Predmet: Interna medicina 3.

razred
1.Simptomi i znaci bolesti
Znaci bolesti, objektivni znaci bolesti, su promene koje se javljaju sa nastankom bolesti, i koje
može da zapazi sam bolesnik ili njegova okolina, a koje utvrđuje lekar pri pregledu bolesnika
ili veterinar pri pregledu životinje.[1].
Znak bolesti
U humanoj medicini i veterini, „znak“ ili skup pozitivnih ili negativnih znakova je objektivna
manifestacija bolesti, identifikovana od strane lekara (ili veterinara) u toku konsultacije ili
pregled pojedinca-životinje (ili grupe lekara-veterinara), ali mogu biti uočeni i od samog bolesnika
(vlasnika životinje) ili njegove okoline, što umnogome zavisi od nivoa obrazovanja i zdravstvene
prosvećenosti tih osoba.Znak je bilo koji objektivan dokazbolesti (npr. otok, žutica ili 
ginekomastija su klinički znaci koje lekar-veterinar može uočiti tokom pregleda, ali i nakon
određenih dijagnostičkih procedura, ili krv u stolici je znak bolesti, to može prepoznati pacijent,
lekar, medicinska sestra, veterinar ili neko drugi).Znak može biti i normalna pojava bez patološkog
značaja.[2]
Simptom bolesti
Za razliku od znaka, u humanoj medicini, simptom, je subjektivan opis tegoba
koje bolesnik doživljava u izraženom stepenu, i bolesnici ga koristi da opiše svoje tegobe lekaru.
To je nešto što samo bolesnik može da oseća i da opiše. Interpretacija simptoma, je zato često
različita kod različitih osoba što zavisi od načina na koji bolesnici doživljavaju tegobe, ali i od nivoa
njihovog ličnog obrazovanja i zdravstvene prosvećenosti. Bol, stenogardija (tegobe iza grudne
kosti), malaksalost, zujanje u ušima itd., su simptomi, koji mogu na različiti način biti opisani od
bolesnika. Ponekad mogu i svesno biti potencirani („preuveličani“)od strane pacijenata u cilju
ostvarenja sekundarne dobiti.[2]
Sindrom bolesti
Sindrom je u medicini, i kliničkoj psihologiji, skup dva ili više, međusobno povezanih simptoma koji
čine jednu jedinstvenu nozološku celinu neke bolesti (npr. anksiozno-depresivni sindrom,
paranoidni sindrom, Korsakovljev sindrom)
U humanoj i veterinarskoj medicini, znaci bolesti prema vrsti i zaključku koji se može doneti na
osnovu njihovog prisustva mogu biti;
Prognostički znaci bolesti
To su znaci koji ukazuju na trenutno stanje i mogući ishod nastalih promena (bolesti) u organizmu
bolesnika (odnosno, ukazuju na bolest pre nego što se potvrdi dijagnoza bolesti). Prognostički
znaci uvek ukazuju na budući razvoj bolesti. 
Anamnestički znaci bolesti
Znaci koji (uzimajući u obzir trenutno stanje u organizmu bolesnika), ukazuju da je u prošlosti kod
bolesnika postojalo određeno oboljenje sa istim znacima. Anamnestički znaci uvek ukazuju da je
bilo pojave sadašnjih znakova bolesti i u bliskoj ili dalekoj prošlosti. 
Dijagnostički znaci bolesti
To su objektivni zanci bolesti dobijeni kao rezultat kliničkog ispitivanja, i služe za jasno postavljanje
dijagnoze bolesti.
Patognomonični  znaci bolestii
Posebno karakteristični znaci bolesti, prisutni kod samo određenih bolesti, i van svake sumnje,
dokazuju da je ta bolest prisutna. Morfološki patognomični znaci su relativno retki.

2.Istorija bolesti
Istorija bolesti je medicinski dokument, u pisanom ili elektronskom obliku, koji se formira i vodi u
stacionarnim zdravstvenim ustanovama (opte i specijalne bolnice, klinike, rehabilitacioni centri itd),
i sadrži sve potrebne podatke o bolesniku i daje uvid u sve podatke koji su prikupljeni tokom
njegovog boravka u zdravstvenoj ustanovi.
 Za svakog bolesnika formira se posebna istorija bolesti koja se načelno sastoji iz sledećih delova;
1. Generalije
2. Anamneza
3. Fizikalni pregled
4. Rezultati dopunskog ispitivanja ;
 laboratorijski, radiološki, patohistološki i drugi izveštaji sprovedenih procedura dijagnostike
 nalaz i zaključci o specijalnim ispitivanjima, (laboratorijski, radiološki, patohistološki i drugi izveštaji
sprovedenih procedura dijagnostike)
 nalaz i zaključci konsultativnih pregleda lekara specijalista,
5. Zabeleške o lečenju (lekovi, zračenja, hirurške intervencije, fizikalna terapija itd)
6. Zabeleške o toku bolesti, nezi i drugim procedurama koje su primenjene u toku lečenja.
7. Zaključak (epikriza)
8. Završna dijagnoza bolesti;
 patoanatomska dijagnoza,
 patofiziološka dijagnoza.
Svrha
Formiranje istorije bolesti služi u različite svrhe od kojih su najzačajnije;
Medicinske svrha istorije bolesti
 Ona prvenstveno služi lekaru da postavi dijagnozu bolesti i da pomogne dežurnom lekaru,
medicinskoj sestri i drugim medicinskim radnicima oko lečenja i nege bolesnika.
 Za klinička istraživanja u medicini
 Za obuka studenata i medicinskih radnika,
 Da lakše prati tok i razvoj bolesti u slučaju ponovnog javljanja bolesnika na lečenje zbog iste ili
druge bolesti.
Zakonska svrha istorije bolesti
 Kao dokument za naplatu troškova od osiguravajućih organizacija
 Zakonski dokument za utvrđivanje nepravilnosti u lečenju i eventualnu naknadu štete.
 Kao dokunnt koji se koristi za kontrolu pravilnosti rada lekara, medicinskog i nemedicinskog osoblja
zdravstvene ustanove (zato svaka istorija bolesti mora da bude potpisana od strane lekara sa
tačnim unosom datuma, kao i svaki naknadno unet podatak u istoriju bolesti)
Zaštita i čuvanje istorije bolesti
Uneti podaci u istoriju bolesti predstavljaju tajnu, čak i pred zakonom, sem u pojedinim za to
propisanim slučajevima. Uvid u istoriju bolesti ne smeju imati druga lica, bez pismene
saglasnosti bolesnika. U nekim zemljama zakonom je propisano da sem lekara druga lica ne smeju
da imaju uvid u istoriju bolesti (što u Srbiji nije slučaj). Nepoželjno je da bolesnik ima uvid u istoriju
bolesti, jer može podatke u njoj pogrešno protumačiti, i kod sebe izazvati strah od smrti i psihičke
patnje. Sve osobe koje, u skladu sa zakonom, imaju uvid u istoriju bolesti, obavezne su da poštuju
tajnost podataka u istoriji (lekarska tajna).
Istorija bolesti treba da se čuva u zdravstvenoj ustanovi u zaključanom ormaru, zaštićena od uvida
neovlašćenih osoba. Kako istorija bolesti predstavlja i važan sudski dokument, pored mera zaštite
ona podleže i određenim rokovima čuvanja koji se kreću i do 50 godina.

3.Znaci i simptomi oboljenja respiratornog Sistema

Respiratorni sistem je specijalizovan za razmenu gasova između okolnog, spoljašnjeg vazduha i
krvi, što je omogućeno postojanjem sprovodnog, respiratornog i ventilacionog dela tog sistema. 
Sprovodni deo čine: nosna duplja sa odgovarajućim sinusima, nazofarings, larings, traheja,
bronhije, bronhiole i terminalne bronhiole. Na ulazu u grkljan se respiratorni i digestivni sistem
razdvajaju sa malim mišićnim poklopcem zvanim epiglotis. Kod gutanja epiglotis zatvara grkljan.
Kod disanja ili govora epiglotis je otvoren - zato nije dobro jesti i pričati. U grkljanu se nalaze
glasne žice. Uloga sprovodnog dela je da sprovodi, prečišćava, zagreva i vlaži vazduh koji dolazi iz
spoljašnje sredine. 
Respiratorni deo se sastoji od: respiratornih bronhiola, alveolarnih duktusa i alveola. Na nivou ovog
dela se vrši razmena gasova. Pluća su sunđerasti, ružičasti (osim kod pušača) organ podeljen na
levo i desno krilo. Obložena sa membranom (pleura, ima više slojeva) i tečnošću (surfaktant) koja
omogućuje glatko kretanje pluća kod disanja. Na kraju disajnih puteva nalaze se plućne alveole. To
su mehuri vazduha gde se obavlja razmena gasova. Svaka alveola je okružena kapilarima koji
dovode krv zasićenu ugljen dioksidom a odvode krv zasićenu kiseonikom. Zid alveola i membrane
kapilara su tanke tako da gasovi lako prelaze iz krvi i u krv čistom difuzijom. 

Ventilacioni deo omogućuje udisanje (inspiracija) i izdisanje (ekspiracija), koji su praćeni širenjem i
skupljanjem pluća, grudnog koša i abdomena, što se postiže angažovanjem dijafragme, rebara,
interkostalne muskulature, abdominalne muskulature i elastičnog veziva u plućima.

Respiratorni sistem pogađaju mnoge bolesti, čiji uzrok ne mora biti u samom respiratornom
sistemu. Bolesti gornjih disajnih puteva su razne upale: rinitis, sinuzitis, faringitis, laringitis,
prehlada. Ove bolesti su često vezane, recimo simptomi prehlade su rinitis, sinusitis, ponekad i
faringitis. Kašalj obično dolazi nakon same prehlade. Bolesti donjih disajnih puteva, pluća su
obično puno teže i opasnije, a ako se ne leče mogu završiti smrtnim ishodom. Najčešće bolesti su
bronhitis (akutni i hronični), emfizem, hronična opstruktivna bolest pluća, pneumonije, astma.
Alergija je prvenstveno bolest imuniteta, ali ako alergen ulazi organizam preko disajnih puteva,
simptomi će se takođe ispoljavati na disajnim putevima.

4.Akutni bronchitis
Akutni bronhitis predstavlja akutno zapaljenje traheje i glavnih bronhija. Javlja se uglavnom u
toku ili neposredno posle akutnih virusnih infekcija gornjih disajnih puteva, najčešće za vreme
zimskih meseci. Akutni bronhitis obično prolazi nakon nekoliko dana, iako kašalj može biti prisutan
tri ili više nedelja.[1]
Akutni bronhitis mogu izazvati različite mineralne ili biljne prašine, isparenja jakih
kiselina, amonijak, duvanski dim.Takođe, različite vrste virusa mogu dovesti do nastanka ove
bolesti, dok su bakterije retki prouzrokovači. Virusne infekcije obično prethode sekundarnim
bakterijskim infekcijama.Faktori kao što su: izloženost respiratomim iritansima, hladnoća, zamor,
loša ishrana, dovode do pada imuniteta i doprinose nastanku infekcije. Infekcije su česte kod
bolesnika sa hroničnim sinusitisom, a kod dece s uvećanim krajnicima. Najčešći uzročnici
sekundame bakterijske infekcije su: Haemophilus influenzae i Streptococcus pneumoniae.
Klinička slika
Simptomi koji dominiraju kod bronhitisa su kašalj, iskašljavanje, zviždanje u grudima i blago
povišena telesna temperatura. U početku bolesti kašalj je suv, nadražajni, sličan kašlju u astmi, a
zatim počinje iskašljavanje. Nakon izvesnog vremena iskašljaj može postati obilniji, sluzav. Ovakav
iskašljaj ukazuje na bakterijsku infekciju. Kod bolesnika dolazi do porasta telesne temperature do
39°C, što traje tri do pet dana, nakon toga se povlače akutni simptomi, iako kašalj može da se
prolongira na nekoliko nedelja.
Dijagnoza
Pravilna dijagnoza akutnog bronhitisa postavlja se na osnovu simptoma i znakova. Lekar
stetoskopom može čuti šumove, sviranje ili piskanje nakon kašljanja. Ako su simptomi bolesti
ozbiljniji i duže traju, potrebno je napraviti rendgenski snimku pluća. Bakteriološki pregled sputuma
nije neophodan, osim kod bolesnika s povećanim rizikom, a to su stare osobe, oboleli od hronične
opstrukcijske bolesti pluća, malignih bolesti, tuberkuloze ili nedavno preležane pneumonije.
Lečenje
Dok osoba ima povišenu telesnu temperaturu potrebno je mirovanje, odmor i unos do-voljne
količine tečnosti (3 do 4 litra dnevno). Analgetici i antipiretici se koriste protiv bolova i za povišenu
temperaturu. Odluka o upotrebi antibiotika donosi se na osnovu dužine trajanja simptoma bolesti,
karakteristika sputuma i prethodnog zdravstvenog stanja bolesnika.
Prevencija
Česte napade bronhitisa može uzrokovati nešto iz neposrednog okruženja bolesnika. Hladnoća,
blizina smetlišta, dim cigarete mogu učiniti bolesnika osetljivijim. Posebno su ugrožene osobe koje
dugi niz godina konzumiraju cigarete. Kod težih slučajeva je potrebno i promeniti mesto boravka.

5.Hronični bronhitis
Hronični bronhitis karakteriše hronično ili ponavljano povećanje sekrecije traheobronhijalne sluzi
dovoljno da izazove kašalj i iskašljavanje najmanje tri meseca godišnje tokom dve uzastopne
godine,kada se isključe drugi plućni i srčani uzroci kašlja i iskašljavanja. 

Prema prihvaćenoj klasifikaciji, postoje tri oblika ove bolesti: 

 obični hronični bronhitis (Bronchitis chronica simplex) u kome je iskašljani sadržaj sluzav
 hronični mukopurulentni bronhitis (Bronchitis chronica mucopurulenta) koji se karakteriše
trajnim ili ponavljanim iskašljavanjem purulentnog ispljuvka u bolesnika koji nemaju
bronhiektazije. 
 konačno, u evoluciji hroničnog bronhitisa dolazi do pojave opstrukcije protoku vazduha kroz
disajne puteve i tada je reč o hroničnom opstruktivnom bronhitisu (Bronchitis chronica
obstructiva)
Učestalost
Učestalost hroničnog bronhitisa nije pouzdano utvrđena. Smatra se da 20-25% odraslih osoba
muškog pola ima hronični bronhitis, tako da u SAD boluje 12,5 miliona odraslih muškaraca.
Hronični bronhitis češći je medu radnicima izloženim profesionalnim neorganskim i organskim
prašinama ili štetnim gasovima . 
Epidemiološka istraživanja su pokazala brže opadanje plućne funkcije kod radnika u rudnicima,
livnicama i predionicama pamuka, naročito ako puše. Osobe muškog pola, nezavisno od pušačke
navike, imaju veću prevalencu respiratomih simptoma od osoba ženskog pola. Starost je značajan
faktor rizika, verovatno zbog kumulativne prirode oštećenja pluća pušenjem. Duži život i smanjena
smrtnost zbog kardiovaskulamih bolesti doprinose povećanju broja obolelih od ovog oboljena. 
Simptomi
Bolest se u početku manifestuje ponavljanim napadima produktivnog kašlja, obično
posle ,, prehlade" tokom zimskih meseci. Tegobe se postepeno pogoršavaju, iz godine u godinu
duže traju, dok kašalj nije prisutan skoro cele godine. Bolesnici su obično osobe u petoj deceniji ili
stariji, većinom su pušači (najmanje 20 cigareta dnevno 20 godina ili duže) . 
Sledeći simptom je osećaj nedostatka vazduha (dispnoja), teskoba u grudima i
zviždanje (vizing), naročito u jutamjim satima, pre nego što kašljem izbace sekret. Ispljuvak je
oskudan, sluzav ili gust, a povremeno prožet krvlju (hemoptizije), zbog erozija sluznice. Gnojav
traheobronhijalni sekret indikator je bakterijske infekcije, koja je česta kod ovih bolesnika. Osećaj
nedostatka vazduha posledica je suženosti disajnih puteva, koja se odražava na protok vazduha i
pogoršava se za vreme infekcija, prekomemog pušenja cigareta i nepovoljnih atmosferskih prilika.
Klinički prepoznatljivu opstrukciju strujanja vazduha nemaju svi oboleli, ali kadaje prisutna, u velikoj
meri pogoršava prognozu bolesti. Bolesnici sa hroničnim bronhitisom često su gojazni i imaju
cijanozu. 
Lečenje
U lečenju hronične opstrukcijske bolesti pluća postoji određena metodologija rada i principi izbora
lekova i metoda lečenja. Pre svega, neophodnoje postaviti tačnu dijagnozu osnovne bolesti, zatim
utvrditi da li je bolest u stabilnom stanju ili akutnom pogoršanju, otkriti uzrok pogoršanja, postoje li
prateće komplikacije (pneumotoraks, pneumonija, plućna embolija i sl.), ima li pridruženih bolesti, i
proceniti stepen oštećenja plućne funkcije (spirometrijsko ispitivanje, merenje otpora, telesna
pletizmografija, difuzijski kapacitet, određivanje respiracijskih gasova u arterijskoj krvi i sl.). 

