Božidar Rudnjanin G47/16

SADRŽAJ
1. UVOD............................................................................................................................................ 1
2. metoda parcijalnih faktora............................................................................................................. 2
3. Karakteristične vrednosti geotehničkih parametara prema eurokodu 7.........................................4
3.1. Nesigurnosti su bile odgovorne za fraktilnost od 5%.............................................................4
3.2. Nesigurnosti koje se šire kroz izvođenje fraktila od 5%........................................................5
4. mali broj uzoraka........................................................................................................................... 8
5. premošćivanje jaza između projektovanje sa parcijalnim faktorima i projektovanje
zasnovano na pouzdanosti................................................................................................................. 10
6. ZAKLJUČAK................................................................................................................................ 11

Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

 Božidar Rudnjanin G47/16

1. UVOD
Dizajn zasnovan na pouzdanosti postoji već neko vreme, kao prihvatljiva alternativa metodi
delimičnog faktora. Metoda delimičnog faktora je normativni pristup projektovanju u Evrokodu
7 (EN 1997-1:2004; CEN, 2004), iako mnogi proglašavaju moguće prednosti korišćenja
projektovanja zasnovanog na pouzdanosti u geotehničkim primenama (Bjureland et al.,
2017a, 2017b; De Koker i Day, 2018; Duncan, 2000; Fenton i sar., 2016; Lo i Li, 2007;
Phoon, 2017a; Phoon i Ching, 2013; Spross i Johansson, 2017; Vardanega i Bolton, 2016,
između ostalih). Bez obzira na to, projektovanje zasnovano na pouzdanosti treba da realno
upravlja posebnostima geotehničkog dizajna, kako iz perspektive inženjera, tako i iz
perspektive promenljive prirode tla. Do danas još uvek postoje poteškoće u primeni metoda
pouzdanosti u inženjerskoj praksi.
Neke od ovih poteškoća potiču od nedostatka usklađenosti između dizajna zasnovanog na
pouzdanosti i definicije metode parcijalnog faktora u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004). Posebno,
metod parcijalnog faktora je uveden da bi se premostio jaz između preovlađujućeg faktora
sigurnosnog formata i dizajna zasnovanog na pouzdanosti; kao takav, metod parcijalnog
faktora je u osnovi polu-verovatni pristup projektovanju u kome se delimični faktori kalibrišu
tako da se postiže ujednačen nivo pouzdanosti u različitim scenarijima projektovanja (Phoon i
Retief, 2015). U Evrokodu, parcijalni faktori treba da budu kalibrisani tako da nivoi
pouzdanosti za reprezentativne strukture budu što je moguće bliži ciljnom nivou pouzdanosti.
Definicija u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004), međutim, predviđa fiksne parcijalne faktore u
nacionalnim aneksima, što može ograničiti mogućnost da se uzmu u obzir velike varijacije u
nesigurnostima u geotehničkom projektovanju (Bjureland et al., 2017a; Phoon , 2017a;
Prastings et al., 2017). Posebno, parcijalni faktori se mogu primeniti ili na faktore otpora ili na
parametre geotehničke čvrstoće; ovaj drugi postupak biće u centru rasprave u ovom radu.
Što se tiče parametara geotehničke čvrstoće, EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) uzima u obzir
različite nesigurnosti kroz primenu pažljivo odabranih karakterističnih vrednosti, koje se mogu
odrediti subjektivno ili statistički u odnosu na fraktil od 5%.Tvrdi se da statistička definicija (tj.
fraktilnost od 5%) karakteristične vrednosti, u kombinaciji sa fiksnim parcijalnim faktorom,
može ograničiti mogućnost da se striktno uzmu u obzir različite nesigurnosti i da se postigne
ujednačen nivo pouzdanosti u geotehničkom projektovanju.
I u poluverovatnom dizajnu i u dizajnu zasnovanom na potpuno verovatnoći zasnovanom na
pouzdanosti, to je nivo II i III (EN 1990:2002; CEN, 2002), najteža pitanja se obično javljaju
tokom procesa uspostavljanja verovatnog opisa neizvesnih varijabli. U projektovanju
geotehničkih inženjerskih konstrukcija, broj neizvesnih varijabli se često smanjuje da bi
uključio parametre čvrstoće kao što su ugao unutrašnjeg trenja, kohezija ili čvrstoća na
smicanje bez dreniranja, dok se parametri opterećenja retko smatraju stohastičkim. Prema
iskustvu autora, čini se da je najčešći argument za jednostavno ignorisanje verovatnog opisa
geotehničkih svojstava, drugim rečima, napuštanje dizajna zasnovanog na pouzdanosti,
povezan sa opštim nedostatkom podataka. Značajno je da su podaci o geotehničkoj imovini
dobijeni tokom istraživanja lokacije često suviše oskudni da bi generisali značajne statistike
(Forrest i Orr, 2010; Orr i Breysse, 2008; Wang, 2017); Phoon (2017b) ovo naziva
„prokletstvom male veličine uzorka“.
Ovaj rad razmatra kako se upravlja nesigurnostima u geotehničkim svojstvima u skladu sa
EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) i mogućim implikacijama neusaglašavanja trenutnog
bezbednosnog formata sa dizajnom zasnovanim na pouzdanosti. On uvodi definiciju metode
parcijalnog faktora u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004), nakon čega sledi pregled nesigurnosti
koje se uzimaju u obzir u statističkoj definiciji karakteristične vrednosti (tj. fraktil od 5%).Na
osnovu toga, raspravlja se (a) da li je fraktil od 5% pogodan za korišćenje da bi se objasnile
različite geotehničke nesigurnosti u metodi parcijalnog faktora, (b) da li je prokletstvo male
veličine uzorka validan argument za odbacivanje procene geotehničke statistiku imovine i (c)
kako premostiti jaz između dizajna sa delimičnim faktorima u budućim verzijama Evrokoda i
dizajna zasnovanog na pouzdanosti.

Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

1
 Božidar Rudnjanin G47/16

2. METODA PARCIJALNIH FAKTORA

Glavne varijabilnosti i greške koje utiču na geotehnički dizajn prikazane su na slici 1 (Ang i
Tang, 2007; Baecher i Christian, 2003; Vanmarcke, 1977, između mnogih drugih). Cilj
geotehničkog projekta je upravljanje rizikom i neizvesnošću prouzrokovanim delom ovih
varijabilnosti i grešaka uz postizanje prihvatljivog nivoa pouzdanosti za reprezentativne
strukture. Ovo je takođe cilj metode parcijalnih faktora u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004), ili bilo
koje druge metodologije projektovanja zasnovane na riziku. Kao takav, EN 1997-1:2004
(CEN, 2004) ima za cilj postizanje ciljanog nivoa pouzdanosti korišćenjem projektnih
vrednosti koje se dobijaju primenom parcijalnih faktora na karakteristične vrednosti otpora (R)
i opterećenja (S). Slika 2 ilustruje opšti primer dobijanja projektnih vrednosti otpora (Rd)
deljenjem karakterističnih vrednosti (Rk) sa parcijalnim faktorom (R). Indeks pouzdanosti ()
je mera verovatnoće kvara putem pf =(−), gde je  standardizovana normalna funkcija
raspodele. Faktor R se kalibriše prema unapred definisanom nivou pouzdanosti preko
njegovog odgovarajućeg ciljnog indeksa pouzdanosti (T) (npr. Melchers i Beck, 2018; Thoft-
Christensen i Baker, 1982). Za otpor R(X1, X2, …, Xn), projektne vrednosti geotehničkih
parametara su definisane u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) prema
{EC 7 }
{ EC7 } xk
1 xd =
❑M

Slika 1. Kategorizacija geotehničkih varijabilnosti i grešaka, modifikovana na osnovu

Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

2
 Božidar Rudnjanin G47/16

Spross (2016)

Slika 2. Odnos srednje vrednosti, karakteristične vrednosti i projektne vrednosti

{ EC7 }
gde je x k karakteristična vrednost, a ❑M je parcijalni faktor za specifični geotehnički
parametar, takođe uzimajući u obzir nesigurnosti modela i varijacije dimenzija. Posebno, ovaj
rad se fokusira na neizvesnosti u vezi sa geotehničkim parametrima, iako varijacije dimenzija
iz specificiranog modela tla mogu biti uticajnije od bilo koje varijacije geotehničkih
parametara.
Prema Franku i dr. (2004), parcijalni faktori i nesigurnosti koje oni pokrivaju dalje su opisani u
EN 1990:2002 (CEN, 2002) (u odeljku 6 i Aneksu C9). Ovde je odnos između pojedinačnih
parcijalnih faktora dat sa ❑M =❑Rd x❑m, gde su ❑Rd i ❑m parcijalni faktori za nesigurnost u
modelu strukturalnog otpora i za svojstva materijala ili proizvoda, respektivno. Prema EN
1990:2002 (CEN, 2002), ovaj poslednji faktor će uzeti u obzir „mogućnost nepovoljnog
odstupanja svojstva materijala ili proizvoda od njegove karakteristične vrednosti“, a
informativna slika C3 u EN 1990:2002 (CEN, 2002) navodi da ❑m treba da uzme u obzir
nesigurnost u svojstvima materijala. Transformacija u standardni normalni prostor (slika 2)
povezuje projektne tačke u nenormalnom prostoru sa standardnim normalnim prostorom. Na
osnovu ove transformacije, parcijalni factor ❑m za bilo koji geotehnički parametar – na
primer, ugao trenja ili čvrstoća na smicanje – može se izraziti u opštim terminima, uz
pretpostavku normalne i lognormalne raspodele, respektivno (npr. Melchers i Beck, 2018;
Thoft-Christensen i Baker, 1982)
xk xk
2 ❑m= =
x d x ×(1−α × β T ×COV )
xk xk
3 γm = = −α × β × COV
xd x × e T

gde je x srednja vrednost, x k je karakteristična vrednost kako je definisana kodom; a je faktor

osetljivosti FORM (metoda pouzdanosti prvog reda); a COV predstavlja varijabilnost u
svojstvu materijala ili proizvoda koje programer koda smatra odgovarajućim za obezbeđivanje

Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

3
 Božidar Rudnjanin G47/16
zahtevanog nivoa bezbednosti za tipičnu projektnu situaciju. U EN 1997-1:2004 (CEN, 2004),
nesigurnost koja se razmatra u γ M (preko γ m) nije stvar o kojoj treba da odlučuje geotehnički
inženjer, već je to pitanje kojim se bavi pisac koda u okviru svake nacionalne telo za
standarde. Naročito, EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) stoga predviđa fiksni γ M , gde se
kalibracija γ M vrši prilikom izrade nacionalnog aneksa. Ipak, izbor γ M za određeni geotehnički
parametar treba da uzme u obzir tipičnu varijabilnost parametra unutar domena svake zemlje
članice Evrokoda, zbog različitih geoloških uslova, projektnih situacija i lokalne prakse (Phoon
i Ching, 2013). Međutim, činjenica da je γ M fiksna je, prema Phoon i Ching (2013), predmet
za zabrinutost jer je malo verovatno da će jedan parcijalni faktor obezbediti ujednačen nivo
pouzdanosti ako je opseg varijabilnosti za određeni geotehnički parametar prevelik.
Dakle, da bi se pristupio cilju postizanja prihvatljivog nivoa pouzdanosti u različitim
scenarijima projektovanja, okvir za projektovanje mora biti u stanju da upravlja
nesigurnostima u geotehničkim parametrima koji su dobijeni iz inženjerske prosudbe,
empirijskih korelacija i geotehničkih istraživanja. U EN 1997-1:2004 (CEN, 2004),
{ EC7 } { EC7 }
nesigurnostima u geotehničkim parametrima se stoga upravlja izborom x k . x k nekog
svojstva dizajna materijala, X (sa tačkastim vrednostima x), definisano je u EN 1997-1:2004,
klauzula 2.4.5.2 (CEN, 2004), kao
(2) P Karakteristična vrednost geotehničkog parametra se bira kao oprezna procena
vrednosti koja utiče na pojavu graničnog stanja.
(11) Ako se koriste statističke metode, karakterističnu vrednost treba izvesti tako da
izračunata verovatnoća gore vrednosti koja reguliše pojavu graničnog stanja koje se razmatra
nije veća od 5%.
Pretpostavka statističke definicije karakteristične vrednosti u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004)
daje sredstva za diskusiju da li je fraktil od 5% pogodan za korišćenje za obračun različitih
geotehničkih nesigurnosti u metodi parcijalnog faktora. U sledećem odeljku istražuje se način
na koji se neizvesnosti šire kroz derivaciju fraktila od 5%.

