AНТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА

Јонски филозофи

Филозофија се родила у Јонији на малоазијској обали Хеладе у полису Милету. Први филозофи промишљају природу и з
често називају физичарима или физиолозима. С обзиром да су се милетски филозофи бавили светом у целини, овај период
назива и космолошким.
Јонски филозофи су рвип напустили митску слику света и рационално третирали стварност траже
ћи праначелосвега
постојећег (архе). Свет је за њих
динамичка творевина која није довршена и стално се мења.
На питање: “Ш та је основ свег
постојећег света” јонски филозофи одговарају то
да материј
је а. Главни представници су:
Талес, Анаксимандари Анаксимен.

1. Талес
се сматра првимод 7 Грчких мудраца. Приписују му се изреке: "Упознај самог себе" "Душа је неуништива "Све је пуно . бого
За себе је говорио како судбини дугује захвалност из 3 разлога
:
- зато што се родио као човек, а не као животиња
- што се родио као мушкарац, а не као жена
- што се родио као Хелен, а не као варварин
За Талеса је праначело, праузрок свега постојећег
ВОДА. Из ње све настаје и у њу се све враћа. За Талеса је вода све што тече
сваки флуид, па чак и крв.емљу
З је замишљаокао плочу која плови на води , па је и земљотресобјашњавао талесањем воде.
"Кретање воде у Космосу је стално. Она се испаравањем подиже ка небеским, ателима
затим се у виду кише враћа ка земљ
и.
У филозофијије више значајанзбог тогашто је први поставио питањеЈедном
о из кога све настаје,
него због одговора које
је он на то питање дао.

2. Анаксимандар
-је био Талесовсуграђанин, пријатељ ученик
и . Сматра се првим филозофским писцем. Написао је4 дела од којих сусачувани
само фрагменти:"О природи", "Опис земље", "Звезде стајачице", "Сфера".
Анаксимандар трага за праначелом које би било неограничено у времену и простору, које би обухватало све и упра
свиме. Он тако нешто не налази у искуственом свету где је све ограничено, где се све мења, настајеиизато нестаје
трагање
преносиу метафизичкисвет. Решење налази уАПЕИРОНУ– који представљабезграничну и непропадљиву супстанцу, која је
родилиште свихtвари.
с Апеирон je саставни део свих бића, из њега настајуи у њега пропадајусви светови.
Апеирон, такође, представљајединство
и и борб
у супротности. Из њега се издвајају супротности топло и хладно, из
којих настаје вода, а из воде земља,здух
ва и ватра.Топлота је симбол живота, а хлађење симбол смрти. Вода, ватра, ваздух и
земља су већ обликовани елементи и зато не могу бити праначела. Када један елемент прекорачи границе другог елемен
чини неправду због које мора бити кажњен, а казна је повратак у апеирон.
Анаксимандар је увеопојам цикличног збивања . Истиче да сва бића у себи носе клицу оног што људи називају смрћу
а што у ствари представља повратак мајци природи . Да би једна бића могла да се рађају, друга морају да умиру
. Зато је природа
неисцрпна.То се може применити и на људски живот. Настајемо из неодређености, постепено се формирамо, добијамо
постајемо дефинисани, онда се деформишемо и смрт представља повратак у неодређеност . Тежња да се вечно живи противна
судбини и такву тежњу судбина оштро кажњав а.
Свет је настаовртложним кретањем, при чему су тежи елементи (вода и земља) остали у средини вртлога, ватр
отишла на периферију , а вадух је остао између њих. Он антиципира и геоцентрички систем света по коме Земља има обли
ваљка који слободно лебди у центру космоса.
Ж ива бићасу настала у води (влази) и имала су храпаву кожу, па су постепено излазила на копно, прилагођавајућсе
новим условима.Тако човекусловноводи порекло од риба.

3. Анаксимен
-је Анаксимандаровученик. За праначело је узео ВАЗДУХ који је по величини неограничен , а по својствима ограничен
. Он
обухвата цео свет,па је чаки наша душа ваздух. Космос такођедише и има душу.
Анаксименје отишао најдаље од свих Јонских филозофа јер је уочио да ако први принцип схватимо као одређеност (код
њега ваздух) онда морамо имати и одређени пут којим тај први принцип настаје ( згушњавањем и разређивањем
код њега ). Када је
ваздух једнако распоређен он је невидљив , а згушњавањем и разређивањем ваздуха настају појавни облици. Згушњавање је ис
што и хладноћа , а разређивање ваздуха исто што и топлота. То је доказивао тврдећи да када ваздух издишемо отворених ус
је топао, а када га издишемо скупљених он је хладан.
Ваздух је стално у кретању , јер када се не би кретао не би се могао преображавати. Разређујући се ваздух постаје ветар, а
згушњавајући се постаје облак, па згушњавајући се још више постаје вода, затим земља, па камење, а све остало настаје и
Из ваздуха настају и рођена бића богови.
Анаксимен је први увео 4 елемента света : Ваздух, вода, Земља, ватра
. Први и најважнији је безгранични ваздух.
 Земљаје средиште космоса и сва небеска тела се крећу око земље. Земља је равна плоча која попут листа лебди
, у ваз
а дуга настаје тако што сунчеви зраци падају на густ облак који не могу дау.пробиј