Tek nakon detaljnog pregleda i ispitivanja pristupa se medikamentnom i drugim oblicima lečenja.
Osnovni ciljevi lečenja su otkrivanje simptoma i ponavljanih pogoršanja, očuvanje optimalne
funkcije pluća kako u neposrednoj tako i u udaljenoj perspektivi, poboljšanje aktivnosti vezanih za
svakodnevni život i popravljanje kvaliteta života. Međutim, malo je terapijskih opcija za koje je
utvrđeno da sprečavaju nastanak hronišnog bronhitisa ili usporavaju gubitak plućne funkcije. Zbog
toga, osnovna preventivna mera ostaje borba protiv pušenja. Upotreba bronhodilatatora dovodi do
popuštanja spazma bronhija, što za posledicu ima povećanje protoka vazduha kroz disajne puteve
i smanjenje osećaja dispnoje.

6.Bronhijalna astma
Bronhijalna astma (Asthma bronchiale) je hronično upalno oboljenje donjih disajnih puteva
osjetljivih na veliki broj raznih agenasa. Oni dovode do naglog razvoja u principu reverzibilne
opstrukcije donjih disajnih puteva izazivajući akutni astmatični napad. Ovdje se radi
o hiperiritabilnosti traheobronhijalnog sistema. Kada su napadi učestali sa kratkim razmacima
između njih ili kada astmatični napad duže traje (nema još jedinstvenog stava) bez mogućnosti
njegovog prekida, onda je to Status asthmaticus.
Patofiziologija razvoja bronhijalne astme je sljedeća:
 Upala disajnih puteva uslijed neadekvatnog oslobađanja medijatora alergijske
reakcije: histamina, citokina, lipidnih medijatora.
 Suženje disajnih puteva zbog bronhospazma, edema sluzokože bronhijalnog sistema, žilavog
bronhijalnog sekreta (dyscrinia).
 Poremećaji oksigenacije zbog neadekvatne ventilacije i perfuzije, a kod teškog astmatičnog
napada dolazi do hiperkapničkog prestanka disanja.
Astmatični napad
Astmatični napad mogu da pokrenu više faktora: alergijske reakcije, infekcije disajnih
puteva, lijekovi (npr. aspirin, nesteroidni antiupalni lijekovi, beta-blokatori), napor, stres, u toku sna
(najveći broj smrtnih ishoda astmatičnog napada dešava se u toku spavanja).
Znaci i simptomi astmatičnog napada su izarzito teško disanje i borba za zrak, zauzimanje
sjedeće pozicije uz upotrebu pomoćne disajne muskulature, ubrzano disanje (tahipneja) oko 40-50
respiracija u minuti, tahikardija. Ako se ne prekine napad razvija se cijanoza i nemogućnost
govora, tzv. govorna dispneja uz tendenciju daljeg pogoršanja stanja bolesnika.
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničke slike, mjerenja
saturacije krvi kiseonikom koja je snižena, određivanje parcijalnih pritisaka kiseonika i ugljen
dioksida arterijske krvi (PaO2 i PaCO2), mjerenje pH krvi, mjerenje respiracijskih
volumena spirometrom, RTG-pluća, mjeri se arterijski krvni pritisak i snima EKG.
Auskultacijom se čuju piskavi (wheezing) šušnjevi, naročito u ekspirijumu, koji je inače produžen. U
teškom napadu na plućima se auskultacijom ne čuje disanje ili je ono vrlo oslabljeno, kada se radi
o "nijemim plućima" i zahtijeva neodložnu hitnu ljekarsku intervenciju.
U diferencijalnoj dijagnozi dolaze u obzir sljedeća oboljenja:
 Opstrukcija gornjih disajnih puteva
 Kardijalna astma kod akutne insuficijencije srca
 Dekompenzovana hronična opstruktivna bolest pluća (HOPB)
 Opstrukcija disajnih puteva nastala kao posljedica inhalacije nadražajnih gasova
Terapija se sastoji u spriječavanju razvoja hipoksije, poboljšanje ventilacije aplikacijom
bronhodilatatora, terapija upale ako je uzrok napada.
Položaj pacijenta je sjedeći. Odmah se uključuje 4-8 litara kisika preko sonde.
Za otklanjanje spazma bronhija daju se bronhodilatatori i to:
 Kod teške kliničke slike daje se adrenalin 0,3 mg subkutano ako anamnestički nema srčanih
oboljenja.
 Ostali beta-simpatikomimetici, npr. fenoterol ili salbutamol: 2-4 udaha ponavljajući dozu u
razmacima od 5-10 minuta. U težim slučajevima bronhodilatatori se mogu aplicirati
parenteralno, npr. terbutalin 0,25-0,5 mg subkutano.
 Metilksantini, koji imaju znatno slabija vazodilatatorna svojstva od beta-adrenergičkih agonista,
npr. aminofilin 200-400 mg (5 mg/kg) polahko intravenski kao prva doza a potom se uključuje
infuzija aminofilinom u dozi od 1-2 mg/kg.
Sljedeći korak u terapiji je primjena protivupalnih lijekova kortikosteroida, npr. hidrokortizon 100-
200 mg i.v. ili metilprednizolon 40-250 mg i.v. (1-4 mg/kg tjelesne težine).
Primjenjuju se i kristaloidi, da bi se razrijedio bronhijalni sekret (npr. Sol. Ringer 500-1000 ml i.v.).
U teškim slučajevima kada je prisutna teška hipoksija, prestanak disanja ili kod status astmatikusa
pristupa se endotrahealnoj intubaciji i eventuelno uvođenje u narkozu, mašinski ventilira uz
regulaciju parametara vještačke ventilacije.
Kontraindikovana je aplikacija lijekova koji djeluju depresivno na centar za disanje kao što
su sedativi i narkotici, kao i trankilizera. Isto tako se ne liječi reaktivna tahikardija beta-
blokatorima, a dejstvo mukolitika i ekspektoranasa primjenjenih u akutnom napadu nije dokazano.

7. Emfizem pluća
Emfizem pluća definiše se kao trajno uvećanje disajnih puteva distalno od terminalnih bronhiola
s destrukcijom alveolnih pregrada, bez jasnih znakova fibroze. Emfizem pluća karakterišu
oštećenja plućnog parenhima. Ona nastaju u osnovnoj jedinici pluća (acinus) za razmenu
respiracijskih gasova. Bolesti se klasifikuju na osnovu lokalizacije morfoloških oštećenjau acinusu.
Dva najznačajnija oblika su panacinusni emfizem (acinusje oštećen manje ili više uniformno) i
centroacinusni emfizem (dominantno zahvaćen središnji deo acinusa). Vrlo često oba tipa
morfoloških oštećenja uočavamo u istom plućnom krilu, s tim što može da preovladavajedan ili
drugi tip.
Učestalost
Procenjuje se da u Americi 1,65 miliona ljudi boluje od emfizema pluća. Broj obolelih raste iz
godine u godinu: s porastom pušenja u periodu od 1982. do 1995. godine povećao se za 41,5%.
Znatno se povećala prevalenca u populaciji osoba ženskog pola. 
 Uzrok nastanka
Za nastanak emfizema značajno je više faktora rizika. Duvanski dim je, van svake sumnje, primarni
uzrok pojave emfizema pluća. Pušači imaju veću smrtnost zbog hroničnog bronhitisa i emfizema,
kao i veću prevalencu poremećaja plućne funkcije, respiratomih simptoma i svih oblika
opstrukcijske bolesti disajnih puteva. Pušenje kao glavni uzrok nastanka hroničnog bronhitisa i
emfizema pluća sreće se kod 80 do 90% obolelih. Incidenca i mortalitet od emfizema u urbanim,
industrijski razvijenim sredinama viši su nego u ruralnim. Egzacerbacije hroničnog bronhitisa
povezane su s većom zagađenošću vazduha sumpor-dioksidom i čvrstim česticama. Poslednjih
godina poznat je značaj zagađenosti vazduha u zatvorenom prostoru zbog upotrebe različitih
čvrstih goriva za grejanje i kuvanje. 
 Simptomi
Dominantan klinički simptom u emfizemu pluća jeste dispnoja koja se javlja pri naporu. Obično je
prati vrlo malo kašlja i oskudno iskašljavanje sluzavog ispljuvka. Mukopurelentna pogoršanja
usled infekcije nisu česta. Osećaj nedostatka vazduha, dispnoja, nastaje postepeno, često
neprimetno, i pogoršava se pri težem fizičkom naprezanju, za vreme infekcija, udisanja hladnog
vazduha, iritantnih gasova i para. Tokom godina dispnoja postaje sve teža, javlja se pri sve
manjem fizičkom naporu, a zatim i u mirovanju ili najmanjem pokretu. U odmakloj fazi bolesti
dispnoja dovodi do invalidnosti i netolerancije i najlakših radnji, kao što su umivanje, oblačenje,
uzimanje hrane, govor. Bolesnik s emfizemom često je mršav, asteničan. Najčešće sedi povijen
unapred, ispruženih ruku, oslanja se na dlanove da bi fiksirao rameni pojas i omogućio da se leđni
mišići koriste za efikasniji ekspirijum. Oni obično dišu kroz stisnute usne (,,pućenje usana"). 
 Dijagnoza
Dijagnoza se postavlja na temelju anamneze, kliničke slike i RTG-nalaza. Za konačnu potvrdu
dijagnoze emfizema pluća potrebno je bolesnika podvrgnuti funkcionalnim testovima pluća. 
 Lečenje
Izlečenje emfizema nije moguće. Međutim, kod prepoznatog emfizema moguće je usporiti i
zaustaviti napredovanje bolesti ispravnim merama i menjanjem životnih navika. Tu se pre svega
misli na prestanak pušenja. Značajan vid terapije emfizema je respiratorna kineziterapija. Ona se
temelji na učenju relaksiranja mišića, postavljanja u drenažni položaj, pravilne upotrebe dijafragme
u disanju, ali i vrlo važnim tehnikama izdisaja koje ne dopuštaju kolabiranje malih disajnih puteva i
posledičnu opstrukciju prolasku vazduha (stisnute usne).

8.Hronična plućna insuficijencija

Hronična respiratorna insuficijencija (HRI) je nemogućnost disajnih organa da tkivima i organima
obezbede dovoljnu količinu kiseonika, pri čemu se ugljen dioksid ne eliminiše dovoljno i ne reguliše
se pravilno acidobazno stanje.
Uzrok
Najčešći uzrok HRI je hronična opstruktivna bolest pluća. Funkcionisanje pluća može da bude
poremećeno zbog postojanja prepreke ili suženja u disajnim putevima (suženje traheje, polip u
nosu, uvećani krajnici, cistična fibroza pluća, granulomatoza pluća, sistemska bolest vezivnog tkiva
i plućna hitertenzija). Nedovoljna količina kiseonika u atmosveri (visinska bolest) je takođe uzrok.
Različita stanja koja remete disanje, kao gojaznost (hipoventilacijski sindrom gojaznih osoba),
hipotireoza, farmakološka depresija disanja barbituratima, opijatima, neurolepticima i drugim
lekovima, smanjena količina kalijuma, magnezijuma i fosfata, metabolička acidoza, kratkotrajni
prestanak disanja u snu (Sleep apnea) i bolesti nervnog sistema.
Kod HRI se smanjuje parcijalni pritisak kiseonika u arterijskoj krvi (razvija se hipoksemija), što
kasnije dovodi do nedovoljnog aerobnog metabolizma u tkivima (hipoksija), a zatim i do povećanja
parcijalnog pritiska ugljen dioksida u krvi (hiperkapnija).
Klinička slika
Ako je HRI posledica neke hronične bolesti pluća, prisutni su simptomi osnovne bolesti i cijanoza
(modra usta, nos i uši) i dijagnoza bolesti ne može da se postavi samo na osnovu kliničke slike,
bez analize respiratornih gasova. Ako se pak nivo kiseonika u krvi naglo smanjuje kliničkom slikom
dominiraju simptomi od strane centralnog nervnog sistema. Bolesnik ima iskolačene, plačljive oči,
crvenih konjuktiva («žablje lice»), izraženu cijanozu i obilno se znoji, što predstavlja loš
prognostički znak. Ako se stanje naglo pogoršava, bolesnik teško diše i kašlje. Ako dođe do
iscrpljivanja rada disajnih mišića pluća postaju mirna (nema teškog disanja i kašlja) što je takođe,
loš prognostički znak. Obično postoji iskašljavanje gnojavog ispljuvka. Kada se kašalj i
iskašljavanje smanje javlja se čujno krkljanje u plućima, nastalo zbog nagomilavanja velike količine
sluzi u disajnim putevima. U početku je disanje naporno sa korišćenjem pomoćnih disajnih mišića
uz vidno uvlačenje u predelu čašice i iznad ključnih kostiju. Kasnije je disanje pliće, javljaju se
periodi bez disanja, koji se zatim naizmenično smenjuju sa ubrzanim disanjem (Cheyne –
Stockesovo disanje).
Javljaju se simptomi od strane nervnog sistema, koji trpi usled nedostatka kiseonika. Bolesnik ima
jutarnje glavobolje u čeonom i potiljačnom delu, poremećaj sna, može da bude depresivan i
usporen ili pak jako uznemiren. Podrhtavaju mu ruke, a nekada se javljaju i grčevi.
Simptomi od strane srca su ubrzan srčani rad (tahikardija) često sa aritmijom i povećan krvni
pritisak. Pad pritiska je loš prognostički znak. Na potkolenicama nastaje topao testast i modar otok,
u trbuhu se nakuplja tečnost (ascites), što ukazuje na popuštanje desnog srca. Jetra je uvećana i
bolna. Bol se oseća ispod desnog rebarnog luka. Sreću se i krvarenja iz želuca. Auskultatorno se
čuje oslabljeno disanje sa produženim ekspirijumom i difuznim zviždanjem.
Terapija
Dok je bolesnik u stabilnom stanju treba mu ograničiti fizički napor i unos soli. Pušači obavezno
moraju da prestanu sa tom lošom navikom. Gojazni treba da normalizuju telesnu težinu.
Neophodne su redovne lekarske kontrole i psihoterapija. Od lekova se koriste teofilin i beta dva
agonisti u obliku tableta i spreja. Lekovi koji stimulišu disalni centar (almitrin) se primenjuju kod
gojaznih, apneje u snu i hroničnih bolesnika koji imaju stalno povišen ugljen-monoksid u krvi. U
težim slučajevima primenjuje se terapija kiseonikom u kućnim uslovima. Kada dođe do naglog
pogoršanja respiratorne insuficijencije terapija se sprovodi bolnički. Primenjuje se kiseonik preko
nosne sonde. Nastoji se da se bolesnik održava budnim, a u cilju olakšavanja disanja daju mu se
bronhodilatatori. Koriste se kortikosteroidi i antibiotici, jer je obično do pogoršanja došlo zbog
infekcije. Ako je došlo i do popuštanja srca primenjuju se diuretici i kardiotonici. Prosečna dužina
preživljavanja od momenta postavljanja dijagnoze je 3 – 5 godina. Uz primenu kućnog lečenja
kiseonikom znatno se produžuje život i popravlja njegov kvalitet.

9.Pneumonija
Pneumonija je zapaljenje plućnog parenhima koje zahvata alveolne prostore i intersticijum
(prostor između alveola) pluća. Ova bolest predstavlja najopasnije oboljenje respiratornog sistema i
može biti uzrokovana različitim mikroorganizmima. Javlja se u svim starosnim dobima, a posebno
kod osoba sa različitim hroničnim bolestima i oštećenjima obrambenog sistema. Pneumonija je
najčešća i najteža, a vrlo često i smrtonosna bolest kod starijih ljudi.
Učestalost
Pneumonija je i danas čest uzrok smrtnosti, uprkos savremenoj antibiotskoj terapiji moćnog
delovanja. U Velikoj Britaniji od upale pluća godišnje umre 60 000 osoba. Ova bolest odnosi 10
puta više života nego sve druge zarazne bolesti. U SAD-u pneumonija je među vodećim uzrocima
smrti. U zemljama u razvoju infekcije donjih disajnih puteva najčešći su uzrok umiranja.  Osobe
starije od 65 godina imaju povećani rizik od upale pluća. Kod starijih osoba postepeno slabe
mehanizmi obrane od infekcija i često su izloženi hroničnim bolestima kao što su: hronična
opstruktivna plućna bolest (HOPB), bolesti srca, bubrega i jetre, ateroskleroza i dijabetes. Vrlo
često u zimskim mesecima različite respiratorne infekcije i grip predhode pojavi upale pluća. 
Uzrok nastanka
Pneumoniju mogu uzrokovati bakterije, virusi, gljivice, a može nastati i udisanjem (aspiracijom)
prašine, hemijskih supstanci, hrane ili povraćenog sadržaja. Najčešći uzročnik je Streptococcus
pneumoniae (pneumokok), slede Straphylococcus aureus, Haemophylus influenzae, Klebsiella
pneumonia i drugi gram - negativni bacili, Legionella pneumophila, Mycoplasma pneumoniae, virus
Influenzae A i B, Chlamydia psittaci, itd. 

