Farmakologija – II.

Razred srednje medicinske škole-

odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:1.
1. ŠTA PROUČAVA FARMAKOLOGIJA
Farmakologija je NAUKA O LEKOVIM I proučava SUDBINU LEKOVA u organizmu I njihovo
DEJSTVO NA ORGANIZAM.
Kao biomedicinka nauka, proučava celokupan život leka: ideju o njegovom nastanku, stavaranj
(pronalazak, otkriće), ispitivanje I primenu leka.
Farmakologija, prema pručavanju, deli se na sledeće oblasti:
 poreklo I dobijanje supstanci → farmakognozija,
 dejstvo lekova → farmakodinamika (ili farmakodinamija),
 sudbinu leka u organizmu → farmakokinetika,
 trovanja lekovima I drugim supstancama → toksikologija.

LEK je farmakološki AKTIVNA supstanca, koji može POVOLJNO UTICATI na živi organizam.

2. OBLICI LEKOVA
Mogu biti:
 praškovi → čvrsti lekovi, sadrže jednu ili više lekovitih supstanci, za spoljašnju ili
unutrašnju upotrebu,
 tablete → čvrsti lekovi, ovalnog ili pločastog oblika, sadrže lakovite supstance u maloj
količini, kao I neaktivne materije koje dopunjavaju MASU tablete (skrob, talk, kakao), za
oralnu, subkutanu primenu ili za telesne šupljine (vaginalne tablete). Zbog lakšeg gutanja se
oblažu slatkim omotačem. Pogodna je za odrasle.
 Kapsule → su čvrsti lekovi, valjkastog ili cilindričnog oblika, sastoje se od omotača
(želatoznog) I lekovite supstance u obliku, praška, zrna (granulata) ili tečnog sadržaja, za
odrasle.
 Rastvori → tečni lekovi, sadrže lekovitu substancu restvorenu u pogodnom rastvaraču,
(voda, etanol, glicerol, ulja). Postoje za sopljašnju I unutrašnju upotrebu.
 Sirupi → su gotovi rastvori za unutrašnj (oralnu) upotrebu. Slatkog su ukusa, namanjeni su
deci, zbog lakšeg gutanja I prijatnijeg ukusa.
 ćepići (supoziturije)→ su čvrsti lekovi koji se TOPE na telesnoj temperaturi, imaju kupast
ili cilindričan oblik, za analnu ili vaginalnu upotrebu,
 inhalacije → su lekoviti preparati u obliku PARE, primenjuju se posebnim aparatima,
inhalatorima, kroz, usta I nos sa maskom.
 Rastvori za injekcije I infuzije → su namenjeni za UBRIZGAVANJE pomoću IGLE u krv
ili tkiva, a mogu biti:
 pravi rastvori→ bistri rastvori
sitnijih čestica,
 suspenzije → rastvori krupnijih
čestica, koji se istalože na dnu
bočice, pa se pre upotrebe mora
promućkati,
 emulzije → rastvori jedne
tečnosti u drugoj, pre upotrebe
potrebno ih je promućkati
Lek se može ubrizgati:
 nerazbalžen – u maloj zapremini,
 razblažen – u većoj
zapremini,infuzije.
 Lekovit flasteri – se lepe na kožu I postepeno se asorbuju,
 zavojni materijal.
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:2.
3. DOZIRANJE LEKOVA
Promenom doze se menja koncentracija leka na mestu delovanja.
Doza leka se određuje MASENIM JEDINICAMA (gramima, mililitrima). Kod dece se lekovi
doziraju po kilogramu telesne mase ili prema telesnoj površini u kvadratnim metrima.

Pojedinačna doza leka → je doza koja je data odjednom, IZAZIVA TERAPIJSKI ODGOVOR.
Postoje:
 minimalana terapijska doza → minimalna doza leka koji izaziva terapijski odgovor,
 srednja terapijska doza → doza koja deluje kod najvećeg broja pacijenata i
 maksimalna terapijska doza → maikslimalna doza leka, koji ne izaziva toksičan efekat na
organizam.
 Toksična doza → je po pravilu veća doza od maksimalne I ima toksičan efekat kod
pacijenta.

Režim doziranja
označava interval I raspon vremena davanja leka.

Faktori koji deluju na doze I doziranje

Na doziranje lekova utiču sledeći faktori:
 osobine leka →
 zdrastveno stanje pacijenta →
 genitičke karakteristike pacijenta →
 životno doba pacijenta →
 pol
 telesna masa
 patološka stanja
→ slabosti jetre (insuficijencija), zantno menja sudbinu lekova koji se u njoj
razgrađuju,
→ slabosti bubrega

4. NEŽELJENA DELJSTVA LEKOVA

Neželjeno dejstvo leka predstavlja ŠTETAN I NENAMERAN odgovor na lek, koji primenjen u
uobičajenoj dozi, na PRAVILAN NAČIN, za određenog bolesnika.

Neželjena dejstva mogu biti:

 najčešća → mučnina, pospanost, proliv, povraćanje, ospe I svrab kože, srčane aritmije,
lokalne tegobe na mestu unosa leka, hiperkalijemija I povišena temperatura,
 najopasnija → srčane aritmije, oštećenje koštane srži, depresija, edem pluća, krvarenje,
slabost, slabost bubrega, smanjenje arterijskog krvnog pritiska, poremećaj ravnoteže vode,
ozbilje alergijske reakcije, anafilaktički šok.

Neželjena dejstva se najčešće javljaju kod:

 dece,
 starijih osoba,
 žena u odnosu na muškarce (ne zna se zašto)!
 Kod onih, koji uzimaju više vrste lekova odjednom.

Alergijske reakcije na lekove

su neželjena dejstva, koje NE ZAVISE OD DOZE.
Mogu da se pojave lokalno ili sistemski. Vaćno je od pacijenta saznati da li mu je pozata neka
reakcija ili preosetljivost, koja mu je poznata, pre primene leka.
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:3.

Mutagenost → je neželjeno deljstvo leka na gene. To je trajana izmena gena, pod uticajem leka,
nejčešće su to citostatici.
Kacerogenost → je sposobnost leka da izazove ili olakša stvaranje karcinoma.
Teratogenost → je sposobnost leka da trajno poremeti razvoj jednog ili više organa ploda.

5. OPŠTI ANESTETICI-, INHALACIONI I INTRAVENSKI OPŠTI ANESTETICI

Opšti analgetici
se koriste za postizanje ANALGEZIJE (gubitka osećaja bola), GUBITKA SVESTI, gašenja
REFLEKSA, I RELAKSACIJU skeletnih mišića.
Opšti anestetici se primenjuju INHALACIONO ili INTRAVENSKI.

Ima sledeće stadijume:

1. stadijum analgezije → očuvani su osećaj dodira I svest,
2. stadijum razdraženja → nepravilno disanje, delirijum, to je nepoželjan stadijum I treba ga
skratiti što više je moguće,
3. stadijum hirurške anesetezije → disanje se normalizuje I postaje sve pliće, do potpunog
opuštanja respiratorne muskulature, pacijent bez svesti, uz potpunu analgeziju I arefliksiju,
4. stadijum medularne paralize → paraliza vazomotrnog I respiratornog centra u produženoj
moždini, ovaj stadijum je letalan I nastaje samo pri predoziranju anestetika.

Pacijent ne diše spontano, stog mora da bude intubiran tokom hirurške intervencije, da bi bila
moguća primena veštačkog disanja.

Inhalacioni opšti anestetici

su ISPARLJIVI GASOVI koji postižu anestetičke efekte. Važna karakteristika inhalacionih
anestetika je brzina kojom koncentracije anestetika u arterijskoj krvi, u kojima se ostvaruje
farmakološko dejstvo, prate promene koncentracije leka u udahnutom vazduhu. Brz uvod i
oporavak od anestezije najvažnje su karakteristike inhalacionih anestetika, jer se time obezbeđuju
fleksibilna kontrola dubine anestezije. Brzina uvoda u anesteziju i oporavak od anestezije zavisi od
dva parametra: rastvorljivosti u krvi i rastvorljivosti u mastima. Mnogi inhalacioni anestetici
uvođeni su u primenu i postepeno napuštani uglavnom zbog svoje zapaljivosti ili toksičnosti. U ove
lekove ubraja se hloroform, dietil etar, vinil etar, ciklopropan. Danas se koristi: Halota, Enfluran,
Izofluran, Sevofluran.
Neželjena dejtva:
 metaboliti Halotana izazivaju oštečenje jetre
 metabolti Enflurana oštećuju bubrege,
 Halotan retko može da izazove malignu hipertermiju (tahikardija, hipertenzija,
hipepireksiju)

Intravenski opšt anestetici

se koriste kao UVOD U OPŠTU ANESTZIJU, koja se zativm nastavlja inhalacionim anesteticima.
Ređe, neke od njih se ipak koriste za vođenje celokupnog toka anestezije.
Prednost intravenske anestezije:
 lakše se tehnički izvode,
 anestazija se brže postiže.
 Pacijenti bolje podnose.
Nedostaci su: teža kontrola u odnosu na inhalacione, zato je rizik od depresije disanja veći,
snižavaju krvni pritisak (osim Ketamina, kojii može da ga povisi).
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:4.
6. LOKALNI ANESTETICI
su lekovi, koji REVERZIBILNO BLOKIRAJU naststanak is provođenje IMPULSA u NERVNIM
VLAKNIMA I na taj način SPEČAVAJU OSEĆAJ BOLA.
Mehanizam dejstva se sastoji u blokadi VOLTAŽNIH NATRIJUMSKIH kanala, čime se
ZAUSTAVLJA SPROVEĐENJE električnog , akcionog potencijala.
Omogućavaju analgeziju U ODREĐENIM DELOVIMA TELA. Koriste se pri izvoženju lokalnih
hirurških zahvata, u toku previljanja rana, u stomatologiji.

