OBLIGACIONO PRAVO

Klasični pravnici nisu napisali ni jedno

delo posvećeno opštim pitanjima
obligacionog prava
 OBLIGACIONI ODNOS
• Justinijanove Institucije: „Obligacija je pravna
veza na osnovu koje smo, po pravu naše
države, dužni da nešto izvršimo“
• Paulus (D.44.7.3 pr): „Suština obligacije nije u
tome da neku stvar ili službenost učini našom,
nego da drugoga obaveže da nam nešto da,
učini ili garantuje “
 Obligacioni odnos - definicija
• Obligacioni odnos je imovinskopravni
odnos između dve određene strane u
kome jedna strana - poverilac ima pravo
da zahteva od druge strane – dužnika
određeno davanje, činjenje ili
uzdržavanje od nečega što bi inače imala
pravo da čini, a ova je obavezna da to
ispuni.
 Karakteristike obligacije
• Obligacija u klasičnom pravu je imovinski odnos jer njena sadržina mora biti
iskazana u novcu
• Obligacija je privatnopravni odnos koji se raspravlja u redovnom sudskom
postupku
• Obligacija prozvodi relativno dejstvo (inter partes) – prava i obaveze nastaju
samo za stranke obligacije, treća lica u načelu na osnovu obligacije ne mogu
imati ni koristi ni štete; tužbe za zaštitu obligacionih prava su actiones in
personam
• Samo izuzetno obligacija ima dejstvo između određenih lica (intuitu personae)
• Obligacija je pozitivno određena – njenu sadržinu čine precizno naznačena
potraživanja odnosno obaveze između kojih postoji korelativnost – ono što je
predmet povriočevog potraživanja to je predmet dužnikove obaveze
• Obligacija je vremenski ograničena – postoji dotle dokle poverilac ne naplati
potraživanje odnosno dok obaveza ne bude ispunjena
 Prirodna obligacija (obligatio naturalis)
• Nema obligacije bez tužbe - sine actio nulla obligatio
• Izuzetak je prirodna obligacija
• Prirodna obligacija je naplativa ali neutuživa
• Prirodne obligacije nastaju kao posledice nekih statusnih
situacija: obavezivanje robova prema gospodarima i trećim
licima, obavezivanje gospodara prema robu, obavezivanje
sina alieni iuris svom paterfamilijasu ili licu alieni iuris u
porodici, obavezivanje pupile bez tutorovog odobrenja, SC
Macedonianum onemogućava utuživanje potraživanja na
osnovu zajma koji je dat licu alieni iuris i nakon smrti
njegovog paterfamilijasa, zastarele obligacije
 PREDMET OBLIGACIJE
• Predmet obligacije je određeno dužnikovo ponašanje (dugovana
činidba, prestacija)
• Iz obligacije nastaje pravo poverioca da od dužnika zahteva neku
radnju (npr. prodavac ne duguje kupcu stvar, već radnju – predaju
stvari)
• Od predmeta obligacije treba razlikovati predmet prestacije
• Ako se dugovana činidba (predmet obligacije) obavlja predajom
stvari ili ustanovljenjem prava na njoj, sama stvar je predmet
činidbe
• Ako se dugovana činidba ne ogleda u predaji stvari ili ustanovljenju
prava na njoj, onda ne postoji predmet prestacije (npr. ako se
dužnik obaveže da daje časove stranog jezika poveriocu)
 Vrste činidaba
• Dare „dati“ – obaveza dužnika ogleda se u tome da
prenese poveriocu svojinu na stvari ili ustanovljenje civilnih
stvarnih prava (poput službenosti)
• Facere „činiti“ ima tri značenja:
1) dužnik je obavezan da izvrši neku aktivnost koja nije
prenos prava (npr. prenos državine ili detencije, fizički ili umni
rad)
2) non facere (nečinjenje) – dužnik se obavezuje da neće
činiti ono što bi imao pravo ili se obavezuje da trpi (pati)
dužnikovu aktivnost na svojoj stvari koju bi, da nema obaveze,
mogao da zabrani
 Vrste činidaba
3) u najširem značenju facere obuhvata i
obaveze na dare
● praestare – izvorno ukazuje na obavezu jemca
(predijatura), u najširem smislu je sinonim za
dugovanu činidbu – prestaciju, bez obzira da li se
ona ogleda u dare, facere, praestare u užem
smislu
 Osobine činidbe – DOM + novac
• Dozvoljena činidba – u skladu s pravom i
moralom
• Određena ili odrediva činidba (npr. cena je 500
asa, odnosno prosečna cena određenog dana
na datom mestu)
• Moguća (faktički i pravno) – impossibilium
nulla obligatio
• Činidba mora biti procenjiva u novcu
 Vrste obligacija prema broju predmeta
obligacije
• Ako obligacija ima više od jednog predmeta
može biti reči o kumulativnim ili alternativnim
obligacijama
• Kod kumulativnih obligacija dužnik je dužan
da izvrši sve predmete obligacija (npr. dužnik
duguje predaju zlatne kopče i isplatu sume
novca; dužnikova obaveza se gasi kada preda
kopču i isplati sumu novca)
Alternativne obligacije - veznik „ili“
• Kod alternativnih obligacija postoji više
predmeta obligacije, ali se izvršenjem samo
jedne od njih obligacija gasi „duae vel plures
res in obligatione, una in solutione“
• Pravo izbora izvršenja jedne od dugovanih
činidaba pripada dužniku ukoliko se strane iz
obligacije nisu dogovorile da pravo izbora
pripada poveriocu
Facultas alternativa – fakultativne obligacije

• Kod fakultativnih obligacija postoji jedan predmet

obligacije ali se dužnik može osloboditi obaveze
izvršenjem neke druge činidbe - „una res in
obligatione, duae vel plures in solutione“
• Poverilac ima pravo da zahteva samo izvršenje činidbe
koja predstavlja predmet obligacije. Ako izvršenje
dugovane činidbe postane nemoguće, obligacija se
gasi – pravo da izvrši fakultativnu činidbu treba da
olakša a ne da oteža položaj dužnika
• Pr. Noksalna odgovornost, laesio enormis
 STRANKE OBLIGACIJE

