СКРИПТА ИЗ ПРЕДМЕТА

АУТОРСКО ПРАВО

Предавач:
СВЕТЛАНА МАРКОВИЋ

Београд, 2020. година

 САДРЖАЈ

1. ИНТЕЛЕКТУАЛНА ПРАВА .................................................................... 5

1.1.Право интелектуалне својине .............................................................. 5
1.2.Извори права ......................................................................................... 7
1.2.1. Међународне конвенције ..................................................................... 7
1.2.2. Национални извори .............................................................................. 8
2. АУТОРСКО ПРАВО И СРОДНА ПРАВА ............................................ 10
2.1. Појам ауторског права........................................................................ 10
2.2. Појам сродних права .......................................................................... 13
3. АУТОРСКО ДЕЛО ................................................................................... 16
3.1. Појам и услови заштите ауторског дела ............................................ 16
3.1.1. Оригиналност ..................................................................................... 16
3.1.2. Духовни садржај ................................................................................. 18
3.1.3. Људска творевина ............................................................................... 19
3.1.4. Одређеност форме .............................................................................. 21
3.2. Врсте ауторских дела ......................................................................... 22
3.2.1. Према закону ...................................................................................... 22
3.2.2. Ауторскоправна подела...................................................................... 29
3.2.3. Подела према статусу ауторских дела ............................................... 30
3.2.4. Подела према оригиналности ............................................................ 31
4. СУБЈЕКТИ АУТОРСКОГ ПРАВА ........................................................ 32
4.1. Аутор ................................................................................................... 32
4.1.1. Носилац ауторског права ................................................................... 35
4.2. Коаутор ............................................................................................... 37
4.2.1. Специфичности коауторства на филмском делу .............................. 40
4.3. Аутори спојених дела ......................................................................... 41
4.4. Страна лица на која се закон примењује .......................................... 42
5. САДРЖИНА СУБЈЕКТИВНОГ АУТОРСКОГ ПРАВА ..................... 45
5.1. Личноправна (морална) овлашћења аутора ...................................... 46
5.1.1. Право патернитета (право на признање ауторског дела).................. 47
5.1.2. Право на назначење имена аутора дела............................................. 48
5.1.3. Право објављивања дела .................................................................... 49
5.1.4. Право на заштиту интегритета дела .................................................. 51
5.1.5. Право на супротстављање недостојном искоришћавању дела......... 53
5.1.6. Право на приступ примерку дела ...................................................... 54
5.1.7. Право на забрану излагања оригиналног примерка дела ликовне
уметности ............................................................................................ 55
5.1.8. Прече право аутора на прераду грађевински реализованог дела
архитектуре ......................................................................................... 56
5.2. Имовинскоправна овлашћења аутора ................................................ 57
5.2.1. Право на умножавање ........................................................................ 58
5.2.2. Право стављања примерака дела у промет ....................................... 59
5.2.3. Право давања примерака дела у закуп .............................................. 60
2
 5.2.4. Право извођења .................................................................................. 62
5.2.5. Право представљања .......................................................................... 62
5.2.6. Право преношења извођења или представљања ............................... 63

5.2.7. Право емитовања ................................................................................ 64

5.2.8. Право реемитовања и кабловског реемитовања ............................... 65
5.2.9. Право на јавно саопштавање, укључујући интерактивно чињење дела
доступним јавности ............................................................................ 66
5.2.10. Право на прилагођавање, аранжирање и другу измену дела ........... 66
5.2.11. Право јавног саопштавања дела које се емитује ............................... 67
5.2.12. Право јавног саопштавања дела са носача звука или слике ............ 67
5.3. Права аутора према власнику примерка ауторског дела .................. 68
5.3.1. Право слеђења .................................................................................... 68
5.4. Право аутора на посебну накнаду ...................................................... 69
5.5. Право аутора на накнаду за давање на послугу................................. 70
6. ОГРАНИЧЕЊА СУБЈЕКТИВНОГ АУТОРСКОГ ПРАВА ............... 72
6.1. Појам и облици ограничења ............................................................... 72
6.1.1. Ограничења имовинскоправних овлашћења у виду суспензије
искључивих овлашћења аутора
73
6.1.2. Ограничења имовинскоправних овлашћења у виду законске лиценце
84
7. ПРЕНОС АУТОРСКОГ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА ........................... 88
7.1. Пренос за случај смрти ....................................................................... 88
7.2. Пренос за живота аутора (пренос путем ауторских уговора) ........... 90
7.2.1. Ауторски уговори (општа правила) ................................................... 92
7.2.2. Врсте уговора...................................................................................... 94
8. АУТОРСКО ДЕЛО СТВОРЕНО У РАДНОМ ОДНОСУ .................. 104
9. ТРАЈАЊЕ АУТОРСКОГ ПРАВА ........................................................ 106
10. СРОДНА ПРАВА .................................................................................... 109
10.1. Право интерпретатора ....................................................................... 109
10.2. Право произвођача фонограма ......................................................... 113
10.3. Право филмског продуцента (произвођача видеограма) ................. 114
10.4. Право произвођача емисије............................................................... 116
10.5. Право произвођача базе података ..................................................... 117
10.6. Право издавача .................................................................................. 119
10.6.1. Право првог издавача слободног дела .............................................. 119
10.6.2. Право издавача штампаних издања на посебну накнаду ................ 120
11. ОСТВАРИВАЊЕ АУТОРСКОГ И СРОДНИХ ПРАВА .................... 122
11.1. Индивидуално остваривање права.................................................... 122
11.2. Колективно остваривање права ........................................................ 123
11.2.1. Оснивање организације и органи ...................................................... 125
11.2.2. Уговори које организација закључује ............................................... 127
12. ЗАШТИТА АУТОРСКОГ И СРОДНИХ ПРАВА............................... 129
12.1. Грађанскоправна заштита ................................................................ 129
12.1.1. Тужба за утврђивање ......................................................................... 131
12.1.2. Тужба за осуду на чинидбу ............................................................... 132
12.2. Казненоправна заштита ауторског права ........................................ 133
12.2.1. Кривична дела ................................................................................... 134
12.2.2. Привредни преступ............................................................................ 135

3
 12.2.3. Прекршаји .......................................................................................... 136
13. AУТОРСКА ДЕЛА У САЈБЕР ПРОСТОРУ ....................................... 138
13.1. Сајбер простор ................................................................................... 138
13.2. Писана ауторска дела у сајбер простору .......................................... 139
13.2.1. Књижевна и сродна дела .................................................................... 139
13.2.2. Рачунарски програми ......................................................................... 141

13.3. Музичка дела у сајбер простору ....................................................... 142

13.4. Аудио – визуелна дела у сајбер простору ........................................ 143
13.4.1. Кинематографска дела у ужем смислу .............................................. 143
13.4.2. Телевизијски и радио програми ......................................................... 146
13.5. Говорна дела у сајбер простору ........................................................ 147
13.6. Остала ауторска дела у сајбер простору........................................... 148
13.6.1. Дела ликовне уметности у сајбер простору ...................................... 148
13.6.2.Дела архитектуре, примењене уметности и индустријског дизајна у
сајбер простору
............................................................................................................ 14
9
13.6.3. Картографска дела у сајбер простору................................................ 151
13.6.4. Фотографије, планови, скице и макете у сајбер простору ................ 152
13.6.5. Драмска, кореографска и пантомимска дела у сајбер простору ...... 153
13.7. Збирке ауторских дела и података у сајбер простору ..................... 154
14. ЛИТЕРАТУРА ........................................................................................ 157

4
 1. ИНТЕЛЕКТУАЛНА ПРАВА

1.1. Право интелектуалне својине

Право интелектуалне својине је сложена правна грана, која садржи правне

норме, којима се регулишу друштвени односи и односи економског коришћења
производа људског духа.
Израз интелектуална својина дефинисан је у Конвенцији о оснивању
Светске организације за интелектуалну својину, донетој 1967. године и касније
измењеној 1979. године. У члану 2 Конвенције, дата је дефиниција интелектуалне
својине, као права, која се односе на:
 књижевна, уметничка и научна дела;
 интерпретације уметника и извођача, фонограме и радио и ТВ емисије;
 проналаске у свим областима људске активности;
 научна открића;
 индустријски дизајн;
 фабричке, трговачке и услужне жигове;
 трговачка имена и трговачке називе;
 заштиту од нелојалне утакмице и сва друга права везана за интелектуалну
активност у индустријској, научној, књижевној и уметничкој области.
Централни појам и истовремено, предмет заштите права интелектуалне
својине је интелектуална својина, која као продукт људског интелектуалног
стваралаштва, значи да интелектуална својина није нова појава, већ да је настала
кад и људско друштво и као таква, била је од тада до данас, покретачка сила
цивилизацијског напретка и културног развоја.
Носилац права својине или власник, може искоришћавати своје добро у
границама одређеним важећим законским прописима. Такође, може забранити
другим

лицима да користе његово добро, без његове сагласности и отуђити то исто добро,
на начин предвиђен законом.

5
 Интелектуална својина је уникатна и плод је личне креативности и
иновативности, а односи се на: идеје, проналаске, технологије, уметничка дела,
музику и књижевност, нематеријалне у тренутку стварања, који затим, у
материјалном облику, као производи, добијају економску вредност.
У том смислу, интелектуална својина је производ људског духа, који се може
економски искоришћавати, односно интелектуално добро, које се може
материјализовати, одвојити од личности ствараоца и чија се вредност може
изразити у новцу.
У стварање или прибављање интелектуалне својине, улажу се: време,
енергија, новац и због тога ималац добара интелектуалне својине, мора уживати
правну заштиту, како би повратио уложена средства и доживео моралну и
материјалну сатисфакцију.
Интелектуална својина је подељена на две категорије:
 индустријску својину и
 ауторско право.
Индустријска својина обухвата:
- патенте за проналаске;
- жигове;
- индустријски дизајн;
- географске ознаке и ознаке порекла и
- топографију интегрисаних кола (готов производ или међупроизвод, у коме
се остварује одређена електронска функција).
Ауторско право, као концепт, настаје у 18. веку, са основном идејом да се
заштите права аутора, јер су књиге прештампаване, без одобрења аутора и без
плаћања накнаде ауторима. Ауторско право се прво штитило у штампарској
индустрији, а касније се проширило и на сва остала ауторска дела.
Ауторско право обухвата:
 ауторско право и
 сродна права.

1.2. Извори права

6
 1.2.1. Међународне конвенције

 У области интелектуалне својине, као гране права, најзначајнији извори су:

- Конвенција о оснивању Светске организације за интелектуалну својину
(1967);
- Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине - TRIPS
споразум (1994);
- Право Европске уније.

Најзначајнији извори права Европске уније, у области интелектуалне својине

су:
- Уредба Савета број 3295/94 о мерама у циљу забране стављања у слободан
промет, извоза, реизвоза и стављања под суспензиван режим пиратских и
фалсификованих производа (1994);
- Директива број 2004/47 о поштовању права интелектуалне својине (2004).

 Када је реч о правима индустријске својине, најважнији и најстарији извор

међународног права је – Париска конвенција, закључена 1883. године и
представља универзални извор међународног права индустријске својине.

 На плану међународног ауторског права, две најзначајније конвенције, које

регулишу питање ауторско – правне заштите су:
- Бернска конвенција (1886) и
- Универзална конвенција (1952)

1.2.2. Национални извори

Уз одређене разлике, данас постоји неколико општеприхваћених

националних извора права:
- позитивни прописи (устав, закон);
- подзаконски акти (уредбе, правилници);

7
 - општа правила облигационог и привредног права;
- судска пракса и
- правна наука.
Када је у питању домаће право интелектуалне својине, као основни извори
права, јављају се позитивни законски прописи, који регулишу правна питања у вези
са правом интелектуалне својине – посебни прописи (lex specialis) и одредбе о
интелектуалним правима и другим, општијим прописима.
Последњих година, извршена је реформа ове гране права, првенствено у
циљу њихове хармонизације са правом Европске уније.
Од националних прописа, на снази су:
 Закон о ауторским и сродним правима ("Сл. гласник РС", бр. 104/2009,
99/2011, 119/2012, 29/2016 - одлука УС и 66/2019);
 Закон о патентима ("Сл. гласник РС", бр. 99/2011, 113/2017 - др. закон,
95/2018 и 66/2019);
 Закон о жиговима ("Сл. гласник РС", бр. 6/2020);
 Закон о правној заштити индустријског дизајна ("Сл. гласник РС", бр.
104/2009, 45/2015 и 44/2018 - др. закон);
 Закон о ознакама географског порекла ("Сл. гласник РС", бр. 18/2010 и
44/2018 - др. закон);
 Закон о заштити топографија полупроводничких производа ("Сл. гласник
РС", бр. 55/2013 и 66/2019).

Осим наведених прописа, од посебног значаја је Закон о посебним

овлашћењима ради ефикасне заштите права интелектуалне својине ("Сл. гласник
РС", бр. 46/2006 и 104/2009 - др. закони). Овим законом допуњују се постојећа
правна средства намењена заштити права интелектуалне својине, путем сузбијања
кривотворења, односно фалсификовања и пиратерије.
Одредбе Закона су усклађене са одговарајућим прописима Светске
трговинске организације и Европске уније. Закон обезбеђује административну
заштиту права интелектуалне својине, коју спроводе органи извршне власти
(инспекције), у циљу спречавања промета фалсификоване и пиратске робе на
унутрашњем тржишту. Посебна предност овакве заштите се огледа у могућности
8
инспекцијских органа да делују по службеној дужности, без захтева странке, када
оцене да постоји повреда права интелектуалне својине.

9
 2. АУТОРСКО ПРАВО И СРОДНА ПРАВА

2.1. Појам ауторског права

Израз ауторско право карактеристичан је за европско право. У

англосаксонском праву се користи израз copyright. Разлика између ова два израза
је у томе што је ауторско право - лично право аутора, установљено на вези између
аутора и његовог дела, док се copyright односи искључиво на дело, као такво.
Према Закону о ауторским и сродним правима (ЗАСП), под ауторским
правом, подразумевају се права аутора књижевних, научних, стручних и
уметничких дела. У том погледу, ауторско право укључује, али се не ограничава
на:
 књижевна дела (романи, поезија);
 научна дела (монографије, чланци);
 филмове,
 музичка дела,
 уметничка дела (цртежи, слике, фотографије, кореографије, скулптуре);
 референтна дела;
 новине;
 рекламе;
 мапе;
 техничке цртеже;
 компјутерске програме;
 базе података и
 дело архитектуре.

Ауторско право се може посматрати у :

 објективном смислу и
 субјективном смислу.
Под ауторским правом у објективном смислу, подразумева се скуп правних

10
норми, којима се уређују правни односи у вези са стварањем и коришћењем
ауторских дела.
Нормама објективног ауторског права, пружа се правна заштита:
- аутору, као творцу ауторског дела, који је у исто време и изворни носилац
ауторског права;
- носиоцу ауторског права, када носилац није аутор, већ тај статус стиче по
неком правном основу (на основу правног посла, наслеђивањем или на
основу закона);
- наследницима аутора и
- самом ауторском делу.
У Републици Србији, норме објективног ауторског права садржане су у
Закону о ауторским и сродним правима (ЗАСП дефинише појам ауторског права у
објективном смислу).
С обзиром на то да је стварање и искоришћавање ауторских дела комплексан
процес и да се простире и изван граница националних држава, правни односи који
тим поводом настају, уређени су нормама објективног ауторског права, на
националном, као и на међународном нивоу, али и у оквиру Европске уније.
Норме ауторског права у објективном смислу, одређују:
- појам и врсте ауторског дела;
- садржину субјективног ауторског права;
- ограничења субјективног ауторског права;
- временско трајање правне заштите;
- пренос ауторског права за живота аутора и у случају његове смрти и
- заштиту аутора у погледу повреде његовог права.
Све наведено, у стварном животу, чини и предмет судских спорова, па тиме
и судске праксе и правне теорије, с обзиром на то да је сукоб интереса често
неминован.
Ауторско право у субјективном смислу, обухвата скуп конкретних
овлашћења творца ауторског дела, односно овлашћења која су на основу правних
норми призната аутору и који он по својој вољи врши.

Ауторско субјективно право, настаје самим чином настанка ауторског дела,

11
као производа интелектуалних напора аутора и као такво, подразумева
јединствено, апсолутно, sui generis право, састављено од личноправних и
имовинскоправних овлашћења аутора, које штити аутора поводом његовог
ауторског дела из области науке, књижевности и уметности.
Схватање да је субјективно ауторско право, лично неимовинско право,
заснива се на чињеници да је његов објекат заштите духовна творевина, а не
материјална ствар, иако је крајњи циљ да се субјективно ауторско право
материјализује.
Субјективно ауторско право настаје чином настанка ауторског дела, као
духовне
– интелектуалне творевине, а да би одређено лице стекло субјективно ауторско
право, његова творевина мора испуњавати законом прописане услове.
Изворни носилац ауторског субјективног права је увек физичко лице, а
уколико је у стварању дела, учествовало више лица, онда су сва та лица коаутори
дела, односно заједнички носиоци јединственог ауторског субјективног права.
Дакле, аутор може бити само физичко лице.
Субјективно ауторско право је временски и територијално ограничено, при
чему временском ограничењу подлежу само имовинскоправна овлашћења, која у
нашем праву, али и у већини земаља, трају за живота аутора и 70 година после
ауторове смрти.

Ауторско право је аутоматско право, што значи да је дело заштићено од

тренутка стварања, без обзира да ли је објављено или не.

Иако садржина субјективног права, зависи од објективног ауторског права,

које је и одређује, сви правни системи признају две основне групе овлашћења,
којима аутор располаже, а то су:
 морална овлашћења, која штите саму личност аутора, а нарочито његов углед;
 имовинска овлашћења, која аутору омогућавају да искористи своје дело,
односно да га комерцијализује.


Самим тим, ауторско право се састоји из две компоненте:
12
 - имовинског права аутора и
- моралног права аутора.
Морална права аутора трају вечно, а имовинска права су временски
ограничена.
У том погледу, имовински аспекат ауторског права траје за живота аутора
и 70 година након његове смрти. Морална права аутора трају и по истеку тог
периода.
Право економског искоришћавања ауторског дела, може се пренети
физичком или правном лицу, посебним уговором, наслеђивањем или по неком
другом правном основу. Морално право аутора је непреносиво и оно се не може
одузети аутору.
Важна карактеристика ауторског права је у томе што оно свој законски основ
има само у националним прописима. Иако постоје различити међународни
уговори, којима се државе потписнице обавезују да у свом националном правном
систему, примене нека минимална правила, не постоје међународне институције
које би регулисале и спроводиле међународне норме. Из тог разлога, настанак
ауторског дела, рађа другачије ауторско право за аутора у свакој посебној држави.

2.2. Појам сродних права

Термин сродна права је појам који обухвата категорију права, која су блиска
(сродна) ауторском праву. Сродна права, односе се на права и обим правне заштите
уметничког изражаја, као и заштите организационих, пословних и финансијских
улагања у извођење, производњу, дистрибуцију и радиодифузију ауторских дела, а
обухватају:
- права уметника извођача на њиховим извођењима;
- права произвођача фонограма на њиховим фонограмима;
- права филмских продуцената (произвођача видеограма) на
њиховим видеограмима;
- права организација за радиодифузију на њиховим емисијама;
- права издавача на њиховим издањима;

13
 - права произвођача база података на њиховим базама података.

Према ЗАСП, под правима сродним ауторском праву, подразумева се:

 право интерпретатора;
 право произвођача фонограма;
 право филмског продуцента (произвођача видеограма);
 право произвођача емисије;
 право произвођача базе података и
 право издавача, које обухвата два основна права:
- право првог издавача слободног дела (дела које је у јавном домену, а које
претходно није било издато) и
- право издавача штампаних издања на посебну накнаду.

Ауторско право и сродна права кључни су за људско стваралаштво, јер

пружају ауторима подстицај у облику признања и новчаних накнада. С друге
стране, пружају им одређену сигурност, да се њихова дела могу дистрибуирати,
без страха од неовлашћеног копирања или пиратерије. Међутим, уколико до тога
дође, осигуран им је одређени вид заштите ауторског права.

Сличност сродних права са ауторским правом, огледа се у:

 Ауторска и сродна права чине интелектуалне својине, што произилази из
чињенице да им је предмет заштите нематеријално добро. Код права сродних
ауторском праву, то су: интерпретација, звучни запис (фонограм), видео
запис (видеограм), РТВ емисија, база података и „слободно ауторско дело“
које је приредио први издавач;
 Коришћења ауторског дела и предмета заштите сродних права често се
поклапају (нпр. музичко дело - саопштава се јавности, по правилу, путем
интерпретатора и уколико је интерпретација забележена на телесном носачу,
емитовање тог фонограма или јавно саопштавање са носача звука, у исто
време представља коришћење ауторског дела, забележеног на телесном
носачу, интерпретацију, као и сам фонограм);
 Субјективно ауторско право, као и већина овлашћења из садржине права

14
 сродних ауторском праву су апсолутног дејства;

 Имовинскоправна овлашћења из садржине субјективног ауторског права,

као и сва сродна права:
- подложна су промету;
- временски су ограниченог трајања;
- подлежу ограничењима.

Разлике ауторског права и права сродних ауторском праву су:

 у погледу субјекта заштите;
 у погледу садржине права њихових субјеката;
 у погледу разлике у року трајања имовинскоправних овлашћења аутора и
сродних права.

Уколико се изузме интерпретатор, који је физичко лице, које интерпретира

одређено ауторско дело и које својим личним ангажовањем, даје стваралачки
допринос интерпретацији, сви остали субјекти заштите су привредни субјекти
(правна или физичка лица). Пошто су производња фонограма, видеограма, емисија,
базе података и издавање слободног дела – привредне активности, ови субјекти не
могу бити духовни ствараоци.
Носилац ауторског права је физичка особа – аутор, особа која је створила
оригиналну интелектуалну творевину (ауторско дело) и припада му ауторско право
на његовом делу, чином стварања дела, без испуњавања било каквих формалности,
као што су регистрација или депозит дела.
Носилац сродних права може бити свако физичко и правно лице, осим права
уметника извођача које, по својој нарави, припада физичком лицу, које изводи дело
из књижевног или уметничког подручја или изражаја фолклора.

15
 3. АУТОРСКО ДЕЛО

3.1. Појам и услови заштите ауторског дела

Ауторско дело је оригинална духовна творевина аутора, изражена у

одређеној
форми, без обзира на његову уметничку, научну или духовну вредност, његову
намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног
саопштавања његове садржине (члан 2 став 1 ЗАСП).
У том смислу, да би се одређена духовна творевина сматрала ауторским
делом и да би уживала правну заштиту, треба да испуњава следеће услове:
 да је оригинална;
 да је у питању духовни садржај;
 да је то људска творевина и
 да је изражена у одређеној форми.

3.1.1. Оригиналност

Оригиналност подразумева индивидуалност – јединственост ауторског дела,

а извор оригиналности дела се налази у аутору, с обзиром на то да је људски дух
неисцрпан извор оригиналности људских творевина.
Оригинално је оно дело, које је његов творац сам створио. Ново ауторско
дело може бити створено на основу инспирације у другом делу, али мора имати
знатне измене, које су одраз личности аутора, јер су понекада нијансе довољне да
ауторском делу утисну оригиналност.
Ипак, постоје области људског стваралаштва, које су ограничене у погледу
техничких, функционалних и других могућности за испољавање индивидуалних
особина личности, која их предузима, те нпр. каталози, рекламни слогани,
јеловници и сл., под условом да не представљају преписивање већ постојећих,
испуњавају услов оригиналности и уживају ауторскоправну заштиту.

16
 Приликом утврђивања оригиналности ауторског дела, не може се
примењивати јединствен критеријум на сва ауторска дела, јер се оригиналност
различито процењује у зависности од врсте ауторског дела:
- код музичког дела – оригиналност се може испољити у било ком елементу,
тј. мелодији, хармонији или ритму;
- код књижевних дела - оригиналност се огледа у композицији и начину
изражавања идеје аутора;
- код књижевних и уметничких дела – лично извођење нема значаја код
оцењивања
оригиналности;
- код дела ликовне и примењене уметности, лично извођење аутора је битан
услов
оригиналности – ликовно дело које испуњава услов ауторске оригиналности,
уживаће правну заштиту, иако није уметнички оригинално, чак и у
случајевима када представља копију неког дела (под условом да је од стране
аутора потписано).
Критеријум оригиналности дела се процењује од случаја до случаја, јер дело
не мора бити потпуно оригинално, да би уживало правну заштиту.
У том смислу, прерада ауторског дела, у којој су препознатљиви
карактеристични елементи прерађеног, тј. изворног дела, сматра се ауторским
делом, уколико испуњава опште услове (нпр. музичке обраде, аранжмани,
адаптације и сл.), с тим да, ауторска дела, која настану прерадом, не ограничавају,
ни на који начин, права аутора изворног дела.
Прописи Републике Србије не дају ближе смернице и објашњења, када се
неко дело сматра оригиналним. У спорним ситуацијама, надлежни суд има
последњу реч, те се тако временом створила пракса, која обликује дефиницију
правног стандарда. Помоћни појмови које судови најчешће користе су
креативност и новост дела.
Оригинално дело мора бити другачије од свих других, већ створених, при
чему сама тема не мора бити нова, али мора бити изражена у новом,
оригиналном облику.

17
 Из тог разлога, у тумачењу спорних ситуација, анализира се да ли је у питању
плагијат. Самим тим, да би се дело могло дефинисати као оригинално, треба да
буду испуњена два услова:
1. да је дело независно створено и
2. да је његова оригиналност резултат креативности.
Ово подразумева да независно створено дело, није копија већ постојећег
дела, што у начелу не значи да ауторско дело мора бити ново, у смислу да нешто
такво није постојало пре његовог настанка, већ је довољно да стваралац дела није
имао знања о постојању идентичног дела. На тај начин, у случају да аутор креира
дело, које је идентично неком делу, које је претходно створено, за које не зна, он
ужива ауторско право, без повреде права раније створеног дела (нпр. књига о
лековитом биљу које расте на Старој планини заштићена је ауторским правом,
иако су раније већ објављене књиге других аутора на исту тему, такође, заштићене
ауторским правом).

3.1.2. Духовни садржај

Ауторско дело је духовна творевина, односно нематеријално добро и као

такво, намењено је да посредује у комуникацији између људи. Комуникација
између ауторског дела и његових корисника, мора бити непосредна (нпр. кредитне
картице нису ауторска дела, јер не садрже духовни садржај и на значењу добијају
тек након упутства за употребу). У зависности од врсте ауторског дела, разликује
се и начин изражавања духовног садржаја:
- код књижевних дела – средство изражавања је језик;
- код музичких дела – средство изражавања је тон и ритам;
- код дела ликовне уметности – средство изражавања су дводимензионалне и
тродимензионалне форме, боје, врсте материјала и сл.
С тим у вези, поставља се питање уметничке вредности ауторског дела, као
његовог елемента. Ауторско дело је створено да би се отуђило, тј. да би било
комерцијализовано на тржишту, а у савременом друштву, потрошачи све више воде
рачуна о естетској страни, те производи из области културе постају најцењенији.

18
 На тај начин, постају и највреднија роба на међународном тржишту. Из тог
разлога, ЗАСП следи овакву тенденцију и предвиђа да дела уживају заштиту, без
обзира на уметничку, научну или другу вредност.

3.1.3. Људска творевина

Ауторско дело је духовна творевина човека, а не творевина природе,

животиња, компјутерског програма и сл., што значи да се не сматра ауторским
делом нешто, што је већ створила природа, па га је човек пронашао. (нпр. познат је
феномен стена Ђавоље вароши обликованих природним силама, идентичних
уметничким делима).
Иако се у одређеним ситуацијама човек мора служити одређеним
помагалима у стварању ауторског дела, што је посебно карактеристично за
данашње време развијене технике и технологије (нпр. данас се на рачунару врши
дизајнирање), кључна је улога човека, јер без обзира на чињеницу да је рачунарска
техника развијена, човек управља њоме, те и у погледу стварања ауторског дела,
долази до изражаја индивидуални карактер човека.
Питање ауторског права на селфије макаки мајмуна из Индонезије,
расправљало се чак и на суду. С обзиром на то да је макаки сам направио селфи
фотографију, користећи апарат који је фотограф само подесио, те да је реч о
животињи, која ужива многа законска права, али не и ауторско право – суд је стао
на становиште да макаки не може бити власник права на ову фотографију
(фотографија је настала 2011. године, а фотограф Дејвид Слетер, који је објавио
селфи макаки мајмуна, тужен је 2015. године од стране организације за заштиту
животиња Пета, која заступа став да ауторска права припадају мајмуну - суд је
2016. године донео одлуку против Пете, наводећи да животиње не могу бити
власници ауторског права.)
Законска претпоставка је да се аутором сматра особа чије се име, псеудоним
или знак, назначени на примерцима дела или су наведени приликом објављивања
дела, при чему, ова претпоставка важи све док се не докаже супротно.

19
 Дело не мора бити креација само једне особе, оно може настати сарадњом
више аутора. Уколико је дело створило више људи, заједничким стваралачким
радом, тада се ради о коауторству.

У ЗАСП су дефинисана посебна правила за филмску уметност:

- уколико је у питању филмско дело – коауторима се сматрају: писац
сценарија, режисер и главни сниматељ;
- уколико је музика битан елемент филмског дела и компонована је за то
дело (музички филм) – онда је и композитор коаутор филмског дела;
- уколико се ради о цртаном, односно анимираном филму или је
цртеж/анимација битан елемент филмског дела – онда је и главни аниматор
коаутор филмског дела.
Коатори су носиоци заједничког ауторског права на свом делу, што
подразумева да је за остваривање и преношење ауторског права, неопходна
сагласност свих коаутора. Сходно томе, претпоставка је да сви коаутори имају
једнака права у односу на дело, које су заједно створили и у случају да се један
коаутор противи употреби дела, остали аутори немају право да њиме слободно
располажу. Међутим, коаутор не сме ускратити своју сагласност противно начелу
савесности и поштења, нити чинити било шта, што би шкодило интересима
осталих коаутора.
Ауторско дело, које су створиле две или више особа, сматраће се
коауторским делом, уколико су испуњена два услова:
1. субјективни – намера коаутора да се дело користи као једно;
2. објективни – да је ауторско дело недељива целина.
Када два или више аутора споје своја дела, ради заједничког искоришћавања,
реч је о колективном делу.
Свако спојено дело: представља целину, задржава своју индивидуалност и
има свог аутора. Сваки од аутора задржава ауторско право на свом делу, а односи
између аутора спојених дела, регулишу се уговором.
Ауторско право важи и у случајевима:
 када аутор дела није познат;
 ако је у питању анонимно дело и
20
  ако је у питању дело под псеудонимом.
У наведеним ситуацијама, ЗАСП предвиђа да ауторско право остварује:
 издавач – уколико је дело издато (примерци дела пуштени у
промет) или уколико је дело објављено (дело саопштено јавности);
 особа која је дело објавила.
Претпостављена права издавача, односно особе која је дело објавила,
престају, уколико се докаже да на то немају права, као и уколико се у неком
тренутку утврди прави идентитет аутора дела.

3.1.4. Одређеност форме

Настанак једног дела претпоставља три фазе:

 фазу идеје;
 фазу унутрашње форме и
 фазу спољне или изражајне форме.

Идеја је саставни део унутрашње личности аутора и његовог интелекта и све

док идеја чини саставни део ауторовог интелектуалног садржаја, она представља
само умну концепцију будућег ауторског дела (нпр. идеја о садржају будућег
романа у искључивом је домену њеног творца, односно аутора). Из тог разлога,
идеја не може уживати правну заштиту, јер она не представља ауторско дело, као
такво (нпр. идеја о радњи будућег романа, није књижевно дело и нема вредност за
читаоце, све док аутор не уобличи ту идеју у одређену књижевну форму; два
сликара могу сликати исти мотив - нпр. залазак сунца, али је њихов таленат и
надахнуће, оно што ће разликовати две слике, као коначни резултат њихове идеје).
Другу фазу представља конкретизација идеје, којој њен творац даје
„унутрашњи облик“ и у овој фази идеја прелази у конкретну садржину будућег
ауторског дела (нпр. концепт књижевног дела, скица будућег ликовног дела). С
обзиром на то да је број идеја за књижевна, као и уметничка дела, ограничен и да
су до сада, већ коришћене разне идеје у настајању ауторског дела, има мало оних
које су сачувале своју оригиналност.
Ипак, унутрашња форма идеје чини оригиналност дела, јер сваки аутор даје свој
21
оригинални печат једној већ коришћеној идеји и у том смислу, унутрашња форма
представља елемент који индивидуализује аутора.
Трећу фазу чини стварање спољњег облика, односно изражајне форме
конкретизоване идеје, што подразумева материјализовани облик неког ауторског
дела (нпр. рукопис књижевног дела, скице, нотни материјал за музичког дела и сл.
).

Када идеја из унутрашње, пређе у спољну форму, настаје ауторско дело, јер
је материјализацијом дела у одређеном облику, довршена интелектуална
делатност аутора.
Дакле, дело подобно за ауторскоправну заштиту се састоји из два елемента:
- идеје и
- форме.
Идеја је слободна, правно незаштићена, а правну заштиту ужива само она
идеја, која је испољена у некој форми. Захваљујући форми, ауторско дело се одваја
од личности аутора и постаје доступно јавности, а самим тим подобно је за
добијање економске вредности. Квалитет једног дела је релативна ствар и у
ауторскоправном смислу, нема значај.
Незавршено ауторско дело, делови ауторског дела, као и наслов ауторског
дела, сматрају се ауторским делом, ако испуњавају услове, који се односе на
ауторско дело (члан 3, ЗАСП).
Не сматрају се ауторским делом:
- закони, подзаконски акти и други прописи;
- службени материјали државних органа и органа, који обављају јавну
функцију;
- службени преводи прописа и службених материјала државних органа, као и
органа који обављају јавну функцију;
- поднесци и други акти у управном или судском поступку.

