Visoka zdravstveno – sanitarna škola strukovnih studija

“Visan”, Beograd

Predmet:  Veterinaski lekovi

Doze i doziranje lekova

- seminarski rad -

Profesor: Student:

Prof. dr Branko Kozlina Marija Kovačević-Radivojević, 10-VIII/2015

U Beogradu,
Mart, 2016
 Sadržaj
1. Uvod............................................................................................................................................2
2. Doze i doziranje...........................................................................................................................3
2.1. Vrste doza.............................................................................................................................3
2.2. Izražavanje terapijskih doza.................................................................................................5
2.3. Odnos između doze i efekta..................................................................................................5
2.4. Stupnjeviti ili postepeni odnos doze i efekta.......................................................................6
2.5. Kvantalan odnos doze i efekta..............................................................................................6
3. Terapijski indeks i terapijska širina.............................................................................................7
4. Odnos između efekta leka i vremena njegovog trajanja..............................................................8
5. Faktori koji utiču na dozu i doziranje..........................................................................................9
6. Zaključak...................................................................................................................................10
7. Literatura....................................................................................................................................11

1
 1. Uvod

Grčka reč pharmacon znači i lek i otov.To znači da svaki lek može da bude i otrov,ako se
primeni u dovoljno velikoj dozi,ali i otrov može da bude i lek ako se primeni u dovoljno maloj
dozi.Svi lekovi prouzrokuju i željene (terapijske) efekte,ali i neželjene (toksične) efekte.

Sa gledišta veterinarske prakse, lekom se može smatrati svaka farmakološki aktivna

prirodna ili sintetska supstanca,pripremljena u pogodnom obliku i u određenoj količin, a služi za
neposrednu primenu u dijagnostičke, profilatičke i terapijske svrhe. Međutim, pored ove postoje
i druge definicije pojma leka. Tako, prema Zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima (Sl
glasnik R. S. br. 84/2004)

Lek je definisan kao ,,proizvod koji sadrži supstancu ili kombinaciju supstanci proizvedenih i
namenjenih za lečenje ili sprečavanje bolesti kod ljudi ili životinja,za postavljanje dijagnoze,
poboljšanje ili promenu, fizioloških funkcija, kao i za postizanje drugih medicinski opravdanih
ciljeva“.

Lekovitost i toksičnost nisu striktno odvojene kategorije. Još je Paracelzius govorio i pisao
da su ,, sve supstance otrovi-samo je količina ta koja ih čini lekovitim“ U određenoj ( manjoj)
dozi neka supstanca je lek, ali je u većoj dozi ta ista supstanca otrov. Ova nejasna granica se još
više komlikuje kadas se uzme u obzir da neke supstance mogu biti i hrana, i lekovi, i otrovi. U
takve supstance spadaju : jod, gvožđe, natrijum-hlorid, glukoza i dr. Sve ove supstance su stalni
sastojci svakodnevne ishrane, u nekim petološkim stanjima koriste se kao lekovi, a pod
posebnim uslovima deluju kao otrovne.

2
 2. Doze i doziranje

Doza je određena količina leka koja se pod određenim uslovima i na određeni način daje
životinji ili čoveku u preveniranju ili lečenju bolesti.

2.1. Vrste doza

Fiziološka doza ( neefektivna doza) je mala količina leka koja, uprkos prisustvu u organizmu,
ne prouzrokuje bilo kakve vidljive ( ili merljive) efekte.

Terapijska doza ( efektivna doza) je količina leka koja prouzrokuje koristan ili željeni
terapijski efekat. Ona može da bude minimalna, srednja ili maksimalna terapijska doza.
Označava se sa ED1, ED50 i ED100. U praksi se nejčešće propisuje srednja terapijska doza leka
(ED50) koja će kod većine tretiranih životinja da prouzrokuje terapijski efekat.

Toksična doza je količina leka koja prouzrokuje teške neželjene efekte i simptome trovanja.
Letalna doza je količina leka koja prouzrokuje smrt kod životinja.

