj revnosti jednostavno istopi. Grudvanje je bilo
obavezan sport i klinci su koristili mnogo podvarijanti, među kojima su
najoriginalnije bile – kamen u grudvi i ledenica zabašurena snegom.
Priča o snegu je samo uvod u navikavanje na promene službenih
milicijskih kola koja su špartala Beogradom. Više se ne sećam kako su tih
godina izgledali milicijski automobili, ali mi – posle strašnih slika sa
časova uterivanja demokratije u afričkim zemljama, na kojima razularena
masa lomi kola, najmodernijih svetskih marki, sa policijskim oznakama –
u sećanje dolaze jedne sanke. Novobeogradski klinci su se sankali na
Bežanijskoj kosi. Beograd je tada zimi pazio na klince tako što su
donošene odluke o zatvaranju za saobraćaj pojedinih ulica, koje su
pretvarane u raj za decu: strme ulice, čak i u centru grada, postajale su ski-
staze za sanke uglavnom ručne izrade. Takve marke sanki se ni danas ne
mogu naći na izložbama zimske opreme jer je nemaština budila maštu i od
drveta stvarala čuda.
Uzvik „čuvaj!“ značio je da su nečije sanke krenule niz strmu ulicu i
da se valja skloniti. Ni danas ne znam šta znači izraz „kalpiš“, ali kada čuju
tu reč svi su bežali sa staze preplašeni sankama na gvozdenim nogama. E,
te sanke su u mom sećanju preteča blindiranih kola, kojima se danas služi
policija, jer u oba slučaja pred sobom vidim nešto nenormalno i

45
slobodnom čoveku neprihvatljivo. Noge na kojima stoje sanke pravljene
su od gvožđa, najverovatnije uskih šina, a podmazivane su slaninom.
Nosile su sve ispred sebe, a nepažljivi su odletali u stranu kao čunjevi
pogođeni dobro tempiranom kuglom. Najgore su prolazile male sanke u
koje bi udario blindirani monstrum sa koga se dernjalo nekoliko
snagatora. Za razliku od drvenih sanki sa najviše tri klinca na sebi,
gvozdeni monstrum je bio prenatrpan, kao kola kingstonskih policajaca iz
nemih filmova u kojima Baster Kiton ili Čarli Čaplin beže uskim ulicama
Holivuda.
Tada se u meni stvarala nejasna slika o prevoznom sredstvu koje
može i drugačije da izgleda i čiji je zadatak da razbija svakodnevicu.
Krajem šezdesetih godina prošlog veka, tačnije u toku studentskih
demonstracija po celom svetu, počeo sam da uočavam ojačane
automobile. Zaletali su se u ljude kao gvozdene sanke u klince na
Bežanijskoj kosi. Ne mogu baš da se setim da li su blindiranim policijskim
kolima do nadvožnjaka na Novom Beogradu stizali milicioneri kada su
tučeni studenti, ali se sećam pariskih i londonskih ulica na TV snimcima.
Sve je prštalo od zvukova sirena i vodenih topova. U filmu O jagodama i
krvi video sam umetnički prilaz odnosu studenata i policije i način na koji
se koriste specijalna policijska vozila.
Te 1968. godine prvi put sam video i policiju na tenkovima i čudnim
vojnim vozilima. Dogodilo se u Prištini. Tada sam imao rok sastav i
nekoliko dana posle „studentskih demonstracija“ svirali smo u Prištini.
Bili smo smešteni u studentskom naselju. Grad je izgledao idilično i susret
mladih iz cele Jugoslavije bio je potvrda da se „ništa nije dogodilo“. Ali u
predvečerja su iz sporednih ulica izlazili čudni plavi automobili kakve do
tada nisam viđao. Bila su to borna policijska kola, a ja još nisam shvatao da
će taj tip automobila polako ući u naše živote.
Posle Titove smrti opet su buknule demonstracije na Kosovu, a ja
sam tamo bio kao novinar Omladinskih novina. Na Dan mladosti su nas
izmestili sa Kosova u Bujanovac, gde je navodno doneta štafeta „nošena
rukama hiljada vrednih mladih ljudi sa Kosova“. Tu je prešla zamišljenu
granicu „uže Srbije“, kako se tada govorilo. Ali u Bujanovac je pre štafete,
uz strahovitu buku, stiglo nekoliko ojačanih plavih automobila. Iz njih su
izleteli užurbani i preterano nervozni ljudi u sivim odelima. Zatim su se
rasporedili među razdragane čekače štafete. Govor je bio dirljiv i svi smo
na kraju pevali Druže Tito mi ti se kunemo, a i danas mi nije jasno čemu
smo se i zašto kleli. Tako su specijalni policijski automobili polako ali

46
sigurno ulazili u moj život i prate me do danas i pored moje velike želje da
ih gledam samo u TV prenosima iz drugih zemalja.
Kao novinar Duge bio sam na Kosovu krajem osamdesetih godina,
kada su štrajkovali glađu rudari Trepče. Navodno, rudari nisu želeli da
izađu iz rudarskih kopova, ali su zato izlazili neki drugi ljudi noseći
ogromne količine kora od banana. Ali to je naravno druga priča, a ja sam i
tada zagledao policijska borna kola. Smatrao sam da nikada neće krenuti
na mene i moju decu i da su izmišljena samo da bi branila mirne građane.
Od svega što sam tada video na Kosovu najviše su me plašila ta plava kola,
već transformisana u kampanjole sa metalnim mrežama na prozorima.
Unutra su sedeli vanzemaljci, sa maskama na licima. Kosovska priča se
polako premeštala u Beograd.
Devetog marta 1991. godine, od ranog jutra, radio sam u redakciji Ju
novosti u Dobračinoj ulici. Oko deset časova, nateran vestima na radiju,
krenuo sam ka Domu armije. Ulice su bile puste, neuobičajeno za
beogradska sunčana jutra. U sporednim ulicama, kao monstrumi na
gvozdenim nogama, šepurili su se neki novi policijski automobili. Shvatio
sam da i naša policija prati svetske trendove i obilazi neke namenske
sajmove automobila za posebnu klijentelu. U parku ispred Doma armije,
prema Narodnom pozorištu, bio je najčudniji automobil koji sam do tada
video. Ličio je na vatrogasna kola, plav kao šumadijska šljiva, sa velikim
mitraljezom na krovu. Čuo se samo zlokobni huk glasova ljudi koji se ne
vide. Dopirali su sa Trga Republike, koji se od tog dana u žargonu
Beograđana zove Trg slobode.
U svet je otišla ovakva slika: iz monstruma u plavom šiklja voda, a
ispred njega stoji žena sa podignuta tri prsta. I tada sam imao osećaj da se
žena nalazi ispred gvozdenih sanki koje jurcaju strmom Bežanijskom
ulicom ka Tošinom bunaru i novobeogradskim paviljonima. Nešto kasnije
jedan snažan momak iz Novog Sada popeo se na policijsko borno vozilo i
iščupao mitraljez. I ta slika je obišla svet, a ja sam zbog nje bio svedok na
suđenju mladom Novosađaninu. U Dugi sam pisao o novim narodnim
herojima, pominjući i njegovo ime, a sudija je smatrao da znam nešto više
o njemu i njegovom podvigu. Umesto odgovora na sudijino pitanje, pitao
sam sudiju: „Šta traži mitraljez na kolima narodne milicije u trenutku kada
kreću prema svom narodu?“
U godinama koje su dolazile, beogradskim ulicama su sve češće
špartala policijska kola najrazličitijih izgleda, što je bio još jedan znak da
naša policija prati svetske modne trendove. Snimci koji su preživeli

47
televizijske čistke posle demonstracija u jesen i zimu 1996. i 1997. godine
otkrivaju na koji način je beogradska policija koristila borna kola. Hvatali
su mladiće na ulici, omekšavali ih udarcima pendreka, pre nego što ih
ubace u kola, i odvodili u neki od zatvora. Gvozdene sanke iz mog
detinjstva pratili su uzvici „kalpiš!“, a ovi moderni monstrumi su nečujno,
bez uzvika, iz sporednih ulica upadali među ljude.
Posle demokratskih promena 2000. godine ulicama su opet špartali,
kako čitam, policijski automobili koji se zovu – džipovi, a ja sam mislio da
pripadaju novim beogradskim biznismenima. Na sebi nisu imali ni trunku
plave boje i uglavnom su farbani u crno, što je odgovaralo krajnjem cilju.
Opet čitam da su u tim kolima zaista bili neki od novih beogradskih
biznismena, ali su džipovi policijsko vlasništvo. I ništa mi nije bilo jasno. Ja
sam mislio da su policijska kola novog doba beli pežoi ili škode sa
nekoliko plavih detalja, ali su to izgleda samo manekeni čiji je zadatak da
sakriju ono što se dešava iza pozornice.
Ne znam zašto, ali kad god zagusti i narod izađe na ulice, obavezno
sanjam velike gvozdene sanke. Jurcaju kroz moje snove. Probudim se
obliven znojem i preplašen zbog nekih novih klinaca koji ne znaju, kao ni
ja nekada, šta znači „kalpiš“.
A kad saznaju – već može da bude kasno.

48
 UŠUŠKANO LJUBAVNO GNEZDO

Tek kada odvezete kola, upravo kupljena na sajmu automobila,

shvatite da u paprenu cenu nije uračunata i lepotica što se mazno protezala
na haubi dok ste potpisivali ugovor o kupovini.

Marketing je u automobilskoj industriji dostigao neslućene razmere.

Propagandni materijal u kome možete pročitati sve o automobilu iz snova
krcat je podacima koji teraju kupca da kupi sve tehničke rečnike na svetu i
pokuša da dešifruje ono što bi trebalo da na najbrži način dopre do
njegovog potrošačkog mozga. A možda i grešim jer sam totalna neznalica
kad je reč o tehničkim svojstvima automobila, pa blenem u prospekte kao
dete u novu igračku, koju će pokušati da slomi jednim udarcem. Upravo
tako i ja dejstvujem: pocepam prospekt jer shvatam da se ruga mom
napaćenom džepu, a pomalo i mojoj logici.
Šta će logika u priči o prospektu? U mom slučaju logika je povezana
sa iskustvom, koje me uči da otkad sam video prvi automobil, sanjarim da
se u njemu provozam sa nekom lepoticom i vožnju krunišem
zaustavljanjem automobila na skrovitom mestu, pošto su me prethodno
svi iz kraja videli i zavidno uzdisali dok im je u nozdrve ulazio miris
benzina, a uši parao zvuk škripe guma! Tako se ulazilo u legendu jer mašta
nadgrađuje vizuelni efekat, pa se događalo da krajem prostruji priča kako
je u kolima sedela Beba Lončar. Sišla žena sa vespe marke Ljubav i moda i
ušla u moja kola, a posle toga razočarana, jer sam u kola puštao i druge
lepotice, otišla u Italiju! Ostalo je istorija.
U kom prospektu možete naći bilo kakvu informaciju o ovom
suptilnom delu automobilske intime? Ni u jednom! Sve vrvi od
beznačajnih podataka o potrošnji benzina, kubaturi motora, izdržljivosti
branika, osobinama volana, patosnicama itd., itd. Šta je mene, na primer,
briga da li automobil koji ću kupiti nesmetano može da zakoči na
severnom polu, kada nikada tamo neću otići? Ili: šta meni znači fotografija

49
automobila na čijoj haubi sedi lav i bulji u vozača, kada u mojoj Šumadiji
nema lavova, a i kada bi ih bilo, izbegavao bih puteve na kojima se oni
penju na haubu? Ili: automobil jezdi nepoznatim predelom, a prati ga jato
lešinara i posle stotinak kilometara odustaju jer shvataju da je vozač toliko
bezbedan da neće postati njihov plen!
Mene je oduvek zanimalo kakvi su stambeni uslovi unutar jednog
automobila, tačnije kakva je spavaća soba, koja se na prvi pogled ne vidi.
Ni u jednom prospektu nećete naći te podatke. U poslednje vreme se čak
izbegavaju i podaci o tome da se sedišta spuštaju, to jest obaraju! Ljudi iz
marketing službi valjda smatraju da se to podrazumeva, a ja bih, da sam
na njihovom mestu, upravo na tome insistirao i proširivao priču o
komforu unutar kola koji omogućava jednostavna radnja obaranja sedišta.
Čak bih napravio seriju spotova u kojima lepotice uvežbanim osmehom
iskazuju radost što im kičma nije načeta nakon spretnog pada u ležeći
položaj.
Na sajmovima automobila sve vrvi od lepotica, pa običan smrtnik,
koji je odredio sumu novca za kupovinu novih kola, u trenutku slabosti
poželi da novac ponudi lepotici što se mazno proteže dodirujući automobil
drhtavom rukom kao da ju je udarila struja. Logičnije bi bilo da lepotice
sve vreme budu u automobilu, da menjaju položaj tela, da im ponekad iz
poluotvorenog prozora proviri noga, da im se glava izgubi iz vidokruga, a
potom pojavi sa promenjenom, to jest raščupanom kosom. Tada bi svaki
kupac u mašti nadograđivao priču, stavljajući sebe u položaj glavnog
junaka, neustrašivog vozača koji na mestu na kome se nalazi rezervna
guma uvek drži rezervnu lepoticu.
Konstruktori novih automobila zaista bi mogli da razmisle o ovom
detalju i prošire prostor za rezervnu gumu jer je to jedino mesto u kolima
koje žene-vozači nikad ne zagledaju, pa mužjak-vozač tu može zaista da
sakrije sve što poželi – od ljubavnice do novog odela koje naknadno oblači.
A na sajmovima automobila se još uvek radi na starinski način, pa
neupućen kupac pomisli kako uz automobil ide i lepotica što se češka o
njega. Kada zatraži prospekt u kome bi našao podatke i o dotičnoj lepotici
(koliko troši na sat, da li je rentabilna u svim uslovima vožnje, da li ima
rezervne delove i kolika joj je garancija), prodavci pozovu obezbeđenje, pa
radoznalog kupca uklanjaju sa štanda. To je još jedna potvrda teze sa
početka teksta da automobilska industrija u marketinškom delu kaska za
željama kupaca.

