Урбана и рурална географија скрипта – Алекса Тадић

1. Појам и подела насеља – Руски географ ковалев насеља дефинише као места сталне или привремене
територијалне концетрације људи у којима се одвија њихова производна, културна и остала делатност, њихов друштвени
и лични живот. Цвијић даје дефиницију насеља која обухвата територију под насељем и околни геопростор: под
седиштем насеља подразумевамо место које насеље заузима са обрађеним и уопште привредно употребљеним
земљиштем око њега. Седиште насеља има увек географско име.

Статистичка служба наше земље усвојила је слд геог дефиницију насеља: насеље је посебна антропогеографска
територијална јединица посебног иманеа без обзира на бр кућа.

Људска насеља могуће је разврстати према различитим геог критеријумима као што су: географски положај, распоред у
геог средини, трајање насељености, значај у геог простору, економска снага. Према екон снази насеља се могу поделити
на самостална и и здржавана. Самостална су она чији житељи власттом радном активношћу обезбеђују просперитет
насеља који се остварује стамбеном изградњом, изградњом привредних објеката, отварањем нових радних места,
изградњом објеката друштвеног стандарда. Становништво издржаваних насеља сопственом радном активношћу не
ствара материјална добра.

Насеља се могу поделити према размештају у географској срединио на: скупинска и усамљена. Прва се јављају у
већим или мањим групама дуж основних географских праваца. Усамљена насеља су она у чијој околини на знатној
удаљености нема других насеља.

Према критеријуму трајања насеља она се могу поделити на самостална и привремена . Стална насеља имају
континуирану насељеност током целе год и она се серазликују по многобр каратк и различ се класификују у другим
земљама. У нашој земљи стална насеља су се статистички класификовала на сеоска, мешовита и градска прменом
комбинованог критеријума (укупна популација и проценат аграрног ст) који је средином 50их разрадио Мацура. Овај
критеријум примењиван је током пописа 61. и 71. да би након тога био напуштен и од пописа 81. примењује се
административно-правни критеријум по коме се насеља деле на Градска и остала насеља.

Привремена насеља – у овим насељима само у одређеним деловима год живи и ради ст чије је стално боравиште
неко друго стално насеље раи остваривања егзистенцијалних привредних и рекреационих потреба. Могу се поделити
према времену постојања (традицонална и савремена), функцијама (пољопривредна,ратарска, сточарска, сточарско-
ратарска, рибарска туристичка) и степену везаности за одређени географкси простор (станионарна и покретна).
Привремених насеља има у свим деловима наше земље. Таква насеља су катуни, салаши, мајури, рибарска насеља,
черге, кампови и викенд насеља.

У Србији има око 6158 насеља са КиМ а центр Србија око 4000 насеља. Градских насеља има око 193.

2. Индустријализација насеља – Сама реч индутријализација потиче од појма иднсутрије (indsutrius – marljivost,
vrednoća) као привредне делатности. Са географског становишта индустријализација је један од развојних друштвено-
економских процеса који је у вези са развитком, геогр размештајем и ширењем индстрије као привредне делатности или
појединих њених грана. Географски аспект проучавања индустријализције састоји се у описивању и објашњењу закона
географске распрострњености индустрије, транфсормације географске средине под утицајем индустријског развитка.
Индустријализација се може дефинисати у ужем и ширем смислу. Под индстр у у жем смислу подразумва се изградња
индустр предузећа у неком насељу или регији. Индустријализација у ширем смислу осим тога обухвта и примену
машина, индустријских начина рада и најновијих научно-технолошких достигнућа у свим привредним делатностима.

Географија насеља се бави проучавањем слд својстава проеса индустријализације: 1) локацијом индустрије у границама
насеља 2)свеукупном концетрацијом индустрије у насељима која припадају категорији индустријских центара и 3)
њиховим географским распоредом и функионалним утицајем у мрежи или систему насеља. Степен индустријализације
појединих насеља може се одређивати коришћењем различитих показатеља. То су учешће индустријске производње,
број индустријских предузећа, учешће индустрије у формирању националног дохотка.

3. Типови индустријализације – Типологија индустријализације насеља предст интегрални део регионалне

политике друштвени-економског развитка. Избором одређеног типа индустријализације насеља тежи се остварењу
вишеструких ефеката. Постоје различити типови индстријализације. С регионалног аспкета др Јелен издваја три типа
индустријализције или територијалног развитка индустрије: моноцентричан, дисперзиван и полицентричан развој
индустрије.

1) Моноцентричан тип индустријализације - имају оне регије у којима постоји само један индустријски центар. Само у
њему постоје индустријска предузећа док су остала насеља неиндустријска. У Југославији после другог св рата
индустријализације је главни чинилац трансформације геопростора. При томе примењена је тзв социјалистичка метода
индсутијализаицје којом се предност даје развоју тешке индустрије. Нашим првим 5год планом приоритет је имла
изградња тешке индустрије као основа развоја свих осталих привредних делатности. Касније се приступило
интезивирању развоја лаке индустрије применом моноцентричног типа индустр. У привредно недовољно развијнеом
регионима Југосл грађени су нови објкт или је вршена модернизација и проширње произв капацитета. Текстилне
фабрике на југу.

2) Дисперзиван тип – имају оне регије у којима је индустрија лоцирана у једном центру али и другим насељима у
његовој непосредној околини. Индустрија се географски шири јер се индустријски објекти граде у окружењу (у
насеобинским предграђима и суседним насељима) постојећег индустријског жаришта регије. Евидентно је да се ради о
прелазном типу индустријализације – од моноцентричног према полицентричном или међуфази просторног развитка у
којом се настоји решити проблем превелике концетрације индустрије у великим градовима. Сам назив овог типа индустр
онако како га је Јелен дефинисао: просторно дисперзиван индустријски развитак је географски споран јер њиме није
дефинисана територија дисперзије индустрије. У том смисли би адекватнији назив био моноцентрично-диперзиван тип.

3) Полицентричан тип – имају оне регије у којима су лоцирани више међусобно удаљених индустријских центара. Они ус
носиоци индустријског развитка и иницијатори трансформације геопростора. Овај тип индустријализације омогућава
географски хомоген свеукупни друштвено-економси развитак свих делова територије одређене регије. Проучавањем
система насеља на терит некадашњг СССР где је основу друштвено-економског развоја појединих система редстављала
социјалистичка метода индустријализације, издвојена су 4 система насељавања: равномерно децентрализован,
насељавање урегионима великих градова, насељавање у регионима претежно рударске производње и огњишњи систем.

- Систем равномерно децентрализованог насељавања чини један главни центар са већим бр мањих центара који је у
нивоу индустријског развоја знатно заостају у односу на главни центар. Овакав систем насеља заступљен је у Сибиру.

- Систем насељавања у регионома највећих градова садржи главне и споредне градове (трабанти, сателити, нови
градови) који се функционално допуњују. У систему насеља водећа је прерађивачка индустрија лоцирана у главном
граду док су у сателитима смештени индустријски капацитети који организационо-технолошки допуњују индустрију
главног града. Такав систем насеља има нпр Московска регија са главним средиштем Москвом, Прибалтичка област.

- Систем насељавања у регионима претежно рударске производње ствара се у зонама распрострањења минералних
сировиа тако да се он у смислу просторања поклапа са рудним лежиштима. Његову структуру ћине претежно мала
насеља у почетном стадијуму имали су Донбас и Придњепарје где је временом на бази експлоатације каменог угља
Доњецког басена створено највеће подручје тешке индустрије у Украјини.

- Огњишни систем карактерише стварање нових насеља или интезивирање развија постојећих у областима са значајним
природним потенцијалима и малом густином насељености која се налазе у зинама оштрих природних услова и на
знатној удаљеости од других већих економских цетара. Такав систем просторне организације насеља заступљен је у
приобланом појасу северног леденог океана где највећи значај имају индустрија средишта у зони тајге и и тундре. У
Северном приморју се налази Мурманск једина и највећа лука и значајан иднустријски центар.

3. Урбанизација – Урбанизација је динамичан насеобинско-географски и друштвено економси процес чије деловање

се може означити као витални чинилац трансформацје географске средине. По својој суштини урбанитација је
комплексан процес везан за градове и њихова окружења па је с обзиром на то у домену истрживања различитих наука
међу којима је и географија. Проф Стефановић наводи да је шпански инжењер Серда први употребио појам урбанизација
у свом делу Општа теорија урбанизације (1867.) У свом изворном и почетном смислу овај појам представљао је процес
везан искључиво за градове.

Са географског становништва под урбанизацијом се подразумева комплексан насобинско-географски процес са изразито

друштвено-економским одликама од којих су слд најбитније: а) пораст градског ст и преображај демографских структура
(биолошке, економско социјалне и образовне) у граду и његовој околини в)дневно кретање радне снаге на релацијама:
град – село и село град и град- град; г)трансформација и развој физиономских одлика града и насеља у његовом
окружењу; д)промене функционалних структура у комплексу град – околина ђ) утицај природних услова и извора за
развој града и формирање његовог гравитавионог подручја

4. Подела урбанизације - Урбанизција се може поделити на основу више критеријума. Према величини територије
која је захваћена процесом урбанизације она се дели на примарну и секундарну. Примарна урбанизација се односи на
демографски, физионосми и функционални развој града у његовим границама чиме настају компактно изграђена урбана
подручја са великом концетрацијом становништва и градских активности. Секундарна урбанизација произилази из
дивергентног утицаја града и територијалне дисперзије урбаних елемената чиме се ств нова урбанизована подручја.