Питагора

Питагораје родоначелник филозофије математике и оснивач интелектуалне заједнице зване питагорејски савез или бра
Најпознатији је по својој геометријској теорији о односу хипотенизе и катета у правоуглом троуглу. Такође је познат и п
што је први експлиците употребио реч философос. Ништа није писао . Његов наукје био тајан и преносио се непосредно на
ученике.Питагорејци су вероватно били први у античком свету који су признавали равноправност жена и мушкараца, а ча
према робовима били благонаклони. Временом се питагорејство стопило са неоплатонистичком филозофијом.
Са Питагором у први план избија филозофија математике као филозофска дисциплина. За њега је спољни свет
материјалан и објективно постојећи , а бројевиизражавају односе и законитоститох постојања. Сматрао је да су бројеви
елементи свих бића и да је читав космос хармонија и број. Они су праначело,вечнису и непроменљиви .
По Питагориномучењу бројеви расту до броја 10 који је врхунац, свеобухватни и свемоћни свети број, а после њег
долази само додавање и понављање. Бројеве је делио напарне и непарне, при чему су парни неограничени , а непарни
ограничени.
Питагорејци су бројеве схватали и просторно, нпр. број 1 представља тачку,везивање
по две тачкесе добија линија,коју
сиболише број 2,неколико линија дај у површину, која се представља бројем а3,комбиновањем површина добија се чврсто ,тело
односно број 4.
Питагора јеоткрио бројчане односе и у музици. Уочио је да висина тона и број трептаја зависе од дужине жице.
Филозофија природе и теорија бића - Питагора сматра да су све ствари и сва бића састављени од комбинацијаједница
(монада). Први је поставио тезу о постојањумноштву монада , односномноштва природа. Монаде су основни градивни елемент
стварности, а између њих је празнина.
Питагорејци су мислили даЗемља
је сферична и да није центар Космоса. Веровали су да јеу срединикосмосаЦентрална
ватра, око које се све окреће (Антиземља, Земља, Месец, Сунце, 5 познатих планетаи Звездано небо).Земља са преосталих 9
небеских тела (Антиземља је измишљења ради комплетирања у броју 10) кружи око централне ватре производећи м
хармонију које обични људи услед несавршености ушију ују.не ч
Посебну пажњу су питагорејципосвећивали фигури Тетрактиса.По легенди, Питагорејци су се над њом и заклињали. То
је чврста фигура и представља збир прва четири .бројаЊом се може објаснити питагорејска филозофија природе и теорија бића
У основи тетрактиса је монада “физис” (природа, почело свега). Из природесе рађа први “пар супротнос (топло-хладно,
разређено-згуснуто). То диада
је . Сва се природна бића могу раставититриаде на које су најједноставнији облик живих бића .
Тетрадасимболише чулима доступне манифестације природе: вода, ватра, ваздух и земља.
Душа је за питагорејце самокрећући број који се уклапа у кружно кретање свих ствари. С обзиром да је бесмртн
после смрти тела може само да пређе у друго живо биће. Када прође кроз све животиње, може да се врати у тело неког ч
Ово учење о сеоби душа није оригинално питагорејско учење, јер је постојало и код Египћана и Душа Индијаца.
се његовала
ћутањем, математиком и музиком.