Najčešći način aplikacije su sledeći:

površinski → isključivo na sluznice, jer preko kože nemaju efekat,
inflitracioni → ubruzgavanje injekcijom u blizini nervnih završetaka
blok-anestezija → ubrizgavanje injekcijom u blizinu VELIKIH NERVNIH STABALA,
spečava bol u odgovarljućem delu tela,
spinalni
epiduralni → sprečava se sproveođenje impulsa kroz neurone kičmene moždine.

Neželjena deljstva
su resorbcija leka u krvtok (sistemska resorbcija), delovanjem na centralni nervni sistem izazivaju
pospanost, , a u višim koncentracijama uznemirenost I konvulzije, alergijske reakcije na lek.

7. ANKSIOLITICI I HIPNOTICI
Anksiotici
su lekovi koji OTKLANJAJU SIMPTOME ANKSIOZNOG POREMEĆAJA (psihičku napetost,
strah I uznemirenost) ujedno USPAVLJUJU, deluju kao hipnotici.
U velikm dozama, mogu pacijente da dovedu u KRATKOTRAJNU OPŠTU ANESTEZIJU. Imaju
miorelaksativno dejstvo, a intravenski u odgovarajućim dozama antikonvulzivno dejstvo. Zbog
izazivanje efekta smirenja (sedacije), nazivaju se još I sedativima.
Postoje:
 benzodiazepini I → koji na osnovu traljanja dejstva, mogu biti:
kratkog dejstva: Lorazepam
srednjeg dejstva: Alprazolam, Nitrazepam, Lorazepam, Bromazepam,
dugog dejstva: Diazepam, Prazenam
 barbiturati – se više ne koriste kao sedativi, jer su benzaodiazepini bezbedniji.
Mogu se primenjivati: oralni ili pareneralno u zavisnosti indikacije. Metabolišu se u jetri, a zatim se
izlučuju putem bubrega.

Neželjena dejstva: su blaga, poremećaj koordinacije pokreta, konfuzija I pospanost, dugotrajno

korišćenje izaziva toleranciju (gubitak efekta).

Toksični efekti se javljaju pri predoziranju. (duboki san, ali nem rizika od smrtnog ishoda).
Ako se kombinuju sa alkoholom, može doći do depresije repiratornog centra u centralnom nevnom
sistemu I smrti.

8. ANITDEPRESIVI
Depresija je POREMEĆAJ RASPOLOŽENJA, koja se javlja u dva osnovna oblika:
1. unipolarna → postoje samo simptomi depresije I
2. bipolarna → smenjuju se faze depresije I maniačne faze.

Simptomi depresije su: prekomerna tuda, apatija, osećaj krivice, povlačenje.

Simptomi manije su: euforija, preterano samopouzdanje, mipulsivni postupci.

Tipovi antidepresanat, koji se koriste u terapiji:

 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:5.
1. triciklični I heterociklični → koji prema stepenu sedacije koji mogu izazvati:
jači sedativni efekat: Amitrintilin, Hloriminramin, Doksepin
slabiji efekat: Imipramin, Nortriptilin
Klinički efekat kod ovih lekova, nastupa tek posle LATENTNOG perioda od 2-3 nedelje. Kod
zdravih osoba nemaju psihosimulativni efekat.

Neželjena dejstva: antiholinergički efekti, aritmije, hipotenzija, konvulzije.

Ostali antidepresivi:
Inhibitori mono.mino-oksidaze: Mokolmebid,
Inhibitori preuzimanja serotonina: Fluksetin, Paroksetin, Sertralin, Citaloram.

9. ANTIEPILEPTICI
Za epilepsiju su karakteristični eplieptički napadi, koji se ispoljavaju kao grčevi mišića,
neuobičajeno ponašanje I gubitak svesti.
Epileptički napadi se dele na:
1. parcijalne → grčevi mišića sa ili bez gubitka svesti,
2. generalizovane → grčevi mišića celog tela, sa gubitkom svesti.

Pojedini antiepileptici deluju samo na određenu vrstu epilepsije, neki na obe vrste.

Lekovi za lečenje epilepsije:

Karbamazepin → je efikasan kod obe vrste epilepsije, a koristi se I kao psihostabilizator.
Valproat → efikasan kod obe vrste epilepsije, najvažnije neželjeno dejstvo je: mogućnost oštećenja
jetre.
Fenobarbiton → izrazito je sadivan I danas se ne koristi.

10. OPOIDNI NARKOTIČKI ANESTETICI

su analhetici koji svojim delovanjem UBLAŽAVAJU ILI OTKLANJAJU BOL. Zbog uspavljućeg
dejstva, nazivaju se narkotičnim analgeticima.
Ovoj grupi pripadaju:

1. opoidi prirodnog porekla → morfin, kodein, → dobijaju se iz opijuma,

2. polusintetički I sintatički opoidi → Fentanil, Metadon, Pentoazocin

Mehanizam dejstva
Ovo su lekovi su agonisti opioidnih receptora I postižu sledeće efekte:
o centralni efekti: analgezija, euforija, depresija disanja, sedacija, suženje zanica
o periferni efekti: usporenje motiliteta creva.

Neželjena I toksična dejstva: depresija respiratornog centra (tada se primenjuje Nalokson, više
puta, pošto ima relativno kratkotrajno dejstvo), mučnina, povraćanje, hipotenzija, euforija,
bronhospazam.

11. NESTEROIDNI ANIIFLAMATRONI LEKOVI (NSAIL)

*NSAIL= Nesteroidni Antiinflamatorni Lekovi

su ANALGETITICI NEOPOIDNOG tipa, nenarkotički analgetici.

Ostvaruju tri osnovna farmakološka efekta:
1. antiinflamatorni (protivzapaljenski) efekat,
2. analgetički efekat,
3. antipiretički efekat.
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:6.

*antipiretički= protiv / snižavanje visoke telesne temperature.

Mehanizam dejstva NSAIL zansniva se na inhibiciji sinteze medijatora zapaljenjske reakcije –

PROSTAGLANDINA. Prostaglandini su ODGOVORNI ZA NASTANAK BOLA u sklopu
zapaljenjskih reakcija. NSAIL su zato najefikasniji u BOLNIM STANJIMA koja su POSLEDICA
ZAPALJENJA (artritis, burzitis).

Antiinflamatorni efekat obuhvata suzbijanje svih momponenti zapaljenjske reakcije: crvenila,

otoka I bola. Ipak, NSAIL deluju SIMPTOMATSKI, I ne utiču na tok hroničnih oboljenja.
Paracetamol NEMA zančajno antiinflamatorno dejstvo, pa se koristi kao SAMO kao analgetik ili
antipiretik.
Antipiretički efekat nastaje tako što što ovi lekovi sprečavaju sintezu Prosaglandina u
hipotalamusu. U hipotalamus se odvija regulisanje telesne temparature. U akutnim infekcijama neki
proizvodi bakterija, stimulišu oslobađanje Prostaglandina, koji zatim, podešava telesnu temperaturu.
Najvažniji predstavnici NSAIL su: salicilati (acetilsalicilna-kiselna) Aspirin, Andol, Midol,
Paracetamol, Ibobrufen, Diklofenak.

*Indikacije= (daje se u slučajevima, opravdanost davanja): zapaljenjska oboljenja, bolovi blagog I

srednjeg intenziteta I povišena telesna temperatura.

Farmakokinetika: Metabolišu se u jedtri I izlučuju u bubrezima.

Neželjena dejstva: gastrointestialne smetnje (dispepsija, mučnina, povraćanje), ulkusna bolest,

krvarenja I preforacija ulkusa, kožne promene. Smanjuju dejstvo neki antihipertenzitiva, a
potenciraju dejstvo antikoagulacionih lekova, pa može doći do krvarenja.

12. ANTIMUSKARINICI
Antiholinergički lekovi ostavruju svoje efekte BLOKADOM holinergičkih RECEPTORA.

Postoje dve vrste holinergičkih lekova u odnosu na dva posteojeća receptora:

1. Antimuskarinski lekovi
2. Antinikotinski lekovi

Antimuskarinski lekovi
BLOKIRAJU muskarinske RECEPTORE. I na taj način izazivaju SUPROTAN EFEKAT,
AKTIVACIJE PARASIMPATIKUSA. U terapijskim dozama NE blokiraju nikotinske receptore u
ganglijama I skeletnim mišićima.
Farmakoloőko dejtvo se ispoljava NA GLATKIM MIŠIĆIMA, srcu, egzokrinim žlezdama I CNS:
 glatki mišići:
 oko → midrijaza, porast intraokularnog protoska,
 paraliza akomodacij bronhije
 creva → smanjenje tonusa I usporena peristalitika,
 mokraćna beška → otežano pražjenje, zbog kontrakcije sfinktera,
 srce → tahikardija, zbog prevage simpatikusa, jesr su blokirani muskarinski receptori u srcu
 egzokrine žlezde → blokada sekrecije svih žlezda,
 CNS → u većim dozama izazivaju sedaciju, u toksičnim dozama, delirijum I depresiju CNS,
sa komom.

Glavni predstavnici su : Atropin I Skolopamin. Obe substance se nalaze u biljkama velebilje,

bunika I tatula.
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:7.
Atropin
može da se primeni lokalno (kapi za oči) ili pareneralno (subkutano, intramuskularno ili
intravenski)
Indikacije:
 trovanje insekticidima I gljivama (kao antidot),
 spazam u gastroentralnom traktu (grčevi u crevima, bubrežne I žučne kolike),
 preanestetička primena (sa ciljem smanjenja sekrecije sluzi u bronhijama)
 u oftamologiji (sa ciljem izazivanja midrijaze – širenja zenica – u toku pregleda)
 intrvanski kod bradikardije

Skolopamin
se primenjuje kod kinetoza sa ciljem sprečavanja vrtoglavice, mučnine I povraćanja tokom
PUTOVANJA u obliku tableta ili flastera.