Jačina dejstva leka posle primene svih pomenutih vrsta doza zavisi od postignute
koncentracije leka na mestu dejstva u organizmu. Od upotrebljene doze zavisi da li će efekat leka
uopšte nastati, da li će on biti terapijski koristan, ili će prouzrokovati znake trovanja. Efekti
raznih vrsta doza najbolje se mogu videti na primeru barbiturata (lekova sa depresivnim
dejstvom na centralni nervni sistem). Najmanja doza (fiziološka) ne prouzrokuje bilo kakve
vidljive efekte.Terapijska doza, u zavisnosti od veličine, prouzrokuje samo blago umirenje
(sedaciju), hipnotički efekat (san) ili opštu anesteziju. Toksične doze barbiturata prouzrokuju
duboku komu, dok letalne doze prouzrokuju smrt.

Dnevna doza je količina leka koja se daje oboleloj životinji u toku jednog dana. Ona se
obično deli u više pojedinačnih srednjih terapijskih doza, u zavisnosti od farmakokinetičkih
osobina leka.Frekvencija primene pojedinačnih terapijskih doza (interval delovanja) se podešava
tako da se kod tretirane životinje održavaju neophodne terapijske koncentracije leka na mestu
njegovog delovanja. Neki lekovi se mogu primenjivati dva puta dnevno, tri puta dnevno ili čak
četiri puta dnevno..Pojedini antibiotici , hemoterapeutici i dr. se mogu primenjivati jednom
dnevno ili jednom u tri dana (retard oblici), tj. to su preparati sa produženim delovanjem.

3
 Zbog individualnih varijacija čak i u okviru iste vrste životinja, raspon terapijskih doza se
kreće od minimalne, preko srednje, do maksimalne. Doza kojom se postiže optimalni terapijski
efekat kod većine životinja normalne osetljivosti i prosečne telesne mase naziva se srednja
terapijska doza. Kod hiperaktivnih životinja se primenjuje minimalna terapijska doza,dok se kod
hipoaktivnih životinja primenjuje maksimalna terapijska doza.
Neki lekovi se doziraju tako što je njihova početna doza mala da bi se kasnije postepeno
povećavala. Početna doza je po pravilu mala kod lekova sa malom terapijskom širinom.
Međutim, početna terapijska doza se kod nekih lekova , koji se primenjuju za duže vreme, takođe
u toku terapije mora postepeno povećavati. Takav je slučaj sa barbituratima i benzodiazepinima.
Dozni interval ili razmak između dve aplikacije leka je vreme koje protekne između
pojedinačnih terapijskih doza. On zavisi od vremena polueliminacije leka(t1/2) i iznosi 4xt1/2.
Primenjivanjem ovog intervala davanja obezbeđuje se konstantna maksimalna koncentracija leka
u plazmi.
Kod nekih lekova je potrebno da se terapija započne sa većom pojedinačnom terapijskom
dozom koja se naziva udarna doza ili početna. Ona je obično dva puta veća od pojedinačne
zerapijske doze. Ovakav režim doziranja se obično primenjuje kod bakteriostatskih
hemioterapeutika(sulfonamidi) ili kod lekova sa dugim poluvremenom eliminacije(kardiotonični
glikozid-digoksin) . Posle primenjene udarne terapijske doze i postizanja terapijske koncentracije
primenjuje se doze za održavanje koje su manje od udarne i obično su u rangu srednje
pojedinačne doze.
Za neke lekove za postizanje određenog terapijskog efekta ne postoji unapred tačno određena
doza,već se doziranje leka vrši ,,prema postignutom efektu“. Na ovaj način se doziraju na primer
opšti anestetici.Oni se ubrizgavaju sporo intravenski do postizanja duboke opšte anestezije.Doza
ubrizganog anestetika pri om može da varira od životinje do životinje unutar iste vrste. Jedini
kriterijum za veličinu doze koja će se primenjivati je postizanje potrebne dubine opšte anestezije.
Pri tom ne sme da nastupi značajna depresija centra za disanje. Doziranje je , dakle, izvršeno
prema postignutom efektu.
Za doziranje lekova , pored veličine primenjene doze i doznog intervala, bitno je i trajanje
terapije. Trajanje terapije mora da bude dovoljno dugo kako bi se bolesno stanje dovelo u
zdravo. Ponekad se terapija sprovodi za sve vreme trajanja života( u toku životnog ciklusa) .
Takav je slučaj sa primenom lekova u terapiji srčane insufcijencije i drugih ishemijskih bolesti
srca, kao i lečenje epilepsije

