Електронско управљање аутоматским мењачем

Историјат аутоматске трансмисије

Аутоматска трансмисија датира још из почетка двадесетог века, али највећу заступљеност у
аутомобилској светској индустрији има последњих година
Hydra Matic је био први аутоматски мењач представљен од стране OLDSMOBILE 1939. године, а
већ од 1950. већина аутомобила у Америци имала је аутоматски мењач. Имати овакав мењач значило
је комфорнију вожњу иако је у самом почетку имао само две брзине. У Европи је ова врста мењача
постојала ретко и то само у неким луксузним лимузинама.
80-тих година двадесетог века појавили су се мењачи са електро-хидрауличним управљањем.
Електрохидраулички системи за управљање аутоматским трансмисијама представљају интеграцију
хидрауличких и електронских компонената, па се овако изведена решења, често, називају и
системима са електронским управљањем.
Први научно‐истраживачки радови на тему пројектовања система са електронским управљањем
аутоматских трансмисија, бележе свој почетак средином 60‐их година, а у периоду од 1970‐1971.
појавили су се и први серијски произведени системи ‐ француске фирме Рено и западнонемачке
фирме ZF.
Овај систем је и даље као главне параметре за контролу мењача узима брзину возила и
положај педале гаса.
Врло брзо се прешло на микропроцесорске (рачунарске системе) за управљање преносом. То је
омогућило већу прецизност, поузданост, удобност, лакшу дијагностику, лакше подешавање за
различите режиме рада...

Сваки систем управљања са електрохидрауличким компонентама, садржи, најчешће, следеће

функционалне целине:
 команде трансмисије,
 електронски уређај за управљање,
 извршне компоненте,
 помоћне и контролне компоненте.
Команде трансмисије чине:
 команда кочнице,
 команда ,,гаса" са индикатором положаја и
 бирач режима рада (ручица мењача)

1
Електронски уређај за управљање трансмисијом је
централна компонента сваког електрохидрауличког
система у коме се врши пријем и обрада сигнала који
долазе од команди трансмисије и различитих сензора и
обавља њихова трансформација у одговарајуће
управљачке сигнале који се шаљу до извршних
компоненти система.
Извршне компоненте чине:
a) електромагнетски вентили (праве се као „on-
off“ вентили и пропорционални вентили)
b) хидраулични вентили.
Помоћне компоненте дају одговарајуће информације
о брзини возила, оптерећењу и броју обртаја мотора,
као и да обезбеде избор жељеног начина рада система (ручни, полуаутоматски или аутоматски)
или избор жељеног програма управљања трансмисијом (економичан, спортски, зимски, са
максималним перформансама и слично).
Помоћне компоненте могу бити сензори, микропрекидачи, тастери и друге електро‐компоненте.
Контролне компоненте служе за надзор и контролу рада система и најчешће су изведене у облику
контролних инструмената или комплексног дијагностичког система са рачунарском подршком.

Бирач режима је најчешће електромeханичка компонента који може бити

реализован са ручицама или у виду тастера.
Бирач приказан на слици има шест положаја: R‐за ход назад, N‐неутрални,
D‐за аутоматску промену степена преноса и 1, 2, 3 ‐ за ограничене аутоматске
промене степена преноса.

Стартовање мотора се врло често ограничава и допушта само када су

испуњени следећи услови:
‐возило мора бити у стању мировања, односно закочено и
‐ручица бирача мора бити у неутралном положају.

Електрични сигнал о положајима ручице генерише се преко

одговарајућих микропрекидача.
Комбинацијом њихових активних стања, одређен је положај ручице у сваком степену преноса.

Најповољнији тренутак за промену брзине систем прорачунава из података из управљачке

јединице, а ти подаци су:
- положај пригушног лептира
- оптерећење мотора
- температура мотора
- број обртаја мотора

За оптималну промену брзине битан је и сигнал о ,,kick‐down " положају команде „гаса".
„Kick‐down" прекидач може бити интегрисан у педалу „гаса" и даје систему информацију о
притиску папучице гаса до самог краја (нагла убрзања).

Давач брзине возила код електрохидрауличких система за управљање

може бити решен на више начина. Најчешће су у употреби импулсни
давачи који раде на индуктивном или оптичком принципу. На следећој
слици приказан је давач, који се поставља на излазно вратило трансмисије
и који даје сигнал пропорционалан брзини обртања мерног зупчаника који
се налази на овом вратилу. Давач мери фреквенцију обртања вратила која
се у електронском уређају претвара у угаону брзину.

2
Електромагнетски вентили представљају извршне компоненте електрохидрауличког система за
управљање аутоматским трансмисијама и могу бити изведени као
 пропорционални
 ,,on-off“ вентили.

Пропорционални вентили или електомагнетски вентили са пропорционалним управљањем,

представљају посебну врсту вентила који омогућавају регулацију притиска у фрикционим
склоповима у функцији од спољашњих утицаја, као што су, на пример, оптерећење мотора. Овакав
вентил има три радна положаја: неутрални, регулишући и потпуно отворен.
Најважнија компонента ових вентила је хидраулички клип и електромагнет који је са њим спојен.

„On-off“ вентили, чији је симбол приказан на слици, користе се за усмеравање

уља према одговарајућим потрошачима (најчешће су то хидраулички управљани
разводници), ради активирања одређених степена преноса у трансмисији.
Они су најчешће изведени као 3/2 вентили (3 прикључна отвора са два положаја).
Довођењем струје на намотаје електромагнета, активира се калем вентила који ће
остварити комуникацију П‐А (пумпа‐потрошач). При растерећеном
електромагнету остварује се комуникација А‐Т (потрошач‐прелив). Услови при
којима овај вентил може да ради идентични су условима рада пропорционалног
вентила.