3.2. Врсте ауторских дела

22
 3.2.1. Према закону

Ауторским делом сматрају се (члан 2 став 2 ЗАСП):

 писана дела (књиге, брошуре, чланци, рачунарски програми са пратећом
техничком и корисничком документацијом у било којем облику њиховог
изражавања и др.);
 говорна дела (предавање, говори, беседе и др.);
 драмска, драмско – музичка, кореографска и пантомимска дела, као и дела
која потичу из фолклора;
 музичка дела, са или без речи;
 филмска дела (кинематографска и телевизијска дела);
 дела ликовне уметности (слике, цртежи, скице, графике и др.);
 дела архитектуре, примењене уметности и индустријског обликовања;
 картографска дела (географске и топографске карте);
 планови, скице, макете и фотографије;
 позоришна режија.
Листа ауторских дела, која је у Закону наведена није затворена, односно
наведени списак форми ауторског дела није коначан и могуће је да ауторско дело
буде изражено и у некој другој форми, при чему је важно да она може бити
саопштена јавности.

3.2.1.1 Књижевна дела

У књижевна дела спадају писана и говорна дела. Код ових дела, аутор своју
мисао изражава речима, при чему, са ауторскоправног становишта, за књижевно
дело није од значаја који језик аутор користи, при његово стварању, живи или мртав
(нпр. грчки, латински и сл.) или вештачки створен језик (нпр. есперанто), нити је
важно колико је времена аутор уложио у стварање дела. Основни услов је да дело
представља индивидуализацију аутора.
Само творевине које испуњавају услов оригиналности, макар он био и
скроман, сматраће се ауторским делом и уживаће ауторскоправну заштиту.

23
 Обрасци састављени на основу законских решења, по правилу, не
представљају оригиналну духовну творевину, која би се могла сматрати
самосталним ауторским делом, али ако су исти састављени, тако да се на основу
њих решава одређени проблем, исти ће се сматрати књижевним писаним делом
(нпр. случај са адресарима – који по правилу не испуњавају услов оригиналности,
али ако је у стварању истих, уложен знатан напор у сређивању по одређеним
делатностима, исти ће испуњавати услов за ауторскоправну заштиту, а пример за
то су тзв. беле и жуте стране, односно телефонски именици, правних и физичких
лица, које је урадио Телеком Србија, где су претплатници правна лица - разврстани
по делатности, а физичка лица – разврстана по азбучном реду, по окрузима, што је
до сада нов, оригиналан, начин сређивања имена телефонских претплатника).
Приватна писма се могу сматрати ауторским делима, ако су писана у
књижевној форми, где се исказује интелектуално стваралаштво њиховог аутора и у
којима аутор износи своја размишљања, односно тезе и утиске.
Предавања, говори и беседе и сл. су књижевна говорна дела, која уживају
ауторскоправну заштиту, што значи да лица која слушају ова дела, иста сазнају и
без сагласности аутора их не могу умножавати, нити их на било који начин
користити у комерцијалне сврхе.
Рачунарски програм као ауторско дело, да би био сврстан у књижевно дело
и да би уживао ауторскоправну заштиту, мора испуњавати услове прописане за
заштиту ауторског права. Међутим, због специфичности ове врсте ауторског дела,
права аутора рачунарског програма су ограничена, у односу на ауторе осталих дела.

3.2.1.2 Позоришна дела

У позоришна дела спадају: драмска дела (комедије, трагедије и сл.), драмско

–
музичка дела (опере, оперете и сл.), кореографска и пантомимска дела, а заједничко
им је то што се радња изводи непосредно пред публиком на сцени.
Драмска дела су посебан облик књижевног дела, чији је предмет постављање
на сцену одређене радње, која може да се манифестује као драма, комедија или

24
трагедија.
Драмско – музичка дела су најчешће коауторска дела, у којима су спојени
музичко и драмско дело, у једну целину. Аутори ових дела, по правилу, имају
недељива ауторска права, јер се код ових дела ради о циљном стварању коауторског
дела.
Кореографска су ауторска дела, у којима се ауторова осећања изражавају
покретом, плесом и ритмом, а у пантомимска дела спадају дела, која се
интерпретирају покретима тела и мимиком интерпретатора.

3.2.1.3 Музичка дела

Музичка дела су ауторска дела, у којима аутор – композитор, свој духовни

садржај, односно мисли и осећања, изражава у облику звука. Ова дела се састоје из
три елемента:
- мелодије;
- хармоније и
- ритма.
Мелодија представља срж музичког дела, индивидуализује аутора и уколико
је оригинална духовна творевина, ужива ауторскоправну заштиту.
Ритам означава однос разних звукова, односно разних одјека или
понављања истог звука у одређеном временском трајању и не ужива самосталну
ауторскоправну заштиту.
Хармонија је изолована од музичког дела, представља истовремено и
складно звучање разних звукова, акорда и не ужива ауторскоправну заштиту.
Музичка дела могу бити изворна и
изведена. Изведена музичка дела су:
- аранжмани и
- варијације.
Аранжман је обрада, односно прерада изворног музичког дела, којим се
изворно музичко дело прилагођава за извођење другим инструментом и ужива
самосталну правну заштиту, под условом да је оригиналан и индивидуалан.

25
 Варијацијом се ствара ново музичко дело, преузимањем мелодије изворног
дела и додавањем нових музичких мотива или тема и као такве, варијације уживају
самосталну ауторскоправну заштиту, под условом да су оригиналне.
Аутори изведених дела, аранжмана и варијација, морају имати сагласност
аутора изворног музичког дела.

3.2.1.4 Филмска дела

Филмска дела су ауторска дела, код којих је средство изражавања покретна

слика праћена звуком. Под филмским делом се подразумева: кинематографска,
телевизијска и
слична дела, а да би уживала ауторскоправну заштиту, филмска дела морају да
испуне два услова:
1. да представљају оригиналну духовну творевину, при чему се сматра да је
услов оригиналности испуњен, уколико је аутор уложио довољан напор и
вештину у стварању свог дела;
2. да буду фиксирана на одговарајућој материјалној подлози, на којој је дело
реализовано.
Предлог да се сними филм, представља идеју, а идеја се не сматра ауторским
делом и не ужива ауторскоправну заштиту. Из тог разлога је потребно да напор
буде уобличен бар у виду синопсиса (прва фаза - кратак садржај филма који ће се
снимати, односно подлога за израду сценарија).
Филмско дело може бити изворно и изведено. Изворно филмско дело настаје
на основу сопствене идеје аутора, без препознатљивих елемената других дела, исте
или друге врсте. Изведено филмско дело је оно које је створено на основу већ
постојећег дела, исте или сличне врсте (нпр. филмско дело снимљено по роману
Проклета авлија). Уколико изворно дело још увек ужива ауторскоправну заштиту,
аутор који ствара филмско дело, на основу изворног, мора прибавити
сагласносност аутора изворног. Уколико је рок заштите изворног дела истекао, тј.
ако је дело прешло у јавни домен, онда је аутор изведеног филмског дела слободан
и не мора да тражи сагласност ни од кога.

26
 3.2.1.5 Дела ликовне и примењене уметности

У дела ликовне и примењене уметности спадају дела код којих се ауторова

идеја изражава стварањем на површини или у простору. Дела ликовне уметности
могу бити
дводимензионална или тродимензионална.
У дводимензионална дела спадају сликарство и графика (слике на платну,
графика, цртежи и сл.). У тродимензионална дела спадају разна пластична дела
(дела вајарства, граверства и сл.). Ова дела морају бити телесно материјализована,
да би могла бити саопштена, односно испољена, при чему као материјал служи:
платно, папир, камен, дрво и сл. и карактерише их:
- просторност;
- индивидуалност и
- оригиналност.
Аутор једног дела, може бити инспирисан делом другог уметника, али је
суштина да дело створи на свој начин (нпр. залазак сунца, пејзажи и сл. – могу
обрађивати више аутора, сваки на свој начин).
Дела ликовне уметности могу бити изворна и изведена, а најчешћи облик
изведених су копије, које уживају ауторскоправну заштиту, ако је аутор то дозволио
и уколико у себи носе технику свог ствараоца.
Механичка репродукција дела ликовне уметности не ужива ауторскоправну
заштиту, јер не испуњава услов уметничког дела.
За дела примењене уметности, карактеристично је да су то дела која по својој
природи представљају робу, а која се налазе у слободном трговачком промету, с
обзиром на то да савремени купци све више воде рачуна о естетској страни
производа, посебно предмета за личну употребу и опремање простора. У дела
примењене уметности спадају производи: златара, стилског намештаја, ћилима и
сл. Према судској пракси, у ова дела спадају и макете бродова.

27
 3.2.1.6 Дела архитектуре и индустријског обликовања

Дела архитектуре уживају ауторскоправну заштиту, под условом да су:

 оригинална и
 да су уметничког карактера.
У дела архитектуре, која уживају ауторскоправну заштиту спадају дела:
 урбанизма (нпр. репрезентативне зграде),
 унутрашњег ентеријера (нпр. позоришна декорација),
 хорти-културе-вртларства (нпр. паркови).
Ауторскоправну заштиту уживају и дела индустријског обликовања, при
чему се у погледу ових дела, преклапају карактеристике дела примењене
уметности, јер су у једном материјалном производу, сједињена два елемента:
1. индустријски производ, који се налази у промету и
2. уметничко дело које том производу даје естетски изглед, а тиме му
омогућава већу економску вредност.
Из тог разлога, ова два елемента одређене творевине у већини земаља
уживају двоструку заштиту, као индустријски дизајн и као ауторско дело.

3.2.1.7 Фотографска дела

Под фотографским делом се подразумева дело које је настало у поступку

фотографског снимања, као и дело које је настало поступком сличним
фотографисању (нпр. литографија).
Са становишта ауторског права, фотографско дело постоји независно од
технологије којом је створено. Фотографска дела, која настану прикупљањем,
прилагођавањем и усавршавањем фотографија, које су снимљене у разним
приликама и техникама, представљају ауторско дело и као таква, уживају
ауторскоправну заштиту.
Оригиналност фотографског дела, без обзира на начин у којим приликама је
настао, подразумева фотографско дело:

28
 - које одражава индивидуалност аутора,
- које производи одређени естетски доживљај код посматрача и
- које се по том доживљају разликује од осталих фотографских дела, која
имају исти објекат.

3.2.1.8 Картографска дела, планови, скице и макете

Картографска дела, планови, скице и макете уживају ауторскоправну

заштиту, уколико испуњавају услов оригиналности и у том смислу, ове творевине
се могу сматрати ауторским делом, ако су садржаји, који су на њима приказани,
изражени на посебан начин (нпр. катастарски подаци садрже само одређене
податке и не садрже оригинални елеменат, док је садржај туристичке карте изражен
на посебан начин).

3.2.2. Ауторскоправна подела

Према овој подели, ауторска дела могу бити:

 изворна;
 дела прераде – изведена;
 збирка ауторских права.

За изворна дела је карактеристично:

- да је њихов аутор независан од других лица у вршењу својих овлашћења;
- аутор нема обавезу за тражење дозволе за коришћење ауторског дела (дело
је створено без ослањања на неко друго дело);
- аутор за коришћење ауторског дела не плаћа ауторску накнаду.

За дела прераде – изведена дела је карактеристично:

- у делу прераде се лако могу препознати оригинални елементи изворног
ауторског права;
- дело прераде ипак садржи довољан степен оригиналности, на основу чега
се сматра самосталним делом, које је различито од изворног дела;

29
 - аутор који изворно дело искоришћава путем прераде, мора од аутора
изворног дела прибавити сагласност;

- уколико изворно дело није објављено, не може се објавити ни дело прераде;

- дело прераде се не може саопштавати јавности, односно искоришћавати, на
било који начин, без сагласности аутора изворног дела.

У збирке ауторских дела спадају: енциклопедије, зборници радова,

антологије, збирке сабраних дела, збирке музичких дела, збирке фотографских дела
– фотографија, збирке народних књижевних уметничких творевина, збирке
докумената, судских одлука, збирке база података и збирке сличне грађе. Аутор
збирке се означава као уредник и њему припада право на ауторском делу збирке,
при чему права аутора, чија се дела налазе у збиркама, не смеју бити повређена.

3.2.3. Подела према статусу ауторских

дела Према статусу, ауторска дела могу

бити:
 необјављена;
 објављена и
 издата.
Необјављено ауторско дело је оно дело, које није учињено доступно
јавности. При чему, необјављено ауторско дело ужива ауторскоправну заштиту,
али је та заштита ограничена на личноправна овлашћења аутора и подразумева да
се повреда ауторског права може извршити директно – неовлашћеним
објављивањем туђег ауторског дела или индиректно – објављивањем дела прераде,
у коме су садржани оригинални елементи необјављеног изворног дела, који су
препознатљиви.
Објављено ауторско дело је оно дело, које је први пут саопштено јавности,
од стране аутора или лица које је он овластио. Не сматра се да је ауторско дело
објављено, уколико је исто учињено доступно јавности, од стране лица, које није

30
аутор, односно које није имало овлашћење за то и у том случају, лице које
неовлашћено објави туђе ауторско дело, врши повреду туђег ауторског права. Рок
трајања имовинскоправних овлашћења, за дела која су анонимна или су под
псеудонимом, рачуна се од дана објављивања.

Ауторско дело је издато, када су примерци дела пуштени у промет од

аутора, односно од лица које он овласти, при чему:
- ауторско дело се може објавити само једном, док се издати може више пута;
- издато дело је у исто време и објављено ауторско дело;
- дело се може издати само умножавањем и стављањем у промет, док се
објављивање може извршити било којим обликом јавног саопштавања.

3.2.4. Подела према оригиналности

Предмети у којима је инкорпорисано ауторско право су примерци ауторског

дела и могу бити:
 оригинални или
 неоригинални.
Оригинални примерак ауторског дела је творевина у којој је аутор први пут
материјализовао своје ауторско дело (нпр. скулптура коју је вајар израдио). Код
већине ауторских творевина, правило је да постоји само један оригинални
примерак ауторског дела. Изузетак су дела ликовне уметности, јер у овај области,
примерци настају поступком штампања, изливања и фотомеханичким покретима.
Неоригинални примерак ауторског дела је сваки онај примерак који није
оригиналан, при чему, примерци оваквих ауторског дела, потичу од лица која нису
аутори (нпр. издавачи књижевних дела).

31
 4. СУБЈЕКТИ АУТОРСКОГ ПРАВА

Лица која уживају ауторско правну заштиту су:

 аутори;
 коаутори;
 аутори спојених дела и
 страна лица на која се закон примењује.

4.1. Аутор

Аутор дела је физичко лице, које је створило одређену интелектуалну

творевину из области:
 књижевности;
 уметности;
 науке или
 неког другог облика интелектуалног стваралаштва.
Стварање ауторског дела је духовни процес и само физичко лице може бити
аутор дела. Физичка лица која су створила дело, уживају пуну ауторскоправну
заштиту, као изворни носиоци свих права – моралних и интелектуалних.
Стварање ауторског дела представља правну чињеницу, а не правни посао,
при чему из тога произилази:
- Својство аутора могу стицати сва лица, јер за стицање својства аутора, није
потребна пословна способност (нпр. аутори могу бити малолетна лица, као
и душевно болесна лица);
- Својство аутора се не може стећи преко пуномоћника, који би за рачун
наручиоца, створио ауторско дело, при чему је неопходно разликовати
ситуацију када се дело ствара по наруџбини одређеног лица;

- Такође, аутором се не може сматрати лице које је дало идеју за стварање

одређеног дела – аутор може бити само лице које је своју или туђу идеју

32
 претворио у дело. У том смислу, више пута се изјашњавала наша судска
пракса (Ауторска права припадају аутору, од тренутка настанка
ауторског дела, а не лицу које је користило идејно решење за свој производ
– Решење Вишег привредног суда у Београду, Пж. 7573/2000 од 06. фебруара
2001., године, Правни информатор, бр. 4/2002);
- Лице које је створило ауторско дело, постаје аутор, без обзира на то да ли
има жељу да буде признато као аутор или не, односно да ли жели да остане
анонимно;
- Аутором се сматра лице чије су име, псеудоним или знак назначени на
примерцима дела или наведени приликом објављивања дела, док се не
докаже друкчије. Изузетно, правно или физичко лице чији назив, односно
име је на уобичајен начин назначено на филмском делу, сматра се
произвођачем тог дела, док се не докаже друкчије (члан 9 став 2 ЗАСП).
Поред аутора изворног дела, аутор може бити и аутор превода, копије дела
ликовних уметности, аутор збирке ауторских дела и сл. Аутором се сматра и лице
које је створило књижевно или уметничко дело употребом фолклора.
Аутор стиче ауторско право, самим актом стварања дела, при чему дело не
мора да буде потпуно завршено, али мора бити довољно материјално уобличено,
да би његов творац могао да стекне ауторско право.
С обзиром на то да сам акт стварања дела представља правни основ
прибављања ауторског права, самим тим, ауторско право не постоји поводом дела
која ће тек бити створена, иако се могу закључивати уговори о будућим делима
(нпр. романима).
Сваки аутор има право, не и обавезу, да означи своје дело:
1. својим правим и пуним именом,
2. непотпуним именом,
3. псеудонимом, тј. лажним именом (нпр. Бен Акиба - псеудоним Бранислава
Нушића),
4. симболима који су карактеристични за тог аутора (нпр. иницијали) или
5. да га уопште не означи.
Oви аутори уживају правну заштиту одмах након откривања свог

33
идентитета, а њихово ауторско право траје онолико времена, колико би трајало да
је ауторско дело објављено пуним именом. Код оваквих дела, издавач остварује
ауторска права, ако је дело издато. Уколико дело није издато, али је објављено,
ауторска права остварује лице које је дело објавило.
Однос између аутора и издавача, односно лица, које је дело објавило, заснива
се на правном послу, на основу кога је дело издато, односно објављено, што
подразумева да је тим лицима, аутор познат, али је аутор желео анонимност у
односу на јавност. Самим тим, између аутора дела и лица, које је овлашћено да
изда или објави дело, постоји уговорна обавеза да чувају анонимност дела.
Уколико се докаже да издавач, односно лице, које је дело објавило, нису
стекла од аутора или његовог правног следбеника, право на издавање, односно
објављивање дела, ауторско право у погледу издавача, односно лица које је дело
објавило, не примењује се (члан 13 став 3 ЗАСП).
У случају спора за утврђивање права издавача, односно лица, које је ауторско
дело објавило, чији аутор није познат, суд је дужан да обезбеди да се анонимност
аутора сачува, што би подразумевало да у случају, када се очигледно у судском
поступку открије идентитет, суд је дужан да странци у спору, која је оспоравала
право лица, које је вршило ауторскоправна овлашћења, наложи да не открива
идентитет аутора анонимног или дела под псеудонимом.
Ипак, постоји могућност да се идентитет аутора анонимног или дела под
псеудонимом открије, вољом аутора или услед других околности. Тада престају
права лица, које је објавило или издало ауторско дело, при чему сам аутор има
право да на њих пренесе овлашћења за коришћење дела и на тај начин они постају
носиоци ауторских права.

4.1.1. Носилац ауторског права

Аутор дела је носилац ауторских права, а поред аутора, носилац ауторског

права може бити и лице које није аутор. Ауторима, као изворним носиоцима
ауторског права, законом је загарантовано уживање максималног круга овлашћења

34
која они могу, делимично или потпуно, да пренесу на друго правно или физичко
лице, које на тај начин постаје носилац ауторског права.
Овлашћења која аутор преноси носиоцу су по својој природи, имовинског
овлашћења и тичу се права, као и начина коришћења ауторског дела. Пренос
имовинских овлашћења не значи да аутор губи и својство аутора, јер је оно
непреносиво и везано је за његову личност.
Носилац ауторског права може бити:
 физичко лице (пренос уговором или тестаментом) и
 правно лице (позориште, организација аутора, институти, академије наука и
друге овлашћене институције).
Основи за настанак овог права су:
- уговор;
- закон или
- наслеђивање.
Уговор је најчешћи начин преноса овлашћења и закључује га аутор са другим
физичким или правним лицем, које на тај начин постаје носилац ауторског права.
Уговором се могу пренети сва или само одређена овлашћења, која се након
престанка уговора, враћају аутору, као изворном носиоцу права (нпр. носилац
ауторског права на основу уговора је издавач, који од аутора стиче право на
издавање дела, односно уколико дело није објављено и овлашћење на објављивање
дела).
Уколико се пренос врши на основу закона, друго лице има она овлашћења у
погледу ауторског дела, која му се законом признају, независно од воље аутора
(нпр. дела која настану у радном односу или по наруџбини одређеног правног или
физичког лица).

Код дела, која су створена у радном односу, код нас је прихваћено

становиште да је аутор творац дела који, због тога што је у радном односу и добија
материјалну надокнаду за свој рад, преноси имовинска овлашћења на свог
послодавца (нпр. запослени који у извршењу својих обавеза изради стручни
извештај, реферат или стручни рад, не стиче ауторска овлашћења над тим радом).
Уколико је аутор створио дело током трајања радног односа, извршавајући
35
своје радне обавезе, послодавац је овлашћен да то дело објави и носилац је
искључивих имовинских права на његово искоришћавање, у оквиру своје
привредне делатности, у року од пет година од завршетка дела, ако општим актом
или уговором о раду није другачије одређено. Аутор има право на посебну накнаду
зависно од ефеката искоришћавања дела (члан 98 став 1 ЗАСП). После протека
законом одређеног рока, искључива имовинска права на делу стиче аутор.
Критеријуми за одређивање накнаде одређују се општим актом или уговором о
раду. Приликом коришћења дела створеног у радном односу, послодавац је дужан
да наведе име, псеудоним или знак аутора.
Код ауторских дела по наруџбини, наручилац је носилац права, а не аутор
дела. Уговором о наруџбини, аутор се обавезује да за наручиоца изради дело (нпр.
скулптуру, портрет и сл.) и да му преда примерак. Наручилац, као финансијер
израде дела, има право да прати стварање дела, даје сугестије, контролише и
усмерава поступак стварања дела, али не и да на тај начин ограничава слободу
стваралаштва аутора. За искоришћавање дела, наручилац је обавезан да аутору
плати накнаду, као и да на сваком примерку дела означи име аутора или свих
аутора, ако је реч о колективном делу.
Уколико је у питању наслеђивање, у нашем праву, на основу наслеђивања,
носиоци ауторског права постају наследници, а то својство могу стећи и на основу
тестамента аутора, јер аутор за живота може да располаже својим ауторским
правом, као и осталом имовином. Међутим, носилац ауторског права не сме
неовлашћено преносити ауторска овлашћења на трећа лица, а уколико то уради,
дужан је да надокнади штету, коју је на тај начин проузроковао. У случају да
прекорачи пренесена овлашћења, он такође одговара за штету проузроковану
аутору или трећем лицу.
Аутор је изворни носилац ауторског права - правило је карактеристично за
континентални правни систем, који полази од природноправног карактера
интелектуалне својине. Ипак, за англосаксонско ауторско право, које је
најизраженије у САД, изворни носилац ауторског права може бити и лице које није
аутор, што је нпр. случај код

36
филмских дела, као и дела, која су створена по наруџби, при чему је код филмских
дела, изворни носилац ауторског права – продуцент, а код дела створених по
наруџбини – изворни носилац је наручилац дела. Ипак, ово правило је
диспозитивног карактера и као такво подразумева да се уговором може предвидети
и другачије.

4.2. Коаутор

Коаутор је физичко лице које је заједничким стваралачким радом са другим

лицем створило дело. Коаутори дају своју интелектуални и стваралачки допринос
приликом настанка дела, имају заједничку инспирацију, исти циљ и стварају
јединствену целину. При чему, њихови доприноси не морају да буду исте величине,
нити истог квалитета, под условом да садрже стваралачке елементе. Коауторско
дело мора представљати целину – јединствену целину.
Правило је да коауторско дело, а самим тим и коауторски однос, настаје
вољом коаутора. Ипак, има ситуација када коауторско дело, односно коауторски
однос, настају мимо воље лица која у стварању дела учествују, што је последица
природе дела (нпр. филмско дело).
Нека дела су погоднија за стваралачку сарадњу два или више лице, што је
случај код књижевних, посебно научних дела, која настају стваралачком сарадњом
два или више лица различите специјалности. Такође, погодна за коауторство су и
дела из области музичког и филмског стваралаштва. С друге стране, нека дела
попут дела ликовне уметности пружају мање простора за коауторско стваралаштво.
Суштина је да се углавном коауторство јавља у истој врсти ауторског
стваралаштва (музика, филм и сл.). Уколико стваралачки доприноси аутора
припадају различитим врстама ауторског стваралаштва (нпр. један аутор створи
дело из области музике, а други из области књижевности), онда се ради о
спојеном делу, не о коауторском делу.
За коауторска дела је значајно да настају стваралачком сарадњом два или
више лица, односно да је коауторско дело духовна творевина коаутора у смислу
ауторског права.

37
 Лица која учествују у стварању ауторског дела (пружају финансијску,
техничку или другу помоћ), а нису његови духовни ствараоци, имају статус
сарадника, али нису коаутори.
Удели појединих аутора се одређују сразмерно доприносу који је сваки од
њих дао у стварању ауторског дела. Односи коаутора се, по правилу, регулишу
уговором. Коаутори су носиоци јединственог субјективног ауторског права на
коауторском делу и уколико је коауторско дело необјављено, потребна је
сагласност свих коаутора за његово објављивање.
Коауторска дела се могу јавити у свим областима интелектуалног
стваралаштва:
- књижевности;
- уметности;
- науци.
Коауторска дела се најчешће јављају код музичких и научних дела, док се
код кинематографских, коауторство претпоставља. С друге стране, филмско дело је
типично коауторско дело. Коауторима филмског дела се сматрају писац сценарија,
режисер и главни сниматељ. Уколико је музика битан елеменат филмског дела
(музички филм) и компонована је за то дело, онда је и композитор коаутор
филмског дела. У случају да се ради о цртаном, односно анимираном филму или су
цртеж или анимација битни елементи филмског дела, онда је и главни аниматор
коаутор филмског дела (члан 11 ЗАСП).
Сценографи, костимографи или глумци – нису коаутори, а за глумце је
карактеристично да имају заштиту као интерпретатори, сагласно одредбама о
сродним правима. Коаутори филмског дела имају искључиво право да снимају
своје творевине, да их репродукују, прерађују, адаптирају, стављају у промет и
приказују. Права аутора су недељива, али постоји могућност да се поједини
доприноси посебно експлоатишу, под условом да се таквим коришћењем не наноси
штета делу, као целини и интересима осталих коаутора (нпр. филмска музика се
може снимити на компакт диску и емитовати преко радија).
Продуцент или произвођач филмског дела је лице (физичко или правно) које
финансира стварање овог дела, обавља послове организационог карактера у вези са

38
снимањем дела и пуштањем дела у промет, а који закључује посебан уговор са
сваким коаутором, као и осталим лицима, која учествују у стварању овог дела.

Уговорима се регулишу права која се преносе на продуцента, од стране

коаутора (тзв. уговорна цесија) – продуцент постаје носилац ауторског права на
основу уговора са коауторима, којим се на њега преносе имовинска овлашћења, тј.
право снимања, пуштања у промет и право приказивања кинематографских дела, а
за то аутори добијају накнаду од продуцента, која се уговором утврђује.
Наш Закон не предвиђа тзв. законску цесију, по којој се ауторско право на
филму у целини преноси на продуцента. Ипак, Закон ограничава ауторе, на два
начина, у корист продуцената:
- Продуцент има право да употреби већ дати допринос за завршавање дела,
као и да ангажује другог аутора, да би се кинематографско дело завршило, у
случају да један од аутора одбије да заврши свој допринос или буде спречен
да то учини. У ситуацији када аутор није завршио свој допринос у
кинематографском делу, задржава ауторско право на оном делу који је он
урадио;
- Друго ограничење се односи на допринос писца сценарија и композитора
музике, који могу своје делове одвојено да користе, само под условом да се
на тај начин не вређају права пренесена на продуцента.

Правне последице коауторства су:

1. Коаутори су носиоци заједничког (јединственог) субјективног права на
коауторском делу. Дакле, коауторско право је јединствено право на
јединственом предмету заштите, али са множином изворних носилаца;
2. За остваривање коауторског права и преношење тог права, потребна је
сагласност свих коаутора, што подразумева да, уколико је коауторско дело
необјављено, за његово објављивање је потребна сагласност свих коаутора.
Такође, исто важи и у случају потребе за изменом дела, супротстављању
недостојном коришћењу дела, као и у случају права покајања. Сваки коаутор
је овлашћен да у случају повреде ауторских права на коауторском делу
поднесе тужбу, с тим да тужбени захтев може подносити само у своје име и

39
 за свој рачун;
3. Уколико другачије није уговорено, економске користи од искоришћавања
коауторског дела, расподељују се сразмерно доприносу појединих коаутора;
4. Коауторска заједница настаје чином стварања коауторског дела и сваки од
коаутора остаје везан доживотно, за коауторско дело. Ипак, у случају смрти,

у коауторску заједницу улазе правни следбеници коаутора, а након смрти

свих коаутора, носиоци ауторског права на коауторском делу постају
њихови наследници;
5. Коауторство утиче на рок трајања ауторскоправне заштите, у погледу рока
трајања имовинскоправних овлашћења. У погледу наведених овлашћења,
рок њиховог трајања је 70 година после смрти аутора, а када су у питању
коауторска дела, рачуна се од смрти оног коаутора, који је последњи умро
(нпр. уколико је једно коауторско дело настало стваралачком сарадњом
једног лица од 30 година и једног од 60 година, рок у коме ће коаутори
економски искоришћавати своје коауторско дело се повећава, јер они имају
то право за живота коаутора и 70 година после смрти последњег коаутора).

4.2.1. Специфичности коауторства на филмском делу

Стварање једног филмског дела, везано је за велика финансијска улагања,

при чему се искоришћавањем филмског дела може остварити велики финансијски
добитак, али постоји могућност да дође и до финансијског губитка.
У стварању филмског дела учествује више лица, чији су доприноси
различити:
- стваралачки (режисер, писац сценарија, гардеробер и друга лица);
- финансијски и организациони (продуцент) и
- технички.
Међутим, у стварању филмског дела, издвајају се две основне стране:
 на једној је филмски продуцент, који обезбеђује филмска средства и
организује стварање филмског дела;
 на другој страни су интелектуални ствараоци са различитим улогама, који
дају
40
 печат филмском делу, кроз давање свог интелектуалног доприноса.
Имајући у виду да се у стварању филмског дела, издвајају две основне
стране, при чему долази до сложености правних односа, првенствено због већег
броја лица која дају свој стваралачки допринос, наш ЗАСП изиричито наводи која
лица имају статус коаутора филмског дела (писац сценарија, режисер и главни
сниматељ).

Такође, Закон наводи и одређене изузетке (уколико је музика битан елемент

филмског дела и компонована је за то дело, онда је и композитор - коаутор
филмског дела; уколико се ради о цртаном филму или су цртеж/анимације битни
елементи филмског дела, онда је и главни аниматор – коаутор филмског дела).
Ипак, иако Закон наводи ко су коаутори филмског дела, то не значи да они
морају безусловно бити коаутори конкретног филмског дела. То важи и за
ситуације, када њихов допринос није стваралачки, односно оригинални, али и у
ситуацијама када нису испуњени општи услови – да се једно лице може сматрати
аутором, односно коаутором неког дела (нпр. могуће је да сниматељ забележи неки
догађај, не испољавајући при томе, стваралачки допринос).
Лица, којима је по Закону признато својство коаутора, уступају своје
стваралачке доприносе продуценту, с тим да им припада право на накнаду, од
сваког облика искоришћавања (умножавање, емитовање и др.).
Поред наведених лица, у стварању филмског дела, учествују и друга лица, а
ту су пре свега: сценограф, аутор костима, аутор маске, глумци, статисти и др, при
чему су статуси сваког од наведених лица, различити.
Сценографи, костимографи и аутори маски, имају самостална ауторска
права на својим доприносима и у филмском делу, имају статус аутора, а не
коаутора.
С друге стране, у филму, глумци дају свој допринос, али се филмски глумци не
сматрају ауторима, нити коауторима филмског дела, већ имају статус
интерпретатора (своја права они остварују према одредбама о правима сродним
ауторском праву).

41
 4.3. Аутори спојених дела

Од коауторских дела, треба разликовати спојена дела. Под спојеним делом,

подразумева се ауторско дело, које је настало спајањем два или више самостална
ауторска дела, а у циљу њиховог бољег економског искоришћавања.
Спојена дела се разликују од коауторских, по неколико елемената:
1. Код спојених дела, свако од њих има свог аутора и свако од њих задржава
своју индивидуалност;

2. Заједница субјеката права, која се ствара спајањем ауторских дела, свој извор
настанка нема у чину стварања јединственог дела, већ слободно израженој
вољи више аутора, да за одређени облик искоришћавања споје своја дела;
3. Сама чињеница да до спајања ауторских дела, долази на основу слободно
изражене воље, преточене у уговор, јасно је да је заједница, која тако настаје,
раскидива и да се може раскинути у свако доба;
4. Спојена дела се разликују од коауторских дела и по томе што се најчешће
спајају ауторска дела различите врсте (нпр. текст и музика), док коауторство
настаје по правилу стварањем ауторског дела, које припада истој врсти (нпр.
књижевности);
5. Имајући у виду да аутори спојених дела, уживају самосталну заштиту, сваки
на свом делу, као и да рок трајања имовинскоправних овлашћења остаје
непромењен, не примењују се правила о трајању имовинских права, која се
примењују на коауторска дела;
6. Спојена дела не треба поистовећивати са колективним делима, јер
колективно дело настаје спајањем наручених ауторских дела, већег броја
аутора у једну целину, а таква дела су нпр. енциклопедије, базе података и
сл. Наручилац спојених дела је субјект који организује, али и финансира
стварање једног таквог дела, које настаје прилогом већег броја аутора.