4
 2.2. Izražavanje terapijskih doza

Izražavanje terapijskih doza leka se vrši u težinskim( g, mg, ppm ili ug ) ili internacionalnim
jedinicama (i. j.) za određenu vrstu životinja. Doziranje lekova se sprovodi i primenjivanjem
doza koje odgovaraju određenoj životinji i njenoj prosečnoj telesnoj masi po životinji. Na
primer, za konja i goveče prosečne telesne mase od 400 kg terapijska parenteralna doza
streptomicina iznosi 4g dnevno, za ovce i koze (od oko 50 kg) 0,5g dnevno,za psa (od oko 10kg)
0.25g dnevno, a za mačku (od oko 5kg) dnevna doza iznosi 0,125g. Međutim, ovj način
izražavanja terapijskih doza je dosta neprecizan i postoji mogućnost da se lek subdozira ili
predozira. Obično se koristi kod lekova slabog dejstva i lekova sa velikom terapijskom širinom.

Doze benzilpenicilina i drugih prirodnih penicilina i hormona izražavaju se u

internacionalnim jedinicama.Zbog brze eliminacije, benzi penicilin bi morao da se primenjuje
parenteralno na svakih 6 sati.Umesto njega, danas se u veterinarskoj farmakoterapiji upotrebljava
prokain-penicilin G u obliku suspenzije iz koje se penicilin sporo oslobađa pa može da se
primenjuje intramuskularno na svakih 24 časa.

Za lokalnu spoljašnju upotrebu doza leka se ne izražava u težinskim jedinicama već u

koncentracijama aktivne supstance..lekovi se nanose lokalno na kožu i na njima treba da bude
naznačeno ,, samo za spoljašnju upotrebu“.

2.3. Odnos između doze i efekta

U idealnim uslovima, koji se mogu ostvariti u in vitro ispitivanjima , odnos između

doze( koncentracije) i efekta leka je proporionalan, odnosno sa povećanjem doze povećava se i
efekat leka. Ovo je jedna od osnovnih zakonitosti u farmakologiji i toksikologiji.Daleko je teže
sprovesti ispitivanje odnosa doze i efekta na intaktnom organizmu, jer se tada dejstvu leka
suprotstavljaju mnogi fiziološki regulatorni mehanizmi.Tako, na primer, ako se intaktnoj
eksperimentalnoj životinji intravenski ubrizgava lek koji snižava krvni pritisak, zbog
istovremenog izazivanja refleksne tahikardije lek ne može da postigne pun efekat. Osim toga,sa
povećanjem doze kod cele životinje javljaju se i mnogi nespecifični efekti leka koji još više
otežavaju izučavanje odnosa između doze i leka.

5
 2.4. Stupnjeviti ili postepeni odnos doze i efekta

Stupnjeviti odnos doze i efekta nastaje kada se intezitet efekta leka proporcionalno povećava
sa povećanjem primenjene doze. Zapaža se da su prvi odgovori (na početne manje doze)
najjači,a da kasnije (povećanjem doze) oni postaju sve manji,dok se ne postigne maksimum,kada
tkiva,organ ili jedinka na svako dalje povećanje doze ne može jače odgovoriti.Preciznije rečeno,
povećanjem doza, farmakološki efekat se pojačava, ali pri tome dva puta veća doza nikad ne daje
i dva puta jači efekat. To znači da povećanje efekta progresivno slabi, odnosno postaje sve
manje, dok se ne postigne maksimalni efekat. Ovaj odnos doze i efekta može se prikazati i
grafički, nanošenjem na apcisu doza, a na ordinatu efekta.Dobijamo na taj način krivu u obliku
hiperbole.Kriva nampokazuje odnos između aplikovane doze i odgovora biološkog sistema,
odnosno informiše nas o onoj količini leka, koja je potrebna da se dobije efekt određenog
inteziteta. Međutim, za stručnu i naučnu analizu karakteristika leka, kriva uobliku hiperbole nije
praktična .Više se koristi longitudinalna kriva odnosa doze i odgovora.