///////
Antinikotinski lekovi
BLOKIRAJU NIKOTINSKE RECEPTORE.
To su:
 ganglijski blokatori: nalaze se u ganlglijama simpatikusa I parasimpatikusam,
BLOKIRAJU OBA DELA VEGETATIVNOG SISTEMA.
 Mioreklaksanski: RELAKSIRAJU SKELETNE MIŠIĆE, PARALIZIRAJU SVE MIŠIĆE
I DISANJE,
 botulinsi otrov: može se koristiti kao lek, za lokalnu paralizu, za sprećavanje nepoželjnih
pokreta.

13. ADRENERGIČKI LEKOVI

izazivaju iste ili vrlo slične efekte kao I stimulacija simpatikusa. U fiziološkim uslovima, na
završecima postganglijskih nervnih vlakana simpatikusa, se luči noradrenalin, a I nadbubrećnih
žlezda – adrenalin. Oni ostvaruju svoj efekat, aktivacijom adrenergičkih receptora.
Postoje sledeći tipovi adrenergičnih receptora:
1. Alfa
alfa1 → vazokonstrukcija, midirjaza,
alfa2 → samnjeno oslobađanje transmitera,
2. Beta
 beta1, → tahikardija, sekrecija renina, pojačana kontraktnost srca,
 beta2, → vazodilatacija, relaksacija glakih mišića bronhija I materice,
 beta3, → lipoliza.

Prema mehanizmu dejstva, mogu biti:

 direktni
 indirektni,

Kateholamini
Naziv potiče od kateholnog prstena u molekuli.
Tu spadaju:
Adrenalin
je prirodna supstanca, hormon, srži nadbubrežne žlezde.
Glavni efekti Adrenali su sledeći:
 stimulacija srca → izaziva pojačane kontrakcije miokarda u ubrzanje, srčanog rada,
 povišenje krvnog pritiska → dejstvo, kratko traje
 vazodilatacija u skeletnim mišićima I vazokonstrukcija u unutrašnjim organima I koži,
 bronhodilatacija.
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:8.
Terapijska primena: parenteralno ili intravenski.
Indikacija: anafikatički šok, 0,5-1,0 mg intramuskularno, ponviti po potrebi za 10-15
minuta.
Terapijska primena:
zastoj srca,
dodatak lokalnim anesteticima lokalno, da bi se produžilo njihovo
dejstvo,
zaustavljanje krvarenja iz nosa ili nakon vađenja zuba (gaza
natopljena Adrenalinom)

Adrenergički vazokonstriktori
Efedrin, Pseudoefedrin
Primenjuju se LOKALNO, NE sistemski!

Adrenerički bronhodilatatori
Aktiviraju Beta2 receptore u glakim mišićima bronhija, tako izazivaju RELAKSACIJU I
BRONHODILATACIJU.
To su: Salbutamol, Salmetrol I Marbutalin.
Terapijska primena: astma.

14. HISTAMIN I ANTIHISTAMINICI

Histamin
je BIOLOŠKI AKTIVNA substanca, koja se SINTETIŠE U ORGANIZMU. Ima važnu ulogu u
ALRGIJSKIM REAKCIJAMA.
Glavni simptomi, izazvani histaminiom: povećana propustljivost kapilar I bronhokonstrukcija.
Neki lekovi izazivaju oslobađanje histamina, to su HISTAMINOLIBERATORI: Sukcinlholin,
Morfin, Mubokurarin.

Histaminski receptori
Histamin ostvaruje efekte putem aktivacije histaminski receptora:
1. H1, - -u glatkim mišićima – bronhokontrukcija, kontrakcija glatkih mišića, digestivnog
trakta, vazodilatacija arteriola, kapilara, venula
2. H2, - u partijalnim ćelijama želuca, srca – sekrecija Ncl, stimulacija srca,
3. H3 I – u nervnim tkivima – smanjeno oslobađanje transmitera,
4. H4 – u koštanoj srži – hemotaksa, oslobađanje citokina.
Hisamin se NE MOŽE KORISTITI KAO LEK!

Antihistaminici
se mogu podeliti u dve velik grupe:
1. H1 antihistaminici: deluju putem blokade H1 receptora, ublažavaju simptome kao što su
svrab, koprivnjača, edem. Sprečavaju kontrakcije glatkih mišića.
Postoje dve vrste:
prve generacije: mana je sedativno dejstvo (važno zbog vozaća I radnog mesta)
druge genaracije: bez sedativnog dejstva.
Terapijska primena:
kod alergijskih reakcija,
povraćanja,
kinetoza.
Neželjena dejstva: Izrazito sedativno dejstvo
1. H2 antihistaminici: blokiraju H2 receptore u želucu. Smanjuju sekreciju Hlorovodonične
kiseline u zavisnosti od histamina.
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:9.

15. LEKOVI ZA LEČENJA POREMEĆENOG SRČANOG RITMA – ANTIARITMITICI

se koriste u PREVENCIJI I TERAPIJI SRČANOG RITMA.
Aritmije mogu biti:
simptomatske – postoji aritmija I pacijent primećuje, oseća tegobe,
asimptomatske – postoji aritmija, ali ih bolesnik ne primećuje.

Antiaritmitici NE LEČE OSNOVNU BOLEST, samo ublažavaju tegobe, predstavljaju

SIMPTOMATSKU TERAPIJU.
U novije vreme, sve više se koriste NEFARMAKOLOŠKE metode, kao što su elektrokonverzija,
pejsmejkeri I operativno lečenje.

Mehanizmi nastanka aritmija

Aritmije najčešće najtaju, zbog:
 poremećaja u stvaranju impulsa – impulsi se stvaraju u sinoartijalnom (SA) čvoru desne
pretkomore,
 poremećaja u sprovođenju impulsa – iz SA čvora se impulsi normalno šire, kroz
pretkomore, dolazi u atriventrikularni (AV) čvor, a odatle kroz Hisov snop, u komore. U AV čvoru
se impuls usporava, što omogućava konrakciju pretkomora, pre kontrakcije komora, kako bi se krv
iz pretkomore, mogao da upumpa u komore.
Određena patološka stanja, ONEMUGUĆAVAJU PUT PRENOŠENJA, usporavaju ih ili postoji
potpuna blokada prenosa.
U nekim slučajevima, impuls prolazi na putanji koja, filziološki nepovoljna, umesto normalne
putanje.

Mehanizmi dejstva antiaritmika

Antiaritmitici deluju na sledeće načine:
1. deluju na nivou jonskih kanala – natrijumskih, kalijumskih I kalcijumskih,
2. blokiraju receptore simpatičkog nervnog sistema – smanjuju efekte simpatikusa na srce,
3. imaju složene mehanizme delovanja – deluju na više načina odjednom.
U zavisnosti od mehanizma delovanja, određeni aritmitici se koriste za lečenje pretkomorski
aritmija, neki za lečenje komorskih aritmija, a neki imaju delovanje na obe vrste poremećaja.

Najčešće primenjivani aritmitici su: Hinidin, Lidokain, Pronafenon, Beta-Blokatori (Metoprolol,

Bisoprolol), Amjodaron, Verapamil.

Kod pacijenata sa srčanom manom, mnogi antiaritmitici su kontraindikovani. Najčešće se

primenjuju beta blokatori I Amjdaron.

16. LEKOVI ZA LEČENJE ARTERIJSKE HIPERTENZIJE

Krvni pritisak: je PRITISAK koji se vršin na zid ARTERIJSKOG KRVNOG SUDA. Postoji
SISTOLNI (u momentu kontrakcija srca) I DIASTOLNI (u momentu relaksacije leve komore).
Povišeni krvni pritisak se zove - arterijska hipertenzija.
Kod odraslih visokim pritiskom, samtra se, jednako ili više od 140/90 mmHg.

Uzroci se najčešće ne mogu tečno utvrditi, to tzv. Esencijalan hipertenzija.

Sniženjem krvnog pritiska SMANJUJE SE RIZIK od: moždanog udara, koronarne bolesti, srčane
insuficijencije, poremežaja bubrežne funkcije.

Leči se:
 nefarmakološki – dijetom I fizčkom aktivnošću,
 farmakološki – lekovima (antihipertenzionicima).
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:10.

Hipertenzija se klasifikuje u stadijume:

1. stadijum – sis 140-159 mmHg/ dia 90-99 mmHg,
2. stadijum – sis 160-179 mmHg/ dia 100-109 mmHg,
3. stadijum – sis 180 ili +/ dia 140 ili + mmHg.
4. Izolovana sistolna hipertenzija – sis 140 ili manje/ dia 90 ili veće.

Terapija arterijske hipertenzije.

Postoje pet grupa lekova koji predstavljaju prvu terapijsku liniju, komijma se može započeti
terapija:
1. Tiazidni diuretici (hidrohlortiazidi) – dejstvo jse postiže, smanjenjem koncetracije
natrijuma I ukupne količine cirkulišuće tečnosti u organizmu.
Dejstvo nastupa postepeno, za nekoliko nedelja a ne razvija se tolerancija. Najčešće se kombinuju
sa ACE inhibitorima.
Neželjena dejstva su: hiperurikemija (povećana mokraćna kiselina u krvi), giht kod predispoziranih
pacijenata.
2. ACE inhibitori (Angiotenzin-Konvertujućeg-Enzima) – dejstvo se manifestuje tako što
utiču na stvaranje ANGITENZINA II, koji je najjači fiziološki vazokonstriktor, njegovim
smanjenjem dolazi do vazodilatacije.
Lekovi: Kaptopril, Fosinopril, Cipazapril.
Prednosti ACE inhibitora su:
sniženje krvnog pritiska, nije praćeno aktivacijom simpatikusa I zato se ne javlja tahikardija,
pa se mogu davati pacijentima sa ishamijskom bolseti srca
ne izazivaju metabolička neželjena dejstva kao diuretici.
3. Beta blokatori – smanjenje krvnog pritiska dolazi usled:
 blokad β1 receptora u srcu, smanjuje se snaga srćane kontrakcije I usporava puls.
 Blakada β1 receptora u bubrezima, smanjuje se oslobađanje Renina, koji je potreban, za
sintezu Agiotenzina II.
Pogodni su za mlađe osobe, pacijente sa srćanim oboljenjima aritmije ili
ishemijiskom bolešću srca.
Lekovi: Metoprolol, Bisonprolol, Karvedilol, Nevibolol.
4. Antagonisiti kalcijuma – sprečavaju ulazak kalcijuma u glatke mišiće krvnih sudova. Imaju
direktno vazodilatorno dejtvo. Posebnu korist imaju od ovih lekova starije osobe, pacijenti sa
stabilnom anginom pektoris, pacijenti sa izolovanom hipertenzijom, arteroslkleroze.
Prema hemijskom delovanju I primarnom mestu delovanja, mogu biti:
 dihidropiridni (Nifedinin, Amlodipin): mesto delovanje su krvni sudove, izazivaju
vazodilataciju,
 verapamil : primarno deluje na srce I inhibira kontrakcije miokarda, usporava sprovođenje
impulsa, izaziva vazodilataciju.