Екстензивна урбанизација е другачије наива стихијна, спотана, квантитативна, механичка. Она се испољава у геопростору
берзим порастом градског ст, квантитативном и квалитативном стамбеном кризом у градовима, наглим и непланским
ширењем градских територија нарочито периферијских делова градова и стихијским демографским пражењем градова.
Интезивна планска, усмерена, квалитативна, складна урб предс планско усмревање развоја процеса урбанизације на
мањим или већим територијама. Тиме се стварају основни предуслови за географски равномернији друштвено
економски и просторни развој свих врста насеља и њихових регија. Таква урб је заступљена у развијеним државама.

5. Компоненте урбанизације – Структуру процеса урбанизације чине делови који се у наукама баве њеним
проучавањима различити се називају: компоненте, елементи, токови, аспекти. Најчешће се издвајају три компоненте
процеса урбанизације: демографска, физиономска и функционална.

Демогафска компонента урбанизације представља свеукупни демографски развитак – природно и механичко кретање
популације и промене демографских структура у граду и околини под утицајем урбаног развоја. Осим поменутог назвиа
употребљавају се и други као што су: урбанизација људи и популацијско – демографска структура.

Физиономска компонента урбанизације резултат је деловања сплета физичко-географских, друштвено-географских и

историјско-политичких чинилаца. Она обухвата промене у територијалном развоју града, топографском положају,
положају и просторној оријентацији улица у граду, распореду тргова, јавних површина, типовима зграда, положају кућа у
одн на улицу, начину иградње, врсти грађевиснког материјала… У извесним ситуацијама ова компонента урбанизације се
другачије назива просторно-физичка урбанизација природне средине. Са геог аспекта назив урбанизација природне
средине је неадекватан. Адекватнији назив би био урбанизација географске средине јер је реч о геопростору.

Функционална компонента урбанизације или урбанизација људских активности одређена је свеукупним функционалним
капацитетом града и његовим функц утицајем на трансформацију околног географског простора.

Максимовић наводи да се градови развијају под утицајем спољних и унутрашњих чинилаца па аналогно томе у процесу
урбанизације издваја спољне и унутрашње компоненте. У групу спољних компоненти спадају: економско-географски
положај, спољне саобраћајне везе, прир и рудна богаства, плодност земљишта.. Унутрашње компоненте предст
друштвене планске интервенције у подстицању развоја града па се зато називају вештачки створени елементи. Ту
спадају: подизање индустр, стварање важних административнио-управних центара, укрштање железничких пруга.

6. Фазе урбанизације – Анализом различтих економских, демографских и економско-географских параметара као

што су: учешће урбаног ст у укупном ст, учешће пољопривредног ст у укупној популацији, учешће пољопр у национ
дохотку, национални дохотак издвојене су 4 урбанизације: примарна(рурализација), секундарна(индустријска),
терцијарна(регионална) и квартарна(тотална). У урбаној географији издвајају се три фазе урбанизације: примарна или
прединдустр, секундарна или индустријска и терцијарна или метрополитенска.

- Прединдустријска фаза је почетни период развоја урбанизације. Њене главне каракт: мали градови, учешће градског
акт ст у укуп ст не прелази 17% и у привредној структури доминира примарни сектор људских актиности.

- Индустријска фаза урбанизације везана је за развој секундарног сектора привреде, нарочито индустрије која је
носилац и иницијатор трансформације градова и њихове околине. Одлике: учешће град ст у укуп ст око 67% од чега у
великим градовима живи 33% и стварање великих урбаних регија.

- Метрополитенска фаза је у досадашњем развитку највиши стадијум равоја урбанизације. Одлике: стварање
метрополитенских подручја, велико учешће урбаног ст у укуп популацији више од 67%, већинска запосленост акт ст у
делатностима терцијарног сектора привреде и пресељавање ст на релацији град-околина.
7. Деаграризација насеља – Сама реч деграризација је латинског порекла (де-одвајање од нечег и агер –
поље,земља) и у свом изворном смислу значи: одвајање од земље. Смисао овог појма односи се на трансфер активног
аграрног ст у неграрне радне делатности и читав низ промена које су условљене тим трансфером. Деаграризација се
обично дефинише као свеукупнсот облика напуштања пољопривреде од стр пољпр ст коме је то дата била једина
активност и извор дохитка. Овакво одређење појма у себи садржи само облике транфсфера аграрног у неаграрно ст чије
су основне импликације промене у економско-социјалној структури ст и аграрно-географском пејзажу.

Деаграризација има демографски и аграрно-географски карактер али су и интерпретацији њене суштине не може
занемарити примарна везаност за одређена насеља као и обим и динамика промена које она условљава у њима. Са
становништа географије насеља деаграризација обухвата свеукупнст облика напуштања пољопривреде од стр
пољопривред ст које до тада била једина активност и извор дохотка као и евентуалну промену домицила и читав низ
просторних трансформација релевеантних обележја насеља.

8. Врсте деаграризације - С обзиром на врсту домицила ст које прелази из пољопривреде у непољопивредне

делатности, деаграризација се може поделити на руралну деаграризацију мешовитих насеља и урбану деаграризацију.

- Рурална деаграризација је најизраженија у свету и код нас. Манифестују се у традиционалном, вишевековном

пресељавању ст из села у градове, појавом савремених дневних миграција радне санге и школске омладине на релацији
село-град.

- Деаграризација мешовитих насеља у крајњем случају доводи до њиховог преображаја у градове или насеобине ниже
врсте.

- Урбана деаграризација условљена је у првом реду индустријализацијом градова а испољава се осим у промени
професионалне структре аутохтоног градског ст (трансфер аграрног градског у градско индустријско ст) и другим
демографским, морофлошким и функционалним променама у градовима и у неким географски релевантни променама.
Међу њима је најзначајније је претварање пољопривред земљишта у граду и његовој непосредној близини у урбано
земљиште код градова који имају изразито просторно ширење.

9. Фактори, облици и последице деаграризације – Фактори који доприносе интезивирању процеса

деаграризације најчешће се деле у све групе: репулзивне које подстичу напуштање пољопривреде и атрактивне које
пољопривреднике привлаче у непољопривредне делатности. Издвајау се 4 оснвона облика деаграризације. Према
начину напуштања пољопривреде деаграризација се дели на непосредну и посредну а према степену одвојености од
пољопривредне производње на потпуну и делимичну.

Непосредна деаграриизација обухвата трансфер пољопривредника у непољопривреднике без претходног стицања

образовања а посредна са претходним школовањем. Првим обликом непољопривредне делатности добијају
неквалификовану радну снагу а другим квалификовану.

Потпуна деаграризација представља апсолутни раскид са пољопривредним занимањем и евентуалну замену домицила
новим у коме се обавља непољопривредна функција рада. Делимична деаграризација одвија се без промене домицила
уз истовремено бављење непољопривредном делатношћу као основном и пољопривредом као допунском делатношћу.

Географске последице испољавају се у територијалном груписању или разређивању насеља (повећање или смањење
густине насеља) на некој територији а у вези с тим и у другим насеобинско-географским обележијима. Демографске
последице утичу на популациона обележја као што су: пораст ст ,стагнација ст, опадање ст насеља и демографско
одумирање неких насеља тако да самим тим одређују својста и других елемената. Групи насеобинских последица
припадају оне које су искључиво везане за унутрашње карактеристике насеља. То су: промене функционалног зонинга
насеља, промене намене површина у насељу, рурализација градова….

10. Општа географска обележја села - Појам и категоризација села- Појава сеоских насеља као облика сталног
насељавања везана је за појаву аграрне производње. Са социолошког и економског раyвојног аспекта села се деле на:

 Традиционална села се одликују натуралном производњом и потпуном завишношћу од расположивих

природних потенцијала сеоске теритрорије
 Тржишна села се јављају се појавом робно-новчане привреде, њхов динамчан раyвој почиње са појавом
индустријске револуције
У традиционалном значењу може се прихватити дефиниција по којој се село дефинише као заједница земљирадничких
или сточарских или мешовитих домаћинстава на одређеној територији при чему су домаћинства повезана радним
економским и социјалним везама.

Дефиниција села Б. Којића садржи 5 битних елемената:

 У сеоским насељима се већина становништва бави пољопривредом

 Села имају малу густину насељености најчешће изм 10-20 ст/ха а макс до 40 ст/ха
 Спољне функције села су углавном слабо развијене
 Дворишта и кућишта поред становања имају и привредне фунције
 села имају слабу комуналну опремљеност

11. Сеоске територије - Свако сеоско насеље, осим површине која је покривена рурарлним стамбеним објектима,
обухвата одређену аграрну површину и друге категроије коришћења земљишта. У Србији је за потребе планирања и
уредјења сеоских територија и насеља прецизно дефинисан појам сеоске територије и извршена је класификација
саставних елемената руралног простора: Сеоска територија, примарнма сеоска територија, секундарна сеоска
територија, сеоско насеље, сеоски атар и катастарски срез.