50
 Zamislite ovakav prospekt koji vas upoznaje sa komforom vašeg
budućeg automobila: oborena sedišta, sve prekriveno kariranim
čaršavom, a na zadnjem sedištu dva jastuka u obliku srca! Ko ne bi
poželeo da kupi baš takav auto i ko ne bi pomislio da uz njega, gratis, ide i
neka od devojaka koje su vas onako bezobrazno gledale na sajmu, dok su
drhtavom rukom dodirivale haubu! Sada tu sliku pretočite u video-spot
koji ima i zvučnu komponentu. Nagradno pitanje: koja muzika prati ceo
projekat, kako bi rekli braća narodnjaci? Tačan odgovor, koji svi znaju: Na
zadnjem sedištu moga auta.
Svaka priča o lepoticama i automobilu neminovno me vraća u
detinjstvo i voajerske igre. Klinci tačno znaju ko i na kom mestu
produžava oproštaj koristeći automobil. U mom kraju – odrastao sam u
novobeogradskim paviljonima – postojala su tajna mesta u šiblju, u koja se
zavuče automobil, a vozač ne zna da je tajno mesto već odavno krcato
posmatračima. Tačka usijanja je trenutak kada automobil počne da
poskakuje, a metalni kostur škripi kao vojnički krevet. Tada neko od
neobuzdanih klinaca svima pokvari zadovoljstvo jer nekontrolisano
uključi bateriju, vozač – to jest ljubavnik, počne da psuje, ona – to jest
ljubavnica, blago krikne, a klinci se razbeže. Za njima poleti i poneki
kamen. Priča je za to veče završena jer ona, ma u kojoj pozi bila, viri kroz
prozor i očekuje bateriju.
Veliki park na Ušću bio je raj za ljubavnike, ali i raj za „rašomonce“,
kako u žargonu nazivaju automobilske voajere. Posle devet časova uveče
stazama na Ušću kreću se automobili bez upaljenih svetala, predu kao
mačori i zavlače se u žbunje. Brisani prostor daje mogućnost vozaču da
kontroliše situaciju i na vreme primeti nezvane goste. Tako je u teoriji, a
praksa pokazuje da vozač u nekim trenucima, pošto se pretvori u
ljubavnika, mora i da zažmuri, pa čak i spusti glavu ispod visine prozora,
čime se bitno narušava cela koncepcija zaštite. Zato mi nikada nije bilo
jasno zašto se u auto-školi ne uči i odbrana od „rašomonaca“. Naravno,
ovo znanje se ne bi proveravalo na ispitu, ali je neophodno u pravilnom
korišćenju svakog automobila.
Na Novom Beogradu su se sredinom sedamdesetih godina prošlog
veka pojavile ekipe momaka koje su se specijalizovale za kvarenje užitka
auto-ljubavnicima. Sa pajserima i baterijskim lampama ulazili su u park na
Ušću i pronalazili skrivene automobile. Ako ih vozač na vreme primeti,
nastaje trka po travnjaku u kojoj pobedi automobil, ali je bilo i suprotnih
slučajeva. Kada sam nedavno čitao podatke o beloj kugi i tvrdnju da koreni
sežu u sredinu sedamdesetih godina, shvatio sam koliko je bilo pogubno

51
delovanje ovih pajser-brigada. One su direktno uticale na natalitet jer
posle jurnjave automobila po travnjaku, siroti auto-ljubavnici su
godinama imali psihičke probleme u krevetu, a bela kuga pokazuje da se
mnogi od njih nikada nisu izlečili.
Za kraj priče o ljubavnom gnezdu na četiri točka ostavio sam storiju
o mom drugu Krletu zvanom Koreja, koji je taj nadimak dobio tvrdeći kako
je učestvovao u Korejskom ratu, a tada je tek bio prohodao. Došlo vreme
da se Krle oženi i, normalno, društvo sa ćoška predlaži gde će i kako da
provede medeni mesec. Hit izbor za medeni mesec bio je Dubrovnik, i
hotel Argentina, a Krle je na sve predloge samo pljuckao i nastavljao da
gricka semenke.
– Medeni mesec ću provesti u kolima – rekao je jedne večeri.
I zaista je tako bilo. Krle i Marica su krenuli na medeni mesec tako
što smo im za branik pokačili sve konzerve koje smo mogli da nađemo u
kraju. Tandrkanje se čulo do neba. Pre nego što se uključio na auto-put,
Krle Koreja, lažni borac iz Korejskog rata, zastao je, poskidao konzerve i
krenuo ka Zagrebu. Kasnije nam je pričao da je bio pet dana u Istri, ali je
sve vreme spavao u kolima. Posle devet meseci je dobio sina i dao mu ime
Jugoslav. Jugonostalgičari će na ovom mestu zasuziti, dirnuti nežnim
odnosom Krleta Koreje prema svojoj ondašnjoj domovini.
Ali Krletov sin je dobio ime po autu u kome je začet na medenom
mesecu. Krle je kao poklon za venčanje od svojih roditelja dobio juga 45.
Kasnije su malog Jugoslava svi zvali Jugoslav 45, pa su nadimak skratili u
Devetka. Do ovog nadimka se došlo sabiranjem četvorke i petice. Ali u
celoj priči je najvažnija činjenica da se taj jugo i danas nalazi na placu, u
Surčinu, koji je Krle Koreja kupio pre dvadesetak godina. Kad god se
posvađa sa Maricom, pozove je u „jugića“ na pomirenje…

52
 NAJSKUPLJA IGRAČKA NA SVETU

Za razliku od današnjih klinaca, momci sa periferije su se nekada

drogirali benzinom i svaki od njih je umeo da rastavi i sastavi motor fiće.

Moji sinovi tvrde da fića nije automobil već igračka za podetinjile

matorce. Jednom smo na Ušću videli u fići nekog mog vršnjaka kako turira
mašinu, zaleće se, a zatim koči kao da je na trkama formule jedan. Smejali
su se grohotom uz opasku kako su mi na delu pokazali šta su mislili onom
rečenicom o matorcima i njihovim igračkama.
– Kao Dragan Nikolić u Nacionalnoj klasi – reče moj najmlađi sin, ali
sa lepim osmehom, što je značilo da je ipak shvatio suštinu.
Onda sam ih – a sami su za to krivi jer su pomenuli kultni film – malo
gnjavio pričom o trkama na Ušću. I primetio sam da im ta priča godi i da
smejuljenje na račun moje mladosti u stvari predstavlja samo odbranu
pred činjenicom da današnji klinci, iako bogatiji od nas nekadašnjih
klinaca, imaju siromašnije detinjstvo. U Marfijevom zakonu sigurno piše
da je bogatstvo detinjstva obrnuto proporcionalno bogatstvu roditelja. Ili
tako nekako.
Najvažniji deo trka na Ušću bile su generalne probe. Kakvi su, po
današnjim standardima, krševi dovoženi na generalnu probu! Otpadali su
delovi sa kola, a momci iz pratnje budućeg šampiona su ih skupljali, kao
uvežbane ekipe koje prate Šumahera. Bilo je tu fića skrpljenih od nekoliko
automobila i pripremljenih samo za jednu trku. Poznavao sam ekipu sa
Severnog bulevara. Godinu dana su sastavljali fiću za trku u Nacionalnoj
klasi. Siromašni, radnički kraj Beograda, na obodu Novog groblja, poznat
je po tome što svaka beba sa Severca čim se rodi prvo uštine medicinsku
sestru za guzu, a zatim plače dok joj pod nos ne stave malo benzina. Tamo
su se, za razliku od nove generacije klinaca, drogirali benzinom i svaki od
tih momaka je umeo da sastavi i rastavi motor fiće.

53
 Na trke kod Ušća su dolazili peške, prateći svog junaka. On je išao
polako ispred njih, u nabudženom fići. Naravno, reč „nabudžen“ je
izgovarana samo u predgrađu, a momci iz centra grada svoje mašine su
abartovali. Jedni su fiće budžili na ulici, ispred kuće, a drugi su ih
abartovali u Italiji. Ili su bar tako govorili jer je delovalo „nobles“.
Kada sam prvi put otišao na konjske trke, shvatio sam da vlasnici
konja na isti način tepaju svojim pulenima kao što su nekada momci tepali
svojim fićama! Kao da je reč o najlepšim ženama na svetu. „Lutkice moja
lepa.“ – „Kakva linija!“ – „Šećeru moj brzonogi.“ – „Ako pobediš, sve ću ti
kupiti.“ – „Reci šta ti fali, i ja ću ti nabaviti.“ Imali su sreću što ni konji ni
fiće nisu razumeli šta im pričaju jer bi ih, onako siromašne, a pritom
poštene ljude koji drže do reči, ojadili do poslednje pare. I danas džokeji
na isti način razgovaraju sa konjima, posebno sa kobilama kojima se
obraćaju kao damama. A fića je sve manje i žive od stare slave spakovane
u film Nacionalna klasa.
Na dan generalne probe dolazili smo rano na Ušće i uživali u
pripremanju staze. Pomagali smo u donošenju automobilskih guma i bala
slame, koje su postavljane duž opasnih deonica. A kada su počinjale
generalne probe, odlazili smo na Brankov most i, kao iz neke lože,
posmatrali bravurozne vožnje. Penzioneri su se krstili, kao mi danas kada
pored nas projure klinci u audiju ili skraćenoj, trtavoj „mečki“.
Sredinom šezdesetih na Ušću sam se upoznao s Draganom
Vujovićem, jednim od automobilskih i šahovskih majstora, koji je na svom
belom fići, sa obe strane, imao ucrtan veliki crni krug. Kad sam ušao u
njegovog fiću, naravno nabudženog, mislio sam da je ceo svet moj!
Nagovorio sam ga da jednom dođe po mene, posle časova. Devojke su
virile kroz prozor kao da je u dvorište Devete beogradske gimnazije
dojezdio Alen Delon. Kad sam ušao u fiću, Dragan je dao gas, a svi dečaci iz
škole su mi zavideli zbog brzine kojom smo proleteli ulicom Goce Delčeva.
Već posle dvesta metara mi smo jurcali sedamdeset na sat!
Dva moja drugara su u to vreme vozili automobilske trke. Bata
Perović, koji je kasnije poginuo u saobraćajnoj nesreći, bio je istinski
šampion i nikada nije pričao o trkama. Samo se smejao. Njegova sestra
Olja išla je sa mnom u razred. Kada Bata Perča, kako su ga prijatelji zvali,
nije bio kod kuće, pozivala nas je da gledamo pehare i diplome. Mi smo
buljili u pozlaćene pehare, a Olja ih je čistila kao da smo ih zagadili našim
užagrenim pogledima.

54
 A Dušan Popović, zvani Dule Pop, moj drugar iz gimnazije, bio je u to
vreme jedini naš sportista koji je bio aktivan u dva vrhunska sporta. Igrao
je fudbal u Radničkom, u Prvoj ligi, i bio je automobilski šampion. A kada
biste ga pitali šta više voli od to dvoje, rekao bi – mali fudbal ili fudbal na
male goliće. Imao je ekipu sa kojom je besomučno igrao ispred
novobeogradskih solitera. Pritom je završio fakultet i kasnije bio jedan od
načelnika u republičkom MUP-u. Pored svih pehara, diploma, priznanja na
poslu, danas svojim najvećim uspehom u životu smatra duel sa Draganom
Džajićem, dok je igrao kao junior u Bežaniji! Govorio je da bi dao sve dobre
automobile koje je vozio za samo još jedan duel sa Džajićem, pa makar mu
Džaja sve vreme proturao loptu kroz noge.
Jedan fića je obeležio moju muzičku karijeru. Kao većina momaka s
početka šezdesetih godina, morao sam da naučim da sviram gitaru. I
danas smatram, verovatno braneći svoju muzičku nedoučenost, da je
rokenrol bio najbolji dok su pravljene pesme za samo tri muzička akorda.
Istini za volju, mnogo godina kasnije sam shvatio da su tri hvata koja sam
tada koristio bili samo osnove u koje su se uklapale složene harmonije
Bitlsa, Rolingstounsa, Enimalsa, Dorsa, Serčersa, Bidžiza i drugih grupa koje
smo tada imitirali.
Ali svirki u okolini Beograda ne bi bilo da otac našeg druga Dragana,
inače bubnjara u orkestru Sidra, nije imao fiću. Celokupna naša muzička
oprema, koja je zaluđivala vršnjake iz Novog Beograda, mogla je da stane
u fiću. Zajedno sa bubnjevima amati. Kako? Ni danas mi nije jasno. Kad me
to pita moj najstariji sin, koji svira gitaru i koji je imao svoju grupu,
odgovaram glupim vicem o japanskim kanisterima, ne većim od pedlja, u
koje stane dvadeset pet litara benzina.
U fiću je još mogao da stane samo naš bubnjar Dragan, koji je vozio
do mesta na kome smo svirali. Tamo smo ga sačekivali, zadihani i
užurbani, i polako izvlačili instrument po instrument, zajedno sa
pojačalima. Meračile su nas devojke, kao da smo Rolingstounsi, čiju
opremu, inače, vozi dvadeset pet kamiona! Posle završene igranke, za
samo pet minuta smo uspevali da spakujemo instrumente. Tačno smo
znali kojim redom se pakuju, pa i danas znam taj recept i sigurno bih
mogao da ponovim celu radnju pred strogom Ginisovom komisijom.
Iz tog fiće smo jednog junskog dana posmatrali kako policija bije
naše kolege studente kod novobeogradskog podvožnjaka. Krenuli smo ka
starom delu Beograda, prema Domu omladine gde je trebalo da se
dogovorimo za neku svirku, gde bismo nastupali kao predgrupa Crnim

55
biserima. Kad god sam kasnije sretao nekog fiću, u bilo kom delu sveta,
vraćala mi se u sećanje ta strašna slika sa podvožnjaka na Novom
Beogradu. Bili smo zaštićeni kao povlašćeni posetioci pozorišne
predstave.
Milicajci su mahali pendrecima ne birajući da li udaraju momke ili
devojke. Čuli su se potmuli bat koraka i jauk premlaćenih studenata.
Sedeli smo kao skamenjeni u fići. A kad je prestala tuča i kad je sve
utihnulo, sve mi je ličilo na Rakićeve stihove: „Kad oluja prođe vrh Kosova
ravna…“ itd. Studenti su se razbežali, uglavnom ka Studentskom gradu.
Protrčavali su kraj nas preplašenih i skamenjenih u kolima. Mnogo godina
kasnije sam saznao da su oficiri iz solitera na Ušću bili spremni da pucaju
u momke ako krenu prema centru grada. Tako sam prilično neslavno
učestvovao u studentskim demonstracijama kao posmatrač iz jednog fiće.
Moja deca ne veruju kada im pričam kako smo jednim fićom moga
drugara Duška, studenta političkih nauka, nekoliko puta godišnje odlazili
do Trsta. Obično je počinjalo ovako: sedimo u klubu fakulteta u četvrtak,
ubacujemo šibicu u čašu, dosađujemo se i smišljamo neku ludost za petak.
Onda neko predloži kako bi bilo dobro da rano ujutro krenemo u Trst i u
ponedeljak u novom perju, sveže obučeni i obnovljeni, dođemo na
predavanja. Moji klinci pitaju:
– Odakle vam pare?
– Svi smo nešto radili preko studentske zadruge.
Drugo pitanje:
– Kojim prevozom ste išli?
– Pa, fićom moga druga Duška.
– Koliko ste putovali – glasi sledeće pitanje?
– Oko petnaest sati, sa pauzama u Otočecu i Brežicama, gde smo
obavezno svraćali na krempite. Ovoooolike!
Dragan Matijević, moj drug iz razreda i pevač u mom orkestru, prvi
je iz celog društva završio fakultet, prvi se oženio, prvi dobio dete i prvi
kupio kola. Naravno – fiću. Gde je sve taj fića stigao! Kad smo prestali da
sviramo, uhvatila nas je manija pecanja. Na patosu kumovog fiće njegova
supruga Radmila pronalazila je crve, gliste, rovce, kedere… A otkad je
l974. godine kum poginuo na auto-putu Beograd–Niš, nikada više nisam
otišao na pecanje. Taj lepi ritual nisam mogao da prihvatim bez kuma
Dragana i njegovog belog fiće.