2.5. Kvantalan odnos doze i efekta

Za razliku od stupnjeviog odnosa doze i efekta, kod kojeg se sa povećanjem doze, povećava
intezitet odgovora jednog biološkog sistema,kod kvantalnog odnosa, sa povećanjem doze se
povećava broj bioloških jedinki koje reaguju, odnosno na kojima se ispoljava određeni
(terapijski, toksični ili letalni) efekat.
Dakle, kvantalni idnos doze i efekta se ispituje na jednoj populaciji životinja, i ovde se samo
registruju pojava ili nastup određenog efekta na određenom broju jedinki. Drugim rečuma, kod
kvantalnog odnosa doze i efekta, reakcija prema leku se javlja ili ne javlja, odnosno odigrava se
prema pravilu sve ili ništa.
U kvantalnom odnosu, jedna određena doza leka nema uvek isti efekat kod svih životinja,
iako su one iste vrste, rase, starosti, mase, ...To je posledica individualnih varijacija. Dakle, kao
što postoje razlike između jedinki unutar jedne rase u mnogim biološkim osobinama (visina,
frekvencija pulsa,...) tako postoje i individualne razlike u odgovoru na određenu količinu
aplikovanog leka, jer se i reakcija organizma na uneti lek smatra biološkim osobinama.Biološke
osobine su uslovljene genetskim faktorima i za svaku karakteristično je da je njena prosečna
vrednost prisutna kod najvećeg broja jedinki.Tako je na prjimer jedna određena količina leka
dovoljna da izazove efekat samo kod manjeg broja (hiperaktivi), nešto veća količina leka će
izazvati efekat kod najvećeg broja jedinki (normoreaktivi), a još veća će biti potrebna da izazove
efekat i kod preostalog (manjeg) broja jedinki, koje nazivamo hiporeaktivima.Prilkom
prikazivanja kvantalnog odnosa, koristimo Gausovu krivu, ali ni ona nije pogodna za analizu
rezultata i ona se kao i hiperbola pretvara u njenu sigmoidnu krivu.

6
 3. Terapijski indeks i terapijska širina

Terapijski indeks (TI) predstavlja količnik između srednje letalne i srednje efektivne doze, tj.
TI=LD50:ED50.On je vrlo značajan pokazatelj za praktičnu primenu leka.

Ukoliko je vrednost ovog indeksa veća, utoliko je više verovatno da će lek prouzrokovati
manje neželjenih i toksičnih efekata, odnosno da mu je sigurnija primena. Na osnovu iskustva se
zna da potencijalno korisni lekovi treba da imaju terapijski indeks najmanje 10, i više.
Nijedan lek, ma koliko bio aktivan i efikasan, ne može da se primeni u terapijske svrhe ako ima
mali terapijski indeks, tj. ako mu je terapijska doza vrlo blizu toksične doze.

Teraoijska širina je raspon ili odnos između maksimalne terapijske doze (ED 99) i minimalne
letalne doze (LD1). Po nekim autorima ona može da se dobije i izračunavanjem odnosa između
ED25 i LD25. Što je raspon između ovih doza veći, tj. ukoliko je terapijska širina leka veća, manja
je verovatnoća da se prilikom terapijske primene leka dostignu toksične i letalne doze.

U toku uvođenja novih lekova veliki broj novo-sintetisanih supstanci mora da bide odbačen
zbog izuzetno malog terapijskog indeksa i male terapijske širine. Dalje istraživanje se nastavlja
samo na onim supstancama kod kojih su ovi parametri dovoljno veliki da garantuju bezopasnu
terapijsku primenu.

7
 4. Odnos između efekta leka i vremena njegovog trajanja

Brzina nastajanja dejstva leka zavisi od načina njegove primene i od njegovih

farmakokinetičkih karakteristika,kao što su brzina absorbcije, difuzije, raspodele i eleminacije.
Posle paranteralnog načine primene dejstvo leka nastaje skoro odmah, dok posle peroralne
primene potrbno je uvek da prođe kraće ili duže vreme od absorbcije do raspodele i nastupanja
dejstva leka.

Maksimalni efekat leka nastaje u vreme kada lek na mestu dejstva dostigne maksimalnu
koncentraciju. Daleko najbrže maksimalni efekat nastaje posle intravenske primene leka.
Maksimalna koncentracija leka se postiže upravo u trenutku kada je završeno i. v. ubrizgavanje
leka. Povećanjem doze povećava se maksimalni efekat , ali se ne menja vreme njegovog
nastajanja.

Trajanje dejstva leka može da iznosi od nekoliko minuta do nekoliko časova, pa čak i dana.
Dužina trajanja dejstva leka prvenstveno zavisi od vremena eliminaije leka iz organizma.
Kada je potrebno, trajanje dejstva leka se može produžiti na jedan od sledećih načina:
 sporom intravnskom infuzijom leka
 primenom depo-preparata ili retard-preparata,gde se aktivna supstanca postepeno oslobađa
a efekat dugo traje,
 izazivanjem lokalne vazokonstrikcije na mestu aplikacije leka (na primer, dodavanjem
adrenalina rastvorima lokalnih anestetičkih sredstava)
 hemijskom modifikacijom leka da bi se lek duže zadržavao u organizmu.