3. KARAKTERISTIČNE VREDNOSTI GEOTEHNIČKIH

PARAMETARA PREMA EUROKODU 7
3.1. NESIGURNOSTI SU BILE ODGOVORNE ZA FRAKTILNOST OD 5%.
Bilo koji fraktil može objasniti nesigurnosti u proceni geotehničkih svojstava. Međutim, važno
je napomenuti da osnovna funkcija gustine verovatnoće (PDF), iz koje se izračunava fraktil,
sadrži informacije o varijabilnosti X. Ali, nesigurnosti koje se šire u PDF retko se saopštavaju
na statističkim osnovama u geotehničkoj literaturi. Umesto toga, EN 1997-1:2004 (CEN,
2004) i prateći vodiči Evrokoda (npr. Frank et al., 2004) upućuju na listu nesigurnosti i drugih
{ EC7 }
faktora (klauzula 2.4.5.2(4)P u EN 1997- 1:2004 (CEN, 2004)) koje će uzeti u obzir x k . U
praksi, inženjeri treba da razumeju koncept odabira vrednosti za geotehnički parametar koji
reguliše granično stanje koje može biti prekoračeno samo u 5% slučajeva. Razumevanjem
ovog osnovnog koncepta, neizvesnosti i drugi faktori navedeni u klauzuli 2.4.5.2(4)P su u
{ EC7 }
velikoj meri uzeti u obzir na osnovu prethodnog iskustva. Međutim, ako inženjer odredi x k
statistički, da li on ili ona zapravo uzima u obzir nesigurnosti i druge faktore navedene u

Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

4
 Božidar Rudnjanin G47/16
{ EC7 }
klauzuli 2.4.5.2(4)P sa statističke tačke gledišta? Ako inženjer subjektivno odredi x k , kako
on ili ona ikada može znati? Shodno tome, neko se može zapitati „Da li inženjeri razumeju
koje su neizvesnosti obuhvaćene fraktilom od 5%?“.Iako opreznost koju pruža fraktil od 5%
može doprineti sigurnosti konstrukcije, ovaj konkretan fraktil je izabran po tradiciji i da se
uskladi sa drugim inženjerskim disciplinama (Wang, 2017).
{ EC7 }
Sa statističke tačke gledišta, u definiciji x k (klauzula 2.4.5.2(2)P), fraza 'vrednost koja
upravlja pojavom graničnog stanja' u osnovi potvrđuje da postoje najmanje dve projektne
{ EC7 }
situacije koje moraju uzeti u obzir pri izboru x k . Dakle, prema klauzuli 2.4.5.2 (CEN, 2004)

(7) Zona tla koja reguliše ponašanje geotehničke konstrukcije u graničnom stanju je obično
mnogo veća od ispitnog uzorka ili zone tla na koju se utiče ispitivanjem na licu mesta. Shodno
tome, vrednost vladajućeg parametra je često srednja vrednost opsega vrednosti koje
pokrivaju veliku površinu ili zapreminu tla. Karakteristična vrednost treba da bude oprezna
procena ove srednje vrednosti.
i
(8) Ako je ponašanje geotehničke konstrukcije u razmatranom graničnom stanju regulisano
najnižom ili najvišom vrednošću svojstva tla, karakteristična vrednost treba da bude oprezna
procena najniže ili najviše vrednosti koja se javlja u zoni koja reguliše ponašanje.
U poslednjem slučaju (8) (koji odgovara lokalnom kvaru, u kojem mala zapremina tla upravlja
{ EC7 }
pojavom graničnog stanja), x k će biti izabran kao fraktil od 5% PDF-a koji predstavlja
varijabilnost u X. U prvom slučaju (7) (koji odgovara ne-lokalnom kvaru, u kojem je granično
{ EC7 }
stanje regulisano velikom zapreminom tla), x k će se umesto toga izabrati sa 95%
poverenja u srednju vrednost, x , procenjeno na osnovu vrednosti uzorka x (imajte na umu da
je ova definicija takođe u skladu sa fraktilom od 5% PDF-a od x ). Za razliku od projektne
situacije u (8), situacija data u (7) pretpostavlja da se srednja vrednost može proceniti na
osnovu istraživanja koja se nalaze unutar relevantne zapremine tla (Frank et al., 2004).
{ EC7 }
Grafički prikaz x k je predstavljen na slici 3. Treba napomenuti da je geotehnički parametar
u osnovi pojednostavljenje složene nelinearne zavisnosti napona i deformacija. Pored toga,
neka granična stanja nisu regulisana srednjim vrednostima, već razlikom između njih, što je
slučaj za neka granična stanja upotrebljivosti. Dakle, osim uputstava datih u (7) i (8), fraza
„vrednost koja upravlja pojavom graničnog stanja“ pretpostavlja da inženjer praktičar razume
ulogu geotehničkog parametra u specifičnom graničnom stanju. Naime, potrebnim nivoom
znanja geotehničkog inženjera upravlja se u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) pretpostavkama u
1.3(2), koje navode da se „podaci potrebni za projektovanje prikupljaju, snimaju i tumače na
odgovarajući način kvalifikovano osoblje'.