Ovi lekovi, po iskazanim velikim kliničkim studijama, smanjuju morbiditet I mortalitet od bolesti
kardiovaskularnih , kod većine bolesnika, potrebno je koristiti više vrsta lekova odnjednom.

17. ORGANSKI NITRATI

Organski nitrati su: Gliceriltrinitram, Izdosorbiddinitram, Izosorbidmononitram.
Mehanizam dejstva: organski nitrati su direktni vazodilatatori, iz njihovog molekula oslobađa se
azot-monoksid (NO), koji dovodi do relaksacije glatkih mišića krvnih sudova I tako poboljšavalju
protok krvi.
Indikacije:
o akutni napad angine pektoris – nitroglicerinom, sublingvalno ili aerosolom,
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:11.
o prevencija nastanka angine pektoris:
– kožnim flasterim sa postepenim dejstvom oslobađanja,
- dugodelujući nitrati – oralno, apsorbcija iz creva.
Neželjena dejstva: (zbog vazodilatacije arterija) glavobolja, nesvestica, tolrancija se bro razvija
(ali I brzo prolazi).

18. DIURETICI
///Bubrezi su ekstretorni organi, preko kojih se izlučuje viđak vode, krv se filtrira na nivou
glomerula I tako se stvara mokraća. Rolaskom kroz bubrežne kanaliće, veći deo vode I natrijuma se
vraća u krv I tako se fromira definisana mokraća, koji se elimiše iz organizma preko mokraćnih
puteva.

Diuretici STIMULIŠU DIUREZU na nivou bubrega, tako što povečavaju izlučivanje vode I
Natrijuma na različitim mestima u buržnim kanalićima.

Primena u lečenjeu:
 arterijske hipertenzije,
 akutne srčane insuficijencije I edema pluća,
 edema različitog porekla.
Prema jačini eliminacije Natrijuuma, mogu se podeliti na:
 jake – diuretici Helenove petlje,
 srednje jačine – tiazidni diuretici,
 slabi diuretici.
 tizaidni diuretici (hidrohlortiazid) – su srednje-jakog dejstva, kosiste se kod blaže sraćnae
insuficijencije, I kod pacijenata, kod kojih je oćuvana bubrežna funkcija,
POVEĆAVAJU IZUČIVANJE vode, Na, Cl I K.
 diuretici Henleove petlje (furosemid, bumetanid) – su diuretici jakog I brzog dejstva, daju
se u težim slućčajevima, prednost im je da se mogu davati I pacijentima, kojima je
poremećena bubrežna funkcija.
SMANJUJU RESORBCIJU vode I Na, K, Cl na nivou Helonove petlje bubrežnih kanalića.
 Diuretici koji štede kalcijum (spironolakton) – smanjuju eliminaciju kalcijuma mokraćom,
I imaju slabo diuretičko dejstvo, u malim dozama u kombinaciji sa drugim lekovima,
povećava preživljavanje pacijenata sa insuficijencijom srca. Potrebno je prćenje bubrežne
funkcije.

Za lečenje srčane insuficijencije se koriste:

Diuretike treba davati svim pacijentima sa srčanom insuficijencijom, koji imaju znake retencije
tečnosti (naprimer: otok nogu), kombinuju se najčešće sa ACE inhibitorima I Beta blokatorima.

Neželjena dejstva: hipotenzija, hipokalemija (izaziva poremećaj srčanog ritma).

19. LEKOVI KOJI DELUJU NA LIZU TROMBA

Fibrinolitici ili protrombolitički lekovi izazivaju LIZU TROMBA. Ubrzavaju pretvaranje
neaktivnog plazmogena u aktivni plazmin.
Lekovi: Streptokinaza, Alteplaza, Urokinaza.
Indikacije: akutne okulzije, (zatvaranja) krvnih sudova mozga, srca, pluća, ekstremiteta., koje su
posledice teške tromboze dubokih vena nogu, kod akutnog infarkta miokarda, mozga I drugih
organa.
Daju se u periodu od nekoliko sati posle začepljenja krvnog suda, nakon njih se daju antikoagulansi
I antigergacioni lekovi da bi se sprečilo ponovno začepljenje.
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:12.
Kontraindikacije: nakon svežih krvarenja, I pri stanjim pretiećih krvarenja, nelečene arterijske
hipertenzije, ulkusa, moždanog krvarenja, dijabetičara sa oštečenjem mrežnjače, slabosti bubrega I
jetre.

20. ANTIANEMIJSKI LEKOVI

Krv SE SASTOJI OD KRVNE PLAZMe I ćelija: leukocita, eritrocita, trombocita. Organi koji
učestvuju u stvaranju I razlaganju eritrocita su: koštana srž, slezina, jetra I bubrezi.

Anemije su poremećaji u kojima je SMANJENA KONCENTRACIJA HEMOGLOBINA I BROJ

ERITROCITA u krvi. Za normalan broj broj eritrocita u krvi, neophodni su sledeći uslovi:
 zdrava koštana srž,
 postojanje hormona, eritropoetin, vitamin B12, folna kiselina,
 postojanje sastojaka koji učestvuju u građi eritrocita (gvožđe, aminokiseline I drugi).

Preparati gvožđa
Primenjuje se oralno ili parenteralno. Preparat je gvožđe(II)-sulfat. Parenteralno se koristi kompleks
gvožđa I dekstrana.
Indikacije: anemije koje nastaju zbog nedostatka gvožđa, koji se javljaju kod hroničnih krvarenja,
kod osoba sa poviđenim potrebama gvođža, kao đto su trudnica,e I deca, bolesti creva koji ometaju
resorbciju gvožđa.
Neželjena dejstva:
 kod oralne primene – stomačne tegobe, zbog nadražaja sluznica,
 kod parenteralne primene – na mestu davanja nataju bolovi I zapaljenje, osećaj vrućine,
hipotenzija, kolaps, teške alergijske reakcije.
Može da smanje resorbciju antibiotika.

Folna kiselina
Folna (ili ptero-il- mono-glutaminska kiselina potreban je za METABOLIZAM
AMINOKISELINA, nukleinskih kiselina. Bez vitamina B12, folna kiselina ne može da ostvaris
svoje fiziološke uloge.
Dnevna potreba je oko 200 mickrograma, kod trudnica 2-3x više.
Normalna ishrana obezbeđuje dovoljnu količinu folne kiseline.
Indikacije: animije usled nedostataka ove kiseline.
Trudnice dobijaju folnu kiselinu d bi se sprečile anomalije ploda.

Vitamin B12
je složena belančevina koja sadrži KOBALT. Ima ga u mesu, jajima I mlečnim proizvodima.
Neophodan je za METABOLIZAM AMINO KISELINA I NUKLEINSKIH kiselina.
Za normalnu resorbciju ovog vitamina, porteban je protein koji se stvara u želucu I zove se -
unutrašnji faktor.
Indikacija: hipovitaminoza B12. Ako deficit nastaje zbog oštećenja želuca, sa nedostatkom
unutrašnjeg faktora, vitamin B12 se daje intramuskularno., anemija B12, nedostatak unutrašnjeg
faktora, nastaju neurološki poremećaji.
Neželjeno dejstvo: bol na mestu intramuslkularne aplikacije.

Ostali antianemijski lekovi:

Eritropoetin
Hormon koji stvaraju bubrezi, kojii stimuliše stvaranje eritrocita u koštanoj srži. Signal za lučenje
eritropoetina predstavlja hipoksemija (smanjeni parcijalni pritisak kiseonika u krvi)
Indikacija: nedostatak, naroćito kod pacijenata za težkim bubrežnim insuficijencijama.
Nežljena dejstva: sindrom sličan gripu, hipertenzija, konvulzije.
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:13.
21. FARMAKOLOGIJA TEČNOSTI I ELEKTROLITA
Nagli gubitak krvi, organizam može da nadoknadi samo do izvesne granice, kad se izgubi veće
količina, može doći do ŠOKA, koji može da se završi smrću.
Terapija šoka obuhvata PRIMENU KISEONIKA, NADOKNADU TEČNOSTI,, davanja
vazoaktivnih lekova (adrenalin, dopamin).
Odmerena nadoknada tečnosti je jedna od prvih terapijskih mera. U tu svrhu primanjuju se:
 preparati krvi :
konzervisana citratna (cela) krv: se primenjuje retko, kod akutnih krvarenja, I zamene krvi
kod novorođenćadi,
labilni krvni produkti: eritrociti, leukociti, trombociti, plazma
koncentrati protena krvi (plazme): albumina ili faktora koagulacije.

 koloidni rastvori (zamena za plazmu): čestice imaju veliku molekularnu masu,

 kristaloidni rastvori (infuzioni rastvori): su bistri rastvori elektrolita ili prostih šećera u
vodi. Primenjuju se u obliku intravenske infuzije za nadoknadu vode I eloktrolia ili krvi.
Indikovani su u terapiji:
poremećaja acido-bazne ravnoteže,
gubitka tečnosti I elektrolita (opekotine velikih površina, proliv, povraćanje, groznica sa
znoljenjem)
poremećaja bubrega sa smanjenim izlučivanjem mokreće (oligurija ili anurija)
Izotonični rastvori imaju isti osmotski pritisak kao I plazma (300 mOsmol7l). Primeri
rastvora:

22. ANTITUSICI, EKPEKTORANSI I KISEONIK

Antitusici (tussis= kašalj)
su lekovi, koji se koriste za SUZBILJANJE SUVOG I NEPRODUKTIVNOG KAŠLJA. Koriste se
kad intezitet kašljanja remeti uobičaljne delatnosti ili san bolesnika.
Ovo su simptomatski lekovi.
Mehanizam dejstva može biti:
∞ centralno (inhibira centar za kašalj u produženoj moždini),
∞ periferno ( smanjuje osetljivost anatomskih zona – tisugenih zona - u zidu ždrela, grkljana i
dušnika u kojima se pokreće reflek kašlja.