4.4. Страна лица на која се закон примењује

С обзиром на то да ауторска дела имају универзални карактер, постоји општи

42
интерес да свако од њих постане део стваралачког корпуса, односно културних
тековина целокупног човечанства и самим тим, међународна заштита аутора добија
посебан значај.
Признавање ауторских права ауторима, који имају статус странца у
одређеној земљи, од појаве норми ауторског права, имало је посебан значај, који се
до данас стално усавршавао. У том смислу, ЗАСП садржи одредбе, које су у складу
са одредбама међународних конвенција, које је наша земља ратификовала, а према
којима је прописано да је ауторско дело страног аутора заштићено у нашој земљи
под условом (члан 108 ЗАСП):

 да је аутор дела лице, које има ауторска права на основу међународног

уговора, односно конвенције, који је ратификовала Република Србија или
 да постоји узајамност између Републике Србије и земље којој аутор припада,
при чему, постојање узајамности доказује лице које се на узајамност позива
(реципроцитет).
Ипак, постоје изузеци:
1. Право слеђења признаје се страном држављанину, у нашој земљи,
искључиво на основу узајамности, односно фактичког реципроцитета – то
подразумева да ће страном аутору бити признато право слеђења у нашој
земљи, само уколико је и нашем држављанину то право важећим прописима
признато, у земљи, чији је држављанин аутор, који се на право слеђења
позива;
2. Морална права признају се страном држављанину, без обзира на то да ли су
испуњени услови (не мора бити држављанин државе, која је потписала
међународну конвенцију, нити мора постојати узајамност, између наше
земље и земље страног држављанина).
ЗАСП првенствено уређује правила која се односе на домаће ауторе, односно
држављане Републике Србије и самим тим, домаћи држављанин ужива
ауторскоправну заштиту за сва своја дела. Ипак, у случају да одређеном лицу
престане наше држављанство, оно се сматра странцем и сва његова дела, као и она
која су до тада настала (објављена или издата), могу уживати ауторскоправну

43
заштиту, само под условима, који су прописани за странце.
С друге стране, уколико страни аутор стекне држављанство Републике
Србије, он стиче статус домаћег лица, односно аутора, што подразумева да у нашој
земљи ужива ауторскоправну заштиту за сва своја ауторска дела, као и за она која
су настала (објављена или издата), пре него што је стекао наше држављанство.
Међутим, постоје и неке ситуације, када се у својству аутора, односно
носиоца ауторског права, јављају лица различитог држављанства, односно када су
коаутори одређеног дела лица, која припадају различитим државама, те је нпр.
могуће да је једини носилац ауторског права странац, иако је аутор наш
држављанин или обрнуто, да је аутор странац, а носилац ауторског права наш
држављанин. У тој ситуацији, примењује се правило, према коме је за режим
ауторскоправне заштите одлучујуће држављанство аутора, а не носиоца ауторског
права.

У случају да су коаутори одређеног ауторског дела држављани различитих

држава, неопходно је утврдити да ли је бар један од њих држављанин Републике
Србије, а уколико је тај услов испуњен за ауторскоправну заштиту тог дела,
примениће се правни режим, који важи за држављане Републике Србије. Када су
сви коаутори страни држављани, односно држављани различитих држава, да би се
применио режим који обезбеђује наш Закон, довољно је да минимум један од њих
испуњава услове за заштиту странаца по одредбама ЗАСП.

44
 5. САДРЖИНА СУБЈЕКТИВНОГ АУТОРСКОГ ПРАВА

Субјективно ауторско право је сложено грађанско право, што је последица

чињенице да његову садржину чини велики број овлашћења, која се међусобно
разликују. У правној теорији и законодавству, сва овлашћења која чине садржину
субјективног ауторског права, разврставају се у две групе:
- личноправна (морална) и
- имовинскоправна овлашћења.
Највећи број личноправних и имовинскоправних овлашћења је апсолутног –
искључивог дејства, што је у ствари срж садржине субјективног ауторског права,
па се она означавају као субјективно ауторско право у ужем смислу.
Дакле, ауторско субјективно право представља јединствено право, које
садржи две врсте овлашћења:
1. морална и
2. имовинска.
Обе врсте овлашћења заједнички служе за заштиту личних и материјалних
интереса аутора. Наш ЗАСП прецизно одређује садржину ауторског права, јер
експлицитно набраја његова морална и имовинска права и уз то предвиђа посебна
права аутора према власнику дела и у појединим случајевима из разлога
правичности, право аутора на посебну накнаду. У Закону се ова овлашћења
означавају као права аутора према власнику примерка дела.
Друга, ужа категорија неискључивих имовинскоправних овлашћења,
омогућавају аутору остваривање накнаде за одређене облике искоришћавања
ауторских дела, а реч је о овлашћењима аутора дела за која се може очекивати да
ће бити умножавана за личне, некомерцијалне, потребе на носаче звука, слике и
текста, на потраживање дела накнаде од продаје средстава и уређаја подобних за
умножавање таквих ауторских дела.
У циљу бољег разумевања ауторског права, потребно је разумети њихову
законску поделу на – морална и имовинска.

45
 Имовинска права се своде на право, на комерцијалну експлоатацију
ауторског
дела.
Морална права се своде на право, на признање одређеног физичког лица као
аутора дела, односно његово означавање на сваком примерку дела, као и заштиту
самог дела.

5.1. Личноправна (морална) овлашћења аутора

Личноправна овлашћења (морална права) су призната искључиво у циљу

заштите личних, неимовинских, интереса аутора дела.
Особине личноправних овлашћења су:
- већина њих је апсолутног дејства;
- по правилу су ненаследива и непреносива;
- неограниченог су трајања – што значи да трају за живота аутора и после
његове смрти, односно и после престанка имовинскоправних овлашћења;
- о њима се после смрти аутора, односно после истека трајања
имовинскоправних овлашћења старају наследници и институције културе;
- заштиту може остварити свако лице подношењем тужбе;
- не могу бити предмет принудног извршења и
- непроцењива су у новцу.
Дакле, моралним неимовинским правима се не може трговати, односно није
могуће потписати уговор, где је предмет – пренос ауторства на делу. Аутор је
један. Уговором се може преносити друга врста ауторских права и то, имовинска.
Према ЗАСП (члан 14 – 18 ЗАСП) у искључива личноправна овлашћења
(морална права) спадају:
 овлашћење на признање ауторства (право патернитета);
 овлашћење на назначење имена аутора дела;
 овлашћење на објављивање дела;
 овлашћење на заштиту интегритета ауторског дела и
 овлашћење на супротстављање недостојном коришћењу ауторског дела.
Према ЗАСП (члан 34, члан 37 и члан 38) у неискључива личноправна

46
овлашћења (морална права) спадају:
 овлашћење на приступ примерку дела;
 овлашћење на забрану излагања оригиналног примерка дела ликовне
уметности и
 овлашћење (прече право) аутора на прераду грађевински реализованог дела
архитектуре.

5.1.1. Право патернитета (право на признање ауторског дела)

Аутор има искључиво право да му се призна ауторство на његовом делу, што

подразумева да аутор има искључиво право да буде признат и препознат као аутор
одређеног дела.
Ово ауторово овлашћење је најстарије овлашћење. Аутор има потпуну
слободу у одлучивању. Ипак, поставља се питање да ли се аутор може одрећи
овлашћења (права) на признавање ауторства, односно патернитета, тј. да ли аутор,
с позивом на ово овлашћење, може захтевати да као аутор одређеног дела, не буде
признат. Међутим, према схватањима многих аутора, аутор дела се не може одрећи
овог својства, јер се оно стиче самим чином стварања ауторског дела.
Постоје ситуације када аутор не жели јавно признање свог ауторства, а то су
случајеви када аутор не спори чињеницу да је аутор одређеног дела, али захтева да
се у јавности дело користи без било каквих података, који би указивали на
чињеницу да је он аутор дела, када аутор жели да буде анониман.
Разлози, због којих аутор жели да буде анониман су различити, али имају два
циља:
1. Могуће је да аутор жели да се духовно дистанцира од свог дела (нпр. прилике
од стварања дела, до момента када јавност треба да буде упозната са аутором
дела су се промениле и аутор не жели да буде идентификован као аутор
дела);
2. Могуће је да аутор не жели да се одрекне својства аутора, као ни овлашћења
која му по том основу припадају, већ само жели да прикрије свој идентитет,
остајући анониман.

У погледу права на одрицање од својства творца дела, творац се не може

47
одрећи од дела, а ова чињеница је од значаја у случају када неко лице сазна
идентитет аутора и објави име аутора дела, односно повреди његово право на
одрицање од својства аутора. У том случају, аутор дела не може се супротставити,
тј. не може захтевати од суда заштиту, јер је откривена чињеница тачна. Из тог
разлога је овај аспект овлашћења на признавање својства аутора, уског домашаја и
своди се на право аутора да се може уздржавати од вршења свог права на
признавање својства аутора, односно патернитета.
Немогућност аутора да се одрекне својства аутора, не треба
поистовећивати са могућношћу да се аутор, у одређеним, конкретним,
ситуацијама, уговором одрекне од права патернитета, при чему у нашој правној
теорији влада мишљење да би рок важења овог одрицања требало ограничити на
период непосредне комерцијалне и друштвене актуелности дела, које је у питању
(нпр. таква ситуација се може јавити у случајевима када је у питању састављање
политичких или сличних говора и то од стране лица, која су за то специјализована,
али по упутствима лица која ће те говоре јавно саопштавати – у оваквој ситуацији,
аутор је лице које је дело створило, али се унапред одриче од вршења свог
овлашћења на признавање патернитета).
Постоје и ситуације када се ауторско дело не може стварати за друго лице,
односно када се аутор дела, не може користити могућношћу прикривања
идентитета (нпр. израда докторског уметничког пројекта – у тој ситуацији, не може
се омогућити другом лицу да стекне звање доктора уметности на том докторском
уметничком пројекту, одричући се свог овлашћења на признавање ауторства).

5.1.2. Право на назначење имена аутора дела

Аутор има искључиво право да његово име, псеудоним или знак буду
назначени на сваком примерку дела, односно наведени приликом сваког јавног
саопштавања дела, изузев ако је то, с обзиром на конкретни облик јавног
саопштавања дела, технички немогуће или нецелисходно. У појединачним
ситуацијама, аутор се може и на изричит захтев одрећи овог права, односно
овлашћења.

48
 Остваривање овлашћења на назначење имена аутора дела, испољава се на тај
начин, што се врши техничко наношење или назначење имена аутора, на сваком
примерку дела (нпр. на сваком примерку одређеног књижевног дела) или се
приликом извођења дела, наводи име аутора (нпр. казивање стихова на књижевној
вечери од стране глумца, који пре почетка казивања стихова, истакне да су то речи
аутора из одређеног дела).
Повреда овог овлашћења, огледа се у чињеници да се пропусти назначење
имена аутора дела на примерку дела или приликом искоришћавања ауторског дела,
када примерак дела не представља неопходан услов за искоришћавање. У тој
ситуацији, аутор може захтевати заштиту тог права и накнаду штете. Такође, важно
је истаћи да и случајно пропуштање да се на објављеном делу не наведе име аутора,
представља повреду права и основ за тражење заштите.
У појединим ситуацијама, из објективних, техничких, разлога, није могуће
назначити име аутора (нпр. када се музичко дело, које је издато на носачу звука,
користи на начин да се јавно саопштава путем одређених уређаја, када реално не
постоји могућност да се назначи име аутора, као и нпр. немогућност навођења
имена аутора код одређених производа). Тада суд, приликом сваког конкретног
случаја, цени да ли је извршена повреда ауторског права или не.

5.1.3. Право објављивања дела

Аутор има искључиво право да објави своје дело и да одреди начин на који
ће се оно објавити. До објављивања дела, само аутор има искључиво право да јавно
даје обавештења о садржини дела или да описује своје дело.
Ауторско дело се може учинити доступним јавности, на разне начине, у
зависности од врсте дела. Иако ЗАСП шире не дефинише појам објављивања, у
правној теорији се сматра да се објављивање може извршити:
- извођењем музичког дела;
- рецитацијом књижевног дела;
- излагањем дела ликовне уметности;
- емитовањем дела или

49
 - на други начин саопштено јавности.
Када се дело објави, оно излази из приватне сфере аутора и постаје доступно
јавности. Право на објављивање дела је апсолутног дејства, што подразумева да је
аутор овлашћен, да објави своје дело или да другоме дозволи, да то учини, као и да
одреди начин на који ће се дело објавити.
С тим у вези, до објављивања дела, једино је аутор овлашћен да се
супротстави сваком, ко неовлашћено објави његово дело, односно учини доступно
јавности било који сегмент дела, без посебне дозволе аутора, јер објављивање дела,
без одобрења, представља повреду моралног права аутора.
Након објављивања дела, правне последице су:
 престаје могућност да се изврши повреда ауторског права, неовлашћеног
објављивања ауторског дела;
 ограничењу имовинскоправних овлашћења подлежу само објављена дела,
што подразумева да сва она лица, која по закону имају право на
искоришћавање ауторског дела, без сагласности аутора и без плаћања
накнаде, могу то чинити, само уколико је ауторско дело објављено;
 у одређеним случајевима, рок трајања имовинскоправних овлашћења
аутора, рачуна се од датума објављивања ауторског дела.
Сагласно поменутом, неопходно је истаћи да је питање овлашћења аутора на
објављивање ауторског дела, сложено питање и често је предмет судске праксе, јер
постоји схватање да је овлашћење на објављивање ауторског дела, обухваћено
осталим имовинскоправним овлашћењима, те нема потребе за признавањем
посебног овлашћења. Треба узети у обзир, да у већини случајева, када се врши
искоришћавање необјављеног ауторског дела, постоји и повреда личноправног
овлашћења (моралних права) на објављивање дела. Ипак, постоје разлози који чине
оправданим постојање овог личноправног овлашћења, као посебног, а односи се на
чињеницу, да се чин објављивања дела, сматра најважнијим за интересе аутора и
да се из тог разлога не може третирати као део имовинскоправног овлашћења.

5.1.4. Право на заштиту интегритета дела

50
 Аутор има искључиво право да штити интегритет свог дела, и то нарочито:
 да се супротставља изменама свог дела од стране неовлашћених лица;
 да се супротставља јавном саопштавању свог дела у измењеној или
непотпуној форми, водећи рачуна о конкретном техничком облику
саопштавања дела и доброј пословној пракси;
 да даје дозволу за прераду свог дела.
Аутор има интерес да се његово дело саопштава јавности у аутентичном
облику и приликом утврђивања, да ли је дошло до нарушавања интегритета дела,
морају се узети у обзир многе околности, под којима је нарушавање интегритета
дела извршено. Ово подразумева да се мора водити рачуна о оправданим
интересима аутора, да се ауторско дело саопштава јавности у аутентичном облику,
с једне стране и интересу лица које искоришћава ауторско дело у неаутентичном
облику, односно које нарушава интегритет дела, с друге стране.
Повреда права на заштиту интегритета дела, у ауторскоправном смислу,
постојала би у ситуацији, када би се ауторско дело у измењеном облику, саопштило
јавности, а не и када се то чини у приватној сфери. До нарушавања дела може доћи
када се дело физички деформише, када дође до физичке измене аутентичног дела и
уколико се дело, приликом бестелесног искоришћавања (нпр. извођењем)
неаутентично саопштава јавности, чиме долази до промене његове садржине.
Сматра се да је радња нарушавања интегритета дела извршена, уколико су
испуњена два услова:
1. да је радња саопштавања дела јавности у измењеној форми, предузета без
сагласности аутора и
2. да постоји оправдан интерес аутора, да се супротстави саопштавању дела
јавности у неаутентичном облику.
Када се ради о интересу, који треба да превагне на страну аутора или на
страну лица, које искоришћавањем дела нарушава његов интегритет, та чињеница
се утврђује у зависности од различитих околности, а првенствено од:
- степена оригиналности ауторског дела;
- степена нарушавања интегритета дела и
- могућности да се дело након нарушеног интегритета, поново испољи на

51
 аутентичан начин.
У погледу односа оригиналности и степена нарушавања интегритета дела,
важи правило, које подразумева да су интереси аутора, да се супротстави
нарушавању интегритета дела већи, што је дело оригиналније, тј. што су
оригиналнији они елементи ауторског дела, који су изложени конкретној радњи
нарушавања интегритета дела. Из поменутог разлога, аутори оригиналних дела
имају највећи интерес да се супротставе нарушавању интегритета дела, док аутори
чије дело садржи мањи степен оригиналности, имају мање разлога. Аутори, чија
дела садрже мали степен оригиналности, имају најмање разлога да се
супротстављају нарушавању интегритета дела.
Самим тим, незнатне измене, неће представљати нарушавање интегритета
дела, већ само оне које делу одузимају његову аутентичност, односно када се дело
измени до те мере, да се измени духовна порука, која је у делу садржана, без обзира
да ли се измене огледају у побољшању дела.
Приликом оцењивања, чији интерес је у већој мери оштећен, тј. аутора или
лица које нарушава интегритет дела, не узима се у обзир претерана осетљивост
аутора дела, из разлога што животне прилике налажу да се приликом коришћења
дела, његов интегритет у одређеној мери мора нарушити (некада више – некада
мање).
Једно од најчешћих повреда моралних ауторских права (личноправних
овлашћења), коју медији праве је повреда интегритета дела. Ова повреда моралних
ауторских права највише је присутна код фотографија, с обзиром на то да писање
текста преко фотографије, промена тона боје, контраста или светлости
фотографије, нису дозвољени без сагласности аутора.
Друга, најчешћа повреда је ненавођење имена аутора, при саопштавању дела.
Овлашћење аутора на заштиту интегритета дела, посебно је проблематично
када се ово овлашћење посматра, у односу на власника оригиналног примерка
ауторског дела. Као најчешћи пример јесте измена или уништење грађевинског
објекта, који је саграђен по идејном решењу аутора, с обзиром да се догађају
ситуације када измене урбанистичких услова или грађевинских прописа, доводи до
ситуације када је неопходно да дође до нарушавања интегритета дела.
52
 У таквим ситуацијама су и овлашћења аутора, да се супротстави нарушавању
интегритета, сужена, што подразумева да аутор дела не може да се супротстави
изменама или рушењу грађевинског објекта, саграђеног по његовом идејном
решењу.
Ипак, наш ЗАСП је усвојио решење, признајући као посебно овлашћење
прече право аутора на прераду примерка дела архитектуре (члан 38 ЗАСП), под
којим се подразумева обавеза власника грађевине, као материјализованог примерка
дела архитектуре, који намерава да врши измене на грађевини, да прво понуди
прераду аутору, уколико је доступан, односно уколико је жив. У супротном,
прераду може извршити други аутор, али мора поштовати морална права аутора
дела, које се прерађује.

5.1.5. Право на супротстављање недостојном искоришћавању дела

Аутор има искључиво право да се супротставља искоришћавању свог дела,

на начин који угрожава или може угрозити његову част или углед.
Недостојно искоришћавање ауторског дела, постоји када се ауторско дело
саопштава јавности, односно искоришћава, од стране неовлашћеног или
овлашћеног лица, без нарушавања интегритета (у аутентичном облику), на начин
који угрожава част и углед аутора.
Шта се сматра недостојним искоришћавањем ауторског дела, није могуће
унапред утврдити, јер то зависи од врсте дела (нпр. када се књижевно дело изводи
или представља, уз неприкладну музику).
Битна карактеристика овог права, односно овлашћења је у чињеници да
најчешће до повреде долази од лица, које је овлашћени корисник. Ипак, у тој
ситуацији се не ради о повреди обавезе из уговора о коришћењу дела, већ је у
питању повреда субјективног ауторског права и то првенствено, његове моралне
компоненте.
Узимајући у обзир да је ово овлашћење слично са овлашћењем на заштиту
интегритета дела, приликом утврђивања повреде овог овлашћења, полази се од
реалности у животу и потребног степена толеранције, коју аутор мора испољити,

53
што значи да се не штити ауторова преосетљивост и сујета.

Разлика између нарушавања интегритета дела и искоришћавања дела на

недостојан начин је у томе, што се нарушавањем интегритета дела исто саопштава
јавности (искоришћава), у измењеном облику, а с друге стране, код недостојног
искоришћавања, ауторско дело се искоришћава у неизмењеном облику, али на
недостојан начин.
ЗАСП разликује ова два овлашћења. Ипак, у пракси су могући случајеви, да
се једно ауторско дело у исто време искоришћава на начин, којим се нарушава
његов интегритет и којим се вређа част и углед аутора, на недостојан начин.

5.1.6. Право на приступ примерку дела

Право (овлашћење) аутора да искоришћава своје дело у телесној форми,

захтева постојање примерка дела, при чему, стављањем примерка дела у промет,
као једним од облика искоришћавања дела, аутор физички кида везу са делом.
Стицањем својине на одређеном примерку дела, власник стиче
својинскоправна овлашћења, а ауторскоправна овлашћења остају код аутора дела.
У оваквој ситуацији, може доћи до конфликтне ситуације, јер су на једној страни
интереси власника примерка дела, који је до тога дошао на законит начин, а на
другој страни су интереси аутора, који долазе до изражаја, у оним ситуацијама, када
аутор има потребу да приступи примерку дела, односно да изврши увид у своје
дело, ради умножавања.
Наш ЗАСП је ту могућу, конфликтну ситуацију, разрешио на тај начин што
је прописао да аутор има право да од власника примерка његовог дела тражи да му
омогући приступ том примерку, ако је то неопходно ради умножавања дела и ако
се тиме битно не угрожавају оправдани интереси власника, односно лица које држи
тај примерак дела.
Поменуто подразумева нпр. ситуацију када је аутору дела потребан приступ
одређеној фотографији или каталогу, да на основу тога може сачинити евентуално
још неки примерак, тј. ради умножавања.
Закон предвиђа могућност, да аутор има право да од власника примерка
54
његовог дела тражи да му омогући приступ том примерку, али само уколико се
тиме битно не угрожавају интереси власника, односно лица која држе тај примерак
дела, што

подразумева да, нпр. аутор дела не може тражити од власника примерак дела, у
време када то не одговара власнику примерка дела.
Међутим, Закон прописује да власник дела, односно лице које држи
примерак дела, није дужан да аутору преда примерак дела. Поменуто подразумева
да је аутор дела обавезан да радњу умножавања изврши на лицу места, у
просторијама власника или лица, где се дело налази. Ипак, у пракси, ово
ограничење треба флексибилније тумачити и омогућити да аутору дела, примерак
дела буде накратко уступљен, уколико је то потребно.

5.1.7. Право на забрану излагања оригиналног примерка дела ликовне

уметности

Према ЗАСП, власник оригиналног примерка дела сликарства, скулптуре и

фотографије има право да тај примерак излаже, без обзира на то да ли је дело
објављено, осим ако је аутор, приликом отуђења тог оригиналног примерка,
изричито и у писаној форми то забранио.
Такође, према Закону, аутор не може забранити излагање оригиналног
примерка дела који припада музеју, галерији или другој сличној јавној институцији,
што значи да се овим правом (овлашћењем), аутор не може користити, када
примерак дела набавља музеј, галерија или друга јавна институција.
Чињеница је да је оваквим законским решењем, садржина субјективног
ауторског права у великој мери сужена, на тај начин што се чин продаје
оригиналног примерка необјављеног дела, као што су: сликарство, скулптуре и
фотографије, сматра претпоставком његове сагласности да се дело објави.
По природи ствари, аутор не може да се супротстави власнику примерка дела
да примерак јавно излаже, уколико је дело објављено или је пропустио да се
приликом отуђења примерка дела о томе изјасни и то у писменој форми.
Дакле, аутор може сачувати ово овлашћење, ако се приликом продаје дела,

55
забрани власнику примерка дела, у писменој форми, да дело јавно излаже.

5.1.8. Прече право аутора на прераду грађевински реализованог дела

архитектуре

Код грађевински реализованих дела архитектуре, постоји посебно изражен

паралелни интерес власника грађевине, који намерава да врши одређене преправке
на грађевини или да је сруши, односно да наруши интегритет дела и аутора дела,
тј. пројекта, по коме је грађевина саграђена, а који је заинтересован да дело задржи
свој аутентични облик и који није увек у могућности да се супротстави преради
дела, јер му природа ситуације тако налаже.
Као што је истакнуто код права аутора да се супротстави нарушавању
интегритета дела, код ове врсте ауторских дела, често је власник грађевинског
објекта у ситуацији да мора да се повинује одредбама јавног права (грађевинским
и др. условима). Накнадним изменама на грађевини, која је реализована по делу
архитектуре, може доћи до нарушавања интегритета дела, а на тај начин и до
повреде моралних овлашћења аутора.
Из тог разлога, прописи о ауторском праву уређују ову ситуацију, на тај
начин што аутору дела архитектуре, по коме је грађевина реализована, признају
прече право на прераду тог дела, уколико на страни власника грађевине, за то
постоји потреба.
ЗАСП предвиђа да, уколико власник грађевине као материјализованог
примерка дела архитектуре има намеру да врши одређене измене на грађевини,
обавезан је да прераду дела прво понуди аутору, ако је доступан (што подразумева
да је аутор жив и да га власник може пронаћи уз разумне напоре и трошкове), при
чему је аутор дужан да се о понуди власника грађевине изјасни у року од 30 дана
од дана пријема понуде.
Такође, према одредбама Закона, аутор архитектонског дела не може да се
противи изменама свог дела, ако је потреба за изменама дела произашла из
околности, као што су сигурносни или технички разлози. Уколико се измене на

56
грађевини врше према делу прераде, које није сачинио аутор, морају се поштовати
морална права аутора.

5.2. Имовинскоправна овлашћења аутора

Имовинскоправна овлашћења (имовинска права) чине другу компоненту

садржине субјективног ауторског права. Вршењем имовинскоправних овлашћења,
аутор остварује економске користи за сваки облик искоришћавања ауторског дела.
Право на искоришћавање ауторског дела припада аутору, као изворном субјекту
ауторског права. У суштини, компоненту имовинскоправних овлашћења, сачињава
овлашћење аутора да сам искоришћава ауторско дело и да располаже тим
овлашћењем.
Ипак, аутор често није у могућности да сам предузима све оне радње, којима
се може искоришћавати одређено дело. Облици економског искоришћавања
ауторског дела су различити, у зависности од врсте самог дела. Из тог разлога,
искоришћавање ауторских дела врше субјекти који су специјализовани за поједине
делатности (издавачке куће, позоришта, произвођачи фнограма и др.), а правни
основ за то јe дозвола аутора, тј. закључивање уговора о искоришћавању ауторског
дела између аутора и корисника.
У погледу имовинскоправних овлашћења, економско искоришћавање
постоји увек када одређено лице саопштава дело јавности, без обзира да ли у
конкретном случају, таква радња кориснику доноси корист или не.
С тим у вези, списак имовинскоправних овлашћења је у данашње време
дефинитиван и закони о ауторском праву усвајају решења која таксативно наводе
листу ових овлашћења. То решење усвојио је и наш ЗАСП, прописујући конкретна
имовинскоправна овлашћења (права) аутора, при чему у форми генералне клаузуле
(члан 19 ЗАСП) прописује да аутор има право на економско искоришћавање свог
дела, као и дела које је настало прерадом његовог дела. Такође, Закон прописује да
за свако искоришћавање ауторског дела, од стране другог лица, аутору припада
накнада, ако овим законом или уговором није другачије одређено.
Карактеристике имовинскоправних овлашћења су:
57
 - највећи број је апсолутног дејства;
- преносива су и наследива;
- временски су ограниченог трајања;
- подлежу ограничењима.
Према нашем ЗАСП (члан 20-33), у искључива имовинскоправна овлашћења
(имовинска права) спадају:
 Овлашћење на умножавање ауторског дела;
 Овлашћење на стављање примерака дела у промет;
 Овлашћење на давање примерака дела у закуп;
 Овлашћење на извођење дела;
 Овлашћење на представљање дела;
 Овлашћење на преношење извођења или представљања дела;
 Овлашћење на емитовање ауторског дела;
 Овлашћење на реемитовање и кабловско реемитовање;
 Овлашћење на јавно саопштавање, укључујући интерактивно
чињење дела доступним јавности;
 Овлашћење на прилагођавање, аранжирање и другу измену дела;
 Овлашћење на јавно саопштавање дела које се емитује;
 Овлашћење на јавно саопштавање дела са носача звука или слике.

5.2.1. Право на умножавање

Према ЗАСП, аутор има искључиво право да другоме дозволи или забрани
бележење и умножавање свог дела у целости или делимично, било којим
средствима, у било ком облику, на било који трајни или привремени, посредни
или непосредни начин.
По правној природи, ово право, односно овлашћење аутора је апсолутног
дејства и с обзиром да је за вршење овог овлашћења неопходан примерак ауторског
дела, то се код остваривања овог овлашћења ради о искоришћавању ауторског дела
у телесној форми. Као радње бележења, односно умножавања ауторског дела,
сматрају се нарочито: штампање, цртање, фотографисање, снимање дела

58
(бележење ауторског дела на носач звука или слике) и други поступци.
Са становишта ауторског права, бележење, односно умножавање ауторског
дела, може бити уз дозволу или без дозволе аутора. Уколико је бележење, односно
умножавање извршено без дозволе аутора, извршена је повреда ауторског права,
без обзира да ли је примерак, односно примерци, дела доспео у јавност или не.

Такође, Закон прописује да се дело умножава нарочито, графичким

поступцима, фотокопирањем и другим фотографским поступцима, којима се
постиже исти резултат, звучним или визуелним снимањем, изградњом дела
архитектуре, смештањем дела у електронском облику у меморију рачунара.
Умножавање дела постоји независно од броја примерака дела, технике којом
су умножени и трајности примерака.
Уколико је ауторско дело рачунарски програм, умножавањем се сматра и
пуштање програма у рад на рачунару.
С тим у вези, према Закону, аутор рачунарског програма има искључиво
право да дозволи или забрани умножавање рачунарског програма који је настао као
резултат прилагођавања, превођења, аранжирања или измене његовог рачунарског
програма, без утицаја на права лица, које је извршило такве измене.

5.2.2. Право стављања примерака дела у промет

Аутор има искључиво право да другоме забрани или дозволи стављање у

промет оригинала или умножених примерака свог дела, продајом или другим
начином преноса својине.
Стављање примерака дела у промет обухвата и:
- нуђење примерака дела ради стављања у промет;
- складиштење примерака дела ради стављања у промет;
- увоз примерака дела.
Стављањем примерка дела у промет, долази до промене државине, односно
до промене фактичке властина примерку ауторског дела. Претпоставка за
остваривање овог овлашћења, подразумева постојање примерка дела, што значи да

59
је у питању искоришћавање ауторског дела у телесној форми.
По правној природи, ово право, односно овлашћење је искључиво и као
такво, састоји се из две компоненте – позитивне, што подразумева да је искључиво
аутор овлашћен, да примерке дела ставља у промет или да другом лицу дозволи, да
ставља у промет примерке његовог ауторског дела. С друге стране, негативни
аспекти овог овлашћења састоје се у овлашћењу аутора да другоме забрани, да без
његове сагласности ставља примерке његовог дела у промет.

Поменуто подразумева да промета нема, а самим тим нема ни повреде

ауторског права, када је до промене државине дошло у тзв. приватној сфери, између
лица која су повезана личним везама (родбинским односима, пријатељским и сл.).
Право аутора на стављање примерака дела у промет не делује према оном
власнику примерка дела који је тај примерак легално прибавио у Републици Србији
од аутора или од ауторовог правног следбеника (исцрпљење права). Власник може
слободно отуђити примерак дела који је легално прибавио од аутора или ауторовог
правног следбеника.
Под исцрпљењем овлашћења на стављање примерака дела у промет,
подразумева се престанак овлашћења аутора, који је својом вољом пустио у промет
примерке дела или су то учинила друга лица са његовом дозволом, да даље врши
ово овлашћење.
Конкретно, ово подразумева да захваљујући институту исцрпљења, власник
који је до примерка дела дошао захваљујући првом пуштању примерка дела у
промет, од стране власника или од другог овлашћеног лица и који има намеру да
ставља, односно који ставља, тај примерак дела у промет, не мора за то тражити
сагласност аутора примерка дела, нити му за то мора плаћати накнаду, а исто тако
и свако следеће лице, које дође до примерка дела, истим може слободно
располагати, без обавезе да за то тражи сагласност аутора дела. Инситут
исцрпљења производи правна дејства само, уколико је примерке ауторског дела
ставио у промет аутор или његов правни следбеник.

