Teorije razvoja

Predavanja iz razvojne psihologije

(kognitivno-razvojni pristup Pijažea i Vigotskog)
Teorija Žana Pijažea
Najbogatiji i najiscrpniji prikaz kognitivnog razvoja.
Njegovo shvatanje deteta: dete je aktivno biće, biće
koje aktivno konstruiše svoju spoznaju sveta
 konstruktivistička teorija.
Osnovna jedinica proučavanja je organizam u
spoljašnjoj sredini.
Kognitivne sposobnosti tj. inteligencija kao
najznačajnija od njih, razvijaju se sa ciljem da se
jedinka prilagodi uslovima spoljašnje sredine.
 FUNKCIJA INTELIGENCIJE JE ADAPTACIJA
Asimilacija i akomodacija
Dva komplementarna i neodvojiva procesa od
kojih se sastoji adaptacija su:
1)ASIMILACIJA
2)AKOMODACIJA
Tokom razvoja se postiže sve složenija i
savršenija ravnoteža između procesa asimilacije i
akomodacije.
Stadijumi
Razvoj prolazi kroz niz kvalitativnih promena, koje
Pijaže naziva stadijumima. Na svakom stadijumu dete
na različit način saznaje svet oko sebe.
Na svakom stadijumu inteligencija se razlikuje po
svojoj strukturi, detetu stoje na raspolaganju različita
saznajna sredstva.
Postoje 4 stadijuma u razvoju inteligencije, prelazi se
dešavaju okvirno na uzrastu od 2, 7 i 11 godina.
Isti redosled. Svaki novi stadijum nastaje na osnovu
prethodnog.
Stadijumi
Ono što je ključno za Pijažeovu teoriju i što je
suštinski razlikuje od teorije Vigotskog jeste sledeće:

PREMA PIJAŽEU, OBUČAVANJE DETETA TREBA

DA BUDE PRILAGOĐENO DETETOVOM
AKTUELNOM KOGNITIVNOM FUNKCIONISANJU
Konflikt, uravnotežavanje
Mehanizam koji dovodi do saznajne promene je u suštini
konflikt - konflikt između načina kako osoba vidi svet oko
sebe i sveta kakav on objektivno jeste.
Proces čiji je cilj da se konflikt razreši i da se postigne
objektivno saznanje Pijaže naziva
URAVNOTEŽAVANJE
NAJZNAČAJNIJA ZAMERKA Pijažeovoj teoriji:
zanemarivanje činilaca spoljašnje sredine u razvoju, pre
svega govora i obučavanja, spontanog i sistematskog (npr.
obučavanje ne može u velikoj meri ubrzati prelazak iz
jednog stadijuma u razvoju inteligencije u naredni).
Kulturno-istorijska teorija razvoja
(Lav Vigotski)
Pored Pijažea, glavni teoretičar kognitivnog razvoja.
Osnovna razlika: Vigotski naglašava socijalne i
kulturne uticaje na razvoj, dok su Pijažeu zamerali što
ih zanemaruje.
Pijaže ima u vidu isključivo detetove vlastite i
samostalne napore, bez uticaja i pomoći drugih.
Vigotski ističe socijalnu dimenziju aktivnosti deteta.
On razvoj posmatra kao kulturno-istorijski, a ne samo
kao biološki proces.
Kontekst kulture
Svako dete razvija se u kontekstu kulture, a doprinos
kulture intelektualnom razvoju ima je sledeći:
1)Od kulture deca dobijaju najveći deo sadržaja svog
mišljenja – znanje;
2)Od kulture u kojoj žive i koja ih okružuje deca
usvajaju način na koji misle o svetu i o sebi u svetu
 Kulturni uticaji se mogu prenositi na više načina,
posebnu ulogu ima govor.
Zašto je teorija Vigotskog KULTURNO-ISTORIJSKA
TEORIJA RAZVOJA VIŠIH PSIHIČKIH FUNKCIJA?
Sve više psihičke funkcije (pamćenje, pažnja,
opažanje, pojmovno mišljenje) ISPOSREDOVANI SU
PROCESI, odnosno uključuju upotrebu ZNAKA ili
znakovnog sistema (znak je oruđe ili pomoćno
sredstvo). Primer znakovnog sistema, tj. oruđa jeste
JEZIK.
 razvoj viših psihičkih funkcija zavisi od socijalnih
činilaca i PROMENLJIV je tokom istorije
Priroda razvoja viših mentalnih funkcija
Do pojave čoveka, životinje imaju samo prirodni razvoj
jer nema korišćenja oruđa tj. pomoćnih sredstava.
Razvoj čoveka prati i razvoj sredstava tj. oruđa.
U vezi sa navedenim, Vigotski govori o
ALOPLASTIČNOJ (spolja oblikovanoj) prirodi razvoja
viših mentalnih funkcija – ubrzan razvoj čoveka kroz
istoriju nije uslovljen samo anatomskim promenama
nego i pojavama koje ne čine biološku osnovu
Obučljivost
Osnovna karakteristika ljudske inteligencije je
obučljivost i shvaćena je kao sposobnost da se uči u
saradnji.
Inteligencija se određuje kao kapacitet za učenje kroz
instrukciju.
Sam opstanak kulture, kontinuitet kulture zahteva da
nezreo uči, a zreo obučava, zahteva edukativni
odnos.
Zato Pijažeovo i gledište Vigotskog imaju različite
pedagoške implikacije.
Spontani i naučni pojmovi
Pijaže je ukazao na svojstva spontanih pojmova u
predškolskom uzrastu. To su pojmovi koji se spontano
usvajaju i svakodnevno spontano upotrebljavaju. To su
pojmovi koji su nastali spontano, bez uticaja koje
podrazumeva obučavanje.
Vigotski: postoje i naučni pojmovi, koje je Pijaže
zanemarivao, a koji se usvajaju u procesu obučavanja i
njihov razvoj je različit od razvoja spontanih pojmova.
Primer: definisati neki apstraktan pojam i pojam sa
kojim se svakodnevno susrećemo.
Spontani i naučni pojmovi
Pijaže je ispitivao specifičnosti dečijeg shvatanja sveta
na predškolskom uzrastu, a rezultati do kojih je došao,
prema mišljenju Vigotskog, jesu posledica
NESISTEMATIČNOSTI spontanih pojmova koje je
Pijaže ispitivao.
Kada ne postoji sitematičnost, svi pojmovi su
ravnopravni, ne razlikuju se po opštosti.
Spontani i naučni pojmovi
Vigotski: SUŠTINA RAZVOJA POJMA NA
ŠKOLSKOM UZRASTU JESTE NJEGOVA
SISTEMATIZACIJA
Dakle, do tada spontani pojmovi dovode se u vezu i
sistematizuju se putem VERBALNIH DEFINICIJA.
Verbalne definicije stvaraju odnose među pojmovima i
SISTEM POJMOVA koji su sada veće ili manje opštosti
Spontani i naučni pojmovi
Šta su karakteristike spontanih pojmova?
-neshvaćeni su (deca ih koriste bez da ih poimaju na
način na koji to čine odrasli)
-nisu voljni
Koji su odgovori autora?
Vigotski: zbog toga što su van sistema, nesistematični
su
Pijaže: takvi su zbog egocentrizma dečijeg mišljenja
Spontani i naučni pojmovi
Vigotski je pokazao da, vršeći eksperimente sa svojim
saradnicima (ispitanici su bili učenici II i IV razreda
OŠ), u početku školovanja razvoj naučnog pojma
pretiče razvoj spontanog pojma, a da kasnije (učenici
IV razreda) za razvojem naučnih pojmova sledi brz
razvoj spontanih pojmova.
Spontani i naučni pojmovi
Razlike između naučnih i spontanih pojmova
1)Razlikuju se po putu nastanka i toku razvoja
2)Sistem ima različitu ulogu kod jednih i kod drugih
3)Različit odnos prema konkretnom objektu
4)Snage i slabosti – snage jednih su slabosti drugih i
obrnuto
Zona narednog razvoja
KLJUČNI POJAM U TEORIJI VIGOTSKOG
Proksimalna zona razvoja
Def: ZNR je razlika između zone aktuelnog razvoja i
zone mogućeg razvoja.
ZAR – pokušaji deteta da samostalno reši problem
ZMR – ono što je dete u stanju da učini kada mu
odrasli ili napredniji vršnjak pruža pomoć
Zona narednog razvoja
Vigotski određuje inteligenciju kroz ZNR –
inteligencija je sposobnost učenja kroz instrukciju tj.
učenja u saradnji.
Učenje deteta je socijalni proces, i upravo se po tome
učenje deteta razlikuje od dresure životinja.
Primer odnosa učenja i razvoja jeste učenje pisanja tj.
pisanog govora. Učenje pisanog govora je ZNR za
razvoj unutrašnjeg apstraktnog govora (zamišljen
govor bez prisutnog sagovornika, odnosno sagovornik
je zamišljen).
Zona narednog razvoja
Razvoj se, prema Vigotskom, odvija kroz sledeće 3 faze:
I faza
dete ume da uradi nešto samo uz pomoć drugog
II faza
dete postaje sposobno samostalno nešto da uradi ali se
oslanja na samopomoć u vidu “javnog funkcionisanja” – to je
kod predškolskog deteta “egocentrični govor” koji je pomoć
detetu u toku aktivnosti
III faza
dolazi do internalizacije (urastanja) i automatizacije procesa
Zona narednog razvoja
Prva i druga faza su ZNR
Ono što je moguće jeste povratak u drugu fazu ili čak
u prvu fazu, odnosno VRAĆANJE U ZONU
NAREDNOG RAZVOJA
KRITIKE PIJAŽEOVE TEORIJE OD STRANE
VIGOTSKOG
Pijaže – egocentrični govor (gramatički nepravilan,
skraćen, najčešće nerazumljiv, sažet) – Pijaže mu nije
pridavao značajniju razvojnu ulogu
Vigotski – egocentrični govor predstavlja prelazni
razvojni oblik između spoljašnjeg i unutrašnjeg
govora. On ne nestaje, kao što je smatrao Pijaže, već se
PRETVARA U UNUTRAŠNJI GOVOR.
Struktura egocentričnog i unutrašnjeg
govora
Oba ova govora karakterišu sledeća svojstva:
1)TENDENCIJA KA SKRAĆIVANJU
2)PREDIKATIVNOST

Unutrašnji govor koristimo svi, ali toga često nismo

svesni. Kada će se najverovatnije pojaviti unutrašnji
govor kod odraslog – onda kada nas neko ometa ili
smo prekinuti tokom vršenja neke aktivnosti.
Pijaže suprotstvalja egocentričan govor socijalizovanom
govoru, dok Vigotski smatra da je govor uvek
socijalizovan.
Govor u početku prati aktivnost (javlja se nakon
aktivnosti), kasnije se pojavljuje zajedno sa aktivnošću, a
konačno prethodi aktivnosti
 tako govor postaje oruđe planiranja i usmeravanja
radnje ili aktivnosti. KADA GOVOR PRETHODI
PONAŠANJU, PONAŠANJE SE PODREĐUJE PLANU I
NAMERI, TJ. POSTAJE SVRISHODNO PONAŠANJE.