• Obligacija je odnos dugovanja i potraživanja

• U njoj moraju biti dve strane: dužnik (debitor) i poverilac
(creditor) – kada se u jednom licu steknu obe strane obligacije
dolazi do njenog gašenja
• Stranke obligacije su nosioci prava i obaveze
• Jednostrana obligacija (obligatio unilateralis)
• Dvostrana obligacija (obligatio bilateralis):
- dvostrano jednaka (bilateralis aequalis)
- dvostrano nejednaka (bilateralis inaequalis), tužbe directa
i contraria
 SUBJEKTI OBLIGACIJE
• Od pojma „stranka obligacije“ treba razlikovati
pojam „subjekt obligacije“
• Subjekt obligacije je fizičko ili pravno lice koje
ima položaj stranke u obligacionom odnosu
• U obligaciji postoje samo dve stranke, a
subjekata može biti više
• Obligacija sa više subjekata (dužnika i/ili
poverilaca) može da bude podeljena ili solidarna
 Podeljene obligacije
• Ako je predmet obligacije deljiv, obligacija sa
više subjekata je podeljena tako da postoji
onoliko obligacija koliko ima poverilaca,
odnosno dužnika
• Npr. Ako su zaostavštinu nasledila tri
naslednika – svaki po trećinu, u svakoj obligaciji
s deljivim predmetom svaki sanaslednik će biti
poverilac odnosno dužnik trećine činidbe
 SOLIDARNE OBLIGACIJE
• Ako predmet obligacije nije deljiv, obaveza sadužnika
je solidarna (pasivna solidarnost), odnosno solidarno
je potraživanje sapoverilaca (aktivna solidarnost)
• Kod pasivne solidarnosti svaki dužnik duguje činidbu
u celini, i ako je izvrši, obligacija prestaje i prema
ostalim sadužnicima (si unus solvat omnes liberentur)
• Kod aktivne solidarnosti obaveza prestaje izvršenjem
činidbe jednom poveriocu
 Nastanak solidarnih obligacija voljom
stranaka
•Korealne su obligacije koje nastaju jednom složenom stipulacijom i kod njih je položaj
sadužnika ili sapoverilaca jednak
•Solidarne obligacije su i adstipulacija i adpromisija – u njima je jedan od dužnika,
odnosno poverilaca glavni, a ostali su sporedni
•Obligacija se gasi u celini izvršenjem od strane jednog dužnika (odnosno naplatom od
strane jednog poverioca)
•Elektivna solidarnost – kod pasivne solidarnosti poverilac ima mogućnost izbora od
kojeg dužnika će naplatiti potraživanje
•Pravo regresa – kako je dužnik koji je namirio dug ugasio obaveze i ostalih sadužnika, on
stiče pravo da mu oni isplate deo duga koji ih tereti s obzirom na njihov unutrašnji
odnos iz npr. ugovora o mandatu, ortakluku. Slično važi i ako je u pitanju aktivna
solidarnost – namirenjem potraživanja jednom poveriocu, ostali sapoverioci imaju
pravo na srazmeran deo vrednosti prestacije
•Beneficium cedendarum actionum – u postklasičnom pravu dužnik ima pravo da mu
poverilac ustupi svoje tužbe radi srazmernog obeštećenja od svojih sadužnika
 KUMULATIVNA SOLIDARNOST
• Od elektivne treba razlikovati kumulativnu solidarnost
• Svaki saizvršilac delikta duguje ceo iznos kazne (in
solidum), otuda se prakti
• čno radi o odvojenim obligacijama s jednakim
prestacijama ili jednom umnoženom prestacijom
• Npr. ako su dvojica izvršila krađu stvari noću, svaki od
njih vlasniku plaća četvorostruku vrednost ukradene
stvari; vlasnik će tako dobiti osmostruku vrednost
stvari
 NAKNADA ŠTETE – UGOVORNA
ODGOVORNOST
• Uslovi da bi dužnik odgovarao za naknadu štete zbog
neizvršenja primarne obaveze su:
1. Šteta (stvarna šteta – damnum emergens, izgubljena dibit
– lucrum cessans)
2. Prouzrokovanje – u početku se sankcioniše samo
neposredno prouzrokovanje pri čemu je šteta nastala
aktivnom dužnikovom radnjom, u klasičnom pravu se
odgovara i za posredno prouzrokovanje štete odnosno za
štetu prouzrokovanu time što je dužnik propustio da izvrši
određenu radnju (npr. nije hranio životinju čiju predaju je
dugovao poveriocu, pa ona ugine)
Naknada štete – ugovorna odgovornost
3. Protivpravnost – protivpravno je ponošanje koje
zabranjuju opšte norme, kao i nepoštovanje odredaba
ugovora
*Osnovi isključenja protivpravnosti:
- Vršenje sopstvenog prava izuzev ako se radi o
zloupotrebi prava (qui suo iure utitur neminem laedit)
- Vršenje dozvoljene samopomoći
- Nužna odbrana
- Stanje nužde
Naknada štete – ugovorna odgovornost
4.Krivica – u krivičnom pravu je psihički odnos učinioca prema
svom delu i njegovim posledicama
*Da bi neko bio kriv mora biti uračunljiv
Uračunljivost je sadržana u poslovnoj sposobnosti, ali neko
može bii poslovno sposoban a da je delo izvršio u stanju
neuračunljivosti usled upotrebe alkohola, opojnih droga i sl.
U rimskom pravu i u savremenom građanskom pravu krivica se
utvrđuje prema objektivnim standardima ponašanja (krivicu i
protivpravnost je nemoguće razdvojiti kada se krivica utvrđuje
prema objektivnim merilima; krivica se pretpostavlja na
osnovu činjenice da je štetna radnja bila protivpravna)
 Stepenovanje krivice
U klasičnom pravu razlikuje se:
• Dolus – zla namera (nemoguće je sporazumom stranaka
isključiti odgovornost za dolus)
• Nepažnja (culpa)
*U Digestama je Julijanu pripisano načelo korisnosti (utiliteta):
pod pretpostavkom da strane nisu ugovorile dužnikovu
odgovornost za nepažnju primenjuje se sledeće pravilo: ako dužnik
ima korist od ugovora, odgovara i za nepažnju, a ako je korist samo
poveriočeva, dužnik odgovara samo za dolus (pr. ugovor o ostavi)
*Culpa se pretpostavlja, dolus mora da dokaže onaj ko se na njega
poziva
Stepenovanje krivice u Justinijanovom pravu

• Dolus
• Culpa lata (grubi nehat, teški nehat) – manja
pažnja od one koju bi pokazao i najmanje
pažljiv čovek
• Obična nepažnja (culpa levis):
1. culpa levis in abstracto
2. culpa levis in concreto (pr. odgovornost
ortaka)
 REALNI KONTRAKTI
• Zaključuju se predajom stvari (re)
• Vrste:
1. Prijateljski zajam (mutuum)
stricti iuris
jednostrano obavezujući
predmet zajma su zamenljive stvari
zajmoprimac stiče svojinu
tužba iz zajma je kondikcija
• 2. Posluga (commodatum)
• dobročin ugovor
• dvostrano nejednako obavezujući negotium
bonae fidei
• predmet posluge je species
• nepotrošna stvar izuzev „radi prikazivanja“ –
ad pompam vel ostentationem
• poslugoprimac stiče detenciju
• Tužbe: actio commodati directa i contraria
• Poslugodavac odgovara samo za dolus
• Poslugoprimac odgovara za kustodiju (ne odgovara za višu silu),
ima pravo na actio furti
• Poslugoprimac može da odgovara za krađu upotrebe (furtum usus)

