Postupci aplikacije

– unosa leka
 Pod lekom se danas najčešće podrazumevaju supstance, kombinacije
supstanci I preparati namenjeni lečenju bolesti. Po potrebi se ova definicija
proširuje ili modifikuje. Po pravilu lekovi prolaze rigoroznu kontrolu pre
nego što prizvodjač dobije dozvolu za puštanje leka na tržište.
Zakon o lekovima I medicinskim sredstvima Republike Srbije lek
definiše kao proizvod koji sadrži supstancu ili kombinaciju substance
proizvedenih I namenjenih za lečenje ili sprečavanje bolesti kod ljudi ili
životinja, poboljšanje ili promene fizioloških funkcija, kao I postizanje
drugih medicinski opravdanih ciljeva. Prema najšire prihvaćenom
shvatanju, lekovi su supstance, njihove kombinacije I preparati koji se
koriste za lečenje bolesti. U najvećem broju slučajeva lek deluje tako što se
vezuje za čelijske receptore. Budući da je receptor udaljen od mesta
primene leka, važno je da se lek transportuje od mesta primene do mesta
delovanja.
 Veza lek receptor može biti različite jačine što I
uslovljava dužinu delovanja leka I njegovu jačinu. Za
sistemsku primenu neophodno je da lek udje u
organizam. Lek se u organizam može uneti na više
načina, a koji je put primene leka najprikladniji za
odredjenog bolesnika, zavisi od farmakoloških osobina
leka, kao I od terapijskih razloga I specifičnosti u vezi sa
bolesnikom (stari I deca teže gutaju, pa se kod njih ne
koriste tablete ,nemoguća oralna primena kod pacijenata
bez svesti I sl.)
 Način unosa leka u organizam Oblik leka

PERORALNO (kroz usta) tablete, dražeje, kapsule

SUBLINGVALNO (ispod jezika) lingvalete

REKTALNO (preko debelog creva, ) supozitoriji, lekovite klizme

PARENTERALNO INTRAKUTANO (u
injekcije
kožu)
SUPKUTANO (pod kožu) injekcije

INTRAMUSKULARNO (u mišić) injekcije

INTRAARTIKULARNO (u zglob) injekcije

INTRAVENSKI (u venu) injekcije, infuzije

LOKALNO PERKUTANO (preko kože) masti, paste, kreme,

REKTALNO (kroz čmar) supozitoriji, masti

VAGINALNO (kroz vaginu) vaginalete

ORALNO (u usnu šupljinu) lingualete

PREKO SLUZNICE UHA, NOSA I OKA kapljice, mast

PRIPREMA, PODELA I PRIMENA LEKA:

Pet vrlo važnih pravila pri podeli lekova:

1. pravi bolesnik
2. pravi lek
3. prava doza
4. pravi način
5. pravo vreme

Greške se događaju ako jedno ili više od tih pravila nije zadovoljeno. Osim tih
pravila o podeli i primeni leka, moramo poznavati osnovne podatke o leku (namena,
delovanje, kontraindikacije, nuspojave).
Priprema bolesnika za uzimanje lekova:

1. psihička – obrazložiti, podučavati, uveravati

2. fizička – postaviti bolesnika u položaj koji će omogućiti ispravno uzimanje / davanje leka.
 pre primene leka upitati bolesnika je li sklon alergijskim reakcijama, posebno je li osjetljiv na određen lek, ako ga
je već primao;
 bolesniku, naročito pre prve primene, odgovarati na pitanja o leku, a nepovjerljivog uveriti u potrebu uzimanja
leka;
 staviti bolesnika u položaj prikladan za uzimanje leka oralnim putem, ili za primenu leka injekcijom, klizmom,
supozitorijem ili nazogastričnom sondom;
 pri oralnom uzimanju leka,pripremiti čašu s vodom;
 ponuditi bolesniku sok, med ili šećer pri uzimanju lekova neprijatnog ukusa, ako to dopušta njegovo stanje (npr.
šećerna bolest);
 postaknuti bolesnika na mokrenje i defekaciju pre davanja lekova koji imaju sedativno delovanje ili kada je
primena leka duga (npr. davanje intravenske infuzije);
 zadržati se nekoliko minuta u prostoriji gde boravi bolesnik koji je parenteralno primio lek, zbog uočavanja
moguće anafilaktičke alergijske reakcije na lek.
Podela leka:

 Lek propisuje i na listu piše lekar (naziv leka, doza leka, način primene i vreme primene leka). Izuzetak
tog pravila je hitnost, kada sestra može dati lek i na usmeni nalog lekara, s tim sto lekar mora
naknadno upisati lek, čim hitnost prođe.
 Svaki nejasni nalog za primenu leka treba proveriti i dodatno pojasniti (npr. nečitak rukopis lekara na
listi, zatim nejasna doza koja može biti veća ili manja od uobičajene doze).
 Propisane lekove od strane lekara (s temperaturne liste) moraju se proveriti još jednom, neposredno
pre primene leka.
 Priprema za davanje lekova treba biti provedena u miru, u dobro osvijetljenoj prostoriji.
 Da bismo bili sigurni jesmo li uzeli „pravi lek“, proveravamo naziv leka čitajući ga s nalepnice tri puta.
 Lek se nikada ne sme uzeti iz neobeležene kutije ili iz kutije s nečitkom ili nepotpunom nalepnicom
(naziv, doza, rok trajanja).
 Ruke treba prati neposredno pre pripreme leka za podelu.
 Tablete, kapsule i dražeje ne smeju se dirati rukama. Lekove za oralnu upotrebu direktno stavljati u
posebne posude odredjeni broj lekova a zatim dati bolesniku da popije.
 Kod parenteralne primene lekova špriceve, igle) treba se pridržavati svih pravila
asepse, razrjeđivanje antibiotika i citostatika rastvorima sprovoditi na metalnoj ili
mramornoj ploči uz zaštitu kože ruku i sluznica
 Kad je jednom lek uzet iz kutije ili bočice i pripremljen za podelu, ne sme se vraćati u
originalno pakovanje.
 Kutiju s lekovima treba vratiti na mesto čim se lek iz nje izvadi.
 Lekove koji zahtevaju poseban način čuvanja treba odmah vratiti na njihovo mesto
(npr. inzulin u hladnjak, lekove koji moraju biti zaštićeni od svetla u taman zatvoren
prostor, itd.).
 Tablete ne lomimo, niti kapsule otvaramo, osim kada bolesnik ne može gutati lek, pa
sadržaj zdrobljene tablete ili sadržaj kapsule istresemo u vodu i damo preko sonde
(ili npr. gastrostome).
 VAŽNO

 Dokumentovati svaki dati lek, kao i vreme davanja na posebnoj terapijskoj listi, koja je sastavni deo
bolesnikove dokumentacije. Ta je lista vrlo važna u sudskim slučajevima, a služi i kao obračunska
lista individualno primenjenih lekova.
 Ne sme se davati lek koji je neko drugi pripremao. Uvijek lek pripremite sami i dajte bolesniku!
 Sačuvati originalne omote, nalepnice i ampule lekova, infuzija i transfuzija najmanje do provere
podnošljivosti primenjenog sredstva, a neke trajno odložiti u
medicinskoj dokumentaciji bolesnika (transfuzija).
 Ne sme se davati lek koji je promenio boju, miris ili konzistenciju.
 Ne sme se davati lek u tecnom stanju ako je promenio boju, zamutio se ili se taloži posle mešanja ili
potresanja.
 Potreban je poseban oprez s lekovima koji su na originalnoj nalepnici označeni u jednoj mernoj
jedinici, a propisani u drugoj (preračunati, proveriti i posavetovati se).
PRIMENA LEKA

PERORALNA PRIMENA LEKA (NA USTA):

Peroralni put je najčešći način primene leka. Primena leka na usta za bolesnika je lagana i retko je
neprijatna.
 pripremiti bolesnika i lek
 lek u bolesničku sobu doneti na poslužavniku,
 pripremiti čašu sa svežom vodom ili drugim napitkom,
 podignuti bolesnika u sedeći položaj ili mu podići glavu,
 proceniti treba li bolesniku pomoć (pri uzimanju leka iz posude, pri držanju čaše, ili je potrebna slamka)
 reći bolesniku da popije nekoliko gutljaja vode pre nego što stavi tabletu ili kapsulu u usta,
 reći bolesniku da tabletu ili kapsulu stavi na sredinu jezika, nagne glavu prema natrag ili lagano napred
i proguta lek, popije nekoliko gutljaja vode ili drugog napitka (ako je dopušteno), da bi lek kliznuo kroz
jednjak u želudac,
 smestiti bolesnika u udoban položaj.
 VAŽNO:

Lekovi se nikada ne smeju ostaviti uz bolesnika kako bi ih on

eventualno uzeo kasnije (bolesnik mora popiti lek u prisustvu
odgovorne osobe), osim ako je to izričito drukčije propisano
(nitroglicerin pp, antacidi itd).
PARENTERALNA PRIMENA LEKOVA

Parenteralna primena leka znači unošenje leka:

 subkutano (sc. - pod kožu),
 intramuskularno (im. - u mišić),
 intravenski (iv. – u venu),
 intrakutano (id., intradermalno – u kožu),
 intraarterijski (ia. – u arteriju),
 intrakardijalno (ik. – u srce),
 intralumbalno (il. – u kralješnični kanal),
 intraartikularno (iz. – u zglob).

Pripremiti pribor:
 sterilne špriceve odgovarajuće veličine,
 odgovarajuće sterilne igle,
 sredstvo za dezinfekciju ampule i bolesnikove kože,
 smotuljke vate ili gaze,
 posuda za odlaganje upotrebljenog pribora i nepropusna posuda za odlaganje igala.
SUBKUTANA (PODKOŽNA) INJEKCIJA:

Lek unosimo neposredno pod kožu

bolesnika. Na taj se način primijenjuju lekovi
kod kojih je poželjna sporija resorpcija i u
manjoj količini (do 2 mL). Ako je propisana
veća količina leka za sc. primenu, injiciramo
je na dva mesta, posebnim iglama i
špricevima.
Mesta za sc. injiciranje: gornji deo
nadlaktice, gornja I donja umbilikalna linija
abdomena i predeo leđa,spoljnja strana
butine.
Tehnika: igla se uvodi koso, pod
uglom od 45°.
INTRAMUSKULARNA INJEKCIJA:

 Unos leka u mišić. Na taj se način lek brže apsorbuje nego sc. putem, a može se
davati i veća količina leka (do 5 mL).
 Mesta za im. injiciranje: deltoidni mišić i spoljnji gornji kvadrant glutealnog mišića
kod odraslih, I gornji deo kvadricepsa kod dece ( razvijeniji je nego gluteus i
deltoideus).
 Tehnika: ubada se pravo, pod uglom od 90°.

Slika 1. Slika 2.

Slika 1. Određivanje mesta davanja IM injekcije: u glutealnoj regiji (spoljnji gornji kvadrant)
Slika 2. Moguća mesta davanja IM injekcija
„Z“ tehnika davanja im. injekcija: primjenjuje se ako pretpostavljamo da će lek nadražiti
potkožno tkivo, ili ako je već nadraženo davanjem injekcija.

 navući lek u špric,

 promeniti iglu (sprečava kontakt leka s tkivom pre ulaza igle u mišić),
 povlačenjem klipa uvući 0,1 do 0,2 mL vazduha u špric (mehur vazduha slediti će lek
iniciran u tkivo i sprečiti njegovo vraćanje kroz ubodni kanal),
 smestiti bolesnika (pri iniciranju u gluteus bolesnik leži potrbuške, pri iniciranju u deltoidni
mišić bolesnik sedi ili leži na leđima, kao i kad se daje u kvadriceps),
 dezinfikovati kožu,
 povući kožu i potkožno tkivo malo u stranu od mesta gde će igla ući u mišić,
 držati tkivo u takvom položaju, medijalno od mesta povlačenja ubosti iglu u
mišić i ubrizgati lek,
 otpustiti povučenu kožu i potkožno tkivo i izvući iglu,
 tupferom vate umočene u dezinficijens čvrsto pritisnuti mesto uboda.
INTRAVENSKA INJEKCIJA:
 Inicirani lek unosi se direktno u krv i brzo deluje. Može se dati putem igle ili intravenske kanile.

INTRAKUTANA INJEKCIJA:
 Daju se obično male količine leka radi provere preosjetljivosti, ili ispitivanju alergena u testiranju senzibilnosti (tuberkulinski test,
alergološki testovi).
 Mesto za id. injiciranje: unutrašnja strana podlaktice (najčešće). Treba izbegavati blizinu mladeža i pigmentirane delove kože.
KOMPLIKACIJE PRI PARENTERALMOJ PRIMJENI LEKOVA
 Mogu biti lokalne i opšte.
Moguće lokalne komplikacije jesu:
 lom igle,
 odvajanje igle od nastavka za iglu,
 oštećenja krvnog suda i stvaranje hematoma,
 oštećenje živca,
 apsces (na mestu uboda igle),
 aseptična nekroza,
 atrofija masnog tkiva (udubljenje).