Сеоска територија обухвата одредјену површину која се користи yа потребе пољопривредне производње на којој
житељи сесоких насеља остварују своју билошку и економску егзистенцију. У погледу покривености руралним матичним
и другим насеобинским и производним садржајима сеоске територије могу бити хомогене и нехомогене.

Сеоске територије се деле на примарне и другостепене. Примарна сеоска територија или рурално подручје
представља обједнињену и повезану територију једног или већег броја суседних насеља и њихових атара. Секундарна
сеоска територија обједињује више медјусобно повеyаних сеоских подручја у рурални регион.

Сеоска територија подељена је административним границама различтих функција на мање саставне делове. То су
површина прекривена насељем, сеоски атари или КО и катастарски срез.

12. Сеоски атар представља територију са утврдјеним границама која припада једном селу. Сеоски атар чини терит
под насељем и простор који захватају поједине категорије коришћења земљишта (обрадиво земљ-
оранице,баште,воћњаци,виногради и ливаде; пољоп земљи – обрадиво земљ, пашњаци и тристици; продуктивно земљ
– пољоп земљ и шуме и неплодно или непродуктивно земљ. Атар је подељен на већи или мањи број потеса, а потес
представља заокружену природну и производну целину са називима. други назив за атар је катастарска општина са тим
да се границе атара и ко не морају подударати.

13. Подела сеоских атара. - Prema prostorno-urbanističkom kriterijumu atari se dele:

• Prema genezi (spontane I planske)
• Prema veličini
• Prema kompaktnosti - obliku
• Preme udaljenosti od naselja
Prema agroekonomskom kriterijumu dele se:
• Nagibu terena
• nadmorskoj visini
• organizaciono-ekonomskoj podobnosti
• dominantnoj strukturi proizvodnje
• pedološki sastav tla ta podela proizilazi iz prirodnih obeležja terena.
Na osnovu tih karakteristika svi atari se mogu razvrstati u: prioritetne poljoprivredne površine, ostale poljoprivredene
površine, nepoljoprivredne površine.
Prema tipu proizvodnje atari mogu biti: ratarski, voćarsko-vinogradski ili stočarski.
14. Подела атара према генези. – Према генези атари су настали спонатно или плански.

Спонатни атари имају зивучене границе на тај начин да се омогући станв бављење различ врстама пољопривредне
производње. Те границе се подударају са топографијом терена. Атари су неправилног облика, њихова терит је расепкана
на велики бр парцела неправилног облика. Положај насеља је повољан у одн на атар. Налазе се претежно јужно од Саве
и Дунава и имају различ каракт: удолинама већих река издуженог суоблика, са обе стр планиског гребена.
Плански атари имају праволинијске границе, осим на водотоцима. При одређивању ових атара тежило се да свако
насеље има оранице, пашњаке, шуме. Тамо где то није било могуће насељима су додељивани делови атара као ливаде
и шуме у виду додатне К.О.. Атари ус издељени праволинијски на потесе према култуама а ови на дужни где су границе
пољски путеви. Налазе се у Војводини.

15. Катастарски срез – терит највећа организациона јединица сеоске територије је катастарски срез. Њега сачињавају
више суседних међусобно терит спојених катастарских општина са сличном прир и антропогеном основом за пољоп
произв. Информациону основу за истраживање сеоских насеља и њихових територија представља катастар.
Катастарском евиденцијом обухваћена је укупна површина сеоских терит са јасно разграниченим категоријама
коришћења земљишта, поделом на потесе са њиовим називима и друга обележја потеса: бр парцеле, власништво, облик
и површина парцеле и култура на њој.

Сеоске куће и дворишта – Рурално кућиште или двориште чине двор и окућница. То су два посебна фунцкионална дела у
којима су функција становања и рада сеоског домаћинства или породице тесно повезана. Под двором се подразумева
кућа за становање и све зграде око ње власништво једног домаћинства. Окућница обухвата башту, воћњак, и забран.
Кућиште предтсвља скуп објеката и површина различитих функциија медјусобно повезаних и обједињених да могу
задовољити све билошке и кључне егзистенцијалне потребе сеоског домаћинства или породице.

Постоје 3 типа сеоских дворишта у селима Србије: По генези она могу бити спонтана и планска.

 Дворишта пољопривредних домачинстава

 Дворишта домачинстава са непољопривредном делатношћу
 Дворишта домаћинстава са мешовитом делатношћу

16. Антропогеографска проучавања сеоских насеља - Цвијићева антропогеографска концепција, у оквиру ње

и концепција проучавања сеоских насеља уопште, израсла је из антропогеографских поставки немачког географа Ф.
Рацела. Основу проучавања сеоксих насеља представљају *Упуства за проучавање села* Ј. Цвијића. Она су резултат
дугогодишњих бистраживања и путовања Цвијића и његових сарадника.. Прва Упуства су изградјена 1896., и на основу
њих су изграђена још 3 посебна упуства- за Србију, БиХ и за Стару Србију и Макадеонију.. Интезивније проучавање села
почиње 1893. оснивањем Географског завода, гдде је Цвијић фопрмирао антропогеографску групу, састзављену од
студената који су се интересовали за проучавање села. Научна комплексност проучавања села огледа се у проучавању
историјске литературе о селима, таквим приступом укршта се историјски и географски аспект развоја села.

Композиција *Упуства за проучавање села* :

 Положај села
 тип села
 кућа двор и окучница
 појате
 приче и тумачења,
 оснивање села
 занимање становништва

17. Основни рурални проблеми - Мноштво географских промена којима су сеоска насеља директно или
инидректно захваћена допринеле су појави многобројних руралних проблема. Они су више или мање кочница развоју
сеоских насеља узрок стагнације у развоју или у одређеним ситуацијама последица потпуног територијалног ишезавања
сеоских насеља. У мноштву тих проблема и мера за њихово решавање, највећи значај имају: појава депопулационих
села и мере ревитализације руралних насеља и подручја.

Депопулациона села имају континуриано смањење укуп ст које произилази из одређених позитивних (наталитет и
имиграције) и негативних (морталитет и емиграција) компоненти укуп кретања популације. Уколико је смањење
популације сеоског насеља проутроковано опадањем наталитета онда је реч о посебној врсти депопулационих насеља
која се могу назвати денаталитетна села.

Ревитализација руралних подручја има за циљ подстицање њиховог свеукупног друштвено- економског развоја и
подзање степена развијености. Мере које се предузимају су усемерене ка развоју руралних подручја и насеља, и оне се
остварују:Путем стварања бољих услова за бављење пољопривредом, изградњом нових привредних објеката,
стварањем организације неких привредних делатности и развојем сеоске инфраструктуре.

18. Типологија сеоских насеља – Сеоска насеља се могу типолошки класификовати према различ критеријумима.
У географији насеља села се најчешће класификују на основу слд мерила: микроположаја, постанка, различитих
демогеографски елемената, физиономских одлика, функција и регионално-географског размештаја. Најчешће типологије
сеоских насеља: генетска, демогеографска, физиономска, функционална и регионална типолгија географске
распрострањености села.

- према положају сеоског насеља у сеоском атару:

 центрична
 екцентрична
 са двојним атаром и села без атара

- према систему саобраћајне инфрасруктуре

 на магистралној саобрћајници
 поред магистралне саобраћајнице (са прикључком до 5 km)
 на регионалној саобрћајници
 поред регионалне саобраћајнице (са прикључком до 3 km) - на локалним саобраћајницана
 ван јавних саобраћајница и сл.

- према неким социјално-економским одликама као што је ниво рационализације пољопривредне производње

 мање од 2 ha пољ. земљишта по активном пољопривреднику

 2-5 ha пољ. земљишта по активном пољопривреднику
 више од 5 ha пољ. земљишта по активном пољопривреднику
 мање од 30% груписаних индивидуалних поседа минималне величине од 5 ha
 30-50% груписаних индивидуалних поседа минималне величине од 5 ha
 више од 50% груписаних индивидуалних поседа минималне величине од 5 ha итд.

19. Генетска типологија сеоских насеља – По генези наша села подељена су на три основне групе:

 спонтано настала насеља

 насеља настала под неком интервенцијом
 насеља основана под директном интервенцијом власти

20. Спонтана насеља – Спонатно настала насеља представљају најбројнију групу насеља у Србији. Настајала су
слободно, без административног и планског утицаја на различитим топографским условима (планинска или равничарска
подручја) и у зависности од тога формирала0 су и различите морфолошке типове разбијених и збијених насеља. Осим
положаја на различите типове спонтаних насеља утицали су: начин пољопривредне производње, етничка структура ст,
политички чиниоци.