Centralni antitusici su derivati opijuma I morfijuma (kodein, folkodin). To su efikasbni lekovi, ali
mogu da izazovu zavisnost, koriste se za suzbiljanje najtežih oblika suvog kašlja (naprimer kašlja
izazvanog tumorom).
Butamirat je neopoidni antitusik, za laksše oblike suvog kašlja. Ne izaziva zavisnost i depresiju
disanja.

Periferni antitusici su slazave supstance koje oblažu cluznicu tisugenih zona I tako smanjuju
njihovu nadražljivost. U prdojai bez recepta ih ima kao čajevi, list belog sleza, cvet crnog sleza.

Ekspektoransi
su lekovi koji olakšavalju iskašljavanjebronhijalnog sekreta, kod patoloških stanja gde se taj secret
stvara u prevelikoj količini.
Mehanizmi delovanja ekspektoranasa:
₪ smanjuju viskoznost sluzi, razmekšavaju secret I olakšavaju iskašljavanje (Bromheksin,
Karbocistein)
₪ nadražuju služokožu želuca – što za poledicu ima pojačanu sekreciju vode od strane
bronhijalnih žlezda I olakšđano iskašljavanje (koren jaočevine – saponinske broge).

Kiseonik
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:14.
se primenjuje kada postoji šporemećaj razmene gasova na nivou respiratorne membrane:

Indikacije:
 Hronična respiratorna insuficijencija (može se primenjivati u trajanju od vise sati u toku
dana),
 pogoršanje hroničnih opstruktivnih bolesti pluća (astma, emfizem, opstruktivni
bronchitis),
 infarkt srca,
 edem pluća (kao komplikacija srčane insufucijencije),
 plućna embolija,
 trovanje ugljen monoksidom.
Primenjuje se preko maske, nosnih nakila ili endotrahealnog tubusa u odgovrjućoj koncetraciji i
brzini protoka, uz pridržavanje pravila bezbednosti.

23. LEKOVI KOJI SMANJUJU KISELOST ŽELUDAČNOG SOKA I ŠTITE SLUZNICU

Lokovi mogu na dva načina da smanje kiselost žludačnog soka I spreče uticaj hlorovodonične
kisleine:
1. direktna neutralizacija HCl (antiacidici),
2. smanjenje sekrecij HCl
 H2 antihistaminicma
 inhibitorima protonske pumpe.
Antacidi
neutrališu kiselost želudačnog soka I time ujedno I njihova štetna dejstva na sluznicu. To su:
alumijum-hidroksid, magnezijum-karbonat I alumijum-magnezijum-prislikat.
Indikacije:
 gastroezofagealni refluks – prelazak želudačnog soka u jednjak,
 hipersekrecija hlorovodonične kiseline,
 ulkusne bolesti želuca u duodenuma.
Neželjena dejstva: antiacidici sa mamagnezijumom imaju I laksativno dejtvo a oni sa alumijumom
opstipaciju (zatvor).

H2 Antihistaminici
blokiraju histaminske H2 receptore.
Indikacije: kao kod antacida.
Lečenje ulkusa treba započeti tek kada seutvrdi nepostojanje malignih tumora, jer primenom ovih
lekova, mogu maskirati simptomi.
Neželjena dejstva: dijareja, retko ginekomastija-
Lekovi: Ranitidin, Famotidin, Nizatidin.

Inhibitori protonske pumpe (IPP)

snažno I dugotrajno blokiraju stvaranje HCl u parijetalnim ćelijama želuca.
Indikacije:
 dispepsija,
 ulkus želuca I duodenuma,
 gastroezofagelna refluksna bolest (GERB),
 profilaksa I lečenje ulkusa izazvanog (NSAIL) acetil-salicilne kiseline,
 eradikcija Helicobacter-pylori u kombinaciji sa antibioticima,
 Zollinger-Ellison-sindrom (hipersekrecija HCl)
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:15.
24.LEKOVI KOJI UTIČU NA MOTILITET ŽELUCA I CREVA
Su PROKINETICI, koji ubrzavaju motilitet (pokrete) organa digestivnog trakta. Ubrzavaju
pražnjenje želuca I transport sadržaja kroz creva, ujedno pojačavaju tonus ezofagusnog sfinktera,
tim sprečavaju vraćanje želudačnog sadržaja u jednjak.
Indikacije:
 neulkusna dispepsija,
 gastroezofagusni refluks,
 povraćanje
 opstipacija,
 rentgenska snimanja gastrointestijalnog trakta.
Lekovi: Metoloramid (antgonisit dopamina), Bomperidon.
Ispoljavaju antiemetičko dejstvo.

25. LEKOVI KOJI UTIČU NA POVRAĆANJE

Povraćanje predstavlja refleksi akt, može biti izazvano različitim uzrocima: kinetoze (putovanja),
bolesti digestivnpg trakta, lekovi (naročito citostatici), bolesti metabolizma.
Lekovi koji utiču na povraćanje su:
1. Antiemetici I
2. emetic

Antiemetici
daju se samo ako su poznati uzroci povraćanja jer mogu maskirati simptome.
Indikacije:
 kinetoza,
 teških kinetoza I tepkih povraćanja u prvom trimestru trudnoće,
 povraćanja tokom napada migrene.
Lekovi: antimuskarinski lekovi (Skopolamin), H1 antihistaminici (Dimenhidranit, Prometazin) - ,
blokatori dopaminskih D2 receptora (Metokloramid)

Emetici
izazivaju povraćanjem, primenjuju se u lečenju akutnih trovanja, kad je pacijen otrov uneo oralnim
putem. Povraćanje se izaziva sa cilje izbacivanja preostale količine nerespbovanog otrova.
Važno je znati:
∞ koliko je vremena prošlo od unošenja otrova,
∞ posle unošenja korozivnih otrova (kiseline I baz), emetic se moraju primeniti u prvih pola
sata, a u slučaju drugih otrova u roku od 1 sata.
U emetike spadaju Ipakakuane I Hipertonični rastvori kuhinjske soli.
Sirup Ipekakuane – je južno-američka biljka, uzima se oralno (15-20ml sa čašom vode). Izaziva
nadražaj sluznice želuca I pokreće reflex povraćanja.

26. INZULIN
je hormon, koji nastaje u pakreasu. Stvaraju je beta-ćelije pankreasa, a glukagon, alfa-ćelije.
Inzulin smanjuje nivo šećera u krvi (glukoze), tako što povećava preuzimanje glukoze i njenu
razgradnju u ćelijama. Odlaže glukozu u jetri u obliku glikogena, povećava stvaranje rezervi masti u
jetri i smanjuje razgradnju proteina, pa se njegovo dejstvo opisuje kao anabolitičko.
Prisustvo glukoze u krvi, naziva se glikemija.
Pad nivoa glukoze u krvi naziva se hipoglikemija a povišenu, hiperglikemija.
Na nivo glukoze u krvi utiču sledeći hormoni:
 inzulin – smanjuje glikemiju i
 glukagon, adrenalin, kortizon – povećavaju glikemiju.

Inzulin kao lek

 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:16.
se upotrebljava za lečenje šečerne bolesti (diabetes mellitus), a upotrebljava se u obliku:
 injekcija: potkožno ili u hitnim, težkim stanjima, lekar intravenozno.
 oralno: za pacijente koji imaju bar malu količinu vlastitog, normalnog inzulina (dijabetes
tip2)
Prema brzini delovanja mogu biti:
∞ brzog delovanja – naknon pola sata posle aplikacije,
∞ sa produženim delovanjem – deluju nakon 1 sata I tokom celog dana ili vise,

Neželjena dejstva: hipoglikemija, atrofija tkiva na mestu davanja, rezistencija na inzulin.

27. ORALNI ANTIDIJABETICI

Su lekovi koji pomažu obolelima od šećerne bolesti samo ako oni u organizmu imaju bar malu
količinu vlastitog, normalnog inzulina. To je slučaj kod dijabetesa tipa2 koji se javlja kod odraslih I
starijih ljudi.
Oralni dijabetici, prema načinu delovanja, se dele u tri grupe:
1. povećavaju oslobađanje inzulina iz pankreasa (mogu da izazovu hipoglikemiju),
2. povećavaju iskošićavanje inzulina u mišićima i masnom tkivu i ne izazivaju hipoglikemiju.
3. inhibitori crevne glukoizade.

28. HORMONSKI KONTRACEPTIVI

Kombinacije polnih hormona koriste se sprečavanje začeća u svrhu planiranja porodice, koje je
važno da bi bilo što manje prekida trudnoće, komlikacija, pobačaja itd.
Dele se u tri vrste:
 kobinovani – sadrže estrogene i gestagene, uzimaju se oralno u ciklusima: tri nedelje svaki
dan, potom nedelju dana pauza pa ponovo izpočetka, ovo su najpouzdaniji.
 progesteronski – sadrže samo gestagene, uzimaju se oralno ili se ugrađuju pod kožu ili
unose u vaginu,
 koji se koriste posle odnosa („za dan posle“) – primena do 72 sata posle seksualnog odnosa
i sadrže veće doze estrogena, gestagena ili njihove kombinacije.