Kod nekih se bolesnika kao komplikacija primene leka može pojaviti alergija koja se može opisati kao anafilaktički šok (bolesnik
je bled, oznojen, hladne kože, miran, krvni pritisak je nizak ili nemjerljiv) ili kao lokalizovana reakcija (otok kože i/ili sluznica,
urtikarija).
Injekcije se ne smeju davati u masno tkivo, tkivo koje je crveno, natečeno, puna ožiljaka ili je na bilo koji način promenjeno.
 VAŽNO!
U celosti poštovati način primene leka. Tačno se držati upustva o
pripremi i dozi leka. Poštovati sva pravila asepse.
 PRINCIPI DAVANJA INTRAVENSKE INFUZIJE

Intravenska infuzija je unos većih količina tečnosti u organizam putem

vene. Davanje leka infuzijom jedan je od najčešćih načina njihove primene u
intenzivnom lečenju. Fiziološki rastvor (NaCl) je prvi rastvor elektrolita
primenjen infuzijom kod ljudi 1891. godine.
Infuzije su se najpre davale supkutano, kasnije intravenski špricem, a
danas pomoću posebnih sistema za jednokratnu upotrebu, infudiranjem
rastvora u krvotok, kap po kap.

Indikacije za davanje infuzije su:

 stanja dehidracije, gubitka tecnosti , koja se ne mogu kompenzovati davanjem vode oralno (pri povraćanju, visokoj
temperaturi, krvarenju),
 nadoknada velikog gubitka belančevina (velike rane i opekotine),
 parenteralna prehrana (pre i posle operativnih zahvata, dugotrajnog povraćanja, I kada ishrana nije moguća na
drugi način),
 razne intoksikacije lekovima i drugim sredstvima,
 potreba unosa lekova u većim razređenjima i dugotrajnog održavanja njihove koncentracije u organizmu.
 stanja šoka
Vrste infuzijskih rastvora:

1. Kristaloidne: rastvori elektrolita i šećera

 Izotonične – jednaka količina otopljenih kristala kao krvna plazma (0,9% NaCl, 5% Glukoza, Ringerov rastvor),
 Hipotonične – manja količina otopljenih kristala nego normalna krvna plazma (0,45% NaCl),
 Hipertonične – veća količina otopljenih kristala nego normalna krvna plazma (10% Glukoza).

2. Koloidne: sadrže veće molekule, koje relativno sporo difundiraju kroz polupropusne stanične mebrane i
zadržavaju se uglavnom intravaskularno (albumini)
Davanje intravenske infuzije – opis postupka:

A. pripremiti bolesnika
 identifikovati bolesnika pre primene infuzije
 objasniti bolesniku važnost i način primene infuzije
 savetovatI i omogućiti bolesniku da obavi fiziološke potrebe pre primene infuzije