Општа морфолошка стуркутра насеља је неправилна као и олбици атара. Улице су кривудаве, организоване без система,
блокови и кућишта су неправилни са различитиом површином, центри насеља ако постоје формирани су спонатано
најчешће на месту где се укрштају улице или где се налази неки од објеката услужног сектора (продавница, кафана,
школа, задружни дом, црква). Насеља су добро проветрена, осунчана са доста зеленила. Удаљена су од главних путева а
нека од њих потпуно неприступачна за возила. Пољоприв површ у у окружењу насеља.Пример оваквог насеља је насеље
Рајац код Неготина, Добри до код Смедерева,

21. Насеља настала под неком интервенцијом – Ушорена насеља су распрострањеа у Срему и Мачви.
Ушорена насеља немај тргове а центри су на раскрсницама улица. Насеља припадају разређено-збијеном морф типу и
углавн популационо припадају већим насељима са густином нас од 20-30 ст/ха. Ова насеља углав немају оформљене
блокове кућишта и поседују основну услужну опрему.
Сремска насеља су формирана плнаском реконструкцијом старих спонатних насеља или изградњом на слободном
терену. Та насеља се разликују од планских по томе што није било претходно донетих планова већ се ушоравање
обављало директно на терену. Сремска насеља имају једну главну улицу око које је формирано линијксо насеље, затим
две главне улице које се секу под правим углом или једну главну и више попречних улица које је пресецају а ређе три
или више зракастих улица које полазе из једног центра. Улице су широке, парцеле за кућишта правилне са сличним
каракт као код планских насеља.

Мачванска ушорена насеља су настала нешто касније у првој половини 19. века када је ушоравање спровођено на
терену интервенцијом власти Кнеза Милоша. У морфолошкој структ највише је заступљен тип да се две главне улице
секу под правим углом или да једну главну секу две до три попречне улице. Ширинаулциа је 10-25м. Мачванска насеља
разликују се од сремсих по томе што су стамбене и привредне зграде постављене слободно по парцелама.

22. Насеља основана под директном интервенцијом власти – Планска насеља су претежно застуупљена
у Банату и Бачкој. Изграђена се на основу инжењерских планова. Насеља имају ортгоналну шему улица, блокова и
парцела. Насеља су грађена на оцедном, неплавном терену често прилагођавана терену и ексцентрично постављена на
атару. Грађевински рејон насеља се лако утврђује. Бруто густина насељености је повољна и износи око 20-30 ст/ха
насеља. Планска насеља имају прописане ширине главних 34-48м и споредних 11-16м улица.

Стамбене и привредне зграде грађене су на углу парцеле, ужом страном према улици 23-29м а дужом до суседне
парцеле 143-190м. Ова насеља према морфолошкој структури припадају разређено-збијеним насељима, углавном имају
већи бр становника и опремљена су основним услужним садржајима.

Планска насеља Србије према генези подељена су у 4 подгрупе а то су:

 Ново насеље изграђено по плану на слободном и ненасељеном терену (Качарево, Јабука)

 Ново насеље изграђено по плану на месту постојећег спонтаног насеља (Врачев Гај)
 Ново планско насеље изграђено уз постојеће спонтано настало насеље (Турица)
 Ново насеље изграђено на слободном терену у близини постојећег спонтаног насталог села, чији су се
становници преселили у ново а старо село је порушено (Идвор)

По генези посебну групу сеоских насеља која се иначе не може сврстати ни у једну од поменутих групација, представљају
савремена бесправно подигнута насеља – дивља насеља у приградским зонама. По правилу у почетном стадијуму
развоја имају рурална својства која се временом трансформишу у урбано-рурална, да би надаље током времена уз одг
друштвене интервенције добила и потупно нова урбана обележја.

23. Демогеографска типологија сеоских насеља – У савременој географији насеља села се разврставају скоро
према свим елементима демографске структуре. Међутим у већини случајева нарочито за потребе просторног
планирања она се систематиују према демографској величини густини насељености, демографским кретањима и неким
демографској величини, густини насељености, демографским кретањима и неким демографским структурама.
Типолошка скала у сваком конретном случају зависи од опште демографске ситуације у појединим државама и
регионима. Тако нпр типолошка скала демо велич Србије мора биити раличита од исте у САД или Русији због различитих
демогафских одлика. броја насеља и друштвено економских прилика.

Демографска или популациона величина је демографски показатељ, индикатор функционалног значаја и основно
мерило за категоризацију сеоских насеља. Демографска величина села у Србији креће се од десетак до неколико хиљада
ст па је због тога нужна типолошка скала са више категорија и подкатегорија.

1) Мала сеоска насеља: патљаста – сувише мала до 100 ст; мала – од 100-500 ст

2) Средње велика сеоска насеља подељена у 2 групе: од 500-1000 ст и од 1000-2000 ст.

3) Велика сеоска насеља делимо на: већа села од 2000-3000 ст и врло велика села са преко 3000 ст.

24. Густина насељености сеоских територија – Густина насељености сеоских територија и насеља је индикатор
степена њихове друштвене искоришћености и представља основу за утврђивање њиховог економског потенцијала. Она
се може поделити на: а) густину насељености одговарајућих сеоских територија и б) густину насељености сеоских
насеља. У првом случају ради се о одг односу величине укупне руралне популације и површине сеоске територије на
којој то ст биолошки и економски егзистира а у другом о односу укупног броја ст села и површине коју заузима село. Обе
густине насељености изражавају се бројем ст на један хектар територије. Густина насељ сеоске територије може бити:

 Општа густина насељености – ук.ст./км2

 Општа густина аграрне насељености – ук.ст./пољ. површ. км2
 Чиста густина аграрне насељености - ук.пољ.ст./пољ.површ. у км2

Густина насељености сеоских насеља може бити:

 општа густина – ук.бр.ст. села/површина грађевиснког рејона села у ха

 аграрна густина – ук.бр.пољопривредних ст. села/површ. грађ. рејона села у ха коју користи пољо. ст.
 посебна густина – ук.непољоп.ст. села/површ.грађ. рејона села у ха коју користи непољоп. ст. села

Израчунавањем густине насељености сеоских сеоских насеља у Србији утврђене су групе насељености сеоских насеља
њихови квантитативни показатељи. Према густини насељености сеоска насеља подељена су у три групе:

 ретко насељена села – од 1 до 15 ст/ха

 средњее насељена села – од 16 до 30 ст/ха
 густо насељена села – више од 31 ст/ха

Према демографским кретањима сеоска подручја и насеља могу бити:

 са високим природним прираштајем изнад 20 промила

 са ниским природним прираштајем испод 5 промила
 аутохтоне средине
 имиграционе средине
 еиграционе средине
 средине мигационог трансфера

На основу вредности општег коефицијента дневне миграције радне санге, насеља су подељена на следеће групе и
подгрупе:

 миграционо неактивна насеља са општим коефицијентом миграције до 10%

 миграционо активна насеља са општим коеф миграције већим од 10% која се деле на три подгрупе
1. миграционо слаба активна – од 10 до 25% дневних миграната
2. миграционо средње активна - од 25 до 50% дневних миграната
3. изразито миграционо активна насеља – 50% и више дневних миграната

Према демографским структурама, сеоска подручја и насеља могу бити:

 Са неповољном радном структуром због висог учешћа младог становништва

 Са неповољном радном структуром због високог учешћа старог становништва
 Са неповољном радном структуром због ниског степена писмености и стручног образовања
 Са доминантним учешћем патријархалне породице
 Са доминантним учешћем савремене породице и сл.

25. Физиономска типологија сеоских насеља

* Збијена насеља обухватају потпуно дефинисану насељеску групацију на атару. У оквиру овог типа разлиујемо два
подтипа: разређено збијена и потпуно збијена насеља. Разређено збијена насеља су распрострањена у равничарским
теренима са повљоним положајем у атару насеља и са јавним саобраћаницама која пролазе кроз насеља. Просечна
бруто густина насељености износи 20-25 ст/ха, насеља су проветрена и обезбеђују здраву животну средину. Та насеља су
планска, ушорена или спонтана насеља.

Потпуно збијена насеља су настала спонтано. Концетрисана су у долинама и имају јасно дефинисан грађевиснки
рејон.Међуодстојања кућишта и блокова, односно стамбених и привредних зграда су мала и неповољна. Бруто густина
насељености је 30-40 ст/хаа међуодстојања домова само 25-35м. Насеља су нехигијенска и слабо проветрена.
Савременим развојем, многи од ових типова сеоских насеља прелазе један у други. Тако постоје примери да су се
поједина домаћинства из збијених насеља расељавала на периферне делове атара због повољнијих услова за живот.

Из разбијених планинских насеља су породице силазије на друм и тако су се формирала дримска, линијска насеља која
су се временом и проширивала заузимајући пољопривредно земљиште. Посебан тип предс приградска насеља која су
своје посебне каракт добијала у периурбаним појасевима великих градова.

* Разбијена насеља су спонтаног генетског типа и даље се разврставају на три подгрупе: старовлашка, ибарска и
шумадијска полузбијених насеља..Настајала су на крчевинама шума, каракт их разбацаност насеобинских групација по
атару, велико растојање изм кућа. обрадиве површине у близини кућа, Катастарски критеријум се заснива на структури
атара а не на урбан структури и величини насеља, не постоје битне разлике изм разбијених великих села на више
заселака и појединачних малх сеоских насеља.