3. Ostava (depositum)
dvostrano nejednako obavezujući kontrakt
bonae fidei
predmet ostave je pokretna stvar
depozitar (ostavoprimac) odgovara samo za dolus
• Deponent (ostavodavac) odgovara za svaki oblik
krivice (omnis culpa)
• Depozitar odgovara samo za dolus
• Tužbe: actio depositi directa i contraria
• Ako bude osuđen, ostavoprimac trpi infamiju
• Posebni oblici ostave:
1. depositum miserabile
2. Sequestratio
3. Depositum irregulare
 KONSENZUALNI UGOVORI
1. Emptio venditio (ugovor o kupoprodaji)
Bitni elementi: predmet (merx) i cena (pretium)
- obaveza prodavca da kupcu prenese mirnu
državinu (telesna stvar)
-odgovornost prodavca za fizičke i pravne
nedostatke stvari
-obaveza kupca da plati cenu: izražena u novcu,
određena (pretium certum) ili odrediva, istinita
(pretium verum), pravična (pretium iustum)
 Periculum est emptoris
• Dopunski sporazumi (pacta adiecta):
1. In diem addictio
2. Lex commisoria
3. Pactum displicentiae (kupovina na probu)
4. Pactum de retroemendo
5. Pactum de retrovendendo
6. Pactum protimiseos (pravo preče kupovine za
prodavca)
 Locatio conductio
• Obuhvata sadržaj tri savremena ugovora:
1. Zakup (najam stvari)- locatio conductio rei
2. Najam rada – locatio conductio operarum
3. Ugovor o delu – locatio conductio operis
faciendi
* Sva tri tipa ugovora su dvostrano jednako
obavezujući, bonae fidei
 Locatio conductio rei
• Locator – najmodavac (zakupodavac)
• Conductor – najmoprimac (zakupac)
• Zakupodavac se obavezuje da će predati
određenu stvar na upotrebu (u detenciju)
zakupcu, a ovaj se obavezuje da će za to platiti
određenu novčanu naknadu (merces)
• Bitni elementi ugovora su predmet i zakupnina
(merces)
 Predmet zakupa je uvek telesna stvar,
nepotrošna
• Obaveza zakupodavca glasi na facere – dužan je
da zakupcu omogući faktičku upotrebu stvari u
granicama ugovora
• Merces je novčana naknada
• Podzakup (sublocatio)
• Relocatio tacita
• Obe strane odgovaraju za svaki oblik krivice
(omnis culpa), u Justinijanovom pravu za culpa
levis in abstracto
 Locatio conductio operarum
• Radnik (locator)
• Poslodavac (conductor)
*Radnik se obavezuje da poslodavcu stavi na raspolaganje
svoju radnu snagu, a poslodavac će radniku isplatiti
određenu novčanu naknadu
*Bitni elementi ugovora su vrsta rada i naknada po jedinici
radnog vremena
*uvek je intuitu personae
*Obe strane odgovaraju za svaki oblik krivice (omnis culpa),
u Justinijanovom pravu za culpa levis in abstracto
 Locatio conductio operis faciendi
• Naručilac dela (locator)
• Izvođač dela (conductor)
• Naručilac dela se obavezuje da izvođaču dela
preda neku stvar ili lice ili samog sebe, a on se
obavezuje da svojom aktivnošću s tom stvari ili
licem ostvari određeni rezultat, za koji će dobiti
novčanu nadoknadu
• Bitni elementi ugovora su delo (rezultat) i
novčana nadoknada
 Odgovornost konduktora
• Izvođač dela garantuje za stručno obavljanje dela
stoga odgovara za štetu nastalu zbog njegovog
nedovoljnog znanja(imperitia)
• Izvođač dela odgovara za rad pomoćnika (culpa
in eligendo)
• Neki profesionalni izvođači dela (fullones,
sarcinatores) po opštim normama odgovaraju za
kustodiju
• Samo izuzetno je intuitu personae
 Lex Rhodia de iactu
• Rodoski zakon o izbačenim stvarima

• U slučaju opasnosti da brod potone, kapetan

izbacuje u more deo tereta.
• Vlasnik broda i vlasnici robe zajedno snose
nastalu štetu
 Societas
• Ortakluk (societas) je ugovor dva ili više lica (ortaka)
kojim udružuju svoju imovinu ili rad radi ostvarenja
zajedničkog imovinskog cilja.
• Poreklo:
1. Vrsta konzorcijuma koja nastaje voljom dva ili više lica
uz učešće magistrata
2. Udruženja preduzimača nastala neformalno da bi se
ostvario određeni privredni cilj (npr. publikani –
zakupci poreza), nije bio pravno uređen već je
počivao na fides
 Ortakluk u klasičnom pravu
• Dvostrano jednako obavezujući kontrakt
• Bratsko pravo (ius fraternitatis)
• Intuitu personae
• Culpa levis in concreto
• Infamija
• Kondemnacija da ortak plati onoliko koliko može (id quod facere potest)
• Udruživanje – stanje koje traje dok postoji saglasnost ortaka – nestankom
volje (affectio) kod jednog ortaka ortakluk prestaje da postoji
• Rimski ortakluk je izvor pojedinačnih obligacija između dva ili više ortaka, u
kojima su jedan prema drugome poverioci ili dužnici
• Podela gubitaka i dobiti (ukoliko nema sporazuma, svi ortaci učestvuju na
„ravne časti“ bez obzira na vrednost uloga)
• Zabranjen lavovski ortakluk (societas leonina)
 Vrste ortakluka
• Societas omnium bonorum (zajednica celokupne
imovine, nasleđene i buduće, stečene zajedničkim
delovanjem)
• Societas quaestus – odnosi se na buduće teretne pravne
poslove
• Societas unius rei – odnosi se na obavljanje pojedinačnog
posla
• Societas alicuius negotiationis – odnosi se na trajno
obavljanje određene delatnosti (pr. udruženje publikana
za zakup poreza, trgovačka udruženja, udruženja bankara)
 Gašenje ortakluka
• Ulpijan daje četiri uzroka gašenja:
1. Ex personis
2. Ex rebus
3. Ex voluntate („oslobađa ortake od sebe, a ne
sebe od njih“ – odgovara za štetu drugim
ortacima na osnovu svoje krivice)
4. Ex actione (actio pro socio – ima za posledicu
infamiju)
 Mandatum
• Ugovor o nalogu - Sporazum kojim jedna strana
(mandatar) prihvata da po uputstvima druge strane
(mandant) obavi besplatno određeni posao.
• Predmet naloga fizički ili pravni posao
*intelektualne usluge
Ako je predmet naloga sklapanje pravnog posla,
mandatar je posredni zastupnika mandanta – dela u
svoje ime a za tuđ račun
Nagrada (honoraria, munera) a ne naknada mandataru
za obavljen nalog
 Karakteristike mandata
• Dvostrano nejednako obavezujući kontrakt
• Besplatan
• Obaveze mandatara su intuitu personae
• Mandatar u klasičnom pravu odgovara za dolus,
a kod Justinijana za culpa levis in abstracto
• Actio mandati directa (podiže mandant),
posledica infamija
• Actio mandati contraria (podože mandatar)
 Neimenovani ugovori
• Do Justinijana neformalni sporazum (koji ne
predstavlja jedan od četiri konsenzualna kontrakta)
na osnovu koga je jedna strana izvršila ono što je
obećala mogla je da zahteva zaštitu primenom
kondikcije (ob rem dati) ili pretorske tužbe in factum
• U Justinijanovom pravu
• Actio praescriptis verbis – utuženje protivčinidbe u
neodređenom broju odnosa koje su orijentane
pravne škole (bejrutska škola) podelila na četiri vrste:
1. Do ut des – dajem da bi mi dao
2. Do ut facias - dajem da bi mi učinio
3. Facio ut des – činim da bi mi dao
4. Facio ut facias – činim da bi mi učinio
5. Actio praescriptis verbis štiti svaki sinalagmatični
(dvostrano jednako obavezujući) sporazum koji
nema drugu tužbu, pod uslovom da je jedna
strana izvršila svoju činidbu – re u širem smislu
(realni neimenovani ugovori)
Neimenovani ugovori koji su dobili ime