5.2.3. Право давања примерака дела у закуп

60
 Аутор има искључиво право да другоме забрани или дозволи давање
оригинала или умножених примерака свог дела у закуп. Давање у закуп, у смислу
ЗАСП је давање оригинала или умножених примерака дела другоме на коришћење,
на ограничено време у сврху остваривања непосредне или посредне имовинске
користи.
Имајући у виду да се велики број ауторских дела искоришћава од стране
проиизвођача фонограма, односно видеограма, Закон је предвидео да уколико
аутор уступи произвођачу фонограма, односно видеограма своје право давања
примерака дела у закуп, он задржава право на правичну накнаду од давања у закуп
примерака ауторског дела (дела забележеног на видео касети, аудио касети,
компакт диску и сл.), при чему се аутор не може одрећи права на накнаду, односно
права на учешће у добити, оствареној давањем у закуп примерака фонограма,
односно видеограма, на којима је забележено његово ауторско дело.
По правној природи, ово је искључиво овлашћење, а с обзиром да је за
остваривање истог, неопходно постојање примерка ауторског дела, оно спада у
искоришћавање ауторског дела у телесној форми.
Право давања примерака дела у закуп, не исцрпљује се продајом или другим
радњама стављања у промет оригинала или умножених примерака дела.
Због тешкоћа које могу настати давањем неких врста примерака ауторских
дела у закуп, Закон је прописао да аутор нема искључиво овлашћење, односно
право на давање примерака дела у закуп, ако је реч о:
1. грађевински реализованом делу архитектуре – аутор дела у овом случају
нема право ни на накнаду од закупнине, коју власник грађевине остварује
издавањем исте у закуп;
2. делу примењене уметности, реализованом у виду индустријског или
занатског производа (као што је одећа, обућа и сл.) – сама намена ових
производа, била је довољан разлог да ауторима ове врсте дела, не буде
признато овлашћење на давање истих у закуп, јер би тражење сагласности
аутора знатно отежао пословни промет;
3. делу које је настало или је умножено ради давања у закуп као искључивог

61
 облика искоришћавања дела, уговореног између аутора и власника примерка
дела – када је наручилац прибавио ауторско дело ради давања у закуп, тј.
експлоатације и што је и аутору било познато, јасно је, да је аутор у том
случају пристао на то, али је и вероватно, да је накнаду за стварање тог дела,
прилагодио његовој намени; пример оваквог дела је филмско дело, где
продуцент прибавља овлашћење за умножавање филмског дела, у одређени
број примерака видеограма, ради давања истих у закуп.

5.2.4. Право извођења

Под извођењем дела се подразумева јавно саопштавање несценских дела

(говор, музика и сл.), уживо пред публиком. У том смислу, а у складу са одредбом
ЗАСП, аутор има искључиво право да другоме забрани или дозволи извођење свога
дела.
Извођење дела може вршити само аутор, што је ређи случај, али то могу
чинити и друга лица. Када извођење ауторског дела врше друга лица, она морају за
то имати дозволу аутора дела. Дозвола за искоришћавање је заправо уговор о
извођењу дела, који закључују аутор (или његов правни следбеник) и корисник
дела. Као корисници дела се по правилу јављају организатори концерата или
књижевних вечери, организатори фестивала и др. Из поменутог разлога, уговор о
извођењу дела не закључује аутор са лицем које изводи дело (глумцем, певачем и
сл.), већ са корисником дела.
С обзиром на чињеницу, да за саму радњу извођења дела, по правилу, није
неопходан примерак ауторског дела, ово је један од облика искоришћавања
ауторског дела, у бестелесној форми, при чему је неопходно да буду испуњени
одређени услови:
1. потребно је да се радња извођења врши уживо од стране једног или више
лица, пред публиком, која се налази на истом или у истом простору са
извођачем;
2. потребно је да се дело изводи, тј. саопштава јавно.

62
 Лица која могу чинити повреду ових искључивих овлашћења, односно права
аутора су најчешће приређивач, односно организатор пружања посебних услуга у
оквиру којих се врши извођење дела, као и само лице, које без сагласности аутора
изводи дело.

5.2.5. Право представљања

Представљањем ауторског дела се сматра радња јавног саопштавања

сценских дела (драмско, драмско-музичко, кореографско, пантомимско дело)
уживо, пред публиком. У том смислу, представљањем се сматрају: позоришне
представе, драмска дела, монодраме, музичка дела, опере, балет и слична дела.

Аутор има искључиво право да другоме забрани или дозволи представљање

свога дела. Суштина је да се представљање врши на визуелан и звучан начин, од
стране лица, која се личним ангажовањем, непосредно (покретом и тоном у
простору) обраћају јавности, тј. публици.
Остваривање овог овлашћења, тј, права, аутор врши давањем дозволе,
односно закључивањем уговора о представљању ауторског дела, који закључују
аутор или његов правни следбеник са корисником ауторског дела. Корисници дела
су углавном, позоришта, оперске куће, организатори фестивала и др.
Ово је један од облика искоришћавања ауторског дела у бестелесној
форми, с обзиром да за саму радњу представљања дела, није нужно потребан
примерак ауторског дела.
У погледу судске праксе, у једном случају, суд је заузео став да је тужено
позориште, приказивањем позоришне игре на фестивалу у иностранству, без
дозволе аутора, повредило ауторско право, с обзиром да је између аутора и
позоришта, било договорено да се представљање врши само у земљи аутора, тј.
позоришта.

5.2.6. Право преношења извођења или представљања

Под преношењем извођења или представљања ауторског дела, подразумева

63
се истовремено јавно саопштавање ауторског дела, које се изводи или представља
публици, која се налази изван простора у коме се дело изводи или представља
уживо, уз помоћ техничких уређаја као што су звучник, односно екран и звучник.
Аутор има искључиво право, односно овлашћење да другоме забрани или
дозволи преношење извођења или представљања свог дела.
Суштина је да закони о ауторским правима, укључујући и ЗАСП, у овом
случају, полазе од чињенице да су у питању два облика искоришћавања ауторског
дела и да је корисник дужан да закључи два уговора и плати две накнаде. Један за
искоришћавање ауторског дела јавним саопштавањем публици, која се налази у
простору, где се извођење или представљање врши уживо, а други за
искоришћавање ауторског дела јавним саопштавањем, које се преноси публици,
која се налази изван простора, где се дело изводи или представља. У том смислу,
у питању су две одвојене публике. За овај облик искоришћавања ауторског дела,
није потребан примерак ауторског дела, те се ради о искоришћавању ауторског
дела у бестелесној форми.

5.2.7. Право емитовања

У смислу ЗАСП, емитовањем се сматра саопштавање ауторског дела

јавности преносом радијских или телевизијских програмских сигнала, од субјекта
који врши емитовање (радиодифузна организација), до пријемних уређаја путем
мреже предајника (земаљско емитовање), кабловских дистрибутивних система
(кабловско емитовање) или сателитских станица (сателитско емитовање).
У погледу права емитовања, аутор, односно носилац ауторског права има
искључиво право да дозволи или забрани емитовање свог ауторског дела.
Овлашћење аутора на емитовање ауторског дела, слично је неким
овлашћењима, посебно овлашћењу на преношење извођења или представљања
дела и овлашћењу на јавно саопштавање дела, које се емитује. Разлике постоје,
првенствено у томе што је код емитовања, саопштавање дела намењено јавности,
односно лицима која имају пријемнике, тј. радио и ТВ уређаје, при чему је
ирелевантно, да ли су радио и ТВ уређаји, у време емитовања, укључени или не.

64
 Закон прописује и сателитско емитовање у Републици Србији, при чему
се, у складу са Законом, под сателитом, подразумева сваки сателит који ради у
радио-фреквенцијском опсегу који је, сходно прописима који уређују област
електронских комуникација, намењен емитовању сигнала за пријем, од стране
јавности или је намењен затвореној комуникацији од тачке до тачке.
Сателитско емитовање у Републици Србији постоји, у смислу права
емитовања, ако су под контролом и одговорношћу радиодифузне организације,
радијски или телевизијски програмски сигнали, ради пријема од стране јавности,
уведени у Републици Србији у непрекинути комуникациони ланац, који води према
сателиту и од сателита према Земљи.
Сателитско емитовање у Републици Србији постоји и онда када се увођење
радијских или телевизијских програмских сигнала, одиграва у држави која не
обезбеђује сличан или виши ниво заштите од оног који је предвиђен одредбама овог
закона, под условом:
- да се трансмитер са кога су послати програмски сигнали до сателита налази
на територији Републике Србије или
- да је радиодифузна организација која је основана и која има седиште на
територији Републике Србије наручила увођење радијских или
телевизијских програмских сигнала, уколико се трансмитер са кога су
послати програмски сигнали до сателита, не налази на територији Републике
Србије.

5.2.8. Право реемитовања и кабловског реемитовања

Аутор, односно носилац ауторског права има искључиво право да дозволи

или забрани реемитовање и кабловско реемитовање свог ауторског дела.
У складу са одредбама ЗАСП, реемитовањем се сматра истовремено
саопштавање ауторског дела јавности у неизмењеном и целовитом облику, од
стране лица различитог од радиодифузне организације, која ауторско дело изворно
емитује.

65
 Закон предвиђа да се кабловско реемитовање одвија путем кабловског или
микроталасног система и подразумева истовремено, неизмењено и непрекинуто
реемитовање иницијалне жичне, бежичне или сателитске емисије телевизијског
или радио програма, који је намењен за пријем од стране јавности, при чему се ова
одредба Закона не примењује у случају кабловског реемитовања преноса
телевизијског или радио програма који је власништво радиодифузне организације
или на којем је радиодифузна организација стекла права од трећих лица.
У случају кабловског реемитовања аутор, односно носилац ауторског права,
остварује своје право само преко организације за колективно остваривање
ауторског права.
У случају да радиодифузна организација и кабловски оператор не постигну
споразум о условима кабловског реемитовања емисије радиодифузне организације,
свака од заинтересованих страна може да се обрати за помоћ једном или већем
броју медијатора.

Уколико медијатор достави заинтересованим странама предлог за решавање

спора, сматраће се да су заинтересоване стране прихватиле предлог медијатора,
уколико у року од три месеца од дана пријема предлога, не одбију тај предлог у
писаној форми.

5.2.9. Право на јавно саопштавање, укључујући интерактивно

чињење дела доступним јавности

Аутор има искључиво право да другоме забрани или дозволи јавно

саопштавање дела, укључујући чињење дела доступним јавности жичним или
бежичним путем на начин који омогућава појединцу индивидуални приступ делу
са места и у време које он одабере.
Право на јавно саопштавање, укључујући интерактивно чињење дела
доступним јавности не исцрпљује се било којом радњом јавног саопштавања дела,
укључујући чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на
начин који омогућава појединцу индивидуални приступ делу са места и у време
које он одабере.

66
 Суштински, ово право, односно овлашћење обухвата две врсте
комуникацијског процеса на интернету. Једно је јавно саопштавање ауторског дела
путем електронске поште, док се други односи на стављање ауторског дела на
сервер, одакле је оно доступно сваком, у било које време и са било ког места.

5.2.10. Право на прилагођавање, аранжирање и другу измену дела

Аутор има искључиво право да другоме дозволи или забрани прилагођавање,

превођење, аранжирање и друге измене дела. Овим правом, односно овлашћењем,
законодавац је првенствено хтео да ојача положај аутора изворног дела и то на тај
начин што му је признао искључиво право, односно овлашћење, не само када се
његово дело искоришћава у изворној форми, већ и онда, када је творац прераде
дела, друго лице.

5.2.11. Право јавног саопштавања дела које се емитује

Аутор има искључиво право да другоме забрани или дозволи да његово дело
које се емитује, односно реемитује истовремено јавно саопштава публици на јавним
местима као што су возила јавног саобраћаја, ресторани, чекаонице и сл. путем
техничких уређаја као што су радио апарат или телевизор.
С обзиром да за овај облик искоришћавања ауторског дела није неопходан
примерак дела (емитовање може бити и уживо), у питању је искоришћавање
ауторског дела у бестелесној форми. Битна претпоставка за остваривање овог
овлашћења је локација допирања ауторског дела које се емитује, а не уређаја (радио
или ТВ апарата), путем кога се дело емитује.

5.2.12. Право јавног саопштавања дела са носача звука или слике

Аутор има искључиво право да другоме забрани или дозволи да његово дело
које је забележено на носачу звука, односно носачу слике (компакт диск, аудио
касета, видео касета, филмска трака, оптички диск, дијапозитив) јавно саопштава

67
уз помоћ техничких уређаја за репродуковање звука, односно слике.
Ово право (овлашћење) аутора се односи се један специфичан вид
искоришћавања ауторског дела, који подразумева кумулативно испуњење
неколико услова:
1. да је дело претходно забележено на телесном носачу;
2. да се тако забележено дело саопштава јавности уз помоћ техничких уређаја;
3. да је публика, која чини јавност, окупљена на једном месту, односно простору.
За овај облик искоришћавања aуторских дела, карактеристично је да се
истовремено искоришћавају и друга права интелектуалне својине, тако да у случају
да нема уговора између корисника и организације за остваривање ауторског и
сродних права, долази до повреде права већег броја субјеката.

5.3. Права аутора према власнику примерка ауторског дела

5.3.1. Право слеђења

Под правом слеђења се подразумева право (овлашћење) аутора или његовог

наследнике да од сваког аутора оригиналног примерка дела, који прода тај
примерак, захтева информацију о томе ко је нови власник и по којој цени је
примерак ауторског дела продат, као и да потражује одређени износ од продајне
цене.
Право слеђења потиче из Француског права, где је ово овлашћење аутору
први пут признато. Према ЗАСП, уколико је оригинал дела ликовне уметности
после прве продаје од стране аутора поново продат, аутор има право да буде
обавештен о продаји и новом власнику, као и да потражује накнаду у обиму који је
прописан Законом.
Као оригинали дела ликовне уметности сматрају се дела графичке или
пластичне уметности као што су: слике, цртежи, колажи, уметничке слике, гравуре,
графике, литографије, скулптуре, таписерије, уметничка дела израђена у керамици
или стаклу, фотографије, под условом да их је створио аутор својеручно или се ради

68
о примерцима који се сматрају изворним уметничким делима.
Такође, оригиналом дела ликовне уметности сматрају се и умножени
примерци тог дела, односно репродукције, ако их је у ограниченом броју израдио
сам аутор или лице које је он овластио. Такви примерци морају да буду на
уобичајени начин нумерисани и потписани или на други начин обележени од
стране аутора.
Право слеђења примењује се на све радње препродаје, у које су укључени
као продавци, купци или посредници, лица која се професионално баве трговином
уметничким делима, као што су продајни салони, уметничке галерије, аукцијске
куће и сл.
Аутор се не може одрећи права слеђења, нити може њиме располагати.
После смрти аутора, право слеђења прелази на његове наследнике.
Право слеђења не може бити предмет принудног извршења. Накнада, коју
прописује Закон, на основу права слеђења, плаћа се у проценту, од продајне цене
оригинала без пореза.

5.4. Право аутора на посебну накнаду

Када се ауторско дело умножава без дозволе аутора, аутори дела за која
се, с обзиром на њихову природу, може очекивати да ће бити умножавана
фотокопирањем или снимањем на носаче звука, слике или текста за личне
некомерцијалне потребе физичких лица (књижевна, музичка, филмска дела и др.)
имају право на посебну накнаду од увоза, односно продаје техничких уређаја и
празних носача звука, слике и текста за које се оправдано може претпоставити да
ће бити коришћени за такво умножавање.
Накнаду плаћају произвођачи:
– уређаја за тонско и визуелно снимање,
– уређаја за фотокопирање или других уређаја са сличном техником
умножавања,
– празних носача звука, слике и текста.

69
 Солидарно са њима, накнаду плаћају и увозници уређаја за тонско и
визуелно снимање, уређаја за фотокопирање или других уређаја са сличном
техником умножавања и празних носача звука, слике и текста, осим ако се ради о
увозу малих количина намењених за приватно и некомерцијално коришћење, као
део личног пртљага.
Уколико се уређаји и предмети не производе у нашој земљи, накнаду плаћа
увозник.
Обавеза плаћања накнаде настаје:
 при првој продаји у нашој земљи или увозу у нашу земљу, нових уређаја за
тонско и визуелно снимање;
 при првој продаји у нашој земљи или увозу у нашу земљу, празних носача
звука, слике и текста;
 при првој продаји у нашој земљи или увозу у нашу земљу, нових уређаја за
фотокопирање или других уређаја са сличном техником умножавања.
У случају умножавања ауторских дела фотокопирањем или сличном
техником, аутори дела за која се, с обзиром на њихову природу, може очекивати да
ће бити умножена за личне некомерцијалне потребе на носаче звука, слике и текста
(књижевна, музичка, филмска и друга дела), имају право на посебну накнаду од
увоза, односно продаје техничких уређаја и носача звука, слике и текста, који су
подобни за такво умножавање.
Дужници обавезе плаћања су увозник и продавац техничких уређаја,
односно носача звука, слике и текста. У циљу заштите интереса аутора, ова лица се
третирају као солидарни дужници.
Када је реч о ауторским делима која су подобна умножавању копирањем или
сличним поступком, њихови аутори, поред овлашћења на накнаду од продаје
уређаја за умножавање (нпр. копир апарати), овлашћени су и на потраживање
посебне накнаде од правног и физичког лица које уз наплату, на комерцијалној
основи, пружа услуге фотокопирања.
Уколико су технички уређаји и носачи звука, слике или текста намењени
извозу, произвођачи таквих уређаја су ослобођени плаћања ове накнаде. Због
физичке немогућности да аутори реализују ово своје право, од сваког произвођача,
70
увозника или продавца, ЗАСП предвиђа да се оно остварује само преко
организације за колективно остваривање ауторског и сродних права. Самим тим,
организација за колективно остваривање ауторског и сродних права је законски
овлашћена да, у име и за рачун аутора, остварује ова овлашћења аутора.

5.5. Право аутора на накнаду за давање на послугу

Давање на послугу представља давање оригинала или умножених примерака

дела на коришћење од стране институција намењених јавности, у временски
ограниченом периоду, без остваривања непосредне или посредне имовинске
користи.
У случају давања на послугу оригинала или умножених примерака
ауторских дела, од стране јавних библиотека, односно других институција
намењених јавности којима је то делатност, аутор има право на правичну накнаду.
Аутор, у случају давања на послу примерака ауторских дела, изузев рачунарских
програма, од стране лица чија је то регистрована делатност, има право на део
накнаде, коју остарују та лица.

Ово право не припада ауторима, приликом давања на послугу:

- оригинала или умножених примерака библиотечког материјала у
националним библиотекама, библиотекама јавних образовних институција и
јавним специјализованим библиотекама;
- оригинала или умножених примерака дела примењених уметности, односно
индустријског дизајна;
- грађевина;
- оригинала или умножених примерака дела, која међусобно позајмљују јавне
библиотеке и друге институције.
Право на накнаду дела прихода, који се остварују давањем ауторских дела
на послугу, аутори остварују само преко организације за колективно остваривање
ауторског и сродних права. Овим правом аутора, допуњено је право аутора на
давање примерака дела у закуп, с тим што је за разлику од права на давање

71
примерака у закуп, ово право релативне природе, јер производи правно дејство
само у односу на лица, која се баве давањем примерака дела на послугу, у виду
регистроване делатности.

72
 6. ОГРАНИЧЕЊА СУБЈЕКТИВНОГ АУТОРСКОГ ПРАВА

6.1. Појам и облици ограничења

Иако законски прописи из области ауторског права признају ауторима

искључиво право на искоришћавање њиховог дела, они предвиђају и одређени број
случајевима, у којима се права аутора на искоришћавање дела, ограничавају.
Самим тим, ауторско право, омогућава аутору, не само потпуно
искоришћавање заштићеног предмета, већ и право да забрани свим другим лицима
искоришћавање његовог дела. Ове случајеве, који представљају ограничења
имовинских права аутора, национални прописи регулишу експлицитно, у складу са
међународним конвенцијама из области ауторског права.
Бернска конвенција је националним законодавствима оставила могућност да
својим прописима ограниче одређена имовинска права аутора (права
репродуковања дела код звучног и вузуелног регистровања дела; право коришћења
одломака из ауторског дела другог аутора – цитати; право коришћења дела у
наставне сврхе или у циљу обавештавања јавности). Конвенција, такође, предвиђа
одређена права у корист произвођача фонограма и радиодифузије, која за ауторе
тих дела, представљају ограничења њихових имовинских права.
Следствено томе, под ограничењем искључивих имовинских права
(имовинскоправних овлашћења) аутора, подразумева се његова обавеза, да у
законом одређеним случајевима и под прописаним условима трпи искоришћавање
његовог објављеног ауторског дела, без његове сагласности и без плаћања накнаде
(суспензија искључивих имовинскоправних овлашћења) или без његове
сагласности, али уз обавезу плаћања накнаде (законске лиценце), под условом да
се поштују његова морална права (личноправна овлашћења), да се искоришћавање
дела врши у складу са нормалним коришћењем дела и да се искоришћавањем дела
њему не наноси неоправдана штета.

Наш ЗАСП таксативно прописује случајеве и услове под којима се може

искоришћавати одређено ауторско дело с позивом на суспензију искључивих
73
имовинскоправних овлашћења, а када и под којим условима се може
искоришћавати одређено ауторско дело с позивом на законску лиценцу.
При томе, чланом 41 ЗАСП прописани су општи услови који морају бити
испуњени, без обзира да ли се ауторско дело искоришћава с позивом на суспензију
искључивих имовинскоправних овлашћења или с позивом на законску лиценцу.
Поменутим чланом Закона, ауторско дело се може искоришћавати под условима:
1. да је у питању објављено ауторско дело;
2. да се поштују личноправна овлашћења аутора;
3. да искоришћавање буде у складу са нормалним коришћењем ауторског дела;
4. да се тиме неразумно не вређају легитимни интереси аутора.

6.1.1. Ограничења имовинскоправних овлашћења у виду суспензије

искључивих овлашћења аутора

Сама реч суспензија указује на то да је реч о суспендовању одређених права,

односно овлашћења.
Под суспензијом искључивих имовинскоправних овлашћења из садржине
субјективног ауторског права, подразумева се право трећих лица да у законом
одређеним случајевима и под тачно прописаним условима, могу искоришћавати
туђе објављено ауторско дело без сагласности аутора и без плаћања ауторске
накнаде, али уз поштовање личноправних овлашћења, под условом да се ауторско
дело искоришћава у складу са нормалним коришћењем дела и да се тиме не вређају
легитимни интереси аутора.
С позивом на суспензију искључивих имовинскоправних овлашћења аутора,
у складу са ЗАСП, објављено ауторско дело се може користити у различите сврхе:
 спровођења службеног поступка пред судским и другим органима;
 обавештавања јавности о текућим догађајима;
 за некомерцијалне сврхе наставе, припремања испита или научних
истраживања;
 умножавања од стране јавних библиотека и сличних установа, за сопствене
архивске и некомерцијалне сврхе;

74
  за личне некомерцијалне потребе (приватне потребе);
 коришћења рачунарског програма од стране законитог имаоца за сопствене
сврхе;
 привременог умножавања ауторског дела;
 цитирање туђег дела;
 снимања дела на носач звука и слике од стране организације за
радиодифузију, која има дозволу зa емитовање дела у сопственој режији;
 дводимензионалног умножавања дела која су трајно изложена на трговима
и другим отвореним јавним местима;
 одговарајућег умножавања ауторских дела, ради прављења каталога дела
изложених на јавној продаји;
 коришћења дела ради демонстрирања рада уређаја за снимање и
репродуковање звука и слике.

6.1.1.1 Суспензија искљушивих имовинскоправних овлащћења

аутора у циљу корищћења ауторског дела ради спровпђења
службеног поступка пред судским и другим органима

Без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде, објављено ауторско дело
може се умножавати и јавно саопштавати, уколико је потребно, ради спровођења
судског или управног поступка. Сврха овог ограничења је да се судским или другим
државним органима омогући обезбеђење доказа у спровођењу судског, односног
управног поступка, на тај начин што се ауторско дело може, у мери у којој је
потребно, умножити, саопштити или прегледати, односно преслушати, на судској
или другој расправи.
Такође, орган који води поступак може, путем одговарајућег средства
иноформисања, одређено ауторско дело саопштити јавности, уколико за то постоји
потреба

6.1.1.2 Суспензија искљушивих импвинскпправних пвлащћеоа

аутпра у циљу кприщћеоа аутпрскпг дела ради јавнпг
инфпрмисаоа

75
 Дозвољено је, у оквиру извештавања јавности путем штампе, радија,
телевизије и других медија о текућим догађајима, у обиму који одговара сврси и
начину извештавања о текућем догађају, без дозволе аутора и без плаћања ауторске
накнаде:
- умножавање примерака објављених дела која се појављују као саставни део
текућег догађаја о коме се јавност извештава;
- припремање и умножавање кратких извода или сажетака из новинских и
других сличних чланака у прегледима штампе;
- умножавање политичких, верских и других говора одржаних на јавним
скуповима, у државним органима, верским установама или приликом
државних или верских свечаности;
- слободно коришћење дневних информација и вести које имају природу
новинског извештаја.

6.1.1.3 Суспензија искљушивих импвинскпправних пвлащћеоа

аутпра ради кприщћеоа аутпрскпг дела у сврху наставе и
припремаоа испита

Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде за

некомерцијалне сврхе наставе:
- јавно извођење или представљање објављених дела у облику непосредног
поучавања на настави;
- јавно извођење или представљање објављених дела на школским
приредбама, под условом да интерпретатори не приме накнаду за своје
извођење и да се не наплаћују улазнице;
- јавно саопштавање емитованих школских емисија путем техничких уређаја
унутар образовне установе.

6.1.1.4 Суспензија искљушивих импвинскпправних пвлащћеоа аутпра

ради кприщћеоа аутпрскпг дела пд стране јавних библиптека
76
 Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде
умножавање дела од стране јавних библиотека, образовних установа, музеја и
архива, само за сопствене архивске потребе, ако се дело умножава из сопственог
примерка и ако таквим умножавањем ове институције немају намеру да остваре
непосредну или посредну имовинску корист.
Ово ограничење је ограниченог домашаја, јер је круг субјеката који могу
искоришћавати ауторско дело ограничен на: јавне библиотеке, образовне установе,
музеје и установе које се баве чувањем архивске грађе. Такође и сама сврха
искоришћавања је ограниченог домашаја и јасно дефинисана, јер корисници могу
то чинити само за сопствене, архивске и некомерцијалне субјекте.

6.1.1.5 Суспензија искљушивих импвинскпправних пвлащћеоа

аутпра ради кприщћеоа аутпрскпг дела за лишне
некпмерцијалне пптребе

Дозвољено је физичком лицу да без дозволе аутора и без плаћања ауторске

накнаде, умножава примерке објављеног дела за личне некомерцијалне потребе,
при чему се умножени примерци не смеју стављати у промет, нити користити за
било који други облик јавног саопштавања дела.
Међутим, с позивом на ово ограничење, не могу се умножавати ауторска
дела за личне потребе, односно ово ограничење се не односи на:
- снимање извођења, представљања и приказивања дела;
- тродимензионалну реализацију планова за дела ликовне уметности;
- грађевинску реализацију дела архитектуре;
- прављење нове грађевине по узору на постојећу грађевину која је ауторско
дело;
- рачунарске програме и електронске базе података;
- умножавање писаних дела у обиму целе књиге, осим ако су примерци те
књиге распродати најмање две године;
- умножавање нотних записа музике, осим ручним преписивањем.

77
 Оправданост искључења ових ауторских дела из овог ограничења, најбоље
је могуће разумети на примеру снимања извођења, представљања и приказивања
дела, што нпр. значи да нико не може понети кућну камеру у позориште и снимати
позоришну представом с позивом да то чини за личне и некомерцијалне потребе.

6.1.1.6 Суспензија искљушивих импвинскпправних пвлащћеоа

аутпра у циљу кприщћеоа рашунарских прпграма

Рачунарски програми се данас сматрају посебном врстом књижевних дела.

Ипак, због специфичне намене ове врсте ауторских дела и специфичног начина
њиховог коришћења, остваривање искључивих имовинскоправних овлашћења,
када су у питању рачунарски програми, не примењује се у потпуности, односно не,
у односу на лица која су законски имаоци, тј. власници рачунарских програма.
Следствено томе, ради се о одређеним радњама које власници, односно
законити имаоци рачунарских програма могу предузимати, без сагласности аутора
и без плаћања накнаде, а да тиме не повређују субјективно ауторско право аутора
програма.
ЗАСП, када су у питању рачунарски програми, као ауторско дело, прописује
да је лицу, које је на законит начин прибавило примерак рачунарског програма,
дозвољено да ради сопственог, уобичајеног, наменског коришћења програма, без
дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде, предузима следеће радње:
- трајно или привремено умножи рачунарски програм или поједине његове
делове, било којим средствима и у било ком облику, онда када је то
неопходно за коришћење рачунарског програма у складу са његовом
наменом;
- отклања грешке у рачунарском програму имајући у виду његову намену;
- учитава, приказује, покреће, преноси или смешта рачунарски програм у
меморију рачунара, ако је то неопходно за умножавање рачунарског
програма;

- преводи, прилагођава, аранжира и врши друге измене рачунарског програма,

као и умножених резултата тих радњи.

78
 Такође, Закон прописује да се уговором не може забранити прављење
резервне копије рачунарског програма на трајном телесном носачу, уколико је то
неопходно за његово коришћење.
Лице које има право да користи примерак рачунарског програма овлашћено
је да, без дозволе носиоца права, посматра, испитује или тестира рад рачунарског
програма с циљем да утврди идеје и принципе, на којима почива било који од
елемената рачунарског програма, под условом да то чини док предузима радње
учитавања, приказивања, покретања, преноса или смештање програма, за које је
овлашћен да их чини.
Полазећи од претпоставке да законити ималац, по правилу, не обавља
одређене операције на рачунару, већ да то по његовом налогу и за његов рачун,
чини одређено стручно лице (нпр. оператери), Закон је прописао с правом, да ово
ограничење дејствује, не само у корист законитог имаоца рачунарског програма,
већ и лица, које по његовом овлашћењу, искоришћава рачунарски програм.
Закон је прописао, да је дозвољено, без дозволе носиоца права, умножавање
изворног кода и превод његове форме, уколико је то потребно ради прибављања
података, неопходних за постизање интероперабилности независно створеног
рачунарског програма са другим програмима, под следећим условима:
- да умножавање изворног кода и превод његове форме, предузима носилац
лиценце или друга особа, која има право да користи примерак програма или
лице које је од стране тих лица овлашћено да предузима те радње;
- да подаци, који су неопходни за постизање интероперабилности, нису на
други начин били доступни носиоцу лиценце или другој особи, која има
право да користи примерак програма или лицу које је од стране тих лица
овлашћено да предузима те радње;
- да је умножавање изворног кода и превод његове форме ограничено на
делове оригиналног програма, који су неопходни за постизање
интероперабилности.

Подаци добијени умножавањем изворног кода и превода његове форме не

се смеју
:

79
o с одно за постизање интероперабилности независно створеног рачунарског
а програма;
оo користити за развој, производњу или рекламирање рачунарског програма,
п који је суштински сличан у изразу рачунарском програму,чија се
ш декомпилација врши или за било коју другу радњу којом се повређује
т ауторско право на том програму.
а
в
6.1.1.7 Суспензија искљушивих импвинскпправних пвлащћеоа
а
аутпра ради привременпг умнпжаваоа аутпрскпг дела
т
и
д
р
у
г
и
м
а
,
о
с
и
м
а
к
о
ј
е
т
о
н
е
о
п
80
х
 У складу са насталим потребама последњих година, ЗАСП је увео једно ново
ограничење имовинскоправних овлашћења аутора и прописао да је дозвољено, без
дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде привремено умножавање ауторског
дела, под следећим условима:
 да је умножавање пролазно или случајно;
 да умножавање чини саставни и битни део технолошког процеса;
 да сврха умножавања буде усмерена на то да се омогући пренос података у
рачунарској мрежи између два или више лица преко посредника или да
омогући законито коришћење ауторског дела и
 да умножавање нема засебан економски значај.
Овим ограничењем, Закон је отклонио једну празнину, која је до сада
постојала у Закону, а која је са становишта ауторског права, представљала повреду
ауторских права од лица која искоришћавају ауторска дела путем интернета, из
разлога што са становишта ауторског права, а у складу са ЗАСП (члан 20),
умножавање ауторског дела постоји независно од броја примерака дела, технике
којом је умножавање извршено и трајности умноженог примерка.
Прописивањем овог ограничења, велики број лица је ослобођен од опасности
да се могу сматрати неовлашћеним корисницима ауторских дела, коришћењем
интернета, као савременог средства комуникације, при чему је Закон прописао
јасне услове, те су и интереси аутора, на тај начин, у доброј мери очувани.

6.1.1.8 Суспензија искљушивих импвинскпправних пвлащћеоа

аутпра ради кприщћеоа аутпрскпг дела у сврху цитираоа

Цитирање представља традиционални облик искоришћавања туђих

ауторских дела и оно је карактеристично за књижевна, посебно научна дела.
Под цитирањем се подразумева аутентично навођење туђег дела, односно
одломака туђег дела у свом делу, уз тачно означавање цитираног дела, као и
његовог аутора.

81
 При чему, сам чин цитирања не представља радњу економског
искоришћавања туђег ауторског дела, а до искоришћавања долази пуштањем у
промет примерака ауторског дела, у коме је интегрисан цитат.
ЗАСП прописује да је дозвољено, без дозволе аутора и без плаћања ауторске
накнаде, умножавање, као и други облици јавног саопштавања кратких одломака
ауторског дела (право цитирања), односно појединачних кратких ауторских дела,
под следећим условима:
o да је дело објављено;
o да се поменути делови, односно кратка дела, без измена, интегришу у друго
дело ако је то неопходно ради илустрације, потврде или референце, уз јасну
назнаку да је реч о цитату и у складу са добрим обичајима;
o да се на погодном месту наведе ко је аутор цитираног дела, који је наслов
цитираног дела, када и где је цитирано дело објављено, односно издато,
уколико су ти подаци познати.
У погледу цитирања ауторских дела, у правној теорији се посебно
расправљало о питању могућности цитирања дела ликовне уметности музичких
дела. У том смислу, из разлога што музичка дела и дела ликовне уметности
изазивају осећања, а не идеје нису подобна за цитирање. Самим тим, јасно је да су
за цитирање подобна углавном писана дела, првенствено књижевна и научна дела.