Pulmolozi pneumonije dele na:

 tipične - bakterijske
 atipične

Bakterijske pneumonije najčešće uzrokuju sledeće bakterije: pneumokok,Haemophilus

influenzae i Moraxella catarrhalis. 
Atipične pneumonije uzrokuju bakterije kao Mycoplasma pneumoniae, Chlamydia pneumoniae,
Legionella, ali i respiratorni virus i one zahtevaju drugačiji terapijski pristup u odnosu na
bakterijske(tipične) pneumonije.. 

Klinička slika
Kao i većina infektivnih oboljenja i pneumonija se karakteriće prisustvom nespecifičnih i specifičnih
simptoma. Opšti simptomi (nespecifični) u pneumoniji slični su kao kod infekcija uopšte, a to
su groznica, gubitak apetita, znojenje, drhtavica, bolovi u mišićima i zglobovima i
glavobolja.Kod nekih bolesnika postoje anamnezni podaci o neposredno preboleloj infekciji
gornjih disajnih puteva , obično virusnog porekla . 
Kod infekcija izazvanih pneumokokom ili stafilokokom teška slika bolesti može se razviti u toku
nekoliko sati, dok je kod pneumonije prouzrokovane mikoplazmom razvoj produžen na dve do tri
nedelje. Poremećaj svesti i konfuznost prate pneumonije izazvane najčešće psitakozom.
Respiratomi simptomi variraju, i zavise od imunog sistema osobe i težine bolesti. Kašalj se javlja
kod skoro svih obolelih, nedostatak vazduha oseća više od dve trećine, pleuralni bol oko 60%,
iskašljava više od polovine. U početku bolesti ispljuvak je oskudan ili ga nema, a u daljem toku
bolesti postaje gnojav. Visoka temperatura i drhtavica česti su kod mladih osoba s pneumokoknom
pneumonijom, od kojih trećina ima herpes na usnama. Atipične pneumonije, počinju sporije sa
lakšom kliničkom slikom, u odnosu na bakterijske, jer se klinički simptomi razvijaju
postupno. Temperatura raste postepeno i može bitim izuzetno visoka, ali je izuzetno retko
praćena drhtavicom. Prisutni su i opšti simptomi, poput, glavobolje, bola u mišićima i zglobovima,
opšte slabosti i umora. Kašalj se obično zapaža nakon 3 do 4 dana, i uglavnom je suv i iritabilan,
bez mogućnosti iskašljavanja. Zbog nekarakterističnih simptoma dijagnoza se postavlja kasnije
nego u bakterijskim pneumonijama, često tek nakon rendgenskog snimanja pluća.   

Dijagnoza
Dijagnoza pmeumonije se postavlja nakon kliničkog pregleda, na osnovu simptomatologije i
fizičkog nalaza. Osim toga lekar će zatražiti rengenski snimak pluća i srca, a serološka ispitivanja
će pokazati povišen broj leukocita(belih krvnih zrnaca) i uvećanu sedimentaciju, što je jasan dokaz
da se u organizmu odvija zapaljenski proces uzrokovan infektivnim agensom. Auskultativnim
nalazom primećuje se pucketanje i penušav šum, karakterističan za postojanje tečnosti u
alveolarnom prostoru. Analizom sputuma(ispljuvka) moguće je izolovati uzročnika infekcije i na
osnovu toga propisati adekvatnu terapiju. 

Lečenje
Pravac u lečenju pneumonije zavisiće od izolovanog uzročnika. Bakterijska pneumonija se leči
antibioticima kao što su penicilini, makrolidi (azitromicin), cefalosporini. Neophodno je pridržavati
se uputstava lekara i dinamike uzimanja terapije, jer u suprotnom može doći do neizlečenja i
ponovnog povratka bolesti.  Kod atipične pneumonije preporučuje se vitaminska terapija sa puno
unosa tečnosti u organizam .   
Određene vrste virusne upale pluća mogu se lečiti nekim antivirusnim lekovima, jer antibiotici ne
deluju na viruse.  Izuzetak predstavlja atipična pneumonija izazvana Mycoplasmom pneumoniae i
ona se leči antibioticima i to najčešće azitromicinom jednom tebletom u toku dana. Bitan aspekt u
lečenju pneumonije predstavlja i simptomatska terapija(terapija koja otklanja simptome). Lekari
preporučuju primenu antipiretika(lekovi za snižavanje telesne temperature) i lekova koji će
omogućiti lakše iskašljavanje. Ponekad je potrebno duže vreme da bi se bolesnik oporavio od
virusne nego od bakterijske pneumonije.

Prognoza
Prognoza zavisi od više faktora. Pre svega od imunog stanja organizma bolesne osobe, starosne
dobi, uzročnika, težine bolesti i prisutnosti nekih drugih hroničnih bolesti. Zato je neophodno da se
starije osobe zdravo hrane, odmaraju i vode računa o opštem zdravlju, a da se i na prvu pojavu
simptoma obrate lekaru. Važan faktor u prevenciji je i pravovremena vakcinacija. Posebno tešku
kliničku sliku imaju pušači zbog već kompromitovane plućne ventilacije, stoga se preporučuje
prestanak pušenja kod ovih bolesnika. 

10.Tuberkuloza pluća
Tuberkuloza je zarazna bolest koju izaziva Mycobacterium tuberculosis. U humanoj patologiji
uglavnom se uzrokuje humani tip bacila tuberkuloze. Međutim, nekada uzročnici mogu biti i druge
vrste bacila: Mycobacterium bovis, kao i atipičnih mikobakterija koje su danas od sve veće
važnosti. Bolest napada respiratorni sistem, pre svega pluća, mada nekada može zahvatiti i druge
organe. Bacil tuberkuloze naziva se još i Kochov bacil prema naučniku koji je prvi otkrio i izolovao
ovu bakteriju 1882. godine.

Učestalost
Tuberkuloza još uvek predstavlja  jedan od najvećih epidemioloških problema. Stručnjaci ukazuju
da se od tuberkuloze godišnje razboli 8 do 10 miliona ljudi, a umre oko 3 miliona. Bolest pogađa
uglavnom stanovništvo siromašnih i nerazvijenih zemalja. S obzirom da se u ovim zemljama
populacija značajno uvećala, a procenat tuberkuloze samo neznatno smanjio, danas u svetu
verovatno ima više tuberkuloznih bolesnika nego što ih je bilo pre 20 godina. Savremene metode
lečenja i visok nivo življenja skoro su eliminisali tuberkulozu u razvijenim zemljama, ali je zbog
pojave HIV-i nfekcije i velikog migriranja stanovništva i u ovim zemljama ponovo došlo do porasta
broja obolelih od tuberkuloze. 

Uzrok nastanka
Najčešći izvor zaraze bacilima tuberkuloze je čovek. Retko to mogu biti i domaće životinje, a
izuzetno  živina i ptice. Najčešći izvor zaraze su pluća ljudi obolelih od tuberkuloze, a ređe obolele
limfne žlezde, kosti i zslobovi, mokraća obolelih od tuberkuloze bubrega, uterovaginalni sekret i
izmet kod tuberkuloze creva. Ako su domaće životinje izvor zaraze, uglavnom su to goveda.
Zaraza se širi preko mleka i nekuvanih mlečnih proizvoda, ali je takav način transmisije danas
gotovo isključen.

 Klinička slika
Simptomi koji prate tuberkulozu u početku mogu biti nespecifični poput povišene
telesne temperature, umora, gubitka u težini, blagog kašlja, noćnog znojenja,
proliva.  Međutim, lekarskim pregledom dolazi do otkrivanja specifičnih simptoma, karakterističnih
za ovu bolest. Prilikom slušanja stetoskopom čuje se promijenjeni šum disanja, može doći do
gubitka sluha, otečenih limfnih žlezdi, bolova u grudima i zglobovima. Prilikom iskašljavanja
neretko se u sputumu primećuje sveža krv. Karakteristično za simptomatologiju tuberkuloze kod
dece je telesna temperatura oko 39°C, kašalj, nedostatak daha, ubrzano disanje. 

Dijagnoza
Osnovne metode epidemioloških istraživanja tuberkuloze su tuberkulinsko testiranje, rendgenski
pregled pluća, bakteriološki pregledi i registracija podataka o kretanju tuberkuloze. Radi
epidemiološkog dijagnostikovanja tuberkuloze i predlaganja protivepidemijskih mera, prikupljaju se
i podaci o uslovima stanovanja i rada, polu, zanimanju, socijalnompoložaju i sl. Kretanje
tuberkulozne infekcije prati se pomoću testiranja tuberkulinom. Procenat pozitivnih testova među
svim ispitanim iskazuje se tuberkulinskim indeksom (TI). Obično se testiraju samo osobe
određenog životnog doba. Testiranje ima značaja u zemljama u kojima se ne
sprovodi vakcinacija BCG-om. Smatra se da je epidemiološka situacija dobra akoje TI manji od
1%, a ako je 0% pretpostavlja se eradikacija tuberkuloze. Na osnovu TI indirektno se procenjuje
broj obolelih. Smatra se da na 100000 stanovnika svakom procentu TI odgovara 100-120 novih
tuberkuloznih bolesnika. Reaktivnost na tuberkulinski antigen odvaja zaražene osobe od osoba
koje nisu zaražene. U postavljanju dijagnoze tuberkuloze danas se najčešće koristi Mantouxov
test, kojim se 5 tuberkulinskih jedinica purificiranog proteinskog derivata (PPD, koncentrisani i
pročišćeni bujon u kojem je 6 nedelja uzgajanMycobacterium tuberculosis) ušpricava u kožu.
Jedna od bitnijih analiza je i bakteriološko ispitivanje jutarnjeg sputuma na
prisustvo Mycobacterium tuberculosis. Naravno, kao i kod većine bolesti pluća neophodno je
uraditi i rengenski snimak ovog organa.

 Lečenje
Tuberkuloza se tretira lekovima koje nazivamo antituberkulotici, a cilj je suzbijanje i izlječenje
infekcije. Lečenje se sprovodi kombinacijom nekoliko medikamenata, i to najčešće zajedničkom
upotrebom rifampicina, izonijazida i pirazinamida. Obično terapija bolesti traje 6 meseci, čak i kada
bolest zahvati i druge organe. Lečenje se nastavlja i 3 meseca nakon što se u kulturi iskašljaja ne
pronalazi Kochov bacil. Da bi se sprečilo širenje bolesti, vrlo često se bolesnici hospitalizuju i to
sve do trenutka kada bolesnik više nije zarazan za okolinu, obično 2 do 4 nedelje nakon početka
terapije. Nakon tog perioda bolesnik može nastaviti s uobičajenim životnim aktivnostima. Pored
medikamentozne terapije lekari savetuju i zdrav način života, odmor, pravilnu ishranu bogatu
vitaminima, pre svega vitaminom C. Na ovaj način u mnogome će ojačati imuni sistem bolesnika i
na taj način potpomoći konačnom izlečenju. Nažalost, svi lekovi koji se koriste u terapiji tuberkiloze
mogu dati i neželjena dejstva. Rifampicin i izonijazid mogu izazvati neinfektivni hepatitis (toksično
oštećenje jetre). Rifampicin takođe može obojiti suze i urin u narandžastu ili smeđu boju. Svi oni
poseduju određenu dozu toksičnosti. 

11.Embolija i infarkt pluća

Embolija pluća je začepljenje plućne arterije embolusom, koji najčešće nastaje od krvnog trombusa
(obično deo tromba dubogih vena potkolenica se otkači i dospe u pluća). Ređe je to embolus
nastao od masti, vazduha ili tumorskog tkiva. Infarkt pluća nastaje kada zbog začepljenja plućne
arterije dođe do nekroze plućnog parenhima. 
Uzrok nastanka
Trombusi koji zapuše plućnu arteriju u najčešće potiču iz vena nogu, trbuha i karlice, a retko iz
desne komore ili pretkomore ili ruku. Stanja koja mogu da dovedu do tromboze su ujedno i stanja
koja mogu da dovedu do embolije i infarkta. To su tromboflebitisi flebotromboz (posebno dubokih
vena potkolenica), hirurške intervencije u trbuhu i karlici, sepsa, prelomi (frakture), insuficijencija
srca, infarkt miokarda, srčane aritmije, valvularne srčane mane, dugotrajno ležanje u krevetu,
prava policitemija, gojaznost, maligni tumori, naročito prostate i pankreasa. Trombus može da se
otkači sa mesta nastanka, a zatim dospe u pluća pri nekom naglom pokretu, kašlju ili nekom
drugom naprezanju.
Klinička slika embolije
Ako dođe do zapušenja glavneg stabla plućne arterije ili obe plućne arterije, nastupa momentalna
smrt. Ako bolesnik preživi masivnu emboliju, razvija se težak šok. Kasnije se javlja teška dispneja
(otežano disanje ), bolesnik je jako uplašen, ima bol iza grudne kosti, kao kod infarkta miokarda i
obliva ga hladan znoj. Razvija se bleda cijanoza, krvni pritisak pada, puls je ubrzan, vene na vratu
nabrekle i jetra se postepeno uvećava. Ako je plućna embolija manja, bolesnig ima blagu i
kratkotrajnu dispneju, uznemiren je, naglo se preznojava, ima tahikardiju, umereno povišenu
temperaturu, a osnovna bolest se pogoršava. Često se embolija ne dijagnostikuje, već se na nju
pomisli tek kada se dijagnostikule infarkt pluća.
Klinička slika infarkta pluća
Kod bolesnika kod kojih je kolateralna cirkulacija slaba, zbog plućne ili srčane bolesti (10 %
slučajeva), razvija se infarkt pluća. Simptomi infarkta pluća se javljaju 12 do 48 časova nakon
embolije pluća. Naglo se javlja pleuralni bol lokalizovan u donjim delovima pluća. Bol moće da se
projektuje u vrat ili u gornji deo trbuha. Ostali simptomi su uporan kašalj, iskašljavanje sukrvičavog
ispljuvka, otežano disanje (dispneja), tahikardija, povišena temperatura, nekada blaga žutica
(subikterus).
Laboratorijski se konstartuje povišen broj leukocita, ubrzana sedimentacija, povišen bilirubin i
dehidrogenaza mlečne kiseline u krvi. Na rendgenu se vidi karakteristično trouglasto zasenčenje ili
okrugla i nepravilna senka kao kod bronhopneumonije.
Tok i prognoza
Može doći do trenutne smrti ili posle par dana. Ako embolija nije masivna, infarkt pluća koji sledi za
njom, bilo da je komplikovan pleuralnim izlivom ili ne, prolazi kroz dve do četiri nedelja ostavljajući
fibrozne trake i ožiljke. Ako se infarkt komplikuje zapaljenjem pluća ili apscesom pluća, bolest
tzraje duže.
Lečenje
Trombolitička terapija (razlaganje tromba) je glavna terapijska mera. Sprovodi se streptokinazom,
urokinazom i tkivnim aktivatorom plazminogena (rT – PA). Nesme da se primenjuje u onim
stanjima gde može doći do krvarenja (trudoća, unutrašnja krvarenja u zadnja dva meseca, povrede
ili operacije u zadnjih deset dana i maligna hipertenzija). Zatim se primenjuje antikoagulantna
terapija, koja se sprovodi infuzijom heparina ili antikoagulansima u obliku tableta (Farin, Pelentan i
dr.). Antiagregaciona terapija (sprečavanje tromboze) se obično sprovodi Aspirinom. Koriste se i
bronhodilatatori (šire disajne puteve, olakšavajući disanje) i antibiotici.
Preventiva
Preventiva se sastoji u sprečavanju venskih tromboza. Potrebno je rano napuštanje postelje posle
operacije i porođaja, lečenje zapaljenja vena i septičkih stanja, a kod srčanih bolesnika, gde može
doći do tromboze, sprovodi se dugotrajna antikoagulantna terapija.
 
12.Pleuritis
Pleuritis je zapaljenje plućne maramice.  Oko pluća postoji dvoslojna maramica i izmedju ta dva
lista se nalazi odredjena količina tečnosti koja omogućava nesmetan rad pluća. Pleuritis se jаvljа
kаo komplikаcijа rаznih bolesti.
Kаdа upаljena, dva lista plućne maramice ne mogu nesmetano da klize jedan preko drugog i
nastaje trenje koje prouzrokuje svu simptomatologiju.
Pleuritis je sam po sebi veoma neprijatno stanje, jer uzrokuje oštar bol pri disanju koji prolazi na
upotrebu lekova protiv bolova.
Razna su oboljenja tokom kojih se može javiti pleuritis kao npr akutnа virusnа
infekcijа, pneumonijа, autoimune bolesti, kаo što su lupus, reumаtoidni аrtritis i аutoimuni
hepаtitis, tuberkuloza, plućnа embolija, trauma grudnog koša sa prelomima rebara, postoperatvine
komplikacije, tumori  plućа, metabolički poremećaji...