B. pripremiti pribor
 infuzioni rastvor koji odredjuje leka
 infuzioni sistem
 sterilne špriceve , igle, iv. kanile
 držač za staklenu bocu
 dezinfekciono sredstvo za kožu (70% alkohol)
 Esmarchova gumena traka
 sterilni tupferi gaze i vate
 stalak (držač) za infuziju
 leukoplast
 kompresa i nepropusno platno
 bubrežnjak
 oslonac za bolesnikovu ruku
 lateks rukavice
C. pripremiti infuzijski rastvor
 identifikovati bolesnika i propisani lek / rastvor na temperaturnoj listi
 oprati ruke
 proveriti bocu s rastvorom za infuziju (naziv rastvora, rok trajanja, neoštećenost
čepa, boju i bistrinu rastvora), postaviti bocu u držač
 proveriti sastav za infuziju (rok trajanja, neoštećenost ambalaže)
 dezinfikovati čep boce (70% alkohol)
 ubaciti propisani lek (zabosti ga u bocu kroz čep)
 okačiti bocu na stalak
 otvoriti regulator na sistemu i ispustiti vazduh iz njega, a cev sistema ispuniti
rastvorom
 zatvoriti regulator za isticanje rastvora iz sistema
D. postupak
 smestiti bolesnika u udoban položaj
 ispružiti, a prema potrebi i učvrstiti bolesnikovu ruku u koju ćemo uvesti iv. kanilu;
 podmetnuti oslonac
 zaštititi krevet nepropusnim platnom ispod mesta uvođenja infuzije
 staviti bocu s infuzijskim rastvorom u obruc, a držač okaciti na stalak za infuziju
 Postaviti Esmarchovu gumenu traku iznad mesta venepunkcije i zategnuti je (venostaza)
 odabrati venu u koju će biti uvedena iv. kanila, po mogućnosti na podlaktici (krenuti od šake put gore, a v.
cubitalis čuvati za vađenje krvi, a i zbog pokretljivosti ruke u laktu)
 dezinfikovati kožu na mesto predviđenog za ubod igle, navući rukavice
 zategnuti kožu i ubosti iv. kanilu u venu, pod uglom od 45°, pri čemu je otvor igle okrenut prema gore,
pričekati da se pojavi krv, opustiti gumenu traku iznad mesta uboda i uvesti iv. kanilu dublje u venu spuštajući
je uz bolesnikovu kožu
 izvaditi metalni mandren i iv. kanilu spojiti sa sistemom za infuziju iz kojeg smo ispustili vazduh
 fiksirati iv. Braunilu leukoplastom
 otvoriti regulator za isticanje rastvora i regulisati brzinu isticanja
 kontrolisati bolesnikovo stanje i oticanje infuzije (zbog komplikacija)
 po isteku infuzije zatvoriti regulator, odvojiti infuzijski sistem od iv. kanile, a iv. kanilu zatvoriti s iv. čepom
 raspremiti pribor
 skinuti rukavice, oprati ruke
 dokumentovati pripremljeni rastvor / lek
E. Komplikacije pri davanju intravenske infuzije:
 Paravenski infiltrat: nastaje kada rastvor istice izvan vene. Davanje infuzije se
prekida. Plasira se nova iv. kanila na koju se infuzija nastavlja. Na mesto infiltrata stavlja se oblog.
 Hematom: na mestu uboda posledica je oštećenja vene (nepravilno uvođenje iv.
kanile, predebela iv. kanila ...). Područje hematoma namazati heparin kremom i staviti oblog.
 Preopterećenje cirkulacije: posledica je prebrzog davanja prevelikih količina rastvora , a manifestuje
se ubrzanim pulsom i/ili aritmijom, ortopnejom, padom pritiska , nabreklim venama na vratu,
cijanozom.
 Vazdušna embolija: nastaje ulaskom vazduha u krvni sud i krvotokom do plućne arterije, gdje
uzrokuje njeno začepljenje. Simptomi su kašalj, bol u grudima, dispnoja, tahikardija i pad pritiska.
 Alergija: može se manifestovati kao anafilaktički šok (bolesnik je bled, oznojen, hladne kože, miran,
krvni pritisak je nizak ili nemjerljiv) ili kao lokalizirana reakcija (oteklina kože i/ili sluznica, urtikarija).
Zahteva hitno prekidanje davanja infuzije i primenu antišok terapije.
 LOKALNA PRIMENA LEKOVA

 PERKUTANA
Lekovi naneseni na kožu, većinom se ne asorbiraju u znatnoj količini i njihovo je delovanje
pretežno lokalno (ali postoje i lekovi koji imaju opste delovanje – antireumatski gel i flasteri).
Mogu biti u obliku masti, ulja, krema, losiona ili praška, čvrsti i tekući.
 SUBLINGVALNA:
Primenjene ispod jezika, lingvalete i oralne kapi, brzo se resorbuju.
 INHALACIJOM
Udisanjem, lekovi u plinovitom i vaporizovanom stanju.
Lek se unosi pomoću inhalatora, a resorbuje se u respiratornom traktu.
 LOKALNI LEKOVI ZA OČI
Kapi i masti.
Lek se stavlja u žljeb između bulbusa oka i donjeg kapka, a ne na sluznicu rožnjace.
Biti pažljiv i ni jedan deo oka ne dotaknuti aplikatorom.
 LOKALNI LEKOVI ZA UVO
Kapi, rastvori i masti.
Ušnu školjku povući prema gore i nazad lek usmeriti u ušni kanal. Ne dodirnuti kožu bolesnika s
 LOKALNI LEKOVI ZA NOS

Kapi i sprejevi.
Smestiti bolesnika u ležeći položaj s glavom zabačenom preko jastuka unazad.
Podići vrh nosa jednom rukom, a drugom ukapati propisani broj kapi, ne dodirujući pritom sluznicu nosa kapaljkom.

 VAGINALNO
Bolesnicu staviti u ginekološki položaj.
Staviti vaginaletu što dublje u vaginu, pomoću aplikatora ili bez njega.

