Professional Documents
Culture Documents
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ
Промене у српској поезији за децу из 50-их и 60-их година 20. века тицале су се не само
песничког језика него и њеног културног положаја и рецепције. Тај слојевити новум који је
снажно отворио и питање модерности ове поезије, нигде није доживео тако упечатљиву објаву
и на плану поетичке самосвести, и на плану песничког језика и на плану рецепције као у
песничкој збирци Како спавају трамваји Милована Данојлића.
У српској поезији није било ничег сличног до Данојлића. Он припада групи ретких
песника у српској поезији за децу који су нашли оригинални песнички пут. Објавио је више
дела за децу различите естетске и тематске структуре: Како спавају трамваји (1959), Фуруница
јогуница (1969), Чудноват дан (1971), Родна година (1972), Како живи пољски миш (1980),
Шта сунце вечера (1984) и Песме за паметну децу (1994).
АНТРОПОМОРФИЗАЦИЈА И ПЕРСОНИФИКАЦИЈА
У средишту Данојлићеве песничке игре јесте тежња да се артикулишу одређени облици
дечјег мишљења. То је видно у четири песме у којима Данојлић антропоморфизује сунце
ољуђењем његовог дневног кретања (Мартовско сунце, Шта сунце руча, Шта сунце вечера,
Шта сунце пуши). То је чулима доступно сунце, што је свакако део и дечјег искуства, али то је
и биће повишених моћи, Сунце-божанство, које има и митолошко значење. У комбинацији
наивног дечјег мишљења и митолошког контекста ствара се једна дифузна песничка осећајност,
која није само дечја.
У песми Мартовско сунце, сунце је персонификовано као живахни младић. Оно,
непозвано, изводи читав низ немотивисаних поступака за које се може рећи да су пријатељски
несташлуци. Тако баки која „васцели дан пред капијом дремуцка“ опипава пулс и палцем је
куцка у образ; „ко опасни разбојник по улицама људе пресреће“, али им ипак“нешто преслатко
објашњава“, не обазирући се на учитеља „кроу школски прозор поваздан провирује“. Али
песник даље наглашава „ништа ту не мирује“, истиче благост и пријатност, јер се „нешто мило
и тихо дешава“, „ваздух мирише по жбуњу и топи се од среће“, и на тај начин наговештава
пролеће. Тако су у песми спојени непосредно дато, чулно-конкретно сунце, живахно и
несташно, које одговара дечјем мишљењу и митска представа о пролећу као о обнови живота,
јер мартовско сунце преображава свет „цео свет личи на кућу која се кречи“
Преостале три песме о сунцу почивају на питањима сличним дечјим, која већ сама по
себи садрже анимистичко мишљење. Ова питања изражавају живост дечјег духа, дечју
радозналост и склоност деце да замишљају неке узрочно-последичне односе у свету на основу
свог малог знања и искуства. Питања су садржана већ у насловима песама Шта сунце руча,
Шта сунце вечера, Шта сунце пуши. Песнички субјекат фокусира се на одређени број
временских и меторолошких збивања доступних дечјем искуству, а заправо трага за неком
врстом дифузне осећајности која није специфично дечја, већ је типично људска, иако блиска и
дечје м осећању света. Како би поткрепио свој коментар да поједини песници за децу настоје да
своје поетске текстове обогате сложенијим песничким језиком и изразима, а ипак остају у
оквирима детињства и дечјих језичких могућности, Чаленић наводи пример Милована
Данојлића и његове песме Шта сунце руча. Пошто је анализирао песму и установио да је мотив
изразито дечји, а стил двострук, те као такав погодује и детету (због фантастике и
хиперболичности) и искуственом читаоцу (због слика поетске лепоте), Чаленић напослетку
закључује „Тако су тешкоће, наизглед непремостиве, ипак усаглашене: песма је блиска детету,
али је и поетски снажна у самом изразу. Поред тога, она и по форми одступа од уобичајене
песме за децу: стихови су јој слободни, неуједначени по метру, често дуги и причалачки.”