Елејски филозофи

Уместо Јоније, угрожене од Персијанаца, eпиценитар филозофских истаривања постају италски градови Елеја, Кротон и друг
Главни представници елејске филозофске школе су: Ксенофан, Парменид и Зенон. Они су попут Милетских фило
Хераклита тврдили да у основи свих постојећих ствари Једно, стоји али су тврдили да јеоно непокретно и непроменљиво.
1. Kсенофан
Оsnovni stavКsenofanove filozofije je «Sve što jeste je Jedno ili Bog». U njegovoj filozofiji bog se izjednačava sa celinom svem
takva slika sveta se naziva
PANTEIZAM . Бог је метафизички принцип и исто што и космос (бивство). Тај Бог је без почетка,
средине и краја,не личи на смртнике и све види, све чује, све промишља. Он снагом свог Ума господари свим бићима.
Бивство је сума свега постојећег ио он
је:
- савршено, вечно, ненастало
- ограничено
- божанство (јер изнад себе не може имати ништа савршеније),
- непроменљив о (има облик кугле). Иако је савршени материјални облик кугле непроме промене се ипак могу догађати унута
целине, али оне не могу утицати на сам облик кугле.
Зато ни кретање није суштинска одлика бивства.
Сва жива бића су сачињена од земље и воде, из земље се рађају и у њу се по смрти враћају. Ksenofan izvrgava
antropomorfne (bogoljudske) predstave o bogovima kod Homera i Hesioda и kaže: «Jedan je Bog i ni likom ni umom nije nalik
smrtnicima koji misle da su bogovi rođeni kao oni, da imaju odeću, glas i uzrast kao oni».
2. Парменид
-је најпознатији елејски филозоф. Из његове поеме «О природи» закључујемо Парменида
да за постоје 2 пута сазнања
: - пут
истине или мишљењаletheia
(а ),
 - пут мњења или привида doxa).
( Овај други пут се не препоручује филозофима, јер је он
наиван и површан. Усмерен је на појаве уместо на суштину.
Основна Парменидова филозофска тезаје да «бивство јесте, а небивство није», односно, да само бивство постоји, док је
небивство чулни привид . За Парменида је исто мислити и бити. Мислити се може само вству, о би јер се може мислити само о
ономе што постоји.Немогуће је спознати оно ништа , нити га је могуће исказати, јер исказано ништа”одмах постаје нешто .
Бивство као укупност постојећег је:
- савршено и вечно (време је ништа) - бивство живи у вечној садашњости,
- ненастало
- непроменљив о - не може преобразити у “ништа” и обратно
- бесмртно
- бескрајно - кугла је коначна , иако нема почетка ни краја (привидни парадокс )
- цело - нема ничег другог с чим би се могао поделити
- једнородно
- непокретн о - нема куда да се креће и ништа му не недостаје да би се кретало. Ако би се кретал
ширењем, ширило би се у ништа, а ако би се смањива ло морало би део себе дапретвара у ниш
Парменидово учење да бивство јесте, а небивство није, односно учење да из ничег не може настати нешто и да нешто не
ништа нестати, постало је временом један од основних принципа филозофског и научног мишљења.
3. Зенон
- је био пријатељи ученик Парменидов . Аристотел Зенона сматра оснивачем дијалектике и пише како је Зенон усаврш
доказивање, мислећи на његов индиректан начин извођења доказа, где се истинитост тезе доказује утврђивањем неистин
противтезе.
Хегел је Зенонову делатност окарактерисао као «негативну дијалектику», јер он покушава да докаже да нема крет
суштина дијалектикеје управо кретање.
Зенон је написао око 40 доказа, сачуваних у фрагментима, које је Аристотел накнадно назвао AПОРИЈАМА . Апорије су
безизлазне замке у мишљењу, парадокси. Зенон је наводио да су то само доказиодбрануза Парменидове тезе о “Јединственом
битку”,од оних који су јој се подсмевали (Питагорејци) .
Постоје3 врсте апорија:
1. Докази противтезе о постојању мноштва:
Зенон условно прихвата Питагорејско становиште да је природа (бивство) састављена од јединица (монада).
- Ако претпоставимо да монаде имају величину, онда су оне одвојене једна одУ друге. том случајуизмеђу њих мора
постојати нешто. То нешто морају бити друге монаде, које су опет одвојене једна од друге итд. Произилази да између
две монаде можемо уметнути бесконачно много монада па ће бивство и све ствари у њему бити безгранично Ако велик
монада има величину , она мора бити и дељива. Ако је дељива , онда је састављена из бесконачно много монада. У том
случајумонада би морала бити бесконачно мала, тј. да уопште нема величину.
- Ако монада нема величину , али ипак постоји, онда је она нула. Додавањем нуле неће се ниједно биће родити , нити ће се
одузимањем нуле иједно биће смањити иети умр
2. Докази ротив
п тезе о постојању празнине
Зенон критикује Питагорејску идеју о постојању празнинеизмеђу монада. Ако је простор “ништа”, онда ствари не могу
бити у њему. Ако је простор “нешто” онда он мора бити у другом простору, а други простор у трећем и т
бесконачност , што је апсурдно. Према томе, сам простор је бивство
3. Докази ротив
п тезе о постојању кретања
a) Дихотомија. Нема кретања, јер оно што се креће мора прво прећи половину пута пре него што стигне до краја, а затим
половину те половине, па опет половину половине и тако у беско начност
b) Ахил и Корњача. Ако се Ахил и Корњача такмиче у трчању , а Ахил пружи корњачи предност, оног тренутка када
Ахил стигне до тачке из које је корњача кренула , она ће већ прећи извесну раздаљину. Кад он стигне следеће
до тачке у
којој се корњача налазила , она је већ савладала нову раздаљину, итд. Раздаљина ће се увек константно смањивати , али ма
колико она била мала , никад неће спасти на нулу и он никад неће стићи корњачу.
c) Стрела. Стрела која је одапета лети од тачке А до тачке Б. , она
Алиипак у свакој тачки своје путање мирује, јер би у
супротном морала истовремено постојати на два места у исто време. Збир мировања не представља кретање те
стрела мирује.
d) Стадион. Претпоставимо постојање три стазе А, Б, Ц. Нека се у свакој стази налази низ од четири кола. Први
стази А мирује. Други низ у стази Б се креће десно, а кретање започиње однеполови низа А. Трећи низ у стази Ц се
креће лево, и такође кретање започиње од половине низа А. За време које је потребно низовима Б и Ц да пређу пол
низа А, они ће између себе прећи читав низ. Произилази закључак да, ако је јединица дужине једнака јединици вре
да је половина неког времена једнака целом том времену, што је апсурдно. Закључак је да време тоји.не пос
Неки теоретичари су касније приметилида је Зенон међу првим мислиоцима који су увидели проблем релативности.