56
 Poslednji put sam se provozao u fići sredinom l993. godine. Moja
koleginica Dada Vujasinović, tada najbolji ratni reporter, kupila je fiću
kome je izvadila zadnje sedište kako bi mogla, onako dugonoga, da se
smesti i opušteno vozi. Pričala mi je kako joj je to bila životna želja. Sećam
se i koliko je platila tog fiću. Šeststo nemačkih maraka. Dada je posle
godinu dana izdahnula pod misterioznim okolnostima, pa je tako moje
poslednje sećanje na fiću vezano za nekoga koga sam beskrajno poštovao i
voleo. Oboje su sada, i Dada i fića, deo istorije.

57
 RUČAK NA TOČKOVIMA

Recept za uživanje: mala mušema stavi se preko volana, zavuče se

ispod grla kao portiklica, a zatim se na mušemu spusti vruć, masan burek,
koji se jede žmureći.

Sve dok nisam kupio prvi automobil, bio sam ubeđen da su

Amerikanci najveći lažovi na svetu. U njihovim filmovima glavni junak,
ako ima kola, neprestano jede dok vozi i mljacka dok razgovara sa
policajcem. Pomišljao sam čak da je to namerno omalovažavanje mog
naroda jer Amerikanac želi da nam metaforično pokaže kako smo
neuhranjena i nedovoljno razvijena nacija kojoj nedostaju razni vitamini, a
pomalo i demokratija. Ovo drugo mi tada nije smetalo, ali sam vapio za
vitaminima.
U dvadeset sedmoj godini kupio sam automobil, na kredit. Kad sam
položio vozački ispit, možda na nervnoj bazi, kupio sam kiflu kod čika Pere
pekara i tako naoružan pecivom ušao u svoju „bubu“. Nisam odmah upalio
motor, već sam grickajući kiflu gledao ljude koji prolaze diveći se momku
koji jede u kolima. Osećao sam se kao Amerikanac. Čak sam primetio kako
mi direktno iz kifle u krvotok ulaze vitamini, a u svest mi je došla i
demokratija, pa sam sada pomislio da mogu lično da odredim da li ću
voziti levom ili desnom stranom ulice.
U filmu Diplomac prvi put sam video kako Dastin Hofman iz
automobila gleda film i jede hamburger! Pomislio sam kako je to vrhunac
uživanja! Početkom devedesetih godina prošlog veka, u Nemačkoj sam i ja
doživeo da gledam film iz kola. Ali nisam osetio nikakvo ushićenje. Film mi
se nije dopao jer ne znam nemački jezik. Natucam pomalo engleski, ali su
Nemci preko engleskog jezika imali simultani nemački prevod, pa je sve
podsećalo na ačenje sa dva svetska jezika.
Danas znam da moje nezadovoljstvo nije proizilazilo iz
nepoznavanja jezika, već iz činjenice da je sedište pored mene bilo prazno.

58
U Diplomcu Dastin Hofman sedi u kolima sa svojom ljubljenom, gleda film i
jede hamburger! E, to je već provokacija na koju nisam mogao da
odgovorim. U Nemačkoj sam bio u bioskopu gde se film gleda iz kola, ali
nisam imao devojku, a u svojoj zemlji imao sam devojku, ali nisam imao
bioskop za gledanje iz kola.
Svi se sa radošću sećamo đačkih ekskurzija. Posebno ushićenje
izaziva sećanje na putovanje, bez obzira na to da li je bilo vozom ili
autobusom. Uz to sećanje obavezno krene i ona ljutnja na Amerikance
zbog zazubica izazvanih mljackanjem u kolima. Nijedan film, pre i posle
odrastanja moje generacije, nije uspeo da prikaže toliko varijacija klopanja
u prevoznom sredstvu! Naše majke kao da su se trudile da pripremajući
decu za ekskurziju pokažu koliko smo bogati i koliko su nam pretrpani
ostave i frižideri! Polovinu prtljaga je činila hrana! I čim autobus ili voz
krene, počinje raspakivanje ranaca!
Vozač autobusa je dobijao napade zbog raznoraznih mirisa salama
zvanih „podriguše“, kranjskih kobasica, kuvanih jaja i mladog luka! Na toj
ekskurzijskoj hrani odgajana je generacija koja sada vozi (pardon – vodi)
ovu zemlju i predstavlja je u svetu. Zato naši političari onako napadno šire
oči kada su na koktelima, jer halapljivo u ponudi za meze traže salamu iz
detinjstva i sendviče sa kuvanim jajima i mladim lukom. A kada bi to i
našli, nedostajalo bi im kloparanje razdrndanog autobusa ili voza zvanog
„ćira“ na ekskurzijskom putu ka Tjentištu ili Kumrovcu.
U mojim kolima uvek se mogu naći bombone ili čokolada. To je moj
odgovor gladnom detinjstvu. Nevolje nastaju kada čokoladu zaboravim na
sedištu. Toplota oblikuje čokoladu na hiljadu načina, a jedan od njih je
najveći neprijatelj presvlaka u kolima: istopljena čokolada od svakog
vozača može da napravi ludaka spremnog da urla i ne pazi kuda i kako
vozi. Bombone su nešto drugo: mogu da posluže i za gađanje automobila
koji se nepravilno prestrojavaju, a deluju i kao umirujuće sredstvo na
milicionera nezadovoljnog vašom brzom vožnjom.
Kao sveže oženjen čovek, sa sveže kupljenim kolima, relativno lako
sam podnosio ispade sa hranom: moja supruga obavezno u kolima drži
bobi štapiće ili neke slične grickalice. Da bi opravdala zavisnost od ove
industrijske hrane, neprestano nutka i mene i hvali pecivo. Tada sam prvi
put shvatio kako se osećao vozač autobusa koji je ka Tjentištu prevozio
đačku ekskurziju. Ali to je bio tek početak mojih muka sa hranom u
kolima. Vrhunac je hranjenje dece u kolima.

59
 Do Grčke smo putovali po petnaest sati, iako se taj put može preći za
devet sati. Krivi su hrana i navika moje dece da jedu u kolima. Kao glava
porodice naredio sam da se ne sme jesti u kolima dok vozim, a moji sinovi
su obroke na putovanju vezivali isključivo za mljackanje u automobilu.
Kad počnu da se bune, ja zaustavim kola i parkiram ih u hladovinu.
Supruga i ja izađemo, ako je neka rečica u blizini, ubacimo noge u reku, a
oni se razbaškare po kolima i jedu. Tuča nastaje kada se dogovaraju o
zauzimanju vozačkog sedišta. Obično sam uzimao tri travke, a oni izvlače,
pa najdužoj travki pripada vozačko sedište. Onaj ko se izbori za to mesto
može da „vozi“ i okreće volan kao da je na trkama.
Moj najstariji sin, inače vaspitavan na hranjenju u kolima, smatra da
je automobil idealna kuhinja. Pošto s vremena na vreme vozi moja kola,
kao da se trudi da u njih ubaci sve ono što ja ne volim. U redu je što ubaci
jer voli tako da živi, ali nikada posle mljackanja u kolima ne izbaci ostatak
ambalaže. Obavezno u kolima nađem kese od hamburgera, prazne flaše od
sokova, parčiće nepojedene hrane, štapiće od sladoleda. Prebacujem mu
zbog takvog odnosa prema kolima, a on tvrdi kako automobil treba da
služi čoveku, a ne čovek automobilu. To jeste istina, ali se automobil u tom
slučaju ne koristi umesto escajga ili tanjira. Jednom me je ubeđivao kako
njegovi drugovi koji imaju automobil jednom nedeljno odvoze svog
metalnog ljubimca na generalno čišćenje, koje se sastoji od izbacivanja
kilograma zaostale hrane. Oni svoj automobil tretiraju kao kuhinju, a
pritom zaboravljaju da svaka dobra kuhinja mora da ima i spretnu
domaćicu.
Poznavao sam čoveka koji je burek jeo isključivo u kolima. U gepeku
je držao malu mušemu. Kupi burek, izvadi mušemu, stavi je preko volana i
zavuče kraj ispod kragne, kao beba portiklicu. Kola parkira na
nedozvoljenom mestu, i jede. Ostali vozači prolaze pored njega, trube
nezadovoljni što im je preprečio put, a on uživa, mljacka i umasti se kao
svinja. Na kraju rituala popije jogurt, sve mrve pokupi u mušemu, izađe iz
kola, baci đubre u kontejner, još malo uživa u ljutnji kolega-vozača, popuši
cigaretu i zadovoljan krene na posao.
Moj komšija Mirko, kome je supruga prepisala strogu dijetu jer se
zaista ugojio, uporno tvrdi kako se deblja na nervnoj bazi. Njegova
preduzimljiva i brižna žena obezbedila je najbolje lekare i svi su tvrdili
kako je Mirko potpuno zdrav i da je njegova debljina proizvod gutanja
hrane. Komšinica je tvrdila kako Mirko suptilno jede i, kao što lekari
preporučuju, trideset tri puta sažvaće svaki zalogaj. Lično je brojala. Sve se
završilo tako što je komšinica odlučila da prati Mirka, za koga je znala da

60
nije kafanski čovek i da se sigurno ne hrani po kafanama. Pomislila je da je
našao ljubavnicu koja ga mazi, pazi i hrani.
I nije pogrešila: našao je ljubavnicu u vidu pljeskavice od dvadeset
pet ćevapa! Kada se vraća sa posla, parkira kola na Autokomandi, na
kiosku naruči pljeskavicu od dvadeset pet ćevapa, bez luka, unese to čudo
od gurmanske ljubavnice u kola i smaže ga brzinom koja zaslužuje da se
nađe u Ginisovoj knjizi rekorda. Lekari su, dakle, bili u pravu – Mirko je
gutao hranu u velikom strahu da ne bude uhvaćen na delu. Komšinica je
shvatila da je grešila, pa mu sada sprema pljeskavicu od dvadeset pet
ćevapa, ali je podeli na sedam dana.
A najlepšu priču o hrani u kolima doživeo sam početkom
sedamdesetih godina prošlog veka. Moj kum Dragan, ja i naše tadašnje
devojke, a danas supruge, putovali smo za Rovinj. Moj kum je zaljubljenik
u kola, licka ih kao da su seoska mlada. U njegovim kolima nema hrane. I
tačka. Moja kuma Nadica obožava sardine iz konzerve. Ostin alegro je
počeo da se spušta prema Rovinju i zapljusnuo nas je specifičan miris
ustajale vode u zalivu, pored fabrike Mirna. U tom trenutku moja kuma je
otvorila konzervu, ubeđena da se u kolima, zbog mirisa – bolje reći smrada
zaliva – neće osetiti miris sardine.
Kumu je bilo sumnjivo zašto se kuma odjednom primirila, ali nije
osećao nikakav miris. Kad smo izašli iz kola, kumina suknja je bila
natopljena ribljim uljem, a kum je odmah uleteo u kola preteći kako ćemo
se odmah vratiti za Beograd ako je ulje slučajno kanulo na presvlake.
Imali smo sreću. Bila je to godina kada su devojke sa mini-suknji
prešle na maksi varijantu, pa je kumina suknja poslužila kao dobar
stolnjak.
Umorio sam se i ogladneo pišući ovu storiju o mljackanju u kolima,
pa jedva čekam da trknem do pekare, kupim burek i pojedem ga u kolima.
Da niko ne vidi.

61
 PAUK IZ MOG DETINJSTVA

Stavljanje pak-tregera – „pauka“ na krov automobila bilo je pravo

umeće, a urlik vozača je značio da se neki od krakova pauka otkačio na
veliku radost okupljene dece.