6.1.1.9 Суспензија искљушивих импвинскпправних пвлащћеоа

аутпра ради кприщћеоа снимака пд стране прганизације за
радипдифузију

Под овим ограничењем се подразумева овлашћење организација за

радиодифузију, која су добила дозволу од субјекта права (аутора или носиоца
ауторског права) за емитовање дела, да без дозволе аутора и без плаћања ауторске
накнаде, сопственим средствима сними то дело, на носач звука или носач слике,
односно носач звука и слике, ради емитовања у сопственој емисији. При чему,
снимак дела мора бити избрисан најкасније у року од 90 дана по емитовању дела.
Међутим, снимак дела може бити сачуван у званичној јавној архиви, уколико

82
има документарну вредност, с тим да се дело, снимљено у складу са поменутим, не
сме поново емитовати без дозволе аутора.
Значај овог ограничења био је велики у време неразвијене емисионе технике,
када су ауторска дела морала бити претходно снимана у просторијама, односно
студијима организација за радиодифузију, да би потом била емитована. У
данашњим условима развијених техничких средстава, значај овог ограничења је
умањен, али није неоправдан, првенствено због чињенице да се данас велики број
емитовања обавља уживо. С аспекта ауторског права, неспорно је да су овлашћење
на снимање и овлашћење на емитовање дела, два различита овлашћења аутора, те
је ово ограничење и у том смислу, на неки начин умањено.

6.1.1.10 Суспензија искљушивих импвинскпправних пвлащћеоа

аутпра ради двпдимензипналнпг умнпжаваоа аутпрских дела
излпжених на јавним местима

Поједина ауторска дела, приликом стварања су већ намењена трајном

постављању на отвореним јавним местима (трговима, парковима, улицама и
сличним местима).

Најчешће су то грађевински реализована дела архитектуре, као што су:

мостови, зграде, дела примењене уметности и индустријског обликовања, али и
дела ликовне уметности.
Таква дела, поред њихове основне функције, користе се и за постизање
одређених културних и других циљева, што се постиже њиховим
дводимензионалним умножавањем (фотографисањем, филмским снимањем,
прављењем каталога, реклама и сл.), као и пуштањем у промет, на тај начин,
направљених примерака.
За поменута дела се сматра да су вољом својих аутора постала саставни део
природног или урбаног амбијента у коме се налазе, те да њихово
дводимензионално умножавање треба да буде слободно, у циљу јавног интереса.
Сагласно наведеном, ЗАСП предвиђа да је дозвољено, без дозволе аутора и
без плаћања ауторске накнаде, дводимензионално умножавање, стављање у промет

83
тако умножених примерака, као и други облици јавног саопштавања дела, која се
трајно налазе изложена на улицама, трговима и другим отвореним јавним местима.
У погледу ауторских дела изложених на јавним местима, јасно је да су
аутори ових дела, свесни чињенице да су с обзиром на локације, где се дела налазе,
она постала саставни део природног или урбаног амбијента, у коме се налазе и да
њихово умножавање путем разгледница, фотографија и сличних поступака, мора
бити слободно у циљу пропагандне афирмације тог амбијента. Самим тим,
наведена дела могу се умножавати и искоришћавати, не само путем
фотографисања, већ и путем снимања на видео траке, оптички диск и сл. Ипак, и у
том случају, морају се поштовати морална овлашћења аутора.

6.1.1.11 Суспензија искљушивих импвинскпправних пвлащћеоа

аутпра ради кприщћеоа аутпрскпг дела за израду каталпга
јавних прпдаја и излпжби

Организовање јавних изложби и продаје ауторских дела, саставни је део

културе сваког народа, што је посебно карактеристично за изложбе књижевних
дела, попут сајмова и сличних манифестација или изложбе дела ликовне
уметности.

Из тих разлога, прописи о ауторском праву предвиђају посебно ограничење

искључивих имовинскоправних овлашћења, у корист одређених лица, на основу
кога могу, за потребе израде каталога јавних изложби или јавних продаја, без
дозволе аутора и без плаћања накнаде, умножити изложена ауторска дела и
стављати у промет тако умножене примерке.

6.1.1.12 Суспензија искљушивих импвинскпправних пвлащћеоа

аутпра ради кприщћеоа аутпрскпг дела

Приликом продаје уређаја за снимање, репродуковање и пренос звука и

слике, у већини случајева, потребно је испробати, тј. демонстрирати, рад тих
уређаја (тв апарата, примерака фонограма, видеограма и сл.), како би се купци
84
уверили у исправност истих. На тај начин, у таквим ситуацијама, неминовно долази
до истовременог искоришћавања ауторских дела, интерпретација, фонограма или
видеограма.
У поменутим ситуацијама, искоришћавање предмета заштите је кратко
и с обзиром да се у тим ситуацијама не наноси велика штета носиоцима права,
ЗАСП прописује да је у продавницама, на сајмовима и другим местима, где се
демонстрира рад уређаја за снимање, репродуковање и пренос звука и слике,
дозвољено, без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде, умножавање дела
на носач звука и слике, јавно саопштавање дела са тог носача, као и јавно
саопштавање дела које се емитује, али само у мери у којој је то неопходно за
демонстрирање рада уређаја. Снимци који се начине тим путем, Закон прописује да
се морају без одлагања брисати.

6.1.2. Ограничења имовинскоправних овлашћења у виду законске лиценце

Искључива имовинскоправна овлашћења из садржине субјективног

ауторског права, могу бити ограничена и у виду законске лиценце. У смислу
ауторског права, под законском лиценцом, подразумева се право трећих лица да у
законом одређеним случајевима и под прописаним условима, могу искоришћавати
туђе објављено ауторско дело, без сагласности аутора, односно његовог правног
следбеника, али уз обавезу плаћања ауторске накнаде.
Поменуто право подразумева да се поштују личноправна овлашћења аутора,
као и да се искоришћавање дела врши у складу са нормалним коришћењем дела и
да се путем искоришћавања дела, не наноси неоправдана штета аутору.
Ограничење у виду законске лиценце, знатно је блаже у односу на
суспензију, јер је корисник увек обавезан да плати накнаду за искоришћавање
ауторског дела. Ограничење се састоји само у томе што корисник није у обавези да
тражи и добије сагласност аутора, односно носиоца ауторског права.
Прва земља која је увела законску лиценцу је Норвешка. Ова земља је увела

85
законску лиценцу 1946. године и показује најбоље резултате у погледу наплате за
искоришћавање ауторских дела, по основу законских лиценци. Данас, у погледу
ауторских права, сва национална законодавства познају законску лиценцу.
Према ЗАСП, ауторско дело се може искоришћавати с позивом на законску
лиценцу у следећим случајевима:
 умножавање ауторских дела за потребе наставе или научног истраживања
ауторских дела, која се налазе у библиотекама, јавним институцијама и
образовним установама;
 коришћење чланака и фотографија, који су већ раније објављени у другим
средствима информисања, ради јавног обавештавања;
 тродимензионално умножавање дела која су трајно изложена на трговима и
другим јавним местима.

6.1.2.1 Закпнска лиценца ради кприщћеоа аутпрских дела за пптребе

наставе или наушних истраживаоа

Према ЗАСП, без дозволе аутора, а уз обавезу плаћања ауторске накнаде,

дозвољено је, у облику збирке намењене настави, испиту или научном
истраживању, умножавање на папиру или сличном носачу, путем фотокопирања
или било којег облика фотографске или сличне технике која даје сличне резултате:
 одломака објављених ауторских дела,
 појединачних кратких објављених ауторских дела у области науке,
књижевности и музике или
 појединачних објављених ауторских дела фотографије, ликовне уметности,
архитектуре, примењене уметности, индустријског и графичког дизајна и
картографије.
Наведено је дозвољено само, уколико се ради о објављеним делима више
различитих аутора, изузев ако то аутор изричито не забрани. Међутим, с позивом
на ово ограничење, не може се искоришћавати нотни запис музике.
Ограничење, о коме је овде реч, усмерено је на одређени круг институција и
установа, у којима се умножавање може вршити и односи се на државне органе

86
(судови, тужилаштва, министарства, органи локалне самоуправе и сл.), образовне
институције и јавне библиотеке.
Право аутора на накнаду за искоришћавање његовог ауторског дела, по
основу законске лиценце, независно је од права на накнаду његовог ауторског дела,
по другим основима, што значи да, уколико је аутор уступио другом лицу одређено
овлашћење на искоришћавање ауторског дела, он на тај начин није уступио и
овлашћење том лицу, да остварује накнаду, од лица која ауторско дело
искоришћавају, по основу законске лиценце.

6.1.2.2 Закпнска лиценца ради кприщћеоа аутпрских дела у циљу

јавнпг инфпрмисаоа

У данашње време, често је пракса да се информације, које су путем неких

средстава информисања, претходно објављене, преузимају од стране других, у
циљу обавештавања јавности о текућим друштвеним питањима. Међутим, правило
је да то чине средства иноформисања (нпр. радио или ТВ станице), које нису у
ситуацији, најчешће из техничких разлога, да изворно пренесу извештај о
одређеном догађају.
Следствено томе, наш ЗАСП прописује да је без дозволе аутора, а уз обавезу
плаћања ауторске накнаде, дозвољено у средствима јавног обавештавања:

- умножавање,
- стављање у промет примерака и
- други облици јавног саопштавања чланака, који су објављени у другим
средствима јавног обавештавања, под условом да се ти чланци односе на
текућа економска, политичка или верска питања, а да аутор то није изричито
забранио.
С позивом на ово ограничење, које је Закон прописао, може се закључити да
новинско - издавачке куће, као и ТВ станице, могу преузимати чланке, који су
раније објављени другим средствима јавног обавештавања, што подразумева да се
не би могли преузимати и јавно саопштавати делови ТВ програма или догађаји,

87
који су објављени на радио или ТВ станицама.
Ипак, уколико се под појмом јавно обавештавање, подведу и извештаји са
радија и ТВ станица, могло би се закључити да се на ово ограничење могу позивати
и корисници, који преузимају и делове радио и ТВ програма.

6.1.2.3 Закпнска лиценца ради трпдимензипналнпг

умнпжаваоа аутпрских дела излпжених на јавним
местима

Имовинскоправна овлашћења, која су у домену субјективног ауторског

права, за ауторска дела изложена на јавним местима, подлежу двоструким
ограничењима. У појединим случајевима, таква ауторска дела се могу
искоришћавати без сагласности аутора и без плаћања ауторске накнаде (суспензија
искључивих имовинскоправних овлашћења), а у неким случајевима, без
сагласности аутора, али уз обавезу плаћања ауторске накнаде (законска лиценца).
Сврха обе врсте ограничења јесте туристичка, као и културна пропаганда
одређеног места. Разлика између ова два ограничења јесте у начину умножавања
тако изложених дела. Сходно томе, с позивом на законску лиценцу, дела која су
трајно изложена на отвореним јавним местима (мостови, куле и сл.), могу се
тродимензионално умножавати (израђивати макете, сувенири и сл.) и на тај начин
умножени примерци, могу се пуштати у промет, а аутору дела, у том случају,
припада право на накнаду. При чему, основ такве накнаде није накнада штете,
већ се тај основ налази у коришћењу туђег ауторског дела, на основу закона.
Приликом установљења овог ограничења, води се рачуна, да се ауторима
ових дела, не наноси неоправдана штета, а поред тога, поједини облици
искоришћавања ауторских дела, с позивом на ово ограничење, изричито су нашим
законом искључени и у складу с тим, Закон прописује да је без дозволе аутора, а уз
обавезу плаћања ауторске накнаде, дозвољено тродимензионално умножавање
дела која су трајно изложена на улицама, трговима и другим отвореним јавним
местима, као и стављање у промет тих примерака, осим уколико се:
- примерак дела скулптуре добија отиском из оригиналног калупа из којег је

88
 добијен и примерак који је трајно изложен на отвореном јавном месту или из
калупа који је начињен отискивањем са примерка дела скулптуре;
- прави нова грађевина по узору на постојећу грађевину;
- производ обликује према делу примењене уметности.

89
 7. ПРЕНОС АУТОРСКОГ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

Субјективно ауторско право дели се на:

 личноправну и
 имовинскоправну компоненту.
Обе наведене компоненте се одвојено посматрају и за обе важе различити
режими преноса. Тако се код личноправних, односно моралних овлашћења (права),
може уступити само њихово вршење, а имовинска права аутора, могу се преносити
правним пословима за живота аутора (inter vivos) или за случај смрти (mortis causa),
при чему се могу преносити сва права искоришћавања или нека од њих.

7.1. Пренос за случај смрти

После смрти аутора, његово субјективно право прелази на његове

наследнике. Наслеђивање може бити: законско, тестаментом или легатом (нпр.
Одлука Врховног суда Србије, Рев. 1068/82 - када аутор тестаментом одреди
наследнике, а брачном другу остави половину још неплаћених и будућих прихода
од ауторског права, сматра се да је оставилац учинио легат, јер су у питању
тражбена права из ауторских уговора).
Наслеђивање представља најпотпунији пренос ауторског субкетивног права,
јер се поред имовинских, преносе и морална овлашћења, што код преноса на основу
законских одредаба или на основу ауторских уговора, није случај. Аутор може за
живота, тестаментом да одреди једно или више лица, који ће бити носиоци
ауторског права, после његове смрти, а то могу бити лица из круга његових
законских наследника, као и друга лица.
Уколико аутор за живота, не одреди носиоца или носиоце ауторског права,
после смрти аутора, примениће се законски ред наслеђивања. Уколико после смрти
аутора има више наследника, тестаменталних или законских, свим наследницима
припада недељиво ауторско право, с тим што се удели појединих наследника
одређују прописима наследног права, односно путем оставинског поступка.
90
 После ауторове смрти, носилац ауторског права може бити и организација
аутора, којој је преминули припадао, односно којој би припадао, с обзиром на врсту
дела, уколико аутор није за живота другачије одредио.
У погледу наслеђивања имовинскоправних овлашћења из ауторских
права, у начелу, не постоје никакве посебности у односу на наслеђивање било
којих других имовинских права. Ова права у потпуности прелазе на наследнике,
који их слободно могу користити, закључивати правне послове, убирати плодове
од искоришћавања дела, као и располагати овим правом за случај смрти,.
Сагласно наведеном, ЗАСП прописује да се имовинска права, односно
овлашћења аутора наслеђују. Поменуто правило подразумева да заоставштина
преминулог аутора прелази на његове наследнике у тренутку његове смрти,
односно после смрти аутора, носиоци имовинских права су његови наследници.
Ипак, морална права, односно личноправна овлашћења из ауторског права,
после смрти аутора, трпе извесне трансформације и ограничења, те се о
наследивости ових овлашћења може говорити само условно. У теорији се проблем
наслеђивања личноправних овлашћења из ауторског права решава првенствено
њиховом поделом на она која садрже тзв. позитивне аспекте и она која садрже
негативне аспекте, а у циљу очувања компоненте личноправних овлашћења, за
време, после смрти аутора.
У позитивне аспекте се убрајају овлашћења која садрже радње, које у свом
личном интересу, фактички може вршити само аутор. У негативне аспекте се
убрајају овлашћења која садрже радње, које у интересу очувања достојне успомене
на аутора, фактички може вршити и друго лице.
Следствено наведеној подели, ЗАСП (члан 58) прописује да наследници
аутора могу вршити овлашћења, која се тичу моралних права аутора, осим права на
објављивање необјављеног дела, ако је аутор то забранио и права на измену дела.
Заштиту моралних права аутора која се тичу патернитета, интегритета дела и
забране недостојног искоришћавања дела могу, осим наследника, вршити и
удружења аутора, као и институције из области културе, науке и уметности. Самим
тим, Закон на основу ове поделе, установљава и једну правну конструкцију, по којој
се личноправна овлашћења не наслеђују, већ се наслеђује само вршење тих
91
овлашћења

7.2. Пренос за живота аутора (пренос путем ауторских уговора)

За живота аутора, најчешћи начин располагања имовинскоправним

овлашћењима је закључивање тзв. ауторских уговора. Уз постојање одређених
изузетака, аутор није увек у могућности да самостално изда, прикаже, емитује или
преведе своје дело, па то своје право на искоришћавање дела, уступа другим
лицима, која су за то заинтересована или им је то основна делатност (нпр. издавачке
куће).
Наведено, аутор чини закључивањем уговора, с тим да лица, на која су
овлашћења пренета, на основу уговорних одредаба, не постају аутори дела и не
могу бити носиоци моралних права, која су искључиво везана за личност аутора. С
тим у вези, ЗАСП (члан 60), прописује да се морална права аутора не могу
преносити уговором.
Даље, Закон у погледу имовинских права прописује да аутор, односно његов
правни следбеник, може уступити поједина или сва имовинска права на свом делу,
другом лицу, при чему уступање може бити искључиво или неискључиво.
У случају искључивог уступања имовинских права, једино је стицалац права
овлашћен да на начин прописан уговором, искоришћава ауторско дело, као и да уз
посебну дозволу аутора, односно његовог правног следбеника, уступа другима то
право. Право које стицалац права уступа другима је неискључиво право, уколико
уговором није друкчије одређено.
У случају неискључивог уступања имовинских права, стицалац права није
овлашћен да забрани другоме да искоришћава ауторско дело, нити је овлашћен да
уступа другоме своје право.
Уколико у уговору није назначено да се ради о искључивом или
неискључивом уступању, сматра се да се ради о неискључивом уступању
имовинских права.
Закон прописује да уступање имовинских права може бити:

92
 - предметно ограничено,
- просторно ограничено и
- временски ограничено.

У случају предметног ограничења, стицалац права је овлашћен да врши

једну или више одређених радњи искоришћавања ауторског дела (нпр. аутор
писаног дела може уступити издавање дела, али условити формат, израду корица
или дизајн).
У случају просторног ограничења, стицалац права је овлашћен да
искоришћава ауторско дело на одређеној територији, која је ужа од оне на којој
ауторско право постоји (нпр. просторно ограничење се може односити на
територију једне или више држава или шири простор).
У случају временског ограничења, стицалац права је овлашћен да
искоришћава ауторско дело у одређеном времену, које је краће од трајања
ауторског права за то дело (нпр. временско ограничење се може односити на цео
период трајања заштите или одређени број година, при чему се уговор може
обновити до исцрпљења тиража, наступања одређене извесне чињенице и других
околности, у зависности од природе ауторског дела).
Такође, Закон прописује да лице, које је уступањем стекло имовинско право
од аутора или његовог наследника, може то своје право у целини пренети на другог,
уз дозволу аутора, односно ауторовог наследника, с тим да дозвола аутора, односно
ауторовог наследника, није потребна у случају преноса привредног друштва, које
је носилац имовинског права.
У погледу преноса својине, према Закону, пренос својине на оригиналном
примерку ауторског дела, не подразумева стицање ауторских права на делу и то
како моралних, тако и имовинских права (нпр. одвајање купљене слике на делове,
без дозволе аутора, представља повреду ауторских моралних права).
Најзад, Закон прописује да је уступање имовинских права за дело које још
није створено дозвољено, али под условом да се одреде врста будућег дела и радње
искоришћавања дела.

93
 7.2.1. Ауторски уговори (општа правила)

Ауторски уговори, као и сви други уговори, представљају сагласност воља

два или више лица о битним елементима уговора, а специфични су по томе што
настају у вези са стварањем ауторског дела, уступањем или преношењем ауторског
права, представљањем, односно извођењем дела, прерадом дела, израдом филмског
дела, наруџбом или израдом ауторског дела и свим другим односима, насталим у
вези са ауторским делом као оригиналном, интелектуалном творевином људског
духа.
Без обзира на чињеницу да предмет ауторских уговора могу бити различита
дела и различита овлашћења, сви ауторски уговори подлежу општим, законом
уређеним правилима.
ЗАСП прописује да се ауторским уговором, ауторска права уступају или у
целини преносе. У погледу форме уговора, Закон одређује да се ауторски уговори
закључују у писаној форми, уколико другачије није одређено, али непоштовање
форме, не значи аутоматску ништавост уговора. Према судској пракси, недостатак
писане форме код ауторског уговора, испуњава услов за пуноважност уговора о
делу, с обзиром на циљ закључења уговора, односно вољу странака које би
вероватно закључиле уговор о делу, да су знале, да је закључење усменог уговора
ништав правни посао.
Закон надаље прецизира да се уговором мора изричито предвидети давање
дозволе за објављивање дела, за бележење дела на носач звука или слике, као и за
давање дозволе за емитовање дела. Уступање, односно пренос одређеног права на
искоришћавање дела не подразумева и уступање, односно пренос права на ауторску
накнаду у случајевима искоришћавања ауторског дела по основу законске лиценце,
али подразумева и давање дозволе за оне измене на делу, које су технички
неминовне или уобичајене за тај начин искоришћавања дела.
Суштина је да за време трајања уговора, аутор мора гарантовати стицаоцу,
да ће моћи мирно, без узнемиравања од стране трећих лица, да користи ауторско

94
дело на начин и под условима предвиђеним уговором.

Сваки ауторски уговор, без обзира на врсту, мора садржати одређене битне
елементе, а то су:
1. имена уговорних страна,
2. наслов, односно идентификацију ауторског дела,
3. права која су предмет уступања, односно преноса,
4. висину, начин и рокове плаћања ауторске накнаде, ако је уговорена и
5. садржинска, просторна и временска ограничења, ако постоје.
У погледу начина коришћења ауторског дела, уговором се мора тачно
одредити начин коришћења, те уколико се коришћењем ауторског дела, оствари
добит, која је у очигледној несразмери са уговореном ауторском накнадом, аутор,
односно његов наследник има право да тражи измену ауторског уговора, ради
отклањања те несразмере. Такође, битан елемент представља и накнада за
коришћење ауторског дела и уколико ауторска накнада није уговорена, а приход
остварен коришћењем ауторског дела премашује трошкове његовог коришћења, у
мери која омогућава плаћање ауторске накнаде, аутор, односно његов наследник,
има право да тражи измену ауторског уговора, ради уговарања накнаде. Ово право
застарева у року од две године, од дана сазнања за постојање несразмере, односно
за приход остварен коришћењем ауторског дела, а најдуже у року од шест година
од краја године, у којој је несразмера наступила, односно
у којој је приход остварен.
Према решењима нашег Закона, аутор, односно његов наследник може
ускратити дозволу коју је дао, односно повући уступљено имовинско право,
уколико стицалац дозволе, односно права, не остварује право које је прибавио или
га остварује, у обиму мањем од уговореног, чиме угрожава интересе аутора,
односно његовог наследника, осим уколико је сам одговоран за разлоге
неостваривања или недовољног остваривања права.
Аутор, односно његов наследник, не може остваривати ово право, пре истека
рока од две године, од закључења ауторског уговора или предаје примерка дела
стицаоцу права, уколико је та предаја уследила после закључења уговора, при чему

95
је за прилоге (чланак, илустрација и сл.) предвиђен рок од шест месеци.
Аутор, односно његов наследник дужан је да пре него што ускрати дозволу,
односно повуче право, обавести о томе стицаоца дозволе, односно права, и остави
му

примерен рок да отпочне са остваривањем права које је прибавио, односно да врши

право у обиму који је прибавио.
Најзад, Закон прописује да аутор може ускратити дозволу коју је дао,
односно повући уступљено имовинско право, уколико сматра да би искоришћавање
његовог дела, могло да нанесе штету његовом стваралачком или личном угледу и
то из разлога који су настали после закључења ауторског уговора, а за које не
одговара стицалац права. У том случају, аутор има обавезу да стицаоцу права
накнади насталу стварну штету, али не и измаклу добит. Овде је заправо реч о праву
покајања, када после објављивања дела аутор мења своја схватања и ставове и
жели да своје дело повуче из промета (нпр. откупљивањем примерака дела
или ускраћивањем дозволе за даље коришћење дела). Ово право може користити
само аутор, не и носиоци ауторског права, што је у складу са природом ауторских
моралних права и личноправних овлашћења.

7.2.2. Врсте уговора

ЗАСП посебно регулише неколико категорија уговора о преносу ауторског

права:
- Издавачки уговор;
- Уговор о представљању и уговор о извођењу дела;
- Уговор о филмском делу;
- Уговор о преради ауторског дела;
- Уговор о наруџбини ауторског дела.

7.2.2.1 Издавачки уговор

96
 Издавачки уговор је један од најзначајнијих ауторских уговора, а закључује
се поводом искоришћавања књижевних, научних, драмских и музичких дела – дела
која се умножавају штампањем и објављивањем у облику књига, брошура, новина
и сл.
Овај уговор се закључује између аутора дела или другог носиоца ауторског
права, с једне стране и издавача, с друге стране. Издавачким уговором аутор,
односно други носилац ауторског права уступа, односно преноси на издавача право
на умножавањеауторског дела штампањем и на стављање у промет, тако
умножених примерака дела, при чему се издавач обавезује да дело умножи и стави
у промет, као и да за то плати накнаду аутору, односно другом носиоцу ауторског
права, уколико је она уговорена.
У случају да ауторско дело није објављено, издавачу се ауторским уговором
даје дозвола за објављивање дела.
Издавачким уговором аутор, односно други носилац ауторског права, може
издавачу уступити, односно пренети право на превођење свог дела, као и
овлашћење на умножавање и стављање у промет преведеног дела.
Предмет издавачког уговора, тј. ауторско дело, мора бити тачно одређено.
Уколико је реч о делу које аутор није створио, оно мора бити одредиво помоћу
наслова дела и описа о каквој се врсти дела ради, а уколико је дело небјављено,
уговором се издавачу даје и дозвола за објављивање дела.
Рукопис или други оригинални примерак ауторског дела који је предат
издавачу не постаје својина издавача, осим чланака, цртежа и других прилога у
новинама и периодичној штампи или ако је уговором друкчије одређено.
Издавачки уговор, чији је предмет издавање чланака, цртежа и других
ауторских прилога у новинама и периодичној штампи не мора бити закључен у
писаној форми.
Издавачки уговор спада у искључиве ауторске уговоре, јер за време важења
издавачког уговора, аутор не може своје право објављивања ауторског дела
уступати трећем лицу, изузев ако уговором није друкачије уговорено, уколико се
дело издаје на неком другом језику и уколико је реч о објављивању чланака, цртежа

97
и других ауторских прилога у новинама и периодичној штампи.
У теорији постоје различите дефинице основних уговорних обавеза, али је
општеприхваћено да главну ауторову обавезу чини преношење на издавача права
на објављивање дела, док је издавач дужан да дело објави, пусти га у промет и
плати аутору уговорени хонорар. Такође, ауторова обавеза је и да заштити издавача
од свих правних узмениравања, као и да се уздржи од поступака, који би сметали
издавачу, у вршењу пренесеног права.
С тим у вези, ЗАСП је прописао да је обавеза издавача:
- да се стара о промету примерака дела, и да о томе повремено обавештава
аутора, односно другог носиоца ауторског права, на његов захтев;

- да аутору, односно другом носиоцу ауторског права, на његов захтев, у

одговарајућој фази техничког процеса умножавања дела омогући коректуру;
- да приликом припреме сваког наредног издања дела омогући аутору да унесе
одговарајуће измене, под условом да то не мења карактер дела и да, имајући
у виду целину издавачког уговора, не представља несразмерно велику
обавезу за издавача.
Уколико једини постојећи примерак ауторског дела пропадне услед више
силе после његове предаје издавачу ради издавања, аутор, односно други носилац
ауторског права има право на правичну накнаду, која би му припала да је дело било
објављено.
Издавач који је прибавио право да изда дело у форми књиге, има током
периода од три године, од дана закључења издавачког уговора, прече право
прибављања права на умножавање дела и стављање у промет примерка тог дела у
форми електронског записа. Ово право престаје, ако издавач у року од 30 дана, од
дана учињене понуде у писаној форми, не прихвати понуду аутора, односно другог
носиоца ауторског права.
Уколико издавач намерава да непродате примерке дела прода као стару
хартију, дужан је да претходно понуди аутору, односно његовом наследнику, ако
је доступан, да те примерке откупи, по цени за стару хартију.
У пракси се често дешава да у погледу умноженог дела, у једном тренутку

98
постане јасно, за време издавачког уговора или уговореног рока, да умножено дело
неће моћи да буде распродато, што представља штету за издавача, као и за аутора.
Из тог разлога, Закон пружа могућност да се допринесе смањењу штете, пошто се
не испуњава економски ефекат који се желео постићи објављивањем, односно
умножавањем дела. Аутор има могућност да откупи све или део непродатих
примерака, а неоткупљене преостале примерке, издавач ће продати као стару
хартију.

Поред уобичајених елемената, битни елементи издавачког уговора, у складу

са одредбама ЗАСП (члан 76), јесте и:
 рок у коме је аутор, односно други носилац ауторског права дужан да
издавачу преда уредан рукопис или други оригинални примерак дела, како
би издавачу омогућио умножавање дела (уобичајени рок износи годину дана
од дана закључења уговора, ако другачије није уговорено);

 рок у коме је издавач дужан да отпочне са пуштањем примерака дела у

промет (ако није друкчије уговорено, тај рок износи годину дана, од дана
пријема уредног рукописа или другог оригиналног примерка дела);
 број издања који је издавач овлашћен да изда (ако није друкчије уговорено
издавач има право само на једно издање дела);
 висина тиража једног издања (ако висина тиража није уговорена, а из
пословних обичаја или других околности очигледно не произилази
другачије, тираж износи 500 примерака);
 рок у коме издавач, по исцрпљењу тиража претходног издања, мора отпочети
са пуштањем у промет примерака наредног издања, уколико је оно уговорено
(ако није другачије уговорено, тај рок износи годину дана, од дана кад је
аутор то захтевао);
 изглед и техничка опрема примерака дела.
Ауторски хонорар је важан елемент уговора, али га наш Закон не предвиђа
као битан елемент уговора. Осим хонорара, уобичајено је у издавачкој делатности
да издавач бесплатно уступи аутору одређен број умножених примерака његовог
дела, који се називају ауторским примерцима и њихов број се креће од пет до
99
двадесет, понекада и више. Закон не садржи ни одредбу о трајању издавачког
уговора.
Издавачки уговор престаје смрћу аутора, пре завршетка ауторског дела
(уколико је уговор закључен за дело које још није створено), исцрпљивањем тиража
свих уговорених издања, уколико штампање новог издања није предвиђено и
најзад, протеком рока за који је уговор закључен.

7.2.2.2 Угпвпр п представљаоу (приказиваоу) и угпвпр п извпђеоу дела

Већина закона не прави разлику између уговора о представљању и уговора о

извођењу ауторских дела. ЗАСП, такође, не прави разлику и јединствено регулише
ове две врсте уговора.
Уговором о представљању, односно уговором о извођењу, аутор односно
други носилац ауторског права, уступа кориснику право на представљање или
право на

извођење ауторског дела, а корисник се обавезује да то дело представи, односно

изведе у одређеном року, на начин и под условима који су одређени уговором.
Код уговора о представљању, предмет је драмско, драмско – музичко,
кореографско или пантомимско дело, односно дело намењено сценском извођењу
– сценско дело које се изводи у нпр. позориштима, операма, биоскопима, преко
радио и ТВ станица и на други начин.
Код уговора о извођењу, предмет је музичко дело или јавна рецитација
књижевног дела, дело које није превасходно намењено сценском извођењу –
несценско дело и ту су корисници најчешће радиодифузне установе, као и нпр.
угоститељски објекти (у складу са судском праксом, корисником извођења
музичких дела, сматра се и лице у чијем је ресторану јавно извођена музика).
Такође, код ових уговора постоји разлика и у начину утврђивања ауторских
хонорара, те се код уговора о представљању, хонорар аутора утврђује најчешће
споразумом странака, док се код уговора о извођењу, накнада утврђује на основу
ценовника, који утврђује организација, којој аутор припада.

100
 Уколико аутор, односно други носилац ауторског права не преда кориснику
дело (рукопис, партитуру и сл.) у уговореном року или корисник дело не представи,
односно не изведе у уговореном року, аутор односно други носилац ауторског
права или корисник дела може захтевати раскид уговора о представљању, односно
уговора о извођењу и тражити накнаду штете.
Код ових уговора, лице које је добило право представљања, односно
извођења, не може то право уступити другим лицима, без сагласности аутора или
носиоца ауторског права. Уговором се одређује и начин приказивања, односно
извођења дела и подручје на којем се дело може користити. Уколико корисник дело
представи, односно не изведе у уговореном року, аутор, односно носилац ауторског
права или корисник дела, може захтевати раскид уговора и тражити накнаду штете.
Аутор је дужан да преда дело које је предмет уговора, кориснику, при чему
рукопис, партитура или други оригинал дела, које је предмет уговора о
представљању, односно уговора о извођењу остаје својина аутора, ако уговором
није другачије одређено.

Корисник је дужан да аутору, односно другом носиоцу ауторског права,

омогући увид у представљање, односно извођење дела, као и да му достави програм
и да га повремено обавештава о приходима од представљања, односно извођења
дела.
Обавеза корисника је да исплати аутору накнаду за коришћење дела, која
мора бити одређена уговором и уколико је износ накнаде везан са бројем
приказивања, односно извођења дела, корисник је дужан да повремено обавештава
аутора о приходима од приказивања, односно извођења.
ЗАСП не садржи одредбе о трајању оваквог уговора, али се у пракси они
могу закључити на одређено време или се уговором може предвидети број
представа, односно извођења.