Хераклит
Од Хераклитовихрадова сачувани сусамо фрагменти . Ти фрагменти су сажети, вишесмислени и често нејасни о чему сведочи
и Сократ који каже да му је од Хераклита “подједнако вредно и оно што је разумео и оно .што Хегел
није”
наглашава да не
постоји ни један Хераклитов став који није унео у своју логику. У Антици суХераклита, због дубине његове филозофије,
називали“мрачним”.
Темељ његове филозофије је учење о ЛОГОСУ. Логос на грчком значи смисао, говор, разум, истина, мера и Космос закон.
има свој логоскоји одређује сва збивања у друштву и природи . Логос хармонизује борбу супротности тј. стара се да ни једнане
постигне трајну победу (привремене су дозвољене у складу са кружним кретањем). Човек не може спознати логос ако се у
појединачно,него мора трагати за општим, мора се издићиод чулне до рационалне спознаје.
Филозофи дешифрују логос помоћу свог микрологоса, односно смисленог и истинитог говор
Хераклит каже даовај« свет није створио ни један човек ни бог, већ је он био, јесте и биће, вечно жива ватра кој
с мером пали и с мером гаси ». Ова ватра сеса једне стране показује као живот , а са друге као смрт” . Сматра се да је
Хераклитова ватра пре алегоријска слика збивања него конкретна емпиријска супстанца. Од ватре настаје земља, од земље
настаје вода,а од воде - душа. За душу је смрт постати водом , а за воду је смрт постати земљом.
Хераклитова дијалектика је теорија кружног кретања, односно вечно враћање истог. Он је свет или бивство протума
као бивање, јединство бивства и небивства. За разлику од претходника , он сматра дапраузрок свега постојећег не постоји. Само
је промена вечна апсолутна,
и све друго је релативно. Сматрао је да «Два пута у исту реку не може крочити» и да је «Сунце свак
дан ново».
Супротности се сједињују и из различитога настаје најлепша хармонија. Све настаје борбом, односно рат је отац
Све супротности су уједињене у апсолутном бићу које је истовремено лето ии зима, и глад и ситост, и дан и ноћ.
Хераклит јесматрао да укосмосу свугде мора бити присутна мера и да бичак и Сунце било кажњено ако би превршило
своју меру. И полис пропада ако преврши меру.
По Хераклитовом мишљењу, човек је сачињен од три елемента: ватре, воде и земље. Душа је нешто попут “топлог даха”.
Тело је затвор душе зато
и онатреба да тежи свом ослобађању , пре свега ос
лобађањем од зла. Она мора бити што сувља, што
ближа божанско ј ватри. Људи чије душе сагоре постају богови , а људи чије душе умру од влаге постаће прах, вода и трулеж
"Људе кад умру очекују ствари које нису ни сањали", тврди Хераклит. Сматрао је да карактер човеку његова судбин

Емпедокле

Емпедоклово учење се сматрасинтезом Питагорејског и Парменидовог учења . Од Питагорејацаон преузима идеју о мноштву ,а
од Парменида идеју да је бивство материјал но, ненастало и неуништив о, али одбацује идеју о непостојању кретања.
Eмпедокле се сматраоснивачем “теорије елемената ”. Истиче да оп стоје 4 "корена свих ства вода, ваздух, земља и
ватра. Све настаје мешањем тих елемената и пропада њиховим раздвајањем. До спајања елемената долази услед деловања силе
која се назива "Љубав" , а до раздвајања услед силе која се назива "Мржња". Ове две природне силе вечно делују једна против
друге. Мржња је деструктивна , а љубав стваралачка. Та њихова супротност све покреће и оне су присутне у свим стварима
укључујући и човека. Љубав и мржња , као
су и елементи , вечне и нена стале.
Емпедокле сматра да је Космос настао кроз 4 :фазе
1. фаза -Постоји само Једно, и оно има облик сфере – кугле . Сфаирос је Парменидово Једно које све обухвата, које мирује
и у којем нема празног простора , јер је све испуњено мешавином елемената. Управљачко начело у тој сфери је љубав
мржња се налази на њеној периферији.
2. фаза - У другој фази мржња постепено продире у Сфаирос, изазивајући:
-разбијање хомогене сфере, при чему долази до издвајања елемената (ватре, ваздуха
воде, и
-кретање, које је процес раздвајања истородног и спајања разнородног. Из једног настаје мн
3. фаза - Продирање мржње у Сфаирос је завршено и њена доминација је комплетна. Истородно је потпуно раздвојено
,а
спојено је само разнородно. Љубав се пред мржњом повукла , али и даље постоји у сваком од разједињених елемената. То
је време привремене смрти Космоса.
4. фаза – Љубав почиње да јача и да раздваја разнородно и спаја истородно. Мржња се повлачи ка периферији и постепено
бива искључена. Тако се четврта фаза завршава почетком првеи фазе циклус се понавља у недоглед.
Жива бића нисубожији створови, нити зависе од некаквих натприродних сила. Биљке су биле прва жива бића, на након
земљи
њих појавиле су се животиње, па људи. Емпедокле је, условно речено еволуциониста , јер сматра да се жива бића адаптирају
и да
само најспособнијапстају.
о
Настанак живих бића је текао фазно : У почетку суодвојено постојали различити делови животињских тела. Независно с
постојале главе, очи, уши и други органи , а зати су се ти делови спонтано спајали на све могуће начине. Тако могли настати
волови са људским главама и сличне наказе. Од свих тих бића преживеће само она која су најспособнија за живот.
Теорија перцепције (опажања) - Када опажамо, долази до реакције између једног елемента од којег је човек сачињен
сличног елемента садржаног у ствари коју посматрамо. Све ствари испуштају излучевине које доспевају до чулних органа
око је састављено од воде и ватре и када дође до сусрета између излучевина ствари и ватре из ока онда настаје слика.
начин функционише људски вид, сматрао је Емпедокле. Човек је у стању да спозна свет око себе јер
састављен
је и сам од истих
елемената.