13.Znaci i simptomi oboljenja kardiovaskularnog Sistema

Kardiovaskularni sistem čini srce, čiji je zadatak da ispumpava krv, kao i cirkulacijski sistem, koji
uključuje arterijsku, vensku i limfatičku komponentu. Srce, odnosno njegova leva i desna strana
(pretkomore i komore), povezani su sa cirkulacijskim elementima tako da formiraju tzv. sistemsku
cirkulaciju (leva komora, aorta, arteriole, sistemski kapilari, venule i desna pretkomora) i plućnu
cirkulaciju (desna komora, plućna arterija, plućni kapilari,venule,plućne vene i leva pretkomora)

Komore srca normnalno se kontrahuju koordinirano, pumpajući efikasno krv putanjom koju odrede
zalisci. Koordinacija kontrakcija ostvaruje se pomoću specijalizovanog provodnog sistema. Sinusni
ritam, koji je fiziološki, karakterišu impulsi koji nastaju u sinoatrijalnom (SA) čvoru i koji se redom
provode kroz pretkomore, atrioventrikularni (AV) čvor, Hisov snop, Purkinjeova vlakna i komore.
Srčane ćelije duguju svoju sposobnost električnog pobuđivanja voltažnim kanalima ćelijske
membrane, koji su selektivni za različite jone, uključujući jone natrijuma, kalijuma i kalcijuma

Krv se svakim otkucajem srca izbacuje iz leve srčane komore u aortu, odakle brzo otiče do organa
putem provodnih arterija bogatih elastinom i kolagenom. Dalje grananje vodi preko arterija koje
imaju sve više muskulature do arteriola I kapilara, gde dolazi do razmene gasova i hranljivih
materija. Kapilari se spajaju i formiraju postkapilarne venule, zatim venule i sve veće vene koje,
preko donje šuplje vene vode u desno srce. Deoksigenirana krv ide iz desne komore kroz plućnu
arteriju, plućne kapilare i plućne vene nazad u srce, u levu srčanu pretkomoru . 

Arteriole i sitne arterije bogate mišićnim slojem glavni su sudovi kapaciteta.

Važan indikator funkcije srca jeste srčani minutni volumen. To je volumen krvi koju leva komora
izbaci u aortu tokom jednog minuta. Normalno srčani minutni volumen iznosi 5 litara.

Kardiovaskularnim sistemom upravljaju centri u donjim delovima mozga - autonomni nervni sistem
ubrzava i usporava rad srca. Tako simpatikus ubrzava rad srca, a parasimpatikus usporava rad
srca. Takođr, autonomni nervni sistem utiče na širenje i sužavanje krvnih sudova i na taj način
usmerava krv, kako je, kada i gde potreban veći protok. Adrenalin iz nadbubrežnih žlezda podstiče
rad srca, a bubrezi kontrolišu ukupni volumen krvi

Najčešće bolesti srca jesu slabljenje snage mišića srca (kardiomiopatije, kongestivna insuficijencija
srca), poremećaj ritma rada srca (aritmije) i nedostatak kiseonika u srčanom mišiću zbog bolesti
koronarnih sudova (ateroskleroza, ishemijska bolest srca, angina pectoris, infarkt srca). Opšta
bolest vaskularnog sistema je hipertenzija-povišen arterijski pritisak, koji je faktor razvoja brojnih
ostalih bolesti kardiovaskularnog sistema. Ateroskleroza je bolest oštećenja i suženja krvnih
sudova. 

14.Reumatska groznica
Reumatska groznica se ubraja u grupu zapaljenskog reumatizma i njeno glavno obeležje je
sistemski karakter. Može zahvatiti vezivno tkivo  u raznim delovima organizma, ali se najčešće
manifestuje na zglobovima i srcu. Reumatska groznica je hronično oboljenje sa akutnim
početkom i ponavljanim egzacerbacijama.
Uzrok nastanka
Bolest se javlja 2 do 3 nedelje posle preležane akutne infekcije gornjeg dela organa za disanje
izazvane beta hemolitičkim streptokokom grupe A.Hemolitički streptokok nije neposredan specifični
uzročnik bolesti, već svojim prisustvom senzibiliše organizam, odnosno dovodi  do stvaranja
antitela protiv ovog streptokoka i time omogućava pojavu bolesti posle latentnog intervala od 2 do
3-nedelje
Kao predisponirajući faktori navode se naslednost i konstitucija, uslovi života i rada (vlaga,
zagušljivost, prenatrpanost, blizak kontakt), klimatski i geografski faktori (hladna i vlažna klima),
sezonska pojava (rano proleće i kasna jesen), životno doba (školsko doba).
Klinička slika
Klinički simptomi i znaci zavise od toga koji je organ ili sistem zahvaćen bolešću. Opšti simptomi su
karakteristični za zapaljenski proces u organizmu i to su: povišena telesna temperatura, ubrzan
rad srca, opšti zamor i malaksalost, gubitak apetita sa opadanjem u težini, znojenje,
glavobolja, krvavljenje iz nosa, povraćanje .

U lokalizovane reumatske manifestacije spadaju:

 Migrirajući poliartritis - karakteriše ga zahvaćenost većih zglobova, najčešće kolena,
skočnih zglobova, lakata, zglobova ručja i ramena.Nalaz na zahvaćenim zglobovima ima
svoje karakteristike zapaljenja: jak bol, otok, crvenilo, toplotu i ograničenost pokreta.
Promene na zglobovima imaju migratorni-šetajući karakter,odnosno zahvataju jedan zglob,
a zatim se na tom zglobu povlače a javljaju na drugom, nekada na više zglobova.
 Reumatski karditis - zapaljenski proces koji može da zahvati miokard, endokard ili
perikard, ili kombinaciju svih kada se radi o pankarditisu.Najčešći simptomi su izrazit zamor,
malaksalost, znojenje, gubitak apetita, gušenje, kašalj, bol u grudima i u ekstremitetima.
Fizički znaci zavise od stepena srčane insuficijencije i obično se zapažaju ubrzano disanje,
ubrzan rad srca, ortopneja (posebna vrsta otežanog disanja kada bolesnok zauzima
polusedeći položaj), mukli srčani tonovi, nabrekle vene vrata, uvećana jetra, otok lica i
potkolenica.
 Chorea minor - reumatski alergični encefalitis (zapaljenje mozga). Javlja se češće kod
devojčica između 5. i 15. godine.Razvija se postepeno,sa pojavom nervoze deteta,
ispoljenom nesanicom, razdražljivošću, noćnim mokrenjem. U daljem toku se javljaju
nekoordinisani pokreti, otežan govor, dete pravi grimase, koluta očima, teško prima hranu i
vodu.I pored dramatične slike dobro reaguje na lečenje i prolazi bez posledica.
 Potkožni reumatski čvorići - javljaju se kod najtežih oblika i znak su loše prognoze.To su
čvrsti, bezbolni čvorići na ekstenzornim površinama zglobova kolena lakata, lopatica,
potiljka i na ispupčenim delovima torakalnih i lumbalnih pršljenova.
 Erythema marginatum ili annulare - specifična kožna promena koja je bleda u centru, a
rubovi su kružni ili vijugavi, obično se javlja na trupu i gornjim ekstremitetima, nikada na licu.
Pošto je ovaj eritem prolazan, promenljiv, neupadljiv, treba ga pažljivo tražiti jer se smatra
patognomoničnim znakom.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničkog pregleda, laboratorijske analize - sedimentacija je
ubrzana,povećan je broj belih krvnih zrnaca i povećana je koncentracija fibrinogena.U serumu se
nalaze antitela i to povećan je ASO titar.
Lečenje
U slučajevima kada srce nije zahvaćeno, neophodno je ležanje sedam ili više dana i primena
penicilina i salicilata. Kada je reumatskim procesom zahvaćeno srce neophodno je duže mirovanje
i penicilin i salicilati a kada je srce uvećano uključuju se i kortikosteroidi. 

15.Insuficijencija srca, edem pluća

Srčana insuficijencija (SI) je stanje u kome je abnormalna srčana funkcija odgovorna za
nesposobnost srca da pumpa krv u meri koja zadovoljava metabolizam tkiva, ili se to ostvaruje uz
povećan pritisak punjenja srčanih šupljina. 
Uzrok nastanka
Brojni su mogući uzroci nastanka SI: bolesti miokarda - koronarna bolest, kardiomiopatije,
miokarditis, infiltrativne bolesti miokarda, hipertenzija, stenoza aortnih i pulmonalnih zalistaka,
aortna i mitralna insuficijencija, urođene srčane mane, tireotoksokoza, anemija, trudnoća, beri-beri,
zatim oštećenja miokarda lekovima, jonizujućim zračenjem. Kao precipitirajući faktori navode se :
infekcija, anemija, plućne embolije, trudnoća, tireotoksikoza, infarkt miokarda, infektivni
endokarditis, stres, povećan unos soli.
Oblici srčane insuficijencije
Najčešće se sreću:
 SI sa malim i sa visokim minutnum volumenom
 Akutna i hronična SI
 Insuficijencija levog i desnog srca
 SI tipa hipoperfuzije i kongestije
 Sistolna i dijastolna SI 
Klinička slika
Dispneja ( poremećaj disanja) je svakako prvi i osnovni znak SI, a javlja se kao posledica
povećanog napora pri disanju. U početnoj fazi javlja se samo tokom fizičke aktivnosti, a kasnije
postaje prisutna i u mirovanju.
Ortopnea - dispneja u ležećem položaju, nastaje zbog prelaženja tečnosti iz abdomena i donjih
ekstermiteta u grudni koš. Bolesnici zapažaju da se u toku noći, pokušavajući da spavaju na
niskom jastuku, bude sa osećajem kratkog daha, nedostatka vazduha i kašljem.
Paroksizmalna noćna dispneja - napadi kratkog disanja i kašlja koji se javljaju noću, bude
bolesnika iz sna. Dok se obična ortopnea  gubi kada bolesnik sedne sa spuštenim nogama, u
ovom slučaju kašalj i sviranje u grudima perzistiraju i u ovom položaju.
Akutni edem pluća - bolesnik ima toliko tešku dispneju da ima osećaj neposredne životne
ugroženosti i ugušenja, anksiozan je, obilno se znoji, kašlje i iskašljava penušav i sukrvičav
ispljuvak, sa čujnim sviranjem i krkljanjem u grudima.
Zamor, slabost, smanjenje tolerancije napora su česti simptomi SI. Takođe, javljaju se anoreksija,
mučnina, povraćanje, tup bol u predelu jetre. Kod starijih pacijenata usled slabije prokrvljenosti
mozga nastaju konfuzija, smanjenje koncentracije, pamćenja, glavobolje, nesanice. Nesanici
doprinosi i učestalo noćno mokrenje.
Srčani otoci - oko skočnih zglobova i na potkolenicama, najizrazitiji su uveče, testasti, nastaju pod
dejstvom zemljine teže.
Jetra je uvećana, bolna, kasnije postaje sve čvršća, ascites (nakupljanje tečnosti u trbušnoj duplji),
žutica nastaju zbog oštećenja jetre.
Mogu postojati i drugi znaci: bledi, hladni i vlažni ekstermiteti, smanjeno izlučivanje mokraće, niska
koncentracija natrijuma u mokraći, pozitivan albumin u mokraći.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničkog pregleda, rendgenografije srca i pluća, ultrazvuka.
Lečenje
Problem lečenja SI je u tome što se jedinstveno pravilo za lečenje svih bolesnika sa SI ne može
formulisati, zbog različite etiologije, hemodinamske slike, kliničkih manifestacija i težine SI. Prva
mera je svakako, smanjenje fizičke aktivnosti i smanjenje unosa soli. Ako ovo nije dovoljno,
započinje se medikamentozna terapija kombinacijom diuretika, ACE inhibitora i digitalisa. Sledeći
korak je rigoroznija restrikcija soli i primena jačih diuretika. Ukoliko nema efekta, sprovodi se
hospitalizacija, stroga restrikcija soli, intravenski vazodilatatori, pozitivni inotropni agensi i dr.

16.Endokarditis
Infektivni endokarditis (IE) predstavlja zapaljenski proces na srčanim zaliscima i drugim
strukturama srca izazvana infektivnim agensima. 
Uzrok nastanka
Kao infektivni uzročnici javljaju se bakterije, gljivice, rikecije, kao i mešane infekcije prilikom
intervencija u usnoj duplji, iz gornjih disajnih puteva, digestivnog u urinarnogenitalnog sistema. IE
je česta komplikacija urođenih i stečenih srčanih mana, operacija na srcu i krvnom sudovima, kao i
kod imunodeficijentnih stanja i uživaoca droge.
Klinička slika
Akutni oblik počinje naglo, kao sepsa, sa visokom temperaturom, groznicom, kod osoba koje su
prethodno bile relativno zdrave. Ubrzo se javljaju komplikacije kao što su embolije, razvoj srčane
insuficijenije, multiple petehije ( crvene tačkice) po koži. A kod IE desnog srca  – zapaljenja i
apscesi pluća.
Subakutni oblik počinje simptomima opšte infekcije, kod osoba koje su već srčani bolesnici.
Najčešće se žale na povišenu temperaturu, zamor, anoreksiju, slabost, gubitak u težini, pospanost,
stanje slično gripu, glavobolju, bol u zglobovima, grozničavo stanje, otežano disanje, bol u
grudima, lupanje srca, bol u trbuhu, u predelu bubrega, krv u mokraći. Drugi način započinjanja
subakutnog IE povezan je sa razvojem komplikacija kao što su embolije moždanih arterija  sa
hemiplegijom (oduzetost polovine tela), infarktom bubrega ili slezine. Pri pregledu pada u oči bleda
boja kože i vidljivih sluzokoža ili boja bele kafe, sa promenama na koži u vidu petehija.
Komplikacije
Najteža komplikacija je srčana insuficijencija, zatim nastajanje apscesa u miokardu, miokarditis,
perikarditis, embolije, gljivične aneurizme.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, auskultatornog nalaza, hemokuture, ultrazvuka,
laboratorijskih analiza.
Lečenje
Cilj lečenja je eradikacija infekcije što se postiže antibiotskom terapijom ili kada to ne uspeva,
hirurškom terapijom.

17.Miokarditis
Miokarditis je zapaljenski proces koji je lokalizovan u zidumiokarda i može biti uzrokovan svim
infektivnim agensima. Javlja se u svim dobnim grupama, u oba pola, nesto češće kod mlađih
muškaraca.
Uzrok nastanka
Miokarditis mogu uzrokovati virusi, rikecije, bakterije, gljivice i paraziti. Najčešći uzročnici su virusi i
to-Coxsackie A i B, Echovirus, Influenza, Poliovirus, Cytomegalovirus, HIV. Zatim rikecije –
R.Burnetti, R.Rickettsii, bakterije-Coryinebacterium diphtheriae, Meningococcus,Borrelia
burgdorferi, gljivice-Aspergillosis, Actinomycosis, Candidiasis i paraziti-Toxoplasmosis, Trichinosis,
Cysticerosis i dr.
Klinička slika
Zavisi od stepena anatomskog oštećenja miokarda. Najčešće postoje simptomi respiratorne
infekcije koji su prethodili srčanoj simptomatologiji: malaksalost, brzo zamaranje, otežano
disanje pri naporu, nadražajni kašalj, lupanje srca, bol u grudima, kolapsna stanja i gubitak
svesti. Kliničkim pregledom može se naći cijanoza perifernog tipa (modre usne, vrh nosa, jagodice
lica, uši, vrhovi prstiju), ubrzan rad srca, poremećaji srčanog ritma, oslabljeni tonovi, snižen krvni
pritisak. Navedeni simptomi i znaci mogu biti prisutni u manjem ili većem broju, što zavisi od težine
miokarditisa i stepena hemodinamskih poremećaja, ali treba istaći da su oni nespecifični i da se
zbog toga miokarditis i naziva "bolest sa 10 lica".
Dijagnoza
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničkog pregleda i dopunskih analiza. Neophodno
je uraditi elektrokardiogram; laboratorijske analize - koje pokazuju ubrzanu sedimentaciju, povećan
broj leukocita (belih krvnih zrnaca), pozitivan c-reaktivni protein; serološke testove;izolaciju i
identifikacija uzročnika. Zatim su potrebni rentgenski pregled pluća i srca, ehokardiografski pregled
(ultrazvuk), dopler. U nejasnim slučajevima endomiokardna biopsija može pružiti histološki dokaz
miokarditisa.
Lečenje
Bolesnici sa potvrđenim miokarditisom  treba da budu hospitalizovani.Lečenje je uglavnom
simptomatsko i usmereno prema osnovnim manifestacijama bolesti, a takođe zavisi i od vrste
uzročnika. Restrikcija fizičke aktivnosti smanjuje srčani rad i miokardno oštećenje a pospešuje
ozdravljenje. Kompleksne i simptomatske aritmije trena lečiti antiaritmicima-β blokatorima,a u
slučaju insuficijencije daju se i kardiotonici, ACE inhibitori i diuretici.
Tok i prognoza bolesti
Većina bolesnika (80 - 90%) sa akutnim virusnim miokarditisom oporavlja se potpuno i bez
posledica.Mali procenat bolesnika dobija hronični tok u čijoj kliničkoj slici dominiraju različiti
poremećaji  srčanog ritma i različiti stepeni insuficijencije srca. Nekada, akutni virusni miokarditis
može da završi letalno usled kardiogenog šoka, tromboembolijskih komplikacija ili malignih
poremećaja ritma.