7.2.2.3 Уговпр о филмском делу

Уговором о филмском делу се једно или више лица обавезују произвођачу

101
филмског дела - продуценту да стваралачки сарађују на изради филмског дела и
уступају му своја имовинска права на то дело.
Посебност овог уговора лежи у чињеници да се он обично закључује пре
самог настанка дела, тако да се продуцент појављује као инвеститор пројекта, коме
аутори, након исплате ауторске накнаде, уступају своја будућа имовинскоправна
овлашћења.
Лица која учествују у стварању филмског дела су бројна и њихови
доприноси су различити, али је неопходно истаћи да филмско дело не представља
збир разних ауторских дела, већ је јединствени резултат колективног рада.
Прву групу лица чине коаутори са којима се закључују посебни уговори и
то, уговор о: сценарију, режији, филмској музици, снимању, а уколико је реч о
цртаном филму – уговор са главним цртачем. Након снимања, умножавања и
стављања дела у промет, јавног приказивања и других облика искоришћавања
филмског дела, коаутори имају право да буду обавештени о оствареном промету,
као и свим облицима искоришћавања дела, да се интересују за финансијски ефекат
дела и приходе, који се остварују, о чему је произвођач филмског дела (продуцент),
дужан да их обавештава.

Другу групу чине аутори појединих доприноса, који нису коаутори:

сценографи, костимографи, аутори маске и др. Такође и ово су уговори о филмском
делу и уживају иста права, у погледу правног статуса.

Уколико се филмско дело снима по неком већ постојећем делу, продуцент

мора првенствено да закључи уговор о филмској преради (адаптацији).
Филмско дело се сматра завршеним када је постигнут договор о коначној
верзији између коаутора и произвођача филмског дела. Уколико произвођач
филмског дела намерава да филмско дело искоришћава у верзији, која се разликује
од оне за коју је постигнут договор о коначној верзији, мора прибавити сагласност
већине коаутора филмског дела, а нарочито главног режисера.
Битни елемент уговора представљају одредбе о накнади, у износу који
одговара облику и обиму искоришћавања филмског дела. Приликом утврђивања

102
накнаде, мора се тачно одредити на шта се односи утврђена накнада, јер је законска
претпоставка да се накнада односи само на она права, која су у уговору поменута,
што значи да накнада за снимање не обухвата и накнаду за умножавање и јавно
приказивање дела, већ је потребно предвидети посебну накнаду за сваки облик
искоришћавања.
Обавеза коаутора, као и аутора појединих доприноса, јесте да омогуће
несметано коришћење њихових доприноса, које морају завршити и предати
продуценту, у року који је предвиђен уговором, а у циљу снимања на филмску
траку, односно ради стварања филма као целине. Ипак, у пракси се дешава да неко
од ових лица одбије да заврши свој допринос или више није у могућности да
настави сарадњу, због више силе. У таквим ситуацијама, они се не могу противити
коришћењу резултата њиховог стваралачког рада за завршетак филмског дела, с
тим да задржавају ауторско право над доприносом.
Продуцент је у обавези да сними и заврши дело, на начин и у року, који је
предвиђен уговором.
Коаутори филмског дела имају право на раскид уговора, као и право да
задрже уговорену накнаду, уколико произвођач филмског дела не заврши филмско
дело, у року од три године, од дана закључења уговора о филмском делу, ако није
другачије уговорено. Такође, коаутори дела имају право на накнаду штете, уколико
произвођач филмског дела не отпочне са искоришћавањем филмског дела, у року
од једне године, од дана завршетка филмског дела, ако уговором није предвиђен
други рок.

Уговор о филмском делу престаје извршењем уговора, сагласносшћу

уговорних страна и раскидом, због неизвршења или немогућности извршења, на
захтев уговорних страна.

7.2.2.4 Уговор о преради ауторског дела

Уговором о преради ауторског дела аутор, односно његов наследник, даје

другом лицу, дозволу за прераду дела ради сценског приказивања, односно

103
извођења, ради снимања филмског дела или за друге потребе.
Оригинално, односно изворно ауторско дело, може бити предмет прераде,
при чему се на тај начин ствара ново ауторско дело, тј. изведено дело, које извире
из основног прерађеног дела, а да би прерађено дело било ауторско дело, у њему
се морају препознавати карактеристични елементи изворног дела.
Између аутора, односно његовог наследника и лица, која врше прераду дела,
закључује се уговор, којим треба одредити предмет уговора прераде, ради чега се
прерада врши, као и друге елементе ауторског уговора. Ипак, да би се говорило о
уговору о преради, она се мора извршити ради једног или више видова
искоришћавања изворног дела, јер би се у противном радило о некој другој врсти
уговора.
Ауторско дело се може прерадити у филмски сценарио, те ради правне
сигурности, значаја, сложености и уложених средстава, у случају оваквог уговора,
ЗАСП даје право да уговорне стране уговоре елементе тог уговора, а у супротном,
уколико они то не учине, предвиђа која су то уступљена права.
У том случају, аутор, односно његов наследник њиме уступа следећа
искључива
права:
- на прераду дела за стварање филмског дела;
- на умножавање примерака тако створеног филмског дела и њихово
стављање у промет;
- на приказивање филмског дела;
- на емитовање филмског дела;
- на титловање и синхронизацију филмског дела на другим језицима.

Уговор овлашћује стицаоца права на само једну прераду и једно снимање,

осим уколико се другачије не уговори. Ове одредбе се примењују и на уговор о
преради ауторског дела, ради снимања телевизијског дела, а у недостатку
уговорних одредби, гарантује се стицаоцу права, односно произвођачу филма, да
ће филмско дело моћи да искоришћава на све могуће начине.

104
 7.2.2.5 Уговор о наручбини ауторског дела

Уговором о наруџбини ауторског дела, аутор се обавезује да за наручиоца

изради ауторско дело и преда му примерак истог. На тај начин се може створити:
потрет, скулптура, уметничка слика, итд. Уговором се регулишу права и обавезе, у
погледу стварања и предаје дела, а посебно се уређују висина, начин и време уплате
ауторске накнаде. Морална права не могу бити предмет ове врсте уговора.
Обавеза аутора дела се огледа првенствено у томе да посао изврши и преда
примерак дела аутору, а наручилац се обавезује да прими рад према уговору и
правилима посла, те да исплати уговорену накнаду.
Такође, наручилац има право да објави дело и да стави у промет примерак
дела, који му је аутор предао, а аутор задржава остала ауторска права, уколико
уговором о наруџбини није другачије одређено.
Специфичност уговора о наруџбини ауторског дела је у томе што наручилац
ауторског дела, као финансијер, има право да усмерава и контролише поступак
стварања дела, да даје одређене сугестије, како би израда напредовала, сагласно
закљученим уговором, при чему он не сме да ограничава слободу уметничког,
стручног или научног изражавања аутора.
У случају да је на основу уговора о наруџбини ауторског дела, израђен
рачунарски програм, наручилац стиче сва права искоришћавања рачунарског
програма, ако уговором није другачије одређено.
ЗАСП предвиђа и ситуацију када се по наруџбини ствара колективно
дело, у чијем стварању учествује већи број сарадника и оно представља резултат
интелектуалног рада свих њих.

У том смислу, ауторско дело настало спајањем прилога већег броја аутора у
једну целину (енциклопедија, антологија, рачунарски програм, база података и сл.),
сматра се колективним ауторским делом, при чему аутори прилога у колективном
ауторском делу на искључив начин уступају сва своја имовинска права лицу, које
је организатор израде колективног дела, ако уговором није друкчије одређено.
Лице које је организатор израде колективног ауторског дела има право да

105
објави и да искоришћава дело под својим именом, с тим да на сваком примерку
дела мора бити наведена листа аутора чије ауторске прилоге колективно дело
садржи.

106
 8. АУТОРСКО ДЕЛО СТВОРЕНО У РАДНОМ ОДНОСУ

Поред интелектуалних творевина које настају у тзв. слободној режији,

велики број истих, настаје и у радном односу, јер постоји велики број лица која се
стваралачким радом баве, при извршавању својих редовних радних обавеза. Ова
повезаност стваралачког рада са извршавањем редовних радних задатака, чини
питање ауторског права на ауторским делима створеним у радном односу, једним
од сложенијих питања ауторског права.
На међународном нивоу, не постоји ни један правни акт који уређује правни
режим ауторских дела створених у радном односу. У нашем ЗАСП, овом питању
се посвећује одређена пажња, при чему се доста простора оставља општим актима
послодавца, али су одређена питања уређена и нормама које имају императивни
карактер.
Ипак, наш Закон није јасно дефинисао која се то дела сматрају ауторским
делима створеним у радном односу, али на одређен начин говори о правима
послодавца у вези са ауторским делом створеним у радном односу.
У складу са чланом 98 ЗАСП може се рећи да се под ауторским делом,
створеним у радном односу подразумева ауторско дело, које је запослени створио
дело током трајања радног односа извршавајући своје радне обавезе. У том смислу,
када је реч о ауторским делима створеним у радном односу, под истима треба
разумети ауторска дела, која су настала било којим обликом радног ангажовања,
односно активностима, које се могу подвести под радноправни статус. Самим тим,
долази се до закључка да се ауторским делом, може сматрати дело створено током
трајања уговора о раду и извршавањем радне обавезе, на основу тако закљученог
уговора. Дакле, ауторско дело не мора бити створено само у просторијама
послодавца и у оквиру радног времена послодавца, већ и изван ових услова, али је
неопходно да је дело створено интелектуалним радом ангажованог лица и да је тај
рад у вези са његовим радним задацима.

У погледу кључног питања, коме припада право ауторско дело створено у

107
радном односу, Закон је прописао да је послодавац овлашћен да то дело објави и
носилац је искључивих имовинских права на његово искоришћавање у оквиру своје
привредне делатности, у року од пет година од завршетка дела, ако општим актом
или уговором о раду није другачије одређено (нпр. новинско – издавачка кућа, чији
је новинар урадио одређену документарну репортажу, има право да исту објави,
умножи и да стави примерке у промет, али нема право да неком другом издавачком
предузећу уступи право на умножавање и стављање исте у промет). У том случају,
аутор има право на посебну накнаду, зависно од ефеката искоришћавања дела, при
чему се критеријуми за утврђивање висине и начина плаћања накнаде одређују
општим актом послодавца или уговором између послодавца и запосленог.
Након истека периода од пет година, од завршетка дела, аутору припадају и
сва имовинска права (имовинскоправна овлашћења), која је до тада имао
послодавац. Изузетак постоји у случају када је у питању рачунарски програм или
база података, као ауторско дело. Према одредбама Закона, уколико је ауторско
дело рачунарски програм или база података, трајни носилац свих искључивих
имовинских права на делу је послодавац, ако уговором, између послодавца и
запосленог, није другачије одређено.
Аутор има право да и пре истека рока од пет година, без дозволе послодавца
објави, умножи или стави у промет примерке свог дела које је створено у радном
односу, уколико то чини у оквиру издавања својих сабраних дела.
Приликом коришћења дела створеног у радном односу, послодавац је дужан
да наведе име, псеудоним или знак аутора.

108
 9. ТРАЈАЊЕ АУТОРСКОГ ПРАВА

У ауторском праву, одувек је постојао принцип да су имовинска права

(имовинскоправна овлашћења) ограниченог трајања. Наши прописи о ауторском
праву утврђују посебна правила за рачунање рока трајања имовинских права за
коауторска дела, за анонимна ауторска дела или ауторска дела објављена под
псеудонимом, за ауторска дела објављена у наставцима, за кинематографска дела,
као и за ауторска дела, за која се рок трајања не рачуна од смрти аутора, а која нису
законито објављена током 70 година, од њиховог настанка.
ЗАСП предвиђа да имовинска права аутора трају за живота аутора и 70
година после његове смрти, независно од врсте дела које је у питању, док такво
ограничење не постоји у погледу моралних права аутора, која трају и по престанку
трајања имовинских права аутора, односно трају неограничено.
Уколико је у питању коауторско дело, имовинска права коаутора престају по
истеку 70 година од смрти коаутора који је последњи умро.
Имовинска права на делу чији се аутор не зна (анонимно дело или дело под
псеудонимом) престају по истеку 70 година од дана објављивања дела. Међутим,
ако аутор открије свој идентитет пре наведеног рока, имовинско право траје као да
је идентитет аутора познат од дана објављивања дела.
Уколико се почетак рока трајања ауторског права рачуна од објављивања
дела, а дело је објављено у наставцима, за сваки наставак тече засебан рок заштите.
За филмско дело, рок трајања ауторског права истиче 70 година од смрти
режисера, сценаристе, аутора дијалога или композитора музике посебно
компоноване за филм, зависно од тога ко од њих последњи премине.
За дела за која се рок заштите не рачуна од смрти аутора или коаутора, а која
нису законито објављена током 70 година од њиховог настанка, заштита престаје
истеком тог рока.

Рок, у случају имовинских права на музичким делима са речима, рачуна се

од смрти последњег преживелог аутора композиције или аутора текста, без обзира

109
да ли су та лица означена као коаутори, под условом да су текст и композиција били
створени за предметно музичко дело са речима.

Уколико је реч о колективним делима, ауторско право на колективним

делима траје 70 година од дана законитог објављивања дела.
Рокови за потребе утврђивања датума престанка имовинских права аутора
рачунају се од 1. јануара године, која непосредно следи за годином, у којој се десио
догађај, који је релевантан за почетак рока. То конкретно значи да рок трајања
имовинских права од 70 година, за ауторско дело, чији је аутор преминуо током
1999. године (без обзира ког месеца у тој години), почиње да тече од 01.01.2000.
године и истиче 31. 12. 2070. године (нпр. писац Иво Андрић је преминуо
13. марта 1975. године, али се рок од 70 година рачуна од 01. јануара 1976. године,
што подразумева да ће 2046. године, сва дела Иве Андрића бити у јавном домену и
слободна за употребу, али уз назначење његовог ауторства).
Наследници аутора у периоду од 70 година по смрти, уживају сва права која
је имао и аутор, првенствено право да одлучују, да ли ће допустити да друга
физичка или правна лица користе, наслеђено, ауторско дело. После смрти аутора,
право слеђења прелази на његове наследнике.
Код нас, у пракси, аутори и њихови наследници често нису до краја упознати
са својим правима, као ни са механизмима успостављања контроле над овлашћеним
и неовлашћеним корисницима својих дела. Писана дела се објављују неовлашћено
(без знања и одобрења аутора или наследника), без ауторске накнаде или у
тиражима далеко већим од договорених. Злоупотреба у виду електронске
пиратерије присутна је у виду великог броја сајтова који делове или цела ауторска
дела користе да би привукли публику или их директно комерцијално експлоатишу.
Музичка дела се често емитују без правилне пријаве надлежним организацијама за
колективну заштиту, чиме аутор бива оштећен за накнаду. Такође, често се
неовлашћено објављују на носачима звука. Као појединац, аутор (или његов
наследник) неретко је у позицији да се за своја права бори са издавачима, медијима,
компанијама, односно јачима од себе.

110
 По истеку рока заштите, ауторска дела постају слободна, прелазе у јавни
домен и могу се слободно употребљавати, што подразумева да се тада дела
сматрају општим добром, којим може свако да се користи слободно, без обавезе
тражења било чије сагласности и без плаћања накнаде.
То значи да слободно дело, свако има могућност да изда, преради, умножи,
преведе, прикаже или да га искоришћава, на било који начин. Такође, по истеку
рока трајања не престаје само ауторско право, већ и остала права, која су изведена
из ауторског права, као што је нпр. право издавача.
С друге стране, у погледу моралних права, старање о заштити моралних
права аутора, чија је заштита имовинских права протекла, поверава се удружењима
аутора и институцијама из области културе, науке и уметности. Поред организација
аутора, ЗАСП прописује да свако лице (физичко или правно лице) има право да
штити патернитет и интегритет дела, као и да се супротстави сваком облику
недостојног искоришћавања ауторског дела (нпр. Пресудом Гж. 5244/72 од 29. јула
1973. године, Врховни суд Србије је забранио извођење балета, већ покојног
композитора Стевана Христића Охридска легенда у кореографији М. М., јер је
утврдио да извођење представља деформацију и мењање ауторског дела, а тиме и
повреду његових моралних права).

111
 10. СРОДНА ПРАВА

Према ЗАСП (члан 112 - 142), права сродна ауторском праву су:
 право интерпретатора;
 право произвођача фонограма;
 право филмског продуцента (произвођача видеограма);
 право произвођача емисије;
 право произвођача базе података и
 право издавача, које обухвата два основна права:
- право првог издавача слободног дела (дела које је у јавном домену, а које
претходно није било издато) и
- право издавача штампаних издања на посебну накнаду.

10.1. Право интерпретатора

Интерпретација је духовна творевина која настаје личним ангажовањем

интерпретатора приликом звучног, односно визуелног или звучно-визуелног
саопштавања ауторског дела, што подразумева да је интерпретација интелектуално
(нематеријално) добро, које ствара човек.
Интерпретација представља радњу, која се састоји у ангажовању човека да
личним изражајним могућностима саопшти на звучни или звучно – визуелни
начин, одређени духовни садржај. Духовни садржај који се интерпретира, мора
бити ауторско дело. Није од значаја да ли је дело заштићено или је у тренутку
интерпретирања, рок ауторскоправне заштите за њега, истекао, јер дело које је
предмет интерпретације, не мора бити заштићено ауторско дело.
Интерпретаторско право почива на разликовању ауторског дела, од његове
интерпретације, при чему ово разликовање, није тешко извести у случају
интерпретације, већ постојећег ауторског дела, нпр. када пијаниста свира одређену

композицију Шуберта, без тешкоћа се може препознати ауторско дело, с једне

стране и његова интерпретација, с друге стране.

112
 Међутим, када ауторско дело настаје истовремено са интерпретацијом,
ситуација се донекле компликује, нпр. када џез саксофониста изводи
импровизације на тзв. jam session, он истовремено ствара ауторско дело и
интерпретира га, при чему је неопходно да се истакне, да је одсвирана
импровизација, музичко дело, као и да саопштавање тог дела, од стране самог
композитора, има карактер интерпретације и може га поновити и други извођач.
Уколико се у намери интерпретирања одређеног дела, створи ново дело –
дело прераде, тада се не може сматрати да је једно исто интелектуално добро,
истовремено ауторско дело прераде и интерпретација прерађеног дела, нпр. ако
позоришни редитељ, ради сценске интерпретације одређеног драмског дела, створи
позоришну представу, као засебно ауторско дело, тада његов учинак, не може бити
интерпретација изворног драмског текста и ауторско дело прераде. У тим
ситуацијама, ауторско право има предност, јер је шире од интерпретаторског и као
такво, превазилази сва овлашћења из интерпретаторског права.
Интерпретатор је физичко лице које се лично ангажује на интерпретацији
дела (музичар, глумац, играч, пантомимичар, певач, диригент). Уколико је реч о
лицама, која пружају само технички допринос интерпретацији дела, они нису
интерпретатори.
За своју интерпретацију ауторског дела, интерпретатор има морална права и
имовинска права у складу са Законом.
У погледу моралних права, интерпретатор има искључиво право:
 да буде признат као такав;
 да његово име буде назначено на сваком примерку снимка, на програму или
на други прикладан начин, приликом сваког искоришћавања његове
интерпретације, изузев уколико је то у односи на конкретни облик
искоришћавања, технички немогуће или нецелисходно;
 да се супротстави измени своје интерпретације, односно сваком
искоришћавању своје интерпретације у измењеној форми, уколико се тиме
угрожава његов стваралачки или стручни реноме;

 да се супротстави стављању у промет снимка своје интерпретације, уколико

113
 снимак садржи техничке недостатке, који угрожавају интегритет
интерпретације, а тиме и реноме интерпретатора;
 да се супротставља искоришћавању своје интерпретације на начин који
угрожава или може угрозити његову част или углед.
Када је реч о имовинским правима интерпретатора, интерпретатор има
искључиво право да другоме забрани или дозволи:
 бележење, односно снимање своје неснимљене интерпретације, као и
умножавање таквих снимака интерпретације, у било ком облику и на било
који начин;
 стављање у промет снимака своје интерпретације;
 давање у закуп снимака своје интерпретације;
 емитовање и јавно саопштавање своје неснимљене интерпретације, осим у
случају када се ради о већ емитованој интерпретацији;
 интерактивно чињење доступним снимка интерпретације јавности, жичним
или бежичним путем.
Међутим, интерпретатор нема искључиво право на емитовање своје
интерпретације која је снимљена и издата на носачу звука, као ни интерпретације
која је са дозволом интерпретатора снимљена на носачу звука и слике.
Уколико у интерпретацији једног дела, поред диригента и солиста учествује
више од пет интерпретатора, сматра се да интерпретацију врши ансамбл (хор,
оркестар, драмски ансамбл, балетски ансамбл, оперски ансамбл).
Када је реч о интерпретаторском уговору, закључује се у писаној форми и
садржи:
- имена уговорних страна,
- врсту и начин коришћења интерпретације,
- име аутора и назив ауторског дела које се интерпретира и
- висину, начин и рокове плаћања накнаде, ако је уговорена.
Уговор који се односи на емитовање интерпретације, осим наведених
елемената, садржи и број емитовања и период, у коме се може извршити
емитовање.
Уговор који се односи на снимање и умножавање примерака

114
 снимка интерпретације, садржи и број примерака који се могу
умножити.

Права интерпретатора који су своју интерпретацију створили на основу

уговора о раду, уређују се применом одредаба ЗАСП, о односу аутора и
послодавца.
У погледу накнаде, интерпретатор има право на накнаду за:
- емитовање и реемитовање његове интерпретације са снимка издатог на
носачу звука;
- емитовање и реемитовање његове интерпретације са снимка издатог на
носачу звука и слике;
- јавно саопштавање његове интерпретације која се емитује са снимка
издатог на носачу звука;
- јавно саопштавање његове интерпретације која се емитује са снимка
издатог на носачу звука и слике;
- јавно саопштавање његове интерпретације са снимка издатог на носачу
звука;
- јавно саопштавање његове интерпретације са снимка издатог на носачу
звука и слике.
Интерпретатор који је за једнократну накнаду пренео или уступио
произвођачу фонограма своја искључива имовинска права на забележене
интерпретације има, за све време трајања заштите, право на годишњу додатну
накнаду.
Произвођач фонограма је дужан да интерпретатору, који има право на
годишњу додатну накнаду, лицу које он овласти или организацији која колективно
остварује право интерпретатора на годишњу додатну накнаду, достави све податке
који су потребни за исплату годишње додатне накнаде. У том случају, право на
накнаду, интерпретатор може да оствари само преко организације за колективно
остваривање права.
Имовинска права интерпретатора трају 50 година од дана настанка
интерпретације. Ако је интерпретација снимљена и законито издата или објављена
током тог рока, на други начин различит од фонограма, право траје 50 година од

115
дана првог издавања или објављивања, зависно од тога који је датум ранији.
Морална права интерпретатора трају и по престанку трајања његових
имовинских права. Уколико је у року од 50 година од дана настанка интерпретације,
та интерпретација снимљена на фонограм, који је законито издат или објављен,
право интерпретатора траје 70 година од дана првог законитог издавања или
објављивања фонограма, зависно од тога који је датум ранији. Рокови се рачунају
од 1. јануара, године, која непосредно следи за годином, у којој се десио догађај,
који је релевантан за почетак рока

10.2. Право произвођача фонограма

Фонограм је снимак звука, односно низа звукова на носачу звука. У том

смислу, фонограм је нематеријално добро и мора се строго разликовати од телесног
носача. Свакако, звучни не може постојати без телесног носача звука (компакт
диск, магнетна трака, поливинилска плоча и сл.), али та чињеница не значи да
запис, као такав, мора бити телесна ствар. Компакт дискови, магнетофонске касете
и грамофонске плоче су примерци фонограма.
Звук, односно низ звукова, који је забележен у виду фонограма, не мора бити
звучно ауторско дело, већ може бити било какав шум, бука, животињски или други
природни, као и вештачки произведен звук. Снимак звука је фиксирање звукова на
носач, са којег се они могу слушати, умножити или саопштити путем неког уређаја.
За појам фонограма је карактеристично да он не обухвата звучне записе, који
се налазе на носачу звука и слике, што значи да тонски запис на видеограму (нпр.
филму), није фонограм. Самим тим, произвођач видеограма, односно произвођач
емисије који користи звук, који није претходно самостално забележен у виду
фонограма, може за тај звучни запис остварити заштиту, само у оквиру права
произвођача видеограма, односно емисија.
Произвођач фонограма је физичко или правно лице, у чијој је организацији
и чијим је средствима фонограм начињен и који сноси одговорност за прво
снимање звука, односно низа звукова и као такав, има искључиво право да другоме

116
забрани или дозволи:
 умножавање свог фонограма у било ком облику и на било који начин и
стављање у промет тако умножених примерака фонограма;
 давање у закуп примерака фонограма;
 интерактивно чињење доступним јавности жичним или бежичним путем
свог фонограма.
Произвођач издатог фонограма има право на накнаду за:
- емитовање и реемитовање фонограма;
- јавно саопштавање фонограма;
- јавно саопштавање фонограма који се емитује.
Накнаде произвођача издатог и интерпретаторске накнаде наплаћују се од
корисника, у виду јединствених накнада и то:
 јединствене накнаде за емитовање фонограма и на њима забележених
интерпретација;
 јединствене накнаде за реемитовање фонограма и на њима забележених
интерпретација;
 јединствене накнаде за јавно саопштавање фонограма и на њима
забележених интерпретација, односно јавно саопштавање фонограма и на
њима забележених интерпретација који се емитују.
Јединствене накнаде се наплаћују у складу са уговором о наплати и
расподели јединствене накнаде, који закључују организација произвођача
фонограма и организација интерпретатора. Поменутим уговором се обавезно
утврђују трошкови наплате јединствене накнаде, учесталост исплате удела у
јединственој накнади другој организацији и мере контроле спровођења уговора.
Уговор, све његове измене и раскид, објављују се у Службеном гласнику Републике
Србије.
Право произвођача фонограма траје 50 година, од дана настанка фонограма.
Уколико је фонограм законито издат или објављен, током тог рока, право престаје
70 година, од дана тог издавања или објављивања, у зависности од тога који је
датум ранији. Издатим фонограмом се сматра снимљен фонограм, чији су
примерци пуштени у промет од стране овлашћеног лица у броју, који имајући у

117
виду врсту и природу дела, може да задовољи потребе јавности. Рокови се рачунају
од 1. јануара, године, која непосредно следи за годином, у којој се десио догађај,
који је релевантан за почетак рока.

10.3. Право филмског продуцента (произвођача видеограма)

Видеограм је снимак филмског дела, као и одређеног низа покретних слика,

са или без пратећег звука на носачу слике, односно носачу слике и звука. Видеограм
је нематеријално добро, а као такав, разликује се од носача слике и звука, као
телесне ствари, у којем је инкорпорписан (нпр. носач слике је целулоидна филмска
пантљика, магнетна трака, компакт диск, оптички диск и сл.).

Видеограм може садржати ауторско филмско дело, а такође и било који

други духовни садржај, изражен сликом и пратећим тоном.
Филмски продуцент (произвођач видеограма) је физичко или правно лице
које у своје име даје иницијативу, прикупља финансијска средства, организује,
руководи и преузима одговорност за прво снимање филмског дела или низа
покретних слика праћених звуком или без звука (видеограм).
Филмски продуцент (произвођач видеограма) има искључиво право да
другоме забрани или дозволи:
 умножавање свог видеограма, у било ком облику и на било који начин, као
и стављање у промет тако умножених примерака;
 јавно саопштавање свог видеограма са носача слике, односно са носача
слике и звука (приказивање);
 давање примерака свог видеограма у закуп;
 интерактивно чињење доступним јавности свог видеограма жичним
или бежичним путем.
Произвођач видеограма има право да се супротстави искоришћавању свог
видеограма у измењеној форми, уколико се таквим искоришћавањем могу угрозити
његови оправдани имовински интереси.
Имовинска права произвођача видеограма трају 50 година, од дана настанка
видеограма. Уколико је видеограм издат или објављен, током тог рока, право

118
престаје 50 година, од дана тог издавања или објављивања, у зависности од тога
који је датум ранији.
Издатим видеограмом се сматра видеограм, чији су примерци пуштени у
промет од стране овлашћеног лица у броју који имајући у виду врсту и природу
дела, може да задовољи потребе јавности. Рокови се рачунају од 1. јануара, године,
која непосредно следи за годином, у којој се десио догађај, који је релевантан за
почетак рока.

10.4. Право произвођача емисије

Емисија је у електрични, електромагнетни или други сигнал претворен

звучни, визуелни, односно звучно - визуелни садржај, који се емитује ради
саопштавања јавности. Самим тим, предмет заштите није емитовани сигнал, јер је
сигнал само бестелесни носач емисије. Предмет заштите није, сам за себе, ни
духовни садржај, који је предмет емисије (нпр. ауторско дело, интерпретација и
сл.).
Предмет заштите је емисија, у смислу емитованог радио или ТВ програма,
при чему је за предмет заштите небитно, шта је на програму (нпр. ауторско дело,
интерпретација, спортска утакмица, извештај о одређеном догађају и др.). Није од
значаја, да ли тај програм иде уживо или је претходно снимљен, у виду фонограма
или видеограма. Такође, није од значаја ни да ли је емисија емитована бежичним
или кабловским путем.
Произвођач емисије је физичко или правно лице, у чијој је организацији и
чијим је средствима емисија произведена и има искључиво право да другоме
забрани или дозволи:
 реемитовање своје емисије, бежично или путем жица;
 снимање своје емисије на носач звука или слике, односно звука и слике,
без обзира да ли је реч о емисији која је емитована жичним или бежичним
путем, путем кабла или сателита;
 умножавање снимка емисије, у било ком облику и на било који начин, без

119
 обзира да ли је реч о емисији која је емитована жичним или бежичним путем,
путем кабла или сателита и стављање у промет тако умножених примерака
емисије;
 давање примерака снимка емисије у закуп;
 јавно саопштавање својих емисија на местима која су публици доступна уз
плаћање улазнице;
 интерактивно чињење доступним јавности своје емисије, жичним или
бежичним путем.

Право произвођача емисије траје 50 година од дана првог емитовања

заштићене емисије. Рокови се рачунају од 1. јануара, године, која непосредно следи
за годином, у којој се десио догађај, који је релевантан за почетак рока.

10.5. Право произвођача базе података

База података је збирка засебних података, ауторских дела или других

материјала уређених на систематичан или методичан начин, који су појединачно
доступни електронским или другим путем. С обзиром на то да је правна заштита
база података настала у контексту појаве компјутерске обраде података, поједина
национална законодавства, ограничавају предмет заштите на тзв. електронске базе
података, односно збирке електронски забележених и електронским путем,
приступачних података.
Сагласно томе, појмом базе података, изричито су обухваћени и
инструменти потребни за њено функционисање, као што су: речник, индекс или
систем за добијање или приказивање информација. Појам базе података не
обухвата рачунарски програм, који се користи за њено стварање или рад.
База података не мора бити збирка, у смислу ауторског дела збирке. За случај
да је ипак, реч о бази података, која је ауторско дело збирке, она ће бити предмет
заштите, у оквиру ауторског права.
Може се закључити да је база података првенствено, скуп података који, као
целина, не испуњава услове за ауторскоправну заштиту, јер није оригинална. Из
чега следи, да база података није предмет заштите, зато што је резултат духовног

120
стваралачког рада, већ зато што је резултат привредног подухвата, који је
неопходно заштитити од нелојалне конкуренције, а што важи и за све предмете
сродноправне заштите, изузев за интерпретације.
Када је реч о произвођачу базе података, произвођач базе података може
бити физичко или правно лице, које је учинило значајно улагање, у
квантитативном, односно квалитативном смислу, у прибављање, проверу или
представљање садржаја базе података.
Произвођач базе података има право да забрани издвајање, односно поновно
искоришћавање укупног или значајног дела, у квантитативном или квалитативном

смислу, садржаја базе података. Такође, има право да забрани систематско

издвајање, односно поновно искоришћавање небитних делова садржаја базе
података, уколико се то чини на начин, који је у супротности с нормалним
искоришћавањем базе података, односно уколико се на тај начин неразумно вређају
легитимни интереси произвођача базе података.
Произвођач базе података, која је учињена доступном јавности на било који
начин, не може да забрани законитом кориснику базе података издвајање, односно
поновно искоришћавање, у квалитативном или квантитативном смислу, небитних
делова садржаја базе података, у било које сврхе.
Законити корисник базе података која је учињена доступном јавности, не сме
нанети штету носиоцу ауторског или сродног права, у погледу дела или предмета
заштите, који су садржани у бази података.
Првом продајом примерка базе података на територији наше земље, од
стране произвођача базе података или уз његову сагласност, исцрпљује се његово
право на стављање у промет умноженог примерка базе података на територији
наше земље.
Право произвођача базе података траје 15 година од дана настанка базе
података. Уколико је база података учињена доступном јавности на било који
начин током тог рока, право траје 15 година од тог дана. Рокови се рачунају од 1.
јануара, године, која непосредно следи за годином, у којој се десио догађај, који је
релевантан за почетак рока.

121
 Свака суштинска, квалитативна или квантитативна измена садржаја базе
података, укључујући сваку суштинску измену која је настала као последица
сталних додавања, брисања или измена и довела до тога да база података може да
се сматра за суштински, у квалитативном или квантитативном смислу, ново
улагање, чини да таква база података има свој сопствени рок трајања.

10.6. Право издавача

Право издавача, обухвата два основна права:

 право првог издавача слободног дела (дела које је у јавном домену, а које
претходно није било издато) и
 право издавача штампаних издања на посебну накнаду.