3.2. NESIGURNOSTI KOJE SE ŠIRE KROZ IZVOĐENJE FRAKTILA OD

5%.
Ako se kvar (failure) razvije unutar male zapremine tla, kvar se može – sa povećanom
verovatnoćom – desiti uglavnom u lokalno slabom zemljištu. Nasuprot tome, ako se kvar
razvije unutar velike zapremine tla, kvar se može desiti iu lokalno slabom iu jakom tlu.
Nasuprot tome, ako se kvar razvije unutar velike zapremine tla, kvar se može desiti iu lokalno
slabom iu jakom tlu. Kao takva, odluka da li se neuspeh može smatrati malim ili velikim je u
velikoj meri povezana sa autokorelacionom strukturom tla – to jest, skalom fluktuacije (Frank
et al., 2004). Razlika između malog (lokalnog) i velikog (nelokalnog) neuspeha u osnovi znači
da se doprinos inherentne varijabilnosti smanjuje zbog prostornog usrednjavanja (Fenton i
Griffiths, 2008; Vanmarcke, 2010). Ove projektne situacije stoga mogu predstavljati ekstreme
u pogledu doprinosa inherentne varijabilnosti u projektu: onaj u kojem se ne vrši smanjenje
nesigurnosti u vezi sa inherentnom varijabilnosti zbog malog prostornog opsega vladajućeg
kvara koji utiče na zonu u poređenju sa skalom fluktuacija i drugi ekstrem, u kome se vrši
potpuna redukcija neizvesnosti u vezi sa inherentnom varijabilnosti.

Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

5
 Božidar Rudnjanin G47/16

{ EC7 }
Slika 3. Nesigurnosti obračunate u x k , modifikovanom na osnovu Prastings et al.
(2017)

Koristeći notaciju koeficijenta varijacije (COV), ukupna nesigurnost u geotehničkim svojstvima

(slika 1) može biti (pojednostavljeno od Muller et al., 2014.)

2 2 2 2 2
4 COV total ≈ ❑2 × COV inherent +¿ COV measurement +¿ COV transformation +¿ COV statistical

gde COV predstavljaju nesigurnost koja se odnosi na inherentnu varijabilnost, slučajnu

grešku merenja, grešku transformacije i statističku grešku, a  je faktor smanjenja varijanse
(videti npr. Vanmarcke, 1977, 2010). U slučajevima dva ekstrema,  =1 za lokalni kvar i =0
za nelokalni kvar.
Da bismo istakli koje se nesigurnosti šire u PDF, iz kojeg se izračunava fraktilnost od 5%,
{ EC7 }
smernice u Franket al. (2004) sledi izračunavanje x k za jednolično tlo sa linearnim
{ EC7 }
trendom u pravcu dubine, sa očekivanom vrednošću E(X|z). Ovde se vrednosti x k određuju
na osnovu varijabilnosti X, koja je predstavljena varijansom uzorka

[ ]
n n 2

2 ∑ ( x i−x )−b ∑ (z i−z )

5 S x = i=1 i=1

n−2

gde je n broj merenja; b je nagib linije regresije; i z se može tumačiti kao težište merenja, x =
[x1, x2, …, xn], na dubini od zi. Značajno je da vektor x predstavlja vrednosti koje su izvedene
(tj. transformisane) iz laboratorijskih i terenskih merenja. To znači da pristrasnost zbog
neizvesnosti transformacije utiče na vrednost x . Međutim, samo slučajne nesigurnosti su
2
vidljive u varijabilnosti X i sistematske nesigurnosti se stoga ne uzimaju u obzir u S x(Zhang et
2
al., 2004). S x se može napisati u terminima COV ili X, COV x. Pošto x odražava samo rezultat

Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

6
 Božidar Rudnjanin G47/16
merenja, COVX uzima u obzir nesigurnost koja se odnosi na inherentnu varijabilnost i grešku
merenja prema

2 2 2
6 COV total ≈ COV inherent +¿ COV measurement

U slučaju potencijalnog lokalnog kvara (=1), Frank et al. (2004) izračunavaju varijansu u X,
na dubini z, na osnovu standardnog frekventističkog pristupa statističkom zaključivanju

( )
1 (z−z)2 2
2 2 + n
sX
7 s X ∨z = s X + n
∑ ( z i−z)2
i =1

gde se sadržaji u zagradama nazivaju polugom oko centra gravitacije x (Wakefield, 2013).
2
Proizvod poluge i S x u jednačini 7 može se tumačiti kao nesigurnost u trendu E(X|z), što je
slično statističkoj nesigurnosti COVstatistical kako je definisano u Muller et al. (2014, 2016).
Međutim, Muller et al. koristiti Bayesian-ov pristup statističkom zaključivanju i uključiti termin
2
koji će objasniti nesigurnost u proceni S x , kao na primeru Tanga (1980). Dakle, za lokalni
otkaz ( =1), varijansa u X (jednačina 7) je stoga u skladu sa ukupnom nesigurnošću u smislu
COV prema

2 2 2 2 2 2
8 COV total (X|z) ≈ COV inherent +¿ COV measurement +¿ COV statistical = COV X +¿ COV statistical

2
gde COVstatistical predstavlja proizvod poluge i S x u jednačini 7.

U slučaju potencijalnog nelokalnog kvara (= 0), Frank et al. (2004) izračunavaju varijansu u
x , na dubini z, koristeći

( )
1 (z−z)2 2
2 + n
sX
9 s X ∨z = n
∑ ( z i−z)2
i =1

Činjenica da je =0 za nelokalni kvar eliminiše nesigurnost u vezi sa inherentnom varijabilnosti u

jednačini 4. Međutim, pošto EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) objedinjuje nesigurnost koja se odnosi na
inherentnu varijabilnost i grešku merenja u COVX (jednačina 6) – to jest, oni se ne tretiraju zasebno –
na grešku merenja će indirektno uticati ograničenje da je =0. Primetno, ovo ograničenje odgovara
2
izgubljenom S x u jednačini 9 u poređenju sa jednačinom 7 i, shodno tome, varijansa u x je stoga u
skladu sa ukupnom nesigurnošću u smislu COV prema

2 2
10 COV total ( x |z) = COV statistical

{ EC7 }
xk se onda može izračunati pod pretpostavkom X nakon Studentove t distribucije sa (n−2) stepena
slobode, za lokalni i nelokalni otkaz, respektivno

Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

7
 Božidar Rudnjanin G47/16

(X|z) = [ x +b ( z−z ) ] −t n−2 × S X ∨z

{ EC7 } 0 ,95
11a xk

( x |z) = [ x +b ( z−z ) ] −t n−2 × S x∨z

{ EC7 } 0 ,95
11b xk

0 ,95
gde je t n−2 statistički koeficijent koji zavisi od broja rezultata testa (n) i nivoa poverenja potrebnog za
{ EC7 } 0 ,95
određivanje x k . t n−2 takođe uključuje razmatranje greške statističkog modela, što je povezano sa
pretpostavkom tipa distribucije.
{ EC7 }
Izvođenjem jednačine 8, x k (X|z) za lokalni kvar (=1) uzima u obzir nesigurnost koja se odnosi na
inherentnu varijabilnost, grešku merenja i statističku grešku putem s XIz. Štaviše, izvođenjem jednačine
{ EC7 }
10, x k ( X |z) obračunava statističku nesigurnost isključivo putem s x∨z . Iako je moguće
{ EC7 }
identifikovati koje se nesigurnosti uzimaju u obzir u x k pomoću s X ∨z i s x∨z (jednačine 11a i 11b),
0 ,95 { EC7 }
doprinos odabira t n−2 – odnosno stepen pouzdanost ili fraktilnost za koju se izračunava x k –
ostaje nejasno. Da zaključimo, tvrdi se da fraktil od 5% neefikasno objašnjava različite geotehničke
nesigurnosti u metodi parcijalnog faktora.
Večina geotehničkih problema uključuje prostorno usrednjavanje u domenu potencijalnog kvara, bilo
delimično (0<<1) ili potpuno (=0). U poslednjem slučaju, statistička nesigurnost je jedina
{ EC7 }
nesigurnost koja se uzima u obzir u x k putem s x∨z (jednačina 10). Ovo implicira da se nesigurnost
{ EC7 }
obračunata u x k ( X |z) (jednačina 11b) približava nuli samo ako se izvrši dovoljan broj merenja. U
suprotnom slučaju – to jest, kada je merenja malo – inženjeri moraju da se pozabave takozvanim
prokletstvom male veličine uzorka u proceni statistike geotehničkih svojstava (Phoon, 2017b). Pošto su
mali uzorci podataka uobičajeni u geotehničkom inženjerstvu, Orr (2000), Orr i Breisse (2008) i Pohl
(2011) zaključuju da upotreba statistike može biti manje primenljiva u geotehničkom inženjerstvu nego,
na primer, u građevinarstvu. U sledećem odeljku istražuje se pitanje da li mala veličina uzorka
predstavlja problem.

4. MALI BROJ UZORAKA

U Bayesian-ovom pristupu statističkom zaključivanju, verovatnoće se mogu koristiti za predstavljanje
nesigurnosti u geotehničkim parametrima. Bayesian-ova definicija verovatnoće se obično naziva
pristupom stepena verovanja, što znači da verovatnoće predstavljaju nečije poverenje u ishod.
Nasuprot tome, frekventistička definicija verovatnoće ishoda je njegova relativna učestalost
pojavljivanja; dakle, definicija se odnosi na karakterizaciju varijabilnosti u izmerenim podacima ili
uočenim pojavama (Vick, 2002). Štaviše, Bayesian-ov pristup omogućava ažuriranje prethodnih
informacija u obliku stručnog znanja (tj. subjektivnog rezonovanja) kako dodatne informacije postanu
dostupne. Sa Bayesian-ove tačke gledišta, ima smisla izvršiti projektovanje zasnovano na pouzdanosti
(i nivoa II i III), čak i u slučaju kada su dostupni samo mali uzorci podataka. Kao što će biti razmotreno
u ovom odeljku, postojanje prokletstva male veličine uzorka nije jasno, posebno u Bayesian-ovom
zaključivanju.
U geotehničkom inženjerstvu, mala veličina uzorka predstavlja problem u frekventnom
pristupu statističkom zaključivanju. Frekventista bi se mogao osećati prijatno u izradi
statističkih procena zasnovanih na događajima koji se ponavljaju i kada je neizvesnost
Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