18.Perikarditis
Perikarditis predstavlja zapaljenski proces koji zahvata srčanu kesu - perikard. Može biti
izolovan ili udružen sa miokarditisom i endokarditisom, kada se govori o pankarditisu. Javlja se kao
primarna manifestacija zapaljenja perikarda ili kao sekundarna pojava u sklopu drugih bolesti.
Učestalost
Učestalost se kreće od 2 do 6%, dok se klinički dijagnostikuje jedan na hiljadu bolničkih prijema,
što ukazuje na činjenicu da često ostaje neprepoznat. Češći je kod muškaraca i odraslih, nego kod
žena i dece.
Uzrok nastanka
Veliki je broj faktora koji dovode do nastanka perikarditisa, pa se on i klasifikuje prema uzročniku ili
bolesti čija je manifestacija ili komplikacija:
Infektivni perikarditis - virusni (coxsackie A i B, echovirus, adenovirus, ebstein-
barr,varicella,mumps,HIV); bakterijski (staphylococcus, pneumococcus, streptococcus,gram
negativne bakterije); gljivični (histplasmosis, aspergillosis, candida albicans, blastomycosis);
parazitni (amebiasis, toxoplasmosis, echinococcosis)
Idiopatski, uremički, neoplastički perikarditis (metastaze karcinoma pluća, dojke, melanoma,
leukemije,..), perikarditis u toku infarkta miokarda, postiradijacioni, traumatski perikarditis,
perikarditis povezan sa oboljenjima vezivnog tkiva (sistemski eritematozni lupus, reumatodni
artritis, sklerodermija, reumatska groznica,..), perikarditis u sklopu drugih inflamatornih oboljenja
(sarkoidoza, amiloidoza,), perikarditis izazvan lekovima, perikarditis u sklopu miksedema i
perikarditis nakon oštećenja miokarda i perikarda.
Akutni perikarditis
 pericarditis sicca (suvi perikarditis) je sindrom izazvan zapaljenjem perikarda najčešće
virusima. U početku se javljaju povišena temperatura, bol u mišićima, znojenje, groznica,
opšta malaksalost, gubitak apetita. Najkarakterističniji simptom je bol u grudima,
lokalizovan iza grudne kosti, često se širi u vrat i levu lopaticu.Ima karakter stezanja,
 pojačava se pri dubokom udahu, ležanju na leđima, kašlju, okretanju, a smanjuje u sedećem
položaju i naginjanju prema napred. Auskultacijom se čuje karakteristično perikardno trenje.
 perikarditis exsudativa - perikardni izliv može da nastane kao odgovor na oštećenje
perikarda svim uzročnicima i može biti serozan, bistar, gnojav, hemoragičan (prisustvo krvi u
izlivu) i hilozan. Manji izlivi su asimptomatski ali kod većih bolesnik se žali na stalan bol ili
pritisak u grudima, otežano disanje, otežano gutanje, kašalj, štucanje i promuklost.
Tamponada srca
Podrazumeva kompresiju srca povećanim intraperikardnim pritiskom, koji ometa  punjenje srca.
Može se razviti u svim oblicima perikarditisa. Bolesnici se žale na otežano disanje,bol u grudima, a
karakterističan nalaz je Beckov trijas:snižen arterijski, povišen venski pritisak i smanjene amplitude
kontrakcija srca.Stanje svesti je poremećeno, bolesnici su bledi, oznojeni, ubrzano dišu.
Hronični perikarditis
Percarditis constrictiva - podrazumeva prisustvo čvrstog, fibrozno zadebljalog ili kalcifikovanog
perikarda koji ograničava punjenje srca.Najvažniji klinički simptomi su zamaranje, otežano disanje i
kašalj. Vratne vene su nabrekle, jetra je uvećana, a u odmaklom stadijumu  nalaze se ascites
(prisustvo tečnosti u trbuhu) i edemi (otoci) na donjim ekstremitetima.
Parcijalni perikarditis i parcijalna konkrecija srca - javljaju se adhezije (priraslice) između dva
lista perikarda, između perikarda i srca ili između perikarda i susednih struktura grudnog koša.
Bolesnici se žale na otežano disanje pri naporu, bolove u grudima i osećaj preskakanja srca.
Hronični perikardni izliv - podrazumeva perzistiranje izliva duže od 6 meseci. Uglavnom se dobro
toleriše,a može da postoji osećaj težine u grudnom košu,otežano disanje pri naporu, kašalj i
promuklost.
Dijagnoza
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, kliničkog pregleda, EKG-a,rendgenskog nalaza,
ultrazvuka, CT-a i NMR-a.
Lečenje
Lečenje akutnog perikarditisa uključuje hospitalizaciju,ležanje do prestanka bolova i
normalizovanja tempereture.Primenjuju se antimikrobni lekovi, analgetici ili nesteroidni
antiinflamatorni lekovi.U upornijim slučajevima treba primeniti kortikosteride. Jedina efikasna
terapija tamponade srca je evakuacija tečnosti, a lečenje hroničnih oblika podrazumeva hirurške
resekcije izmenjenog perikarda. 

19.Kardiomiopatije
Kardiomiopatija ili bolje rečeno kardiomiopatije (tri vrste) su bolesti sa strukturnim i funkcijskim
promjenama srčanog mišića. Kardiomiopatijama nazivamo bolesti kojima genski ili biokemijski
uspijemo dokazati primaran poremećaj u srčanom mišiću.
Kardiomiopatiju uzrokuje slabo pumpanje krvi u srčanom mišiću, što dovodi do slabog dotoka
krvi u ostatak tijela. Kardiomiopatija može izazvati razne srčane bolesti i poteškoće, a može biti
veoma kobna ako se ne liječi na vrijeme. Razlikujemo tri vrste kardiomiopatije:
 Dilatacijska kardiomiopatija – je najčešći tip kardiomiopatije. Karakterizira ju proširenje
srčanih šupljina i smanjenje sistoličke funkcijelijeve klijetke. Kod ovakvog tipa kardiomiopatije,
lijeva klijetka gubi sposobnost pumpanja krvi, odnosno postaje slabija. Dilatacijska
kardiomiopatija može pogoditi osobe svih životnih dobi, no javlja se češće kod onih
u srednjoj životnoj dobi.
 Hipertrofijska kardiomiopatija – uključuje zadebljanje srčanog mišića što mu može otežati
pumpanje krvi. Ona se može razviti u bilo kojoj životnoj dobi, no češća je kod djece.
 Restrikcijska kardiomiopatija uzrokuje smanjenu rastegljivost srčanog mišića zbog odlaganja
tvari (amiloid, glikogen i sl.) u srčanom mišiću. 
Uzroci kardiomiopatije
Vodeći uzroci kardiomiopatije su još uvijek nepoznati, no tijekom liječenja i istraživanja otkriveni
su neki od čimbenika koji doprinose ovakvom tipu oštećenja:
 genetske predispozicije
 visoki krvni tlak
 oštećenje srčanog tkiva iz prethodnog srčanog udara
 ubrzani rad srca
 metabolički poremećaji kao što su pretilost, dijabetes i bolesti štitnjače
 nutritivni nedostaci esencijalnih vitamina i minerala
 komplikacije u trudnoći
 pretjerana konzumacija alkohola
 konzumacija kokaina, amfetamina i steroida
 liječenje kemoterapijom ili zračenjem
 poremećaji vezivnog tkiva
 grušanje krvi
Simptomi kardiomiopatije
Kardiomiopatija u ranoj fazi uglavnom ne uzrokuje simptome, no kako napreduje obično se
pojavljuju simptomi kao što su:
 kašalj
 umor
 zadihanost
 oticanje gležnjeva i nogu
 nadutost u trbuhu zbog nakupljanja tekućine
 nepravilni otkucaji srca
 bol u prsima
 vrtoglavica
 nesvjestica
Bez obzira od koje vrste kardiomiopatije bolujete, simptomi se mogu pogoršati ako se ona ne liječi.
Pogoršanje simptoma ovisi od osobe do osobe, pa se kod nekih ljudi vrlo brzo simptomi
pogoršavaju dok kod drugih napreduju polako.
Preporučujemo vam da kontaktirate liječnika ako osjetite bilo koji od prethodno navedenih
simptoma. Isto tako odmah zatražite hitnu liječničku pomoć ako osjetite teškoće pri disanju,
nesvjesticu ili bol u prsima, koja traje više od nekoliko minuta.

20.Ishemična bolest srca – angina pektoris, infarkt miokarda

Ishemija srca nastaje kada se smanjuje dotok krvi u srce, sprečavajući da srce primi
dovoljno kiseonika. Smanjeni dotok krvi je obično rezultat delimične ili potpune blokade
arterija srca (koronarnih arterija).
Ishemija srca ili ishemija miokarda može oštetiti srčani mišić, smanjujući njegovu sposobnost da
efikasno pumpa krv. Iznenadna, teška blokada koronarne arterije može dovesti do srčanog
udara.Ishemijska bolest srca takođe može izazvati ozbiljne abnormalnosti srčanog ritma.
Tretman za ishemiju srca uključuje poboljšanje dotoka krvi u srčani mišić. Lečenje može da
uključi lekove, procedure za otvaranje blokirane arterije ili bajpas operaciju.

Izrada plana za zdrav način života je važna u lečenju i prevenciji ishemije srca.

Ishemijska bolest srca uzrok

Ishemijska bolest srca nastaje kada se protok krvi kroz jednu ili više koronarnih arterija smanjuje.
Nizak protok krvi smanjuje količinu kiseonika koju će srčani mišića primiti.
Ishemija srca može polako da se razvija kako arterije postaju blokirane tokom vremena; ili,
može brzo da se pojavi kada arterija postane iznenada blokirana.
Ishemijska bolest srca – uzrok:
Bolest koronarnih arterija (ateroskleroza) – arterijski plak je uglavnom sastavljen od holesterola
i izgrađuje se na zidovima arterija, gde ograničava protok krvi. Ateroskleroza je najčešći uzrok
ishemije srca.
 Krvni tromb – plakovi koji se razvijaju u slučaju ateroskleroze mogu da puknu, uzrokujući krvni
ugrušak ili tromb. Ugrušak može da blokira arteriju i dovesti do iznenadne, teške ishemije
miokarda, što dovodi do srčanog udara. Retko, krvni ugrušak može putovati u koronarne arterije iz
drugog dela tela.
Grč koronarne arterije – ovo privremeno zatezanje mišića u zidu arterije može na kratko smanjiti
ili čak sprečiti dotok krvi do dela srčanog mišića. Grč koronarne arterije je neuobičajeni uzrok
ishemije miokarda.
Bol u grudima povezan sa ishemijom srca može biti izazvan:
– fizičkim naporom
– emocionalnim stresom
– niskim temperaturama
– upotrebom kokaina.
Hronična ishemijska bolest srca
Koronarna cirkulacija služi za snabdevanje miokarda (srčanog mišića) kiseonikom. Prolazni
problemi vezani za ovu cirkulaciju izazivaju da reverzibilna ishemija srca postane dominantna
karakteristika hronične ishemijske bolesti srca, koja se takođe odlikuje stabilnim simptomima tokom
nekoliko meseci, godina ili čak decenija.
Kada je hronična ishemijska bolest srca u pitanju, stabilna angina je najčešća prezentacija; druge
kliničke prezentacije su mikrovaskularna angina pektoris, vazospazmična angina i ishemička
kardiomiopatija. Stabilna angina je uglavnom uzrokovana opstruktivnom koronarnom
aterosklerozom.
Hipertenzivna ishemijska bolest srca
Visok krvni pritisak takođe može izazvati ishemijsku bolest srca i u tom slučaju je prisutna
hipertenzivna ishemijska bolest srca. To znači da srčani mišić ne dobija dovoljno krvi.Ova bolest
srca je obično posledica ateroskleroze ili suženja arterija (koronarne bolesti), što ometa protok krvi.
To može dovesti do srčanog udara. Vremenom, visok krvni pritisak može da ubrza aterosklerozu,
što dovodi do oštećenja koronarnih arterija.
Hipertenzivna bolest srca uključuje brojne komplikacije visokog krvnog pritiska koje utiču na srce.
Visok krvni pritisak je bitan faktor rizika za aterosklerozu i ishemijsku bolest srca.

Kada dođe do simptoma ishemijske bolesti srca, najčešći je pritisak ili bol u grudima, obično na
levoj strani tela (angina pektoris). Drugi znaci i simptomi ishemijske bolesti srca – koje češće mogu
iskusiti žene, stariji ljudi i ljudi sa dijabetesom – obuhvataju:
 bol u vratu ili vilici
 bol u ramenu ili ruci
 ubrzan rad srca
 kratak dah kada ste fizički aktivni
 mučnina i povraćanje
 preznojavanje
 umor.
21.Arterijska hipertenzija
Arterijska hipertenzija (Povišen krvni pritisak)
Arterijska hipertenzija (povišen krvni pritisak) je, po definiciji Svetske zdravstvene organizacije,
stanje u kome je sistolni (gornji) pritisak povišen preko 140mmHg a dijastolni (donji) preko
90mmHg. Ova definicija se odnosi na sve osobe koje su starije od 18 godina. Može se javiti kao
izolovana sistolna ili dijastolna hipertenzija a najčešće su povišena oba pritiska. 
Učestalost
Arterijska hipertenzija se jedna od najčešćih bolesti današnjice. Smatra se da jedna trećina odrasle
populacije ima pritisak koji bi se morao lečiti, a ovaj procenat se menja po regijama u zavisnosti od
načina ishrane, fizičke aktivnosti i životne dobi. Verovatno da nema osobe koja bar jednom nije
imala problem sa povišenim pritiskom, a dodatni problem u lečenju hipertenzije predstavlja podatak
da se terapija uzima neredovno i čestou nedovoljnim dozama. 
Uzrok nastanka
Hipertenzija se najčešće javlja kao idiopatska, što znači da se ne zna razlog njenog pojavljivanja. U
malom procentu (3-5%) hipertenzija je posledica bolesti drugih organa i sistema. Na krvni pritisak
utiču mnogi faktori kako u organizmu, tako i van njega. Krvni pritisak povećavaju prekomerna
upotreba soli i tečnosti, gojaznost, preterani unos alkohola i kafe, pušenje, fizička neaktivnost. 
Simptomi  
Povišen krvni pritisak je vrlo često bolest koja protiče sa vrlo malo simptoma, ili se oni čak i odsutni.
Pacijenti sa povišenim krvnim pritiskom mogu imati vrlo raznolike simptome, zavisno od toga da li
je još neki sistem organa napadnut i oštećen dugogodišnjom hipretenzijom. Organi koji najviše trpe
i stradaju u hipertenziji su: srce, oči, bubrezi i krvni sudovi. Ne treba smetnuti sa uma da je
hipertenzija vrlo važan faktor kardiovaskularnog rizika i da bolesnici koji imaju hipertenziju
obolevaju od koronarne bolesti desetak godina ranije od svojih vršnjaka koji je nemaju. Simptomi
koje najčešće imaju bolesnici sa povišenim krvnim pritiskom su: glavobolje (naročito u potiljačnom
predelu), nesvestica, zujanje u ušima, nestabilnost pri hodu, bol ili slične senzacije u
grudima, nedostatak vazduha, osećaj ubrzanog ili nepravilnog rada srca i tako dalje.
Dijagnoza
Dijagnoza hipertenzije se postavlja relativno lako. Veoma je važno merenje krvnog pritiska u
kućnim uslovima jer je dokazano da pacijenti imaju veći pritisak kod lekara nego u kući. Pritisak
treba meriti po mogućstvu u istom položaju, na istoj ruci i istim aparatom. Bolesnicima sa
hipertenzijom treba uraditi laboratorijske analize (da se utvrdi prisustvo oštećenja bubrega),
pregled očnog dna, EKG, a po potrebi i rendgenski snimak pluća i srca i ultrazvučni pregled srca.
Takođe, pacijent treba da bude pregledan od strane kardiologa koji će predložiti plan ispitivanja i
terapiju. 
Lečenje
Lečenje hipertenzije se vrši dvojako. Prva mera je sprovođenje higijensko - dijetetskog režima što
podrazumeva smanjenje unosa soli i tečnosti, smanjenje težine, povećanje fizičke aktivnosti,
smanjen unos kafe i alkohola. Od nemedikamentnih mera najvažnije je da se koriguje telesna
težina adekvatnom dijetom i da se smanji unos soli ispod 3 g na dan. Kod svih bolesnika sa
hipertenzijom je važno da se meri tenzija i u stojećem stavu radi utvrđivanja postojanja ortostatske
hipotenzije, jer to utiče na izbor antihiperteziva i može značiti postojanje vegetativne neuropatije. U
lečenju hipertenzije koristi se i više različitih grupa lekova: antagonisti kalcijuma (Nifelat, Norvasc,
Cortiszem R), beta blokatori (Prinorm, Presolol, Inderal), ACE inhibitori (Zorcaptil, Enalapril,
Monopril, Hemokvin), diuretici (Lasix, Hemopres, Lometazid), AT1 blokatori (Diovan, Lorista),
blokatori alfa i beta receptora...Lek za lečenje hipertenzije sme preporučiti i prepisati samo lekar.