10.6.1. Право првог издавача слободног дела

Предмет заштите права првог издавача слободног дела је ауторско дело, које
је по истеку имовинских права, односно имовинскоправних овлашћења аутора
први пут законито издато или на други начин саопштено јавности, које пре тога
није било издато. У складу са тим, лице које по истеку имовинских права аутора,
први пут законито изда или на други начин саопшти јавности дело које пре тога
није било издато, има имовинска права која одговарају имовинским правима
аутора. Субјект права је први издавач слободног дела, а то може бити физичко или
правно лице које у својој организацији и својим средствима, изврши издавање
слободног дела.
У погледу права, која му припадају, први издавач слободног дела има
искључива, имовинска права, да другоме дозволи или забрани:
- бележење или умножавање свог дела, на било који телесни или бестелесни,
трајни или привремени, посредни или непосредни начин;
- стављање у промет примерака свог дела;
- давање примеракак свог дела у закуп;
- давање на послугу примерака свог дела, уколико је у питању рачунарски
122
 програм;
- извођење свог дела;
- представљање свог дела;
- емитовање свог дела;
- јавно саопштавање дела, укључујући чињење дела доступним јавности
жичним и бежичним путем, на начин који омогућава појединцу
индивидуални приступ делу са места и у време које сам одабере;
- прилагођавање, аранжирање или друге измене дела;
- да његово дело које се емитује, буде саопштавано јавности на јавним местима;
- да његово дело, које је забележено на носачу звука, односно носачу слике,
јавно саопштава, уз помоћ уређаја за репродуковање звука, односно звука и
слике.
Такође, први издавача има и неискључиво (релативно) право на посебну
накнаду од увоза, односно продаје техничких уређаја и носача звука, слике и текста,
који су подобни за такво умножавање.
Право првог издавача слободног дела траје 25 година од дана првог издавања
или првог саопштавања јавности на други начин. Рокови се рачунају од 1. јануара,
године, која непосредно следи за годином, у којој се десио догађај, који је
релевантан за почетак рока.

10.6.2. Право издавача штампаних издања на посебну накнаду

Издавачи штампаних издања имају право на посебну накнаду, прописану

ЗАСП, под истим условима који важе за ауторе. Ово подразумева да, када се
ауторско дело умножава без дозволе аутора, аутори дела за која се, с обзиром на
њихову природу, може очекивати да ће бити умножавана фотокопирањем или
снимањем на носаче звука, слике или текста за личне некомерцијалне потребе
физичких лица (књижевна, музичка, филмска дела и др.), имају право на посебну
накнаду од увоза, односно продаје техничких уређаја и празних носача звука, слике
и текста, за које се оправдано може претпоставити да ће бити коришћени за такво
умножавање.

123
 Такође, Закон прописује да, у случају умножавања ауторских дела
фотокопирањем или сличном техником, поред права на накнаду, аутор, а тиме и
издавач штампаних издања, има право и на накнаду од правног или физичког лица
које пружа услуге фотокопирања уз накнаду.

Накнада остварена овим путем, коју плаћају произвођачи, односно увозници

уређаја за фотокопирање или других уређаја са сличном техником умножавања и
физичка и правна лица која пружају услуге фотокопирања уз накнаду, дели се
између аутора и издавача у сразмери 50:50.
Издавачи штампаних издања и аутори дела издатих у штампаној форми могу
остварити поменута права, само преко заједничке организације за колективно
остваривање ауторског и сродних права.
Право издавача штампаних издања на посебну накнаду траје 50 година, од
законитог издавања дела. Рокови се рачунају од 1. јануара, године, која непосредно
следи за годином, у којој се десио догађај, који је релевантан за почетак рока.

124
 11. ОСТВАРИВАЊЕ АУТОРСКОГ И СРОДНИХ ПРАВА

Према ЗАСП, два су основна начина остваривања ауторског права, при чему
су овим решењем обухваћена и сродна права, а то су:
 индивидуално остваривање права;
 колективно остваривање права.

11.1. Индивидуално остваривање права

Ауторско право и сродна права, имају карактер приватних права, што

подразумева да је њихова непосредна функција да заштити одређене индивидуалне
интересе лица, која су субјекти тих права. Из тога разлога, субјект права може, али
не мора да их врши. Субјект права има слободу да у законским оквирима, одреди
начин и време вршења тих права, односно овлашћења.
Правило је да се приватна права остварују индивидуално, односно да сваки
субјект права, остварује своје право за себе, а то може чинити лично или преко
заступника (пуномоћника), при чему се заступање може заснивати на уговору или
непосредно, на закону.
Ипак, постоје субјективна права, која се ефикасније остварују, уколико се
њихови носиоци удруже, ради колективног остваривања истих, а пример за то су
ауторска и сродна права.
У том смислу, када је реч о овим правима, постоје разлози, због којих се
поједина права из њих не могу у пракси вршити на индивидуалан начин или је то
могуће, уз потешкоће (нпр. овлашћења на извођење и емитовање музичких
ауторских дела; јавно саопштавање музичких дела са носача звука или јавно
саопштавање музичких дела која се емитују).

Индивидуално вршење поменутих искључивих права, подразумевало би да

аутор пре сваког појединачног коришћења свог дела, склопи уговор са корисником,
овлашћујући га да дело извде, емитује итд. Такође, аутор би морао за свако
појединачно коришћење свог дела, да наплати уговорену ауторску накнаду. Све
125
поменуте активности је практично немогуће остварити, јер је учесталост
коришћења музичких дела, као и дифузност корисника, превелика.
Корисници који желе легално да користе ауторска права, не могу пре сваког
коришћења појединачног дела, ступати у контакт са аутором, ради преговора,
склапања уговора и исплате накнаде. С друге стране, аутор не може захтевати
санкционисање случајеве неовлашћеног коришћења свог дела, из разлога што нема
преглед, колико се често користи поједино његово дело.
Проблеми индивидуалног остваривања права се превазилазе уз помоћ
организација за колетивно остваривање ауторског и сродних права.

11.2. Колективно остваривање права

Организација за колетивно остваривање ауторског и сродних права (у даљем

тексту: организација) је специфично правно лице, које настаје као резултат
удруживања носилаца ауторског или сродних права. Организација пружа
могућност да носиоци права колективно, односно заједнички, ступају у правну везу
са појединим корисницима или удружењима корисника, у циљу уређења односа,
поводом коришћења ауторских дела или предмета сродноправне заштите.
Прва организација је основана 1851. године у Францускоj (Societe des
Auteurs, Compositeurs et Editeurs de Musique - SACEM), која постоји и данас. На
простору бивше СФРЈ, најдужу традицију колективног остваривања ауторског
права има СОКОЈ (Савез организација композитора Југославије), који послује у
Републици Србији под истим називом.

Циљ организације је вршење одређених имовинских ауторских и сродних

права за рачун носилаца ауторског и сродних права.
Носиоци ауторског, односно сродних права преко организације колективно
остварују искључива имовинска ауторска, односно сродна права, као и право на
потраживање накнаде за сва своја дела, односно предмете сродног права (члан
153 став 1, ЗАСП).
У случају остваривања искључивих имовинских права, носиоци ауторског,
односно сродних права уговором на искључив начин уступају своја права

126
организацији, са налогом да она у своје име а за њихов рачун закључује уговоре са
корисницима ауторских дела и предмета сродних права о неискључивом
уступању тих права (члан 153 став 2, ЗАСП).
Дакле, правна суштина деловања организација је у томе да носиоци
ауторског права, преносе на организацију одређена имовинска права на одређеним
предметима заштите и то на искључив начин, а организација се обавезује да ће
настојати, да та права пренесе даље, на кориснике предмета заштите на
неискључив начин и да ће накнаду, коју буде остварила од корисника, уступити
носиоцима права.
На тај начин, организација се појављује у улози комисионара, који убира
накнаду од корисника, а у погледу правног ангажовања, организација заступа
интересе својих чланова, без посебног пуномоћја за заступање, јер је она законом
овлашћена да се тим послом бави, у своје име.
Делатност организације мора бити тачно утврђена у погледу врсте предмета
заштите (нпр. музичка или књижевна дела, интерпретације, фонограми и др.), као
и врсте имовинских права (нпр. емитовање, извођење, јавно саопштавање са носача
звука и др.). Закон је прописао да делокруг организације мора бити прецизиран у
акту о њеном оснивању, као и у њеном статуту. Такође, организација се не сме
бавити другим активностима, односно она мора своју делатност ограничити само
на колективно остваривање ауторског или сродних права, у оквиру своје
специјализације.
Организација има правно гарантован монопол на тржишту имовинских
права, која се остварују на колективан начин, јер носиоци права уступају
организацији на искључив начин своја одређена имовинска права, односно
овлашћења, тако да она постаје једини деривативни носилац тих искључивих права.

Закон прописује да само једна организација може добити дозволу за

колективно остваривање ауторског, односно сродних права за исту врсту права на
истој врсти дела, односно предмета сродног права, што указује на чињеницу да је
законодавац настојао да, у оквиру једне одређене специјализације, на територији
наше земље, може постојати само једна организација, што је преовлађујућа пракса

127
и у свету, а резултат свега је чињеница да корисник нема могућност избора
организације од које ће прибавити одређена права коришћења, одређеног предмета
заштите. Оправданост оваквог решења, налази се у чињеници да се на тај начин
осигуравају све предности колективног остваривања ауторског и сродних права,
јер би међусобна конкуренција две или више организације, у оквиру исте
специјализације, разорила систем колективног остваривања права.
Организација има право да врши контролу над искоришћавањем предмета
заштите са њеног репертоара. Такође, организација има право да пред судом и
другим органима штити права која су јој носиоци ауторског, односно сродних
права поверили на колективно остваривање.

11.2.1. Оснивање организације и органи

Организацију оснивају аутори, односно носиоци ауторског или сродних

права, односно њихова удружења. Када је реч о удружењима, реч је о удружењима
аутора у појединим областима стваралаштва, удружења интерпретатора у
појединим врстама репродуктивне уметности, удружења произвођача фонограма,
видеограма, емисија.
Оснивачи организација, приликом оснивавања, дужни су да:
 донесу акт о оснивању организације (оснивачки акт организације коју оснива
једно удружење је одлука о оснивању, а ако организацију оснивају аутори,
односно други носиоци права, оснивачки акт је уговор о оснивању);
 конституишу органе организације (скупштину, управни одбор, директора и
надзорни одбор);
 донесу опште акте организације (статут, тарифу и план расподеле);
 прибаве дозволу за рад организације од Завода за интелектуалну својину;
 упишу организацију у регистар привредних субјеката, чиме организација
добија статус правног лица.

Услови које организација мора испуњавати, да би добила дозволу за рад су:

1. да има седиште у Републици Србији;
2. да њени чланови, који су је на основу овлашћења или уговора овластили да
128
 остварује права на њиховим делима, односно предметима сродних права,
представљају већину носилаца права из области на коју се односи делатност
организације, а имају пребивалиште, односно седиште у Републици Србији
или су њени држављани;
3. да има кадровске, финансијске, техничке и организационе претпоставке да
може ефикасно да остварује права домаћих и страних права у Републици
Србији, односно домаћих носилаца права у иностранству, из области на коју
се односи њена делатност;
4. да су оснивачки акт и статут организације донети у складу са ЗАСП.
Дозвола траје пет година, са могућношћу поновног продужења,
неограничен број пута. Након добијања дозволе, организација се уписује у посебан
регистар организација, који води Завод за интелектуалну својину.
Организацијом управљају њени чланови у складу са статутом организације.
Органи организације су: скупштина, управни одбор, директор и надзорни одбор.
Општи акти организације су:
- статут,
- тарифа,
- план расподеле и
- други општи акти којима се уређују одређена питања из делатности
организације.
Статут је основни акт организације, а доноси га скупштина организације.
План расподеле садржи критеријуме на основу којих организација расподељује
носиоцима права приход, који је у виду накнаде за искоришћавање предмета
заштите, прикупила од корисника и утврђује га скупштина организације. У складу
са статутом и одлукама својих органа организација издваја део прихода
прикупљеног од корисника за покриће трошкова свог рада. Тарифа је општи акт
организације којим се утврђује висина и начин одређивања накнаде, коју
организација наплаћује корисницима.

При одређивању тарифе, узимају се у обзир и тарифе колективних организација

у другим државама Европе.

129
 11.2.2. Уговори које организација закључује

Карактеристика односа између организације и корисника је правило да

корисницима, организација не преноси појединачно имовинска права одређеног
аутора, на поједином предмету заштите, већ их преноси скупно (нпр. уколико је
корисник радио или ТВ станица, заинтересована за прибављање само једне врсте
имовинског права (нпр. емитовање), организација ће му пренети то право свих
чланова, на свим њиховим предметима заштите). Наведено подразумева да
организација закључује две врсте уговора:
1. уговоре са носиоцима права, с једне стране и
2. уговоре са корисницима предмета заштите, с друге стране.
Основна карактеристика односа између организације и носиоца права је у
томе што организација, заједно са одређеним имовинским правима из субјективног
ауторског права, прибавља и генерално пуномоћје да у своје име, а за рачун аутора,
закључи уговор са корисницима о даљем преносу тих имовинских права.
Корисници плаћају организацији накнаду за прибављање имовинских права, а
организација тај новац расподељује носиоцима права по једној посебној шеми
расподеле.
Уговором између носиоца права и организације, носилац права, односно
његов правни следбеник, преноси на организацију две врсте овлашћења:
 искључиво право за искоришћавање предмета заштите и
 право на потраживање накнаде.
Код ове врсте уговора, специфичност је у томе да, с обзиром да послује у
своје име, организација није у обавези да приликом закључивања уговора са
корисницима, прибавља било какву дозволу од носиоца права. Основни циљ
организација је да реализују имовинска права, носиоца права, те једна од главних
обавеза организације, према носиоцима права, представља обавеза да им уступи
новчану накнаду, коју је сакупила од корисника. Пошто се накнада одређује
ценовником организације, носиоци права и корисници, немају могућност
непосредног утицаја на одређивање висине

130
уговорне накнаде за искоришћавање предмета заштите. Евентуалне спорове између
носиоца права и организације, у вези са расподелом накнаде, решава надлежни
управни орган или суд.
Уговором између организације и корисника дела, организација преноси на
корисника имовинска права на искоришћавање предмета заштите и то на
неискључив начин, што подразумева да ће организација, сваком кориснику, под
истим условима, пренети иста права за искоришћавање, истог предмета заштите. С
обзиром на то да организације раде на колективном остваривању права, предмет
преноса чини целокупни репертоар организације или његови делови, али не и
поједина права прибављена од појединих аутора, за поједина дела. Ово
истовремено значи да се за корисника не установљава обавеза да и у пракси
искоришћава све предмете заштите са репертоара. Корисник, у суштини, има само
обавезу да под условима предвиђеним уговором, плаћа организацији накнаду и
пружи одређена обавештења, у вези са искоришћавањем предмета заштите, како би
организација на основу одговарајућих података, могла да приступи расподели
накнаде појединим носиоцима права.
Код ове врсте уговора, уговорни партнер организацији, може бити
појединачни корисник (нпр. одређена радио или ТВ станица или одређени
авиопревозник), као и удружење одређене врсте корисника (нпр. удружење
угоститеља). Код уговора са удружењем одређене врсте корисника, организација
закључује општи колективни уговор са удружењем корисника, одређујући у њему
услове коришћења и висину накнаде, коју чланови удружења морају да плаћају
организацији.

131
 12. ЗАШТИТА АУТОРСКОГ И СРОДНИХ ПРАВА

Са аспекта аутора, односно субјеката заштите сродних права, њихово право

не би имало никаквог смисла, уколико им не би била обезбеђена одговарајућа
заштита, у случају повреде њихових права. Самим тим, одредбе прописа које
уређују заштиту ауторског и сродних права имају већи значај, него одредбе које
прописују да субјект заштите има искључива права да другоме дозволи или забрани
искоришћавање предмета заштите.
Имајући у виду да је у данашње време, повреда ауторског и права сродних
ауторском праву, добила велике размере, приметна је тенденција да национални
прописи посвећују посебну пажњу заштити ауторског и сродних права и то свим
облицима заштите: мерама грађанскоправне и казненоправне заштите (која
обухвата криивична дела, прекршаје и привредне преступе), као што је случај и у
нашој земљи. Аутори могу заштиту остваривати индивидуално – лично или преко
заступника и колективно – преко организација, којима припадају с обзиром на
врсту њихових дела.

12.1. Грађанскоправна заштита

Повреда ауторских и интерпретаторских моралних права, као и имовинских

права аутора и носилаца сродних права, доводи до нарушавања, како њихових
права, тако и законских начела, која се односе на искоришћавање и неповредивост
ових права. Закон штити та права, а на тај начин пружа лицима, чије је право
повређено, могућност да траже заштиту ауторских права.
До повреде ауторских имовинских права долази када се ауторско дело
користи без дозволе аутора (осим у случају суспензије или законске лиценце) или
када се дело користи супротно закљученом уговору, а у случају сродних права –
када се то чини без дозволе носилаца тих права.

Осим имовинских, могу бити повређена и морална права аутора, а те повреде

132
представљају: непризнавање ауторства, неозначавање имена, псеудонима или
знака, као и нарушавање права аутора на објављивање и начин објављивања дела.
Повреда моралних права може довести до имовинске штете за аутора и
интерпретатора, те они могу тражити накнаду штете и то: имовинске, али и
неимовинске.
Код захтевања неимовинске штете, висина накнаде утврђује се по слободној
оцени, јер она представља сатисфакцију повређеним моралним ауторским правима.
Према судској пракси, накнада нематеријалне штете због повреде ауторског права,
мора бити продукт свих околности, које су довеле до нарушавања психичке и
емоционалне равнотеже аутора. С тим у вези, Врховни суд Србије (у предмету: Гж.
89/94 од
01. октобра 1994. године), одлучујући по жалби, сматрао је, да висина накнаде није
одговарајућа с обзиром на тежину повреде, значај повређеног добра, упорност
туженог у нарушавању ауторског права тужиоца, трајање стања повреде тих права
и игнорисање ранијих правоснажних пресуда.
Накнада неимовинске штете је општеприхваћен облик заштите личних,
односно моралних права, али захтев за овакву накнаду представљао је само
допунско средство правне заштите аутора, када се на други начин нису могле
уклонити последице учињене повреде, при чему ово право може користити само
аутор, а не и његов правни следбеник. Извињење аутору, односно објављивање
исправке, не искључује могућност остваривања права на накнаду штете.
У случају повреде ауторског права, носилац ауторског или сродног права,
може поднети тужбу надлежном суду за остваривање својих права, а поред заштите
имовинских и моралних права, аутор, односно носилац права, може тражити и
накнаду штете, због претрпљене такве повреде.
Повредом права се сматра свако недозвољено, односно незаконито вршење
једног или више искључивих права аутора, односно носиоца сродног права. Реч је
о уговорној одговорности за неизвршење, односно нетачно извршење уговорне
обавезе или за прекорачење овлашћења предвиђених једним од уговора (нпр.
уколико издавач не изда дело у року који је предвиђен издавачким уговором или
изда дело у већем тиражу, него што је уговором предвиђено).
133
 С друге стране, недопуштеност подразумева да је радња противна обавезама,
које произлазе из закључених уговора или да се њоме вређа субјективно право
носиоца. Реч
је о недопуштеној радњи, којом се врши повреда ауторског или сродног права, а
која представља основ за настајање деликтне одговорности (нпр. неовлашћено
умножавање дела и пуштање у промет или представљање и извођење дела, без
дозволе аутора). Тако је нпр. тужени морао да плати тужиоцу Walt Disney Company,
10 % од продајне цене дечјих мајица на које је, без одобрења организације, као
носиоца ауторских права, стављао лик Мики Мауса и затим те мајица продавао, с
обзиром на то да је од организације добио право коришћења само ликова Снупија
и Хогара.
Постоје одређени услови, који морају бити испуњени, како би аутор или
носиоци ауторских или сродних права, могли да остваре судску заштиту, а то су:
1. постојање повреде ауторског права;
2. одговорност лица које је повредило то право;
3. противправност учињених радњи;
4. претрпљена штета и
5. узрочна веза између противправне радње и настале штете.
Испуњење ових услова, отвара могућност аутору или носиоцу права да
поднесе две врсте тужби:
 тужбу за утврђивање и
 тужбу за осуду на чинидбу.

12.1.1. Тужба за утврђивање

Овом тужбом, тужилац од суда тражи да утврди, да ли одређено право,

односно правни однос, постоји или не (нпр. утврђивање својства аутора дела;
постојање или непостојање одређеног правног посла о преносу овлашћења
ауторског или сродног права). Тужилац који подноси ову врсту тужбе, мора имати
правни интерес да се утврди то што он тражи.
Није дозвољено тражити утврђивање постојања или непостојања неке

134
чињенице, изузев уколико се ради о чињеници истинитости јавне исправе. У једној
тужби, може се истаћи више захтева, против истог туженог, уколико су захтеви
повезани истом чињеницом и правним основом, а њоме се може тражити да се
утврди: повреда

имовинског права, ауторског моралног права и моралног права интерпретатора, уз

захтевање накнаде штете.
С обзиром на то да за подизање тужбе, није предвиђен рок, то подразумева
да је тужбу могуће подићи, увек када за то постоји правни интерес тужиоца.

12.1.2. Тужба за осуду на чинидбу

Код овакве врсте тужбе, тужилац тражи да суд обавеже туженог на одређену
чинидбу (чињење или нечињење одређене радње). Ова тужба се у погледу заштите
ауторских права, може поделити на четири подврсте:
1. Тужба за забрану вршења радњи којима се вређа право – тужба има за
циљ да суд пресудом обавеже туженог на престанак вршења радњи, којима тужени
вређа једно или више одређених личноправних или имовинскоправних овлашћења.
Тужилац је сваки носилац права које се вређа, а тужба се може подићи за све време
трајања ауторског, као и сродних права;
2. Тужба за отклањање стања насталог повредом права – тужба је
усмерена само на најтеже последице повреде права, које је донекле могуће
отклонити (нпр. тужилац може тражити од суда да тужени накнадно објави име
аутора, у случају да је повређено личноправно овлашћење, на назначење имена
аутора). Тужилац је сваки носилац права које се вређа, а тужба се може подићи за
све време трајања ауторског, као и сродних права;
3. Тужба за накнаду штете – може се подићи, уколико повреда ауторског
или сродног права представља узрок настанка штете на страни носиоца права и тада
се тужба подноси против починиоца повреде. Новчану накнаду штете, носилац
права може безусловно тражити, уколико је претрпео имовинску штету, а лице које
је штету проузроковало, дужно је да надокнади, уколико не докаже да је штета

135
настала без његове кривице. Право на подизање овакве тужбе има само аутор и
интерпретатор, а не и његови правни следбеници. Право на подизање ове тужбе,
ограничено је роковима застаревања (ови рокови су утврђени Законом о
облигационом односу);
4. Тужба за објављивање пресуде о трошку туженог – служи да се судској

суд обавештава јавност и круг заинтересованих лица, путем средстава јавног

информисања, да је ауторско право повређено и то на трошак туженог. Ова тужба
није самостална и прати једну или више претходно наведених тужби.
У погледу извршног поступка, ЗАСП прихвата као опште правило да
предмет принудног извршења не може бити ауторско право и право
интерпретатора. Такође, недовршена дела, као и необјављени рукописи, не могу
бити предмет принудног извршења.

Предмет принудног извршења могу бити:

- имовинска потраживања, корист која се стиче искоришћавањем ауторског
дела или интерпретација, а то су хонорари, награде и друга потраживања и
имовинске користи које проистичу из искоришћавања дела на основу
издавачких и других ауторских уговора;
- потраживања по основу захтева за накнаду штете услед повреде ауторског
права, имовинска корист добијена по основу ауторског дела.
Такође, суд има право да донесе привремене мере обезбеђења, на захтев
носиоца права, који учини вероватним да је његово ауторско или сродно право,
повређено. У том погледу, тужилац мора навести чињенице, које се морају доказати
у поступку, пружити доказе, изнети разлоге за доношење привремене мере и
учинити их вероватним.
Најзад, ЗАСП увео је и институт обезбеђења доказа. Суд, на захтев носиоца
права, може приступити обезбеђењу доказа, без претходног обавештења или
саслушања лица, од кога се докази прикупљају. Ово омогућава да се лица, која
вређају ова права, спрече да униште или сакрију доказе. Обезбеђењем доказа се
сматра: преглед просторија, складишта, пословних књига, докумената, базе

136
података, заплена докумената, саслушање сведока и вештака.

12.2. Казненоправна заштита ауторског права

Наше право, као и права других земаља, предвиђају казненоправну заштиту

за поједина дела недозвољеног коришћења ауторског права, а реч је о прописаним
кривичним делима, прекршајима и привредним преступима.

12.2.1. Кривична дела

У Кривичном законику Републике Србије (КЗС), формирана је посебна група

кривичних дела против интелектуалне својине. Заштита ауторских и сродних права
је обезбеђена са три кривична дела:
1. Повреда моралних права аутора и интерпретатора (члан 198 КЗС) – тиче
се повреде моралних права, односно личноправних овлашћења аутора.
Објект заштите су примерци ауторског дела или интерпретације, јер морална
права постоје само код ауторског и права интерпретатора. Извршилац може
бити свако лице, а да би оно било одговорно, потребно је да је свесно онога
што чини и да оно то хоће или на то пристаје. Казне за ово кривично дело су
новчане казне и казна затвора у распону од шест месеци до три године;
2. Неовлашћено искоришћавање ауторског дела или предмета сродног права
(члан 199, КЗС) – тиче се имовинских права, односно имовинскоправних
овлашћења аутора, а обухвата неовлашћено искоришћавање ауторског дела
или предмета сродног права. Објект кривичноправне заштите је ауторско
дело или сродно право. Извршилац дела може бити свако лице, а дело је
извршено када је без дозволе аутора или другог носиоца ауторског или
сродног права, предузета радња неовлашћеног искоришћавања ауторског
дела или предмета сродног права. За кривична дела потребан је умишљај, а
прописана казна је новчана казна или казна затвора до пет година;
3. Неовлашћено уклањање или мењање електронске информације о ауторским
и сродним правима (члан 200, КЗС) - ово дело је специфично, јер се њиме
137
 обезбеђује заштита ауторског и сродног права, али путем заштите
електронских информација о њима. Објект кривичноправне заштите су
електронске информације, односно обавештења која се преносе
електронским средствима. Ипак, мора се радити о склањању информације са
ауторског дела или сродног права. За кривичну одговорност је потребан
директан или евентуални умишљај. Запрећена казна је новчана казна и
затвор до три године

12.2.2. Привредни преступ

Привредни преступ је врста незаконитог понашања, које се разликује од

кривичних дела и прекршаја, јер је реч о повреди правила, која важе у привредном
и финансијском пословању, а која врше правна лица и одговорна лица запослена
код правног лица.
Правна лица су одговорна за овакво дело, уколико је до њега дошло
извршењем радње или пропуштањем дужног надзора од стране органа управљања
у правном лицу или одговорног лица, односно радњом другог лица које је имало
овлашћење да поступа у име правног лица.
ЗАСП прописује да ће за привредни преступ бити новчано кажњено
привредно друштво или друго правно лице, као и одговорно лице у овим
субјектима, које без дозволе аутора неовлашћено објави, забележи, умножи или
јавно саопшти на било који начин, у целини или делимично, ауторско дело,
интерпретацију или друго сродно право или стави у промет, или да у закуп, или у
комерцијалне сврхе држи неовлашћено умножене или неовлашћено стављене у
промет примерке ауторског дела и сродних дела с циљем прибављања имовинске
користи за себе или другог, противправно стави у промет или да у закуп примерке
ауторског дела за које зна да су неовлашћено објављени, забележени или
умножени.
Такође, привредни преступ представља и производња, увоз, стављање у
промет, продаја, давање у закуп, рекламирање с циљем продаје или давања у закуп
или држање у комерцијалне сврхе уређаја, који су првенствено конструисани,

138
произведени или прилагођени да омогуће или олакшају заобилажење било које
технолошке мере.
У складу са Законом, дело постоји и уколико правно лице заобилази било
коју технолошку меру или пружа или рекламира услуге, којима се то омогућава или
олакшава, уклони или измени електронску информацију о правима, или стави у
промет, увезе, емитује или на други начин јавно саопшти ауторско дело или
предмет сродноправне заштите са којег је електронска информација о правима
неовлашћено уклоњена или измењена.

Законом је прописан посебан случај предвиђен за дела архитектуре, а с тим

у вези, привредни преступ постоји, уколико правно или одговорно лице, у својству
власника грађевине, изврши одређене измене на грађевини, која представља
нематеријализовани примерак дела архитектуре, а прераду дела није прво
понудило аутору дела.
Преступ ће постојати и у случају да правно лице обавља послове
колективног остваривања ауторског, односно сродних права, без дозволе
надлежнног органа.

12.2.3. Прекршаји

Прекршаји представљају повреде јавног поретка утврђеног законом и

прописима, за које се предвиђају прекршајне казне и заштитне мере. ЗАСП
предвиђа да ће се за прекршај новчаном казном, казнити, предузетник, привредно
друштво и друго правно лице, које повреди ауторска или сродна права.
Прекршај ће постојати, уколико поменута лица, без навођења имена аутора
или интерпретатора или под другим именом, у целини или делимично, објаве,
изведу, представе, пренесу извођење или представљање, или емитују туђе ауторско
дело, или искористе туђу интерпретацију, с тим да у оваквим ситуацијама, постоји
и одговорност, одговорног лица у правном лицу.
Прекршај представљају и неовлашћена измена или прерада туђег ауторског
дела или туђе интерпретације, јер се тиме вређају морална права аутора и
интерпретатора, а првенствено право на заштиту интегритета.

139
 Право слеђења, односно право аутора да зна каква је судбина његовог дела,
признато је ауторима одређених дела и сагласно томе, прекршај чине лица која у
својству професионалних трговаца уметничким делима (продајни салони,
уметничке галерије и сл.), у року од 30 дана од дана продаје примерка оригинала
дела ликовне уметности, не обавесте аутора о имену и адреси продавца, посредника
и купца његовог дела и цени по којој је дело продато и не плате аутору износ
накнаде од продајне цене дела.
Прекршај представља и уколико се приликом уношења у евиденцију и
депоновања код надлежног органа ауторског дела или предмета заштите сродног
права,

да неистинити или прикрије прави податак о ауторском делу или предмету заштите
сродног права.
Ауторима и носиоцима права је признато и прече право откупа примерка
дела, које издавач жели да прода као стару хартију и уколико, у својству издавача,
лице прода непродате примерке дела као стару хартију, а да их није претходно
понудио аутору, односно његовом, наследнику да их откупи, оно чини прекршај.
За последње две радње, казниће се за прекршај и физичко лице.

140
 13. AУТОРСКА ДЕЛА У САЈБЕР ПРОСТОРУ

13.1. Сајбер простор

Сајбер простор је тренутно највећи ресурс информација на свету, јер је

широко отворен за постављање и преузимање информација, а велики број
корисника интернета, због недовољног познавања права, сматрају да све што је на
интернету може користити на сваки начин који пожеле, те из тог разлога, често
крше ауторска права.
Многи корисници интернета су погрешно убеђени да ауторска права нису
заштићена у сајбер простору и у том погледу, многи корисници мисле да уколико
на самом делу у дигиталној форми, не постоји забелешка о заштићеном ауторском
праву (Copyright), то дело се може користити слободно, односно да оно није
заштићено ауторским правом.
Међутим, свако ауторско дело на интернету је заштићено ауторским правом
на основу Бернске конвенције о ауторским правима и на основу националних
закона о ауторским правима, без обзира да ли је то на самом делу назначено или
није.
Постоји и велики број ауторских дела у сајбер простору која су у јавном
домену, односно чије слободно коришћење је свима дозвољено, али то мора бити
на самом ауторском делу изричито назначено. Аутори се могу одрећи својих
ауторских права у корист корисника у сајбер простору, али и то мора бити изричито
назначено.
С друге стране, постоје и ауторска дела којима су због протока времена
истекла имовинска овлашћења ауторског права и ова ауторска дела су такође
постала јавно добро, односно прешла у јавни домен.
Дуго се није доводио у питање концепт ауторског права, а развој
информационих технологија и интернета проузроковао је повећање различитих
облика угрожавања интелектуалне својине у сајбер простору. Неограничена
доступност књижевних дела, научних радова, музичких радова и других ауторских

141
дела, у дигиталном облику, у великој мери, уздрмала је из темеља традиционални
концепт ауторских права

13.2. Писана ауторска дела у сајбер простору

13.2.1. Књижевна и сродна дела

У књижевна дела спадају писана и говорна дела, при чему је у погледу

писаних дела, са ауторскоправног становишта, важно истаћи да су писана дела -
ауторска дела изражена језиком у писаном облику. У том смислу, овако дефинисан
појам писаних дела добија на значају, када је реч о писаним делима у електронском
облику, односно онима која су подобна да се објаве и интерпретирају у целини или
делимично, у дигиталном окружењу.
Дигитално објављивање ауторског дела је непрецизан и недовољно јасан
појам, али може укључивати читав низ активности које воде истом циљу, односно
представљању неког ауторског дела ширем броју корисника, у дигитализованој
форми.
Неке од тих активности су:
 производња, продаја, изнајмљивање или чињење доступним, на други
начин, физичког објекта, на којем се налази ауторско дело у
дигитализованом облику;
 преношење ауторског дела у дигитализованом облику путем електронске
комуникације (нпр. преузимање са интернета, е-маил комуникација и сл.)
или
 емитовање ауторског дела, путем средстава електронске комуникације.
Свака од наведених активности се може предузимати уз знање и одобрење
аутора или без њега (противправно). Писана дела нису изузетак од такве праксе, јер
док се легалне описане активности називају електронским издаваштвом, друга
илегална варијанта спада у једну од врста пиратерије.
Према члану 2 Бернске конвенције, која поред Универзалне конвенције,
спада међу најзначајније конвенције, које регулишу питање ауторскоправне

142
заштите, израз књижевна и уметничка дела обухвата све творевине из књижевне,
научне и уметничке области, без обзира на начин њиховог изражавања. Књижевна
дела су на тај начин сврстана у једну од основних категорија стваралаштва и оних
дела која су заштићена ауторским правом.