* Села прелазног типа као што се уосталом из самог назвиа може закључити, у морфо-физиономском смислу
представљају еволутивну транформацију села разбијеног у села збијеног типа. Она се остварује путем руралне изградње
аутохтног ст и досељеника на аграрним и шумским површинама изм појединих, старих насеобинских делове. Временом
услед просторног развоја – територијалног ширења и спајања свих насеобинских делова ова села могу да се
трансформишу

Облици сеоских насеља – облик може бити правилан и неправилан, са читавим низом варијетета као што су:
округласта села,правоугаона, квадратна, крстаста, двогуокрстаста, вишеструкокрстаста, звездастог или зракастог облика,
линијског… Сеоска насеља центр србије може према облику подељена су на: а)округласта села облика неправилног
многоугаоника, б)села издуженог облика уз водоток или друм и в) друмска села са зракастим израштајима

26. Цвијићева типологија села – Антропогеографским испитивањима села Балкан Цвијић је издвојио два основна
морфолошка типа села – разбијеног и збијеног типа и један прелазни, мешовити тип села.

27. Села разбијеног типа распрострањена су у планинским пределима, нарочито у групи динарских планина,
централном делу Полуострва и у делу Родопских планина. Она су подељена на слд типове: старовлашки тип, шумадијску
врсту, мачваснку и јасеничку врту, карсни тип и ибарски тип.

- Старовлашки је основни тип сеоских насеља у југословенским земљама са највећим распрострањењем. Територијални
ареал ових села обухвата простор од Старог влаха преко БиХ до Алпског подручја. Најразвијенија су у Старом влаху по
коме су добила назви. Главне одлуке су: а)простиру се у дужини од 5 до 6км б)деле се на засеоке који су међусобно
удаљени од 1 до 2км и в) формирана су на крчевинама тако што су поједине засеоке оснивале породичне задруге.

- Шумадијска врста села је са почетком 19. века припадала старовлашком типу. Територијалним развојем села
старовлашког типа у Шумадији су преображена у више посебних варијетета. Код неких су се поједини засеоци толико
развили да се постали самостална сеоска насеља, друга су се срастањем појединих засеока уз главни друм
трансформисала у зивесну врсту друмских села са територијалним продужецима дуж споредних сеоских путева, код
трећих формирана су села са разређеним кућама али не и збијеним која припадају прелазном морфолошком типу.

- Ибарска подгрупа представља прелазни облик од старовлашких потпуно разбијених, од којих су и настала, до
шумадијских полузбијених насеља. У оваквим насељима су збијене веће или мање групације кућа расуте по целом атару.
Ти засеоци имају у просеку до тридесетак кућа, истог су рода па имају и назвие по одг презименима. Грђевински рејон
код овог подтипа насеља такође није могуће утврдити а густина атара је 1-5ст/ха. Растојања изм заселака су од 100-1000
и више метара. Пољопривред поседи у близини стамбеног дела на удаљености до 3-4 км.

28. Села збијеног типа распрострањена су у јужном, центрлном и источном делу Балкана. Она су подељена на
тимочки, читлучки, медитернаски и турско-источњачки тип.

29. Села мешовитог типа – Под овим селима Цвијић подразумева читлучка села која се ослобођењем од турског
феудалног режима, у новим друштвено-економским и политичким условима, трансформишу у некиод напред поменутих
морфолошких типова села континеталног дела Балкана. У Србији осим неких поменутих морф типова села заступљен је и
пананонски тип. Панонска села су збијеног типа. Има их у Војводини а подизана су под окриљем колонијалних органа
Аустро-Угарске власти у 18. и 19. веку. Планска су по генези и имају углавном правоугаони облик и имају широке и праве
улице које се секу под правим углом.
30. Планерска типологија села према морфолошкој структури – У нашој урбанистичкој литератури
проблематика морфолошке типологије сеоских насеља обрађује се под општим називом урбанистичка типологија
насеља. Она обухвата морфолошку, генетску и функционалну типологију села. Урбанистичким методом посматрања и
проучавања сеоска насеља централне Србије се подељена на 6 типова. То су: потпуно разбијени тип насеља, разбијена
насеља, полузбијена насеља, збијена насеља, потпуно збијена насеља и ушорена насеља.

- Потпуно разбијени тип идентичан је страовлашким сеоским насељима- Грађевински рејон ових села поклапа се са
њиховим сеоским атаром. Са густином насељености од 1 до 3 ст по хектару припадају групи ретко насељених села.

- Разбијена насеља заступљена су у Шумадији и западној Србији. Њихову структуру чине групе густо збијених кућишта
растуренх по целом атару са 5 до 30 кућа. Имају густину од 2 до 5 ст по хектару.

- Полузбијена насеља представљају даљу развојну фазу разбијених ка збијеним селима. Просторним развојем остварује
се постепено оцртавање грађевинског рејона ових села. Имају ретку и средњу густину насељенсти која износи од 5 до 25
ст/ха.

- Збијена насеља имају јасо одређен грађевински рејон у форми заокружене целине. По каракт одговарају поменутој
јасеничкој врсти села. Збијена села централне Србије имају средњу густину насељености.

- Потпуно збијена насеља одговарају антропогеографском тимочком типу села. Са густином насељености од 25 до 40 ст
по ха припадају групи срење и густо насељених села.

- Ушорена насеља су спонтаним утицајима у савременом периоду трансформисана мачваснка врста сеоских насеља.
Формирана су директном интервенцијом власти.

Према урбанистичким истраживањима сеоска насеља централне Србије су на основу карактеристика опште структуре
подељена на две категорије: хомогена и нехомогена. Хомогена села јасно одређене границе грађевинског рејона са
територијом на којој је компактно развијено насеље. Границе нехомогених села нису јасно одређене а насеобински
простор чине више међусобних одвојених делова изм којих су аграрне и шумске површине.

31. Функционална типологија сеоских насеља – Сеоска насеља као и друге врсте сталнихнасеља имају
унутрашње и спољне функције. Унутрашње функције произилазе из функционалних елемената сеоског насеа и њиховог
односа а просторно се испољавају преко унутрашњег функционалног зонинга села и сеоских дворишта. Спољним
функцијама сеоска насеља се просторно интегришу са другим селима која гравитирају према њима и обратно.

Најчешће се помиње функционална типологија села руског географа Коваљева на основу анализе професионалне
структуре руралног становништва. Професионалне групе су темељно полазиште функционалн типологије сеоских насеља
а издвојене су на основу следећих функционалне типологије сеоских насеља а издвојене су на основу слд показатеља:

 Запосленост у пољопривреди
 Запосленост у шумарству
 Запосленост у спољном саобраћају
 Запосленост у индустрији
 Запосленост у пољопривреди и индустрији
 Запосленост у административним, културним, здравственим и др. установама
 Запосленост у установама за рекреацију и лечење

* Функционални типови типови насеља на основу социоекономске структуре активног становништва:

 Аграрна насеља са преко 50% активног становништва у примарном сектору,

 Мешовита насеља са 33,3-50% активног становништва у примарном сектору,
 Неаграрна насеља са 16,7-33,3% активног становништва у примарном сектору и
 Изразито неаграрна насеља са мање од 16,7% активног становништва у примарном сектору

32. Функционална типологија сеоских насеља на основу соновних функција - Функционална типологија
наших села заснована је на њиховим основним и посебним функцијама, с тим што села имају мање или више изражену
пољопривредну функцију. Основне функције сеоских насеља су: школа, месна заједница, месна канцеларија, пошта,
банка, амбуланта, здравствена станица. ветеринарска станица, продавнице, откупна места, занатске радионице,
аутобуска станица, желез. станица, кафане… Према заступљености ових функицја села су подељена на три функционалне
категорије: а) примарна сеоска насеља б)села са сеоским центром и в) центри заједнице сеоских н.

- Примарна села су носиоци развоја примарних делатности (пољоп,шумарство,лов,риболов) па су због тога добила такав
назив. Она су по функцијама специјализована и мешовита. Могу бити сточарска, ратарска, ратарско-сточарска,са
шумским привређивањем… У Србији заступљена су у свим деловим терит. Највеће распрострањење имају у Планинској
области где преовлађују мала и депопулациона села и пољопривред рејонима где су најразвијенија.

- Села са сеоским центром просторно повезују и обједињују два или више примарних села представљајући тако извесну
целину. Могу имати више основних функција од којих су најзначајније: месна канцеларија и месна заједница. Као и
примарна села тако и села са сеоским центром по положају могу бити и приградска.

- Центри заједнице сеоских насеља – просторно-функционално интегришу у једну целину неколико села са сеоским
центром и више примарних руралних насеља. Од објеката и активности које им обезбеђују функционални значај могу
имати, осим функција које поседују села са сеоским центром и слд: осмогодишњу школу, продавнице мешовите робе,
занатске радионице, пошту, мање индустр предуеће..

Посебне функције сеоских насеља су: туристичка, админ-управна и пољопривредно-стамбена. На основу ових
функција села се деле на: а) бањска, б) села туристичке центре, в) села рејонске центре, г) села општинске центре д)
приградска села

- Бањска села развила су се на бази заступљености термоминерланих извора у насељу или његовој непосредној
близини. По туристичкој суштини бањске функције она могу бити: бањско рекреациона и бањско здравствена и уз то
могу имати све основне функције сеоских насеља.