8
 Božidar Rudnjanin G47/16
posledica slučajnosti (wagenmakers et al., 2008). Međutim, u odsustvu značajnog broja
merenja i kada je nesigurnost takođe posledica nedostatka znanja (kao u geotehničkom
inženjerstvu), frekventni bi mogao da predloži da su statističke procene neizvodljive. Da bi se
izbegao ovaj problem, Bayesian-ove metodologije se široko predlažu za statističko
zaključivanje na osnovu malih uzoraka geotehničkih podataka (Cao i Wang, 2014; Cao et al.,
2016; Wang i Xu, 2015; Yang et al., 2017, između ostalih). Međutim, čini se da postoje
poteškoće u implementaciji Bayesian-ovih metodologija u postojeće dokumente koda,
poteškoće koje mogu biti povezane sa nedostatkom harmonizacije između determinističkih
metodologija projektovanja i dizajna zasnovanog na pouzdanosti. Kao takav, da li nedostatak
harmonizacije između metode parcijalnog faktora u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) i dizajna
zasnovanog na pouzdanosti može proizaći iz spora između frekventističkog i Bayesian-ovog
pristupa statistici?
Vick (2002) priča priču sa sastanka o analizi rizika. Kada je diskusija na sastanku prešla u
oblast projektovanja zasnovanog na pouzdanosti, postalo je jasno da su učesnici sastanka
bazirali svoje percepcije o tome kako statistički okarakterisati geotehnička svojstva na
različitim konotacijama verovatnoće, jednu kao objektivnu frekvenciju, a drugu kao stepen
verovanja. Razmotrite odlomak iz Vick (2002: str. vii (predgovor)).
Diskusija je počela dovoljno dobro; odnosno do skretanja na srž stvari – probabilističke
metode. Neki su smatrali da je najbolje pronaći analitičke modele oko kojih bi se svi mogli
složiti, a zatim dodati statistička preklapanja ulaznim podacima. Drugi su se bavili vrstama
neizvesnosti koje se ne mogu analizirati – samo okarakterisane, koristeći procenu. Postepeno
je postalo jasno da postoji jezički problem daleko iznad onih koji se govore: zajednički jezik
verovatnoće jednostavno nije postojao.
U geotehničkoj zajednici nije dovoljno raspravljano o tome da li usvojiti jedan ili drugi od ovih
pristupa u geotehničkom inženjerstvu. Ovo dovodi do opšte konfuzije oko razlike između ovih
pogleda. U sledećem paragrafu su istaknute prednosti i mane Bayesian-ovog i frekventnog
pristupa u geotehničkom inženjeringu, s obzirom na uobičajeni nedostatak znanja zbog
premalo merenja.
Pošto geotehničko projektovanje obično počinje opštim nedostatkom znanja ili dokaza
(podataka) o geotehničkim uslovima, potrebna je određena mera da se smanji ovaj
nedostatak znanja kako bi se postigao nivo neizvesnosti kojim se može upravljati. Drugim
rečima, dovoljan broj uzoraka (tj. geotehničkih in situ i laboratorijskih merenja) je zaista
{ EC7 }
potreban da bi se dobio pouzdan x k (Honjo i Setiawan, 2007). Kao takav, kako izvršiti
dovoljna geotehnička istraživanja lokacije je pitanje godinama: i Honjo et al. (2006) i Lumb
(1974) koriste klasični frekventistički pristup za određivanje potrebne veličine uzorka kroz
{ EC7 }
intervale poverenja. Frekventistički pristup se takođe koristi u Evrokodu 7, u kome se x k
izračunava na osnovu intervala koji sadrži stvarnu vrednost sa 95% pouzdanosti (tj. interval
{ EC7 }
poverenja), ili fraktil od 5%.Sa frekventne tačke gledišta, x k se smatra vremenski
stohastičkim. Odnosno, kada se merenja dodaju u kasnijoj fazi u procesu projektovanja,
{ EC7 } { EC7 }
xk se može revidirati, iako u svakom trenutku postoji samo jedna prava vrednost x k i
nema nesigurnosti. Posebno, frekventno tumačenje može proceniti da li je vrednost x
statistički značajna na osnovu analize sprovedenih merenja. Međutim, da bi se to uradilo,
zaista bi bio potreban dovoljan broj uzoraka da se analizira varijabilnost X i da se odredi
{ EC7 } { EC7 }
xk i potom x d kroz jednačinu 1. Nasuprot tome, Bayesian-ov pristup dozvoljava da
nedostatak znanja u analizi X (prethodne neizvesnosti) daje predviđanje nakon neizvesnosti u
bilo kom trenutku u procesu projektovanja. Kao takva, s obzirom na malu veličinu uzorka,
nakon procene statističke nesigurnosti će biti visoka, kao i ukupna nesigurnost (jednačina 4).
Kao efekat, rezultujući dizajn će verovatno biti konzervativan (previše skup), u poređenju sa
situacijom sa većom veličinom uzorka.
Ako postoji veliki nedostatak znanja o X, na primer u slučaju male veličine uzorka,
geotehnički inženjer se može suočiti sa jednim od sledećih scenarija u zavisnosti od
njegovog/njenog statističkog pogleda.
{ EC7 }
(a) Inženjeri učestalosti veruju da se x k ne može statistički analizirati sa razumnim
ishodom dizajna; stoga biraju da ignorišu veliku statističku nesigurnost birajući

Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

9
 Božidar Rudnjanin G47/16
{ EC7 }
subjektivno procenjenu vrednost x k koja, verovatno uz malo opreza s obzirom na
neizvesnost, predstavlja opreznu procenu vladajuće vrednosti.
(b) Bayesian-ovi inženjeri priznaju nesigurnost i statistički određuju karakterističnu
vrednost. Zbog značajne statističke nesigurnosti, ispostavilo se da je dizajn previše
konzervativan. Videvši ovo, inženjeri odlučuju da smanje nesigurnost izvođenjem
dodatnih istraživanja (ako je moguće) ili da upravljaju neizvesnostima tokom
izgradnje koristeći, na primer, metod posmatranja.
Sa ova dva scenarija, izbor karakteristične vrednosti je važan deo rada inženjera na
upravljanju rizikom: analiza sadašnjih neizvesnosti je fundamentalna za geotehnički dizajn, jer
će uticati na način na koji se odnosni rizik tretira (Spross et al., 2018a). Iz perspektive
upravljanja rizikom, inženjeri u scenariju (a) mogu biti skloniji da zanemare trenutni
nedostatak znanja u odabiru subjektivne procene, kako bi odgovarali njihovoj percepciji
razumnog ishoda projektovanja, i stoga dizajn može neadekvatno uzeti u obzir sadašnju
neizvesnost i srodni rizik. Pored toga, ostavljajući neizvesnosti nevidljivim
(nekvantifikovanim), rizici identifikovani u procesu projektovanja potencijalno se ne prenose
kasnijim fazama projekta. Međutim, scenario (a) je ipak postao standardna praksa jer se
efekti usvajanja scenarija (b) posmatraju kao preglomazni ili preskupi. Sa Bayesian-ove tačke
gledišta, radije bismo imali veoma neizvesne – ali verovatnoće – procene geotehničkih
svojstava nego nikakve procene.
Štaviše, geotehnička zajednica treba da nastavi da podržava uvođenje Bayesian-ovog
zaključivanja malih uzoraka geotehničkih podataka (Cao i Wang, 2014; Cao et al., 2016;
Wang i Xu, 2015; Yang et al., 2017). Ovo će dati inženjerima veći podsticaj za sprovođenje
odgovarajućeg dizajna zasnovanog na riziku, gde se neizvesnostima strogo upravlja tokom
faze projektovanja i izgradnje. Da zaključimo, mala veličina uzorka ne bi trebalo da bude
prepreka za izvođenje dizajna zasnovanog na pouzdanosti (i nivoa II i III), posebno ako se
prihvati Bayesian-ova škola mišljenja.

