Dete kao animal

educandum
 Pojam animal educandum uveo je M. J. Langefeld, koji se dugo
bavi “antropologijom deteta”. Šta se pod tim pojmom
podrazumeva?
 Posmatranje razvoja deteta ima za cilj da se tako stečena znanja
iskoriste u vaspitanju
 Proučavanja dece iz različitih kultura pokazala su da ono što se u
jednoj kulturi smatra karakterističnim ponašanjem za decu
određenog uzrasta u drugim kulturama može sasvim da izostane
 Pojam animal educandum implicira da je dete biće koje mora da se
vaspitava, reč je o dva procesa: prvi se odnosi na
humanizaciju(razvoj deteta u ljudsko biće), a drugi na razvoj deteta
kao individualne ličnosti
 Ešli Montegju je formulisao koncepciju u kojoj kreće od
pitanja:
Kako čovek postaje to što jeste?
Da li je on po prirodi takmičarski, agresivan i destruktivan?
Može li se čovek promeniti?
Može li se svako biće koje je po fizičkim osobinama čovek
svrstati u Homo sapiens, pre nego što je ispoljilo karakteristike
čoveka?
“Biti čovek nije status sa već prema kome se neko rađa. Mora se
naučiti da se bude čovek.”
“Novorođenčetu ne možemo oduzeti status ljudskog bića samo
zato što ne govori i ne hoda uspravno”
 Keti Hejs je u knjizi Majmunče u našoj kući opisala eksperiment o
majmunici Viki koja je od rođenja do četvrte godine gajena u
uslovima u kojim se podiže dete (imala je sve pogodnosti za igru,
šetnju, druženje, dobijala je igračke i knjige koje se daju deci, itd...)
 Uveden je i poseban program za učenje govora
 Rezultat: razvijena sposobnost rešavanja problema na motornom i
perceptivnom planu, što je osim testiranjem, potvrđeno i u velikom
broju prirodnih situacija (majmunica je uspevala da pobegne iz
dvorišta ograđenog električnom žicom)
Šta se to dešava u razvoju deteta kada izostanu normalni uslovi i
briga odraslih?

J.M.G. Itar izveštava o slučaju jednog dečaka Viktora pronađenog

u šumi(sa 11,12 godina) koga su vratili u civilizaciju
Viktor nije razvio nikakav jezik, išao je četvoronoške, udarao i
grebao svakoga ko mu se približi
Itar je pokušao da nauči Viktora da piše, nakon 5 godina dečak je
prepoznavao neke reči i rečenice, ali nije naučio da govori
 1920. godine sveštenik Sing je ugledao majku vučicu sa dva
mladunčeta za koje se ispostavilo da su dve devojčice od
osam(Kamala) i godinu i po dana (Amala)
 Hodale su četvoronoške, noću zavijale i vrebale plen
 Kamala je nakon mnogo vremena naučila da stoji na dve noge,
posle šest godina života njen rečnik je obuhvatao 36-40 reči
 Možemo zaključiti da su za razvoj humane inteligencije nužne
stalne i bliske interakcije sa drugim ljudima, a kada tih
interakcija nema i najbolji genetički potencijali su od male
koristi
 Primer Anabele i Izabele- devojčice koje su rasle u uslovima
oskudnih interakcija sa drugim ljudima
 Anabela koja je do šeste godine rasla u ekstremnoj socijalnoj
izolaciji, po dolasku u ustanovu pokazala je da joj je nivo razvoja
govora na nivou jednogodišnjeg deteta. Nakon devet meseci je
postala življa, lakše je zadržavala pažnju ali nije bilo znakova
govornog razvoja
 Izabela je pronađena sa šest i po godina, i za razliku od Anabele,
prvih dana po otkrivanju je dobijala stručnu obuku u učenju govora
zbog čega je napredak bio veoma brz. Razvila je rečnik od 1500-
2000 reči
 Vaspitna dimenzija
 Humani razvoj uključuje mnogo više od primarne “socijalizovanosti” i
usvajanja obrazaca grupnog ponašanja kroz interakciju
 “Biološki deficit” sa kojim se rađa u početku čini bebu ranjivom ali i
navodi one koji se o njoj brinu da stvaraju sve pogodnosti za njen razvoj
 Minimum socijalnih interakcija nije dovoljan da dete potpuno razvije
potencijale individualne ljudske jedinke
 Kroz spontanu brigu o detetu neprimetno se javlja i određeni vaspitni stav
 Dete kao individualna ličnost raste u specifičnoj porodici, društvu i
civilizaciji, i nosilac je svih mogućnosti i ograničenja tih grupa