22.Anemija
Anemija može biti veoma ozbiljno stanje koje ponekad značajno utiče na vaš život.
Kako anemija utiče na telo?
Krv se sastoji od 3 tipa ćelija (crvenih krvnih zrnaca - eritrociti, belih krvnih zrnaca - leukociti i
krvnih pločica - trombociti) koje cirkulišu našim krvotokom. Eritrociti sadrže crveni i gvožđem bogati
protein - hemoglobin (Hb), koji prenosi kiseonik iz pluća do svih mišića i organa našeg organizma.
Normalan život i funkcionisanje je nemoguće bez kiseonika . 
Anemija je stanje nedostatka crvenih krvnih zrnaca. U tom slučaju, mali broj eritrocita sadrži
manje hemoglobina, zbog čega je dostava kiseonika organima kao što su mozak, srce i mišići
smanjena. Na taj način kada ste anemični osećate mentalnu i fizičku slabost. Kada je broj eritrocita
smanjen, srce radi brže u pokušaju da većim proticanjem krvi nadoknadi manjak kiseonika u krvi
siromašnoj eritrocitima. 
Uzroci anemije
Mogući uzroci anemije su:
  Gubitak krvi - Brojna oboljenja (bubrega, zglobova, krvotvornih organa....)
 Neželjena dejstava lekova
 Neadekvatna ishrana i nedostaci vitamina i gvožđa.
Simptomi
Anemija se ponekad teško otkriva jer su rani simptomi veoma blagi. Zbog toga se lako zamenjuje
tegobama koje se viđaju u drugim bolestima ili nakon korišćenja nekih lekova. Anemija vam može
samnjiti životnu energiju do mere da vam otežava obavljanje najosnovnijih kućnih aktivnosti. Ona
pogoršava tegobe koje stvaraju i druge bolesti ukoliko se međusobno udruži pa pospanost,
slabost, malaksalost i drugi simptomi postaju veoma izraženi. Simptomi anemije su sledeći:
 Umor - pospanost
 Slabost - brzo zamaranje
 Vrtoglavica i nesigurnost
 Bledilo kože i sluznice usana, desni, konjuktiva, noktiju i dlanova
 Ubrzan srčani rad - tahikardija
 Osećaj hladnoće naročito ekstremiteta - ruku i nogu
 Tuga i depresija
 Smanjanje seksualnih funkcija
 Poremećaji sna i smanjenje apetita
Kako se simptome lako zameniti simptomima koji se javljaju u drugim oboljenjima  važno je
pregledati se kod lekara posebno ukoliko postoji osećaj intenzivnog zamora i drugih navedenih
tegoba.
Diagnostika
Lekari utvrđuju postojanje anemije kroz razgovor sa pacijentom o njegovim tegobama (anamneza),
pregledom obolelog i izradom krvne slike. Krvna slika se danas radi pomoću aparata koji daju
informaciju broju eritrocita (RBC) leukocita (WBC) i trombocita (PLT). Na rezultatu krvne slike se
često nalazi broj, veličina, oblik i opis još nekih fizičkih karakteristika ćelija krvi. Većina centara u
Srbiji prihvatila je aparate sa engleskim skraćenicama pa ih i mi u daljem tekstu navodimo.   
RBC - predstavlja broj eritrocita od engleskog "red blood cells". Hemoglobin označen skraćenicom
Hb, se nalazi u eritrocitima i učestvuje u prenosu kisonika. Vaš nivo hemoglobina je zapravo
preračunata količina ove belančevine u vašoj krvi. Hematocrit ili Hct, je procenat crvenih krvnih
ćelija u krvotoku. Normalne vrednosti Hb variraju od laboratorije do laboratorije ali se kreću u
rasponu od  120 do 160 g/L za odrasle žene i 13 do18 g/dL za odrasle zdrave muškarce.
Anemijom se smatra stanje kada nivoi Hb i Hct padnu ispod normalnih vrednosti zbog čega se
javlja poremećaj funcije organa i sistema sa napred navedenim simptomima. 

Lečenje
Ukoliko se anemija ne leči na vreme, teško stanje organizma može dovesti do poterebe za
transfuzijama krvi. Osim toga niske vrednosti ertitrocta mogu dovesti do dodatnih zdravstvenih
problema: Anemija može dovesti do preopterećenja vašeg srca i pojave srčanih tegoba, u
pokušaju da popravi dopremanje kiseonika u tkiva iz krvi siromašne eritrocitima. Anemija vam
može otežati mentalne procese. Kada vaš mozak ne dobija dovoljno kiseonika, biće vam teško
učite, pamtite a kasnije čak i da pišete čitate ili obavljate svakodnevne poslove. Ukoliko anemija
dugo traje ili se simptomi pogoršavaju sve ovo može ozbiljno i trajno narušiti vaše zdravlje. 

Pristupi u lečenju su različiti i mnogo zavise od uzroka anemije. Zbog toga je posle konstatovanja
da bolujete od anemije, voma značajno otkriti njen uzrok. To se može samo uz stručnu pomoć
lekara koji će vam odrediti strategije lečenja kao što su promena navika u ishrani ili primena
lekova. Autor ovog članka vam ne preporučuje da lečenje anemije radite na svoju ruku odnosno
bez kontrole lekara.
23.Multipli mijelom
Uzrok nastanka
Uzrok je kao i u drugim malignim limfomoma  nedovoljno poznat. Mogući su brojni etiološki faktori
kao što su infektivni, nasledni, genetski, poremećaji imuniteta, uticaj hemijskih jedinjenja,
jonizujućeg zračenja i onkogenih virusa.
Klinička slika
Najčešći simptom je bol u kostima. Nastaju litičke lezije (oštećenja zbog razgradnje) kostiju, a bez
stvaranja nove kosti. Mogu se razviti patološke frakture (prelomi), a oštećeni krajevi mogu stvarati
pritisak na kičmenu moždinu. U 25% slučajeva ove bolesti prva tegoba može biti infekcija, i 
ponavljane infekcije sa zapaljenjem pluća. Povećan je nivo kalcijuma, što je povezano sa štetnim
dejstvom na bubrege i može dovesti do bubrežne insuficijencije. Javljaju se takođe umor,
glavobolja i smetnje vida, muka, gađenje, povraćanje, poliurija (povećano izlučivanje mokraće),
polidipsija (pojačana žeđ), što nekada vodi u dehidrataciju, konfuziju i komu a mogu nastati i
oštećenja nerava. Od hematoloških poremećaja (poremećaj krvi) u 80% slučajeva prisutna je
anemija, a mogući su i poremećaji zgrušavanja krvi.
Dijagnoza
Za postavljanje dijagnoze bitan je trijas simptoma: plazmocitom koštane srži, litičke lezije kostiju i
prisustvo M komponente belančevina u urinu ili serumu. Od laboratorijskih analiza potrebno je
uraditi kompletnu krvnu sliku, broj trombocita, aspiraciju i biopsiju koštane srži, ispitivanje urina i
seruma kako bi se otkrilo prisustvo M komponente, zatim kalcijum, kreatinin i viskoznost u serumu.
Određuju se i imunogloblini, a karakterističan je i nalaz slepljenih crvenih krvnih zrnaca (rulo
fenomen) u perifernom razmazu.
Lečenje
Smatra se kako izlečenje u mijelomu nije moguće, pa se lečenje mora prilagoditi svakom
pojedinačnom slučaju. U većini slučajeva potrebno je lečenje kroz neodređeni vremenski period.
Standardno lečenje sastoji se od pulsne terapije alkilirajućim lekovima (L-fenilalanin mustard,
ciklofosfamid ili hlorambucil) i pronizonom (kortikosteroid). Reakcija na terapiju prosuđuje se prema
poboljšanju simptoma, smanjenju M komponente u serumu. Trajanje početnog tretmana nije
određeno, ali obično je 1-2 godine, a moraju se odgovarajuće lečiti i komplikacije.

24.Akutna leukemija
Akutne leukemije su maligne bolesti hematopoeznog sistema. Karakterišu se nenormalnim
razmnožavanjem neke od ćelija limfoidne ili mijeloidne loze, povećanjem broja belih krvnih zrnaca
u perifernoj krvi i povećanjem mase leukocita u organizmu. Jedan od najčešćih oblika je akutna
limfocitna leukemija. Ona napreduje vrlo brzo i može se javiti i kod odraslih i kod dece. Vrlo teško
se dijagnostikuje, a rani simptomi mogu biti slični gripu ili drugim čestim bolestima. Leukemije čine
10% među kancerima, a u dece akutna limfoblastna leukemija je najčešće maligno oboljenje.
Godišnje, od raznih oblika leukemija oboli približno 13 osoba na 100 000 stanovnika. 
Simptomi
Kao posledica akutne limfocitne leukemije javlja se anemija, granulocitopenija i trombocitopenija.
Usled anemije javlja se bledilo kože, a bolesnici se žale na malaksalost, otežano disanje, lako
zamaranje i vrtoglavicu. Ukoliko postoji uvećana slezina, anemija je delom posledica i pojačane
razgradnje eritrocita u uvećanoj slezini. U starijih osoba može se ispoljiti pojavom angine pektoris ili
edema pluća. Kod većine slučajeva mogu se javiti i nespecifični simptomi poput povišene telesne
temperature, bola u kostima ili zglobovima, oteklina limfnih čvorova, lako nastajanje modrica,
krvarenja iz desni, krvarenja iz nosa
Dijagnoza
Dijagnoza se postavlja pregledom razmaza perifeme krvi i citološkim pregledom kostne srži. Nalaz
velikog broja blasta u perifemoj krvi, anemija i trombocitopenija ide u prilog akutne leukemije.
Dijagnoza se potvrđuje pregledom kostne srži i nalazom preko 30% blasta u njoj. 
Laboratorijski nalaz
U perifemoj krvi postoje anemija, granulocitopenija i trombocitopenija. Broj leukocita može da bude
smanjen, normalan ili povećan. Ukoliko rezultati ispitivanja krvi pokazuju abnormalnosti, lekar
može uraditii biopsiju koštane srži. On takođe može izvršiti spinalnu punkciju i uzeti uzorak likvora.
Lekar posmatra tečnost pod mikroskopom kako bi ustanovio jesu li prisutne ćelije leukemije, tek
tada može reći o kakvoj se leukemiji radi i planirati najbolje moguće lečenje.
Lečenje
Mogućnost izlečenja zavisi od izgleda ćelija leukemije pod mikroskopom, koliko se leukemija
proširila,  životnoj dobi bolesnika i njegovom opštem zdravstvenom stanju. Cilj lečenja je remisija
malignog tumora, a to se postiže kad su nalazi periferne krvi i koštane srži normalni. Akutna
limfocitna leukemija leči se kombinacijom hemoterapije i citostatika. 
Prevencija
U većini slučajeva uzročnik nastanka leukemije je nepoznat, pa je teško pronaći pravilan
preventivni modus. Ipak savetuje se minimalno izlaganje otrovima, zračenju i hemikalijama, kao i
pravilna ishrana u cilju što boljeg imunog odgovora organizma na štetne agense.

25.Trombocitopenija
Trombocitopenije predstavljaju stanja sa smanjenim brojem trombocita. Spadaju u najčešće
uzroke hemoragijskih sindroma.
Podela
Trombocitopenije se dele na osnovu etiologije (uzroku nastanka) na primarne i sekundarne. U
grupu primarnih trombocitopenija ubrajaju se imunološka trombocitopenija, ciklična
trombocitopenija, a u grupu sekundarnih one koje prate određena oboljenja (bolesti hematopoeznih
organa, slezine, infektivna oboljenja i slično).
Trombocitopenije se zatim mogu podeliti na nasledne i stečene.
Patofiziološka podela trombocitopenija zasnovana je na kinetici stvaranja trombocita, veku
trombocita u cirkulaciji i njihovoj raspodeli u organizmu. 
S obzirom na kinetiku trombocita, dele se na:
 trombocitopenije zbog smanjene trombocitne proizvodnje (amegakariocitne
trombocitopenije)
 trombocitopenije zbog povećane razgradnje trombocita (megakariocitne trombocitopenije)
 trombocitopenije zbog poremećene trombocitne raspodele, koje nastaju usled
nagomilavanja i zadržavanja trombocita u uvećanoj slezini (hipersplenijske
trombocitopenije)
Klinička slika
Bez obzira na etiologiju klinička slika se ispoljava spontanim krvarenjima u koži i
sluznicama koje se nazivapurpura. Promene po koži mogu biti u vidu sitnih tačkastih
krvarenja (petehije), koje se mogu međusobno sliti i dati ekhimoze ( krvne podlive, modrice). I
petehije i ekhimoze mogu da izmene boju, što zavisi od starosti krvarenja i stvaranja bilirubina iz
hemoglobina. Petehije i ekhimoze mogu postojati u bilo kom predelu, a krvarenje iz sluznica nosa i
genitalnih organa je najčešće. 

Karakterističan nalaz u trombocitopenijama je krvarenje u usnoj šupljini u vidu mehura

ispunjenih krvlju. Najopasnije je krvarenje u centralnom nervnom sistemu, koje može da dovede do
fatalnog ishoda, a krvarenja u fundusu (dnu) oka mogu dati trajna oštećenja vida.
U trombocitopenijama postoji rizik od većeg krvarenja posle povreda i hirurških intervencija. Ta
krvarenja počinju neposredno posle povrede, dobro reaguju na lokalnu kompresiju i obično
potpuno prestaju posle 48 sati.
Dijagnoza
Postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, laboratorijskih nalaza, krvne slike (smanjen broj
trombocita), razmaza periferne krvi, pregleda kostne srži.
Lečenje
Osnovu terapije čine kortikosteroidi i splenektomija ( odstranjenje slezine). Bolesnike koji ne
reaguju na splenektomiju treba lečiti imunosupesijom (vinkristinom, ciklofosfamidom, azatiprinom).
Kod izrazitih krvarenja primenjuje se suportivna terapija trombocitima

26.Hemofilija
Hemofilija A je najčešći nasledni poremećaj koagulacije, a nastaje zbog  nedostatka ili smanjenja
aktivnosti VIII faktora koagulacije. Poremećaj u sintezi faktora koagulacije nastaje zbog mutacije u
strukturnom genu na X hromosomu. Javlja se uglavnom kod muškaraca i karakteriše se
doživotnom sklonošću ka krvarenju. Krvarenje može nastati spontano ili pri manjim povredama i
najčešće je na zglobovima i mišićima. Pri tom može doći i uglavnom i dolazi do degenerativnih
promena i invaliditeta.
Hemofilija A javlja se kod muške novorođenčadi i to u odnosu 1:10000. Broj bolesnika je u porastu
jer je boljim lečenjem poboljšan kvalitet i dužina života. Od hemofilije boluju muškarci, a žene su
(pre)nosioci bolesti. Žene mogu da obole, mada retko. Hemofiličar u braku sa zdravom ženom ima
zdrave sinove dok ćerke prenose gen za hemofiliju. Žena prenosilac hemofilije u braku sa zdravim
muškarcem rađa sinove koji imaju podjednake uslove da su zdravi ili bolesni, a ćerke da su zdrave
ili prenosioci hemofllije. Zbog toga je neophodno da se u porodicama sa hemofilijom utvrde
prenosioci bolesti.
Primenom genskih proba moguće je vrlo pouzdano odrediti prenosioce hemofilije. Kod žena, koje
su prenosioci hemofilije, neophodno je u trudnoći utvrditi pol ploda. Ako je plod muškog pola,
potrebno je amniocentezom uzeti krv iz pupčanika radi određivanja nivoa VIII faktora koagulacije.
Dijagnoza hemofilije može se postaviti primenom genskih proba. Sinteza VIII činioca
(antihemofilnog globulina) odvija se najvećim delom u jetri. 
Klinička slika
Krvarenja u hemofiliji javljaju se od ranog detinjstva muškaraca. Najčešće se dobija podatak da su
rođaci po majci, takođe, skloni krvarenju. Težina kliničke slike osoba sa hemofilijom A je u direktnoj
srazmeri sa stepenom nedostatka VIII činioca. 
Karakteriše se krvarenjem u velike zglobove, mišiće i meka tkiva. Blaga hemofilija se odlikuje
retkim krvarenjem, najčešće posle većih povreda ili hirurških intervencija. Umerena hemofilija
ređim epizodama krvarenja, koja najčešće nastaju posle manjih povreda. 
Teška hemofilija se karakteriše čestim, spontanim krvarenjem bez primetne  povrede. Krvarenja u
teškoj hemofiliji nastaju spontano ili pri manjim povredama, mogu zahvatiti sve organe i ako se ne
leče, traju danima i nedeljama. Krvarenja u meka tkiva dovode do stvaranja velikih kolekcija,
delimično zgrušane krvi, koja pritiska okolno zdravo tkivo dovodeći do oštećenja mišićan i  nerava.
Tako mogu nastati kalcificirane mase ili cistične formacije koje bude sumnju na postojanje tumora  i
nazivaju se hemofilni pseudotumori (lažni tumori). Bolesnici sa teškom hemofilijom najčešće se
dijagnostifikuju već pri rođenju zbog pojave hematoma na glavi. 
Kod umerene hemofilije krvarenja počinju sa puzanjem i hodanjem, a blaga hemofilija se obično
dijgnostifikuje kasnije. Bolesnici sa teškom hemofilijom krvare najčešće u velike zglobove, kao što
su kukovi, kolena, stopala, laktovi, ramena i zglobovi ručja. U zglobu nastaje bol, ograničenost
pokreta, otok i potpuna nepokretnost zgloba. Prisustvo krvi u zglobu se naziva hemartroza
(haemarthrosis). Krvarenje može nastati u bilo kom zglobu. Oštećen zglob najčešće postaje mesto
ponavljanih krvarenja. Hematurija (prisustvo krvi u mokraći) je česta u hemofiliji. Krvarenja u
centralni nervni sistem mogu nastati bez prethodne traume i često su uzrok smrti.
Dijagnoza
Dijagnoza se postavlja određivanjem aktivnosti VIII faktora koagulacije.
Lečenje
Kao i kod većine bolesti rano započeto lečenje je naefikasnije, najmanje košta i najbezbednije je za
obolelog. Krvarenje u hemofiliji A leči se infuzijom plazme, produkata plazme ili koncentrata VIII
činioca koagulacije. Kontraindikovana je primena antikoagulantnih lekova. 