Kad danas neko kupuje automobil, jedno od važnih pitanja prodavcu

glasi: koliki mu je gepek? Onda se otvore treća ili peta vrata, pa prodavac i
kupac zaviruju u prostor za prtljag kao da je reč o kaci za kupus. Zaviruju,
pipkaju, preslažu u mislima neke čudne stvari koje će kupac jednom tu
staviti i nekud prevoziti. U svakom prospektu za kupovinu novog
automobila precizno je upisano koliko kubnih centimetara odlazi na taj
bitan deo automobila, kao da će kupac držati u njemu, umesto u buretu,
vino i rakiju. Ja nikada nisam proveravao da li u gepek zaista može da
stane onoliko tečnosti koliko piše u prospektu, ali verujem automobilskoj
industriji.
Nekada davno, u vreme vladavine fića, „buba“ i sličnih čuda od
automobila, prostor za prtljag bio je na krovu. Gepek se posebno kupovao
i šrafio na krov automobila, a „buba“ je imala i gepek na zadnjem delu,
zahvaljujući specifičnoj građi. Beogradom su tako putovali ormari,
frižideri, kreveti, koferi, ceo nameštaj u delovima raspoređen po
automobilskim krovovima. Komšije su radoznalo virile, procenjujući tako
nečije bogatstvo.
Sve to je pričvršćivano konopcima ili specijalnim pak-tregerima –
gumenim konopcima koji su na kraju imali metalnu kandžu. Ta kandža je
kačena za ivicu gepeka, natezana do pucanja, jer je bilo čast i obaveza
prošetati gradom najvrednije stvari iz kuće.
Specijalni pak-treger, nazvan „pauk“, bio je čudo od tehnike. Iz jedne
tačke su kretala četiri kraka sa kandžama na kraju. Bila je to preteča
Spajdermena, koji se prvo kačio po krovovima automobila i tako spasavao
Beograd od zlih ljudi koji su hteli da ovladaju socijalističkom Jugoslavijom

62
i, u prenosnom smislu, svetom jer smo bili ogledno dobro za jedan lepši i
bolji život.
Stavljanje pak-tregera, posebno „pauka“, bilo je pravo umeće. Kad se
začuje urlik, to je značilo da se kraj „pauka“ otkačio i kao bumerang
pogodio nestručnog korisnika gepeka. Vozač sa flasterom na licu bio je
heroj nastradao u borbi sa opakim pak-tregerom. Čak je i milicioner na
raskrsnici zaustavljao njegova kola i raspitivao se o detaljima borbe sa
„paukom“.
U svakoj zgradi je postojao majstor koji ume najbolje da spakuje
stvari na krov automobila. Pošto su ga mnogi izbegavali i tako javno bacali
ljagu na njegov izuzetno koristan društveni rad, on je ustajao rano i virio
iza zavese. Tako niko nije mogao da mu promakne. U mojoj zgradi je to bio
čika Slavko, inače domar zgrade. Imao je razrađenu taktiku, koja je do
izražaja posebno dolazila u vreme odlaska na godišnje odmore.
Komšija, u strahu da ga Slavko ne zaskoči, spakuje stvari i, taman
kad želi da u bravu stavi ključ, pojavi se naš savesni domar i stane ispred
automobila, kao Marija na prkosima.
– Ništa to ne valja! Skidaj sve dole! – komanduje Slavko, a komšija
mora da ga posluša jer se može dogoditi da, dok je na odmoru, Slavko
zaboravi da mu zaliva cveće, na primer, a u obzir su dolazile još neke
podlosti.
– Baš sam hteo da te pozovem, da proveriš – brani se komšija.
Svi izlaze iz kola i pomažu da se tovar ponovo spusti sa krova, a
Slavko proverava težinu svake stvari i slaže ih na krov automobila kao da
su od zlata.
– Komšinice, može jedna kafa. Da podmažemo posao – kaže Slavko, a
komšinica odlazi po slatko i rakiju jer će kaficu skuvati kada posao bude
završen.
Posle toga se Slavko priseti da su zaboravili da mu ostave dupli ključ
od stana, za ne daj bože, ako se jedan izgubi. U tom trenutku, zbog
nestručnog stavljanja „pauka“, blago iznerviranog komšiju pogađa
metalna kandža u čelo, celu radnju prati urlik, bude se ostale komšije,
dvorište se puni i na kraju cela zgrada mahanjem prati komšiju na more!
Bile su to na delu dokazane čari jednog, u odnosu na današnje vreme,
sasvim drugačijeg komšijskog života.
Krajem devedesetih godina jedan ugledni poznavalac tajnih policija
tvrdio je na televiziji kako su nekadašnji domari, kućepazitelji ili

63
hauzmajstori bili saradnici policije i kako je policija zahvaljujući njima
znala sve što se događalo u našim domovima. Ne znam da li je i čika Slavko
nekome javljao šta se događa u mojoj kući, ali znam da niko nije umeo
tako stručno i sa toliko ljubavi da spakuje stvari na krov automobila. A
možda je i to učio na nekom policijskom kursu? Ako je to istina, onda
moram priznati da je imao dobrog učitelja jer nikada nije „popio“ pak-
treger u oko.
Kada su pre dvadesetak godina nestali gepeci na automobilu, kao da
se srušio jedan intimni svet u kome si mogao da zaviruješ u tuđi život
izložen na krovu auta. Danas sam siguran da su mnogi pozajmljivali stvari
i kačili ih po krovu kako bi pružili dokaz o boljem životu. Sve što nemaš u
kući, imaš na krovu automobila! Kako se niko nije setio da otvori radnju u
kojoj bi se iznajmljivale stvari podesne za vožnju na krovu!
Osamdesetih godina prošlog veka redovno sam letovao u Grčkoj.
Tada sam vozio golfa 2 dizel. Ta mazga od automobila ima mali gepek, a ja
sam imao troje dece. Letovanje u Grčkoj, u kampovima, podrazumeva
nošenje šerpi, lonaca, kutija sa hranom, a dvoje male dece – upravo sam
dobio blizance – zahtevaju brojnu garderobu. Sve to sam dizao na krov
automobila, a lice mi je konstantno bilo pokriveno flasterima.
Kad kreneš na odmor, stvari pakuješ uredno, pripremaš se za
dvonedeljno bekstvo iz civilizacije. U povratku je mnogo teže, iako pola
stvari ne vraćaš jer si hranu pojeo, pobacao pampers pelene itd. Ali gepek
tada izgleda mnogo manji nego pri polasku, što je sigurno i jedan od
zaključaka iz Marfijevog zakona. U takvim situacijama pomaže Slavko. Ali
Slavka odavno nema. Policija se promenila i više nema kurseva za
pakovanje stvari u gepek.
Na sreću svih kampera, postoji ličnost koja zna sve sa gepekom.
Deset godina je to bio moj drug Dragan, koga smo zvali Džon! Bio je kralj
gepeka u grčkim kampovima i, da smo imali imalo poslovnog dara, mogli
smo u Grčkoj dobro da zaradimo pomažući mu u pakovanju nepoznatih
gostiju! A mogli smo i da ga iznajmljujemo drugim kampovima, ali se toga
niko nije setio.
Moj drug Džon je, sa lulom u ustima, gospodski pakovao i krševe
siromaha, koji su godinu dana skupljali pare za nedelju provedenu na
moru. Odlazili su kućama sa svešću o tome da je vredelo ići na more jer je
tačku na letovanje stavio gospodin sa lulom u ustima. Džon je prvo
zahtevao da se na ledinu iznesu sve stvari koje će biti stavljene u gepek i
na krov. Poštovao je svačiju individualnost, pa je pitao da li vlasnici

64
prtljaga imaju neku želju ili predlog o redosledu pakovanja. Oni koji su to
radili prvi put, zaletali su se s nepotrebnim opservacijama o kvarljivoj robi
ili stvarima koje bi se zbog nestručnog pakovanja možda izgužvale. Džon
bi ih sve lepo saslušao i onda pakovao po svome.
Angažovao je ceo kamp. Jedni su savijali peškire, drugi prepakivali
hranu, treći sabijali donji veš u najlon kese, četvrti samo pridržavali torbe
preko kojih će tek biti navučen pak-treger. Iako je na prvi pogled sve ličilo
na haotično bežanje sa mesta zločina, postojao je neki unutrašnji red koji
se uvek završavao na isti način: radosno mahanje uz Džonovo obećanje da
će i naredne godine doći u kamp i izvesti ritual pakovanja.
Scena opraštanja sa kampom, posmatrana iz unutrašnjosti odlazećeg
automobila, zaista je delovala impresivno: Džon maše obavijen dimom iz
lule! Onda se sve polako gubi i automobil grabi ka granici. Problem nastaje
kada se cariniku učini sumnjivim lepo upakovana roba na krovu
automobila!
– Skidajte sve na beton! – kaže carinik, a u blizini nema Džona da sve
to lepo upakuje i ponovo podigne na krov.
Moj drug Džon je bio i poverljiva osoba koja je znala šta ko u kampu
pokušava da prošvercuje preko granice. Ako ga nema u poslepodnevnim
časovima na plaži – znači da nekome konspirativno pomaže u pakovanju
predmeta koje carinici ne bi smeli da vide. Prisustvovao sam jednom činu
pakovanja bunde od neke čudne životinje koju su, valjda, za života napali
moljci i ubili je.
Prvo je skinuo šrafove na unutrašnjoj strani vrata. Posmatrao sam
naizmenično otvor u vratima i bundu položenu na zadnje sedište i utvrdio
da je nemoguće izvesti ono što je Džon zamislio. Ali on je uspeo bundu da
savije i upakuje u malu najlon kesu. Zatim je kesu stavio u prazan prostor i
sve ponovo zašrafio. Onda se vratio na plažu i samo zviždukao, što je bio
znak da je obavljen neki tajni posao.
Tu se nije završavao ceo projekat jer je tek trebalo prebaciti bundu
preko granice. Proces se odvija dalje na sledeći način: sveže upakovani
kamper kreće u avanturu prema granici, Džon uzima lulu i kreće prema
recepciji kampa. Narednih nekoliko sati će sedeti kraj telefona i čekati,
obavijen dimom, da se kamper javi sa vešću da je sve dobro prošlo. A kada
se to dogodi, Džon odlazi na plažu i mudro ćuti u iščekivanju nove ponude
za pakovanje.
Niko više ne prenosi stvari na krovu, i to je siguran znak da smo se
otuđili. Zato predlažem da se zakonom donese odredba da se gepek
65
ponovo preseli na krov!

66
 OZVUČENI STATUSNI SIMBOL

Za razliku od radija u kolima iz mog detinjstva, današnje zvučne

mašine u četvorotočkašima uskoro će umeti da prave i palačinke, a vrlo brzo
će iz upotrebe izbaciti i vozače.

Rešena je još jedna velika zagonetka. Otkriveno je ko je prvi

izgovorio čuvenu rečenicu: „Radio ne radio, svira ti radio.“ Novinar Zoran
Bogavac objavio je ovu rečenicu kao aforizam u listu Jež, sredinom
sedamdesetih godina. Ostala je, dakle, još samo jedna nepoznanica vezana
za radio: ko je prvi čovek koji je radio ugradio u kola, pa vozio ne vozio
misliš na šuškavi zvuk što izleće iz zakamufliranih zvučnika dok ti
povetarac miluje kosu, a lakat viri izbačen kroz levi prozor automobila sa
spuštenim staklom! Radio u kolima! Epohalni pronalazak dvadesetog
veka!
Znam da je prvi radio-aparat bio veliki kao pola osrednje vitrine za
knjige, pa sam siguran da je u to vreme mogao samo da se stavi na krov
automobila i veže žicom jer još nisu bili izmišljeni pak-tregeri. A zvučnici
su, valjda, bili postavljeni na dva kamiona koji su išli sa leve i desne strane
kola. Naravno, to je stereo-varijanta, a mono-ozvučenje je podrazumevalo
samo jedan kamion s leve ili desne strane, zavisno od toga da li se kola
voze engleskim ili evropskim drumovima. Problem ovakvog radija, ako je
uopšte postojao, bio je u tome što je familija vozača morala da bude na
krovu automobila da bi mogla da menja stanice.
Proizvođači radija činili su sve u nastojanju da umanje ovu muzičku
igračku, pa se uskoro, sa krova, radio preselio na zadnje sedište gde se
gurao sa decom, a zatim se uselio nadohvat ruke vozaču. Danas vozači
radio nose u džepu kad izađu iz kola, ili ga po isključivanju motora skidaju
i stavljaju ispod sedišta, što je najgluplja varijanta jer lopovi prvo tamo
zavlače ruku. Dizajneri radija čine čuda, pa u nekim kolima radio liči na

67
akvarijum za ribice koje glume skalu za traženje stanica. Bio sam u kolima
sa dvanaest zvučnika raspoređenih i po džepovima vozača. I tako dalje.
Suština radija u kolima nije samo da lepo izgleda i emituje muziku.
On je statusni simbol, nacionalni simbol, sportski simbol, folk simbol, bljak
simbol, rok simbol, i samo simbol. Ima vozača kojima automobil ništa ne
znači i predstavlja samo prevozno sredstvo za radio. Oni kola doživljavaju
kao vitrinu u kojoj drže radio. Ako ih pitate šta voze, ne mogu da se sete,
ali će već posle prve rečenice izdeklamovati sve tehničke podatke o svom
radiju, cenu, do kada traje garancija i ko sve od poznatih ličnosti u gradu
ima takav radio, uz obaveznu opasku: „Ali moj je original.“
Radio kao statusni simbol može da košta čoveka više nego hrana i
oblačenje za porodicu u toku cele godine. Vrlo brzo se pročuje kakav radio
ima neko ko drži do svog statusa u gradu, pa je neophodno da prati sve
novine i promene na tipu radija koji poseduje. Povezan je sa
proizvođačem. Redovno dobija brošure i fabričke novine na engleskom
jeziku, iako je on u školi učio ruski. Unapred zna za promene na radiju i
naručuje u pretplati još nepostojeći proizvod. Nekada nema hleba da jede,
ali ima najnoviji tip radija. Dok su automobili mogli da priđu spomeniku
knezu Mihailu u centru Beograda, svakodnevno se moglo prisustvovati
promociji novih statusnih radija. Kola se približe kafeu Kod konja,
odškrine se prozorsko staklo i usijani beogradski vazduh ubrzo protrese
besprekoran zvuk. Glave u kafeu se pomeraju, kao kada iz mora proviri
periskop podmornice, i svi iščekuju ko će izaći iz kola.
Moj drug Gile je godinama naručivao najnoviji pionir. Radio je to sve
do trenutka kada su neki momci iz kraja obili njegov auto. Još dok je
prilazio kolima, primetio je polomljeno staklo pored vozačkog sedišta, a
kada je ugledao prosuta creva svog voljenog pionira – povađene i
pokidane žice – počeo je da povraća na nervnoj bazi kao da je ugledao
rasporenog mrtvaca. Smatrao je to istinskom smrću svog pionira i nikada
više nije kupio radio za kola jer je, kako je tvrdio, i jedna smrt za njega
previše. Tek tada smo shvatili da njegovo zaklinjanje koje je glasilo „časna
pionirska reč“ nije bilo disidentsko omalovažavanje predsednika Tita, već
idolopoklonstvo usmereno ka jednom radiju marke pionir. Gile je jedini od
nas umeo da razume ljude koji su mesecima žalili kad im ugine kuče.
Radio kao nacionalni simbol najizraženiji je kod Crnogoraca. Primer
broj jedan. Išao sam sa prijateljima na Lovćen jer sam poželeo da im
pokažem svaki detalj i ilustrujem ga Njegoševim stihovima. Prošli smo
Ivanova korita i počeli da se penjemo uskim putem, provlačeći se između