1. Permutatio
2. Aestimatum
3. Precarium
 ОБЛИГАЦИЈЕ КОЈЕ НАСТАЈУ ИЗ РАЗНИХ
ДРУГИХ ОСНОВА
• Појам. Осим из контраката и деликата, у римском
праву облигације могу настати и из дозвољених
радњи које се не заснивају на сагласности воља, као и
из недозвољених радњи које не представљају
деликте.
• Правник Гај најпре је у Институцијама (III, 88) све
облигације поделио на оне које настају из контракта и
оне које настају из деликта. Деликти су недозвољене
радње, док су контракти дозвољене људске радње
или догађаји из којих настају облигације.
• Гајева дводеоба извора облигација била је превазиђена већ у тренутку
настанка његових Институција, јер је сâм Гај (Inst. III, 91) уочио да се
дозвољене радње из којих настају облигације разликују по томе што се неке
занивају на сагласности воља (на пример зајам), а друге не (на пример исплата
недугованог). Стога је он у свом доцнијем делу Res cottidianae бипартитну
поделу извора облигација заменио трипартитном поделом која узима у обзир
сагласност воља као битан елемент одређивања врсте облигационог односа.
Према трипартитној подели (D.44.7.1 pr) облигације настају из: контраката
(дозвољених радњи које се заснивају на сагласности воља), деликата
(недозвољених радњи са одређеним обележјима) и из разних облика кауза (ex
variis causarum figuris). У овој трећој групи нашле су се како облигације
проистекле из дозвољених тако и оне настале из недозвољених радњи. Прве
се нису могле сврстати у контракте због тога што су настајале без сагласности
воља, а друге у деликте зато што им је недостајало неко од обележја деликта.
И једне и друге су биле заштићене посебним тужбама.
 ЈУСТИНИЈАНОВА КВАДРИПАРТИЦИЈА
ИЗВОРА ОБЛИГАЦИЈА
• Јустинијаново право донело је нову поделу извора облигација - четвородеобу
(квадрипартицију). Јустинијанови правници су облигације настале из разних
облика кауза (obligationes ex variae causarum figurae) поделили у две групе:
obligationes quasi ex contractu и obligationes quasi ex delicto, то јест на облигације
сличне контрактима и облигације сличне деликтима. Тако је у Јустинијановим
Институцијама (III,13.2) квадрипартитна подела извора облигација обухватила:
контракте, квазиконтракте, деликте и квазиделикте. У науци је квадрипартиција
изложена критикама стога што називи “квазиконтракт“ и „квазиделикт“ указују
на правни режим облигација, а не на начин њиховог настанка. Наиме, господар
посла дугује пословођи без налога „као из уговора“ јер је облигација наследива
и bonae fidei, при чему та облигација не настаје „као из уговора“ јер није
заснована на споразуму пословође без налога и господара посла. С друге
стране, појам квазиделикта је такође споран јер се не може са сигурношћу
утврдити којим критеријумима су се Јустинијанови правници служили када су
одређене радње сврстали у тај извор облигација.
 КВАЗИКОНТРАКТИ
• У правно дозвољене радње код којих нема сагласности
воља а које доводе до настанка облигација Гај убраја:
незвано вршење туђег посла (negotiorum gestio), исплату
недугованог (solutio indebiti), туторство и два облика
легата - per damnationem и sinendi modo. У Јустинијановом
праву ти извори облигација означени су термином
„квазиконтракти“. Јустинијановo право у квазиконтракте
убраја: стицање без правног основа (condictiones sine
causa), пословодство без налога (negotiorum gestio),
случајну заједницу (communio incidens), туторство (tutela)
и легат (legatum per damnationem и sinendi modo).
 Negotiorum gestio