5. PREMOŠĆIVANJE JAZA IZMEĐU PROJEKTOVANJE SA

PARCIJALNIM FAKTORIMA I PROJEKTOVANJE
ZASNOVANO NA POUZDANOSTI
Ovaj odeljak ukratko govori o tome kako se metoda parcijalnog faktora može redefinisati u
pravcu jasnog koncepta dizajna zasnovanog na riziku, na osnovu prethodnih nalaza
Prastings et al. (2017). U dizajnu zasnovanom na pouzdanosti, stohastičku promenljivu
obično karakteriše njen PDF. Međutim, definicija x k {EC7} u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004)
(klauzula 2.4.5.2(2)P) fokusira se na oprez koji je neophodno primeniti u odnosu na srednju
vrednost, a ne na varijabilnost srednje vrednosti koja je prirodna u projektovanju zasnovanom
na pouzdanosti. Ova razlika u pogledu dovodi do poteškoća u usklađivanju bezbednosnog
formata EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) sa dizajnom zasnovanim na pouzdanosti. Da bi se
pristupilo konceptu dizajna zasnovanom na riziku, primarna pažnja u dizajnu mora biti na
tome kako upravljati nedostatkom znanja, bilo kroz broj merenja ili izbor metodologije
projektovanja. Zbog toga je u usklađivanju postojećeg bezbednosnog formata sa dizajnom
zasnovanim na pouzdanosti, racionalno definisati karakterističnu vrednost kao prostorni
2
prosek X, koji se statistički može okarakterisati njegovom varijabilnosti parametara, s X ,
odnosno ukupnom nesigurnošću , COVtotal. Ako se statističke metode koriste za određivanje
2
s X 2 ili COVtotal, parcijalni faktor bi se potencijalno mogao prilagoditi da bi se uračunala
nesigurnost u X i x . Ako se ne koriste statističke metode, definicija projektovane vrednosti
treba da bude usklađena sa činjenicom da su X i x inherentno slučajne promenljive. Kao
rešenje, postupak predstavljen u švedskom nacionalnom aneksu (SNA) prema EN 1997-
1:2004 (IEG, 2008a), koji je prethodno razmatran u Prastings et al. (2017), je predlažen. U
SNA, projektovana vrednost je definisana kao gde je xchosen izabran ili kao subjektivno
procenjena srednja vrednost ili kao x , i  je faktor konverzije koji bira geotehnički inženjer iz
skupa vrednosti navedenih u nacionalnom aneksu (IEG, 2008a). U principu,  ukazuje na
uticaj neizvesnosti i faktora navedenih u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) (klauzula 2.4.5.2(4)P)
na xchosen. Deterministička procena  zasniva se na osam podfaktora prema jednačini 13 i
tabeli 1.
Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

10
 Božidar Rudnjanin G47/16

13.  = ❑1 x ❑2 x ❑3 x ❑4 x❑5 x ❑6 x ❑7 x ❑8

Tabela 1. Definicija faktora konverzije u SNA-Eurocode 7 (IEG, 2008a)

❑i Definicija

❑1 Inherentna varijabilnost svojstava materijala

❑2 Broj nezavisnih mernih tačaka
❑3 Neizvesnost u vezi sa procenom svojstava tla
❑4 Položaj mernih tačaka u odnosu na strukturu
❑5 Razmatra se obim tla zone koja reguliše ponašanje geotehničke konstrukcije u
graničnom stanju
Sposobnost geotehničke konstrukcije da prenese opterećenja sa slabih na jake
❑6 zone u tla
❑7 Vrsta mehanizma kvara (failure) (tj. duktilni ili krti kvar)
❑8 Osetljivost svojstva dizajna materijala na granično stanje

Procenjeni  je obično između 0-8 i 1-2, a primer kako da se proceni 3 za nedreniranu

smičnu čvrstoću u problemu stabilnosti nagiba dat je u tabeli 2. Koristeći statističke metode, 
je povezan sa parcijalnim faktorom M prema (pod pretpostavkom log-normalno distribuiranih
promenljivih).

❑ M
14.  = αx❑T x COV total
e

Štaviše, jednačina 14 je povezana sa projektovanom vrednošću po

{SNA } x chosen
{SNA } xk x chosen X
15. x d = = = αx❑ x COV
❑M ❑M e T total

Značajno je da EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) ograničava karakterističnu vrednost koja se

{ EC7 }
nalazi na jednoj strani datog intervala poverenja; to jest, za nelokalni kvar (flailure), x k će

se nalaziti na graničnoj tački od 5% u opsegu od 0 do 50% PDF-a koji predstavlja

{ E C 7}
varijabilnost X. Kao takav, x k obezbeđuje sigurnosnu marginu iznad onoga što je već dato
sa ❑M . Nasuprot tome, definicija u SNA dozvoljava da  poprimi vrednost koja je manja,
{SNA } {SNA }
veća ili jednaka 1·0 da bi se prilagodio x k , što implicira da se x k takođe može nalaziti u
50 –100% opseg PDF-a koji predstavlja varijabilnost X. U tom slučaju, sigurnosna margina u
x k se kalibriše pomoću  i može biti niža ili viša od one koju daje ❑M .
{SNA }

{SNA }
Štaviše, definicija x k približava dizajn opštem konceptu rizika, koji podrazumeva da se
smanjenje rizika može izvršiti ili smanjenjem neizvesnosti (COV total) ili smanjenjem očekivanih
posledica, pošto su regulisane kroz T, kako je diskutovano kod Spross et al. (2018b).
Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

11
 Božidar Rudnjanin G47/16
Posebno, EN 1990:2002 (CEN, 2002; Tabela B1) nudi mogućnost razlikovanja pouzdanosti
kroz parcijalne faktore na osnovu date klase posledica. Međutim, EN 1990:2002 (CEN, 2002)
navodi da se ova mogućnost obično ne koristi za parcijalne faktore otpora ( ❑M ). Štaviše, ova
razlika zasnovana na riziku nije razmatrana u metodi parcijalnih faktora za trajne i prolazne
projektne situacije u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004).