68
bukvi. Odjednom, prizor kao u nekom Kusturičinom filmu: moskvič
preprečen na putu, vrata kola širom otvorena, a ispred auta, na asfaltu,
iako je okolo trava i cveće, leži momak, okrenut na bok, crnogorska kapa
na glavi i slamčica u ustima. Nalaktio se, žmuri i uživa. Iz kola, kao vijugavi
dim iz odžaka, izleće pesma Pogibija pop Mila Jovovića, ali ne skraćena
verzija Ramba Amadeusa. Pri kraju pesme, kada guslar obavesti javnost da
je pop Milo Jovović ubijen na prevaru, momku se niz lice skotrljaše dve
suze.
U tom trenutku kum Dragan je napravio nesmotren potez: zatapšao
je, a ja sam u tom gestu prepoznao sarkazam. Momak je otvorio oči, ustao,
ušao u kola, premotao traku i ponovo pustio pesmu Pogibija pop Mila
Jovovića jer je Draganov gest shvatio kao molbu za bis. A guslarski bis traje
koliko i pesma u originalu. Momak je ponovo legao na bok, nalaktio se,
ubrao novu slamčicu i zažmurio. Sličnu priču sam doživeo na Durmitoru,
kada sam prvi put vodio u zavičaj svoju suprugu Slađanu. Odlučio sam da
to bude na Petrovdan, kada se u mom zavičaju održavaju konjske trke. Tog
dana se u Njegovuđu, mestu pored Žabljaka, spuste rođaci iz svih sela, pa
je to prilika da sve rođake odjednom upoznam sa svojom životnom
saputnicom.
Slađana je imala samo jedan uslov: da se ne ljubi sa svima. Može.
Poljubiće se samo sa onima sa kojima se ja poljubim. A mene je poljubilo
pet hiljada ljudi i to svaki put kada se ponovo sretnemo. „Pa, je si li to ti?“
„Jesi nam to došô?!“ Pa rafal poljubaca. Ja sam svaki put predstavljao moju
Slađanu, pa su i nju ponovo ljubili. Brzo se snašla i shvatila da ne sme da
pomera glavu u toku izvođenja poljupca jer preti opasnost da dođe do
sudara jagodica. Na kraju je bila modra ispod očiju, ali srećna što je
upoznala moju familiju. Ceo ritual je pratio hor guslara jer su po polju, uz
konje, bili raštrkani i automobili, a iz svakog je odjekivala poneka
guslarska arija. Tako je moja supruga na jednom mestu, odjednom, čula
najznačajniji guslarski opus sabijen u Njegoševoj zbirci narodnih
crnogorskih pesama pod nazivom Ogledalo srpsko.
Radio kao rok simbol vezan je za motore. Beogradom godinama
šparta na motoru gospodin Babura, original roker iz šezdesetih godina. A
pre desetak godina na Kalemegdanu su se skupljali vozači motora, pa je
njihova svečana povorka ličila na pokretnu diskoteku koja ne radi preko
zime. Radio kao folk simbol živi u najboljim uslovima u ovoj napaćenoj
zemlji jer najskuplje automobile voze oni kojima kroz vene protiču
narodnjačke note. Iz džipova sa zatamnjenim staklima retko ćete čuti
rokenrol ili ne daj bože džez, ali zato Stoja, Seka, Likana i Milkana tamo

69
imaju stalne neplaćene tezge. Dok se kroz prozor probijaju zvuci foršpila,
majstor sladostrasno zviždi zavlačeći u usta četiri prsta – po dva na svakoj
šaci, što predstavlja opasnost u saobraćaju jer mora da podigne ruke sa
volana.
Radio kao folk simbol izražen je i u rukovodećim strukturama, pa
nije retkost da se automobil sa samo nekoliko brojeva na registarskoj
tablici zaustavi negde u prirodi, u radio se ubaci CD sa najnovijim kolcima,
izađe vozač, sačeka gazdu, a zatim strasno odigraju kolo, sve mrdajući
glavama, podvriskujući i zviždeći. Tako su dvojicu pojeli vukovi, a oni nisu
osetili bol jer su bili drogirani narodnjacima.
Radio u kolima može bitno da odredi profesionalnu karijeru. Moj
kum Danilo uvek je u kolima imao radio. Početkom sedamdesetih godina
neko mu je iz kola ukrao radio. Danilo je bio tužan jer je tada radio bio
skupa retkost. U podrumu je imao lampaša, stari radio svog oca, koji je
stavio umesto ukradenog radija. Ali danima je smišljao kako da kazni
onoga ko će ponovo pokušati da mu ukrade radio. Hteo je da sa zadnje
strane stavi lepak, pa da lopov ne može da odvoji ruku od radija. Pa je
onda hteo da postavi žilete sa zadnje strane: kad lopov zavuče ruku,
moraće da se iseče. Ja sam mu predlagao da iseče krov fiće, ali tako da se
ne vidi trag testere, i da gore stavi nakovanj, koji će povezati sa radijom. U
trenutku kada lopov povuče radio, kanap povlači nakovanj koji mu pada
na glavu! Bilo je još mnogo predloga. I dok smo mi, u detektivskom naboju,
većali koju varijantu da upotrebimo, lopov je maznuo i drugi radio. Kakve
veze imaju ukradeni radio i kumova profesija? Postao je profesor na Višoj
kriminalističkoj školi računajući da će njegovi studenti jednog dana, kada
postanu dobri inspektori, rešiti slučajeve krađe radija s početka
sedamdesetih godina dvadesetog veka.
Radio u kolima danas liči na babarogu. Ume da peva, svira, igra, ne
znam da li ume da pravi palačinke, ali sam siguran da će veoma brzo
izmisliti radio koji će zamenjivati vozača. Jedini problem je u tome što
konstruktori ne mogu da se slože da li će vlasnika automobila držati u
gepeku ili će mu dozvoliti da sedne bar na zadnje sedište.

70
 LEPOTA POKRETNOG BUTIKA

Postoji posebna vrsta automobila koju ne određuje marka, već

sklonost vozača spremnih na svakojake ludorije za volanom.

Ima ljudi kojima spoljašnji izgled kola ne znači mnogo. Za njih je

izazov da kupe neki krš, koji će preurediti po svom ukusu i od njega
napraviti prijatnu oazu za odmor i razonodu. Kola im manje služe za
prevoz, a više za uživanje i pokazivanje jer ionako nemaju para za benzin.
Kad se okupe prijatelji, neće hvaliti svoj automobil pominjući njegove
karakteristike, već svoju drugu kuću na točkovima. Dok putujete putevima
kroz naseljena mesta, u mnogim dvorištima sigurno primećujete
neregistrovane automobile koje godinama niko ne vozi. Ali uredno su
parkirani u dvorištu i služe kao muzejski eksponati. Domaćin je s tim
kolima prošao stotine hiljada kilometara, ima nov automobil, ali ovaj stari
budi sećanja na neke lepe, srećne dane. Kroz glavu prolaze putovanja na
more, kampovanja, neka zalutala stoperka, koja se zatim okliznula i pala
na leđa uz pomoć sedišta na obaranje.
Prvi automobil koji je bio više od sredstva za prevoz pamtim još iz
ranih šezdesetih godina. U mom dvorištu na Novom Beogradu bio je
parkiran pežo. Tada još nismo imali našu fabriku automobila, pa su do
kola dolazili gastarbajteri, diplomate ili predstavnici jakih trgovinskih
kuća. Kako je čika Dule došao do tog pežoa nikada nisam saznao, ali sam
tada smatrao da jedan običan ekonomista Robnih kuća Beograd ne može
da ima kola strane proizvodnje. U stvari, bio sam ljubomoran što moj otac,
ražalovano vojno lice, nije imao para za automobil. Čika Duletova supruga
Jerka glavni je junak ove priče.
Teta Jerka je od pežoa napravila pokretnu kućicu i nije mi jasno kako
milicioneri nisu stalno zaustavljali čika Duleta i pitali ga kakav to
automobil vozi? Na staklima iza vozačevih leđa bile su štrikane zavese,
koje su štitile od sunca, ali im je prava namena bila – da ulepšaju kola i u

71
njih usele malo domaće atmosfere. Zadnje staklo je takođe imalo zavesu,
koja se podizala kao roletna. Sedišta su bila prekrivena kukičanim
presvlakama, a zimi su one zamenjivane vunenim presvlakama sa
ucrtanom ornamentikom. Da se čika Duletu ne bi klizale ruke, teta Jerka je
volan obložila skupocenim štofom. Pretpostavljam da je to neko parče
ostalo od materijala kupljenog za čika Duletovo svečano odelo.
Patos pežoa je bio prekriven vešto obrubljenim parčićima starog
tepiha. Teta Jerka je patos automobila redovno čistila metlom i uzdisala
kada bi se iz stana na prvom spratu čuo zvuk usisivača, tada zaista retke
sprave. Teta Jerka je imala nekoliko pari obrubljenih tepihčića, pa ih je u
strogo kontrolisanim razmacima menjala. Čika Dule se nije bunio, a mnogo
godina kasnije postalo mi je jasno ponašanje ovo dvoje ljudi. Nisu imali
decu i teta Jerka je svu ljubav prema nerođenom detetu prenosila na čika
Duleta i pežoa. Danas mi jedino nije jasno zašto i gume pežoa nije oblagala
kožom u leto, a nekim nepromočivim materijalima u jesen i zimu.
Sedamdesetih godina sam zajedno sa kumom Gašom redovno išao
na pecanje. Tada sam upoznao još jednu vrstu automobila, koju ne
određuje marka, već sklonost vozača. Dakle, reč je o kolima pecaroša.
Upoznao sam čoveka čiji je gepek ličio na pokretnu prodavnicu mamaca za
pecanje. Uredno sortirane kutije i tegle, a u njima gliste, crvi, kukci,
nepoznate bube i uhranjene muve. Ali taj čovek nije bio prodavac mamaca,
već pasionirani pecaroš koji sam priprema mamce i, kada im prođe rok
upotrebe, jednostavno ih baci u đubre. Niko nije ni pokušavao da ga
zamoli za pozajmicu mamca jer bi on to shvatio kao veliku uvredu. Bio je
osobenjak nespreman da prihvati tuđe zadovoljstvo.
Kola je parkirao desetak metara od mesta na kome je pecao jer je bio
svestan da je u društvu pecaroša vredniji njegov gepek od celih kola. Zato
je želeo da kola ima u vidokrugu. A kada je menjao mamac, pravio je od
toga čitav ritual: prvo bi ušao u kola, uključio motor, dodao gas – kao da
proverava da li su kola u ispravnom stanju, a sve je bilo sračunato da
ostali primete kako menja mamac. Onda bi pozvao nekoga od pecaroša,
uglavnom neznanca, i pitao za savet: „Koji biste vi mamac stavili?“
Naravno, posle toga sledi mnogo pitanja koja postavlja neznanac, a
završavaju se iskrenim divljenjem. Sve što bi upecao poklanjao je
komšijama jer ulov nije bio ni približno interesantan kao pripremanje
mamaca.
A kad su mu jednom obili kola, nikada ga više nisam video na
Obedskoj bari. Ispostavilo se da je sam predstavljao mamac na koji se

72
upecao neki krupan som, razvalivši mu gepek. Promenio je lokaciju i tamo
nastavio igru u kojoj je našao smisao života. Danas sam siguran da su mu
kola obili pecaroši – udruženim snagama. Bila je to osveta za neosetljivost
iskazanu u druženju sa ribolovcima jer su oni izuzetno solidarni i umeju
da neguju prijateljstva.
Pecaroška legenda Bole Glavonja pecao je isključivo štuku. I njega
sam upoznao na Obedskoj bari. Pošto se štuka lovi uz pomoć majušne ribe
zvane keder, svaki strastveni ribolovac koji se opredelio za lov na ovu
zubatu grabljivicu mora da pronađe svežeg kedera. Keder se peca na
drugom mestu i donosi se na Obedsku baru. Tada su reke i bare zimi
uglavnom bile zamrznute, pa se rezao led, a kroz kružni otvor je ubacivan
najlon sa mamcem. Bole Glavonja je na suvozačkom mestu svog fiće
napravio pristojnu kadu: izvadio je suvozačko sedište i instalirao metalnu
kadu, tačnije – kocku dugu, široku i visoku šezdeset centimetara. U njoj je
uvek bilo trideset centimetara vode, a u vodi su plivali sveži kederi.
Kada je fića Boleta Glavonje potpuno dotrajao, odlučio je da kupi
nova kola. Odmah se među pecarošima našao i kupac za fiću, ali Bole
Glavonja nije hteo da ga proda. Od oproštaja sa svojim voljenim fićom
napravio je čitav ritual: u pratnji pecaroša otišao je na strmu obalu
Dunava, izbacio fiću iz brzine, spustio ručnu i samo ga malo, ali nežno –
odgurnuo. Fića je zaronio, pojavilo se nekoliko klobuka vazduha i voda se
umirila. Bole Glavonja je održao kratak oproštajni govor u kome je istakao
kako njegov fića zaslužuje da i ostatak života provede u društvu sa ribama.
Ne znam koje su se ribe uselile u njega, ali sam siguran da im je stari dobri
fića ispredao legendu o Boletu Glavonji.
Glumac Marko Nikolić došao je u Beograd iz Kraljeva. Kao mladić je
imao rok sastav 2+2 i tada je do Beograda stizao na motoru za nepuna dva
sata. Ali kada je završio Fakultet dramskih umetnosti, kupio je
folksvagena, simpatičnu metalnu „bubu“. Na početku karijere stanovao je
u svojoj „bubi“, parkiranoj na Ušću. Vozio se u „bubi“ do Radio Beograda
gde je zorom radio jutarnji program, a zatim se vraćao na parking, na
Ušće, da nastavi san. Obilazili su ga ljubavni parovi i usamljeni kerovi, a on
je iz svog automobilskog kreveta gledao u široko nebo nad Beogradom.
Kad ne pada kiša, držao je papuče ispred vrata „bube“, ako – zlu ne trebalo
– bude morao da tumara po mraku. Njegova adresa je tada bila –
folksvagen broj taj i taj, Ušće, Beograd. Danas kaže da mu je godio samački
život u „bubi“, u koju su dolazili i njegovi drugari kada su imali devojke, a
nisu imali para da ih nekud izvedu.

73
 Sredinom osamdesetih godina upoznao sam Stevu Todorovića,
grobara, zaposlenog na groblju u Stajićevu, pored Zrenjanina. Steva je sa
svojom suprugom stanovao u jednom autobusu bez točkova. Odgajili su
decu, deca se poženila i poudavala, a roditelji ostali da žive u napuštenom
autobusu bez točkova. Stevina supruga je od autobusa napravila malenu
garsonjeru, zarivenu u vojvođansku ravnicu. Sve je tu bilo: i kuhinja, i
primaća soba i soba za spavanje. Na prozorima zavese, a kada Steva uveče
želi da čita, skloni zavese i ulična svetiljka ubaci svetlost u autobus.
Krajem osamdesetih godina sa Nikšom Jovićevićem napravio sam
dokumentarni film o Stevi Todoroviću. Film Državni radnik nagrađen je na
festivalu u Beogradu i bio je prikazan na prestižnom Festivalu kratkog
metra u Moskvi.
U poslednjoj sekvenci filma, kao i u životu, Steva sedi na mestu
vozača, okreće volan i, kako je tada rekao – putuje u dvadeset prvi vek!
Steva Todorović je te l987. godine pogodio kako ćemo ući u novi
milenijum: vozeći se u kolima bez točkova, sa vozačima koji nemaju
vozačku dozvolu.