(Чаленић 1977: 36)
Сличан однос између дечјег, пре свега анимистичког мишљења и модерне песничке
асоцијативности налази се и у песмама у којима Данојлић опева „како спавају“ поједини
предмети, пре свега, преовозна средства, возови, трамваји, али и „племе Рогогу“, „један сат“ и
„један интернат“. Песма Како спавају трамваји слично песмама о сунцу, организована је око
питања и одговора на њега, и упечатљивих слика које показују „како спавају трамваји“:
Трамваји спавају у неумитној самоћи
Велики као слонови и добри као краве.
Песма тематизује за децу интригантну тајанственост ноћи, и за то користи бројне
персонификације. Сијалица што „ко златна крушка засјаји“, „топао градски месец“, гране које
шуме „ко небо бескрајно лепо“, треперење светлости „црвена магла у ноћи“ – све су то чулно-
конкретне слике које унутар ноћног оквира, у коме постоји нека директна назнака језе, самоће,
хладоће, али ипак доминира атмосфера стабилности и топлине. Ту атмосферу подупире
одсуство јаких звукова: „ноћ, без звоњаве и вике“, „тек ако понегде одјекну на ципелама
ђонови“.
Сличан поступак примењен је и у песми Како спавају возови. Непрестано кретање возова
(у антропоморфном кључу: живота без смираја) у атмосфери ноћи „дуже од зиме, дуже од
рањеничке колоне“ везује се за простор бивше Југославије. Централно осећање песме јесте
„луталачка уклетост“ возова, остварена и уз помоћ једног броја чулно-конкретних,
антропоморфизованих слика прављених по моделу дечјег мишљења. У ове слике уграђено је
дечје искуство: “Као квочка пилиће, локомотива греје вагоне, а сама дрхти од мраза.“ А на
питање: Како спавају возови, дат је одговор: „Локомотива, као војник у маршу, лоповски
склопи очи.“
Иако чулно-конкретно, дечје мишљење код Данојлића некад залази иза појавности
ствари и својом дубином може да надмаши свакодневни рационализам одраслих. Та својеврсна
Данојлићева критика човекове немоћи да се суочи са дубином света дата је у песмама кроз
шалу, игру и у фрагментима. Најаутентичниј израз овога имамо дат је у песми Два сапуна. Она
такође почива на наивном анимизму и пева о антропоморфизованим стварима. На први поглед
песма говори о незнатном догађају из свакдневног живота: два сапуна ушла су у лавор пун воде
и временом се растворила. Ту ништа не би било посебно вредно пажње да песник не
персонификује сапуне, претвара их у децу која су радосно ускочила у воду да се брчкају.
Антропоморфизација сапуна песнички је мајсторски изведена, тако да, на пример досетка по
којој сапуни „очи затварају због сапунице“ јесте нонсенс са хумористичким ефектом. Ако се
томе дода да да је свет ове песме конституисан на основу риме (јун-сапун; лавор-Прњавор),
чини се да је песма у потпуности у знаку игре.
Ипак, у овој песни топљење разиграних сапуна постаје и нека врста усуда у коме се
сусрећу животна енергија и пролазност, па тако песма добија своју егзистенцијалну димензију.
Ипак, трагични патос, упркос антропоморфизацији, не може бити успостављен, јер је реч о
природној пролазности предмета а не људи.