 REKTALNO
Bolesnika stavimo na levi bok s desnom nogom savijenom preko leve.
Staviti supozitorij što dublje u ampulu pomoću aplikatora ili bez njega

POSTUPNIK ZA ODLAGANJE OŠTROG I INFEKTIVNOG OTPADA:

Oštri i infektivni otpad je sav medicinski otpad s oštricama ili šiljastim završecima koji je bio u kontaktu s bolesnikom
ili potencijalno infektivnim materijalom (igle sa špricevima, jednokratni skalpeli, staklene epruvete, lancete ...).
Oštri i infektivni otpad može izazvati ubodne incidente, pa se zato odlaže u tvrde i neprobojne plastične kontejnere
(bez manipulacije).
POSUDA ZA OŠTRI OTPAD:
Uvek mora biti na mestu rada (vađenja krvi, davanja terapije).
Mora biti od materijala koji igla ne može probiti (plastika), koja se ne može razbiti (ne
staklo), ne sme se prepuniti.
Napunjena do 3/4 sadržine, odlaže se u infektivni otpad (u žute vreće).

ZBRINJAVANJE IGLI I ŠPRICEVA:

Iglu sa špricem (bez odvajanja) neposredno nakon svake upotrebe odložiti u posudu
za oštre predmete.
ANAFILAKTIČKI ŠOK Anafilaktički šok je tip distribucijskog šoka koji
nastaje kao rezultat alergijske reakcije na alergen.
To je HIPERSENZITIVNA REAKCIJA KOJA
UGROŽAVA ŽIVOT.

Uzroci anafilaktičkog šoka su stvari koje deluju kao

antigeni:

 lekovi (penicilin),
 kontrastna sredstva,
 transfuzija krvi,
 ubodi insekata (pčele, ose),
 hrana.
 OBJAŠNJENJE SLIKE

A – disajni put, disanje, cirkulacija, nesposobnost /

oštećenje, izlaganje (ABCDE)
B – dijagnozu postavljamo ako:
- bolest nastupila iznenada (akutno)
- postoje problemi s prolaznošću disajnog puta
(otok, promuklost, stridor)
- postoje problemi s disanjem (ubrzano, cijanoza,
zbunjenost, SpO2 ispod 92%)
- postoje problemi cirkulacijom (bleda i vlažna koža,
nizak pritisak, slabi ubrzan puls)
- najčešće postoje i promene na koži (crvenilo, otok,
ospa)

Slika 3. Algoritamski prikaz zbrinjavanja anafilaktičkog

šoka
C – Prvi postupci:
- pozvati pomoć
- postaviti bolesnika u ležeći položaj
- podići mu noge
- odmah dati adrenalin i.m., ponoviti za 5 min. Ako nema poboljšanja

D – Postupci koji zahtjevaju znanje i opremu:

- uspostaviti disajni put
- dati kiseonik sa visokim protokom
- dati tečnosti
- dati klorfenamin (antihistaminik H1) , prekinuti infuziju koloida ako je mogući uzročnik šoka
- dati hidrokortizon (kortikosteroid). Pratiti na monitoru: puls oksimetar, krvni pritisak i EKG

Primenjeni lekovi u odnosu na dozu i uzrast:

 KLORFENAMIN (IM ili polako IV)
 HIDROKORTIZON (IM ili polako IV)
ODRASLI 10 mg 200 mg
DECA > 12 godina 5 mg 100 mg
DECA 6-12 godina 2.5 mg 50 mg
DECA < 6 godina 250 μg/kg 25 mg
IM doze adrenalina 1:1000 (ponovi nakon 5 minuta, ako bolesniku nije bolje)
 Odrasli 500 μg IM (0.5 ml)
 deca > 12 godina 500 μg IM (0.5 ml)
 deca 6-12 godina 300 μg IM (0.3 ml)
 deca < 6 godina 150 μg IM (0.3 ml)
 odrasli 500-1000 ml, djeca 20 ml/kg.
• Zaključak
• 1. Prepoznavati sve oblike lekova;
• 2. Proveriti ispravnost lekova, rok vaznosti
• 3. Pravilno pripremiti infuzione rastvore;
• 4. Ispravno odlagati upotrebljene špriceve i igle;
• 5. Poznavati sve načine davanja lekova i rastvora ;
• 6. Prepoznati alergijske (i druge) reakcije na lekove i postupiti na
adekvatan način.