74
 STAN ZA VELIKE DEČAKE

Dok jedni postaju robovi automobila, drugi kola smatraju

najobičnijom mazgom čiji je zadatak da ih prebaci od tačke A do tačke B.

Automobil je velika igračka za velike dečake. Mnogi od njih će

odvojiti poslednji dinar za benzin, samo da bi mogli da uživaju u zvuku
motora, a pritom će zaboraviti da kupe hleb. Za njih je automobil,
bukvalno, sve u životu: sredstvo za pokazivanje moći i lečenje kompleksa,
dokaz društvenog statusa, najkraći put do snova, dokaz da su uspeli u
životu… Oni su robovi kola, spremni da pucaju na nekoga ko bi se usudio
da zagrebe njihovog ljubimca.
Sušta suprotnost su ljudi koji kola smatraju najobičnijom mazgom,
čiji je zadatak da dobro povuče i prebaci ih iz tačke A u tačku B.
Pragmatično prihvataju svaki automobil, bez obzira na marku i ko je
proizvođač. Njihovo prvo pitanje, dok čitaju karakteristike novog
automobila, glasi: „Da li ovaj auto ima kuku?“ Drugim rečima, kupuju
automobil za vuču prikolice! Za njih je automobil uvek u senci prikolice,
kojoj poklanjaju pažnju kao novorođenčetu.
Prvu prikolicu koju pamtim imao je čika Marko, vojno lice, Bosanac
sa Grmeča. Bio je niskog rasta, ali jak kao bik i kao dete sam, pri pomenu
grmečke koride, uvek zamišljao čika Maraka kako se bode sa bikovima i
kako ih pobeđuje. On je u mojim mladalačkim danima bio oličenje inadžije,
kakvog je u filmovima igrao Džejms Kegni. Stalno sam se plašio da se moj
otac, inače visok i snažan Crnogorac, ne zakači sa čika Markom jer sam
smatrao da nema šansi u koridi u kojoj bi njih dvojica podelili megdan.
A onda je legendu o čika Marku srušila njegova prikolica, tačnije
njegova supruga Anđa uz pomoć prikolice. Šezdesetih godina dvadesetog
veka deca su odlazila na spavanje odmah posle TV Dnevnika. Klinci su
imali svoj radio i TV program, a TV Dnevnik je bio poklon roditelja
njihovim mezimcima, ali dobro sračunat: čas društvenog uzdizanja i

75
očigledna nastava sa temom o usponu jednog društva. U sedam sati nas je
budio Mića Tatić svojim zviždukanjem i oponašanjem slavuja, a uoči TV
Dnevnika veselili su nas Mendo i Slavica. I tačka. Sve se odvijalo po
ustaljenom redu. Ali jedne noći nisam mogao da zaspim, pa sam se
došunjao do prozora i gledao predstavu koju su stariji pratili svake večeri.
Čulo se neprijatno brundanje, u medicini poznato kao hrkanje. Čika
Marko, onako malen, prgav i okretan kao čigra, u snu je proizvodio zvuke
kakvi se nisu mogli čuti ni u zoološkom vrtu. Oko 23 časa i 15 minuta, čuo
se strašan urlik. Bio je to ženski glas. Taj glas je pripadao smernoj tetka
Anđi: „Marko, uzimaj ćebe, pa u prikolicu.“ Posle dva minuta na ulazu se
pojavio čika Marko sa ćebetom u ruci. Otključao je prikolicu i ušao. Odatle
se kasnije nije čulo hrkanje, što se moglo tumačiti dvojako: ili čika Marko
nije mogao da zaspi u prikolici ili je tamo spavao kao dete, vraćajući se u
detinjstvo kada je spavao u malenoj kućici pored tora, čuvajući ovce ako
nalete vukovi. Danas mi je bliža ova druga verzija jer čika Marko nije
uspevao da se navikne na život u soliteru, pa je ulaskom u svoju prikolicu
ulazio u svet kome je pripadao. I opet se osećao kao neko ko čuva ovce:
stanari solitera su mirno spavali jer je čika Marko dremkao u prikolici
parkiranoj uz sam ulaz.
Čika Mirko i tetka Rajka, roditelji mog kuma Danila, zahvaljujući
prikolici živeli su po nekoliko dana u gotovo svakom delu ondašnje
Jugoslavije. Obavezno su prvi deo godišnjeg odmora provodili na moru, a
ostatak na Bledu ili Zlatiboru. Tako piše u udžbenicima: prvo more i
sunčanje, pa onda odlazak na planinu i skupljanje crvenih krvnih zrnaca.
Čika Mirko je imao uhodan ritual odlaska do mesta na kome će kampovati:
nekoliko zaustavljanja usput, što je značilo da će možda noćiti uz neku
rečicu ili na obodu šume. Nije ga mrzelo da zajedno sa svoja dva sina i
suprugom izvadi sve iz kamp kućice kao da će na tom mestu provesti
mesec dana. Bilo je najbitnije da sve bude spremno za zalazak sunca, kada
su on i tetka Rajka ispijali kafu sedeći u stolicama na rasklapanje.
A kada im se pije kafa usput, preko dana, opet zaustave kola uz
rečicu, iznesu astal, stolice na rasklapanje i rešo na plin, i uživaju kao da su
u najluksuznijem hotelu. Za to vreme njihovi sinovi pecaju, pa se jedne
godine dogodilo da je moj sadašnji kum Danilo upecao – kokošku. Prikačio
je muvu na udicu i dok se okrenuo, pritrčala je neka glupava kokoška,
kljucnula muvu i progutala udicu. Drala se kao magarac vukući za sobom
štap. Trčali su za njom stotinak metara, do prve kuće. Nagodili su se sa
gazdom i otkupili kokošku, pa su te večeri večerali batake i krilca na žaru,
koje je upecao alaski majstor Danilo.

76
 Danilo je drugarima slao razglednice iz mesta u kojima je kampovao
sa svojim roditeljima, a mi smo mu zavideli. Obično je prepisivao neki
turistički prospekt, praveći se važan kako je savladao slovenački ili
makedonski jezik. Jedne godine nas petoro iz društva letovalo je u
Makarskoj, a Danilo je bio sa roditeljima na Bledu. Poslao nam je pismo u
kome opisuje lepote Bleda. Smejali smo se nakaradnom korišćenju
slovenačkog jezika, a kum nam je pripremio bombicu na kraju teksta.
Upecali smo se kao somovi. Milenko, čovek sa najboljom dikcijom, čitao je,
a mi smo dobacivali.
– „…i tako, ima dana kada nemam šta da radim“, piše Danilo.
U tom trenutku, nas petorica dobacujemo: „Onda jedi govna“, a kum
Milenko vrišti od smeha i pokazuje nam pismo. U zagradi, posle reči „i
tako, ima dana kada ne znam šta da radim“, piše – „jedite i vi“. Te noći sam
sanjao kako Danilo sedi u kamperskoj stolici, mesec obasjava Bledsko
jezero, a on smišlja kako da nas upeca „na daljinu“. Dogovorili smo se da
mu ne priznamo kako nas je navukao, ali je istina ipak procurila.
Čika Mirko i tetka Rajka nastavljali su, i posle povratka u Beograd, da
žive kamperskim životom. U okolini Beograda ima nekoliko mesta na
kojima kamperi preko godine čuvaju svoje kamp prikolice. Desetak godina
su prikolicu čuvali iza hotela Radmilovac, a zatim u Surčinu, u „vojnoj bazi“
jer je čika Mirko bio vojno lice. Kada njih dvoje nisu odlazili subotom ili
nedeljom u svoju kamp vikendicu, išli su njihovi sinovi sa svojim
društvom. Po dolasku se prvo pretraživala šuma. Dovlačeno je granje za
pripremu roštilja, a iza hotela Radmilovac nalazilo se ogledno dobro
Poljoprivrednog fakulteta na kome su se mogli kupiti odlična rakija i
kvalitetno vino.
Moj kum Danilo je nastavio da kampuje i posle smrti svojih roditelja,
ali na praktičniji način: prikolicu je ostavljao na imanju svojih prijatelja u
Čanju. Za godišnji odmor se pripremao kao da odlazi u vikendicu koju je
sagradio na moru. Taj kamperski duh ga je naterao da kupi čamac, kojim
se prebacuje na drugu obalu Dunava i uživa u zalascima sunca koje boji
Gardoš u crveno. Sada razmišlja o kupovini čamca sa kabinom, što je u
stvari rečna varijanta kamp kućice i dokaz da se i u uzavrelom gradu može
živeti zdravo, na svežem vazduhu, pod uslovom da se izađe iz centra i
betona i pobegne na reku, ili u šume kojih na obodu Beograda ima u
izobilju.
Moj drugar Džon je bio pravi perfekcionista. Kad smo odlazili na
more, birao je apartmane koji su se izdvajali luksuzom. Jedne godine je u

77
Grčkoj imao apartman sa mermernim zidovima. Dolazili smo kod njega da
naslonimo ruke na mermer i ohladimo znojave dlanove. Punio je frižider
đakonijama i uživao u skupocenim detaljima. A onda je od nekog Nemca
kupio kamp prikolicu. Od tada je postao najžešći pristalica letovanja u
kampovima. Od predvorja – ulaza u prikolicu pravio je dnevnu sobu u koju
smo ulazili kao u hram jer je bila uređena i čista kao muzejska prostorija.
Pre odlaska na plažu okupljali smo se kod Džona, ispijali rakijicu i
divili se njegovom kulinarskom umeću. Jedan deo ove prostorije pretvorio
je u kuhinju, u kojoj je bio pravi gospodar: seckao je luk i šargarepu,
podizao i spuštao poklopce šerpi na šporetu, pevušio i pućkao lulu, kao
komandant broda nasukanog na suvo. Svake godine njegova kamp
prikolica je dobijala nove detalje, o kojima se pričalo kao da se u kuću
unosi zlato.
A automobil? Koja kola je vozio čika Mirko? Kakav je automobil
prevozio mog druga Džona do mora vukući njegovu prikolicu?
Zaista ne mogu da se setim! Mislim da ni njima to nije bilo važno jer
su shvatili da se automobil može koristiti na dva načina: da budeš
gospodar kola ili da kola gospodare tvojim životom.

78
 KAD SU BRKE DELILE PRAVDU

Dečačke snove da ću jednog dana, ako budem imao svoja kola, biti
debeo i jak, podgrevali su vozači kamiona zagledani u raspusnu lepoticu što
se izležava na duplerici zalepljenoj na prednje staklo kabine.

Kad sam bio mali, mislio sam da automobile mogu da voze samo
debeli, brkati ljudi u atletskim majicama, oznojeni i nervozni, sa peškirom
oko vrata. Razlog su bila putovanja u Crnu Goru autobusima Tare iz
Cetinja. Za volanom je uvek sedeo pozamašan muškarac. Dok je vozio,
neprestano je pevao i mrko gledao putnike. Pevao je da bi tako kratio
vreme, a putnike je gledao mrko jer su izvoljevali: majstore stani ovde,
majstore stani onde, majstore dodaj kesu, dete mi povraća u krilo,
usporite malo, muka nam je itd. Sve su to rečenice smišljene za nerviranje
vozača, stamenog muškarca svesnog da se u autobusu tako ponašaju samo
gospođice.
Bio je još jedan veoma bitan razlog koji je uslovljavao da vozač
autobusa mora biti snažan i prek čovek. U to vreme autobusi nisu imali
prostor za prtljag, smešten između točkova, u koji je moguće lepo složiti
kofere i torbe. Ceo prtljag je slagan na krov autobusa, na zadnjoj polovini.
Vozačev pomoćnik je po pravilu bio nežan muškarac, krhke građe, skoro
providan. Njegova funkcija je bila da se, stepenicama smeštenim na
zadnjoj strani autobusa, popne na krov i hvata prtljag koji vozač spretno
baca kao kuglu. Niko od putnika se nije bunio dok ka krovu autobusa lete
koferi jer je vozač sve vreme protestovao zbog sulude želje putnika da sve
i svašta nose sa sobom dok putuju.
Postojale su dve pozicije sa kojih je vozač bacao prtljag ka krovu:
pozicija A i pozicija B. Pozicija A se nalazila sa zadnje strane, pa bi putnik
stao uz vozača, nervirao ga i pritom pratio let prtljaga. Pozicija B se
nalazila sa strane i putnik je bio u dilemi gde da stane. Ako se nalazi uz
vozača koji baca prtljag ka krovu, može doći do nezgodne situacije kada će

79
videti let prtljaga, ali neće uspeti da vidi da li je prtljag možda preleteo
krov i pao sa druge strane autobusa. Zato je bilo najbolje da se putuje
porodično, pa se članovi porodice rasporede oko autobusa i kontrolišu sve
delove prtljaga.
Ako je bilo lepo vreme vozač je zahtevao da njegov pomoćnik ne
stavlja ceradu preko prtljaga, što je značilo da po dolasku na odredište
niko ne može da prepozna svoj prtljag prekriven prašinom. Ka Crnoj Gori
se putovalo dobrim delom puta po neasfaltiranoj površini, gotovo kao u
filmu Ko to tamo peva, a nedostajao je samo Miško. Ako počne da pada
kiša, vozač ne želi da stane jer bi tada mogao da pokisne. Putnici, naravno,
negoduju, ali u sebi, i u mislima suše robu koju su uoči putovanja pažljivo
pakovali. Vozač se najviše ljutio na one koji nisu na vreme rekli dokle
putuju, pa je njegov pomoćnik pogrešno rasporedio stvari na krovu: oni
silaze ranije, a pomoćnik pretura po stvarima i traži njihove kofere. Tada
obično, pošto mu pomoćnik sa krova baci kofer, „ne uspe“ da ga uhvati.
Postoji još nekoliko razloga zbog kojih je vozačev pomoćnik žgoljav
čovek, ispijen i, takođe, nervozan. Prvo: pomoćnik sedi uz vozača i
uglavnom spava, a da je debeo kao vozač ne bi uspeli da stanu jedan pored
drugog. Drugo: neki nervozan putnik, obično neoprezno, dok pomoćnik
kontroliše karte, pokuša da se žali na vozačevo ponašanje istresajući se na
pomoćnika pominjanjem zastarelih kesa za povraćanje. Tada ustaje vozač,
iznerviran lošim kvalitetom ceste, i počinje glasna svađa uz povremeno
gurkanje. Vozači su mnogo voleli takve situacije: pomagale su im da
isteraju bes iz sebe jer su u toku vožnje mogli samo da se okrenu i
pogledom potraže „onoga što izvoljeva“.
Vozač je obično uspevao da izdrži celu turu. Ali, ako bi se dogodilo da
je izuzetno umoran, morao je da ga zameni njegov kržljavi pomoćnik, nalik
detetu za volanom. Preplašeni putnici tada bi molili vozača da izdrži još
malo, ali bi on uz besan pogled prebacivao telo u oboreno pomoćnikovo
sedište i već posle pet sekundi hrkao žestinom od koje su se tresla stakla.
Jednom sam sedeo iza vozača. Bio je mrak. On je pevušio neki
bezvezan refren, svestan da time nervira putnike. Posmatrao sam njegovo
lice u retrovizoru i učinilo mi se da s vremena na vreme zažmuri i otvara
oči samo u krivinama. Pomoćnik je spavao dubokim snom. U jednom
trenutku sam bio siguran da vozač neće uspeti da savlada krivinu, pa sam
kriknuo. On je otvorio oči, digao nogu sa gasa i šutnuo pomoćnika u
cevanicu. Prisustvovao sam nečemu što je ličilo na kaskadersku scenu:
autobus se kretao, a njih dvojica su zamenili mesta na vijugavom putu