6. ZAKLJUČAK
U ovom radu sugeriše se da sporo uvođenje projektovanja zasnovanog na pouzdanosti u
geotehničkom inženjerstvu može biti povezano sa nedostatkom harmonizacije između
Bayesian-ovog koncepta projektovanja zasnovanog na pouzdanosti i frekventistički
definisane metode parcijalnih faktora u EN 1997-1:2004. (CEN, 2004). Posebno, Wang
(2017) predlaže implementaciju Bayesian-ovih koncepata u Evrokodu 7, tako da se Bayesian-
ov pristup koristi za prečišćavanje PDF-a, iz kojeg se izračunava fraktil od 5%, na primer u
slučaju malih uzoraka podataka. Kao takav, metod parcijalnog faktora u EN 1997-1:2004
(CEN, 2004) ne isključuje upotrebu Bayesian-ovog pristupa statističkom zaključivanju.
{ EC7 }
Međutim, stiskanjem ovih nesigurnosti u frekventistički definisani x k (fraktil od 5%),
potencijal Bayesian-ovog pristupa u povezivanju napora u istraživanjima lokacije sa
pouzdanošću konstrukcije delimično je izgubljen. Bayesian-ov pristup nudi vrhunsku priliku za
strogo upravljanje geotehničkim nesigurnostima.
Usvajanje statističke definicije karakteristične vrednosti u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) daje
sredstva za diskusiju o tome da li je fraktil od 5% pogodan da uzme u obzir različite
geotehničke nesigurnosti u metodi parcijalnog faktora. Sledeći uputstva Franka et al. (2004) o
{ EC7 }
tome kako statistički izračunati x k i istražujući koje su neizvesnosti koje su uzete u obzir u
PDF-u, izračunava se fraktil od 5%.Posebno, EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) priznaje da
postoje dve ekstremne projektne situacije, nelokalni i lokalni otkaz. U uputstvima Franka et al.
(2004), ovo se može povezati sa slučajevima u kojima je  ili 0 ili 1 u jednačini 4, respektivno.
Kada je =0, ne vrši se redukcija varijanse, i obrnuto. Kao takvi, slučajevi sa delimičnom
{ EC7 }
redukcijom varijanse (0 <<1) se ne upravljaju posebno u statističkoj definiciji x k ; stoga,
definicija ne priznaje jasno da može postojati projektna situacija između lokalnog i nelokalnog
otkaza. Kako bi  za većinu projektnih situacija padao u opseg od 0 do 1, pitanje kako
{ EC7 }
uključiti smanjenje varijanse u statističku definiciju x k je predmet diskusije; videti, na
primer, Schneider i Schneider (2013) i Orr (2017). Štaviše, nesigurnosti koje se šire u PDF, iz
koje se izračunava fraktilnost od 5%, za lokalni i nelokalni kvar su predstavljene u
jednačinama 8 i 10 (u smislu COV total(X|z) i COVtotal( x |z)). Upoređujući jednačine 8 i 10 sa
jednačinom 4 (COVtotal), može se videti da nesigurnost transformacije nije uključena ni u
prikaz lokalnog kvara ni u onom nelokalnog otkaza. Štaviše, pošto je statističko određivanje
{ EC7 } 2
xk zasnovano na S x (jednačina 5), COVtotal(X|z) i COVtotal( x |z) uključuju samo slučajne
nesigurnosti. Shodno tome, potencijalno smanjenje nesigurnosti transformacije nije uzeto u
obzir u PDF-u. Kako visokokvalitetna istraživanja obično karakteriše mala transformaciona
{ EC7 } { EC7 }
nesigurnost, x k i xd stoga nemaju jasnu vezu sa kvalitetom geotehničkih istraživanja
{ EC7 }
lokacije. Pored toga, mogu nastati opasne projektne situacije zbog loše veze između x d ,
{ EC7 }
kvaliteta geotehničkih istraživanja lokacije i T. Shodno tome, statistička definicija x k (fraktil
od 5%) neadekvatno uzima u obzir različite nesigurnosti u metodi parcijalnog faktora.
Kao što je ranije navedeno, kontinuirano upravljanje nesigurnostima tokom procesa
projektovanja nikada se ne sme zanemariti samo zato što se nesigurnosti ne mogu analizirati
u skladu sa EN 1997-1:2004. Mala veličina uzorka jednostavno nije validan argument da se
odbaci procena statistike geotehničkih svojstava. Čak iu slučaju male veličine uzorka,
inženjeri bi trebalo da dopuste da se visoka nesigurnost dizajna zasnovanog na statistički
nepouzdanim podacima (tj. nekoliko merenja) odrazi tokom procesa projektovanja, a ne da
skrivaju nesigurnost iza subjektivnih procena koje nisu posvećene papiru. Efekat je jasan:
geotehničko istraživanje se plaća ili ranije kao dodatna istraživanja lokacije ili kasnije u obliku
preskupog projekta uzrokovanog visokom statističkom nesigurnošću, što rezultira veoma

Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

12
 Božidar Rudnjanin G47/16
opreznom vrednošću projekta. U proizvodnji dizajna koji su oštećeni velikim nesigurnostima,
mogu se pojaviti situacije kada se neizvesnostima mora upravljati u drugim fazama procesa
projektovanja. Stoga bi takođe trebalo da bude moguće upravljati neizvesnostima putem
opsežnog praćenja u skladu sa metodom posmatranja, kako su raspravljali Spross i
Johansson (2017). Primetno je da mala veličina uzorka nije uvek povezana sa ekonomskim
ograničenjima; u mnogim slučajevima, proizvodnja velikog broja merenja jednostavno nije
moguća zbog lokacije projekta – na primer, u gusto naseljenim područjima. Međutim, kako
strogo upravljati velikim neizvesnostima u ranim fazama projektovanja, u primeni metode
posmatranja, zahteva dalja istraživanja kao osnova za diskusiju unutar geotehničke
zajednice. Moguće je da se to može desiti u okviru tekuće revizije EN 1997-1:2004 (CEN,
2004), koja treba da se desi 2024. godine.
Da bi se metod parcijalnog faktora u EN 1997-1:2004 (CEN, 2004) uskladio sa dizajnom
zasnovanim na pouzdanosti, karakterističnu vrednost treba definisati kao prostorni prosek od
X i povezati sa nesigurnostima COVtotal u jednačini 4. Geotehničkim nesigurnostima se tada
može upravljati u okviru verovatnoće prema primeru jednačine 15, koja ima determinističku
definiciju za koju autori veruju da je u skladu sa verovatnoćom. Sa Bayesian-ove tačke
gledišta, fraktil od 5% bi tada bio suvišan kao mera opreza; umesto toga, karakteristična
vrednost bi jednostavno bila definisana kao prostorni prosek neizvesne promenljive.

Geotehnički uslovi izgradnje mosta preko kanala Dunav-Tisa-Dunav

13