Mehanizam delovanja:
 blokada lučenja hormona hipotalamusa i hipofize sa sprečavanjem ovulacije (oslobađnje
čelija iz jajnika),
 promene na nivou materice – promena materičnog sekreta. što sprečava prodor
spermatozoida i otećava usašivanje oplođene jajne čelije u zid materice.
Neželjena dejstva:
sa estrogenim, povećavaju rizik od srčanog i moždanog udara,
hormonski, povećavaju rizik od pojave arterijske hipertenzije, rizik od pojave bolesti jetre,
mučina, depresija, glavobolja.

29. GLIKOKORTIKOIDI I MINERALOKORTIKOIDI

Nadbubrežna žlezda stvara tri vrste hormona:
 Glikokortikoide
 Meralokortikoide,
 Androgene.

Glikokortikoidi i Mineralokortikoidi se nazivaju jednom rečju - kortikosteroidi.

Hipofiza luči hormon adrenokoritkotrolin, koji stimuliše nadbubrežnu žlezdu.

Glikokortikoidi
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:17.
Najvažniji je kortizol. Nastaje po potrebi iz holesterola, a u telu ne postoje rezervoari ili depoi ovog
hormona. Najviše se luči ujutru. Vazuju se za glikokortikoiden receptore, koji se nalaze u citoplazmi
svih ćelija.
Dejstva:
 antiiflamatorno i imunosupresivno dejstvo – smanjuju odbrambenu sposbnost imunog
sistema, pošto blokiraju sve vrste imunog odgovora, ublažavanje zapaljenjske reakcije.
 dejstvo na krv i limfne organe – povećavaju broj krvnih zrnaca: limfocita, bazofilnig
granulocita.
 dejstvo na hipotalamus – sprečavaju prejaku stimulaciju nadbubrežne žlezde,
 metabolički efekti – obezbeđuju dovoljno glikoze,
 dejstvo na kardiovaskularni sistem
 dejstvo na skeletne mišiće – jačaju mišćnu kontrkciju,
 dejstvo na nervni sistem – povećavaju budnost

Neželjena dejstva: hipertenzija, sužavanje krvnih sudova, nesanica, gubitak kalcijuma i kalijuma,
usporavanje zarastanje rana, slabljenje organizma prema infekicjama.

Lekovi:
 Hidrokortizon – istovetan je sa koritzolom.
 Predizolon – ima srednej dugo dejstvo,
 Deksametazon – sznažno blokira imuni sistem i zapaljenje.

Mieralokortikoidi
regulišu metabolizam, vode i elektrolita, pre svega natrijuma i kalijuma. Najvažniji je aldosteron.
Receptori za mieralokortikoide se nalaze samo u nekim tkivima i organima: bubrezi, debelo crevo,
mokraćna bešika, pljuvačne i znojne žlezde.
Aldosteron se luči kad dođe do gubitka natrijuma i vode.
Kada nedostaje aldosteron, u terapijske svrhe može se koristiti Fludrokortizon.

30. ANTIBIOTICI – UOPŠTENO I REZISTENCIJA

Antiinfektivni lekovi pripadaju grupi hemoterapeutika, koji su selektivno toksični za patogene
mikroorganizme.
To su lekovi koji deluju na:
bakterije,
gljivice,
viruse,
protoze,
parazite.

Antibiotici
Osnovni prncipi primene antiinfektivnih lekova:
 pravilan izbor leka u odnosu na indikaciju I osobine pacijenta,
 odgovarajuća doza,
 odgovarajuće traljanje terapije.
Mogu se primenti:
1. lokalno
2. sistemski
Spektar dejstva:
 uskog spektra – deluju na određenu grupu bakterija, naprimer prirodni penicillin deluje
pretežno na gram-pozitivne bakterije, a gentamicin na gram-negativne,
 širokog spektra – deluju na vise tipova bakterija.
Tip dejstva:
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:18.
 bakteriostaskog dejstvo – koji zaustavkljaju rast I razmnožavanje bakterija, ali ne dovode
do njihove smrti: Tetraciklin, Makrolidi, Hloramfenikol, Likozamin
 baktericidno dejstvo – dovode do smrti bakterija: Penicilin, Cefaloksin.
Istovremeno davanje oba tipa antibiotika nije indikovano.

Mahnizam dejstva:
 inhibicijom sinteze čelijsko zida bakterija,
 promenom propustljivosti ćelijske membrane bakterija,
 inhibicijom sinteze proteina bakterija,
 ometanjem metasbolizma bakterija
Neželjena dejstva:
 razvoj rezistencije,
 izostana terapijskog efekta,
 superinfekcija
 alergija, proliv

Rezistencija na antibiotike
može bit urođena ili stečena. Može bit posledica mutacije gena na hromozomima I molekulima
DNK van hromozoma bakterije.
Osnovni mehanizmi nastanka rezistencije su sledeći:
 bakterija proizvodi enzim, koji inaktivira antibiotic,
 dolazi do izmene mesta vezivanja antibiotika,
 razvija se mehanizam, kojim bakterije izbacuju antibiotic iz svojih ćelija,
 dolazi do metaboličkih reakcija na koje deluje antibiotik.
Razvoj rezistencije se može sprečiti kontrolisanom primenom tih lekova: samo kad je zaista
potrebno uz pravilan izbor doza I odgovaraljuće trajanje lečenja.

31. PENICILIN, CEFALOSPORIN, AMINOGLIKOZIDNI, TETRACIKLIN,

SULFONAMID
Slučajnim opažanjem spriječenog rasta bakterija u prisutnosti plijesni iz roda Penicillium notatum i
Penicillium chrisogenum, 1928. g. Alexander Fleming otkrio je penicilin, nakon čega je proteklo
prilično vremena do rutinske proizvodnje penicilina u farmaceutskoj industriji. Penicilini su danas
jedni od najvažnijih antibiotika koji se odlikuju snažnim antimikrobnim djelovanjem uz vrlo malu
izravnu toksičnost i relativno veliku terapijsku širinu, zbog čega su lijekovi prvog izbora u
infekcijama uzrokovanim osjetljivim uzročnicima.
Način određivanja i izražavanja aktivnosti penicilina
Način određivanja aktivnosti penicilina ovisi o tome radi li se o prirodnim ili polusintetskim
penicilinima. Prirodni penicilini, od kojih je najpoznatiji penicilin G, dobivaju se fermentacijom
odgovarajućih plijesni, pri čemu se stvaraju i neki drugi penicilini (penicilin V, X i K), a zbog ovih
primjesa potrebna je biološka standardizacija i određivanje aktivnosti pomoću internacionalnih
jedinica koje se mogu preračunati u težinske jedinice. Kristalični natrij-penicilin G sadrži približno
1600 jedinica po miligramu (1 jedinica = 0,6 μ; 1 milijun jedinica penicilina = 0,6 g).
Polusintetskim pencilinima se aktivnost ne izražava u internacionalnim jedinicama, već je doza
izražena samo težinski, u miligramima ili gramima.
Štetna djelovanja zajednička svim penicilinima

Jedan od razloga zašto se penicilini preferiraju nad drugim antibioticima u liječenju infekcija
osjetljivim uzročnicima je njihova vrlo mala izravna toksičnost. Najčešće nuspojave penicilinske
terapije su reakcije preosjetljivosti, a istovremeno, od lijekova općenito, penicilini najčešće
uzrokuju reakcije preosjetljivosti. Za nastajanje reakcije preosjetljivost važne su i druge, tzv.
sporedne (engl. minor) determinante, koje su odgovorne za nastajanje anafilaktičke reakcije.
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:19.
Reakcije preosjetljivosti mogu nastati pri bilo kojem načinu primjene i na bilo koju vrstu penicilina,
a ukupna učestalost im se kreće od 0,7 - 10 %.
Skupine penicilina

Obzirom na kemijsku strukturu postraničnog lanca koji se veže za 6-aminopenicilansku jezgru (na
R položaj, vidi Kemijska građa i svojstva penicilina), penicilini se dijele u tri osnovne skupine, a
neke od njih dalje u podskupine, koje se međusobno razlikuju primarno po svom antimikrobnom
spektru:

1. Penicilini s klasičnim uskim spektrom (penicilin G, prokain-penicilin G, benzatin-penicilin G,

penicilin V).
2. Penicilini djelotvorni protiv stafilokoka koji produciraju β-laktamazu (nafcilin, kloksacilin,
dikloksacilin, flukloksacilin).
3. Penicilini proširenog spektra djelotvorni protiv gram-negativnih mikroorganizama
a) aminopenicilini: ampicilin i amoksicilin
b) karboksipenicilini: karbeniclin indanil natrij i tikarcilin
c) ureidopenicilini: azlocilin i piperacilin
Vrsta penicilina Generičko ime Tvorničko ime
Penicilini s klasičnim uskim spektrom
penicilin G benzilpenicilin *
penicilin G benzatinbenzil-penicilin *
penicilin V benzatin-fenoksimetilpenicilin SILAPEN
penicilin G benzilpenicilin prokainpenicilin *
(depo-bipenicilin)
Antistafilokokni penicilini otporni na penicilinaze
kloksacilin *
Penicilini s proširenim spektrom djelovanja prema gram-negativnim uzročnicima
aminopenicilini amoksicilin ALMACIN, AMOKSICILIN,
AMOXIL, OSPAMOX
ampicilin+sulbaktam *
amoksicilin+klavulanska AMOKSIKLAV, AUGMENTIN,
kiselina BETAKLAV, BETAKLAV DUO,
KLAVOCIN, KLAVOCIN BID
KLAVAX BID
ureidopenicilini piperacilin+tazobaktam TAZOCIN
Cefalosporin
Cefalosporini su antibiotici iz grupe β-laktamskih antibiotika koji izvorno potiču od lat.
Cephalosporium acremonium, koji je prethodno bio poznat kao „cefalosporium“.[1]