80
iznad Užica. Ubrzo je vozač hrkao kao ranjeni lav, a pomoćnik je nastavio
da žmirka držeći se za volan.
Te autobuse su zvali „pilićari“ jer su stajali kod svake bandere, ako
putnik to zaželi i ako uspe da nagovori vozača da stane. A postojao je
način: kad pomoćnik dođe do vašeg sedišta i pita dokle putujete, kažete
ime sela. On ga upiše na kartu, uz protest, naravno, jer ne zna kako da
izračuna vrednost pređenog puta, ali vas ta karta kasnije štiti kada
stidljivo kažete vozaču da biste izašli kod tačke A. On se prvo pravi lud i
pevuši, kao da vas nije čuo, ali kada mu pod nos stavite zvanični
dokument, to jest kartu, mora da zakoči. To kočenje je bilo zaista kao u
filmu Ko to tamo peva i svi koji su stajali našli bi se u prednjem delu
autobusa, prilepljeni uz staklo. Ja sam izlazio na pet kilometara od
Žabljaka, u polju udaljenom tri kilometra od sela Virak. Rođaci su znali
kada stižem, pa su, čim primete prašinu na putu – što je značilo da se po
njemu kreće autobus – slali neko dete na konju da dođe po mene i prebaci
prtljag koji je pomoćnik bacao sa krova, a vozač „nije uspevao“ da ga
uhvati.
Moje dečačke snove o tome da ću jednog dana, ako budem vozač,
morati da budem debeo i snažan podgrevala je i slika vozača kamiona.
Gledao sam ih kako poskakuju držeći volan obema rukama i mnogo
kasnije sam shvatio da je jedan od uzroka nezgodna „povreda na radu“
zbog dugotrajnog sedenja. Obožavao sam kada su sa prikolicom ulazili u
grad i manevrisali uskim ulicama. Vožnju unazad sam smatrao vrhunskim
umećem i kladio sam se sa drugovima da li će ili neće da zakače parkirane
automobile. To se nikada nije dogodilo, a kada bi neki preplašeni vlasnik
automobila izleteo, ljutili su se i to smatrali najvećom uvredom.
Vozače kamiona sam najbolje upoznao kao stoper. Voleo sam da
tako putujem na more. Trajalo je to ceo dan i noć, dakle sporije nego
vozom ili autobusom, ali su dogodovštine sa vozačima kamiona bile
nezaboravne. Za razliku od vozača autobusa, tako sam tada mislio, vozači
kamiona su kulturni i predusretljivi ljudi. Kad se zaustave, čuje se
rečenica: „Ajde, momak, upadaj.“ Ne pitaju kuda putuješ jer su željni
razgovora. Za početak pitaju da li imaš devojku, što je šlagvort za njihovu
priču o ženama i izdržljivosti kabine. Ako slučajno u mom pogledu otkrije
kako mu ne verujem, zaustavi kamion i predlaže da uđem u kabinu.
Kakve sam sve kabine video! Bile su to pokretne garsonjere u koje su
vozači kamiona unosili delove nameštaja. U jednoj sam video mali bar sa
najskupocenijim pićima na svetu. U drugoj – najlepše skockan bračni

81
krevet sa posteljinom „na cvetiće“. U trećoj – seksualna pomagala izložena
na zidu, uz obavezan bič sa resicama na kraju. U četvrtoj – lutku na
naduvavanje obučenu po poslednjoj modi. U petoj – zidove na kojima su
visile porodične slike u skupocenim ramovima. U šestoj – seno jer je vozač
tvrdio da bez seksa u senu nema pravog zadovoljstva. U sedmoj – jabuke i
kruške po krevetu i lubenicu umesto jastuka. U osmoj – vozačevu suprugu,
vezanu i sa krpom u ustima.
– Zašto? – pitao sam ga, preplašen.
– Da vidi kako se to radi jer tvrdi da sam šonja.
Uživao sam vozeći se sa njima ka moru i kad sam pokušavao da
platim bar za piće, smatrali su to uvredom. Imali su svoje kafane usput, u
kojima su ih čekale nasmejane kelnerice i toplo jelo. A najveselije je bilo
kad noću zastanemo kraj kafane u kojoj lokalna pevačica mori goste lošom
pesmom i lepim nogama. Posle dva sata spavali smo kao jaganjci u kabini
pripremljenoj za dvoje, ali za drugačiju kombinaciju.
U stvari, bio sam nepravedan prema vozačima autobusa iz pedesetih
i šezdesetih godina prošlog veka. Danas znam da su se bavili jednim
teškim i odgovornim poslom vozeći autobuse dobijene kao ratnu odštetu.
Bile su to šklopocije koje su mogli da savladaju samo snažni muškarci,
spremni da dane i noći provode na izdrndanim putevima, obučeni samo u
atletsku majicu neodređene boje.
Kad danas uđem u autobus koji ima stjuardesu i vozača u odelu i sa
kravatom, sve mi izgleda sterilno, kao ispod staklenog zvona. Poželim
debelog šofera koji kao od šale prebacuje kofer preko autobusa.
Tada smo zaista bili Zapad. Ali – ne divlji.

82
 ROĐEN SA MIRISOM BENZINA

Tito je lično slupao mercedes 540 K, i bio je to dokaz, iako su nas

drugačije učili, da je bar jednom skrenuo s puta.

Dok sam bio dete, najviše sam voleo đačke ekskurzije jer smo, čim
autobus ili voz krene, razmotavali zamotuljke i vadili sendviče. Mljackali
smo zadovoljno znajući da naš školski sistem misli o nama i priprema
brojna ekskurzijska iznenađenja. Obilazili smo muzeje, grobove narodnih
heroja, kazamate u kojima komunisti nisu mrskom neprijatelju ni A rekli,
posećivali fabrike u kojima je pod lažnim imenima radio naš tadašnji
predsednik i smejali se glupim kapitalistima koje je Joška nadmudrio. U
Beogradu smo bežali od crkve kao đavo od krsta, a u Kumrovcu, rodnom
mestu našeg dragog predsednika, poveli su nas da vidimo kako tamošnja
deca, naši vršnjaci, uče na času veronauke u lokalnoj crkvi.
Pred kraj osamdesetih godina, kada sam već bio zreo čovek, zamolio
sam nastavnike mog najstarijeg sina da mi dozvole odlazak na ekskurziju
u svojstvu roditelja-posmatrača. Dok su deca buljila kroz prozor, sa
slušalicama zabodenim u uši, praveći neprirodne grimase izazvane
žvakanjem žvakaćih guma, ja sam otvorio zamotuljak i izvadio sendvič.
Mljackao sam sladostrasno, spreman na divna iznenađenja tadašnjeg
školskog sistema. I dočekao sam ih. Autobus je ujezdio u Sloveniju, u
Bistru, u samostan star pet stotina godina u kome je 1987. godine
pripremljena postavka Titovih automobila. Ulaz u samostan, proglašen
Tehničkim muzejom Slovenije, odavao je idiličnu sliku: pačići se brčkaju, a
tri metra visok krst usmerava ka izložbenom prostoru.
Susret sa automobilima koje je vozio Broz vratio me je u poratne
godine kada nije bilo žita, ali eto – rađali su automobili. Zahvaljujući toj
činjenici nije bilo gladnih i nezadovoljnih. Tada je, u jeku izbora, jedan
predsednik izbornog mesta, glasačima ovako saopštio rezultate izbora:
„Jedan je bio protiv i svi vi koji ste bili protiv znate ko je taj jedan.“ Pošto

83
su i naše određene službe znale ko je taj jedan, blagovremeno je obavešten
darodavac prvog sovjetskog automobila koji je posle rata stigao u
Jugoslaviju. Darodavac je bio Staljin, a automobil je bio mešavina pakarda i
kovačkih ruku. Napravljeno je čudo tehnike sa staklima debelim osam
centimetara! Stakla su glumila pancir košulju, pa nije teško zamisliti
koliko su bila debela stakla na Staljinovom automobilu. Drugim rečima,
stakla su štitila Broza od navedenog „izbornog pojedinca“, a spuštala su se
i podizala pomoću hidraulične dizalice ugrađene u vrata. Dakle, kada se
uoči izborni pojedinac, zaustavi se automobil, a posada prione na posao i
podigne stakla.
Jedanaest godina je Broz dobijao na poklon automobile iz Sovjetskog
saveza, a posle jednog susreta sa Hruščovom, 1956. godine, stigla su tri
automobila marke ZIS (Zavodi sa imenom Staljin). Rusi su na taj način
simbolično priznali da su grešili, pa je to, valjda, postalo jasno i poslednjim
grupama zatvorenika na Golom otoku. Prava je šteta što se zaduženi za
ceremonijal nisu setili da Josip Broz lično, ispred poređanih logoraša na
Golom otoku, napravi po jedan krug u svakom od tri ruska automobila i
tako im na očigledan način pokaže koliko su bili u pravu i koliko je
istorijsko NE bilo sasvim blizu istorijskom DA, ali su pobedile nijanse.
Kao dobri ruski đaci, ljudi iz Ministarstva unutrašnjih polova
Slovenije odmah su se revanširali i pokazali da su otišli korak dalje od
učitelja: poklonili su Brozu jednog atraktivnog, crnog rols-rojsa. Tek danas
je jasno koliko su ljudi iz unutrašnjih organa bili dalekovidi kada se nisu
opredelili za crvenu boju jer crno ide sasvim dobro i uz žutu, plavu i
crvenu zvezdu. Ministarstvo unutrašnjih poslova FNRJ uzvratilo je na
slovenački izazov jednim elegantnim pakardom kliperom. Na taj način
Srbi su uštedeli jer je jugoslovenski šef unutrašnjih poslova bio
Asleksandar Ranković, pa se pakard kliper na izvestan način mogao
smatrati i srpskim poklonom.
Blenuo sam zajedno sa klincima iz škole mog najstarijeg sina u
prelepe automobile i upijao svaku reč kustosa Tehničkog muzeja Slovenije
u Bistri. Rekao nam je da su automobili 1987. godine pristigli u očajnom
stanju. Tako to biva kada gazda nije kod kuće jer je opravdano odsutan
zbog iznenadne i ničim izazvane smrti, mada je po tada važećem ustavu
još bio predsednik Jugoslavije, pa je bar zbog te činjenice trebalo poštovati
i njegove automobile. Desetine majstora su radili na pripremanju
automobila za stalnu postavku, iako je na osnovu zakona o muzejima
eksponate trebalo izložiti u „zatečenom stanju“.

84
 Kao znatiželjno dete buljio sam u mercedes 540 K. Kola su, pre nego
što su stigla u muzej, bila potpuno zapuštena, a prednji kraj razbijen.
Brižnom kustosu sam postavio nekoliko suštinskih pitanja: ko je to
pokušao da uništi jedno od Brozovih vozila i da li je, možda, neko kradom,
u gluvo doba noći, izvukao mercedesa 540 K iz garaže i vozikao se
Dedinjem? Ključno je bilo sledeće: ako je Broz lično slupao mercedesa 540
K, majstori nisu smeli da intervenišu jer su havarisana kola bila istorijski
dokaz da je Josip Broz bar jednom skrenuo s puta. Inače, ovaj automobil je
Brozu poklonila Republika Hrvatska (nije reč o unutrašnjim organima, već
o celokupnim hrvatskim organima), a pojavljivao se i na trkama jer je
imao mehanički kompresor koji je motoru davao dodatnu snagu. Pošto su
stakla zatamnjena, teško je utvrditi da li je baš Broz učestvovao na trkama,
ali je sigurno da su ostali vozači džentlmenski propuštali ispred sebe
mercedesa 540 K.
Njuškajući kao znatiželjni miš po muzeju u Bistri, shvatio sam koliko
je razvijeni svet bio ljubomoran zbog našeg naglog tehničkog razvoja. Ta
ljubomora se ogleda u sledećem: nijedna velika zemlja – sa izuzetkom
Sovjetskog Saveza – nije Brozu poklonila automobil. Čak ni Amerika, iako
ima više automobila nego ljudi. Šta vredi što su Amerikanci živeli u
izobilju, kada ih je pojela zloba. Njihove greške su ispravljali naši ljudi, pa
su kadilaci preko okeana stizali o našem trošku, a Englezima smo pokazali
da možemo da odvojimo od usta i Brozu kupimo njihovog rols-rojsa. Naši
iseljenici u Kanadi kupili su Brozu kadilak i tako postideli kanadsku vladu.
Za razliku od bogatog sveta, siromašne zemlje su sa mnogo više
respekta darivale Josipa Broza, što im je on velikodušno uzvraćao. Video
sam u Bistri elektroautomobil napravljen u stilu starinskih kočija.
Napravili su ga vredni Meksikanci dok su pevali Kukurukuku paloma ili
omiljenu Titovu pesmu Malagenja salerosa. Automobil je izvanredno
očuvan i može da svetli čak i u trenucima nestanka električne energije.
Tako je Josip Broz na bezbedan način mogao da izbegne restrikcije struje,
a da mu pritom niko ne prebaci kako je povlašćen. Da je te kočije imao na
Sutjesci, koristio bi ih kao radni kabinet, pa ne bi morao da se zavlači u
šiblje kako bi njegova sekretarica Davorjanka Paunović mogla da otkuca
izveštaj.
Zahvaljujući ovoj muzejskoj postavci shvatio sam da Tito nije bio
megaloman, kako se danas tvrdi. Primao je i manje poklone, pa ga nije bilo
sramota da uđe u juga specijalno pravljenog za njega jer se poklonu ne
gleda u zube. Doduše, taj jugo nije ličio na „jugiće“ koje su vozili obični
građani. Sa istim oduševljenjem je primio i skuter NSU pretis prima. To je