27.Alergijske bolesti
Različite vrste alergijskih reakcija sve su češća pojava u dečijem uzrastu. Alergija nastaje kao
posledica izmenjene regulacije imunskog odgovora kod dece koja imaju urođenu sklonost ka ovom
tipu reagovanja. U suštini radi se o posebnoj vrsti zapaljenskog odgovora imuniteta koja za
posledicu ima pojavu promena koje prepoznajemo kao alergijske manifestacije na različitim tkivima
i organima.  Alergijske promene najčešće se mogu javiti po koži, u respiratornim putevima ili u
digestivnim organima. Na kom organu će se pojaviti alergijska reakcija zavisi od vrste izazivača
alergije (alergena) i puta kojim se unosi u organizmu.
Alergijske reakcije po koži mogu najčešće biti izazvane ujedom insekta ili direktnim kontaktom sa
nekom supstancom koja može da izazove alergijsku senzibilizaciju. Ujed insekta obično izaziva
lokalnu alergijsku reakciju na mestu uboda u vidu otoka, crvenila i svrba uz jasno vidljivo samog
mesta uboda. Ovaj vid rekcije može se videti posle uboda komaraca, paukova  i sl., ali posebnu
pažnju neophodno je posvetiti ubodu pčele i ose. Alergijska reakcija na ujed pčele i ose može biti
vrlo burna i ne samo lokalna, već se može javiti i najteži oblik alergije – anafilaktička reakcija, kod
srećom malog broja dece koja imaju posebnu urođenu sklonost. Najznačajniji znaci ove teške
alergijske komplikacije je pojava otoka očnih kapaka, gornje i donje usne, otežano disanje, što se
naziva Quinkeovim edemom i može dovesti do ugušenja zbog otoka larinksa. U ovim situacijama
neophodna je hitna lekarska intervencija. Međutim, u blažim oblicima reakcije na ubod insekta nije
potrebno primenjivati nikakve specifične lekove jer ove promene se spontano povlače u okviru
nekoliko dana, osim kada postoji sekundarna infekcija na mestu uboda.
Manifestacije po koži, alergija na proteine mleka
Po koži se, pak, manifestuju alergijske reakcije velikog broja tzv. nutritivnih alergena koji se unose
hranom i nakon pokrenute reakcije dovode do pojava promena na koži. Ovo je jedan od najčešćih
oblika alergijskog reagovanja posebno u periodu odoječeta i malog deteta.  Najčešće se radi o
ekcematoznim promenama po koži koje se manifestuju kao suva, crvena koža, koja postaje
zategnuta i svrbi. Promene po koži mogu biti u vidu pojedinačnih plaža ili slivene i najčešće se
viđaju na obrazima, ali se mogu proširiti i po celom telu. Smatra se da je jedan od najčešćih
razloga za pojavu ovih promena alergija na proteine kravljeg mleka, ali i drugi sastojci hrane mogu
je pokrenuti. U mnogim slučajevima, na žalost, nije moguće tačno utvrditi koji element iz hrane je
pokretač alergijske reakcije tj. ekcematozne promene javljaju se kao idiopatske. Ipak, poznato je
da deca sklona pojavi ekcema po koži značajno češće oboljevaju i od alergijskih manifestacija
respiratornih puteva kasnije u životu. Jagodičasto voće, jaja, riba i druge namirnice ukoliko se deci
daju pre prve godine života mogu dovesti do vrlo burnih alergijskih manifestacija po koži.

Različite namirnice koje se unose hranom, posebno ukoliko se sa njihovim unosom počne pre
kraja prve godine života, kada je digestivna sluzokoža propusnija zbog nezrelosti, mogu dovesti do
pojave klasičnih digestivnih simptoma nutritivne alergije. Naime, u ovim slučajevima pojavljuju se,
nakon unošenja obroka sa namirnicom koja izaziva nepodnošljivost, eksplozivne prolivaste stolice
obično izmenjenog izgleda i sadržaja. Ukoliko ovakav poremećaj dovoljno dugo traje može dovesti
do značajnih poremećaja u varenju i resorpciji hrane sa posledičnom pojavom anemije, zaostajanja
u težini i drugih simptoma nepravilnog varenja.
Alergijski bronhitis i rinitis
Jedan od najčešćih oblika alergijskog reagovanja su alergijske manifestacije respiratorne
sluzokože sa pojavom alergijskog rinitisa ili bronhitisa. Izazivači ove vrste alergijskih reakcija su
tzv. inhalatorni alergeni tj.supstance koje se disajnim putevima unose u organizam. Ovaj oblik
alergijske reakcije može imati sezonski karakter što znači da se pojavljuju samo u periodu cvetanja
nekih vrsta trava i drveća (obično u proleće i jesen). Tada se u periodu cvetanja određene vrste
trava obično javlja alergijski rinitis i konjuktivitis sa pojavom čestih napada kijanja i obilnom
vodenom sekrecijom iz nosa ili crvenilom i suženjem očiju. 

Ipak, najčešći oblik alergijske reakcije disajnih puteva, često sa pojavom ponovljenih napada
bronhopstrukcije i otežanog disanja je alergija na grinje. Grinje (Dermatophagoides pteronisimus)
su sitni insekti, praktično nevidljivi golim okom u čijem izmetu se nalazi supstanca koja ima izrazito
alergijsko delovanje. Ovaj se insekt nalazi praktično u svim stanovima, a najčešći je alergen kućne
prašine. Najčešće se može naći u plišanim igračkama, zavesama, tepisima, prekrivačima, meblu
nameštaja što znači da se u kuću unosi zajedno sa stvarima i nameštajem. Insekt se može uništiti
jedino vrelom parom tako da se u slučaju prisustva ove alergije u dece preporučuje odstranjenje
svog nameštaja i pokućanstva u kome ovaj insekt može boraviti i opremanje sobe glatkim
površinama koje se često mogu brisati vlažnim postupkom. Prisustvo vlage, buđi, duvanskog dima
i drugih aerozagađenja takođe često može biti uzročnik razvoja alergijskih manifestacija disajnih
puteva.

28.Reumatoidni artritis
Reumatoidni artritis je hronično zapaljensko reumatsko oboljenje koje pre svega zahvata zglobove
ali ne retko i unutrašnje organe, nervni sistem i kožu. Spada u grupu  tzv. sistemskih bolesti
vezivnog tkiva. Zapaljenje počinje u  sinovijalnoj membrani -  opni koja oblaže unutrašnjost zgloba i
koja obezebeđuje ishranu zglobne hrskavice i stvaranje zglobne tečnosti. Kao posledica dolazi do
stvaranja panusa – umnoženog tkiva zapaljene sinovijske membrane koje ima zloćudne osobine.
Naime panus "razjeda" zglobnu hrskavicu, zglobne okrajke kostiju,  ali i sve ostale strukture zgloba.
To se manifestuje bolovima, ukočenošću, deformacijama i poremećajem funkcije zahvaćenih
zglobova.
Koliko se često reumatoidni artritis javlja?
To je široko rasprostranjena bolest, a prisutna je u skoro svakog stotog stanovnika na zemaljskoj
kugli. Češće se javlja u žena a naročito u periodu između četvrte i šeste decenije života.
Koji su uzroci nastanka ove bolesti?
Uzrok bolesti je još uvek nepoznat. Pretpostavlja se da kod genetski predisponirane jedinke pod
uticajem faktora spoljne sredine najverovatnije nekih bakterija ili virusa dolazi do pojave bolesti.  

Kada govorimo o ulozi naslednog faktora treba istaći sklonost oboljevanju osoba sa specifičnim

genskim obeležjima kao što je šifra HLA DR 4 (određeno mesto na mapi gena). Naučna otkrića na
ovom polju su se  umnožavala pa je logično  nastala i  atraktivna ideja o mogućoj genskoj terapiji
ove bolesti. Takođe,  utvrđeno je i da ukoliko je bolest prisutna u jednog blizanca postoji 30%
verovatnoće da će se kroz koju godinu ispoljiti i u drugog. 
Osim toga, značajna uloga u nastanku bolesti se pripisuje i infekciji (bakterijama ili virusima). 
Kada smo pomenuli važnost hormonalnih faktora, odnosno češće oboljevanje žena, postoji i
povecan rizik za ispoljavanje ovog oboljenja u prva tri meseca posle porođaja.
Kako dolazi do zapaljenja zglobova?
Pretpostavlja se da u zglobu, odnosno u sinovijalnoj membrani dolazi do reakcije između stranog
agensa - antigena /deo neke bakterije ili virusa/ i najznačajnije ćelije imunološkog sistema jedinke
T limfocita. U sadejstvu sa drugim imunološki aktivnim ćelijama /makrofagi i fibroblasti/ dolazi do
stvaranja supstancija koje omogućuju njihovu dalju komunikaciju a istovremeno i započinju proces
zapaljenja. One se nazivaju citokini, a među njima su najznačajniji TNF alfa i interleukin 1. 

Oni i brojni drugi faktori podstiču zapaljenje, širenje i stvaranje novih krvnih sudova, otok tkiva,
lokalno nagomilavanju ćelija, što sve zajedno, kao krajnji ishod ima stvaranje tzv. granulacionog
tkiva - panusa i trajno oštećenje zgloba. 

Sa boljim poznavanjem mehanizama oštećenja tkiva u reumatoidnom artritisu  počela su i

ispitivanja  tzv. bioloških lekova, kojima bi se moglo delovati na najvažnije ćelije i procese
zapaljenja u terapijske svrhe.
Šta je odlika početka bolesti?
Tipično, reumatoidni artritis počinje podmuklo, sa sporim razvojem simptoma i znakova, što može
trajati nedeljama pa i mesecima. Najčešće prve tegobe koju osete oboleli su jutarnja ukočenost
jednog ili više zglobova, praćeni bolom prilikom pokreta. Broj zahvaćenih zglobova je  različit, ali je
obično veći od pet. U početku broj zahvaćenih zglobova može biti i manji, ali se kasnije umnožava. 
Koji su zglobovi najčešće zahvaćeni?
Kao po pravilu  mali zglobovi šaka i stopala. Nešto ređe laktovi, kolena i skočni zglobovi, a još ređe
ramena i kukovi.Veoma je bitno da je zahvatanje zglobova simetrično.
Jutarnja ukočenost, koja traje duže od 1h, predstavlja možda i najznačajniju odliku bolesti koja
reumatoidni artritis razlikuje od drugih zapaljenskih reumatskih bolesti.
Mogu biti prisutni i opšti simptomi zapaljenske bolesti: gubitak apetita, telesno propadanje i
povišena telesna temperatura.
Karakteristične deformacije zglobova u reumatoidnom artritisu
 ulnarna  devijacija prstiju šaka
 protruzija glave ulne, znak dirke klavira - zglobovi ručja
 deformacije prstiju šaka, po tipu rupice za dugme i labudovog vrata

Objektivni pregled
Nakon što ste lekaru objasnili tegobe, objektivnim pregledom će lekar posebnu pažnju obratiti na
znake zapaljenja zglobova - artritisa. Od pet klasičnih znakova zapaljenja najčešće se registruju
otok zgloba i poremećaj funkcije što je uz prisutan bol sasvim dovoljno za dijagnozu artritisa.
Naročito značajan podatak je postojanje simetričnog artritisa – odnosno postojanja artritisa na istim
zglobovima npr. obe ruke ili oba kolena. Znaci artritisa mogu postojati na sitnim zglobovima šaka,
ručja, lakatnim zglobovima, kolenima, člancima... Bol pri pasivnim pokretima zgloba, smatramo
mogućim znakom zapaljenja u zglobu. U uznapredovaloj bolesti mogu se naći deformiteti i
ograničenja pokreta zgloba. 
Vanzglobne manifestacije
Iako su zglobovi uvek u fokusu pregleda, treba reći da brojni drugi organski sistemi takođe mogu
biti zahvaćeni. Ove manifestacije javljaju se uglavnom kod seropozitivnih (bolesnika sa
reumatodnim faktorom), češće u muškaraca. 
Najčešće vanzglobne manifestacije su sledeće:
 Reumatoidni čvorići, kao najkarakterističnija manifestacija javlja se u oko 20-30% obolelih.
Najčešće se javljaju na ekstenzornim stranama ruku i laktova.
 Kardiopulmonalne tegobe, moguća je zahvaćenost plućne maramice, fibroza pluća, a
simptomi mogu oponašati razne druge plućne bolesti.
 Očne manifestacije, zahvaćena je rožnjača i konjuktiva oka – keratokonjuktivitis, bolesnik
može imati osećaj suvoće očiju, uz bol i crvenilo zahvaćenog oka.    
 Od brojnih drugih navodimo i moguće neurološke tegobe, uvećanje slezine uz smanjenje
broja leukocita (Felty - jev sindrom), što može biti praćeno brojnim infektivnim
komplikacijama.
 Oko 10-15% bolesnika razvije tzv. Sekundarni Sjogrenov sindrom, češće kod osoba
ženskog pola, koji karakteriše hronično zapaljenje pljuvačnih i suznih žlezda. Ovo rezultira
poremećenom sekrecijom pljuvačke i suza. Moguća je suvoća i iritacija gotovo svih
sluzokoža.
Radiografski  znaci reumatoidnog artritisa
 Smanjenje koštane gustine zglobnih okrajaka kostiju, tzv. jukstaartikularna osteoporoza,
rani znak RA
 Otok okolozglobnog mekog tkiva
 Pojava koštanih cista i uzura (defekata  kostiju)
 Potpuno srašćivanje zglobnih površina - afunkcija zgloba (ankiloza)
Kakva je prognoza i tok bolesti?
Tok RA često nije lako predvideti. Na osnovu praćenja kliničkih, laboratorijskih i radioloških
karakteristika bolesti zapaženo je sledeće:
 određeni stepen invaliditeta, unutar 10 godina od početka bolesti, prisutan je u oko dve
trećine obolelih.
  prosečna dužina života je kod obolelih muškaraca kraća za oko 7 godina u odnosu na
zdrave, dok je kod žena  očekivano skraćenje dužine života 3 godine.
  u velikim studijama, koje su obuhvatile više od 5000 obolelih u četiri centra, pokazano je da
je mortalitet ovih bolesnika gotovo dva puta veći od populacije zdravih osoba
 naročito su ugroženi bolesnici sa izraženijim znacima bolesti, vanzglobnim manifestacijama,
manjim funkcionalnim kapacitetom, nižim sociekonomskim statusom i lošijom edukacijom.
Kakve su mogućnosti za izlečenje reumatoidnog artritisa?
Danas nažalost još uvek nikakve. S obzirom da još uvek ne znamo uzrok bolesti ne postoji ni
terapija koja bi ovaj uzrok otklonila. Međutim mnogo više napretka je postignuto na polju
poznavanja razvoja bolesti pa nije ni čudo što nam iz tih saznanja potiču i najveća dostignuća u
terapiji reumatoidnog artritisa danas. Cilj lekara reumatologa u lečenju ovih bolesnika jeste da im
omogući što komforniji život, uz maksimalno smanjenje bola, smanjenje stepena deformiteta
zglobova, odnosno sprečavanje ili smanjenje stepena invaliditeta obolelih, i naravno smanjenje
smrtnosti. 