Istorijat
Cefalosporinska jedinjenja je prvi put izolovao iz kulture (lat. Cephalosporium acremonium), 1948.
italijanski naučnik Đuzepe Brotzuit. Giuseppe Brotzu na Sardiniji.[2] On je primetio da su te kulture
proizvodile supstancu β-laktamat, koja je bila efikasna protiv bakterija iz grupe salmonela tifi (lat.
Salmonella typhi), uzročnika tifusa,.
Istraživački tim na čelu sa Vilijamom Dunom(William Dunn) sa Univerziteta u Oksfordu izolovao
je cefalosporin C, čije je osnovna struktura jezgro 7-aminocefalosporinske kiseline (7-ACA) koja se
sastoji od β-laktamskog prstena i ima sličnost sa jezgrom penicilina (6-aminopenicilinskom
kiselinom).
Na tržištu lekova prvi put se cefalosporin pojavljuje pod nazivom cefalotin, a njegovu proizvodnju
je pokrenula kompanija Eli Lilly 1964.
Način delovanja
Cefalosporini deluju baktericidno na isti način kao što to čine i drugi β-laktamski antibiotici (poput
penicilina). Ali za razliku od penicilina oni su manje podložni dejstvu penicilinaze. Cefalosporini
ometaju sintezu peptidoglikenskog sloj u zidu bakterijske ćelije.[3] deljenje (reprodukciju) i
održavanje stabilnosti ćelijske strukture u bakteriji. β-laktamski antibiotici dovode do nepravilnosti
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:20.
u strukturi ćelijskog zida, kao što su elongacija, oštećenja, gubitak selektivne permeabilnosti, i
eventualna smrt ćelija i njeno raspadanje (liza).
Indikacije
Cefalosporini su indikovani za profilaksu i lečenje infekcija izazvanih bakterijama osetljivim na ovu
vrstu antibiotika, što se najbolje može utvrdi nakon antibiograma. Prva generacija cefalosporina je
bila aktivna uglavnom protiv gram-pozitivnih bakterija, da bi razvoj novih generacija ovog
antibiotika pokazao povećanu aktivnost i protiv gram-negativnih bakterija (mada često sa nešto
smanjenom aktivnošću nego protiv gram-pozitivnih bakterija).[5]
Neželjena dejstva
Najčešće neželjene rakcije u organizmu bolessnika nakon primene cefalosporina mogu se podeliti u
nekoliko grupa na osnovu učestalosti promena kod bolesnika na;[5]
 Uobičajena neželjena dejstva (veća od 1%, manja od 10%) su;
proliv, mučnina, ospa, poremećaja elektrolita, bol ili zapaljenje na mestu unosa leka (na mestu
uboda injekcije)
 Neoubičajena neželjena dejstva(kod 0.1-1% bolesnika)su;
morbiliformne promene po koži, svrab i koprivnjača, reakcije slične serumskoj bolesti (multiformni
eritem i/ili sitnozrnasta ospa praćeni zapaljenjem i bolom u zglobovima, sa ili bez povišene
temperature)
 Retka neželjema dejstva (od 0,01% do 0,1%);
povraćanje, glavobolja, vrtoglavica, kandidijaza u ustima i vagini, pseudomembranozni kolitis,
superinfekcija, praćena groznicom promene u krvi anafilaktične reakcija, anafilaktoidne reakcije
(potkožni edem, astenija, edem koji uključuje predeo lica i udove, otežano disanje, trnjenje po koži,
pad iz uspravnog položaja uz gubitak svesti i širenje krvnih sudova), reverzibilna hiperaktivnost,
uznemirenost, nervoza, nesanica, konfuzija, povećanje tonusa, omaglica, halucinacije i sanjivost,
prolazni hepatitis, holestatska žutica, povećanje enzima jetre,
reverzibilni intersticijalni nefritis.Imajući u vidu moguće alergijske reakcije nakon upotrebe ovog
antibiotika njegova primena je kontraindikovana kod bolesnika koji u istoriji bolesti navode
ozbiljne, neposredne alergijske reakcije kao što je urtikarija, anafilaksa, intersticijalni nefritis, itd)
na peniciline, karbopeniciline ili cefaleksina.
Makrolidi
Makrolidi inhibiraju sintezu proteina bakterije delujući na translokaciju. Termin makrolid se odnosi
na strukturu – višečlani laktonski prsten za koji su vezani jedan ili više deoksi šećera. Njihovo
dejstvo može biti baktericidno ili bakteriostatsko, što zavisi od koncentracije leka i tipa
mikroorganizama.
Tokom četrdeset godina, eritromicin je bio jedini makrolidni antibiotik korišćen u kliničkoj praksi.
Danas imamo na raspolaganju brojne makrolidne antibiotike i srodne lekove, ali su najvažniji
klaritromicin, telitromicin i azitromicin.
Antimikrobni spektar eritromicina veoma je sličan penicilinu i dokazana je njegova efikasnost i
bezbednost kao zamene, kod pacijenata osetljivih na penicilin. Deluje na Gram pozitivne bakterije i
spirohete, ali ne i na većinu Gram negativnih mikroorganoizama. Rezistencija se može javiti i
posledica je promene veznog mesta za eritromicin na bakterijskom ribozomu, koja se prenosi
plazmidima.
Azitromicin je manje aktivan protiv Gram pozitivnih bakterija nego eritromicin, a znatno efikasniji
protiv Haemophilus influenzae i može biti efikasniji protiv Legionella. Ima odlično dejstvo na
toksoplazmu, uništavajući ciste.
Klaritromicin i njegovi metaboliti dvostruko su aktivniji od eritromicina u terapiji Haemophilus
influenzae, takođe su efikasni protiv Micobacterium avium-intercellulare i može biti veoma koristan
u terapiji lepre i protiv Helicobacter pylori. Oba novija makrolida efikasna su u terapiji Lajmske
bolesti.
Koristi se kod sledećih infekcija: infekcija respiratornog sistema, infekcija kože i potkožnog tkiva,
konjunktivitisa u novorođenčadi i pneumonije u male dece, nekomplikovanih urogenitalnih
infekcija, pertusisa, listerioze, legionarske bolesti, teškog oblika akni, difterije i dr.
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:21.
Makrolidi se primenjuju oralno, azitromicin i klaritromicin su mnogo stabilniji u kiseloj sredini od
eritromicina. Eritromicin se može primeniti i parenteralno, iako intravenska primena može biti
praćena pojavom lokalnog tromboflebitisa. Svi makrolidi se dobro raspodeljuju po svim tkivima, ali
ne prelaze krvno-moždanu barijeru i slabo prolaze u sinovijalnu tečnost. Glavni put eliminacije je
žuč.
Gastrointestinalni poremećaji su uobičajeni i veoma neprijatni, ali ne i opasni. Za eritromicin,
zabeleženo je takođe sledeće: reakcije preosetljivosti, kao što su osip po koži i groznica, prolazni
poremećaji sluha, i retko, nakon tretmana dužeg od dve nedelje, holestatska žuica. Moguća je
pojava oportunističkih infekcija gastrointestinalnog trakta ili vagine.
Registrovani lekovi
eritromicin – klaritromicin – azitromicin –midekamicin –roksitromicin – telitromicin
32. ANTIMIKOTICI
Gljivične infekcije
Gljivične infekcije su neobično teške i uporne, teško se i dugo liječe, iznimno su neugodne i
ometaju socijalni život pacijenta. Javljaju se vrlo često na naborima i zatvorenim dijelovima kože
kao što su stopala ili područje pazuha. Često zahvaćaju nokte nogu i ruku, kožu trupa, ali i kosu.
Gljivice su biljkama slični mikroorganizmi (ali bez mogućnosti fotosinteze), koje žive na
organskom materijalu, a u prirodi su rasprostranjene kao saprofiti. Od ukupno 100 tisuća gljivica
samo ih je oko 100 patogeno za čovjeka. Pojedine gljivice mogu biti dio stalne normalne flore kod
ljudi (npr. Candida albicans u usnoj šupljini, gastrointestiinalnom traktu). Većina gljivičnih infekcija
se prenose od čovjeka, životinja ili biljaka
Glavne patogene gljivice su dermatofiti, kvasnice i plijesni - "DKP-grupa"). Kožne mikoze mogu
zahvatiti različite dijelove kože:
- Površinske mikoze (epidermis, nokti, kosa)
- Duboke kožne mikoze (dermis odnosno supkutis)
Dermatofiti mogu izazvati samo površinske dermatomikoze, dok kvasnice i plijesni mogu dovesti
do površinskih, dubokih i sistemskih mikoza. Dijagnoza se postavlja na temelju kliničke slike,
mikroskopskim pregledom (nativni preparat), laboratorijskom dijagnostikom (kultura gljivica:
morfološki i biokemijski kriteriji).
Liječenje se provodi antimikoticima s različitim spektrom djelovanja, koji se mogu primjenjivati
lokalno i / ili sistemski.
Tradicionalni:
1. Polieni - Amfotericin B
2. Azoli Klotrimazol

Noviji (za liječenje sistemnih mikoza):