Анаксагора

Анаксагора је сматрао да су у почетку су ствари

све биле заједнои биле субесконачне и по броју и величини.Једна од друге се
нису могле издвојитии чиниле су специфичну“мешавину”. Космос је настаопостепеним одвајањем ваздуха и етера од
мешавине, услед ротације коју је изазвао НУС. Нус је дао рви п импулс кретању “бивства” , које се даљенаставило по
аутоматизму.
Нус је интелект, душа и ум света
. То је покретач који
прво покреће самог себе, па затим кружно кретање преноси на све
остале ствари. Испаравањем и хлађењем, те услед кружног кретања, постепено су настајала чврста тела.
Нус има највећу моћ, зна све о свему, бесконачан је, ненастао и неуништив
. Сам је свој господар и не меша се ни са чим.
Он је само један, али је присутан у свим људима, биљкама, животињама и свуда је исти, само у неким делује , а у више
неким
мање.
Анаксагорасхвата бивство као бесконачно мноштво честица чијим механичким мешањем све постојеће ствари нас
Те су честице ненастале, неуништиве и непроменљив е. Анакасагора их је називао семенима, а Аристотел хомеомеријама . Све
ствари су мешавина хомеомерија такосваки да део у себи садржи што и целина - “све је у свему”. Како ће нека ствар изгледати
зависи од тога која хомеомерија њоју доминира. Рађање је спајање хомеомерија,а смрт је њихово раздвајање. То се односи на
све постојеће ствари, па чак и на полисе

Атомисти (Леукип и Демокрит)

Атомисти су сматрали да постоје квалитативно различите честице које имају збијено– језгро атом. Атоми чине границу
дељивостии зато их мора бити бесконачно много.
Атомиститакођесматрају да се ништа не догађа случајно , већ са разлогом, по нужди и законитости (детерминизам) , али
ту законитост није увек лако спознати.
1. Леукип
је био Сократов савременик. Леукип и Демокрит се најчешће помињу заједно зато што се уо зна Леукип
врло мало, а Епикур је
чак порицао његово постојање. Леукип се ипак сматраоснивачем атомистичке теорије, чији се корени налазе у питагорејском и
Анаксагорином учењу.
Оригинална претпоставка за Леукипово време била празан је да простор на неки начин постоји. Леукип и Демокрит су
дошли до закључка да празан простор није ствар , већ нествар.За разлику од ствари,ествар
н нема никакав облик и не можемо је
разликовати од друге нествари. Дакле, празнина постоји, али јеона стваралачко ништа. Она је небивство.
Све постојеће ствари су сачињене од атома. Атоми чине основну грађу Космоса и од њих не једноставнијих облика
Њихово је главно обележјехомогеност која не допушта ни најмању празнин
Атоми се разликују по : -облику који јенепроменљив(сферични, коцкасти, пирамидални
величини
-
Леукип тврди да су сви атоми :- материјални -ненастали
- вечни непроменљиви,
-
- без делова, -стално у покрету
- толико сићушни да их нашим чулима не можемо опазити.
Они могу заузимати различит распоред и положај и из тих комбинација настају различите ствари. Ако атоми у некој ствари
промене распоред или положај , ствари се мењају, а ако сераздвоје, ствари пропадају.Атоме никаква сила, па ни божанска, не
може да разори.
Атоми се вечно крећу у празном простору. Кретање сеодвијапо принципу тежине - лакши атоми падају спорије , а тежи
брже,па долази до цударања и спајања. Атоми неправилног облика неправилног облика се заплићу и формирају групе атома.
Последицекретања атома у празном просторусу:
- настанак вртлога којим је почео процес настајања ет св
- груписање атома истог облика и величине чиме су настала ента 4 елем
2. Демокрит
Као и Леукип, сматрао је да су у основи свега постојећег атоми и празнина. Његове идеје о атомистичкој природи света
углавномподударају са Леукиповим идејама,с том разликомшто је Демокрит тврдио да постоје и “велики видљиви атоми” . Ш та
је под тим мислиоможемо само нагађа
Настојаоје да своје учење уклопи у тада раширено мишљење о постојању 4 елемента.За Демокритаатоми се разликују по
величини, тако да на јвећи образују земљу, средњи - воду и ваздух, а најмањи сферични чине ватру. Једино су лоптасти атоми
живи и способни да продиру кроз све и покрећу друге ствари.
Атоми се спајају и раздвајају по нужности и на основу природних законитости . Ако човек спозна ту законитост дошао је
до суштине свега постојећег.
 По Демокритупостоји потпуна аналогија између света и било ког другог живог организма. Настанак светаје као
формирање фетуса и рађање из материце. По рођењу свет расте,истари умиреКосмос је једно велико живо биће , а не скуп тела
у кретању.
Демокритје разликовао2 врсте квалитета у људско м сазнању:
- Примарни квалитети - својствени су само атомима (облик, величина, тежина , положај).
- Секундарни квалитети - субјективни су и настају као последица деловања примарних квалитета
атома на наша чула (боја, слика, звук
). Секундарни квалитети су пролазни
јер чимсе атоми раздвоје илипромене положај мења се и сама ствар.
Демокритје разликовао и2 врсте сазнања:
1. Чулну спознају- којом примећујемо само секундарне квалитете.
2. Разумску спознају- која је једино истинско сазнање.
ЧОВЕКје, по Демокриту,микрокосмос, мали уређени свет. Човекова душа није божанског порекла , већ јесастављена од атома
ватре. Са пропашћу тела пропада и душа. Човек треба више да се стара о души него . Он
о телу
не треба да тежи пролазним,
чулним задовољствима, него вечним вредности ма (мудрост, пријатељство, доброта
...). Најбоље је да човек свој живот подеси тако
да има што више радости .
За Демокрита је вештина управљања државом највиша вештина. Сматрао је да демократија пружа грађанима највише
могућности за несметан развој.