Али у овој песми постоји још један слој значења који појачава њену егзистенцијалну
димензију. Све се збива у Прњавору који је нетафора сваке малограђанске духовне
конституције и ограниченог видокруга. Отуда се Прњаворци чуде купању сапуна, присуствују
томе као необичном церемонијалу, на крају не успевају да схвате шта се десило. Они су
смештени у хоризонт свакодневице: „вични су многим занатима“, али немају духовне моћи да
разумеју пролазност нечега што је било тако живо. (Љуштановић, Брисање лава, 2009)
У Данојлићевом песничком стваралаштву има још сличних песама. Постоје песме у
којима се наслућује не тако ведра страна живљења и, иако су писане наивним поступком,
сазрелом реципијенту не могу промаћи озбиљне конотације које песник успешно прикрива под
велом анимистичке игре од најмлађег реципијента. „Између инфантилне запитаности и чуђења
пред новитетима и маштовитог домишљања о изгледу тога што се назире и улози
тајанствености међупростор фикционалног света испуњавају поетски опредмећена могућа
духовна стања, расположења и свест, који су у површинском слоју безазлени и детињасти а у
суштини носе дубоко разуђене животне и социјалне компоненте личности и њеног односа
према средини и природи.” (Марковић 2007: 135) Већину ових песама читамо у циклусу под
називом Тајни живот ствари којим је приређивач, М. Данојлић, желео да укаже на постојање
нечег скривеног у животу ствари, - загонетке која је у потрази за својом одгонетком. Кључ за
читање песама као што су Стопарац, Рукавице, Два сапуна, Непродати хлеб, Улична вага у
поноћ, Пушка чисте савести, Уображене ципеле потребно је потражити у свету човека. Дакле,
реч је о персонификацији, али оној која је компекснија од једноставне замене људи стварима.
Наведени примери песама најчешће у себи садрже и својеврсну филозофску концепцију која
бива покренута најосновнијим егзистенцијалним питањима, а на основу којих се процењује
вредност живљења. Песник се тако у песми Стопарац бави питањем сврховитости/вредности
појединца у спрези са питањем судбине/случаја. Заборављен, бачен иза ормара, новчић који је
имао некада не тако велику, али опет неку вредност, престаће да важи када буде пронађен, што
би могло да се преведе у: човек који је начинио неку грешку или му случај није био наклоњен,
па је постао неактиван, који не проналази своју сврху и не реализује се кроз неку врсту
учинковитости осуђен је на пропаст.
Сличну поруку шаље песма Непродати хлеб, с том разликом што је у њој песник
алудирао и на пролазност младости и бесмисленост живота без љубави на шта указује последња
слика у песми на којој се хлебу срце „стеже у тврд груменˮ. Окамењеност тренутка и моменат
несврховитости нимало стран сваком човеку песник је опевао у песми Улична вага у поноћ, али
не уз потпуно одсуство наде, с обзиром на то да је вага у последњем стиху остављена да „лечи
умор,/ И да се с дрветом грли и рвеˮ, што не представља тренутак лишен активности, већ
упућује на одмор, љубав и борбу.
У песми Рукавице Данојлић је желео да укаже на потребу човека да нађе себи сапутника,
а шта би могло боље да илуструје присност пријатеља, или љубавника, у сваком случају пара
који се употпуњује и који пати при одвајању, од метафоре са рукавицама. Рукавице нису
идентичне, већ једна се односи према другој као одраз у огледалу, оне су, такође, засебне, али
су безначајне и неупотребљиве без свог пара. Песник упозорава на несрећу која погађа оне који
изгубе своју сродну душу и иако пише у шаљивом духу иза његових речи помаља се озбиљност
упозорења: „Пазите, зато, на рукавице —/ Не растављајте најбоље другарице.ˮ.
С једне стране, у песмама сличне структуре, песник критикује одређене људске особине
као што је песма Уображене ципеле у којој осуду трпе надобудност, уображеност, лицемерје,
одсуство моралне свести и самосвести, те метафорични пад лакираних ципела у блато
представља правичну и заслужену казну наведених људских особина.