Trajanje dejstva leka se donekle moe da produi i povećanjem njegove terapijske doze.
Međutim, ovako dobijeno produženje dejtva je malo i može da bude praćeno težim neželjenim
efektima.

8
 5. Faktori koji utiču na dozu i doziranje

Postoji više faktora koji utiču na dozu i doziranje leka, a najvažniji su: vrsta životinje, rasa,
individualne varijacije, telesna masa, uzrast, temperament, pol, dnevne i sezonske varijacije, kao
i razna fiziološka i patološka stanja. Svi navedeni faktori se moraju uzeti u obzir kod doziranja
leka.Ista doza leka može kod različitih vrsta životinja da prouzrokuje efekte koji se mogu
razlikovati i kvantitativno i kvalitativno.Veterinar je u prilici da primenjuje lekove kod najmanje
desetak vrsta domaćih životinja, manjeg broja divljih životinja i kućnih ljubimaca. Razlozi za
različitu reakciju različitih vrsta prema istom leku mogu biti anatomske prirode(predželudci kod
preživara), fiziološke prirode(razlike u aktivnosti enzima), odsustvo nekih enzima(posebno onih
koji vrše metabolizovanje lekova),kinetičke prirode,..

Unutar iste vrste životinja različite rase mogu da različito reaguju prema istom leku.Primera
radi, konji plemenitih rasa su mnogo osetljiviji prema dejstvu morfina nego konji drugih rasa.
Psi rase koli, doberman, pinč osetljiviji su na dejstvo ivermektina od ostalih rasa pasa.

Unutar iste vrste životinje,rase, soja, pola, uzrasta, telesne mase i dr. mogu da postoje
značajne razlike u jačini farmakološkog efekta posle primene jednog te istog leka u terapijskim
dozama.Po sistemu normalne distribucije životinje sa potpuno istim napred navedenim
karakteristikama, mogu se podeliti u srednje osetljive, slabo osetljive i preosetljive.

Najidealniji način doziranja lekova je prema telesnoj masi. Što je veća telesna masa, to je veća
i terapijska doza.Tačna telesna masa se utvrđuje merenjem životinje.Međutim, vrlo često se ona
mora odrediti i ,,odoka“, naročito kada se neki lekovi primenjuju masovno i istovremeno kod
kod velikog broja životinja(na primer dehelminizacija).

Uzrast životinje ima značajnu ulogu za određivanje terapijske doze leka.Organizam mlade
životinje je po aktivnosti mnogih enzima koji metabolizuju lekove još uvek nezreo, a i funkcija
ekskretornih organa nije još uvek uspostavljena, pa se zbog toga mora da primenjuje manja doza
leka. Ovo se posebno odnosi na mladunčad uzrata do 3 nedelje (na primer , hloramfenikol je -
izuzetno toksičan za prasad).

9
 6. Zaključak

Za sistematsku primenu neophodno je da lek uđe u organizam. Lek se u organizam može

uneti na više načina, a koji je put primene leka najprikladniji za određenog bolesnika, zavisi od
farmakoloških osobina leka, kao i od terapijskih razloga i specifičnosti u vezi sa bolesnikom

U najvećem broju slučajeva lek deluje tako što se vezuje za ćelijske receptore. Budući da je
receptor udaljen od mesta primene leka, važno je da se lek transportuje od mesta primene do
mesta delovanja

Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima Republike Srbije lek definiše kao proizvod koji
sadrži supstancu ili kombinaciju supstanci proizvedenih i namenjenih za lečenje ili sprečavanje
bolesti kod ljudi ili životinja, postavljanje dijagnoze, poboljšavanje ili promene fizioloških
funkcija, kao i postizanje drugih medicinski opravdanih ciljev

Doza je određena količina leka koja se pod određenim uslovima i na određeni način daje
životinji ili čoveku u preveniranju ili lečenju bolesti.

10
 7. Literatura

1. Milena Pokrajac (2002). Farmakokinetika. Beograd.

2. http://www.alims.gov.rs/ , Lekovi i njihova upotreba
3. GOTOVI LEKOVI ,Tomislav Kažić
4. Veterinarska farmakologija , dr. Milanka Jezdimirović

11