Антрополошки период
Софисти

У V веку пне. Атина постаје културни и политички центар читавог хеленског света. За време Перикла демократија достиж
врхунац, грађани су пред законом једнаки и сматра се да треба да учествују у политичком животу заједнице. Зато се
потреба за људима који би подучавали остале како да буду успешни у скупштини, на суду или тргу (агори).
Термином «софисти » су првобитно означавани учени и заслужни Хелени ( Хесиод, Херодот
Хомер, ..), али се касније под
њим подразумевају први професионални учитељи мудрости. Иако због наплаћивања свог знања стекли бројне прот
(Платон тврди да софисти продају “храну за душу
”), софисте треба схватити као прве просветитеље, јер су имали огроман утицај
ширење културе и образовања у Грчкој. Подучавали су беседништво, граматику, логику, дијалектик
Са појавом софиста почиње антрополошки период у филозофији, јер кључно питање постаје човек као микроко
Софисти су први врлину везали за знање. Софизам је највећи проват доживео у Атини.
Разликујемо старије и млађе софисте. У тзв. старије се убрајају: Протагора, Горгија, Хипија, Продик, Антифонт, а у
Тразимах, Каликле и Критија и Исократ.
1. Протагора
је најпознатији софиста. Сматра се да је његов спис «О боговима» прво дело које је јавно спаљено.
Основна Протагорина мисао, уједно и основна теза софиста "Човек гласи: је мера ствари, оних који јесу да јесу, оних
који нису да нису ". Суштина овог става је да све постоји у односу, у релацији према човеку. Међутим, Протагорин ст
недовољно одређен. Да ли је он мислио на човека као појединца или на људски род уопште? Од одговора на ово питање
да ли је пропагирао прагматизам или хуманизам? Ипак, сатра се да су софисти преферирали прво значење.
Протагора тврди да је човек својим знањем и способностима у стању да води свој живот и да да самостално размиш
складу са тим, ни друштвена правила нису божанског порекла, нити су непроменљива, већ су само друштвени произво
релативан и може се променити. Ипак је сматрао да грађани треба да поштују законе своје заједнице, јер ће у супротном
бити принуђена да такве појединце одстрани.
Протагора сматра да «ако се нешто некоме чини такво , оно такво и јесте,јер не постоји објективна истина која би
важила за све ». Његов скептицизам се показујеједном
у фрегментугде он тврди да ми ништа не можемо знати о боговима, нити
да јесу, нити да нису
, јер нас сама нејасност те ствари и краткоћа људског живота спречавају у томе.
Протагора јеучио да су норме релативне и да зависе од обичаја, закона и друштвеног гледања.
Оно што је једној држави
изгледа праведно и лепо, за њу заиста јесте праведно и лепо. Не ради се о томе да ли је закон једне државе истинитији од
друге државе, него да ли је прикладнији (кориснији). Оно што је за једног човека у одређеном времену и простору до
другог или чак истог човека у другом времену и простору није добро.
2. Горгија
Горгија је био одличан говорник и дипломата, а истакао се и својим “теоретским нихилизмом” (немогућношћу сазн
истине) и “агностицизмом” (немогућношћу спознабања стварности). Платон је изнео критику његове теорије у делу «Горгија».
Горгија излаже своју филозофију посредством 3: тезе
1) Бивство не постоји, небивство не постоји .
а) Бивство није вечно, јер би у том случају било бесконачно, односно налазило би се свуда и нигде, што значи да
постоји. Такође, бивство није настало, јер би морало настати или из бивства или из небивства. Из бивства не може н
бивство, јер би то значило да је бивство настало пре самог себе, а ни небивства не може настати бивство, јер из ни
може да настане нешто.
 б) Ако бивство постоји онда је оно или Једно или Мноштво. Није Једно, јер би онда имало величину и било би дељиво,
ни Мноштво, јер је Мноштво збир јединица.
Тиме је Горгија Зеноновом дијалектиком закључио да бивство не постоји.
2) Када би бивство и постојало не би се могло спознати.
Оно што мислимо није бивство, већ наша представа света. Може се мислити летећи човек, али то не значи да он п
Значи постоји неједнакост мишљења и бивства.
3) Ако би се бивство и могло спознати, оно се не би могло другим људима саопштити.
Јер други слуша само речи, а ствари нису идентичне са речима.
Хипија – је оштро разликовао оно што је одређено по «природи» и оно што је одређенпо« државном закону
». Тиме је желео да
истакне релативност свих људских институција које нису ништа друго до ствар споразума. Због тога државне ус
најчешће спутавају изворну људску слободу. Људи су по природи једнаки, али увођењем закона и обичаја нарушава
једнакост и зато су људски закони противни људској природи.
Стварно обавезни закони су само они који су неписани – божански или природни закони – којима се сви спо
покоравају.
Продик – је значајан по свом рационалистичком схватању настанка религије. Она потиче из човековог страхопоштовања
природи, чиме се негира страх од смрти као класичан извор религија. Према Продику, на смрт се не треба освртати, јер
баш ништа не можемо знати.
Критија –К ритија је био један од 30 тирана. Он је забранио Сократу да разговара са омладином. Из његове драме “Сизиф” сачу
дужи фрагмент који говори о пореклу религије. У њему Критија тврди да су људи у почетку били неуки и нису позн
природне појаве па су владари, да би лакше владали измислили богове. Људи би се плашили богова, тако да би их вл
лакше држали у покорности.
Каликле Каликле
- је сматрао да треба да владају они који су по природи јачи, а законе у друштву су измислили слаби ка
разбили јаке. Стога је цело друштвено уређење лоше јер сузбија моћ моћних
Тразимах -је главни лик у првој књизи Платонове “Државе”. Истицао је да је праведност оно што користи јачем.

