1.

Pravila finansiranja

Sva pravila finansiranja koja se mogu sresti u literaturi

i praksi moguce je podeliti na :

• Vertikalna pravila - koja se odnose na sastav kapitala

prema poreklu i rokovima,
• Horizontalna pravila - koja predstavljaju odnos
delova imovine i kapitala.
 2.Vertikalna pravila finansiranja
2.1.Odnos pozajmljenog i sopstvenog
kapitala
Vertikalno pravilo podrazumeva uspostavljanje
optimalnog odnosa između sopstvenog i
pozajmljenog kapitala. U literaturi u vezi sa
vertikalnim pravilom odnosa pozajmljenog i
sopstvenog kapitala najčešće se pominje “zlatno
pravilo izravnanja rizika”. Ono podrazumeva
izjednačavanje sopstvenog i pozajmljenog kapitala
u strukturi ukupnog kapitala preduzeca i
predstavlja minimum zahteva, a proisteklo je iz
radova čuvenog nemačkog ekonomiste Gerstner-a.
Gerstner je smatrao da je poslovanje preduzeća
sigurnije ukoliko je visina sopstvenih sredstava u
strukturi ukupnih sredstava veća.
Na odnos sopstvenog i pozajmljenog
kapitala uticu :
• Princip sigurnosti – koji se uspostavlja od
strane poverioca, koji su nametnuli
“zlatno pravilo izravnanja rizika”, kako bi
obezbedili izmirenje formiranih obaveya
preduzeca (sopstveni kapital vrši funkciju
garanta i sigurnosti u smislu plaćanja
obaveza preduzeća). Međutim
proučavanja su ukazala da čak i u
situacijama kada se poslovna aktivnost
finansira iz sopstvenih sredstava
nemoguće je garantovati ili obezbediti
apsolutno i bezuslovno izmirenje dospelih
obaveza. Likvidnost preduzeća ne zavisi
od strukture kapitala već od uskladjenosti
novčanih tokova, primitaka i izdataka
gotovine.
• Zahtev za rentabilnošću – od strane
preduzeća a koja predstavlja odnos
poslovnog dobitka i ukupnih poslovnih
sredstava kao i odnosa neto dobitka i
sopstvenih sredstava. Analizama je
ustanovljeno da odnos sopstvenog i
pozajmljenog kapitala utiče na procenu
rentabilnosti pre svega one koja se
formira na bazi odnosa neto dobitka i
sopstvenih sredstava. Ukoliko odnos
pozajmljenog i sopstvenog kapitala ide u
korist pozajmljenog kapotala to će i
prinos na sopstveni kapitala u vidu stope
neto dobitka da se povecava sa
povećanjem pozajmljenog kapitala.
Nemogućnost formiranja čvrstog odnosa
izmedju sopstvenog i pozajmljenog
kapitala proističe iz razloga što :
• Preduzeće insistira na povećanju
pozajmljenog kapitala u strukturi
ukupnog kapitala, a
• Poverioci zahtevaju vece korišćenje
sopstvenih sredstava u ukupnim
sredstvima, odnosno kapitalu.
 2.2.Odnos osnovnog i rezervnog
kapitala
• Gerstner - ne insistira na jasnom normiranju već na
činjenici da je sa stanovišta preduzeća sigurnije
poslovanje ukoliko ima viši nivo rezervi.
• Nicklisch - smatra da se sopstveni kapital mora
obezbediti sa 50% rezervi.
Na osnovu pravila da je odnos sopstvenog kapitala
prema pozajmljenom i po Gerstner-u 1:1 onda je
jasno da bi visina rezervi trebala da bude 25% od
ukupnih poslovnih sredstava. Ovo pravilo je pre
svega u službi sigurnosti preduzeća koja se odnosi
prema nominalnom kapitalu. Na ovaj način
osiguravaju se vlasnici akcija odnosno vlasnici
udela-ortaci ili inokosni vlasnici da u slučaju
likvidacije preduzeća iz rezervi isplate uloženi
iznos, čime bi bili obeštećeni.
Profesor Jovan Ranković u svojim izlaganjima smatra
da ovo pravilo nije naišlo na neku širu primenu pre
svega zbog nelogičnosti koja se ogleda u činjenici
da rezerve ne mogu stvoriti nova preduzeća, jer
njihovo stvaranje pogotovo u vrednosti od 25%
ukupnog kapitala zahteva duži vremenski period.
Danas preduzeća stvaraju rezerve na taj način što se
iz neto dobitka veći deo izdvaja za akumulaciju a
manji za potrošnju. Akumulirani deo neto dobitka
povećava trajni kapital koji predstavlja i rezervu
koja bi u slučaju potrebe trebala da obešteti
vlasnike kapitala odnosno akcionare, ortake ili
individualne vlasnike. Ono što je neosporno kod
navedenog pravila jeste činjenica da se sa
povećanjem rezervi obezbedjuje veća sigurnost
sopstvenog kapitala.
 2.3. Odnos dugoročnog prema
kratkoroćnom-kapitalu

