*Српски постмодернизам*

Постмодернизам или постмодерна је 
европски правац у уметности, 
филозофији, музици, архитектури и 
култури из краја 20. века. Може се описати
као реакција на модернизам.
 Модернизам/Постмодернизам
 Модернизам је динамичан и релативан  Постмодернизам или постмодерна је 
појам који се користи да се означе европски правац у уметности, филозофији, 
савремене појаве у уметности, односно оно музици, архитектури и култури из краја 20. века.
што је ново, иновативно у односу на Може се описати као реакција на модернизам.
традицију. У том значењу појам је преузет Термин постмодернизам је први пут ушао у
из француског језика. У немачкој употребу 1870-их година. Тада је између
литератури се користио термин модерна. осталог Џон Воткинс Чапман говорио о
постмодерном стилу сликања. Године 1917. 
Поред тога овај израз се користио да Рудолф Панвиц је користио термин да би описао
означи и натурализам, декаденцу,  филозофски оријентисану културу. 1920-их
импресионизам, симболизам, футуризам,  година почиње да се користи за нове правце у
дадаизам, експресионизам, неоромантизам,  уметности и музици, а касније и у архитектури.
надреализам, егзистенцијализам.  Воде се расправе о томе како овај појам треба
 Термин „модерна“ се почео употребљавати употребљавати као и о његовом значењу. Ипак,
у доба ренесансе као обележавање може се рећи да постмодернизам генерално има
уметности за разлику од античке уметности следеће карактеристике:
у Италији "arte moderna" за разлику од "arte  Реакција је на тежњу за напретком,
antica" и како је у средњем веку  објективношћу и разумношћу која се јавља у 
средњовековна уметност схватана као доба модернизму
назадовања у уметности овај појам је  Прихвата тезу да светом доминирају мас медији
обележавао позитивне тенденције и  којима недостаје оригиналност, што изазива 
напредак. У 19. веку се овај израз сатиричан начин изражавања
употребљава за обележавање уметности  Прихвата светску глобализацију, 
која има напредне квалитете. У ширем децентрализацију и плурализам
смислу речи се данас овим појмом  Сматра да је све релативно и субјективно, на
обележава уметност из краја 19. века и пример искуство, морал и култура.
прве половине 20. века. Термин модерно се  Појам постмодернизам јавља се и као пејоратив
не мора једнозначно употребљавати. Поред  за ставове и мишљења која су „у тренду“.
тога се употреба овог појма употребљава за
обележавање савремености односно 
савремене уметности.
Модернисти
Постмодернисти
 Василе „Васко“ Попа (Гребенац, 29. јун 1922 — 
Београд, 5. јануар 1991) је био један од најпознатијих
песника на српском језику, академик и убројен је међу 
100 најзнаменитијих Срба. Рођен је 29. јуна 1922. у 
Гребенцу код Беле Цркве као Василе Попа. По
етничком пореклу је био Румун. Основну школу и
гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је
Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у 
Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био
је затворен у немачком концентрационом логору у 
Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након
завршетка рата дипломирао је на романској групи
Филозофског факултета у Београду, 1949. године.
 Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“
и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз
„87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком
српске послератне модерне поезије. Та књига је
покренула расправе књижевне јавности и оставила
велики утицај на млађе нараштаје песника. После
Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „
Непочин-поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „
Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа
насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981)
као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће
збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.
 Рођен је 1928. у Новом
у Новом Саду.
Саду. Основну и средњу школу је
завршио у Београду
у Београду,, као и Медицински факултет који је
студирао у периоду 1947-1954. Он је песник
је песник, 
, приповедач
приповедач, 
, 
есејиста, 
есејиста, драмски
драмски писац,
писац, преводилац и антологичар
и антологичар. 1952.
. 1952.
је објавио своју прву збирку песама под називом „87
песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у
новијој српској поезији и она је у потпуности определила
даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове
знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот
соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест,
Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка
јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно
запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у
духовном сазвучју балканске традиције и живог
преплитања митских и историјских
и историјских наноса
 наноса установио нов
тип српског
тип српског песништва.
 песништва.
 Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од
већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952.
означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са
наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у
стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске
поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника
полератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су
објављени на свим европским језицима и неколико
оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена
на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим 
немачким листовима.
немачким листовима. Заступљен је у првој антологији
модерне српске поезије на немачком језику која је изашла
2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда”
према једном стиху Миодрага Павловића, антологија
садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао
драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12
година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.
 Био је један од академика који су потписали Апел против
рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и
један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.
 Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео
са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и
Јасмину.
 Владан Десница студирао је права и филозофију у Загребу
и Паризу
и Паризу,, дипломирао на загребачком Правном факултету 
1930. Радио је као адвокат, а затим је прешао у државну
службу. 1934. покренуо је књижевно-историјски годишњак
„Магазин сјеверне Далмације“, који је уређивао две године
и штампао ћирилицом у Сплиту. У њему је, између
осталог, објавио два сопствена есеја „Један поглед на
личност Доситејеву
личност Доситејеву”” (1933/34) и „Мирко Королија и његов
крај” (1935). У периоду између 1935 и 1940. написао је
збирку приповедака, коју је послао београдском издавачу 
Геци Кону. Збирка због почетка Другог светског рата није
штампана, а сам рукопис је изгубљен.
 Роман „Зимско љетовање“ објавио је 1950. У роману се
приповеда о сукобу и неразумевању између сеоског
становништва и грађана избеглица из Задра, који су се у
сеоску средину склонили бежећи од бомбардовања
њиховог града. Књижевна критика је негативно дочекала
„Зимско љетовање”, јер су тон и визија света у њему били
у супротности са владајућом комунистичком идеологијом и
незваничним правилима на који начин се писало о Другом
светском рату. Бранивши се од критика, Десница је
написао текст „О једном граду и једној књизи“.. Потом
излазе збирке приповедака „Олупине
„Олупине на сунцу”
сунцу” (Загреб,
1952), „Пролеће
„Пролеће у Бадровцу”
Бадровцу” (1955), збирка песама „
Слијепац на жалу” (Загреб, 1955) и збирка приповедака „
Ту одмах поред нас”
нас” (Београд, 1956). Паралелно ради на
свом роману Прољећа Ивана Галеба. Кад је дело
завршено, у аутору се јавио страх да га нико неће хтети
објавити, јер је по свему одударало од ондашње
књижевне продукције. Издавачка кућа „Свјетлост”
објављује роман у Сарајеву 1957. Наредне године дело
осваја Змајеву награду. Главни јунак Иван Галеб је
педесетогодишњи пропали виолиниста, који се налази у
болници, где се буди из постоперационе наркозе. Он се у
данима који следе сећа сопственог живота и рефлексивно
медитира о различитим идејама (лепоти, уметности,
власти, смрти, времену, итд).
 Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду
завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао
се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска
књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао
је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као
професор Грађанске школе, а потом је 1936. године
постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.
 Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен
због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 
1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је
постао члан Комунистичке партије Југославије и члан 
Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар
 Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у 
Београд, где је обављао значајне политичке и културне
функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као:
 професор Више педагошке школе,
 доцент Филозофског факултета,
 уметнички директор „Босна-филма“,
 директор драме Народног позоришта,
 главни уредник ИП „Свјетлост“.
 Године 1971. је пензионисан и преселио се јануара 1973.
године у Београд. Током живота два пута се женио; са другом
женом је имао две кћерке. Умро је 11. јула 1982. године у
Београду, где је сахрањен у "Алеји заслужних грађана
Београда".
 Био је редовни члан Српске академије наука и уметности.
 Постмодерна књижевност по правилу означава литературу која је условљена са
доби у којој живимо, односно објашњава извесне тенденције у књижевности
после Другог светског рата. У то доба слаби хришћанска традиција, мења се
животни стил који тежи ка плурализму мисли и тиме се долази до филозофских
мисли постмодерне. Епоха постмодерне литературе почела је 1950-их година, са
делом „Лолита“ Владимира Набокова (1955). Неки сматрају да је почетак
постмодернизма означило дело „ Чекајући Годоа“ Семјуела Бекета (1953).
 Постмодерна литература је наставак експериментијализма и отворености
уметничког дела, али и реакција на идеје о просветитељству, које су присутне у 
модерној литератури. Постмодерна литература, као и постмодернизам уопште,
није лако дефинисати. Пуно је различитих ставова у вези са тачним
карактеристикама и значаја постмодерне литературе. Док модерна литература
генерално трага за смислом у хаотичном свету, постмодерни писци од тога
одустају, често на шаљив начин, и књижевна дела постају пародије на то
трагање. За разлику од модерне, постмодерна литература поштује
проблематичне особености индивидуе. Одлика постмодерне литературе јесте
стилски плурализам, који често завршава у микстури детаља из различитих
периода.
 Нека постмодерна дела комбинују постмодерни књижевни стил са елементима
постмодерне филозофије, на пример „Њујоршка трилогија“ Пола Остера (1985–
1986).
 Аутори који се обично сматрају постмодерним писцима, сем поменутих, су на
пример Ролан Барт, Жан-Франсоа Лиотар, Жак Дерида, Жак Лакан, Жан
Бодријар, Ги Дебор, Јулија Кристева, Мишел Фуко, Џудит Батлер, Умберто Еко, 
Курт Вонегат, Џон Барт, Томас Пинчон, Јосиф Бродски, Вилијам Гибсон, Орхан
Памук и други.
 Крајем 20. века и српском књижевношћу доминирао је постмодернизам, почев
од Хазарског речника Милорада Павића. Неки други српски постмодерни писци
су Давид Албахари, Немања Митровић и Светислав Басара.
 Мала антологија постмодерне:
 На ивици плочника
На крају света
Жуто око самоће
Слепа стопала
Сабијају му врат
У камени трбух
Подземни лактови
Терају му корење
У црницу неба
Дигнута псећа нога
Руга му се
Прекуваним пљуском
Обрадује га једино
Бескућни поглед шетача
Који му у круници
Преноћи
И тако
Догорева пикавац
На доњој усни немоћи
На крају света Васко Попа
 Винчанско писмо, жиг у иловачи,

