1.
Anomalije ažuriranja kao motiv projektovanja
šeme relacione baze podataka.
U teoriji relacionog modela podataka se polazi od pretpostavke
da šema univerzalne relacije (U,C) predstavlja inicijalni model
realnog sistema,bez obzira na njegovu kompleksnost. Skup U
sadrži obeležja realnog sistema, koja su bitna za realizaciju
zadataka IS, a skup C sadrži ograničenja, koja su posledica
pravila ponašanja i poslovanja u realnom sistemu. Ta pravila
ponašanja i poslovanja se izražavaju putem: integriteta
domena, zabrane nula vrednosti za obeležja, funkcionalnih,
višeznačnih i zavisnosti spoja, kao i putem jednorelacionih
zavisnosti sadržavanja.
Univerzalna relacija je, kao baza podataka, nepogodno rešenje,
pre svega sa tačke gledišta efikasnog održavanja baze podataka
u konzistentnom stanju. Problemi koji se javljaju pri održavanju
univerzalne relacije u konzistentnom stanju, nazivaju se
anomalijama ažuriranja. Obezbeđenje uslova za efikasnu
kontrolu integriteta predstavlja jedan od osnovnih ciljeva
projektovanja skupa šema relacija šeme baze podataka
Problemi, izazivani anomalijama ažuriranja, rešavaju se
rastavljanjem šeme univerzalne relacije na skup šema relacija S,
takav da je |S| ˃ 1. To dekomponovanje predstavlja jednu od
metoda, koja sekoristi pri projektovanju šeme baze podataka.
Uvođenje dekomponovanja pokreće određeni niz pitanja:
 kakve uslove treba da zadovolji skup šema relacija S dobijen
dekompozicijom.
 kako vršiti dekompoziciju.
 do kog nivoa rastavljati šemu univerzalne relacije i šeme relacija,
dobijene njenim rastavljanjem,
 kako definisati međurelaciona ograničenja.
Na osnovu pojma spoja bez gubitaka se izvode i osnovni postupci za
rastavljanje šeme relacije na šeme relacija.
Anomalije ažuriranja su problemi koji se javljaju prilikom
ažuriranja univerzalne pojave baze podataka, ali i pri upisu,
brisanju i modifikaciji torki u relacijama baze podataka. Uzroci
postojanja su: integritet entiteta, funkcionalne, višeznačne
zavisnosti i zavisnosti spoja.
Integritet entiteta je posledica funkcionalnih zavisnosti, pa
razlikujemo anomalije ažuriranja koje su posledica
funkcionalnih zavisnosti i anomalije ažuriranja koje su
posledica višeznačnih zavisnosti i zavisnosti spoja.
Kada se kao šema baze podataka koristi univerzalna šema
relacije (U, C), ona u opštem slučaju sadrži obeležja većeg broja
klasa entiteta, pa samim tim i ključ univerzalne šeme relacije
sadrži identifikaciona obeležja više klasa entiteta. Prilikom
izmena baze podataka razlikujemo sl. anomalije ažuriranja:
Anomalija upisa:
U univerzalnu pojavu se ne mogu upisati podaci o entitetu samo
jedne klase, jer bi to podrazumevalo upis nula vrednosti za
obeležja svih drugih klasa identita. S obzirom da i određ.
obeležja drugih klasa entita čine deo ključa šeme relacije, nula
vrednosti u novoj torki univerzalne pojave bi dovele do
narušavanje uslova integriteta entiteta.
Anomalija brisanja:
Kada iz univerzalne pojave imamo potrebu da obrišemo podatke
o samo jednoj klasi entiteta, prinuđeni smo da brišemo čitavu
torku, kako ne bi došlo do narušavanja uslova integriteta
entiteta. Ovakvo brisanje može da dovede do toga da potrebni
podaci o entitetima drugih klasa, zapisani samo u obrisanoj
torki, budu izgubljeni.
Anomalija modifikacije:
Neka je X->A jedna funkcionalna zavisnost u skupu F.
Modifikacija vrednosti obeležja A u okviru jedne torke
univerzalne pojave, zahteva pristupanje i svim ostalim torkama
radi usaglašavanja vrednosti obeležja A sa vrednošću u
izmenjenoj torki. Ukoliko se jave torke u kojima vrednost
obeležja A nije jednaka za istu vrednost obeležja X, funkcionalna
zavisnost X->A više neće biti zadovoljena.
Integritet entita je uzročnik problema prilikom upisa i brisanja
torki, a zadovoljavanje funkcionalnih zavisnosti prilikom
modifikacije istih.
Primer: Neka univerzalna šema relacije pod nazivom Fakultet sadrži obeležja tri
klase entiteta. To su klase entiteta Student, Nastavnik i Predmet.
Skup obeležja: U={BRI, IMES, PRS, BPI, SN, NP, SP, NP, OCE} .... ponavlja se u 10.
pitanju
2. Ciljevi i metode normalizacije šeme relacione
baze podataka
Definisanjem normalnih formi se daje odgovor na pitanje do kog
nivoa treba vršiti dekompoziciju šeme univerzalne reakcije.
Normalizacija je metoda projektovanja skupa šeme relacione
baze podataka. Postupak je strogo formalan, a njegov krajnji cilj
je zamena šeme univerzalne relacije skupom šema relacija sa
poželjnim osobinama. U te osobine spadaju: određ. normalna
forma, spoj bez gubitaka, konzervacija skupa obeležja i skupa
funkc.zavisnosti. Eliminisanje anomalija ažuriranja predst.
osnovni razlog za primenu normalizacije. Saglasno tome,
normalizacijom se ostvaruje jedan od preduslova za efikasnu
kontrolu integriteta baze podataka.
Metode normalizacije
Postoje dve osnovne metode normalizacije: metoda
dekompozicije i metoda sinteze. Svaka od njih ima niz varijanti.
Metoda dekompozicije je zasnovana na postupnom
rastavljanju šeme univerzalne reakcije (U,C) saglasno tipskim
zavisnostima u C, dok se ne dobije skup šema relacija u željenoj
normalnoj formi.
Metoda sinteze se realizuje korišćenjem samo funkcionalnih
zavisnosti. Polazi se od šeme univerzalne reakcije (U,C), a
rezultat je skup šema relacija, najmanje u trećoj normlanoj
formi. Svaka šema relacije tog skupa sintetizuje se od funkc.
zavisnosti iz kanončnog pokrivanja skupa F. Osnovna ideja
metode sinteze je zasnovana na redukciji i eliminaciji svih
suvišnih funkcionalnih zavisnosti iz polaznog skupa F.
Definicija. Neka je (U,C) šema univerz. reakcije, FC skup funkc.
zavisnosti, a S=Ri,Ci)|i=1, …, n } skup šema relacija i neka su
dati sledeći uslovi: πRi
U =¿ i=1¿ n Ri
1
 n ▪ Algoritam sinteze ne pronalazi sve ključeve šeme relacije, već samo
2 ( ∀ r ∈ SAT (U ,C )¿ ¿
i=1
+¿=(¿i =1 ¿ n F Ri)¿
3F + primarni ključ. Primarnim ključem se proglašava onaj ekvivalentni ključ
Ako skup šema relacija S zadovoljava uslove 1 i 2, naziva se
dekompozicijom šeme (U,C) sa spojem bez gubitaka. Ako
zadovoljava uslove 1 i 3, naziva se takvom reprezentacijom
šeme (U,C), koja konzervira funkc. zavisnosti. Ako skup šema
reacija S zadovoljava uslove 1 i 2 i , naziva se dekompozicijom
šeme (U,C) sa spojem bez gubitaka, koja konzervira funkc.
zavisnosti.
3.Osobine skupa šema relacija nakon primene
algoritma metoda sinteze.
Postupak se primenjuje na šemu relacije ( U , F ), a rezultat je
skup šema relacija S= (, Ki )|i=1, …, n }, gde je Ri U , a Ki skup
određenih (sintetizovanih) ključeva.
Algoritam metode sinteze kao ulazne parametre koristi sledeće
skupove:
Skup obeležja U = {A, B, C. . . X, Y, Z} ;
Skup funkcionalnih zavisnosti definisan nad skupom obeležja U,
F = {f1. . .fn}
Nakon završene normalizacije, dobija se kao rezultat skup šema
relacija S u oznaci S = {Ni{Ri, Ki}}, pri čemu R predstavlja skup
obeležja, a Ki skup sintetizovanih ključeva tj. vrstu ograničenja
u skupu šema relacija.
Relaciona baza podataka se nalazi u trećoj normalnoj formi i
mora da zadovoljava sl. uslove, tj. da poseduje sledeće osobine:
1. Skup šema relacija sadrži kompletnu informaciju o skupu
obeležja U tj. konzervira inicijalni skup obeležja koja su
prepoznata kao bitna za realni sistem
2. Skup šema relacija sadrži kompletnu informaciju o skupu
funkcionalnih zavisnosti F tj. konzervira inicijalni skup
funkcionalnih zavisnosti
3. Sve šeme relacija su u najmanje 3 NF
4. Šema baze podataka reprezentuje jedno zatvaranje skupa
funkcionalnih zavisnosti F
5. U šemu baze podataka je ugrađeno najmanje jedno
neredundantno pokrivanje skupa funkcionalnih zavisnosti F
6. Svaka funkcionalna zavisnost ugrađena u šemu baze
podataka mora biti redukovana
7. Šema baze podataka poseduje osobina spojivosti bez
gubitaka, tj. implicira zavisnost spoja (R1…Rn)
8. Šema baze podataka treba da sadrži neophodan broj šema
relacija
9. Ne postoji skup šema relacija T sa manjim brojem šema
relacija od skupa S, a da zadovoljava uslove 1-3
Ispunjenost ovih osobina garantuje kvalitet šeme baze podataka
i nemogućnost pojave anomalija ažuriranja, čije je otklanjanje i
bilo cilj postupka projektovanja skupa šema relacija.
one koji su posledica levih strana FZ u inicijalnom skupu funkc.
zavisnosti F. Ključevi koji nisu odredjeni, nazivaju se implicitnim ili
nesintetizovanim. Jedan od odredjenih ključeva se proglašava za
šeme relacije, putem čijih vrednosti se, najčešće, vrši traženje odredj.
torke u relaciji.
4. Zatvarač i pokrivač skupa funkc. zavisnosti i zatvarač
skupa obeležja kao osnovni pojmovi korišćeni u
algoritmu metoda sinteze.
Na osnovu pravila dekompozicije, svaki skup funkc. zavisnosti F
može se zameniti ekvivalentnim skupom G u kome se na desnim
stranama fz nalazi samo po jedno obeležje.
Postoje tri osnovna aksioma-Armstrongovi aksiomi:
(F1) Refleksivnost –
(F2) Proširenje –
(F3) Pseudotranzitivnost –
Kao posledica sistema aksioma F, postoje još dva pravila
izvođenja:
(F4) Unija
(F5) Dekompozicija
Primenom prva tri Armstrongova aksioma na skup funkc.
zavisnosti F dobijamo skup funkc. zavisnosti F+ koji sadrži sve
funkc. zavisnosti iz skupa F, kao i one funkc. zavisnosti koje su
logička posledica skupa fz F tj. one koje se mogu izvesti
primenom aksioma iz sistema F. Taj novodobijeni skup se naziva
zatvaranjem (zatvaračem) skupa funkcionalnih zavisnosti F.
Zatvaranje skupa funkc. zavisnosti sadrži potpunu informaciju o
ograničenjima među podacima u ekstenziji. Čak i za mali skup
obeležja i funkc. zavisnosti, njegovo zatvaranje sadrži brojne
logički suvišne funkc. zavisnosti, tj. ima veliki kardinalni broj.
Primenom pravila dekompozicije i unije, dobijaju se skupovi F+d