- Села туристички центри као и бањска села могу имати све основне функције руралних насеља. Истовремено
захваљујући заступљености и туристичкој експлоатацији прир и антропогених вредности имају наглашено развиј турист
фунцкију и предст туристичке центре.

- Села рејонски центри обједињују више центара заједнице села са урбаним насељем или селом општинским центром.
Она су најзаступљенија у крајевима са слабом развијеном мрежом урбаних насеља. По основним фунцкијама идентична
су центрима заједнице села са допунском функцијом рејонског центра без општих прилика у мрежи насеља којој припад.

- Села општински центри заступљена су у административно-територијалним подручијима на којима нема градских

насеља. У таквој ситуацији најразвијенија села уз остале функције сеоских насеља имају административно-управну
функцију.

- Приградска насеља смештена су у близини градова. Обично се узима да овој групи припадају села до 5км удаљености
од градова. Под утицајем градова ова некада по функцијама изразито аграрна насеља трансформишу се у нове
насеобинске форме добијајући нарочите физиономске, демографске и функционалне каракт. У функционалној еволуцији
пригр села напре имају искљ пољоп функц. Затим досељевањем непољоп ст и трансфером њиховог пољоп ст у непољоп
запошљавањем у граду без промене домицила добијају пољоп-стамбену функију. Нека од ових села интезивном
друштвено-екон трансформацијом могу у потпуности изгубити аграрно ст па ак и администр статус самосталних насеља
услед сопственог просторног развојаи терит ширења суседног града.

33. Регионална типолгија географског размештаја сеоских насеља – Сеоска насеља као важни и један од
најзаступљенији географ објеката у географској средини, индивидулношћу својих микроположаја доприносе формирању
регија са каракт руралним обележијима. развијена сеоска насеља као и друге развијеније врсте насеља од њих својим
конвергентим и дивергентим утицајима у мањој или већој мери утичу на териотријалну организацију руралног ст и
руралних насеља у својој околини. Ова насеља таквим својим деловањем доприносе диференцијацији једне веће на
више мањих регионалних целина које имају посебна обележја географског распореда сеоских насеља.

Према карактеристика регионално-географског размештаја насеља уоште на Земљиној површ могу се поделити на:
насеља долинских области, насеља високих планина, насеља поларних предела, насеља у пустињама и степама и у
насеља у приморским областима и на острвима.
34. Просторно-функционална повезаност сеоских насеља – Функционално најразвијенија сеоска насеља на
некој територији имају жаришно значење. Она су носиоци и иницијатори просторне интеграције и функционалног
повезивања већег или мањег броја суседних руралних насеља. Таква села значавају се као гравитациони центри или
средишта. Гравитациона подручја села која се назив још и зоне и просторно-утицајне сфере су територије чија величина
и границе зависе од гравитационе снаге центара. Главни чиниоци који одређују површину и границе гравитационих
подручја појединих насеобина су појединачне спољне функције или свеукупни функционални капацитет. Због тога се
гравитациона подручја села деле на: појединачна(парцијална) и глобална(шира). Уже или парцијално гравитационо
подручје (гравитациони ареал) одређено је територијалним дометом једне спољне функције руралног насеља а
глобално просторним дометом свих спољних функкција.

35. Градско насеље – Дефиниција града према новом закону - Град је територијална јединица утврђена овим
законом, која представља економски, административни, географски и културни центар ширег подручја и има више од
100.000 становника.Изузетно, када постоје посебни економски, географски или историјски разлози, може се утврдити
да је град и територијална јединица која има мање од 100.000 становника, ако испуњава све остале критеријуме
предвиђене законом. Према изменама и допунама Закона о територијалној организацији Републике Србије донетом
јуна 2018, Србија има 28 градова, док главни има посебан статус.

У урбаној географији под градом се подразумева компактно изградђно веће насеље у чијим секундарним и терцијалним
делатностима ради већи део активног становиштва. За одређивање статуса града користе се 8 критеријума

 Функционалан критеријум- заснов је на спољним функцијама насеља, функције које неки град има одређују му
карактер од кога зависи његова нодалност у геопростору.. Сваки град има полифункционални карактер, што
значи да он има више функција. Понекад је у градовима нека од спољних функција наглашенија, тако да она
чини главно обележје града. Термин специјализовани град.
 Статистички критеријум се базира на укупном броју становника насеља, овај критеријум се не сматра нарочито
поузданим јер су град и Београд и нпр Бор.
 Административни критеријум- ретко се примењује, користи се у комбинацији са другим критеријумима,,
суштина овог критеријума је та да се сва статусна решења, без обзира на нприроду проблемаморају решавати
административно- централиситчлим путемж
 Социолишки критеријум у план истиче град као сложен мехнаизам који егзиситра захваљујући друштвеној
подели рада у којој се већина ст бави непољп делатностима. Овај критеријум за полазиште узима
специфичностидруштвено живота и рада градског ст. и број ст у граду .
 Историјски критеријум – полазиште овог критеријума је значај неког града који он има у прошлости без обзира
на значај који то насеље има у рецентној друштвеној ситуацији. Слабост овог крит је у томе што у пракси се често
дешава да се у градове данас сврставају и она насеља у којима готово да више и нема живота.
 Урбанистички критеријум представља урбанистичку уредјеност неког насеља, код овог критеријума од
посебног значаја за анализу су: изглед насеља, план насеља, мрежа улица, број становника. Иако се чини да је
овај критеријум довољан за одређивање статуса града, он је непотпун и он се користи у комбинацији са другим
критеријумима
 Економски критеријум се заснива ма анализи екомоске структуре становништва насеља.
 Географски критеријум се базира на сагледавању интеррегионалног и интрарегионалног значаја града у
геопростору. Географско полазиште у разврставању насеља је да њихов значај одређују неке насеобинске
компненте: гео положај, деловање прир, натропогених и регион утицаја, морфо-физи структуре, демо потенц.

35. Функције града – Функције могу бити комплементарне и супротне. Комплементрност градских функција
подразумева допуњавање или комбиновање функција као што су нпр туристичка, здравствено-рекреациона, културно-
просветна. Супротност градских функција подразумева искључивање неких функција. Тако здравствена функција искљу
индустријску функцију, бањска искључује саобраћајну функцију.

Према својој екон суштини града функције могу бити привредне и ваноривредне.Привредне произилазе из развијености
и геопрострног значаја његових привредних делатност а ванпривредне из значаја истоимених делатности града.
Привредне су све из групе примарних, секундарних и терцијарних фунцкија а ванпривредне све из групе квартатних
фунцкија.
36. Просторна функција града – Најзначајнија проучавања просторне структ града су: еколошка, економска,
системска и географска.

37. Еколошка проучавања – Прве еколошке теорије настале су у САД. Међу најзначајније теорије ове врсте убрајају
се: теорија концетричних кругова, теорија сектора и теорија умножених језгара (нуклеуса). Еколози смтарају да
просторна структура града настаје еколошким процесима.

 Теорија концетр кругова - Оснивачем теорије концетричних кругова сматра се Барџес. По овој теорији рађеној
за потребе изучавања америчких градова интерна структура града се састоји из 5 концетрично распоређених
зона око средишта града. Средишњи и најмањи круг предс пословни центар града који је средиште трговинских,
банкарских и соијалних институција. Слд круг предс прелазнуз зону (лака индустр и трговина на велико) и
подручје стамбених насеља која се налазе у фази пропадања. Ту спадају сламови – гета а насељава их
сиромашно ст. Трећи круг предст зону насељавања радничке класе а четврти стамбену зону средње слоја. Пету
стамбну зону насељава најбогатији слој ст. Залеђе ове зоне чини простор дневне миграције радне снаге.
 Теорија сектора је модификација Барџесове теорије. Заснива се на аскијалној теорији екон разовја који је у
тесној ези са осовинама развоја (најч главне сабраћајнице). У овој теорији подручје града предст је малим
кругом а остала функц подручја секторима који се шире од центра ка периферији.
 Теорија умножених нукелуса настала је после 2 св рата. Њу су поствили Харис и Улман. Теорија се заснива на
начинима искоришћавања земљишта у граду. Многи велики градови немају само један центар већ више центара
или нуклеуса који су довели до настанка и развитка одвојених дистрикта. По овој тероији језгра града могу бити:
луке, желез станице, трговачки делови града. Градски нуклеуси могу бити велики и мали по свом значају и
повешини коју захватају. У лгавне велике спадају: центр послово језгро, дистрикти лаке и тешке индустр и
стамбени дистрикт а у мале нуклеусе: паркови, културни центри и мали индустр центри.

38. Економска проучавања – Просторни развој греада одвија се трансформацијом земљишта чија је површина
ограничена. Структура и начин изградње града мора да уважава све присутнији дефицит земљишта. То је суштина овог
проучавањња јер просторни развој града почива на економској ренти. Пошто вредност земљишта зависи од ренте а
рента од локације локација од близине средишта града то значи да и вредност земљишта зависи од близине градског
земљишта слаби идући од центра ка перигерији. Осим вредности градског земљишта економске теорије као индикаторе
искоришћавања градског земљишта узимају и транспортне трошкове и величину насеља.