85
bio poklon preduzeća Tito iz Sarajeva, pa se cela poklon-transakcija može
propratiti sloganom „Od Tita Titu“. A Skijaški savez Slovenije je voljenom
Brozu poklonio motorne sanke, iako je danas jasno da su nas Slovenci
nasankali mnogo pre tog događaja.
Na ovoj đačkoj ekskurziji saznao sam još mnogo značajnih podataka.
Na primer, 15. januar je Dan profesionalnih vozača Jugoslavije. Zašto baš
taj datum? Zato što je jednog hladnog zimskog jutra Josip Broz lično
odlučio da se učlani u Udruženje vozača i mehaničara, a taj istorijski čin je
obavljen istorijskog 15. januara. Zašto je ovaj podatak bio važan? Zato što
je svaki profesionalni vozač Jugoslavije, u trenucima kada mu je bilo teško,
samo pomislio kako se nekada Tito patio kao oni u tom trenutku i odmah
im je bilo lakše!
Broz je još kao mladić položio vozački ispit i čak je uoči Prvog
svetskog rata radio kao profesionalni probni vozač. Ne postoje fotografije
niti zapisi o tom njegovom poslu, ali kao verodostojan dokaz uzima se
njegova priča, koja ima samo jednu verziju. Zašto je bitna samo jedna
verzija? Zato što pokazuje da se bolje sećao događaja pre Prvog svetskog
rata, nego onih koji su usledili kasnije, pa je o dolasku na čelo Partije, na
primer, ispričao u raznim situacijama sedam različitih verzija!
Danas se sa setom prisećam putovanja u Bistru i susreta sa Titovim
automobilima. I pitam se: zašto na automobilima nema registarskih
tablica, pa se ne zna u kojoj ih je opštini Josip Broz registrovao? Bilo bi
interesantno čuti priče opštinskih službenika. Oni se sigurno sećaju
građanina Broza kako uredno stoji u redu pred šalterom, jezikom navlaži
taksenu marku i zalepi je na vrh formulara.

86
 BEOGRAĐANKA ZA VOLANOM

Čim je zgrabila volan u ruke, moja dotad umiljata supruga promuklim

glasom, sa poluspuštenim kapcima, prosiktala je: „Šta je bilo!? Imaš li neku
primedbu?“

Prva žena za volanom koju sam poznavao bila je mamina dalja

rođaka tetka Desa. Gledao sam, doduše, u američkim i francuskim
filmovima glumice kako koketiraju sa kamerom dok okreću volan, a
preplašeni statisti jedva spasavaju živu glavu skačući u jendeke,
kamuflirane scenografijom od prefarbanog stiropora.
Tetka Desa je bila otresita i hrabra žena. Dok su njen suprug Savo i
moj otac Dušan robovali na Golom otoku, bila mi je kao druga majka, ali
mnogo stroža od moje prave majke, koja je usred obnove i izgradnje
porušene zemlje ostala sama sa dvoje dece i bez posla zbog muža
„izdajnika i neprijatelja svih naših naroda i narodnosti“.
Tetka Desa me je gledala kao zmija žabu dok jedem i u jedan kutak
tanjira odvajam povrće i parčiće mesa, nezadovoljan njihovim izgledom.
Ručak se završavao uvek na isti način. „A sad pojedi to što si odvojio.“
Kad sam se zamomčio i dobio zavidne mišiće, tetka Desa je tvrdila da
su u njih utkani parčići mesa i povrća koje sam bezuspešno odvajao. Tek
tada sam saznao da je majka, mučena besparicom, uglavnom kupovala
konjsko meso. Tako su u to vreme u kasapnicama završavale rage
istrošene nakon četvorogodišnjeg rata. Umesto da pobednici rage okite
ordenjem, kitili su izloge kasapnica njihovim kobasicama i rozbratnama.
Čika Savo se vratio sa Golog otoka, radio kratko u inostranstvu i
kupio kola. Obožavao sam da sedim na zadnjem sedištu dok njih dvoje,
tetka Desa i čika Savo, svakih pet minuta zaustavljaju kola i menjaju se za
volanom! Dok ona vozi, on neprestano priča povišenim tonom, hvata

87
volan, koči prebacujući svoju preko njene noge, pita je po stoti put: „Ko ti
dade dozvolu?!“
– Ajde ti vozi, kad sve znaš! – zakoči tetka Desa i prelazi na mesto
suvozača, a čika Savo preuzima volan.
Od tog trenutka ona počinje da priča, da hvata volan, koči, vuče Sava
za rukav i psuje one koji su mu dali dozvolu.
– Ajde ti vozi, kad sve znaš! – koči čika Savo uz škripu guma i prelazi
na mesto suvozača.
Iako sam uživao u toj igri, koja me podsećala na komedije iz vremena
nemog filma, zakleo sam se da ću, ako se jednog dana oženim, poštovati
suprugu za volanom jer su žene nežna, uviđavna, suptilna bića.
Beograđanku sam upoznao pre četrdeset i kusur godina. Na svadbi
svoje drugarice igrala je na stolu uz neki divlji narodnjak. U proceni njenih
budućih bračnih mogućnosti odlučio je jedan drugima možda nebitan
detalj jer ih je zanela lepotom i smislom za ritam. Ja sam pratio rad njenih
nogu i shvatio da će biti dobra domaćica. Nije stala ni u jedan tanjir, a
pritom je svesno promašila svaku čašu koja se našla ispred nje.
Posle dve i po godine zabavljanja, kada sam se vratio iz vojske,
jednog lepog dana pozvala me je telefonom i saopštila kako moramo
ozbiljno da razgovaramo. Ja sam se uplašio da se nije dogodilo nešto
strašno, pa sam pred ogledalom vežbao mimiku kojom ću reagovati kada
mi bude saopštena nepoznata vest.
– Dokle ti misliš ovako? – bilo je prvo pitanje, posle koga su usledila i
naredna u istom stilu.
Tek posle petog pitanja shvatio sam da me ona, u stvari, prosi.
Pokušao sam na sve načine da joj objasnim kako sam ja golja, nezaposlen,
bez stana, muzičar bez orkestra, odbojkaš bez tima. Njeni argumenti su
bili ubedljivi: slobodna, zaposlena, upravo dobila od firme garsonjeru
(prilog: rešenje za stan). Nisam se predavao.
– Ja nemam para gaće da kupim – izbacio sam poslednji argument.
– Ja ću ti kupiti gaće!
I tu je bio kraj. Posle su došli troje dece i četrdeset godina braka u
kojima sam mislio da dobro poznajem svoju Beograđanku. Ali pre tri
meseca oduzeli su mi vozačku dozvolu. A to je značilo da će me naredna tri
meseca voziti moja Beograđanka, koja me je poslednji put provozala
kolima pre trideset godina. Naime, prestala je da vozi posle nekoliko

88
veoma veselih događaja u saobraćaju koji su joj bili inspiracija za hvalu:
udarila je na pešačkom prelazu poznatog glumca i s njim posle toga popila
čaj, jednu „budalu namerno udarila otpozadi“ jer ju je „nelogično isekao na
Slaviji“, u Sokobanji je uletela ljudima u dvorište, srušivši ogradu, i
zaustavila se kod stola tako da ljudi nisu prosuli kafu koju su upravo pili
itd.
Poslednji incident koji je presudio da trideset godina ne proveravam
lično njeno vozačko umeće dogodio se u Žarkovu, ispred zgrade u kojoj je
stanovala njena prijateljica Goca Šiz. Parkirala je kola. Ispred Gocine
zgrade nije bilo drugih automobila. Posle dva sata pretresanja svetskih
problema u ličnoj okolini, ušla je u kola, ubacila menjač u rikverc i udarila
u nepoznata kola. Unezvereni čovek izleteo je iz kola, ne verujući šta se
dogodilo njegovom tek opranom ljubimcu. I ona je izašla iz kola, prilično
iznenađena neobičnim događajem. Stajali su kao dva revolveraša uoči
dvoboja.
– Šta to uradi, ženo božja?! – prosiktao je nepoznati, koji je prvo
počeo da peni, a zatim da varniči.
– Da li si ti bio tu pre dva sata? – upitala je suptilno.
– Nisam – odgovorio je zbunjeno.
– Eto vidiš – okončala je dvoboj kod OK Žarkova, sela u kola i
krenula, a nepoznati čovek je još dugo stajao kraj svojih kola i češkao se po
glavi.
Pre tri meseca, kada mi je stiglo rešenje o oduzimanju vozačke
dozvole, postao sam njen automobilski rob, koji je tek tada, posle
četrdeset godina poznanstva, upoznao neke nepoznate osobine svog
gospodara. U knjizi poznatog psihologa piše da čoveka možete upoznati
tek ako s njim sednete u kola. Smatrao sam da su to gluposti jer
Beograđanku poznajem četrdeset godina.
Čim je ubacila ključ u bravu, pogledala me čudno. Pritisla je gas do
daske i kola su krenula kao da smo na trci oko Ušća. Odmah sam vezao
pojas i odlučio da ćutim jer poštujem obaveštenja u autobusima da je
najstrože zabranjeno razgovarati sa vozačem. Držao sam se rukama za rub
sedišta i neprestano sam kočio „uprazno“.
– Šta je?! Imaš neku primedbu?! – rekla je nimalo umilnim glasom.
A bio sam siguran da je dobro poznajem. Kuća je počivala na njenoj
logici: ulaganje u proverene stvari, štednja, svaki korak proračunat,
umilno ponašanje, probrane reči… Sve to se istopilo kad je prigrlila volan.

89
Hazarderski je uletala u makaze, onima što su je preticali slala je jasne
govorne i manuelne poruke, na moju primedbu da pored puta postoje
izvesni saobraćajni znaci iskreno se iznenadila, a vrhunac je bio kada nas
je najzad zaustavio policajac. Izašla je i snažno zalupila vrata, a ja sam,
pazeći da ona to ne primeti, odškrinuo prozor i slušao razgovor.
Prvo ga je napala što zaustavlja „poštene građane“, a „džipovi ti
prolaze“, zatim je primetila kako ne sme da zaustavlja ove „što se šišaju
uzbrdo i ujedaju“, a zaključila je kako ima hrabrosti da „zaustavlja samo
nezaštićene žene“. Čovek je prvo ćutao, a zatim joj je vratio vozačku
dozvolu uz kratko objašnjenje:
– U kući se žena dere na mene, na poslu načelnik, a sada još i vi.
Srećan vam put.
Pošto je shvatila da je preterala, plačno je rekla:
– Hvala vam. Ubio bi me muž.
– A ko vam je to u kolima? – pitao je policajac nimalo diskretno.
– Pa, muž.
Ja sam preplašeno mahnuo rukom i slučaj je bio završen. Sela je u
kola, izbrisala masku uplašene žene, pogledala me besno i dala gas.
– On će meni: „Molim vas vašu vozačku dozvolu“, rekla je kroza zube.
Narednih dana sam češće koristio gradski prevoz i polako počeo da
se vraćam u normalan život bez kola. Ali jutros, kad sam se vratio iz šetnje,
dočekala me je sa osmehom.
– Mili, od danas možeš opet da voziš. Istekla ti zabrana. A ako te
mrzi, ja ću te voziti – rekla je umilno.
– Nemoj da se maltretiraš – zahvalio sam se na ponudi i krenuo kod
fizioterapeuta jer sam od kočenja uprazno dobio upalu mišića, a
poslepodne ću otići i kod prijatelja psihijatra.
Moja Beograđanka je otišla u kuhinju. Pevušila je pripremajući
ručak.

90
 O autorima

Vanja Bulić (1947) čitav radni vek je proveo kao novinar u pisanim i
elektronskim medijima. Za televiziju je uradio više od dve i po hiljade
jednočasovnih emisija, a pisao je za gotovo sve prestižne listove
nekadašnje Jugoslavije. Radio je dokumentarne filmove (Državni radnik,
Crveni barjak Filipa Filipovića), scenarista je tri TV serije (Jugovići – RTS,
Javlja mi se iz dubine duše – TV Košava i Drugo stanje – BK TV).
Koscenarista je dugometražnog filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma
Drugo stanje. Napisao je zbirke priča: Kako sam gajio blizance (1995), Sto
bisera (2009), Istorija u krevetu (2012) i Muškarac u izvesnim godinama
(2014); romane: Tunel – lepa sela lepo gore (1996), Ratna sreća (1999),
Zadah belog (2000), Vrele usne (2001), Parada strasti (2003), Drugo stanje
(2006), Oko otoka (2009), Šole (2010), Simeonov pečat (2012), Jovanovo
zaveštanje (2013), Dosije Bogorodica (2014), Devedesete (2015 – knjiga u
kojoj se nalaze četiri romana objavljena devedesetih godina prošlog veka)
i Teslina pošiljka. Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina Branio
sam istinu (2012), a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra
Božovića i Marka Nikolića. Otac je trojice sinova. Imao je rok sastav,
strastveni je igrač preferansa i još uvek igra odbojku. Član je Udruženja
novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije.
Špiro Radulović je rođen u Podgorici 1942. godine. Lekar je
specijalista, doktor medicinskih nauka i redovni profesor mikrobiologije i
parazitologije. Bio je dugogodišnji direktor Instituta za mikrobiologiju
VMA u Beogradu.
Karikaturom se bavi od gimnazijskih dana. Do sada je objavio više od
deset hiljada karikatura u brojnim domaćim listovima (Jež, Politika,
Novosti, Ekspres, Ilustrovana politika, Glas Istre, Veseli svet, Glas javnosti…)
kao i inostranim (Krokodil, Pardon, Ludaš maći, Stršel, Osten, Pavliha…).
Nagrađivan je više od četrdeset puta u zemlji i inostranstvu (Kanada,
Bugarska, Južna Koreja, Kina, Italija, Iran, Nepal…).

91
 Samostalne izložbe je imao u Njujorku, Beogradu, Sofiji, Istanbulu,
Kruševcu…

92
 Za izdavača
Dejan Papić

Lektura
Milan Gligorijević

Korektura
Laura Barna

Dizajn korica
Marica Bucek

Slog i prelom
Saša Dimitrijević

Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs

93