Међу облицима књижевних, првенствено писаних дела, изричито се помињу

књиге, брошуре и друга дела, исте природе, при чему књижевна дела могу бити и
научна, с тим да постоје облици књижевног и научног изражавања, који уживају
ауторскоправну заштиту, а то су рачунарски програм. С друге стране, Бернска
конвенција оставила је могућност државама да одређене облике писаног
изражавања изричито лише ауторскоправне заштите – политичке говоре, као и
говоре, односно поднеске, изражене током судских поступака. Они могу бити део
писаних дела уколико се објаве, односно учине јавним у писаној форми, али могу
бити и беседе, усмено исказана дела.
Бернска ковенција такође, допушта два изузетка која су карактеристична за
писана дела. Могуће је цитирати писано дело и без изричитог одобрења аутора, ако
је таква пракса уобичајена и ако је то у складу са циљем који се жели постићи, а
могуће је и без посебног одобрења аутора, користити његова писана дела у процесу
наставе, с тим да се у оба случаја наведе, које је дело у питању, као и ко је аутор
цитираног дела. У том погледу, правила цитирања се морају доследно поштовати.
Ипак, поставља се питање да ли се под уобичајеном праксом подразумева и
навођење ауторских дела (уз правилно цитирање) и у радовима који се објављују
електронски, односно на интернету. Одговор би морао бити потврдан, што и пракса
показује, а Конвенцијa је по том питању сасвим јасна: аутори писаних дела једини
имају право да одобре или не одобре репродуковање њихових дела, укључујући и
електронске верзије и репродукције, изведене у целини или делимично, као и било
какве измене, адаптације и прераде тих дела.
У односу на анализу кинематографских дела, значајно је да аутори писаних
дела имају искључиво право да дозволе адаптацију њихових дела у
кинематографске сврхе.
ЗАСП у члану 2 прописује као један од облика ауторског дела и писана

143
дела, а међу њима посебно издваја, али се на њих не ограничава: књиге, брошуре,
чланке, преводе, рачунарске програме у било којем облику њиховог изражавања,
укључујући и припремни материјал за израду ових писаних дела.
Ипак, Закон је савременији од текста Бернске конвенције и препознаје
рачунарске програме, као један од облика писаних ауторских дела.

У члану 6, ЗАСП разрађује описано решење из Бернске конвенције, тако што

се изричито лишавају статуса ауторског дела:
- закони, подзаконски акти и други прописи;
- службени материјали државних органа и органа који обављају јавну
функцију;
- службени преводи прописа и службених материјала државних органа и
органа који обављају јавну функцију;
- поднесци и други акти у управном или судском поступку.
Закон даље установљава основне елементе општег режима заштите
ауторских дела од недозвољеног емитовања, који се сходно односе и на писана
дела.
Од значаја је и члан 33 ЗАСП, којим је прописано да аутор има искључиво
право да другоме забрани или дозволи да његово дело, које је забележено на носачу
звука, односно носачу слике (компакт диск, аудио касета, видео касета, филмска
трака, оптички диск, дијапозитив) јавно саопштава, уз помоћ техничких уређаја за
репродуковање звука, односно слике. Јасно је да под ову ситуацију спада и свако
електронско емитовање, односно репродуковање писаних ауторских дела. Аутори
оних дела за која се може очекивати да ће бити умножавана за личне
некомерцијалне потребе на носаче звука, слике и текста (књижевна, музичка,
филмска и др.) имају право на посебну накнаду од увоза, односно продаје
техничких уређаја и празних носача звука, слике и текста за које се оправдано може
претпоставити да ће бити коришћени за такво умножавање.

13.2.2. Рачунарски програми

Већина људи рачунарске програме доживљава као готов производ који им

омогућава лакше обављање одређених послова, или неку врсту забаве (нпр.

144
рачунарске игре), али рачунарски програми су у суштини остали – низ написаних
команди и упутстава, у неком рачунарском језику, које рачунар препознаје и
извршава. Оно што корисник препознаје као рачунарски програм, преко
корисничког интерфејса, представља крајњи резултат тог низа извршених команди,
од стране рачунара.
Као што је већ истакнуто, ЗАСП у члану 2, прописује да су рачунарски
програми одређени као врста писаних ауторских дела, без обзира на њихов појавни
облик.

У том погледу, подједнако је кажњиво неовлашћено располагање, на било

који начин скриптом рачунарског програма, као и механички копирати компакт
диск, на којем се тај програм налази у електронском облику.

13.3. Музичка дела у сајбер простору

Према члану 2 Бернске конвенције, израз књижевна и уметничка дела

обухвата све творевине из књижевне, научне и уметничке области, без обзира на
начин њиховог изражавања, те се између осталих дела наводе и музичке
композиције с речима и без њих, при чему, Конвенција посебно превиђа заштиту
за адаптације и музичке аранжмане.
ЗАСП у члану 2 ауторским делом, у складу са Бернском конвенцијом,
обухвата и музичка дела са речима или без речи. У Бернској конвенцији и у нашем
ЗАСП посебно су издвојена драмско музичка дела.
Драмска музичка дела се разликују од музичких дела по томе што у
драмском музичком делу музика чини целину са драмским делом и део је сценског
наступа. Музичка ауторска дела су оригинална ауторска дела композитора,
текстописаца, аранжера, као и свих оних, који су приликом стварања музичког дела
унели своје интелектуално стваралаштво.
Код музичких дела потребно је разликовати саму музичку композицију од
снимања музичких дела.
Музичку композицију чини сама композиција и текст композиције (музичко
дело може бити комбинација музике и текста или сама музика). Самим тим, имамо

145
као ауторе: композитора, текстописца, аранжера и све оне друге ауторе, који су
дали видљив и мерљив допринос у стварању музичког ауторског дела.
Аутор музичког дела поред права која имају и сви други аутори, има и право
да:
- репродукује своје уметничко дело,
- створи изведено уметничко дело,
- дистрибуира своје музичко дело и
- јавно изводи своје музичко дело.
Право репродукције музичког дела обухвата право да га аутор сними на
траци, компакт диску или као дигитални фајл у неком од музичких формата. При
чему, напредак технологије данас омогућава једноставно претварање аналогног у
дигитални формат и једноставно и готово потпуно бесплатно, копирање и
дистрибурање музичких дела у сајбер простору.
Право аутора на дистрибуцију музичког дела, обухвата право на прављење
и продају копија музичког дела, с тим да он ово право може пренети на издавача,
односно произвођача нпр. компакт дискова. Из овог права, проистиче забрана, да
било ко други без дозволе аутора музичког дела дистрибуира његово ауторско дело,
а у данашње време, најчешћи облик кршења права аутора музичког дела је
неовлашћена дистрибуција музичког дела.
У сајбер простору, свакога дана неовлашћено се постављају копије многих
музичког дела дигиталног формата на разним интернет презентацијама и омогућава
се њихово преузимање од стране неограниченог броја корисника интернета. Као
посебно право аутора музичког дела постоји право јавног извођења музичког
ауторског дела на концерту и другим јавним манифестацијама, емитовање
музичког ауторског дела на радију, телевизији, кабловско и сателитско емитовање.
Музичко дело не сме бити јавно извођено без дозволе аутора, односно удружења
аутора музичких дела (организације за колективно остваривање права).

13.4. Аудио – визуелна дела у сајбер простору

13.4.1. Кинематографска дела у ужем смислу

146
 У члану 2 Бернска конвенција, као врсту ауторских дела наводи и
кинематографска дела са којима су изједначена дела, изражена поступком сличним
кинематографији, а у каснијем тексту Конвенције, кинематографска дела се
постављају у општи оквир заштите ауторских права, уз одређене изузетке, док се
носиоци ауторских права одређују према праву земље, у којој је кинематографско
дело настало.

ЗАСП наводи као врсту ауторског дела филмско дело и дели га на:
- кинематографска дела и
- телевизијска дела.
Самим тим, постоје извесне недоумице између термина кинематографско
дело и филмско дело, с обзиром на то да се под првим у почетку подразумевао сам
садржај ауторског дела, док је филм био само медијум, носач тог садржаја.
Данас, у доба електронских комуникација и електронских записа скоро свих
ауторских дела, ова разлика губи на значају. Међутим, уобичајени назив - филмска
дела остао је као генерички и он обухвата широк спектар: играних, документарних
и анимираних филмова, као и телевизијских емисија ауторског карактера.
Филмови као еквивалент ужем значењу појма кинематографских или
филмских дела, специфичан су производ који садржи више уметничких елемената,
а тиме и више врста ауторских дела, која су укомпонована у целину. На тај начин
се код филма могу јасно раздвојити сценарио као писано дело, музичка компонента
као посебно ауторско дело, као и слика као засебан елемент.
Ипак, могуће је имати и друга ауторска дела инкорпорирана у ову целину –
нпр. посебна плесна кореографија и сл. Из тог разлога, филмови окупирају посебну
пажњу законописаца, а ни наш ЗАСП није изузетак.
Као што је истакнуто, у члану 11 ЗАСП изричито се одређује да ће се
ауторима филма сматрати: писац сценарија, режисер и главни сниматељ. Уколико
је музика битан елемент филма, односно уколико је у питању тзв. музички филм, а
компонована је искључиво за потребе стварања филмског дела, онда ће се и
композитор сматрати коаутором филмског дела.
Уколико се ради о цртаном, односно анимираном филму или су цртеж или

147
анимација битни елементи филмског дела, онда ће се и главни аниматор сматрати
коаутором филмског дела. Иако је могуће уговором о филмском делу уступити
имовинска права на то дело произвођачу филмског дела, писац сценарија и
композитор филмске музике, као коаутори филмског дела задржавају право да
своје дело самостално искоришћавају, одвојено од филмског дела, осим ако је у
уговору о филмском делу предвиђено другачије.
Филмска дела су погодна за дигитализацију, па је и филмско дело
обухваћено решењима ЗАСП.

Чланом 33 ЗАСП, установљено је искључиво право аутора да другоме

забрани или дозволи да његово дело које је забележено на носачу звука, односно
носачу слике (компакт диск, аудио касета, видео касета, филмска трака, оптички
диск, дијапозитив) јавно саопштава уз помоћ техничких уређаја за репродуковање
звука, односно слике. Члан 39 ЗАСП, установљава исти режим за филмска дела о
којем је било речи приликом анализе регулативе за књижевна и сродна дела, а
који је релевантан када је реч о дигитализацији филмских дела и у том смислу
Закон прописује да аутори дела, за која се, с обзиром на њихову природу, може
очекивати да ће бити умножавана за личне некомерцијалне потребе на носаче
звука, слике и текста (књижевна, музичка, филмска и др.), имају право на посебну
накнаду од увоза, односно продаје техничких уређаја и празних носача звука,
слике и текста, за које се оправдано може претпоставити да ће
бити коришћени за такво умножавање.
Поменута одредба, која је присутна, али и критикована, у многим упоредним
законодавствима, упечатљива је, када је реч о филмским делима, првенствено што
велики филмски студији, углавном ситуирани у САД, воде најгласнију кампању
против слободе интернета и интернет комуникације, која се може злоупотребити за
кршење ауторских права филмских стваралаца.
Према ЗАСП, филмски продуцент, односно произвођач видеограма, једини
је овлашћен да дозволи, односно не дозволи, умножавање и дистрибуцију филмског
дела. Ипак, развој савремених технологија и комуникација, учинио је могућим да
се она могу умножавати у сваком домаћинству, као и прибављати неауторизоване

148
копије на интернету. Из тог разлога се питању тзв. пиратерије посвећује велика
пажња у филмској и музичкој индустрији, као и међу произвођачима рачунарских
програма.
Као што је већ истакнуто, свако премошћавање заштите којом су носачи ових
дела обезбеђени, њихово неауторизовано копирање и стављање у промет, односно
чињење доступним другим лицима, на било који начин, представља прекршај или
кривично дело у законодавствима већине држава.

13.4.2. Телевизијски и радио програми

Бернска конвенција, као једна од најзначајнијих Конвенција (поред

Универзалне конвенције), која регулише питање ауторско – правне заштите, не
говори експлицитно о телевизијским и радио програмима, као о ауторским делима,
већ употребљава широки појам дела изражена поступком сличним
кинематографији, у којем би требало препознати телевизијске емисије, без обзира
да ли се ради о снимљеним емисијама или програму који се емитује уживо.
За разлику од Конвенције, телевизијска дела се експлицитно помињу у
ЗАСП, јер се телевизијски и радио програми морају сматрати ауторским делима,
без обзира на чињеницу да се радио програми не помињу изричито приликом
набрајања специфичних ауторских дела, то им не одузима својство ауторског дела.
Овај проблем умногоме разрешава ЗАСП, који утврђује искључиво ауторско
право да се дозволи, односно забрани, емитовање ауторског дела и при томе
емитовање дефинише као јавно саопштавање дела жичним или бежичним
преносом радијских или телевизијских програмских сигнала намењених за јавни
пријем (радиодифузија и кабловска дифузија).
Дакле, радијски и телевизијски програм се посматрају као начини
изражавања неког другог ауторског дела, при чему се не искључује могућност да
се радијске емисије посматрају и као засебна ауторска дела, уколико испуњавају
критеријуме оригиналности, који се захтевају и за друге облике ауторских дела.
Аналогно правима филмског продуцента код филмских дела, ЗАСП
предвиђа право произвођача емисије, које се односи на електрични,
149
електромагнетни или други сигнал претворен у звучни, визуелни, односно звучно
- визуелни садржај, који се емитује ради саопштавања јавности. У ова права спадају
и дозвола за реемитовање емисије, снимање емисије на носач звука или слике,
умножавање снимка, итд.
На тај начин се телевизијски и радио програми заокружују у систему
ауторског права, а посебну пажњу би требало посветити једном од права
произвођача емисије.

Право произвођача емисије између осталог подразумева и дозволу за

емитовање емисије преко интернета и то у реалном времену – уживо, онда када се
емисија емитује и на радију, односно телевизији или емитовање снимка емисије у
неком каснијем термину. Ово је један од основних начина коришћења, али и
могућих злоупотреба односно неовлашћених емитовања, телевизијског и радио
материјала, односно ауторских емисија, на интернету. Међутим, појам произвођача
емисије је важан и код интернет радио - станица, које свој програм емитују
искључиво преко интернета.
Интернет радио има својих предности, јер се може емитовати за цео свет, без
обзира где се слушалац налази, број емитера није ограничен бројем слободних
фреквенција и сл.
Такође, неопходно је напоменути да ауторска права, која важе у општем
режиму, остају идентична и када је реч о радију и телевизији, као искључивом
интернет феномену. Све оно што је речено о обичним медијима на начин, на који
су гледаоци и слушаоци навикли да конзумирају, важи и за њихове интернет верзије
и у том смислу, ауторска права у интернет свету су и даље заштићена и свако
неовлашћено преузимање или било који начин неовлашћене дистрибуције,
забрањен је и кажњив.

13.5. Говорна дела у сајбер простору

У члану 2 Бернске конвенције, у оквиру израза књижевна и уметничка дела

наводе се предавања, говори, беседе и друга дела исте природе, при чему је у
Конвенцији, већа пажња посвећена, када су у питању говорна дела, политичким
150
говорима и говорима одржаним у току судских расправа.
Националним законодавствима је остављено да утврде услове под којима ће
предавања, беседе и друга дела исте природе, која су јавно изречена, моћи да буду
репродукована путем штампе, емитована путем радиодифузије и да буду предмет
јавног саопштавања, уколико је такво коришћење оправдано циљем, који се има
постићи обавештавањем.
Ипак и у овим случајевима, остављено је аутору искључиво право да своја
дела скупи у збирке. ЗАСП у члану 2, у складу са Бернском конвенцијом, обухвата
и говорна дела (предавања, говори, беседе и др.).

За говорна дела предвиђена су иста морална и имовинска права за ауторе,

као и за сва друга књижевна и уметничка дела, при чему се говорна дела могу
претворити у дигиталну форму, али и тада аутори задржавају сва права, која им по
законским прописима припадају и само они могу одобрити претварање у дигиталну
форму, дистрибуцију или јавно саопштавање свог дигиталног говорног ауторског
дела, осим у случајевима када је то другачије регулисано за политичке говоре и
говоре одржане у току судских расправа.
Предуслов оригиналности претпоставља се и код говорних дела, тако да неки
аутори сматрају да предавања која се одржавају у настави, а заснована су на
стриктном поштовању одређене литературе, не представљају изворне
интелектуалне творевине и не сматрају се ауторским делима.

13.6. Остала ауторска дела у сајбер простору

13.6.1. Дела ликовне уметности у сајбер простору

Члан 2 Бернске конвенције наводи дела из области цртања, сликарства,

архитектуре, вајарства, резбарства и литографије, као ауторска уметничка дела,
која су Конвенцијом заштићена под општим режимом ауторских права. Када је реч
о овим делима у сајбер простору, односно у дигиталној форми, предмет ауторског
права могу бити само њихове репродукције, односно фотографије, а не и сама дела.
Из тог разлога је од значаја чињеница да је у Конвенцији прописано да се
151
ауторима оставља искључиво право да дају сагласност на, између осталог,
„радиодифузију својих дела или њихово саопштавање јавности било којим
средством бежичног преноса знакова, звукова или слика, односно за саопштавање
јавности путем звучника или било ког другог сличног уређаја за пренос знакова,
звукова или слика дела.
Иако је Конвенција застарела и превазиђена када је реч о електронским
комуникацијама и сајбер простору, поменута формулација се може аналогно
употребити и на савремене технологије саопштавања.

У члану 2 ЗАСП, дела ликовне уметности су такође, изричито одређена као

ауторска дела. Оно што је специфично у смислу ове групе ауторских дела јесте
евентуални начин њиховог изражавања у електронском облику. Њихово
изражавање у електронском облику не може бити такво да се представља као
оригинал, јер не поседује тродимензионалност облика, нити могућност да се у било
којем тренутку замени за оригинално дело.
У овим случајевима, постоји само један оригинал који има уметничку
вредност, а копија или приказ (фотографија, 3Д модел) таквог дела, биће само
копија у електронској, дигиталној форми. При чему, копије ипак неће имати
никакву посебну уметничку вредност.
У томе је и разлика између нпр. дела филмске, позоришне и музичке
уметности, у односу на ову специфичну категорију. Музичка нумера се може
сасвим верно пренети у електронском облику и не може бити речи о томе да ли
оригинални снимак има већу или мању вредност од електронске копије, која се
противправно размењује на интернету. У том погледу, оригинал и копија су у
садржинском смислу идентични.
Код дела ликовне уметности то није случај, али оно што је заједничко овим
делима у сајбер простору са свим осталим ауторским делима, јесте могућност да се
она противправно прикажу већем, неограниченом, броју људи. Из тог разлога,
свако неауторизовано коришћење уметничког дела у сајбер простору, који је по
својој природи јаван, представљало би кршење ауторских права, за које би аутор
могао да захтева од прекршиоца накнаду штете.

152
 13.6.2. Дела архитектуре, примењене уметности и индустријског
дизајна у сајбер простору

Дела архитектуре, примењене уметности и индустријског дизајне према

Бернској конвенцији представљају ауторска дела. Чланом 2 Бернске конвенције
изричито се наводе дела из области архитектуре, дела примењене уметности,
планови, скице и пластична дела која се односе на архитектуру.

С тим у вези, Бернска конвенција, оставља националним законодавствима да

утврде област примене закона, која се односи на дела примењене уметности и
индустријске цртеже и моделе, као и на услове под којима ће таква дела, цртежи и
модели бити заштићени. За дела која су заштићена искључиво као цртежи и модели
у земљи порекла, може се у некој другој земљи тражити само специјална заштита
призната у овој земљи цртежима и моделима. Међутим, уколико таква специјална
заштита није призната у овој земљи, ова дела ће бити заштићена као уметничка
дела.
Наш ЗАСП, чланом 2 је као ауторска дела изричито прописао дела
архитектуре, примењене уметности и индустријског обликовања, као и планове,
скице и макете.
Када су у питању дела из области архитектуре, подразумева се, да се ради
само о оригиналним ауторским делима, која морају имати оригинални дизајн и
минимални степен креативности. С тим у вези, није свако грађевинско дело
ауторско дело. Само мали број објеката ће се сматрати делом архитектуре и
уживаће ауторскоправну заштиту.
Иако поједини аутори сматрају да дела архитектуре не могу бити предмет
интерпретације и не могу се претворити у дигиталну форму, која би имала
употребну вредност, односно практичну примену, то није сасвим тачно, јер је данас
већ могуће створити тродимензионалне моделе објеката и омогућити виртуелни
обилазак тих објеката или боравак виртуелне личности у тим објектима.
Планови, скице и модели архитектонских дела одавно се дигитализују и
често се користе у сајбер простору, без дозвола аутора и на тај начин, крше се права

153
аутора архитектонских дела.
Дела примењене уметности су уметничка дела, што подразумева да су
оригинална дела, која имају примену, а могу бити ручно произведена или
индустријски произведена. Практична примена предмета за личну употребу,
плаката, етикета или других предмета разликује ова уметничка дела, од других
врста уметничких дела, а са осталим уметничким делима их спаја креативност и
уметничка вредност.
Самим тим, дела примењене уметности и индустријски цртежи и модели
имају своје специфичности, јер често нису само уметничка дела, него и
индустријски производи.
У погледу садржине права аутора у вези са делима примењене уметности,
они имају сва права, која имају и друга ауторска дела, а могу имати и заштиту на
основу других прописа везаних за индустријску својину или прописа везаних за
нелојалну конкуренцију. Због своје природе, дела примењене уметности, далеко су
подложнија дигиталној пиратерији од дела архитектуре.

13.6.3. Картографска дела у сајбер простору

Картографска дела су дефинисана као дводимензионални прикази површине

земље или њеног дела, небеских тела или небеског свода у умањеној мери, односно
одређеној сразмери. Бернска конвенција, у члану 2, помиње картографска дела, као
једну од облика књижевних и уметничких дела. Наш ЗАСП, у члану 2, такође
наводи географске и топографске карте, као врсту ауторског дела, али се детаљније
не бави питањем картографских дела.
С обзиром на ту чињеницу, може се закључити да су ова ауторска дела под
општим режимом, који је установљен правним системом, те да се на њих односе
све оне одредбе, које су најопштијег карактера и установљене за сва ауторска дела
у целини.
Када је реч о рачунарским програмима који се појављују у сајбер окружењу
у вези са картографским делима, далеко највећу пажњу до сада су изазвали Google
програми: Google Maps и Google Earth, а реч је о корисничким програмима, који на

154
један специфичан начин приближавају географске информације појединцима који
их користе.
Google Maps је назив корисничког програма који служи представљању
картографских података, односно то је практично, мапа свих места на планети. Овај
кориснички програм служи првенствено оријентацији у урбаним деловима,
приказивању путева и објеката, обједињујући на тај начин практично све функције
GPS система и мапа.
Ипак, иако је сам систем бесплатан, трпи и одређена ограничења, јер мапе
које се у програму приказују, старе су од неколико месеци, до неколико година.
Овај програм је постао општеприхваћен, првенствено због некомерцијалног
аспекта, односно коришћење се не наплаћује, а због могућности да се комбинују
различита његова својства, као и верзије, које су такође, бесплатне, могуће је овај
програм користити на мобилним телефонима и таблет рачунарима.

Google Earth је програм намењен виртуелном приказу планете (глобус), али

може имати исте, односно сличне функције као и Google Maps, oдносно,
приказивати мапе и сателитске снимке. Комерцијална употреба није дозвољена, а
сам програм је иначе бесплатан и може се некомерцијално користити без посебних
ограничења.

13.6.4. Фотографије, планови, скице и макете у сајбер простору

На основу Бернске конвенције, према члану 2, општа правила заштите

ауторског права односе се и на дела из области фотографије, са којим су
изједначена дела изражена поступком сличним фотографији.
Наш ЗАСП у члану 2, предвидео је као ауторско дело планове, скице, макете
и фотографије. Када су у питању фотографије неопходно је направити разлику
између фотографија, као уметничког дела коју штити ЗАСП и обичних
фотографија, које имају заштиту, само на основу општих принципа грађанског
права и прописа који регулишу нелојалну конкуренцију.
Фотографија, као уметничко дело, мора да поседује одређени степен
оригиналности и креативности, који је одваја од обичне фотографије, односно мора

155
да има одређену уметничку вредност, а да би постојао одређени степен
оригиналности и да би се могло тврдити да је једна фотографија уметничко дело,
потребно је, да је фотографија резултат интелектуалне, односно креативне,
активности, која је толико индивидуална, да две особе, независно једна од друге,
не би створиле исти резултат.
Ипак у пракси, није увек лако направити разлику између ове две врсте
фотографије. Напретком технологије, омогућено је једноставно претварање
аналогне фотографије у дигиталну фотографију, скенирањем или фотографисањем
дигиталним фотоапаратом или мобилним телефоном, при чему је њихова обрада и
измена веома једноставна. У данашње време, највећи број фотографија настаје и
остаје само у дигиталном облику. Из тог разлога, фотографије су подложне
злоупотреби у оквиру сајбер простора.
Планови, скице и макете могу такође бити ауторска дела, ако задовољавају
потребне критеријуме оригиналности и креативности и као такви могу се наћи

дигитализовани у сајбер простору, где подлежу истим облицима заштите, као и

друга ауторска дела.

13.6.5. Драмска, кореографска и пантомимска дела у сајбер простору

Драмска, кореографска и пантомимска дела, заједнички се називају

позоришним делима, а њихова основна карактеристика је да су у питању дела
намењена сценском извођењу, код којих се преплиће више елемената изражавања
– музика, покрет, текст, игра.
Кореографска и пантомимска дела су специфична у групи тзв. позоришних
дела, јер се не морају нужно сценски изводити, па су самим тим најчешће издвојена
у упоредним прописима, као посебна врста ауторских дела. Пантомимска дела
изводе се покретом, уз евентуалну музичку подлогу, а кореографска дела су
разноврснија и њима се, осим балета, који је најчешћи облик ових дела, сматрају и
народни, фолклорни плесови и игре, односно фолклорна дела. Код балета постоји
синтеза текста, покрета и музике у једном ауторском делу, док се код осталих
углавном комбинују музика и покрети.

156
 Према Бернској конвенцији, драмска, кореографска и пантомимска дела
спадају под општу дефиницију појма књижевних и уметнички дела. Аутори
драмских, драмско - музичких и музичких дела, уживају искључиво право да дају
одобрење за јавно приказивање и извођење својих дела, подразумевајући јавна
приказивања и извођења свим средствима или поступцима, као и за јавно
преношење свим средствима приказивања и извођења својих дела. Ова одредба
Конвенције, подразумева и преношење, односно репродукцују у целини или
делимично, извођења драмских, кореографских и пантомимских дела у сајбер
простору.
Такође, према Бернској конвенцији, аутори уживају искључиво право да дају
одобрење за адаптацију, аранжмане и друге прераде својих дела, што би значило да
се оваква дела, као и остали анализирани производи интелектуалног и ауторског
рада, не могу користити без одобрења аутора, ни у једном облику, а тиме ни
постављање таквог дела у сајбер простор.

Када је у питању област ауторског права, неопходно је напоменути да се

свака музичка нумера, независно од текста који се изговара у делу, сматра
посебним ауторским делом, али да су они заједнички обухваћени правом на
емитовање, односно приказивању дела, које припада аутору дела у целини.
У сајбер простору, може се говорити о неколико аспеката ауторских права у
вези са овим делима: преношење или репродукција дела, објављивање текста или
музике, делимично или у целини, односно појединих музичких нумера, аудио или
видео записа ових дела, без обзира на начин и модалитет њиховог извођења. У том
смислу, подједнако ће се сматрати кршењем ауторског права стављање снимка на
интернет званичног извођења дела, за које је аутор дао одобрење, али не постоји
одобрење за његово даље преношење и дистрибуцију или стављање снимка на
интернет тог дела, у нечијем приватном, неауторизованом, извођењу.
Сва поменута права припадају носиоцу ауторског права на дело у целини и
као таква, могу се реализовати искључиво уз његово одобрење. Исто се односи и
на умножавање и дистрибуцију дела у целини или његових поменутих сегмената.
Сва ова дела: драмска, кореографска, пантомимска и фолклорна, заштићена

157
су од било које врсте репродукције, односно адаптације без одобрења аутора, у
сајбер простору помоћу аудио - видео снимака.

13.7. Збирке ауторских дела и података у сајбер простору

Бернска конвенција за заштиту књижевних и уметничких дела у члану 2,

предвиђа посебан облик заштите за збирке књижевних или уметничких дела, као
што су енциклопедије и антологије, које према избору и распореду садржине,
представљају интелектуалне творевине, с тим да заштита не сме да произведе
штету за права аутора на свако од тих дела, која чине саставни део ових збирки.
ЗАСП у члану 5 детаљније одређује када се збирка сматра ауторским делом,
а то су случајеви када се ради о енциклопедијама, зборницима, антологијама,
изабраним делима, музичким збиркама, збиркама фотографија, графичким мапама,
изложбама и сл., под условом да се ради о оригиналној духовној творевини аутора.

Ауторским делом се сматра и збирка народних књижевних и уметничких

творевина, као и збирка докумената, судских одлука и сличне грађе, база података,
под условом да је оригинална духовна творевина аутора.
У ЗАСП, а у складу са Бернском конвенцијом за заштиту књижевних и
уметничких дела, предвиђено је да заштита збирке ни на који начин не ограничава
права аутора дела која су саставни део збирке. Уобичајено је да се аутором збирке
сматра уредник, па њему припадају имовинска и морална права, која проистичу из
ауторског права.
Ипак, уколико је збирка састављена од ауторских дела, која су у року трајања
правне заштите, а аутор збирке није аутор и појединих дела, онда настаје
ауторскоправни однос, аналоган односу између изворног и изведеног дела, са свим
правним последицама које из тога проистичу. У том смислу, аутори дела (саставних
елемената збирке) имају своја засебна овлашћења, независно од права аутора
збирке. На тај начин, аутор збирке мора, првенствено, да затражи сагласност аутора
саставних делова.
Такође, аутори саставних делова, имају право да захтевају, да њихова имена
буду назначена приликом коришћења збирке. Осим тога, аутор дела, које је

158
саставни део збирке, може вршити своја овлашћења на заштити интегритета дела,
супротстављање недостојном искоришћењу дела, као и право покајања.
Све врсте збирки ауторских дела, могу бити дигитализоване и на њих се у
погледу остваривања права, односи оно што је речено за заштиту свих осталих
ауторских дела у сајбер простору.
У погледу базе података, наједноставнија дефиниција је да су то
организовани скупови, односно збирке података. Стварање база података има за
циљ, да омогући лако коришћење, прегледање, претраживање, преношење,
упоређивање, сортирање, као и мењање података.
У данашње време, највећи број база података је у потпуности дигитализован
и доступан у сајбер простору. Дигитализоване базе података су састављене од
одређеног броја записа, а сваки запис састављен је од одређеног скупа елемената,
тј. података. Једна од важних карактеристика база података је да оне обухватају
податке, материјале или дела која чине збирку, а одабрани су, повезани и уређени
да чине интелектуалну творевину и ново ауторско дело.

Правна заштита база података могућа је у оквиру правних прописа sui generis
и прописа којима се штите ауторска и сродна права и прописа којима се регулишу
питања нелојалне конкуренције.
Sui generis прописи су прописи, који се доносе када постоји посебна
ситуација која се не може подвести под већ постојеће прописе. Базе података
обилују специфичностима и из тог разлога, многи сматрају да се оне не могу
квалитетно заштити коришћењем постојећих правних института, те је потребно
донети посебне прописе – sui generis прописе ради заштите аутора база података.
Поред заштите путем прописа, који штите ауторска и сродна права и путем
прописа sui generis, аутори базе података се могу штитити и националним
прописима везаним за нелојалну конкуренцију. Ови прописи не замењују поменуте
две врсте прописа већ надопуњују те прописе и омогућавају ауторима база података
специфични вид заштите, у случајевима неовлашћеног коришћења, већег или
мањег дела садржаја из база података, са циљем постизања компаративне
предности на тржишту.

159
 14. ЛИТЕРАТУРА
1. Адамовић, Ј. (2017). Слободна употреба ауторских дела: водич о ауторским
правима, Share foundation, Нови Сад.
2. Бесаровић, В. (1993). Интелектуална права: индустријска својина и
ауторско право, Храст, Београд.
3. Варга, С. (2007). Право индустријске својине, Привредна академија, Нови
Сад.
4. Дамњановић, К., Марић, В. (2008). Интелектуална својина, Правни
факултет Унверзитета УНИОН, Службени гласник, Београд.
5. Закон о ауторском и сродним правима („Сл. гласник РС“, бр. 104/2009,
99/2011, 119/2012, 29/2016 – одлука УС и 66/2019).
6. Законик о кривичном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 72/2011, 101/2011,
121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 и 35/2019).
7. Марковић, С.M., Миладиновић, З. (2008). Ауторско право и сродна права,
Правни факултет – Институт за правне и друштвене науке, Крагујевац.
8. Миладиновић, З. (2011). Практикум за ауторско право, Правни факултет –
Институт за правне и друштвене науке, Крагујевац.
9. Милић, Д. (2016). Водич кроз ауторско право за онлајн медије, Асоцијација
онлајн медија, Ниш.
10. Прља, Д., Рељановић, М., Ивановић, З. (2012). Интернет право, Институт
за упоредно право, Београд.

160