1. U činkovitiji
2. Manje toksič

Antimikotici
Idealni antimikotik:
Trebao bi djelovati na ciljna mjesta (strukture) samo kod gljivica, ali ne i na ostale eukariotske
stanice.
Razvrstavanje antimikotika
1. Polieni - Mehanizam djelovanja:
Veže se na ergosterol u staničnoj membrani gljivice, Uzrokuje depolarizaciju, povećanu
permeabilnost membrane, gubitak staničnog sadržaja i naposljetku smrt stanice, Slaba resorpcija iz
probavnog sustava, Primjena parenteralno (i.v.)
Djeluje imunomodulacijski: - aktivira makrofage (amfotericin B potiče sintezu TNFα IL-1) -potiče
fagocitozu i mikrobicidnost Neželjena dejstva: Nefrotoksič nost (vazokonstrikcija i tubulotoksič
nost) zbog kumulacijskog djelovanja, smanjena glomerularna filtracija, smanjen protok krvi kroz,
bubreg
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:22.
•Gubitak K
+
2. Azoli - Imidazoli - Triazoli
midazoli
 Mikonazol * Ekonazol * Klotrimazol * Ketokonazol * Enilkonazol
3. Alilamini
4. Tiokarbamati
5. Benzimidazoli
6. Pirimidini
7. Grizeofulvin
Kandidijaza - Kožna kandidomikoza (kandidijaza) primjer je mikoze uzrokovane kvasnicama.
Najčešće patogene kvasnice su vrsta Candida albicans, druge su vrlo rijetke.
Candida albicans može uzrokovati površinske kožne infekcije sa zahvaćanjem noktiju i sluznica,
te sustavnu mikozu.
Liječenje se provodi antimikotskom terapijom (u pravilu lokalno nistatinom, imidazol u obliku
krema odnosno pasta). Kod rezistentnih oblika bolesti dolazi u obzir sustavna, peroralna terapija
(npr. ketokonazol), a kod posebnih oblika i intravenska terapija ide amfotericinom B, flucitozinom,
flukonazol. Za liječenje kandidijaze u usnoj šupljini koristi se suspenzija nistatina.
Saprofitije
Kod saprofita uzročnik vegetira na površini sloja kože ili dlaka, nikad ne prodire u dubinu. Nema
spontanog izlječenja. U centru žarišta ne dolazi do izlječenja. Ne razvija se upalna reakcija, a nema
ni specifičnog imunološkog odgovora. Neke saprofitije su uzrokovane simbiozom gljiva i bakterija.
Mikoze noktiju
Mikotično zahvatanje noktiju mogu uzrokovati dermatofiti, kvasnice i plijesni.
Antimikotici za lokalnu primjenu
Nistati, Derivati imidazola i triazola, Klotrimazol, Mikonazol, Ketokonazol, Terbinafin,
Sistemski antimikotici
Površinske mikoze na koži izuzetno su neugodne bolesti, međutim, ne dovode organizam u
opasnost. Sistemske mikoze, tj.. situacije kada se patogena gljivica uvuče u tkiva i organe mogu biti
vrlo smrtonosne.
Sistemske mikoze se javljaju kada neka patogena gljivica (Cryptococcaceae, rodovi Pitirosporium,
Trihosporum, Corulopsis i Cryptococcus) prodre u organe ili tkiva (pluća, jetra, slezena, mozak,
bubrezi i limfne žlijezde) putem povrijeđene kože i sluznice, udisanjem spora i GIT traktom . Npr..
zaraza gljivicom Cryptoccocus neoformans može, ako se proširi na mozak, izazvati sve jače
glavobolje, povraćanje, nesvjesticu i bol u stražnjem dijelu vrata. Slijede depresija, dezorjentacija,
te smrt kao posljedica paralize centra za disanje. Neke vrste gljivica mogu biti iznimno opasne jer
uzrokuju teška oboljenja. Naime, neke gljivice luče tzv. "Mikotoksine" spojeva izuzetne otrovnosti.
Trovanje mikotoksinima nazivaju mikotoksikoze.
Amfotericin Mikonazol Ketokonazol Flukonazol Itrakonazol Kod itrakonazola
(derivat triazola) je zanimljivo da njegov metabolit (supstanca koja nastaje biokemijskom izmjenom
lijeka u jetri ili drugim organima) također vrlo aktivan. Najveća je vrijednost itrakonazola je ta što
se koncentrira u tkivima i to pogotovo onima koja su sklona gljivičnim infekcijama. ű

33. Antivirusni lekovi

Za-sistemsku-primenu
Virusi su mali infektivni agensi koji se sastoje od nukleinskih kiselina (RNK ili DNK) obmotanih
proteinskim omotačem ili kapsidom. Virus živi isljučivo kao parazit: nema svoj metabolizam ali
zato koristi metabolizam domaćima za sintezu i sklapanje svojih replikacija.
Životni ciklus jednog virusa je vrlo jednostavan. Virus ulazi u organizam i pronalazi pogodne ćelije.
Nakon toga ulazi u njih putem uvrtanja membrane ćelija i oslobađa svoj genetski materijal DNK ili
RNK. Genetski materijal virusa ulazi u jezgro ćelije domaćina i koristi enzime domaćina za sintezu
mRNA koja preko ćelijskih ribozoma diriguje sintezu novih elemenata za izgradnju novih virusa. Ti
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:23.
proteinski elementi se smeštaju na površinu ćelije. Replikovan virusni genetski materijal izlazi iz
jezgra ćelije domaćina i odlazi do površine ćelije gde uz pomoć već izgrađenih proteinskih
elemenata nastaje hiljade novih virusa.
Antivirusni lekovi uglavnom deluju na način da blokiraju sintezu virusne DNK ili RNK
inhibicijom određenih enzima, dok drugi blokiraju neke druge važne korake u životnom ciklusu
virusa. Važno je naglasiti da postoje antivirotici samo za nekoliko virusa, za neke druge viruse
koriste se vakcine ili imunoglobulini, dok za neke viruse jednostavno još nema efikasnog sredstva.
Nukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze
Spadaju u anti-HIV grupu lekova. Lekovi iz ove grupe fosforilišu se pod dejstvom enzima ćelije
domaćina u 5'-trifosfatni oblik. 5'-trifosfatni oblik leka stupa u kompeticiju sa ekvivalentnim
intracelularnim trifosfatnim oblikom ćelije domaćina, koji su osnovni supstrat za formiranje
provirusne reverzne transkriptaze; inkorporiranje 5'-trifosfatnog oblika u rastući DNK lanac
rezultira zaustavljanjem rasta provirusne DNK.
U ovoj klasi se nalaze sledeći lekovi: zidovudin (AZT), abakavir (ABC), lamivudin (3TC),
didanozin (ddI), zalcitabin (ddC) i stavudin.
Zidovudin
Zidovudin je analog timidina. Može da produži vreme preživljavanja kod pacijenata inficiranih
HIV-om i ublaži demenciju koju izaziva HIV. Primenjen tokom porođaja, zidovudin smanjuje
transmisiju virusa sa majke na plod za više od 20%.
Primenjuje se oralno, ali takođe može biti dat i u obliku intravenske infuzije. Veći deo leka se
metaboliše u jetri u neaktivni glukuronid, a samo 20% aktivnog oblika leka se izlučuje putem urina.
Usled velikog broja mutacija, virus neprestano menja svoju strukturu, pa terapijsko dejstvo
zidovudina nakon duže upotrebe slabi, naročito u terminalnim stadijumima bolesti.
Anemija i neutropenija su najčešći neželjeni efekti, naročito pri dugotrajnoj primeni leka. Ostali
neželjeni efekti su pojava gastrointestinalnih tegoba, paresetezija, osip, nesanica, groznica,
glavobolja, poremećaj funkcije jetre i miopatija. Konfuzija, anksioznost, depresija i sindrom sličan
gripu su takođe opisani.
Didanozin
Didanozin je analog deoksidenozina. Primenjuje se oralno, dobro se resorbuje i aktivno se sekretuje
u bubrežnim tubulima.
Glavni neželjeni efekti su dozno-zavisni bol i senzorni poremećaji. Dozno-zavisni pankreatitis se
javlja kod 5-10% pacijenata, a kod određenog broja može dovesti i do fatalnog ishoda. Glavobolja i
gastrointestinalne tegobe su česti, a nesanica, osip, depresija kostne srži i promene funkcije jetre su
retki neželjeni efekti primene didanozina.
Lamivudin
Lamivudin je analog citozima. Primenjuje se oralno, dobro se apsorbuje i uglavnom se eliminiše u
nepromenjenom obliku putem urina. Ako se primeni sam, može da dovede do selekcije mutiranih
sojeva virusa, koji su rezistentni kako na lamivudin, tako i na ostale lekove iz klase inhibitora
reverzibilne transkriptaze. Takođe se koristi u terapiji hepatitisa B.
Neželjeni efekti su uglavnom blagi i podrazumevaju pojavu glavobolje i gastrointestinalnih
porermećaja.
Stavudin
Stavudin je analog timidina. Primenjuje se oralno, uglavnom se eliminše putem bubrega aktivnom
tubularnom sekrecijom. Neželjeni efekt stavudina je dozno-zavisna periferna neuropatija. Ostali
neželjeni efekti su bolovi u zglobovima i pankreatitis.
Abakavir
Abakavir je analog gvanozina. Dokazano je da je on jedan od najefikasnijih lekova iz grupe
inhibitora reverzne transkriptaze. Nakon oralne primene dobro se apsorbuje, a metaboliše se u jetri
u neaktivne produkte.
U neželjene efekte spadaju pojava generalizovane alergijske reakcije, osip i poremećaji
gastrointestinalnog sistema.
Registrovani lekovi
 Farmakologija – II. Razred srednje medicinske škole-
odgovori na ispitna pitanja, skraćeno – Žolt Nađ – str.:24.
zidovudin – ZIDOSAN (Slaviamed Srbija), RETROVIR (Glaxosmithkline Export Velika
Britanija), didanozin – VIDEX EC (Bristol-Myers Squibb Francuska), VIDEX EC (Bristol-Myers
Squibb USA), stavudin – ZERIT (Bristol-Myers Squibb USA), lamivudin – EPIVIR
(Glaxosmithkline UK Velika Britanija), ZEFFIX (Glaxowellcome Operations Velika Britanija),
abakavir – ZIAGEN (Glaxowellcome Operations Velika Britanija), abakavir, zidovudin,
lamivudin – TRIZIVIR (Glaxosmithkline Export Velika Britanija).
ANTIVIRUSNI LEKOVI