39. Системски приступ – Његову суштину чине полазишта да је град један самосталан систем – урбани систем
састављен из више субсистема и да је град део геопростора (простор као систем) као један у низу субсистема. Главна
карактеристика системског приступа објашњењу просторне структуре града садржана је у процесу прилагођавањ. Наиме
једна промена у систему проузрокује ланац других промена.

40. Зонирање и зоне – Својства просторне структре и усмеравање просторног развоја постиже се зонирањем. Њиме
се може обезбедити таква структура града која ће омогућити да свака урбана функцијадобије одговарајуће место – зону.
Зона је онај део града који је просторно ограничен са специфичним каракт у коме се одвијају одређене активности људи.
Зоне по правилу не могу бити чисте и намењене само једној функцији. Тежиште у планирању просторне структуре и
развоја града је у обликовању погодне просторне организације којом се обезбеђују повољни услови за рад, становање,
образвоање, снадбевање рекреацију… Зонирање омогућава:

 рационално коришћење градског земљ

 отклањање штетних утицаја једне зоне на другу
 стварање услова који осигуравају простор и објекте за сваку функцију која би била од користи граду и
 рационалну производњу

41. Функционални зонинг града – Функционални зонинг представља просторни размештај делатности, објеката и
површина у граду. Он је одређен многобројним чиниоцима као што су: територијална величина града, демографска
величина рада, функционални капацитет града.

Урбаниста Б.Максимовић издваја 8 функционалних зона у граду:

 Стамбена зона- заузума највећи део градске територије, у којој су: стамебни комплекси. земљишта пословних,
школских друштвених, здравствених зграда и простори за рекреацију.
  Зона индустрије-представља комплекс индустрисјких предузећа у којој се по размештају издвајају 2 мање зоне,
зона тешке и зона лаке индустрије која уз извесне услове може да буде у додиру са стамбеном зоном.
 Комунално- складишна зона- комлекс складишта градјевинског материјала, чврстог и течног горива, велике
гараже, возни парк градске чистоће и сл.
 Зона градског центра- обично нема јасно одређене границе и често се са својим периферијски деловима
преплиће са стамбеном зоном
 Зона градског зеленила- градски паркови, спортски комплекси, плаже, зелени поасеви ,заштитини појасеви…
 Зона специјалних функција- садржи комлекс сајмова и изложби, комплекс научних установа…
 Зона урбанистичке целине споменичког значаја- стављају се под законску заштиту
 Зона спољног саобраћаја- чине је саобраћајни чворови који се формирају ван насељених делова града

42. Друштвена и пословна зона града – Друштвени и послвни центри у савременим градвима по правилу имају
полифункционални карактер и предст места јаке концетрације запослености, високопрофитних организација и
интезивног искоришћавања градског простора. Процењује се да у већини градова они заузимају испод 5% ук градске
територије ка и да је у пословним делатностима развијених земаља запослено до 40% од ук броја запослених. У еима се
концетрисане многобројне терцијарне и квартарне функције. Најважније делатности, послови и орган су: трговиа на
велико и мало, админ-управни послови, финансијско пословање, авио и туристичке агенције.

Број, функционални значај и гравитациона подручја друштвених и пословних центара у склопу града зависе од његове
величине. Велики градови по правилу имају више друштвених и пословних центара. Они увек имају специфичну локацију
коју кракт максимална досупност пешачког и других видова урбаног саобраћаја. Постоје различите класификације
друштвених и пословних центара. Међутим најчешће се издвајају четири типа: сити, регионални центар, комунални
центар и центар суседства.

 Сити је средишни душтвено-пословни центар. Назив city енг је порекла и у свом изворном смислу значи град
посебног ранга и права. У Амеици, Аустралији и Океанији и неким земљама Азије и Африке користи се
скраћеница CBD-central business district. У њему су заступљене тзв сити-функције од којих осим раније
поменутих нарочит значај имају институтције културно-забавног, просветног, услужно-сервисног карактера. Од
функционалних обележја ситија су: слабљење функц становаеа, велика скупоћа земљишта, велика густина
промета, велика густина радних места. (Бремен, Хановер, Минхен)
 Регионални центар опслужује робом и услугама дугорочне потребе ст. Лоцира се на раскрницама главних улица.
Гравитационо подручје обухвата око 100000 ст на макс удаљености до 25 мин пешачења.
 Комунални центар опслужује углавном средњерочне потребе ст. Лоцира се на раскрницама сабирних или
главних улица. Гравитационо подручје са око 20000 ст
 Центар суседства има радију до 500м са макс удаљеношћу пешачења од 7мин. Лоцира се на раскрницама
улица.

43. Стамбена зона – У структури коришћења градскиг земљишта стамбена зина заузима највећу површину. Код
већине градова она износи око 40% од ук градске површине. Њена површина зависи од вличне насеља. Обично код
великих градова површина јој је мања а код малих обратно у одн на ук градску територију. У оквиру града стамбена зона
има дисперзно распрострањење. Она се преплиће са соталим основним и допунским функционалним елементима
града. Почев од средишта града ка периферији стамбена функција се све снажније испољава. У центраним деловима она
се прожима са пословним функцијама које с у изразто наглашене.

Према свом положају у граду, стмбене зоне се деле на средишне, ивичне и приградске. Град има разноврсну стамбену
изградњу и она се огледа у постојању већег или мањег бр типова зграда, различитиом положају стамбених објеката
према урбаним саобраћајницама и међусобном односу стамбених објеката.

Типови стамбених зграда могу се сврстати у 6 група: индивидуалне зграде, двојне зграде, стамбене зграде у низу,
слободне стамбене блокове, стамбене куле и групну стамбену изградњу комбинованог типа.

44. Индустријска зона - Економска оријнтација града је основно полазижте његовог свеукупног урбаног развоја. Код
већине савремених градоваона је усмернеа ка развоју индустријекао водеће људске активности, тако да индустријски
развој представља покретач индустријског развоја. У границама формалног и административног града, индустрија је
размештена у свим просторно функционалним деловима, почев од спољног појаса друштвених и пословних центара ка
периферији, са тим да понашање свих индустријских франа није исто, тако локација тешке индустрије не може бити у
граду, док се индусрија за ппроизцодњу рачунара можелоцирати у граду.

Локација индустријских објеката у граду, одредјена је деловањем низа фактора који се у теорији локације означавају као
локациони захтеви. Они се најчешће класификују у 3 групе: захтеви одређени карактером индустрије, захтеви
доступности и захтеви ланчаних веза.

 Прву групу локационих захтева одредјују природни услови и ресурси, а то су: физичке особине земљишта,клима,
воде, извори сировина и сл.
 Захтеви доступности обухватају саобраћајну повезаност и максималну доступност индустрије гррада у односу на
околину.
 Трећу групу групу локационих захтева индустрије чине вертикална производна повезаност процеса
производње.- од производње, прераде сировина до финалног производа

45. Зона рекреације – У теорији и пракси урбанизма ова зона се најчешће означава неким другим називима ао што
су нор зона зеленила спорта и одмора, градске рекреативне површине. Под називом рекреација подразумева
обнављање или јачање психичких или јачање физичких способности човека, угрожених или слабљених због животнних и
радних прилика. Рекреација може бити пасивна и активна. Пасивна рекреација је психичка и статична јер је везана за
доживљај. Она се остварује нпр посетом музеја, галерија, спортским манифет. Активна рекреација је психичка и физичка
а уз то статична и динамична. Статична активна рекре остварује се као и пасивна у месту сталног боравка док динамична
претпоставља промену места сталног боравка. Динамична рекре идентична је са туризмом и остварује са турист
путовањима.

Вртни град је концепт у урбаном и просторном планирању који је први пут изложен 1898. године у књизи Ебенизера
Хауарда. Вртни град представља насеље новог типа које треба да обједини предности живота у селу и живота у граду[1] и
понуди решење за проблеме проузроковане убрзаном урбанизацијом, депопулацијом села и неконтролисаном градњом
у субурбаним зонама. Концепт вртног града подразумева обједињавање урбаних функција и јавних служби и
непосредног контакта с природом кроз изградњу низа малих градова – сателита, ограничене величине и контролисаног
раста, у пољопривредној зони око великих градова.

Вртни градови су били замишљени и планирани као самодовољни градови за 32.000 становника, окружени зеленим
појасом, са уравнотеженим распоредом стамбених, индустријских и пољопривредних зона. Принцип самодовољности
омогућава да становништво вртног града у њему обавља већину својих активности. Многе европске земље су
примењивале варијације идеје вртног града. У Немачкој је, на пример, на тим принципима изграђено предграђе Хелерау
у Дрездену 1909. године. Овај концепт је присутан, у целости или делимично, и у многим другим деловима света (у САД,
Канади, Шведској, Јапану, Израелу итд.),

46. Демографска обележја града – Међу најважнијим демографским елементима, појавама и процесима града
спадају: број становника, густина насељености, демографске структуре и миграције, нарочито дневне миграције
становништва града.

Број становника града анализиран у дужем периоду од 15 до 20 година) базични је показатељ досадашњег развитка а
истовремено могућа полазна основа за предвиђање развоја. Sn=S0(1+P/100)n - Sn- procenjen br st za određ period, S 0-
sadašnji br st, P-procenat godišnjeg priraštaja i n broj godina predviđenog perioda. Динамика кретања укупног бр ст града,
њено усмеравање и ограничење представља суштину теорије оптималне величине града. Оптимална величина града у
већини случајева се исказује оптималним бројем становника. Бр ст представља само квантитативни израз оптималне
величине града јер она зависи од већег броја фактора.