i F+u koji su ekvivalentni sa zatvaračem, ali imaju manji
kardinalni broj.
Skup funkc. zavisnosti F+d sadrži takve funkc.zavisnosti čija
desna strana ima samo jedan član, dok se u skupu F +u svaka
leva strana funkc. zavisnosti javlja samo jednom.
-
F Pokrivanje (pokrivač) skupa funkcionalnih zavisnosti F
Skupovi F i G su ekvivalentni, ako i samo ako važi da su
zatvaranja skupa F i skupa G jednaka F+=G+.
Za ekvivalente skupove se kaže da pokrivaju jedan drugog.
Pokrivanje (pokrivač) skupa funkcionalnih zavisnosti F- je svaki
skup funkcionalnih zavisnosti G koji ima jednako zatvaranje sa F.
Pokrivanje može biti: neredundantno, redundantno i
kanonično.
Skup G je neredundantno pokrivanje skupa funkc. zavisnosti F ako ne
sadrži pravi podskup koji je takođe pokrivanje skupa funkc. zavisnosti F.
Jedan skup FZ može imati više neredundantnih pokrivanja i
neredundantno pokrivanje može zavisiti od redosleda kojim se biraju FZ
prilikom eliminacije redundantnih (zbog postojanja fz oblika X->Y i Y->X).
Redundantno pokrivanje je takvo pokrivanje koje sadrži redundantne
FZ. Redundantna funkcionalna zavisnost u skupu funkci. zavisnosti F je
takva funkcionalna zavisnost f koja se može izvesti iz F\{f}, odnosno,
ako f pripada zatvaranju skupa F bez f, tj. pripada skupu {F\f}+.
Kanonično pokrivanje skupa funkcionalnih zavisnosti F je takvo da
ispunjava sledeće uslove:
1. G+=F+ (jednaka zatvaranja)
2. G sadrži samo redukovane funkcionalne zavisnosti
3. G je neredundantan skup
4. desna strana svake funkcionalne zavisnosti u G sadrži samo
jedno obeležje
5. Nesintetizovani ključevi.
 Algoritam sinteze ne pronalazi sve ključeve šeme relacije, već
samo one koji su posledica levih strana funkc. zavisnosti u
inicijalnom skupu funkc. zavisnosti F.
 Određeni (ili sintetizovani) ključ šeme relacije (R, K) je
skup obeležja XÎ K takav da važi:
(X Í R) (X Î lhs(H))
 Ključevi koji nisu određeni, nazivaju se implicitnim ili
nesintetizovanim.
 Skup obeležja (X  R) predstavlja nesintetizovani ključ šema
relacije N (R, K), ako predstavlja ključ i važi XK.
Za uspešnu primenu algoritma transformacije je neophodno
generisati sve ključeve svake šeme relacije iz S osim za one koji
predstavljaju minimalne čvorove grafa zatvaranja. Za to se
koristi algoritam za generisanje svih dodatnih ključeva šeme
relacije.
 Svi ključevi šeme relacije, određeni i implicitni, međusobno su
ekvivalentni.
 Jedan od određenih ključeva se proglašava za primarni ključ.
Primarnim ključem se proglašava onaj ekvivalentni ključ šeme
relacije, putem čijih vrednosti se, najčešće, vrši traženje određene
torke u relaciji.
6. Metod sinteze - 1. korak algoritma: tumačenje
postupka i prikaz funkcionisanja na odabranom
primeru.
Algoritam sinteze sadrži 7 koraka. Prva dva prevode inicijalno zadati
skup funkc. zavisnosti F u njegov kanonični pokrivač H.
U prvom koraku se vrši redukcija levih strana fz. tj
transformacija polaznog skupa F u skup E primenom algoritma
redukcije.
Cilj prvog koraka je da se iz svih grupa funkc. zavisnosti u F, a
samim tim i iz svih FZ u F uklone suvišna obeležja. To znači da se
u prvom koraku žele dobiti isključivo potpune funkc. zavisnosti
tj. FZ koje imaju redukovanu levu stranu, što je u skladu sa
definicijom druge normalne forme( 2 NF).
Rezultat prvog koraka algoritma sinteze je skup E’ koji u sebi
sadrži isključivo redukovane FZ oblika XA, u kojima svaka leva
strana FZ ne sadrži ni jedno suvišno obeležje.
Algoritam za 1. korak algoritma sinteze:
detaljno:
U prvom koraku se vrši transformacija polaznog skupa F’ u skup E’
redukcijom levih strana funkc. zavisnosti skupa F’. Leve strane u oznaci
ovog algoritma su obeležene sa X, a oblik zavisnosti je X A. Skupovi
obeležja A i X moraju biti podskupovi skupa U.
U prvoj naredbi prvog koraka algoritma skup E’ poprima vrednost
praznog skupa (POSTAVI E u E’).
Druga naredba je programska petlja REDUKCIJA, u kojoj je ulazna
vrednost svaka funkc. zavisnost polaznog skupa F’ (RADI redukcija (∀X
 A∈F’).
U okviru ove programske petlje je ugnježđena jos jedna programska
petlja - RADI eliminacija_obelezja ∀B∈X.
U uslovu naredbe grananja izraz “AKO JE A elemenat skupa zatvaranja
obelezja X-B+ u odnosu na F’” TADA se iz skupa obelezja X eliminise
obelezje B, jer je bilo suvisno. Ukoliko prethodni uslov nije zadovoljen
TADA obelezje B se ne odstranjuje iz skupa X. Unutrašnja ugnježđena
petlja “eliminacija_obelezja” se ponavlja za svako obeležje leve strane
odabrane funkcionalne zavisnosti skupa X.
Spoljna petlja vrši redukciju za sve funkc. zavisnosti tipa XA iz F’. Ovo
praktično znači da dve ugnježđene programske petlje tipa DO
WHILEanaliziraju svako obeležje leve strane svake funkcionalne
zavisnosti polaznog skupa F’.
U okviru programske petlje REDUKCIJA se u svakom koraku u skup E’,
koji je u početku bio prazan, dodaje zavisnost tipa X  A (X određuje A)
za koju sada možemo garantovati da leva strana te zavisnosti u oznaci X
kao skup obeležja nema suvišnog obeležja.
7. Metod sinteze - 2. korak algoritma: tumačenje
postupka i prikaz funkcionisanja na odabranom
primeru.
Cilj drugog koraka algoritma je da se iz svih grupa funkc.
zavisnosti u skupu E, a samim tim i iz svih funkc. zavisnosti u E
uklone tranzitivne i trivijalne funkc. zavisnosti. To znači da se
na kraju drugog koraku žele dobiti isključivo netranzitivne i
netrivijalne FZ odnosno FZ koje nemaju tranzitivna obeležja, što
je u skladu sa definicijom treće normalne forme (3NF).
Postojanje samo netranzitivne i netrivijalne FZ je osnov za
kreiranje nerudundatnog pokrivanja H za skup E.
detaljno:
U 2. koraku algoritma sinteze se transformiše skup E’ koji je rezultat
prvog koraka algoritma u skup H’ koji predstavlja neredundantno
pokrivanje za skup E’. Prva naredba drugog koraka postavlja E’ u H’,
a ključni deo drugog koraka algoritma predstavlja upravljačka
programska struktura tipa programske petlje pod nazivom
„eliminacija_fz”.Programska petlja “eliminacija_fz” analizira svaku
funkc. zavisnost skupa H’. Analiza se vrsi na osnovu ugnježdjene
strukture grananja, gde je uslov te strukture vezan za pojam
“zatvaranja” skupa X u odnosu na skup H’ bez posmatrane
zavisnosti XA. Ako je navedeni uslov tačan tada je funkc.
zavisnost XA tranzitivna ili trivijalna i kao takva se eliminiše iz
skupa H’. Postupak se ponavlja za svaku funkc. zavisnost iz skupa H’
i kao rezultat drugog koraka se dobija skup H’ u kome su
odstranjene sve tranzitivne i trivijalne funkcionalne zavisnosti i ovo
neredundantno pokrivanje u oznaci H’ je prva prava prekretnica i
ozbiljan rezultat algoritma sinteze.Neredundantno pokrivanje H’
praktično predstavlja polaznu osnovu eksplicitno za treći i četvrti
korak algoritma sinteze, а моže se reći da implicitno predstavlja
osnovu i za korake 5, 6 i 7 ovog algoritma.
+primer
8.Metod sinteze - 3. i 4. korak algoritma: tumačenje
postupka i prikaz funkcionisanja na odabranom
primeru.
Treći korak algoritma normalizacije metodom sinteze kao ulazni
skup funkcionalnih zavisnosti koristi skup H dobijen u drugom
koraku.
U koraku III skup H treba podeliti na disjunktivne (nepresečne)
podskupove funkcionalnih zavisnosti sa istim levim stranama.
Ovaj korak naziva se particionisanje neredundantnog
pokrivanja H na disjunktne podskupove.
Rezultat trećeg koraka je skup G(X) = {G1(X1), G2(X2), . . .
Gn(Xn)}, koji formiramo od disjunktnih podskupova
neredundantnog pokrivanja H.
Ceo treći korak se sastoji iz dve programske petlje. Prva je RADI
formiranje_podskupova u kojoj se posmatraju sve f-zavisnosti iz skupa
H’. U prvom koraku ove petlje se u promenljivu ind postavlja vrednost
0, sto predst. i “zastavicu” u ovom algoritmu, tj, ta promenljiva ima dve
vrednosti 0 i 1, na osnovu kojih se realizuju određ. delovi algoritamskog
koraka.
U okviru spoljne programske petlje se definise i unutrasnja programska
petlja, koja trazi podskupove G’ od Xi iz skupa G’ od X, sve dok je
vrednost indikatora jednaka nuli. AKO JE Y=Xi, sto znači da leva strana
funkc. zavisnosti Y A je jednaka levoj strani particivnog skupa G’ od X i,
tada se zavisnost YA dodaje na skup funkc. zavisnosti G’ od Xi.
Nakon ovog koraka se menja broj indikatora i postavlja se na 1, sto
znaci da izlazimo iz petlje trazenja podskupova. Ako indicator nije
promenio vrednost tada se u skup funkc. zavisnosti G’ od Y dodaje
samo jedna zavisnost YA i tako formira jednočlani skup G’ od Y. Ovaj
skup se dodaje na skup G’ od X i to je poslednja naredba spoljne petlje
formiranja podskupova. To je naredba za prvu iteraciju ove petlje, tj,
ceo postupak se ponavlja za sve funkc. zavisnosti skupa H’, koji predst.
rezultat drugog koraka algoritma sinteze i ujedno je kanonično
pokrivanje za pocetni skup F.
Obzirom da se iterativni postupak ponavlja u okviru programske petlje
formiranje_podskupova, tada mozemo zakljuciti da svaka funkc.
zavisnost oblika Y  A iz H’ ce biti particionisana u neki od
podskupova G’ od Xi. Konacan rezultat ovog koraka je skup G’ od X,
koji sadrzi skupove G’ od Xi, a skupova G’ od Xi ima onoliko, koliko
postoji razlicitih levih strana u skupu H’ .
Četvrti korak algoritma normalizacije metodom sinteze ima
zadatak da pronađe ekvivalentne ključeve (da bi se dobio
minimalan broj šema) i da ih iz skupa G(X) izdvoji u poseban
skup funkc. zavisnosti J. Skup J sadrži ekvivalentne leve strane
FZ.
S obzirom na to da se jedan deo FZ iz skupa G(X) izdvaja u skup
J, potrebno je modifikovati podskupove skupa G(X).
Rezultat četvrtog koraka su skupovi G’(X) formiran
modifikacijom G(X) i J formiran izdvajanjem ekvivalentnih
ključeva.
detaljan opis:

Šesti korak algoritma vrši rekonstrukciju podskupova fz. Ovo

se radi tako što se iz skupa G’(X) eliminišu event. tranzitivne
zavisnosti, a uključuju se odgovarajuće funkcionalne zavisnosti
Xy i yx.

Rezultat je skup G’’(X), uključivanjem ekvivalentnih levih strana.

Ovaj korak se naziva rekonstrukcija podskupova funkcionalnih
zavisnosti na osnovu vrednosti formiranih skupova J, G’(X) i L.
Cetvrti korak vrsi izdvajanje ekvivalentnih levih strana iz skupa G’ od X
i smešta ih u skup J’. U Skupu J’ se nalaze ekvivalentni kljucevi. Proces
izdvajanja se realizuje kroz programsku petlju - ekvi_lhs. Ona analizira
svaki G’ od Xi tako sto posmatra sve participativne podskupove od G’ od
X1 do G’ od Xn. Proces utvrdjivanja ekvivalentnih kljuceva se realizuje
koriscenjem definicije zatvaranja skupa obelezja. U naredbi grananja,
ciji formalni oblik glasi: Ako je (X i)H’+ = (Xj)H’+ TADA su obelezja Xi i Xj u
Sedmi korak algoritma normalizacije metodom sinteze formira
sustini ekvivalentni kljucevi. Ako je navedeni uslov tacan, odnosno, ako
su skupovi zatvaranja za obelezja Xi i Xj, u odnosu na skup H’ jednaki, skup šema relacija tako što se svaki od podskupova G’’(X)
tada na osnovu definicije zatvaranja se izvodi direktna implikacija da su proglašava za skup obeležja jedne šeme relacija, a leva strana
Xi i Xj dva ekvivalentna kljuca. tog podskupa za skup sintetizovanih ključeva te šeme relacije.
Ovaj korak se naziva formiranje skupa šema relacija.
Naredni korak algoritma, u slucaju ovog tacnog uslova, postavlja u skup
J’ zavisnosti XiXj i XjXi sa naredbom POSTAVI J’  J’ U {XiXj, Xi Skup S koji se dobija je u 3NF. On je u oznaci S={Ni{Ri, Ki}}.
Xj}. Obzirom da je doslo do promene u parcijalnim skupovima G’ (X’) u Ovako dobijen skup šema relacija garantuje nepostojanje svih
novi skup G’’ (X)  G’’ (Xi) U G’’(Xj). vrsta anomalija ažuriranja. Dakle, u ovakvom skupu S ne mogu
U G’(X) se odstranjuje onaj skup zavisnosti u oznaci G’ (X i) ako je bio se javiti ni anomalije upisa i brisanja, niti anomalije modifikacije.
jednoclan naredbom G’(X)G’(X)\{G’(Xj)}.
U slucaju da skup nije bio jednoclan iz njega se odstranjuju i sve funkc.
zavisnosti koje direktno uticu na kreiranje ekvivalentnih kljuceva.
Naredbom G’(Xi)G’(Xi)\{YA|(A∈Xi U Xj) i (Y=Xi v Y=Xj}). TO je ujedno
poslednja naredba u okviru naredbe grananja i istovremeno poslednja
naredba naredbe programske petlje ekvi_lhs, koja se odnosi na prvu
iteraciju ove programske petlje.
+primer