• Појам. Negotiorum gestio (пословодство без налога или незвано вршење

туђег посла) постоји када једно лице (negotiorum gestor, пословођа без
налога, незвани вршилац туђег посла) предузима правне или материјалне
послове у интересу другог лица (dominus negotii, господар посла) без
његовог налога. Тај интерес може се огледати било у спречавању штете која
прети господару посла (нужно пословодство) било у стицању користи за
господара посла (корисно пословодство). Корисно пословодство треба
разликовати од правно неоснованог обогаћења код кога је корист такође
битан елемент. Основна разлика огледа се у томе што се код пословодства
без налога наступање користи процењује претходно (ex ante), то јест пре
предузимања посла, док се код правно неоснованог обогаћења корист
утврђује накнадно (ex post), то јест након предузимања посла. Уколико
корист није наступила, нема правно неоснованог обогаћења. Пословодство
без налога постоји уколико је посао корисно вођен без обзира да ли је
након извршења заиста и донео корист господару посла.
 Порекло
• Negotiorum gestio је оригинални римски институт при чему га остала
античка права не познају. Настао је у другој половини републике и
служио је заштити интереса римских грађана који су услед
промењених околности (ратова и економског развоја) често дуготрајно
одсуствовали. Разлог пружања заштите пословодству без налога
огледа се у алтруизму и потреби међуљудске солидарности чије
уважавање доприноси праведности правног поретка. Да би се
поспешило вођење туђих послова у ситуацији када њихов господар
није у могућности да их сам предузме, потребно је пословођи
доделити право на тужбу којом се гарантује да ће трошкови које је
сносио односно штета коју је претрпео обављајући посао за другог
бити надокнађени. С друге стране, неопходно је спречити и супротну
појаву - олако и несавесно обављање туђих послова због чега и
господару посла мора стајати на располагању тужба против пословође.
• О пореклу пружања заштите пословодству без налога сазнајемо из фрагмента
Улпијановог коментара преторског едикта de negotiis gestis (D.3.5.1). У њему се
наглашава да незвано вршење туђих послова подразумева хитно делање у циљу
отклањања опасности која прети одсутним лицима и њиховој имовини.
Претпоставља се да је претор у почетку додељивао тужбу из пословодства без
налога у случају спонтаног процесног заступања одсутног лица. Преторска тужба
из пословодства без налога примењивала се уколико би неко лице (defensor),
које је најчешће било пријатељ одсутног туженог лица (dominus litis), спонтано
преузело да га заступа у спору и тиме спречило штетне последице које су могле
наступити за њега а које су се огледале у улажењу у посед туженог (missio in
bona) и губитку части (infamia). Поред преторске тужбе из пословодства без
налога постојала је и цивилна тужба из пословодства без налога која се
примењивала како у случајевима процесног заступања које није било спонтано
(на пример када прокуратор omnium bonorum заступа туженог у поступку) тако и
у случајевима ванпроцесног обављања послова за господара посла без његовог
налога.
• Престанком важења формуларног судског поступка и
обеснаживањем разлике између цивилног и
хонорарног права у позно античко доба дошло је до
спајања преторске и цивилне тужбе у јединствену
тужбу из пословодства без налога која се
примењивала пре свега у случајевима спонтаног
ванпроцесног вођења туђег посла. С друге стране,
тужба из пословодства без налога није се више
примењивала на односе из прокуре већ су се односи
између прокуратора omnium bonorum и господара
регулисали применом тужбе из налога (mandatum).
 Услови

• 1. Пословођа без налога посао предузима без овлашћења господара

посла. Због непостојања овлашћења negotiorum gestio улази у групу
облигација које настају из разних других основа. Ако се посао предузима
на основу овлашћења, постоји налог који спада у консенсуалне контракте.
• 2. Посао мора припадати господару посла, то јест мора бити туђ (negotium
alienum). Притом се разликују две врсте посла: објективно туђ посао који
се обавља на туђој ствари (на пример пословођа угаси пожар у туђој кући,
ухвати туђу одбеглу животињу и врати је власнику, исплати туђ дуг, прода
туђу ствар) и неутралан посао који постаје туђ вољом лица које га
предузима (на пример једно лице самоиницијативно купи намирнице
неопходне домаћинству одсутног лица). Обе врсте туђег посла релевантне
су за пословодство без налога. Међутим, negotiorum gestio не постоји
уколико пословођа, погрешно верујући да врши туђ посао, предузима
сопствени посао (negotium suum).
• 3. Пословођа мора знати да предузима туђ посао. Притом нема утицаја на
пословодство без налога заблуда пословође о личности господара посла.
Ако је пословођа предузео посао погрешно верујући да је то у интересу лица
Б, а у стварности је у интересу лица Ц, облигациони однос настаје између
пословође и лица које заиста има интерес да посао буде обављен (Ц).
• 4. Посао се предузима у интересу господара посла. Пословодство без налога
не постоји уколико објективно туђ посао пословођа обавља у сопственом
интересу. У том случају може се радити о правно неоснованом обогаћењу.
Сматра се да је посао у интересу господара посла уколико је он користан за
њега. Корисност посла утврђује се пре његовог предузимања (utiliter
coeptum), при чему се не захтева да је након његовог предузимања корист
заиста и наступила. Пословодство без налога постоји и када се грађевина
срушила иако је пословођа предузео радове зарад њене заштите или када је
господарев роб преминуо иако га је пословођа без налога лечио.
• 5. Непостојање забране предузимања посла. У
класичном праву било је спорно да ли постоји
пословодство без налога уколико пословођа
предузме посао противно забрани господара
посла (negotiorum gestio prohibente domino).
Према Јустинијановом праву negotiorum gestio
неће настати уколико је господар забранио
обављање посла изузев уколико се ради о
плаћању јавне обавезе или сахрани лица које је
господар био дужан да сахрани.
 Права и обавезе странака
• На основу пословодства без налога настају двостране неједнаке обавезе.
Облигациони однос између пословође без налога и господара посла настаје
када пословођа започне обављање туђег посла.
• Пословођа без налога има обавезу да започети посао савесно доведе до
краја и пренесе из њега проистекле последице на господара посла. Уколико
је услед обављања посла пословођа проузроковао штету господару посла, он
има обавезу да је надокнади. Притом, обавеза накнаде штете зависи од
врсте пословодства без налога и степена кривице који се у конкретном
случају приписује пословођи за проузроковање штете. Ако посао предузима
да би отклонио опасност која прети господаревој имовини (нужно
пословодство), пословођа одговара само за штету коју је проузроковао
својим злонамерним поступањем (одговара за dolus). У случају предузимања
посла ради остваривања користи за господара посла (корисно
пословодство), пословођа одговара и за штету коју је проузроковао нехатним
понашањем (одговара и за culpa levis).
• За разлику од пословође без налога за кога увек
настају обавезе према другој страни у облигационом
односу, господар посла има обавезу према пословођи
само уколико је пословођа сносио трошкове у сврху
обављања посла односно ако је у вези са обављањем
посла претрпео штету. Господарева обавеза накнаде
трошкова и штете постоји независно од тога да ли је
пословодство без налога дало жељени резултат. Тако
ће господар посла бити дужан да пословођи
надокнади трошкове настале услед гашења пожара у
господаревој кући и када она није спасена.
 Заштита
• Као и сваки двострано неједнаки облигациони однос,
пословодство без налога је заштићено тужбама directa и
contraria. Господар посла има на располагању actio negotiorum
gestorum directa којом може захтевати од пословође без налога
да посао савесно оконча и да му пренесе последице предузетог
посла. Тужба је наследива, па ако на пример господар посла умре
у заробљеништву, она прелази на његове наследнике. У
класичном праву тужба има две формуле, једну in ius concepta с
клаузулом ex fide bona и другу in factum concepta. Пословођа без
налога може подићи actio negotiorum gestorum contraria ради
наплате евентуалних трошкова и штете. Претор је за случај
пословодства без налога који се састојао у сахрањивању давао
посебну тужбу actio funеraria.
 Ratihabitio
• Ако господар накнадно одобри обављање
посла (ratihabitio), узима се да пословођа
од тог тренутка дела на основу налога.
Стога се однос пословође и господара
посла расправља према правилима
уговора о налогу (mandatum).
 Condictiones sine causa