С друге стране, Данојлић није остао дужан ономе што је вредно хвале, па је честитост
живљења без насиља, сукоба и конфликата, као пожељни квалитет одређеног животног стила,
опевао у песми Пушка чисте савести. „Данојлићев акценат у овој песми пада на сведоброту и
човекољубље: он је исказан у инсинуацији да и у рату, у паклу људских страдања, у одбрани
слободе, може бити присутна мисао о идеји чувања живота.” (Марјановић 1974: 13) Искрено
осећање за вредност туђег живота, чак и у случајевима када је реч о животу непријатеља, те
хуманост као универзални принцип, отелотворени су кроз стихове ове песме. У стиховима „Чак
је и пуцала, ал реда ради, без воље/ Пазећи да неког случајно не погодиˮ препознајемо интимно
убеђење и свест која тежи да не изневери своје принципе. Пушка је, после многобројних погрда
и покушаја да је поправе, завршила у музеју, што је, уствари, признање моралној величини, али,
пре тога похвала уметничкој вредности, наизглед пасивној, а уистину активној, будући да
реципијента позива на одређен тип комуникације који се реализује кроз естетску димензију
лепог, и који стоји насупрот политички активној, ратно делатној и рушилачкој сили. .
(Вељковић-Мекић, Ј, Игра и поука као сегменти поетике поезије за децу, 2014)
Данило Киш је за поезију Милована Данојлића рекао да је ова поезија „пре поезија sui
generis него поезија за децу у правом смислу те речи“.
Данојлић, ипак, у једном броју својих песама и непосредно тематизује дечји ивот
ипеснички транспонује свој поглед на детињство. Рацимо у песми Како шета професор стари,
он изражава своје схватање о истрајности детета у човеку, али у овом случају он то не чини
посредством асоцијација, већ прича причу. У песми је дат хронотоп - смиреноо и пусто недељно
поподне у великом граду. Дат је и опис укрућеног професора: „Са шеширом на глави, узаним
као приближени дланови, Жмирка очима и наочарима...Принципијелни, строги и помало
ригидни професор који не иде у кафану ни у биоскоп, који држи лекције тапкарошима и залаже
се за строго кажњавање ђака када лоптом разбију прозор, у шетњи наилази на дечју утакмицу и
када му лопта падне пред ноге – „жестоко шутне“, тако да пукне прозор на цркви. У укоченом
професору ослобађа се нагонско, и тиме испољава спонтаност детета. Иако је веће огрешење
разбијање прозора на цркви него на школи, професор осећа задовољство учињеним: „А да је
шутнуо, - е, вала, шутнуо је!“ (Љуштановић Ј, Брисање лава, 2009)
Ипак, повезаност поменутих светова не укида њихове разлике. Оне остају неминовне,
али се, у Данојлићевом песништву, чешће бележе кроз супостојање, него кроз опречност. Лопта
као медијум између старих и младих биће повод да Данојлић испева песму Како шета стари
професор. Озбиљност и целокупно држање старог професора као и његова размишљања и
успомене сведоче о дугогодишњем смерном, скоро војнички строгом, начину живота. Међутим,
само један импулс је довољан да се помало суморно осликавање професора и његове шетње
преокрену ка игри и ведрини које маме осмехе реципијента. Лопта која се изненада појавила
испред старог професора изазвала је спонтану и природну реакцију да се шутирањем одговори
на њен позив, а као последица професорове реакције уследила је ломњава прозора на оближњој
цркви. Како је професор годинама раније предложио да се „деран најстроже казни” пошто је
сломио прозор на школи, тако је, пошто је он сам поломио прозор на цркви, разумно примио
погрде од црквењака. Ипак, и по резоновању старог професора за овакве случајеве треба
понајвише кривити лопту, те нема потребе за правдањем и за осећајем стида. Напротив,
последњи стих открива притајено задовољство професора због одговора којег је дао позиву на
игру са лоптом и задовољство дечака-посматрача који клицањем одају хвалу „кривцуˮ: „Одмах
потом, клицање радосно чуо је./ А да је шутнуо – е, вала, шутнуо је!ˮ.
Песме које сведоче о подвојености али и повезаности дечјег света и света одраслих и
које потребу за компромисом и међусобним разумевањем истичу у први план јесу: Мамина
дужност, Како треба с оцем, Деда, Остала родбина и Где је Цица.