Сократ

Сократ је један од најпознатијих филозофа античког доба. Родио се, деловао и настрадао у Атини. Атински демократски с
осудио на смрт због Асебеје и кварења омладине. Иако му је пружена могућност бекства, Сократ је прихватио своју к
испио Кукуту (отров).
Сократ ништа није писао, него је своје филозофско учење усмено излагао у говорима и дијалозима на Атинским улиц
трговима. Све што знамо о Сократу, потиче из дела Платона, Ксенофана и Аристотела.

Сократов метод

Сматра се да је један од Сократових познаника разгласио по Атини да је Делфска пророчица Питија, на његово питање ко
најмудрији одговорила: “Нико није мудрији од Сократа”. Сократ, зачуђен том поруком, одлучио је да истражи зашто је
мудрост изузетна.
Платон у “Одбрани Сократовој” наводи како је Сократ предузео та своја испитивања:
1. Прво је отишао код једног државникакојег је сматрао мудријим од осталих. Разговарао је с њим и утврдио да о
изгледа мудар многим људима, а највише самом себи, али да он то у ствари није, јер верује да зна оно што суштински н
2. Затим се обраћапесницимаи утврђује да они говоре много лепих речи, али да то чине у надахн Муза. Зато оно шт
њиховим песмама истински вреди, не припада песницима, већ Музама.
3. Најзад, Сократ се обраћа занатлијамаи утврђује да они поседују завидна знања о свом послу, али да због успеха у то
послу неосновано верују да су и у свему осталом мудрији од других.
После ових испитивања Сократ је закључио да је пророчица Питија њега прогласила најмудријим, зато што он за себе ник
говорио да је мудар“Ја
- знам да ништа не знам”.
Бавио се: - непосредним испитивањима – разговарао је са другима и испитивао их
- посредним испитивањима - читао је што су други написали, а затим њихове одговоре разара посебном методом
схватао као јединство сократске ироније и сократске мајеутике.
Иронијаје била његово најјаче оружје, јер су софисти
често у дијалошким двобојима са њим признавали да не знају оно што су претходно истицали као истину.
Мајеутиком(бабичком вештином) је поступак у ком је кроз питања и одговоре помагао саговорницима да пор
право знање које било дубоко запретено у њихов душама
Сократпримењујеиндуктивниметод и настојида дође до дефиницијеопштегпојма, јер појединачнислучајевимогу да варају,
али је дефиницијаопштегпојма постојанаи свеважећа. Аристотел сматра Сократа оснивачем појмовне филозофије.
Сократ критикује релативизам софиста који сматрају да један појам не мора бити исти за све људе. Он је сматрао д
ако до дефиниције појма дођемо његовим методом, онда ту дефиницију можемо применити у свим временима и просторим
свим људима.
 Сократова етика