U osnovi terapija se može podeliti na nefarmakološki deo koji obuhvata program dozirane fizičke
aktivnosti, dijetu, redukciju stresa, dobro poznavanje sopstvene bolesti i farmakološku koja je
bazirana na upotrebi lekova.  Postoje tri različite grupe lekova koji se uobičajeno koriste u terapiji
reumatoidnog artritisa najčešće istovremeno zbog međusobnog potenciranja korisnih efekata. Tu
je grupa dobro poznatih nesteroidnih antinflamatornih lekova, zatim glukokortikoidi, kao i posebna
grupa lekova koji su u stanju da promene tok same bolesti, pa se nazivaju i bolest modifikujući
lekovi.          

29.Eritemski lupus
Sistemski eritemski lupus predstavlja autoimunu bolestčije su glavne odlike zahvaćenost više
organskih sistema, prisustvo mnogobrojnih autoantitela, od kojih neka učestvuju u imunološkom
oštećenju tkiva. Iako ova bolest može zahvatiti mnoge organe, najčešće su napdnuti koža,
bubrezi, zglobovi, hematopoezno tkivo, centralni nervni sistem. 
Učestalost
Istraživanja pokazuju da prosečno 1 od 2000 osoba oboli od lupusa. Sistemski eritemski lupus je
primarno bolest mladih žena, a starosna dob u kojoj najčešće obolevaju je između 15. i 40. godine
života. Žene čak 6 -10 puta češće obolevaju u odnosu na muškarce.
Uzrok nastanka
Dosadašnja istraživanja nisu mogla u potpunosti da otkriju koji je uzrok nastanka ove bolesti, ali se
lekari slažu u jednom, a to je da je za nastanak lupusa odgovorno udruženo dejstvo više faktora.
Sve njih možemo podeliti u dve grupe: egzogene (spoljašne) i endogene (unutrašnje). Među
spoljašnim činiocima najšečće se apostrofira dejstvo infektivnih agenasa, dok kod unutrašnjih
faktora najzapaženiju ulogu igraju genetska predispozicija i hormonski status. Takođe, dejstvo
ultravioletnih zraka podstiče i pogoršava kožne manifestacije bolesti. 
Klinička slika
Sistemski eritemski lupus (Lupus erythematosus systemicus) je bolest čija klinička slika izuzetno
varira. Početak bolesti je praćen nespecifičnim simptomima, povišenom temperaturom i
malaksalošću, bolovima u zglobovima i mišićima, promenama na koži, anemijom i smanjenjem
broja belih krvnih zrnaca. Obično bolest zahvata samo jedan organ da bi se kasnije javile i druge
kliničke manifestacije. Klinički tok olakšava prisustvo specifičnih antitela još na početku bolesti,
tako da je moguće na vreme započeti lečenje. Zglobno - mišićni simptomi se javljaju kod većine
bolesnika i obično se ispoljavaju bolom u zglobu (artralgija) ili u obliku prolaznog artritisa velikih
zglobova. Kožne promene se sreću kod 80% bolesnika i manifestuju se kao eritem obraza ( u
obliku leptira) i kao eritemska ili makulopapulozna ospa koja zahvata šire površine kože izložene
suncu. 

Razni oblici kožnog vaskulitisa javljaju se u oko 20% pacijenata. Ranice na sluzokoži usta i nosa
su tipične za akutni tok bolesti. Suvi ili eksudativni pleuritis su najčešća plućna manifestacija
bolesti. Ovo oboljenje zahvata i srce dovodeći u najvećem broju slučajeva do perikarditisa. Kod
oko polovine bolesnika prisutne su i bubrežne promene koje mogu dovesti i do hronične bubrežne
insuficijencije. Autoimuni proces kod lupusa može oštetiti i nervne strukture, tako da kod pojedinih
pacijenata može doći do napada epilepsije ili psihoza. Hematološki poremećaji su, takođe, vrlo
učestali i karakterišu se prisustvom anemija i smanjenjem broja leukocita. Oštećenje endotela u
okviru vaskulitisa indukuje nastanak tromboza malih krvnih sudova.
Dijagnoza
Osnovu za postavljanje dijagnoze predstavlja bogata i karakteristična  klinička slika, a pouzdan
način predstavlja i prisustvo specifičnih antitela u krvi bolesnika. Pri postavljanju dijagnoze,
potrebno je obratiti pažnju na mlade pacijentkinje koje imaju povišenu telesnu temperaturu. Ipak po
najnovijem kriterijumu za dijagnostikovanje bolesti, neophodno je da su prisutna najmanje četri vrlo
jasna simptoma iz već opisane kliničke slike.
Lečenje
Savremene metode lečenja uključuju:
 nefarmakološko lečenje
 farmakološke mere
 i druge standardne tretmane
Standardni terapijski protokoli za  pojedine entitete sistemskog lupusa uključuju  glikokortikoide kao
prvi terapijski pristup, zatim rano uvođenje ciklofosfamida kao i uvođenje standardnih citotoksičnih
lekova. Primarni cilj u lečenjeu jeste postizanje remisije i bolje kontrole bolesti kao i sprečavanje
pogoršanja uz izbegavanje neželjenih dejstava lekova.  Novi eksperimentalni terapijski agensi se
fokusiraju na moćniju i selektivniju imunosupresiju, povečanju efikasnosti terapijskih agenasa i
smanjenju njihove štetnosti. 
Terapijske opcije u lečenju su:
 konvencionalni imunosupresivni lekovi
 precizno definisan režim lečenja
 terapijska superiornost velikih pulseva ciklofosfamida (1g/m2) (1/6) 3/2g. U indikaciji i
održavanju remisije DPLN u odnosu na GK ili GK+AZA
 Kombinacija pulsnog MP i pulsnog ciklofosfamida - zlatni standard za lečenje PLN ali i drugi
teških manifestacija sistemskog lupusa eritematodesa (lupus CNS, teški hematološki oblici
bolesti)
Modifikacija protokola:
 Doza (MP i CyA)
 Interval između pulseva
 Ukupan broj pulseva u fazi indukcije, remisije i u fazi održavanja efekta
 Cilj izmene protokola - optimalni efekat najmanja neželjena dejstva
 Neželjena dejstva ISL-15% SLE sa LN rezistentno, 30-45% razvija ozbiljne neželjene efekte
(insuf. gonada, prevremena menopauza, hemor. cistitis, Ca bešike i maligne hemopatije)
Drugi lekovi i postupci u lečenju sistemskog lupusa:
 Manje toksična, specifičnija imunosupresija:
o Mikofenolat mofetil (MMF)
o Fludarabin – HLL-
o Kladribin – citotoksični ag. selektivni za Ly, analozi purinskih nukleozida
o Leflunomid, Ciklosporin, Takrolimus - nefrotoksičnost
o Monoklonska antitela (anti CD 40L ili CTL A4 - Ig) - protrombotička dejstva
o Bindarit
o Imunoablacija sa autologom transplantacijom matične ćelije hematopoeze
Važna profilaktička mera je i izbegavanje izlaganju ultravioletnim zracima i primena zaštitnih krema
u toku sunčanih dana. Trudnoća je dozvoljena kod bolesnica, ako je bolest u mirnom periodu, ali
naravno uz stalni nadzor lekara.
Prognoza
Prognoza bolesti zavisi od lokalizacije oštećenja i pravovremenog lečenja. Dobro poznavanje
bolesti i pravilan terapijski pristup dovode do znatnog produženja životnog veka i kvaliteta života
bolesnika. Preko 70% bolesnika živi duže od 10 godina. Najčešći uzroci koji dovode do smrti
bolesnika su: bubrežna insuficijencija, infekcije, neke manifestacije lupusa centralnog nervnog
sistema, naročito cerebrovaskularna krvarenja.

30.Osteoporoza
Osteoporoza je bolest koja se manifestuje smanjenjem gustine kostiju, zbog čega one postaju
porozne. Smanjuje se količina kalcijuma koji normalno osigurava čvrstinu kosti i koštanog tkiva,
koje omogućava potpornu funkciju kostima. Takve krhke i porozne kosti pojačano su osetljive na
različite fizičke stresove (udarce, padove). Osteoporoza je jedan od glavnih uzroka ozbiljnog
invaliditeta starijih ljudi. Prelom kuka uzrokovan osteoporozom zahvata jednu od tri žene i jednog
od pet muškaraca u dobi do osamdeset i pet godina.  Uprkos postojanju objektivnih mogućnosti,
osteoporoza je i dalje nedovoljno dijagnostikovana i lečena.

Epidemiološki status
Osteoporoza je bolest sa kojom se suočava populacija tzv. "trećeg životnog doba", odnosno starije
osobe. Od osteoporoze boluje 75 miliona ljudi u Evropi, SAD-u i Japanu. Smatra se da je u Srbiji
ovom bolešću pogođeno oko 375 hiljada žena. Prema najnovijim istraživanjima broj ljudi kod kojih
je ustanovljena osteoporoza će se udvostručiti u narednih 50 godina, usled starenja svetske
populacije i uticaja raznih faktora, među kojima značajno mesto zauzima način života. 
Klinička slika
Problem kod ove bolesti je to što protiče najčešće bez simptoma, do trenutka kada nastaju najteže
posledice, odnosno frakture. Smanjenje visine, pogrbljenost i bolovi u leđima najčešće se pripisuju
drugim razlozima ili jednostavno starenju. Smanjenje koštane gustine je praćeno i uvećanim
rizikom za nastanak preloma, često nakon minimalnih trauma. Njen neizbežan pratilac je visoka
učestalost preloma pršljenskih tela i vrata butne kosti sa velikim patnjama i invalidnošću. 

Postoje dva različita tipa osteoporoze :

 tip 1 ili postmenopauzalna osteoporoza i
 tip 2 ili senilna (staračka) osteoporoza.
Postmenopauzalna osteoporoza se javlja kod žena nakon menopauze (poslednje menstruacije),
praćena je prelomima pršljenova. 

Senilna osteoporoza se javlja u oba pola nakon 70. godine, prezentuje se poglavito prelomima
kuka i uzrokovana je starenjem. 

Najčešći uzroci sekundarne osteoporoze (uzrokovane bolestima ili lekovima) su : lečenje

steroidima i antikonvulzivima (lekovi za lečenje epilepsije). Osteoporoza dugo vremena ostaje
klinički neupadljiva – ona nema karakteristične simptome i što je najvažnije, ne boli. Stoga se s
pravom naziva "tihim kradljivcem" jer godinama osiromašuje koštanu masu sve dok ne spadne
ispod takozvanog "praga za frakture" kada se javljaju klinički dramatične komplikacije bolesti -
prelomi pršljenova. 

Prelom pršljenova najčešće nastaje pri naglom pokretu, savijanju, dizanju tereta, a ponekada i bez
ikakvog vidljivog povoda. Prelom pršljena dovodi do pogurenog držanja karakterističnog za
osteoporozu. Telesna visina se smanjuje sa svakim prelomom - oko 2-4 cm. 
Lečenje
Najsavremenije metode lečenja osteoporoze uključuju primenu novih lekova - bisfosfonata. Oni
dokazano smanjuju rizik za nastanak vertebralnih i preloma kuka.To su sada najefektniji lekovi za
lečenje osteoporoze i kod žena i kod muškaraca. 

Jedan od preparata koji je pokazao najbolje rezultate u primeni je Bonviva (ibandronat 150mg). 
Ovaj preparat spada u nehormonske lekove koji se koriste u prevenciji i lečenju osteoporoze i
jedinstven je među bisfosfonatima po tome što se uzima jednanput mesečno, oralno. Bezbednost,
efikasnost i tolerancija u odnosu na lek Bonviva proučavani su kroz opsežan program kliničkih
ispitivanja na oko 11.000 pacijenata u periodu od tri godine. U velikim registracionim studijama,
ovaj lek pokazao je snažno antifrakturno dejstvo, tj. pospešuje gustinu/čvrstinu kostiju. Istraživanja
pokazuju da će mogućnost ređeg uzimanja leka povećati izglede da se nastavi sa lečenjem. 
Prevencija
Najbitniji put u sprečavanju nastanka osteoporoze je prevencija. Dovoljan unos kalcijuma i vitamina
D hranom vrlo su značajan faktor u pravovremenoj zaštiti. Neophodno je da posmenopauzalne
žene unose 1200 mg kalcijuma i 400-800 IU vitamina D dnevno, da vežbaju jačanje muskulature i 
izbegavaju preteranu upotrebu duvana, unosa alkohola i kafe. Dobri izvori kalcijuma u hrani  su
mleko polumasni jogurt, sir, brokoli, sok od narandže i drugi proizvodi. 
Vežbanje može pomoći u izgradnji jakih kostiju i usporavanju gubitka koštanog tkiva. Pušenje
povećava gubitak koštanog tkiva, zbog smanjenja količine estrogena koje telo proizvodi i smanjene
apsorpcije kalcijuma iz creva. Supstituciona hormonska terapija je najvažnije sredstvo za
smanjenje rizika od osteoporoze tokom i nakon menopauze. Više od dva alkoholna pića dnevno
mogu smanjiti formiranje kostiju i smanjiti telesnu sposobnost apsorpcije kalcijuma. 

31.Gonartroza
Gonartroza predstavlja artrozu kolenog zgloba. Artroza je degenerativna promena zglobne
hrskavice, koja zatim uzrokuje promene i na ostalim delovima zgloba (zglobna čaura, kost), a pre ili
posle se karakteriše bolom i oštećenom funkcijom zgloba.
Uzrok nastanka
Uprkos intenzivnim istraživanjima, uzrok nastanka degenerativnih bolesti zglobova još uvek je
nedovoljno poznat. Proces starenja tkiva, mnogi spoljašnji faktori, poremećaji hormonske
ravnoteže i nasledna predispozicija, predstavljaju faktore odgovorne za nastanak artroza. Zavisno
od uzroka nastanka degenerativnih bolesti zglobova, razlikujemo primarne i sekundarne artroze.
Kod primarnih artoza, uz normalno opterećenje, postoji “slabost” hrskavice nepoznatog porekla.
Kod sekundarnih artroza, uz normalnu hrskavicu postoji preopterećenje, a može biti posledica
povrede, urođene anomalije zglobova, metaboličkih i endokrinih bolesti, upala itd.
Klinička slika
Najčešća lokalizacija artroze je u zglobu kolena. U početku razvoja ove artroze glavni simptom je
bol pri određenom aktivnostima (penjanje uz i silaženje niz stepenice), kao i
kratkotrajna ukočenost pri prvim pokretima posle mirovanja. U tom periodu jedini pozitivan klinički
znak mogu biti krepitacije pri pasivnim pokretima. Tek kasnije javlja se ograničenje u obimu
pokreta, tvrdo zadebljanje zgloba i eventualno nestabilnost kolena zbog slabljenja kvadricepsa i
olabavljenja tetiva. To je razlog naglog "klecanja" i "otkazivanja" kolena. Kasnije zbog većeg
opterećenja medijalnoig dela kolena, često se javlja varus deformacija zgloba ( O noge), što
doprinosi daljem bržem oštećenju svih struktura i nestabilnosti i labavosti zgloba.
Dijagnoza
Osim na osnovu simptoma, bolest možemo dijagnostikovati i na temelju rendgenografije.
Karakteristične radiološke promene na zahvaćenim zglobovima potvrđuju dijagnozu, ali valja
napomenuti kako radiološke promene nisu uvek u korelaciji s kliničkim simptomima. U izuzetno
retkim slučajevima u dijagnostici se možemo koristiti i drugim radiološkim pretragama (CT, NMR).
Lečenje
Nažalost, promene na hrskavicama i kostima su ireverzibilne (nepopravljive). Lečenje se sastoji u
smanjenju bolnosti i mišićnog spazma, poboljšanju funkcije, sprečavanju kontraktura i
osposobljavanju za aktivnosti dnevnog života. 
Lečenje može biti:
 lekovima – analgetici, antireumatici, antiflogistici, miotonolitici
 fizikalna terapija – hidroterapija (omogućava pokrete u zglobu sa smanjenim opterećenjem),
kineziterapija (rasteretne vežbe i potom jačanje mišića stabilizatora zgloba) i elektroterapija
(uglavnom analgetska)
 hirurško lečenje (palijativni, kauzalni, artroplastike, artrodeze i eksperimentalni pokušaji
zamene ili regeneracije hrskavice).