• Кондикција и правно неосновано обогаћење. Иако се condictiones

sine causa обично преводе називом „правно неосновано обогаћење“,
реч је о различитим установама. Kондикцијe су настале у антици док
је правно неосновано обогаћење као посебан правни институт настао
у XIX веку. До поистовећивања та два института долази стога што оба
представљају правно уобличавање и конкретизацију исте идеје која
се састоји у забрани неоснованог стицања на туђ рачун коју је
формулисао римски правник Помпоније (D.12.6.14: Natura aequum est
neminem cum alterius detrimento fieri locupletiorem – По природи,
правично је да се нико не обогати на штету другога). Поред сличности
која се огледа у санкционисању правно неоснованог стицања на туђ
рачун, између кондикције и правно неоснованог обогаћења постоје
разлике које налажу њихово самостално правно постојање.
• Кондикција служи за повраћај ствари која се код туженог налази без
правног основа (sine causa). Тужени је, по правилу, ствар стекао на
основу чинидбе тужиоца којом му је она неосновано предата. На
основу кондикције тужени одговора за примљену ствар при чему се
обим његове одговорности утврђује према тренутку стицања а не
према тренутку покретања поступка. Тужени се обавезује да врати
оно што је примио а не оно што од примљеног у тренутку подизања
кондикције поседује. За разлику од римске кондикционе
одговорности, у савременом праву обогаћени одговара за
имовинску корист коју је неосновано стекао на било који начин
(радњом осиромашеног лица, радњом обогаћеног лица, радњом
трећег лица или природним догађајем) при чему се обавезује да
изврши повраћај у обиму који поседује у тренутку подизања тужбе.
 Појам
• Кондикција је тужба која служи за повраћај
ствари коју је тужени стекао без правног
основа (sine causa). До примене кондикције
по правилу долази онда када је једна
страна предала ствар и пренела својину на
њој (datio) другој страни која нема основа
да задржи примљено. Отуда је сврха
кондикције повраћај дате ствари јер је
стицалац држи без правног основа.
• За ваљано стицање својине у римском праву била су неопходна два
елемента: постојање одговарајућег правног основа (iusta causa, iustus
titulus) и извршење одговарајућег начина стицања (modus
adquirendi). Захваљујући апстрактним начинима стицања
(манципација, инјурецесија) било је могуће пренети својину без
обзира на постојање и ваљаност правног основа. Осим апстрактних
начина стицања, исплата извршена са циљем гашења дуга (solutio)
такође је имала за последицу стицање својине на новцу независно од
постојања и ваљаности правног основа исплате. Уколико није
постојао ваљан правни основ стицања (iusta causa, iustus titulus),
стицалац је постајао власник, али није могао да задржи својину на
ствари. Кондикција је служила управо исправљању тог недостатка
тиме што се ствар на којој је својина пренета без правног основа
враћала преносиоцу.
• Повраћај ствари је сврха не само кондикције већ и основне својинске тужбе -
actio rei vindicatio. За разлику од реивиндикационе тужбе коју подиже лице које
тврди да је власник спорне ствари чији повраћај захтева, тужилац који подиже
кондикцију није власник ствари јер је својину на њој претходно пренео туженом.
Потом, реивиндикациона тужба користила се само за ствари које имају
препознатљиве индивидуалне карактеристике, док су се кондикцијом могле
потраживати не само индивидуално одређене (species) већ и генеричне ствари
(genera). Осим тога, реивиндикациона тужба има стварноправно дејство јер се
подиже против сваког лица код кога се спорна ствар налази. Кондикција је тужба
са облигационоправним дејством и у начелу се подиже против лица коме је
тужилац извршио давање. Најпосле, кондикција је за разлику од
реивиндикационе тужбе била апстрактна. То значи да се код кондикције није
наводио правни основ (demonstratio) на коме je тужилац засниваo свој тужбени
захтев јер он није постојао или није био ваљан. Подижући кондикцију тужилац је
само тврдио да је тужени дужан да дâ (dare oportere) одређену суму новца (certa
pecunia) или одређену ствар (certa res).
 Правни режим
• Класичним правницима била је страна подела кондикција на
различите врсте. Разматрајући конкретно чињенично стање, они
су се изјашњавали има ли места примени кондикције. У случају
примене кондикције настаје обавеза туженог да тужиоцу врати
ствар коју је неосновано стекао. У облигационом односу дужник
је лице које је неосновано стекло ствар, а поверилац лице на чији
терет је ствар стечена. Разлика је постојала у односу на то да ли је
неосновано стечена генерична или индивидуализована ствар.
Уколико се радило о генеричним стварима (genera), тужени је
био дужан да преда исту врсту ствари у истој количини и истог
квалитета као што је била она коју је неосновано примио. Ако је
предмет стицања била индивидуализована ствар (species),
тужени је био дужан да врати ту исту ствар.
 Datio као претпоставка примене
кондикције
• Обавеза повраћаја ствари у највећем броју случајева настајала је уколико је
тужилац извршио давање (datio), то јест уколико је својом чинидбом пренео
ствар у својину туженом (dare). Поверилац је у начелу могло да буде само
лице које је извршило давање одређене ствари или суме новца, а дужник
само лице које је то давање примило. Нема примене кондикције уколико је
некоме неосновано пренет придржај (детенција) односно државина. Услов да
је тужилац извршио давање на основу кога је тужени постао власник ствари
која се кондикцијом потражује изражава се правилом „ко може да кондицира
- не може да виндицира и обратно.“ Ово правило се није примењивало једино
у случају крађе (furtum), јер се због „мржње према лоповима“ против њих
могла подићи било кондикција било реивиндикациона тужба. Лопов је по
правилу сопственом противправном радњом дошао у посед украдене ствари
али на њој није стекао својину. Упркос непостојању давања (datio), против
лопова се могла подићи кондикција за повраћај украдене ствари која је у
Јустинијаново доба названа condictio ex causa furtiva.
• У класичном праву давање (datio) се схвата
широко те постоји и када је тужилац у
корист туженог установио плодоуживање
(ususfructus), право становања (habitatio),
опростио дуг (acceptilatio), преузео обавезу
и слично.
 Врсте
• Класични правници нису поделили кондикције на различите
врсте. Из њихових фрагмената се, међутим, издваја
неколико типичних ситуација у којима се примењује
кондикција:
1) Condictio indebiti - Ако дође до исплате недугованог (solutio
indebiti). Исплата недугованог постоји онда када се исплата
врши, односно прима, у погрешном уверењу да дуг постоји.
Заблуда о постојању дуга је услов примене кондикције у овом
случају. Уколико онај који врши исплату зна да дуга нема,
нема право на кондикцију. Ако, пак, онај који прима исплату
зна да дуг не постоји, чини крађу, па може бити гоњен и
новчано кажњен по том основу.
 1. Condictio indebiti
• Кондикцијом indebiti санкционише се неосновано
стицање до кога долази тако што је тужилац извршио
исплату туженом погрешно верујући да тиме гаси
обавезу према њему. У стварности његова обавеза не
постоји па је исплата била недугована, због чега треба
извршити повраћај примљеног. Примена кондикције
израз је потребе за поништавањем стварноправног
дејства стицања насталог недугованом исплатом. Та
потреба заснива се на идеји правичности на основу
које лице које је неосновано стекло туђу ствар мора да
изврши њен поврaћај.
 2. Condictio causa data causa non secuta