Мама, у Данојлићевој визији, има многе дужности, али њена највећа дужност јесте „да
дуго живиˮ, оца, какав год да је, мора да воли свако дете, док је деда ту да забавља унуке и „да
се смеје и кад му није до смехаˮ.
Песма Где је Цица настала је на основу истинитог догађаја из песниковог комшилука.
Слушајући негодовања комшинице, песник је одлучио да се мало поигра са родитељском
бригом и поступцима нестрпљивих родитеља: мајка губи живце по кући, не може да извршава
своје обавезе, крши руке, премотава филм и покушава да смисли из којих разлога нема Цице, а
онда, када се у неко доба појави девојчица, мајка престаје да очајава, купи своје изгубљене
живце и сву енергију усмерава на грдњу детета. Њена брига је донекле оправдана и реална, али,
донекле, и комична будући реципијент духом целе песме може да наслути да је претерана и
непотребна, и да у исто време подсећа на неку занимљиву игру губљења и сакупљана живаца
као да су играчке. Наравно, по Цицином повратку, уследио је прекор, веома жив и веран, у
којем мајка помиње да је девојчица била одсутна четири сата. Цица се чуди прекору: „Четири
сата? Каква четири сата!/ Оно јесте, стајала је једно време поред пута,/ Док су се дечаци-рвачи
хватали око врата,/ И то је трајало – па... једно четири минутаˮ. Песма је оваплотила немире
мајке због којих четири сата изгледају много дуже, и дечје схватање времена, пошто
хипнотисано игром губи појам о њему, те четири сата постају четири минута. Данојлић је успео
да једну посве уобичајену и ничим нарочито занимљиву ситуацију преточи у стихове,
задржавајући сликовитост реалног живота, уз поетску надоградњу која подразумева
мелодичност стиха и чист хумор. (Вељковић-Мекић, Ј, Игра и поука као сегменти поетике
поезије за децу, 2014)
У Данојлићевој збирци постоји још један циклус песама у коме је, као у песмама о Пепи
Крсти, главна тематска преокупација однос деце с ближњима, пре свега ужом и широм
породицом, али и са наставницима у школи, и, уопште, са светом. Овај циклус се зове Дечји
законик. Дакле, у песми Дечји законик песник је запевао у служби дечјег колектива. Из уводних
стихова сазнајемо да су деца дошла на власт без ратовања и да су основали републику под
симболичним именом Викторија. Држава је потом изгласала Законик у осам тачака, док су сва
деца света само минут касније признала Дечју Републику. Деца су сложна у заговарању
свеопштег оптимизма, љубави према најближима и пријатељства без интереса и предрасуда.
У параграфима тог законика „регулисани“ су односи деце са члановима породице: са
оцем, мајком, дедом, бабом, родбином. Прописано је како да се родитељи свађају и како да се
учитељ понаша, прописано је чак и како да деца воде рачуна о социјалним разликама међу
собом. Цео овај песнички циклус напосредно исказује савремено схватање детињства, види
децу као модеран, самосвесни коликтивни субјекат, који активно и јавно заступа своје интересе
(Љуштановић, Ј, Брисање лава, 2009). Деца апелују на одрасле да их схвате озбиљно: „Ми знамо
много више него што се вама чини, ⁄ Али без обзира на наше знање, ⁄ Ми вас поздрављамо и
поштујемо на овој скупштини, ⁄ Па и од вас, разуме се, тражимо поштовање”. Цела песма је
управљена ка одраслима, у истицању разлика између њих и деце и у покушају утицања на
одрасле да се промене и да постану бољи, нежнији према деци и сложнији међу собом, баш као
што су деца сложна у јединствености става којим је Дечја Република и постала важећа. .
(Вељковић-Мекић, Ј, Игра и поука као сегменти поетике поезије за децу, 2014)