Највжнији фактори који одређују оптималну величину града су: величина погодне територије за просторни развој,
могућности снадбевања водом и извођења канализационе мреже, могућности снадбевања града намирницама из
приградске зоне. близина текуће воде или мора..

Густина насељености града може бити урбана и стамбена. Урбана густина насељености представља одн укуп популације
и површ града а стамбена одн бр ст и повеш стамбене зоне града. Густина насељености изражава се бр ст на један ха
одговарајуће градске територије а зависи од демографске величине града, укупне површ града, површ стамбене зоне,
густине зграда…
Демографске структуре града основна су претпоставка за познавање и разумевање комплексних и динамичких промена
у развоју града. Оне су сврстане у три групе: биолошка(природно кретање ст, полна и старосна структ), економско-
социјална (ст према активности,занимању,секорима власништва, етничка структура) и образовна или интелектуална
структура.

Насеобинско – популациона структура или демограф структ према врстама насеља представља просторно-квантитативни
однос урбане популације и неког њеног демографског елемента (бр становника, фертилни контигент, радни контигент,
активно становништво) према истој категорији становништва других врста насеља у његовој околини. То је нпр однос
укупне популације центрланог града и укупног становништва градова мањег значаја у његовом суседству, однос урбане
популације централног града и руралне популације у гравитационом залеђу.

- Миграционе одлике града показују просторну мобилност његовог становништва. То су унутарградска кретања
становништва ,однос аутохотног и алохтног ст и токови дневног кретања ст према граду и из града ка околини. Просторна
мобилност ст града је двострука: унутарградка и ванградска. Унутарградске миграције условљене су унутрашњим
функцијама и функционалним зонингом града. Код већин градова највећу учесталост имају кретања ст ради обављања
функције рада. На њих отпада више од 40% од укуп бр путовања у граду. Ванградске миграције одвијају се на релацији
град-ужа и шира околина ради обављања функције рада, стицања образовања и задовољавања других потреба.

Градови се међусобно разликују по унутарградском размештају и квантитативном односу аутохтоног и алохотног ст. У
том смилсу уочљиве су разлике изм градова развијених и недовољн развијених земаља. У градовима развијених земаља
захваћеним процесом метрополитинизације долази до премештања ст из средишњих делова у ивичне и приградске
зоне. Пресељвања ст из села у градове више не постоје или су маргиналног значаја. Супротно је код градова недовољно
разивјених земаља које се налазе у ембрионалној фази развоја индустријализације и урбанизације. Њихов размештај
карактерише рурални егзодус.

Дневне миграције ст града по трајању могу се поделити у две групе: континуиране и повремене. Континуиране дневне
или сталне, одвијају се свакодневно на релацији домицил – град и обратно (одлазак-повратак) и по правилу имају дуго
постојање. У ову групу спадају дневне миграције радне санге и школске омладине. Повремене дневне миграције
обављају се с времена на време (недељно, месечно) ради задовољавања неких потреба као што су: одлазак у град
пијачним даном ради продаје пољопривредних производа или куповине неких роба.

Однос континуиране дневне миграције ст коју градови примају и дају може се сматрати релевантним индукатором
функционалности и функционисања насеља на некој територији. Према овом својству градови могу бити апсопциони,
дисперзивни, апсорпционо-дисперзивни, дисперзивно-апсропциони и слабо апсорпционо-дисперзивни. Апсорпциони
градови су они који свакодневно само добијају дневне мигранте а дисперзивни који дају дневне мигранте.
Апсорпционо-дисперзивни су градови који имају већу популацију дневне миграције у односу на дисперзију а
дисперзивно-апсорпциони обратно. Слабо апсорпционо-дисперзивни су градови код којих је бр дневних миграната које
примају и дају занемарљив.

47. Физиономске одлике града – Физички објекти (зграде, улице, културно-историјски споменици, спортски
објекти) и површине (паркови, фискултурни терени) у граду са својим каракт (положај, старост, висина, начин градње),
укључујући његову ту њихов међусобни однос и свеукупни облик града представљају његову физиономску структуру. Са
урбано-географског становишта она је укупност и просторни размештај физионосмких елемената града и њихових
интеракција насталих кроз историју комбинованим деловањем сплета физичко-географских, антропогеографских и
научно-технолошких фактора.

Радијално-концетрични план града у облику је концетричних зона кругова или прстенова распоређених хармонично око
једног центра. Од центра ка периферији радијално се простиру главне саобраћајне артерије града пресецајући
концетричне улице. Просторни развој градова са оваквим планом остварује се концетричном изградњом предграђа.
Радијално-концетрични план имају многи градови у свету (Москва, Бон, Беч). Ово се јавља у античком периоду.

Мрежасти (шаховски) план имају градови са правоугаоном мрежом илица које се на свим удаљеностима међусобно
пресецају под правим углом. Шаховска шема изградње градова је веома стара и потиче из римског периода. Од старих
градова такву шему изградње има Александрија а од савремених Чикаго, Вашингтон.
Линијски план имају граови који се развијају дуж одређених географских линија (реке, аутомобилски путеви,
железничке пруге) као развојних оса. Њихова суштина је у линијском распореду града правилног геометријског облика с
обе стр нпр аутомобилскогп ута као и у стварању више засебних и заокружених просторно-функционалих целина у
којима њихови ст задовољавају основне биолошке и егзистенцијалне потребе (становање, рад, образовање, снадбевање
и рекреација). Овакву шему имају Волгоград, Сарајево, Скпоље..

Вертикални градови или делови градова предст градитељско достигнуће нашег века. Вертикалном изградњом објеката
(облакодери) намењених становању и поједним људским радним активностима остварују се вишеструки ефкти од којих
су најважнији: економично искоришћавање земљишта, повећање стамбене густине насељености, повећање површине
градског земљишта. Изградња сателитских насеља око централног града својствена је метрополама и повезана је са
процесом метрополитинизаицје. Испољава се изгр сателитских насеља са разноврсним функц (становање, рад) у
околини метрополе ради њеног функционалног растерећења или ради решавања еколошки проблема.

48. Град и околина

* Жаришна улога града је двострука. Прво град је жариште социјално економ трансформ и друго он је главни
иницијатор, регулатор и носилац прост-функц односа и веза на одређеној терит. Са порастом удаљености од града пре
приградском подручју постепено слаби жаришна улога да би се на извесној удаљен најпре прожимала са жаришном
улогом суседног града – зона разграничења а потом потпуно престала.

Рурално-урбани појас карактеришу верло брзе промене у начину коришћења земљишта, структури ст и физион
обележијима простора насалим ширењем урбаних утицаја.

Дисекономичност у развоју окружења града одликује се сукобом интереса везаних за коришћење земљишта. С једе стр
је интерес за резиденцијалним коришћењем земљишта а с друге интерес за пољоп потребе. Последица овакве
неусаглешности је настанак врло хетерогене структуре простора.

Рурално – урбани континум је појас или прелазни простор изм градског и руралног начина коришћења земљишта.
Урбани континум је осмишљени процес одржавања континуитета изм града и околине у којој је настао. Он у свом
формирању пролази кроз субурбанизацију, метрополитинизацију и фазе стварања урбаних регија.

49. Фазу субурбанизације одликује стално премештање ст града н релацији центар-периферија. Интезитет кретања
ст у овој фази зависи од његове концерације у граду. Према томе субурбанизаицја је ширење урбаних утицаја на
подручја око града формирањемм насеља сателитског типа – субурбана насеља, сателити, сателитска надеља и трабанти.

 Субурбана насеља имају наглашену стамбену функцију. Њихово ст свакодневно мигрира ка централном граду са
којим су ова насеља повезана сталним везама.
 Сателити су просторно удаљенији од центр града па су самим ти са центр градом повезани слабијим везама.
Због тога су опремљенији неким функц од субурбаних насеља и имају мањи бр дневних миграната.
 Сателитска насеља – мања су од сателита и функционално мање самостална. Увек се налазе унутар граница
градске регије. Одликују се већом дисперзијом од апсорпције дневне миграције.
 Трабанти имају извесну функц самосталност. Настају скоро увек ван граница градских регија. Та самосталност се
огледа уполитичко-административној сфери. Трабан насеље је обично центар општине. Од град језгра одвојено
је руралном зоном и има већу апсорпцију од дисперзије дневне миграције.

50. Метроиполитенизација је велика концетрација с на широком урбаном подручју. У овој урбаној фази град-
матица и даље обавља најбитније функције али многим градовима нуклеусима у ширем подручју метрополе
дисперзијом је припало више социо-екон функција.

51. Урбана регија је последња фаза урбаног континума. Одликује је потпуни просторни континуитет. У њој доминира
урбани начин живота.

Град са својом урбанизованом околином представља градску регију или градску алгомрецију. Њену структуру чини
центрлни град са три посебне целине (центар града, међупојас и спољни појас) и околина састављена из три
циркумурбане зоне )проширена градска зона,урбанизована зона и приградска зона`)