Sve analize koje su sprovede na temu

odnosa dugoročnog prema
kratkoročnom kapitalu zavise od
činjenice o kakvom se preduzeću radi i
kakva je struktura imovine odnosno
kapitala. Zato u vezi sa navedenim
pravilom ne postoji normativ koji se
treba poštovati već će njihov odnos
zavisiti od potreba preduzeća kao i od
strukture same imovine.
3. Horizontalna pravila finansiranja-
zlatna pravila finansiranja
3.1. Zlatno bankarsko pravilo
finansiranja
Razvoj ovog pravila vezuje se za stavove Hubner-
a koji je u svom delu Die Bank 1854 godine
naglasio da “kredit koji neka banka može dati,
a da pri tome ne dođe u opasnost u pogledu
ispunjenja svojih obaveza, mora odgovarati
kreditu koji banka uživa, i to ne samo po iznosu
nego i po kvalitetu”. Jasan je zahtev da
plasman zavisi od raspoloživih izvora izmedju
kojih mora da postoji paritet koji se ogleda
kako u obimu tako i u roku.Zlatno bankarsko
pravilo se teško može prihvatiti kao princip koji
važi za sve bankarske organizacije i preduzeća.
 3.2. Zlatno bilansno pravilo
finansiranja

U bilansu stanja na strani aktive i strani pasive

imamo različite rokove.Ti rokovi se dele na
kratkoročne i dugoročne, pa su samim tim i
sredstva na strani aktive kao i izvori na strani
pasive podeljeni na dugoročne i kratkoročne. Zbog
izuzetne dinamike koja vlada u skoro svakom
preduzeću nemoguće je sprovesti jasnu podelu i
klasifikaciju svakog izvora i svakog sredstva u
okviru bilansa stanja po vrednosti i po ročnosti. Iz
navedenog razloga izvori i sredstva se dele na dva
pojavna agregata :
• dugoročne izvore i dugoročno uložena sredstva i
• kratkoročne izvore i kratkoročno uložena sredstva.
Na osnovu iznetog formirao se zahtev da
se dugoročno uložena sredstva trebaju
finansirati iz dugoročnih izvora dok se
kratkoročno uložena sredstva trebaju
finansirati iz kratkoročnih izvora, što u
osnovi predstavlja zlatno bilansno
pravilo.
 3.3 Zlatno bilansno pravilo u užem
smislu
Pod dugoročno uloženim sredstvima po zlatnom
bilansnom pravilu u užem smislu treba
podrazumevati samo osnovna sredstva. Zlatno
bilansno pravilo u užem smislu traži da
postrojenjska imovina (osnovna sredstva)
preduzeća budu pokrivena sopstvenim i
dugoročnim stranim (pozajmljenim) kapitalom, a
obrtna imovina kratkoročnim kapitalom. U
današnjim uslovima privređivanja pod dugoročno
uloženim sredstvima pored osnovnih sredstava
treba uključiti i :
• dugoročne finansijske plasmane,
• date dugoročne robne kredite,
• trajne i dugoročne uloge u druga preduzeća,
• kupljene deonice drugih preduzeća i banaka i
• gubitak iskazan u aktivi.
Osnovni dugoročni izvori finansiranja su :
• pre svega sopstveni kapital, (osnivački
kapital, ulozi ortaka, kapital inokosnih
vlasnika, akumulirani deo neto dobitka),
• dugoročna rezervisanja i
• sve vrste dugoročnih obaveza.
Dugoročne izvore finansiranja treba
razlikovati po njihovom roku raspoloživosti :
• Sopstveni kapital – trajno raspoloživ