Ако се изврши давање са часним циљем који се није остварио (datio ob honestam rem).
Циљ је морао бити дозвољен а могао се састојати у: закључењу брака, добијању неке
ствари, еманципацији сина или ослобођењу роба, извршењу неког дела попут одласка
на пут или изградњи споменика у сећање на даваоца и др. До овог облика стицања
долази у ситуацији када је извршен пренос права својине у очекивању остварења циља
који касније не буде остварен. На пример, дат је мираз, а брак не буде закључен,
пренета је својина на робу да би он био ослобођен, па ослобађање није уследило и сл.
Циљ се остварује извршењем противчинидбе друге стране (примаоца), која се може
састојати у facere, dare или non facere. Уколико противчинидба изостане, страна која је
извршила чинидбу (давалац) има право на повраћај датог. У Јустинијановом праву је
кондикција која се примењивала у случају давања са циљем који се није остварио
уврштена у кондикцију causa data causa non secuta којој је посвећен посебан наслов у
Дигестама. Та врста кондикције нашла је примену и у случају безимених уговора. Страна
која је извршила давање у ситуацији у којој је противчинидба примаоца изостала могла
је да бира између подизања кондикције causa data causa non secuta и тужбе praescriptis
verbis. Кондикцијом би повратила оно што је дала, док би тужбом praescriptis verbis
принудила примаоца на извршење противчинидбе.
 3. Condictio ob turpem causam
- Ако се изврши давање са нечасним циљем (datio ob turpem rem). Кондикцију (condictio
ob turpem causam) која се у том случају примењује Јустинијанови компилатори су у
Дигестама уврстили у посебан наслов De condictione ob turpem vel iniustam causam. За
разлику од давања са часним циљем, где се кондикција примењује само ако тај циљ
није остварен, у случају давања са нечасним циљем кондикција се примењује без
обзира на то да ли је неморалан циљ остварен. Разлог примене кондикције треба
тражити у неморалности споразума који се налази у основи извршеног давања.
Међутим, да би настала обавеза повраћаја датог, неморалан мора бити само онај који
је примио ствар. То је случај када неко прими ствар да не би извршио светогрђе, крађу,
убиство или слично. У тим ситуацијама примање исплате ради нечињења нечасно је јер
је прималац у сваком случају обавезан да се уздржи од тих дела, због чега примљено
представља неосновано стечену корист која се мора вратити. Уколико су обе стране
поступиле нечасно, кондикција се није примењивала - in pari causa turpitudinis cessat
repetitio. Прималац је задржавао ствар због чега се усталило правило да у случају
обостране нечасности јачи положај има држалац ствари (прималац) – in pari turpitudine
melior est causa possidentis. Тако је на пример кондикција била искључена у случају
подмићивања судије јер су обе стране биле нечасне.
 4. Condictio ob causam finitam
Кондикција ob causam finitam се примењује
онда када је правни основ постојао у тренутку
стицања, али је накнадно престао да постоји
због чега стицалац нема право да задржи
ствар те је дужан да је врати даваоцу. То је на
пример случај када уговорна страна изврши
чинидбу на основу уговора који накнадно
буде раскинут или ако поклонодавац опозове
поклон.
5. Condictio ex causa furtiva – служила је за повраћај украдене ствари

6. Condictio sine causa - која није била општа

тужба за повраћај неосновано стеченог већ је
примењивана само у појединим случајевима
неоснованог стицања предвиђених
Кодификацијом
 Туторство као извор двострано неједнаке
облигације (obligatio bilateralis inaequalis)
• Након пупилиног пунолетства туторство престаје и настаје облигациони
однос између тутора и некадашњег пупиле. Како облигација не настаје
из сагласности воља тутора и пупиле, Гај је сврстава у облигације које
потичу из разних облика кауза. Тутор је био дужан да некадашњем
пупили положи рачуне што је подразумевало неколико престација. Тутор
је био обавезан да на некадашњег пупилу пренесе сву његову имовину и
тужбе које је током туторства стекао према трећим лицима. Био је
обавезан да надокнади штету ако је недозвољеним поступцима умањио
пупилину имовину, ако је из ње чинио недозвољене поклоне или је
отуђио поједине делове без одобрења магистрата и слично. Пупила је
наведена потраживања према тутору остваривао са actio tutelae directa.
С друге стране, тутор је могао имати потраживања према пупили, која је
остваривао путем actio tutelae contraria. Том тужбом он је захтевао
накнаду трошкова и штете које је имао током обављања туторства.
 Облигација настала из легата per damnationem и легата sinendi
modo

• Облигациони однос може настати и путем тестамента односно кодицила

(посебног документа потврђеног у тестаменту). Тестаментарно располагања
имовином за случај смрти није се вршило само актом одређивања наследника,
већ и установљењем легата. Тестатор је посебном одредбом у тестаменту, пошто
је себи именовао наследника, из своје заоставштине могао издвојити одређену
ствар или вредност или одређени део своје имовине (квоту) и у доброчиној
намери је наменити одређеном лицу. У римском класичном праву постојале су
четири врсте легата које су се међусобно разликовале како по врсти правних
дејстава које су производиле тако и по садржини легатне диспозиције изражене
строго прописаном формом у којој морао бити остављен легат. Две врсте легата
установљавале су облигациони однос између наследника (дужник) и легатара
(поверилац). То су legatum per damnationem и legatum sinendi modo. Како је
облигација настајала на основу наредбе тестатора а не сагласношћу воља
наследника и легатара, наведене врсте легата у Гајевој трипартитној подели
извора облигација сврстане су у групу облигација насталих из разних облика
кауза, а у Јустинијановој квадрипартицији у квазиконтракте.
 Легати као извори облигација
• У случају легата per damnationem тестатор наређује свом наследнику да
у корист легатара изврши неко давање (dare) или чињење (facere). Улога
наследника (дужника) је активна, при чему предмет његове обавезе
може бити свака дозвољена престација: пренос својине на ствари која
припада тестатору, наследнику или трећем лицу, уступање
потраживања, опроштај дуга и слично.
• Када се ради о легату sinendi modo улога наследника је пасивна јер се
његова обавеза састоји у нечињењу (non facere). Наследник је дужан да
легатару нешто допусти (на пример да узме легирану ствар која се у
тренутку тестаторове смрти налазила у својини било тестатора било
наследника).
• Легатар је своје потраживање остваривао са actio ex testamento. Уколико
наследник није испунио обавезу из легата per damnationem осуђиван је
на двоструки износ.
 Communio incidens