9.Metod sinteze - 5., 6. i 7. korak algoritma:

tumačenje postupka i prikaz funkcionisanja na 10. Normalne forme - I, II i III normalna forma.
odabranom primeru. Postizanje određ. normalne forme predst. jedan od ciljeva
Kao izlaz četvrtog koraka formirani su skupovi J i G’(X). dekomponovanja šeme univerzalne reakcije.

Peti korak algoritma predst. eliminaciju tranzitivnih trivijalnih
zavisnosti u skupovima J i G’(X) primenom pravila impliciranih
algoritmom redukcije.
Rezultat petog koraka predstavlja skup L koji se formira od
novopronađenih tranzitivnih i trivijalnih funkcionalnih
zavisnosti.
Ukupno postoji šest NF: I NF., II NF, III NF, Boyce Coddova NF, IV
NF i V NF. Najveći značaj za projektovanja šeme baze podataka
imaju treća, Boyce Coddova i četvrta NF. Prve tri i Boyce
Coddova normalna forma se definišu isključivo na osnovu funkc.
zavisnosti. Četvrta NF je zasnovana na višeznačnim, a peta na
zavisnostima spoja.
-----------1NF
Za definisanje 1. NF koristi se pojam elementarnog obeležja. To
je ono obeležje čiji domen sadrži atomične elemente. Elementi
domena se nazivaju atomičnim ili ako ne predstavljaju torke
reda n2 ili ako se struktura elemenata ne posmatra. Obeležje
je elementarno ili ako se ne može dekomponovati na
komponente koje takođe predstavljaju obeležja ili ako
posmatrana primena ne zahteva dekomponovanje.
1. def. Šema relacije (R, F) je u prvoj normalnoj formi (1NF) ako
su vrednosti dom(A) atomične tj. ako su sva obeležja A iz skupa
R elementarna. Šema baze podataka je u 1NF ako su sve njene
šeme relacije u prvoj normalnoj formi.
Anomalije ažuriranja karakteristične su za šeme relacija u prvoj
normalnoj formi.
Primer:
Posmatra se skup obeležja U= MBG,IME,PRZ,ADR,TEL, gde je MBG
matični broj građana. Neka u skupu U važi sl. skup funkc. zavisnosti
F=MBG IME+PRZ+ADR+TEL. Obeležja ADR i TEL predst. skupove
obeležja: ADR=PTT,MESTO,ULICA,KBROJ i TEL=POZBR,BRTEL. Ako
se u skupu U složena obeležja ADR i TEL zamene elementima odgov.
skupova obeležja, u tako dobijenom skupu obeležja U važi i funkc.
zavisnost PTTPOZBR.
Obeležja ADR i TEL nisu elementarna obeležja jer se mogu
dekomponovati, ADR se dekomp. na PTT,MESTO,ULICA,KBROJ, a TEL na
BRTEL i POZBR.
-------2NF
Druga normalna forma predst. mogući metodološki međukorak
između I i III NF.
def. Šema relacije (R, F) je u drugoj normalnoj formi (2NF) s
obzirom na F ako je u 1NF i ako je svako neprimarno obeležje u
potpunosti zavisno od svakog ključa R.
Šema baze podataka je u 2NF, ako je svaka njena šema relacije u
2NF.
Netrivijalna funkc. zavisnost X->A se naziva nepotpunom ako
Y⊂X takvo da važi Y->A ∈ F+. Ako za svako Y⊂X važi da Y->A ∉
F+, funkc. zavisnost X->A je potpuna ili redukovana.
Skup funkc. zavisnosti je redukovan ili ima redukovane leve
strane ako je svaka FZ iz ovog skupa redukovana FZ.
Šema relacije je u drugoj normalnoj formi, ako je svako
neprimarno obeležje skupa obeležja R u potpunoj funkc.
zavisnosti od svakog ključa šeme relacije (R,C).
Primer:
Šema relacije Fakultet
Skup U = { BRl, IMS, PRS, BPI, OZP, NAP, OZN, PRN, OCE }
sadrži obeležja klasa entiteta: Student, Predmet i Nastavnik.
Neka su odnosi:
 student ima: broj indeksa (BRl), ime (IMS), prezime (PRS)
i broj položenih ispita (BPI).
 predmet ima: oznaku (OZP) i naziv (NAP).
 nastavnik ima: oznaku (OZN) i prezime (PRN).
 student ima ocenu (OCE) iz predmeta (PRN),
 nastavnik predaje studentu,
 nastavnik izvodi nastavu iz predmeta.
I neka važe sledeća pravila poslovanja:
 svaki broj indeksa se dodeljuje najviše jednom studentu, a svaki
student ima samo jedan indeks,
 svaka oznaka predmeta se dodeljuje najviše jednom predmetu, a
svaki predmet ima samo jednu oznaku,
 svaka oznaka nastavnika se dodeljuje najviše jednom nastavniku,
a svaki nastavnik ima samo jednu oznaku.
 ne postoje dva predmeta sa istim nazivom,
 nastavnik izvodi nastavu iz najviše jednog predmeta.
 ako student sluša određeni predmet, sluša ga i polaže kod samo
jednog nastavnika,
 svaki student, iz određ. predmeta , ima najviše jednu ocenu.
Pravila poslovanja omogućavaju definisanje sledećeg skupa
funkcionalnih zavisnosti
F = {BRI  IMS+PRS+BPI, OZP  NAP,NAP  OZP, OZN
OZP+NAP+PRN, BRI+OZP  OCE+OZN}
Šema univerzalne relacije {U, C) sadrži tri ključa.
To su sledeći skupovi obeležja: {BRI, OZN}, {BRI, NAP}, [BRI, OZP).
IMS ne pripada nijednom ključu.
Šema relacije Nast_Pred(OZN,OZP,NAP,PRN},OZNOZP+NAP+PRN,
OZPNAP, NAPOZP} sa ključem OZN je u drugoj normalnoj formi jer
je svako neprimarno obeležje u potpunoj funkc. zavisnosti od svakog
ključa. Šema relacije Nast_Pred predst. jednu od šema relacija,
dobijenih dekomponovanjem šeme relacije Fakultet na osnovu funkc.
zavisnoti OZNOZP+NAP+PRN.
--------------------
Pojave nad šemom relacije u drugoj, ali ne i u nekoj višoj
normalnoj formi i dalje poseduju anomalije ažuriranja.
Anomalije ažuriranja relacije na prethodnoj relaciji se mogu
ilustrovati sledećim primerima:
1.U relaciju Fakultet se ne mogu upisati podaci o novom
nastavniku, dok se ne zna predmet, koji će predavati i bar jedan
student, kojem će predavati. Ovakve pojave se nazivaju
anomalijama upisa.
2.Ako se, iz relacije, žele brisati podaci npr o nastavniku, gube se
podaci o predmetu. Ovakve pojave se nazivaju anomalijama
brisanja.
3.Modifikacija naziva predmeta zahteva pristupanje svim
torkama sa OZP=p .Ovakve pojave se nazivaju anomalijama
modifikacije.
---------3NF
Treća NF predst. najčešći praktični cilj normalizacije.
Dovođenjem skupa šema relacija u treću NF, eliminiše se većina,
ali ne i svi uzroci anomalija ažuriranja.
Šema baze podataka je u trećoj NF ako je svaka njena šema
relacije u trećoj NF.
Netrivijalna funkc. zavisnost X->A se naziva tranzitivnom ako
važi X->Y, Y->AF+ i Y->X ∉ F+
Šema relacije je u trećoj normalnoj formi (3NF) ako se svako
neprimarno obeležje skupa R nalazi u netranzitivnoj zavisnosti
od svakog ključa X šeme rlacije (R,C).
def. Šema relacije (R,C) je u trećoj NF ako svaka netrivijalna
funkc. zavisnost F+, čija desna strana sadrži neprimarno
obeležje, na levoj strani sadrži ključ šeme relacije.
Nepotpuna funkc. zavisnost predst. poseban slučaj tranzitivne
zavisnosti. Ako je netrivijalna funkc. zavisnost Y->AF
nepotpuna, tada postoji Y takvo da je Y⊂X i važi Y-> AF+.
Na osnovu Armstrongovih pravila izvođenja F1-Refleksivnost-
sledi X->YF+ i Y-> AF+.
Saglasno tome, funkc. zavisnost X->A je tranzitivna.
Šema relacije je u trećoj NF i u drugoj NF.
Primer. Fakultet.
Šema relacije Nast_Pred nije u trećoj NF jer skup FZ sadrži tranzitivnu
zavisnost OZN ->NAP. Šema relacije Nastavnik(OZN,PRN, OZN -
>PRN) i Predmet(OZP,NAP,  OZP NAP, NAPOZP) su u trećoj
NF. Pojave nad ovim šemama relacija ne poseduju anomalije
ažuriranja, što je samo u ovom primeru.
Anomalije ažuriranja se manifestuju i pri ažuriranju šeme
relacije u trećoj NF, ako njen skup ograničenja sadrži tranzitivnu
funkc. zavisnost na čijoj desnoj strani je primarno obeležje.
Problem se rešava prevođenjem šeme relacije u Boyce-Codd-
ovu NF.
11.Normalne forme - BC (Boyce-Coddova) normalna
forma.
Stroža je od treće normalne forme. Strogost se ogleda u zabrani
postojanja svake tranzitivne zavisnosti u skupu ograničenja
šeme relacija, uključujući i one na čijoj desnoj strani je primarno
obeležje.
Zasniva se na funkcionalnim zavisnostima.
Boyce Coddova NF zahteva da svaka netrivijalna funkcionalna
zavisnost sadrži ključ na levoj strani,bez obzira kakvo obeležje
sadrži na desnoj strani.
Definicija
Šema relacije (R,F) se nalazi u BCNF s obzirom na skup
funkcionalnih zavisnosti F, ako je u 1NF i ni jedno obeležje iz R
nije tranzitivno zavisno od bilo kog ključa u R.
12.Proceduralni mehanizmi za kontrolu integriteta
relacionih baza podataka: razlozi uvođenja, vrste.
Komercijalni sistemi za upravljanja BP ne omogućavaju
deklarativnu specifikaciju svih ograničenja šeme BP. Primeri
ovakvih ograničenja su:
 –inverzni referencijalni integritet,
 –međurelaciona ograničenja zavisnog skupa šema relacija,
 –složenija pravila poslovanja, poput ograničenja:“student
može upisati određenu godinu studija samo ako je položio
najmanje 80% predmeta prethodne godine studija.”.
Način deklarisanja i definisanja proceduralnih specifikacija
uslova integriteta, u velikoj meri zavisi od proizvođača SUBP.
Proceduralni mehanizmi za proveru uslova integriteta se, u
SUBP, najčešće realizuju korišćenjem okidača (eng.
trigger), procedura i funkcija baza podataka.
Okidač je mehanizam sistema za upravljanje bazom podataka
vezan za određeni događaj. Okidač pokreće određ. aktivnost
nad bazom podataka uvek kada se taj događaj desi.
Def.:Procedura baze podataka je mehanizam SUBP koji se
pokreće po eksplicitnom pozivu (korisnika ili drugog
proceduralnog mehanizma), vrši određenu obradu (na osnovu
prosleđenih parametara ili bez njih) i po potrebi vraća neke
vrednosti kao izlazne argumente.
Funkcije su rutine koje prihvataju parametre, izvršavaju različite
iskaze i vraćaju rezultate tih iskaza kao vrednosti. Postoje
sistemske i korisnički definisane funkcije baze podataka.
posle imaju posebno i okidači i procedure i funkcije
13. Okidači: definicija i namena.
Okidač (triger) je mehanizam SUBP vezan za određeni događaj.
Okidač automatski pokreće određ. aktivnost nad bazom
podataka uvek kada se taj događaj desi.
Događaj koji aktivira triger je neka operacija ažuriranja (insert,
update, delete) koja se vrši nad nekom tabelom ili pogledom.
U definiciji okidača se navodi koja operacija ažuriranja (jedna ili
više njih) i nad kojom tabelom/pogledom će je aktivirati.
Najčešće se za svaku operaciju nad nekom tabelom definiše
poseban okidač.
DDL iskazi koji se koriste za rad sa okidačima su CREATE
TRIGGER, ALTER TRIGGER i DROP TRIGGER.
Značenje ključnih reči:
FOR-Ima isti efekat kao i AFTER.
AFTER-Specificira da se okidač aktivira tek nakonšto se uspešno izvrši
okidajući SQL iskaz.
INSTEAD OF-Specificira da se okidač izvršava umesto okidajućeg SQL
iskaza, tj. zamenjuje akcije okidajućeg iskaza.
{ [DELETE] [,] [INSERT] [,] [UPDATE] }-Ključne reči kojima se zadaje koje
operacije ažuriranja,kada se izvrše nad specificiranom tabelom ili
pogledom, aktiviraju okidač. Najmanje jedna opcija mora biti navedena.
AS-Ključna reč koja govori da slede akcije koje okidač izvršava (telo
okidača).
Telo okidača
sql_statement
SQL iskazi opisuju uslove i akcije. Uslovi okidača specificiraju dodatne
kriterijume koji određuju da li će se neke akcije izvršiti.
Okidači mogu sadržati proizvoljan broj i vrste Transact-SQL iskaza.
Okidač obično služi za proveru ili izmenu podataka pomoću
odgovarajućih SQL iskaza i ne bi trebao vraćati neku vrednost(i)
korisniku.
SQL iskazi u okidaču često uključuju i naredbe kontrole toka.
UPDATE (column)–funkcija koja testira da li je izvršena UPDATE
operacija nad specificiranom kolonom(za okidač aktiviran INSERT ili
DELETE iskazom uvek vraća true).UPDATE(column) se može koristiti bilo
gde unutar tela okidača.
Primer:U tabeli student postoji izvedena kolona PROSEK koja sadrži
prosečnu ocenu studenta na ispitima. Da bi BP ostala u konzistentnom
stanju neophodno je obezbediti da se uvek kada se unese novi ispit ili
promeni neka ocena na ispitu ažurira prosečna ocena odgovarajućeg
studenta.
Ovaj okidač bi uvek nanovo računao prosek svih studenata. Ali kako
znati kome treba računati, a kome ne? UPDATE iskaz koji je aktivirao
okidač mogao je prethodno modifikovati 0, 1 ili hiljade torki, INSERT
iskaz takođe može upisati 1, ali i hiljade torki …
----------------
- INSERTED i DELETED su logičke (konceptualne) tabele - spec.
tabele koje se automatski formiraju ukoliko postoji okidač za
operaciju ažuriranja koja se vrši nad tabelom. -opširnije u 16.
pitanju.
Imajući u vidu postojanje ovih logičkih tabela prethodni okidač bi
trebalo usavršiti tako da računa prosečnu ocenu samo onih studenata
kod kojih je došlo do promene u ocenama:
tabela (obračun kamata na bankarske račune, obračun zarada,
…).
Kod procedura baze podataka nema INSERTED i DELETED
logičkih tabela.
Kod procedura baza podataka postoje dve vrste parametara:
input i output parametri.
Input parametri su korisnički prosleđeni parametri koji služe za
zadavanje uslova u samom telu procedure. Pomoću njih zadaju
se određ. uslovi koji će izdvojiti torke (podatke) za obradu.
Output parametri su parametri koji se vraćaju izvršavanjem tela
procedure. Oni predstavljaju prikaz rezultata obrade podataka
pomoću uskladištenih procedura.
Postoje dve osnovne vrste procedura - sistemske procedure i
korisnički definisane procedure baze podataka.
a) Sistemske procedure
U SQL Serveru, mnoge administrativne i informativne aktivnosti
mogu se obavljati pomoću sistemskih procedura. Kada se doda
ili izmeni tabela, napravi rezervna kopija baze podataka, kreira
login i dr. , zapravo se pozivaju sistemske procedure specijalno
napisane da izvrše željenu aktivnost.
Sistemske procedure imaju prefiks sp_ i čine deo SQL Server
instalacije. Čuvaju se u master bazi podataka i dostupne su za
korišćenje u bilo kojoj bazi podataka.
b) Korisnički definisane procedure
Korisnički definisana procedura je svaki program napisan od
strane korisika u SQL Server okruženje čiji je gl. zadatak
ažuriranje sadržaja nekih tabela na osnovu obrađenog sadržaja
drugih tabela. Za razliku od sistemskih procedura, korisnički def.
procedure se čuvaju u lokalnoj bazi i samo su u njoj dostupne za
korišćenje.
Sintaksa za kreiranje procedure:

14.Procedure i funkcije baza podataka: definicija i

namena.
1.Procedure baze podataka (stored procedures)
Uskladištene procedure se mogu definisati kao kolekcija
Transact - SQL iskaza koje mogu da vrate određene rezultate na
osnovu prosleđenih parametara od strane korisnika.
Uskladištene procedure se koriste za neke standardne obrade pr. emplo eeID predst. input parametar dok managerID
koje podrazumevaju izračunavanja i ažuriranje sadržaja nekih predstavlja output parametar.
AS - ključna reč koja služi za označavanje početka tzv. tela procedure u
kome se navode akcije koje procedura treba da preduzme pri njenom
pozivu od strane korisnika.
OUTPUT - navodi se kada uskladištena procedura vraća vrednsoti za
output parametre. Koristite ovu ključnu reč kada koristite kursorske
promenljive kao parametri.
DEFAULT – korišćenje podrazumevane vrednost za input parametre.
INSTEAD OF-Specificira da se okidač izvršava umesto okidajućeg SQL
iskaza, tj. zamenjuje akcije okidajućeg iskaza.
{ [DELETE] [,] [INSERT] [,] [UPDATE] }-Ključne reči kojima se zadaje koje
operacije ažuriranja,kada se izvrše nad specificira-nom tabelom ili
pogledom, aktiviraju okidač. Najmanje jedna opcija mora biti navedena.
AS-Ključna reč koja govori da slede akcije koje okidač izvršava (telo
okidača).

2. Funkcije baze podataka

Kao i funkcije u programskim jezicima, SQL Server korisnički
definisane funkcije su rutine koje prihvataju parametre,
izvršavaju različite iskaze i vraćaju rezultate tih iskaza kao
vrednosti. Povratna vrednost može biti jedna skalarna vrednost 16.Uloga Inserted i Deleted logickih tabela okidača.
ili skup rezultata.
U pitanju su specijalne tabele koje se automatski formiraju
Postoje sistemske i korisnički definisane funkcije baze ukoliko postoji okidač za operaciju ažuriranja koja se vrši nad
podataka. Sistemske funkcije su uskladištene u master bazi i ne tabelom.
mogu se menjati. Kao primeri sistemskih funkcija mogu se
Ukoliko je okidač aktiviran operacijom:
navesti funkcije COUNT, SUM, DATEPART, GETDATE,….
INSERT-formira se INSERTED tabela koja sadrži sve one torke
Funkcije se mogu podeliti na:
koje su upravo upisane naredbom koja je aktivirala okidač,
a) Skalarne - korisnički definisani skalarne funkcije vraćaju jednu
UPDATE-formiraju se i INSERTED i DELETED tabele koje sadrže
vrednost podataka kao rezultat funkcije. Ukoliko telo funkcije
nove odnosno stare vrednosti onih torki koje su modifikovane
sadrži više od jednog iskaza isti se moraju navesti kao blok iskaz
naredbom koja je aktivirala okidač,
b) Table valued funkcije – predstavljaju korisnički definisani
DELETE-formira se DELETED tabela koja sadrži sve one torke
funkcije koje vraćaju tabele kao rezultat rada funkcije.
koje su obrisane naredbom koja je aktivirala okidač.
INSERTED i DELETED logičke tabele imaju identičnu strukturu
15. Sintaksa iskaza za kreiranje okidaca - prikaz kao i tabela nad kojom je okidač definisan (tabela čije je
sintakse i objašnjenje kljucnih reci u sintaksnom ažuriranje aktiviralo izvršenje okidača).
prikazu.
Okidač je mehanizam SUBP vezan za određeni događaj. Okidač
automatski pokreće određ. aktivnost nad bazom podataka uvek
kada se taj događaj desi.
Događaj koji aktivira triger je neka operacija ažuriranja (insert,
update, delete) koja se vrši nad nekom tabelom ili pogledom.
U definiciji okidača se navodi koja operacija ažuriranja (jedna ili
više njih) i nad kojom tabelom/pogledom će je aktivirati.
Najčešće se za svaku operaciju nad nekom tabelom definiše
poseban okidač.

Značenje ključnih reči:

FOR-Ima isti efekat kao i AFTER.
AFTER-Specificira da se okidač aktivira tek nakonšto se uspešno izvrši
okidajući SQL iskaz.
17. Korišćenje kursora u proceduralnim
mehanizmima relacionih SUBP.
18. Sintaksa iskaza za kreiranje i aktiviranje
procedura i funkcija baza podataka - prikaz sintakse
i objašnjenje kljucnih reci u sintaksnom prikazu.

?????
v Transact-SQL iskazi –deklaracija promenljivih
Okidači, poput procedura i funkcija baza podataka se mogu
posmatrati i kao programski moduli pohranjeni u bazi podataka.
Kada u nekom programu želimo privremeno memorisati neke
podatke (najčešće međurezultate obrade) za ove potrebe
uvodimo programske promenljive. Programske promenljive
rezervišu deo RAM-a i u tom delu radne memorije se pamte
njihove vrednosti.
Sintaksa iskaza za deklaraciju promenljivih je sledeća:

Transact-SQL –dodeljivanje vrednosti promenljivama

Nakon deklaracije svaka promenljiva ima NULL vrednost.
Promenljivama se vrednost dodeljuje pomoću SET ili SELECT
iskaza.
Sintaksa SET iskaza: SET @naziv_promenljive = { izraz|
SELECT_iskaz }
Izraz čija će vrednost biti dodeljena promenljivoj može sadržati
promenljive, konstante, aritmetičke operatore i drugo.
Primeri SET iskaza:
SET @brojac= @brojac+ 1
SET @rbr= (SELECT rbr FROM kartica WHERE id_kart=111)
SET @datum= (SELECT datum FROM kartica WHERE
id_kart=111)
U slučajevima kada se nova vrednost promenljive javlja kao
rezultat nekog SELECT iskaza, a naročito ako se različite
vrednosti pronađene u kolonama jedne torke žele dodeliti
odgovarajućim promenljivama, uputno je dodeljivanje vrednosti
izvršiti unutar samog SELECT iskaza, umesto korišćenja SET
iskaza.
Prethodno navedeni SET iskazi:
SET @rbr= (SELECT rbr FROM kartica WHERE id_kart=111)
SET @datum= (SELECT datum FROM kartica WHERE
id_kart=111)
se mogu zameniti samo jednim iskazom:
SELECT @rbr=rbr, @datum=datum FROM kartica WHERE
id_kart=111
19. Fizičko projektovanje baze podataka.
Glavne faze procesa izgradnje (projektovanja i realizacije) baze
podataka su:
1. Snimanje, analiza i formalno specificiranje korisničkih
zahteva,
2. Konceptualno projektovanje,
3. Izbor sistema za upravljanje bazom podataka,
4. Implementaciono projektovanje (logičko projektovanje),
5. Projektovanje interne šeme baze podataka (fizičko projekt.),
6. Opis šeme i fizičke strukture baze podataka putem jezika
podataka i mehanizama SUBP (formiranje baze podataka),
7. Punjenje baze podataka podacima,
8. Testiranje i
9. Podešavanje performansi.
Fizičko projektovanje baza podataka:
Realni sistemi  Konceptualna šema Implementaciona
šema  Interna šema
Administrator BP mora biti sposoban da transformiše logički
model podataka u fizičku implementaciju baze podataka.
Da bi implementacija bila uspešna administrator mora dobro
poznavati okruženje u kojem će se baza podataka realizovati
(SUBP), tako i karakteristike fizičkih struktura podataka, poput:
 prostora baze podataka,
 različitih vrsta organizacije datoteka i metoda pristupa,
 tehnika particionisanja i klasterizovanja,
 metoda denormalizacije itd.
1.Organizovanje prostora baze podataka
Planiranje prostora potrebnog za smeštaj podataka: veličina i
struktura prostora.
Potreban prostor se procenjuje s obzirom na očekivani broj i
veličinu torki u tabelama koje će sadržati baza podataka, prostor
potreban pomoćnim strukturama podataka i metapodacima.
Fizička struktura koja čuva podatke se naziva tablespace.
Fizička implementacija baze podataka se sastoji od jednog ili
više tablespaceova. U SQL Server terminologiji ekvivalent
tablespacea je file .
U jednom tablespace u se može nalaziti više tabela, ali se isto
tako podaci jedne tabele mogu raspodeliti na više
tablespaceova, kada govorimo o particionisanju tabele.
Tablespace ovi se mogu grupisati u logičke celine što
omogućava definisanje iste strategije administriranja. To se kod
SQL Servera naziva filegroups .
Ukoliko server baze podataka raspolaže sa više eksternih
memorija, ovi Tablespace ovi se mogu rasporediti na razl.
eksterne memorije. Pravilnom raspodelom tabela na različite
eksterne memorije može se pospešiti performantnost.
Određivanje tipa prostora baze podataka:
–Prostorom baze podataka SUBP može upravljati samostalno ili
u saradnji sa operativnim sistemom (SQL Server).
–Na UNIX- olikim platformama postoji mogućnost definisanja
tzv.rawspace a koji predst. prostor baze podataka koji je
isključivo u nadležnosti SUBP. Sa tačke gledišta OP sistema
ovakav prostor je “crna kutija”: vidi se da postoji, ali nije
poznata njegova sadržina. Korišćenje rawspace a doprinosi većoj
performantnosti baze podataka.
Dizajniranje indeksa
Indeksi su pomoćne strukture podataka koje smanjuju broj I/O
operacija i time omogućavaju brže pronalaženje podataka
pohranjenih u tabelama. Jedna od najbitnijih stvari u pogledu
performanse baze podataka jeste kreiranje efikasnih indeksa.
Neophodnost kreiranja nekog indeksa se bazira na monitoringu
izvršenja SQL upita. Indekse je potrebno kreirati nad velikim
tabelama i to tako da podržavaju najčešće izvršavane upite.
Upiti koji pristupaju 25% ili manjem procentu redova (torki), su
dobri kandidati za opravdavanje formiranja indeksa.
Indeksi se kreiraju nad kolonama koje se najčešče referenciraju
prilikom izvršavanja upita. Redosled kolona u indeksu je
izuzetno važan. Jedna tabela može imati nekoliko indeksa.
Indeksi najčešće obuhvataju:
–Kandidate za ključeve osim brzine- ovakvi unique indeksi
obezbeđuju i jedinstvenost vrednosti kandidata za ključ.
–Strane ključeve često i sam SUBP zahteva kreiranje indeksa
nad ovim kolonama
– Kolone za sortiranje- upiti koji koriste JOIN, ORDER BY, GROUP
BY, UNION i DISTINCT mogu naterati SUBP da sortira
međurezultate ili krajnji rezultat.
Vrste indeksa:
 unique ili nonunique
 clustering ili nonclustering.
Tehnike indeksiranja: indeks može biti struktuiran kao
 –B stablo (B tree),
 –Bitmap ili
 –Hashing indeks (ne podržavaju svi SUBP).
B stablo indeksi (B Tree)- Osnovna tehnika indeksiranja.
U korenu stabla se nalazi jedan čvor koji se dalje razgranjuje po
nivoima. Na svakom narednom nivou, postoje podčvorovi. Svaki čvor
ima maks. dva podčvora. Svaki čvor ima svoj set vrednosti koji se koristi
kao pokazatelj kojim putem treba tražiti željeni podatak na disku.
Ukoliko je tražena vrednost veća od vrednosti čvora pristupa se
desnom podčvoru, dok se u slučaju manje vrednosti grananje pomera
levo dole. SUBP ovaj postupak uvek počinje od osnovnog čvora i,
naprethodno opisani način, prati pokazivače (pointere) sve dok ne nađe
ključnu vrednost. Na kraju se dobija pointer koji pokazuje na fizičku
lokaciju podatka na disku. Krajni korak je pristup tim podacima .
Particionisani B stablo indeksi -Naročito su pogodni za velike tabele:
dodavanje nove torke će zahtevati izmenu samo jedne particije, a ne
kompletnog indeksa.Moguće je imati particionisani indeks nad tabelom
koja nije particionisana, kao što se može kreirati neparticionisan
(običan) indeks nad tabelom koja je particionisana.Ukoliko se kreira
indeks nad particionisanom tabelom, a pri tome se ne navede filegroup
za smeštanje indeksa , indeks se particioniše na isti način kao i
pripadajuća tabela.
20. Postupci za poboIjšanje eksploatacionih
performansi baze podataka.
Sa tačke gledišta performantnosti izuzetno je značajan kapacitet
operativne memorije i buffer-a, jer ovo omogućuje da se smanji
broj I/O operacija na disku koje su najsporije karika u lancu.
Indeksiranje ili denormalizacija mogu mnogo više doprineti
bržem izvršavanju nekih upita od samog uvećavanja kapaciteta
RAM-a.
Dizajniranje indeksa
Indeksi su pomoćne strukture podataka koje smanjuju broj I/O
operacija i time omogućavaju brže pronalaženje podataka
pohranjenih u tabelama. Jedna od najbitnijih stvari u pogledu
performanse baze podataka jeste kreiranje efikasnih indeksa.
Pri kreiranju indeksa treba naći pravu meru u pogledu broja
indeksa i njihovom tačnom definisanju.
Odluka o neophodnost kreiranja nekog indeksa u većini
slučajeva se bazira na monitoringu izvršenja SQL upita.
Indekse je potrebno kreirati, pre svega, nad velikim tabelama i
to tako da podržavaju najčešće izvršavane upite.
Upiti koji pristupaju 25% ili manjem procentu redova (torki), su
dobri kandidati za opravdavanje formiranja indeksa.
Dobro je koristiti alate koje pruža SUBP da bi se odredila
efikasnost definisanih indeksa (opcije poput SHOW PLAN ili
EXPLAIN, pokazuju da li se pojedini indeksi koriste tokom
izvršavanja upita).
Indeksi se kreiraju nad kolonama koje se najčešče referenciraju
prilikom izvršavanja upita.
Redosled kolona u indeksu je izuzetno važan.
Jedna tabela može imati nekoliko indeksa (ali se ne preporučuje