• Dugoročna rezervisanja – raspoloživa do
njihove dospelosti ili ukidanja, i
• Dugoročne obaveze – raspoložive kao izvor
finansiranja poslovne aktivnosti preduzeća
do momenta, odnosno roka njihovog
dospeća.
 3.4Zlatno bilansno pravilo u širem
smislu
Analiza stalno potrebnih obrtnih sredstava od
strane nemačkihautora podrazumeva
formiranje pet grupa trajnih obrtnih
sredstava :
1. Minimalne zalihe koje se neprekidno
moraju održavati kako se proces
proizvodnje ne bi zaustavio
2. Pogonski kapital koji obuhvata minimalne
zalihe, odobrene komercijalne kredite i
deo gotovine u kasi,
3. Ukupne zalihe
4. Minimalne zalihe i uloženi kapital u druga
preduzeća
5. Prosečne zalihe
 U francuskoj literaturi egzistiraju
dva oprecna stava o stalnim
obrtnim sredstvima
• Po prvom pod stalnom obrtnim
sredstvima treba podrazumevati
minimalne zalihe koje se finansiraju iz
dugoro cnih izvora koji su po pravilu veci
od minimalnih zaliha.
• Drugo misljenje minimalne zalihe se
mogu finansirati iz kratkorocnih izvora
finansiranja. Njihovo finansiranje je
moguce I iz obaveza prema dobavljacima
jer se one neprekidno obnavljaju
 U okviru Americke literature
postoje tri stava vezana za trajna
obrtna sredstva
• Pod trajnim obrtnim sredstvima treba
podrazumevati gotovinu, potrazivanja od kupaca
i zalihe razlicitih vrsta cije je prisustvo
uslovljeno normalnim obimom poslovne
aktivnosti.
• U trajna obrtna sredstva treba ukljuciti “ukupno
procenjene potrebe za obrtnim sredstvima u
toku godine iona treba da budu pokrivena
dugorocnim izvorima...dok se samo urgentne
odnosno nepredvidive potrebe za obrtnim
sredstvima mogu finansirati iz kratkorocnih
izvora”.
• Pod trajnim obrtnim sredstvima podrazumeva se
“srednja vrednost izmedju minimalnih I
 4.Ostala pravila finansiranja

Pravilo finansiranja 2:1 u sustini

predstavlja zatev da odnos finansiranja
obrtnih sredstava I kratkorocnih izvora
(kratkorocnih obaveza) bude 2:1.
Navedeni odnos se u literaturi sece oak
koeficijent opste likvidnosti ili koeficijent
treceg stepena likvidnosti, koji
podrazumeva da na svaki dinar
kratkorocnih izvora-obaveza dolazi po dva
dinara obrtnih sredstava. Ovo pravilo
upucuje zahtev da se jedna polovina
obrtnih sredstava finansira iz dugorocnih
izvora dok se druga polovina finansira iz
Pravilo finansiranja 1:1 podrazumeva zahtev
da se zbir gotovine,hartija od vrednosti I
potrazivanja od kupaca kao elemenata
obrtnih sredstava finansiraju iz kratkorocnih
izvora finansiranja (kratkorocnih obaveza).
Pravilo o odnosu gotovine i kratkorocnih
obaveza. Ovo pravilo pousava da uspostavi
opste prihvaceni normativ koji bi bio
uspostavljen izmedju gotovine I kratkorocnih
obaveza. U literaturi je poznat primer
Schmaltza I Hoffmann-a koji su zahtevali da
minimalan iznos gotovine bude 20% u
odnosu na kratkorocne obaveze, mada je
poznat I model Antonea koji je taj odnos
formirao na nesto nizem nivou odnosno 12%