• У Јустинијановим Институцијама се у квазиконтракте убраја још и

communio incidens - случајна заједница. Она настаје када два или
више лица мимо своје воље постану титулари истог права или исте
имовине. У првом случају два или више лица без међусобног
споразума постају сувласници неке ствари на различите начине:
поклоном, легатом, мешањем ствари, брисањем међе суседних
земљишта и слично. У другом случају два или више лица постају
заједничари због тога што су наследили једног оставиоца. Иако
подсећа на ортаклук, случајна заједница се од њега разликује по томе
што није настала споразумом заједничара и следствено томе нема
циљ. Заједничари могу своје односе да уреде накнадним споразумом
у ком случају њихов однос прераста у ортаклук. Ако таквог споразума
нема, односи заједничара регулишу се према правилима која важе за
communio incidens.
Правна садржина случајне заједнице
• Правну садржину случајне заједнице чине две врсте правних дејстава:
стварноправна и облигационоправна. Стварноправна дејства огледају се у
настанку сусвојине услед чега сваки заједничар има идеални део
својинских овлашћења према заједничкој ствари. На основу чињенице да
су се нашли у сувласничкој заједници међу заједничарима настају и
облигациони односи. Сваки од њих има право поседовати заједничку
ствар али истовремено има обавезу другим заједничарима то исто
дозволити. Сваки заједничар има право да од осталих заједничара захтева
сразмерну накнаду трошкова које је поводом заједничке ствари имао.
Исто тако сваки заједничар има право на део користи и плодова које је
заједничка ствар донела. Уколико је неки заједничар својом кривицом
проузроковао штету на заједничкој ствари, биће дужан да је надокнади. У
Јустинијановом праву заједничари су били дужни да се према заједничкој
ствари понашају као према својим стварима (culpa levis in concreto).
 Престанак случајне заједнице
• За разлику уговорних сувласника, случајни заједничари могу у свако доба да захтевају
развргавање случајне заједнице. То развргнуће врши се различитим тужбама у зависности од тога
која врста случајне заједнице је у питању. Заједница међу санаследницима развргава се путем
actio familiae erciscundae коју је познавао још Закон XII таблица. Сувласништво једне ствари
(заједничке куће, земљишта и друго) развргава се путем actio communi dividundo. Уколико се међа
(finis) суседних земљишта не може више распознати, њено поновно утврђивање врши се путем
actio finium regundorum. Наведене деобне тужбе су специфичне по томе што се на основу њих
истовремено расправљају облигационоправни и стварноправни односи (actiones tam in personam
quam in rem). У Јустинијановом праву оне спадају у мешовите тужбе (actiones mixtae). Формула
тужбе садржи део (adiudicatio) којим се расправљају стварноправни односи тако што судија има
овлашћење да установи својину на целој или делу ствари у корист једног или више заједничара.
Уколико је ствар физички дељива (на пример земљиште), сваки од заједничара постаје
искључиви власник дела ствари. Ако је, пак, ствар физички недељива (на пример роб), судија
може установити искључиву својину на ствари у корист једног заједничара и обавезати га да
осталима исплати сразмеран новчани део или може одредити продају ствари и поделу добијеног
новца заједничарима. Расправљање облигационоправних односа врши се у циљу испуњења
напред наведених обавеза које терете заједничаре. Кондемнација формуле деобних тужби
гласила је тако да је сваки заједничар истовремено био и тужилац и тужени, због чега је сваки од
њих био осуђен (quidquid ob eam rem alterum alteri praestare oportet). 
 Delikti
• Osobenosti deliktnih obligacija: privatni delikti
zasnovani na strogom legalitetu, sankcija je u
vek imovinska kazna koja pripada oštećenom,
vezana je za fizičku ličnost delinkventa, noksalna
odgovornost)
• Civilni delikti (Iniuria, Furtum, Damnum iniuria
datum, Rapina)
• Pretorski delikti (Metus, Dolus, Fraus
creditorum)
 Iniuria
• U klasičnom pravu iniuria označava povredu lučnog
integriteta (tela, ugleda, časti, slobode)
• Povreda može biti naneta fizičkim delovanjem ili izjavama
• U Zakonu XII tablica privatni delikti su samo napadi na
telesni integritet
1. Membrum ruptum (teška telesna povreda) – osakaćenje
– uništenje nekog organa, izbijanje zuba i dr.
* Sankcioniše se talionom, a od Zakona XII tablica i
dobrovoljnom kompozicijom
2. Os fractum – prelom kosti – sankcioniše se
zakonskom kompozicijom (300 asa povredu
slobodnog čoveka, a 150 asa za povredu roba)
3. Iniuria u užem smislu - lakša telesna povreda –
kazna 25 asa
*Pretorska tužba – actio iniuriarum aestimatoria
(tužba s procenom)
*actiones vindictam spirantes – strogo lične, aktivno
i pasivno nenasledive, zastarevaju za godinu dana
 Furtum
• Paul: „Furtum je protivpravno delovanje na stvar sa
namerom da se stekne korist od same stvari, njene
upotrebe ili državine“
Tri načina izvršenja krađe:
1. Furtum rei
2. Furtum usus
3. Furtum possessionis
• Predmet krađe pokretne stvari u prometu
• Animus furandi – lopov je svestan protivpravnosti svog
dela
 Sankcije
• Težina sankcije zavisi od težine dela
1. Furtum manifestum – lopov zatečen na delu
Ista sankcija (smrt ili ropstvo) predviđena je i ako je stvar pronađena formalnom istragom
(perquisitio lance et licio) ili nije dozvolilo istragu
*Posle Ebucijevog zakona pretor uvodi zakonsku kompoziciju:
- Protiv lopova uhvaćenog na delu – actio furti manifesti (četvorostruka vrednost stvari)
- Protiv lica kod koga je stvar nađena formalnom istragom (actio furti non exibiti) ili koje ne
dozvoli istragu (actio furti prohibiti) – četvorostruka vrednost stvari

2. Furtum conceptum – neformalna istraga – actio furti concepti – isplata trostruke vrednosti
stvari
*Ako je savesno lice kupilo ukradenu stvar, protiv prodavca podiže actio furti oblati i zahteva
trostruki iznos plaćene cene
3. Furtum nec manisfestum – izvršavaju je npr. detentori koji prodaju stvar ili odbijaju da je vrate –
actio furti (nec manifesti) glasi na dvostruku vrednost stvari
*Sve tužbe su aktivno nasledive i trajne, osuđeni gubi čast
U Justinijanovom pravu postoji samo razlika između lopova uhvaćenog na delu i neuhvaćenog
lopova. Prvi plaća četvorostruku, a drugi dvostruku vrednost stvari
 Kondikcija i reivindikacija protiv lopova

„Zbog mržnje prema lopovima“ protiv lopova

može da se podigne bilo reivindikacija (actio rei
vindicatio) bilo kondikcija (condictio ex causa
furtiva)