previše, barem ne kod transakcionih BP).
Indeksi najčešće obuhvataju:
 –Kandidate za ključeve –
 –Strane ključeve –
 –Kolone za sortiranje
Indeksi se moraju osvežavati svaki put kada se podaci u tabeli
dodaju, modifikuju ili brišu.
Neke od stvari koje treba razmotriti prilikom proračunavanja
korisnosti nekog indeksa, su:
 –dopunsko (procesorsko) vreme ažuriranja indeksa pri
ažuriranju podataka, naročito kod masovnih ažuriranja (npr.
BULK INSERT),
 –dopunski prostor na disku za skladištenje indeksa,
 –dopunske datoteke koje skladište indekse mogu izazvati
sistemske probleme ukoliko se prevaziđe broj datoteka koji
istovremeno mogu biti otvoreni.
Vrste indeksa:
 –unique ili nonunique
 –clustering ili nonclustering.
Tehnike indeksiranja: indeks može biti struktuiran kao
 –B-stablo (B-tree),
 –Bitmap ili
 –Hashing indeks (ne podržavaju svi SUBP).
B-stablo indeksi (B Tree)-Osnovna tehnika indeksiranja.
Varijante: osnovno B stablo, B* stablo, B stablo i B stablo
B-stablo indeksi su pogodni za traženje slučajno odabranog
sloga, ali ne i za traženje logički narednog sloga (redoslednu
obradu).
Denormalizacija šeme baze podataka
Denormalizacija je obrnut proces od normalizacije: ona uvodi u
bazu redundantnost podataka. Dovodi do ubrzanja
pretraživanja što postiže na račun integriteta podataka.
Prilikom implementacije denormalizacije, ukoliko postoji
dovoljno prostora na disku, mogu se kreirati dva seta tabela:
prvi u kome su tabele normalizovane, i drugi gde su tabele
denormalizovane.
Ukoliko ne postoji dovoljno prostora za ovakvu implementaciju,
implementiraju se samo denormalizovane tabele koje se
održavaju programski (putem trigera ili aplikativnih rutina).
Standardni načini primene denormalizacije se tiču:
 –Prejoined tabela
 –Report tabela
 –Mirror tabela
 –Podeljenih tabela
 –Kombinovanih tabela
 –Redundantnih kolona
 –Izvedenih podataka
 –Hijerarhija
21.Distribuirane baze podataka i distribuirana
obrada.
Distribuirana baza podataka predst. takvu bazu podat. u kojoj
su podaci fizički smešteni na najmanje dva servera baze
podataka.
Posledice ove definicije distribuirane baze podataka su:
–Bez obzira što su delovi distribuirane baze podataka fizički
raspodeljeni na više servera, reč je o jednoj bazi podataka, što
znači da ona u logičkom smislu, predstavlja jedinstvenu celinu.
–Preduslov za formiranje i korišćenje distribuirane baze
podataka je da svi serveri baze podataka, koji participiraju u
distribuciji, moraju biti povezani komunikacionom mrežom.
Gl. razlog za izgradnju distribuiranog IS i distribuirane BP je da
se na odgov. način obezbedi podrška informacionih zahteva
korisnika realnog sistema, čije poslovanje obuhvata šire
geografsko područje.U takvoj situaciji se očekuje da distribuirani
IS, u odnosu na centralizovani, omogući:
 –Višu raspoloživost
 –Bolje performanse
Ostale prednosti distribuiranog koncepta baze podataka:
 Lokalna autonomija podataka, upravljanja i kontrole.
  Veći kapacitet i postupni rast.
Distribuirani IS, kao i distribuirana baza podat. je povezana i sa:
 Većim troškovima izgradnje i održavanja
 Složenijim administriranjem
Distribuirana baza podataka u opštem slučaju, može biti
organizovana kao homogena ili kao heterogena .
Distribuirana BP je homogena ako je, pri njenoj realizaciji,
upotrebljen samo jedan SUBP, dok se heterogenom smatra
ukoliko su za njenu podšrku upotrebljeni različiti SUBP.
Pojmovi lokalnog i globalnog nivoa upotrebe podataka:
–Lokalna transakcija je transakcija koja se u potpunosti izvršava
nad delom BP koji je smešten na tačno jedan server BP.
–Globalna (distribuirana) transakcija je transakcija koja se
izvršava nad delovima BP smeštenim na najmanje dva servera
BP.
–Lokalni upit je upit koji se realizuje putem lokalne transakcije.
–Globalni (distribuirani) upit je upit koji se realizuje putem
globalne transakcije.
–Lokalno ažuriranje dela baze podataka je ažuriranje koje se
sprovodi putem lokalne transakcije.
–Globalno (distribuirano) ažuriranje dela baze podataka je
ažuriranje koje se sprovodi putem globalne transakcije.
Primena koncepcije distribuiranih baza podataka
distribuiranih IS zahteva da se za realizaciju takvog IS:
-Predvidi upotreba SUBP koji u potpunosti podržava izgradnjui
korišćenje distribuiranih baza podataka.
-predvidi izvođenje aktivnosti projektovanja distribucije
sistema, koja uopšte ne postoji u slučaju razvoja centralizovanih
sistema.
-Sprovedu organizaciono-tehničke mere koje će obezbediti
uspešno uvođenje u upotrebu, eksploataciju i održavanje
distribuiranog IS.
Distribuirani SUBP imaju sve funkcionalnosti i mehanizme
standardnih SUBP, ali pored toga omogućuju i:
 -postojanje logički povezanih podataka na različitim
geografskim lokacijama (distribuirani rečnik podataka);
 -particionisanje podataka -razdvajanje na fragmente;
 -replikaciju podataka (kopiranje podataka i njihovih
razdvojenih fragmenata).
Podaci u distribuiranom sistemu mogu biti particionisani
(fragmentirani) ili replicirani u fizičkoj memoriji.
Replikacija predstavlja skup tehnologija za kopiranje i
distribuiranje podataka i objekata baze podataka između
različitih instanci baza podataka.
Jedan objekat (cela tabela ili njen deo) može imati više kopija na
više različitih lokacija.
Dve fundamentalne kategorije replikacije su:
•sinhrona replikacija koja se realizuje dvofaznim protokolom i
obezbeđuje permanentnu konzistentnost svih kopija podataka
•asinhrona replikacija je metod kojim se prvo ažuriraju podaci
na centralnom serveru da bi nakon toga bili ažurirani podaci na
ciljnim serverima.
Scenariji replikacije: disiminacija, konsolidacija i višestruka
replikacija.
22.Metodološki aspekti projektovanja distribuiranih
baza podataka.
U cilju projektovanja distribucije IS, potrebno je, pored
aktivnosti koje se inače sprovode pri projektovanju inf. sistema,
obaviti i sledeće zadatke:
 sprovesti analizu opravdanosti realizacije distribuiranog
informacionog sistema
 identifikovati tipove lokacija distribuiranog IS
 oblikovati rešenje hardversko-softverske konfiguracije
distribuiranog IS i
 isprojektovati distribuciju IS.
Zadatak analize opravdanosti realizacije distribuiranog IS je da
pruži odgovor na pitanje da li realni sistem, sa stanovišta ciljeva i
organizacije poslovanja, uopšte ima, i u kojoj meri, potrebe za
uvođenjem distribuiranog IS i kakve su mogućnosti za uvođenje
takvog sistema u upotrebu.
U tom smislu, bitno je i da li se mogu, i u kom roku, obezbediti
i tehničko-tehnološki, organizacioni, kadrovski i finansijski
preduslovi za uvođenje distribuiranog inf. sistema i koji su
očekivani efekti njegove primene.
Ukoliko su rezultati analize pozitivni i usvojeni od strane
menadžmenta pristupa se ostalim aktivnostima.
Aktivnost identifikacije tipova lokacija distribuiranog IS se
bazira na pretpostavci da u realnom sistemu postoji više
lokacija, na kojima se izvode pretežno isti procesi. Jedan tip
lokacije reprezentuje sve lokacije u realnom sistemu na kojima
se izvode isti, ili gotovo isti procesi.
Svrha grupisanja istih ili sličnih lokacija po tipovima je da se
postupci projektovanja distribucije IS generalizuju
(pojednostave).
U slučaju neke banke tipovi lokacija bi mogli biti: Centrala,
Filijala i Ekspozitura,
Projektovanje hardversko-softverske konfiguracije IS se,
generalno, odnosi na:
•oblikovanje idejnog rešenja hardverske i komunikacione
infrastrukture sistema i
•definisanje konfiguracije sistemskog softvera (operativnih sis-
tema, SUBP, kao i programskih paketa za razvoj aplikacija IS).
Potrebno je:
•za svaki tip lokacije specificirati da li, i u kom broju, postoje
raču-nari koji imaju ulogu servera baze podataka i servera
aplikacija.
•uvesti šemu imenovanja servera
•za svaku lokaciju u sistemu, saglasno specifikaciji konfiguracije
po tipu lokacije, naznačiti i imenovati servere.