 Глинени голуб, мокри ветрокази —
 Ко тражи, нађе; свет траје јер значи,

 И обнавља се у пламену, влази
 И саопштењу. Свет је писмо, древно,
 Непоуздано, али још на снази —

 И тако читамо га свакодневно,
 Ми, првог смисла потоњи читачи
 И гонетамо значење му гневно,

 Ми суђеници, присилни тумачи
 Заданог писма које смислом прети
 Из сваког слова. При том понављачи —

 Понекад назреш у ваздуху, лети,
 Небеску ружу која милост зрачи —
 И то је знак, ал основа се сети:
 Винчанско писмо, жиг у иловачи.
 Иван Лалић

 *Дервиш и смрт
 Без те тачке за коју си  Немам ништа осим
везан, живот није увјерења да сам частан,
одлажење и враћање- ако и то изгубим бићу
него лутање. рушевина.

 Незадовољство је као  Нада је сводиља смрти,

звијер, немоћна кад се опаснији убица него
роди, страшна кад мржња
ојача.
 Корени
Оплетоше око мене свакојаке приче,

тајне и нагађања, и после десет
 Незгодно је да човек
година још једнако плету, јер мали проживи век а да му је
је овај свет поред реке, тесан је он
људским главама и језицима у
оно унутарње фалично
долини што наличи на липову ужлебљено. Може бити
корубу.
да је то највеће зло.

 Човек је као мушмула.  Незгодно је да човек

Најпре изнутра трули. проживи век а да му је
Душа прво. Свеједно што оно унутарње фалично
су образи дуго румени и ужлебљено. Може бити
што се труло дуго не да је то највеће зло.
види.
 Постмодернисти
 Васко Попа
 Миодраг Павловић
 Стеван Раичковић
 Миахило Лалић
 Добрица Ћосић
 Бранко Ћопић
 Владан Десница
 Меша Селимовић
 Александар Тишма
 Бранко Миљковић
 Иван Лалић
 Борислав Радовић
 Љубомир Симовић
 Миодраг Булатовић
 Борислав Пекић
 Данило Киш
 Драгослав Михаиловић
 Милорад Павић
 ...
 Положај књижевности у новом, социјалистичком друштвеном
поретку успостављеном после Другог светског рата.
Књижевност као део друштвене надградње, подложне
идеолошкој контроли са становишта марксистичке филозофије.
Обнављање реалистичких образаца, с узором у
социјалистичком реализму. Књижевни живот 40-их година:
превласт писаца са левице, доминација представника
„социјалне литературе”. Слабљење идеолошке контроле након
1948. Полемика између реалиста и модернистa 50-их година.
Поларизација часописа: Младост, Сведочанства и Књижевне
новине; Дело и Савременик. Улога предратних надреалиста.
Однос према међународном модернизму. Однос према
традиционалној књижевности. Три етапе у развоју савремене
поезије и прозе. Прва: од почетка 50-их година, у време
полемика, одбацивање превазиђених а идеолошки наметнутих
реалистичких и соцреалистичких образаца и увођење модерних
књижевних проседеа и облика. Друга: након полемика, при
крају 50-их и током 60-их година, уметничко усавршавање стиха
и поезије, прображај и успон модерног српског романа и
приповетке. Трећа: најновије развојне тежње почев од 70-их
година па до краја века које су одређене термином
постмодернизам / постмодерна.
 Ово је био мали, и нетипични
преглед градива везаног за
постмодернизам. Надам се да сте
уживали уколико имате било какву
сугестију или замерку слободно се
обратите предавачу.
 Извори: бројни.
 ХВАЛА НА ПАЖЊИ!

 Димитрије Вељовић