Postupci projektovanja distribucije informacionog sistema se

realizuju u sledećim fazama:
•Specifikacija distribucije aplikacija po tipovima lokacija
Lista korisničkih aplikacija (aplikacija IS) koje će na pojedinim
aplika-tivnim serverima biti instalisane -Distribuciona šema
aplikacija.
•Specifikacija distribucije baze podataka po tipovima lokacija i
konkretnim lokacijama

Opis dela šeme baze podataka koji se na nekom tipu lokacije,

odnosno konkretnoj lokaciji implementira -Distribuciona šema
baze podataka.
•Specifikacija replikacije podataka u distribuiranoj bazi pod.

Za svaki tip lokacije i konkretnu lokaciju definišu se sve

replikacione kopije, kao i načini njihovog ažuriranja -
Replikaciona šema baze podataka.

23. Konceptualno projektovanje distribucione

Seme baze podataka.

Cilj projektovanja konceptualne distribucione šeme baze

podataka je izrada specifikacije u kojoj će se za svaki tip
lokacije prikazati nazivi potrebnih tipova s potrebnim
skupom obeležja i ulogama na toj lokaciji.

Da bi se formirala matrica ER tipovi/Tipovi lokacija

neophodna je matrica Korisničke aplikacije/Tipovi lokacija
(koju sadrži Distribuciona šema aplikacija) i specifikacije
eksternih šema ovih aplikacija.

Tip lokacije treba da obuhvati sve one ER tipove, koji se

pojavljuju u eksternoj šemi makar makar jedne korisničke
aplikacije koja se na tom tipu lokacije koristi.

24. Implementaciono projektovanje distribucione

šeme baze podataka.