Сократ је био забринут због пада морала код његових суграђана који су више тежили богатству, слави и пролазним
задовољствима него истини и врлини. Указујући им на то и покушавајући да их учини племенитијим и бољим, стекао је мн
следбеника, али и много непријатеља, који су га оптужили за Асебеју и кварење омладине због чега је осуђен на смрт и
погубљен. Основни проблем којим се бави Сократова етика је човек.
У својој етици Сократ је трагао за одговорима на питања: Ш та је врлина? Ш та је добро? Ш та је лепо? Питање ш
добро код Грка је увек ишло заједно са питањем шта је лепо. За њих оно што је добро је увек и лепо и обратно.
Сократ је изједначавао врлину са знањем, а порок са незнањем. Због тога што се врлина може научити велику п
треба обратити на човеково васпитање. Сматрао је да онај који не зна шта је праведно, тај не може бити aтo
праведан.
се првоЗ
мора спознати врлина, како би се у складу са њом могло деловати. Нико не чини зло по сопственој вољи, већ то чини из не
Најважније врлине за Сократа су: мудрост, праведност, храброст, умереност, поштовање закона.
По Сократовом мишљењу, за човека је добро и лепо све што доприноси његовој истинској срећи, односно харм
његове душе. Само моралан човек може бити истински срећан.
Сократова етика је рационалистичка, јер не полази од религије, мита или традиције, већ од разума. Она је утемељ
човековој природи, а како је, за Сократа, човекова природа непроменљ тако су и етичке вредности непроменљиве и важе
времена, све просторе, за све људе. Ипак, Сократ је говорио да га у критичним тренутцима саветује унутрашњи, божанск
којег је он називао демоном.
Сократ је сматрао да филозофија има
етичко-практичну функцију. Она
треба да спозна све у суштини и изврши реформу
друштва. Филозофија мора да научи људе како да постану бољи и плем

Сократове школе
Мегарска, Киренска и Киничка

Реформа друштва уз помоћ филозофије, коју је Сократ замислио није успела. Његови ученици нису пошли у потп
његовим путем, па се често називају “непотпуним” или “једностраним” Сократовцима. Убрзо после његове смрт
су основали 3 сократовске школе: Мегарску, Киренску и Киничку. Прве две су добиле назив по полисима, а
према суштини своје филозофије. Човек као проблем етике је и даље опстао, јер су све три школе настојале да од
чему се састоји сократовски идеал добра и да га људима објаве. Они су мање мислили, а више живели
филозофију.

1. Мегарска школа
Основач је биоЕуклид из Мегаре. Припадници ове школе су опонашали Сократа у вођењу разговора, али су при т
претеривали, па су назоивани свађалицама.
Ова школа је проблем етичког добра схватала најапстрактније. На Сократово питање «Ш та је добро?» одговарали да п
само једно истинско Добро које је савршено и непроменљиво. Оно је циљ коме треба тежити, а сви људи могу видети
степену се налазе у поређењу са тим јединственим Добром. Зло је небиће и као такво не постоји. Тиме је ова школа с
“бивство” елејске филозофије са Сократовим појмом “Добра”.
Према Еуклиду мудар човек треба да гаји независност у погледу свих институција друштва, али у погледу л
емоционалних потреба. Апатија треба да је самодовољан етички циљ.

2. Киренска школа
Основао ју је Аристип из Кирене. Проблем етичког добра ова школа је решила сводећи га на трајно углавном т
задовољство. Циљ је избегавање неугодности и бола и постизање што већег ужитка. Критеријум је првенствено соп
осећај, па тек онда разум. Учење Кинренске школе је скоро сасвим супротно Сократовом учењу.
Аристипје учио да су једине ствари које сигурно знамо задовољство и бол. Задовољство је по природи добро. За разли
каснијих хедониста, који своје деловање подређују тренутним чулним задовољствима, Аристип ипак сматра да мудар чове
усавршавати вештину мерења задовољства. Он се неће одрицати животних радости, већ ће их паметно одабирати.
Хегесијаје учио да је срећа недостижна, да у животу доминирају болови и да је циљ мудраца да равнодушно напусти
свет. С обзиром да су његови слушаоци често вршили саоубиства, добио је надимак «проповедник смрти», а предавања
забрањена.
Киренско хедонистичко одређење добра има антирелигијску страну и негира загробни живот.

3. Киничка школа
-је напознатија сократовска школа. Термин «киник» етимолошки води порекло од телесног вежбалишт Киносаргес у к
Антистен држао предавања. Киници су настојали да покажу да су друштво и култура на погрешном путу, јер је човек најср
кад му ништа не треба. Та срећа се може постићи само ако човек смањи своје потребе на минимум.
 Киничку школу је основао
Антистениз Атине. Позивао је на одрицање од свих потреба и сматрао је да у аутархи
(независност) циљ живота. Сматрао је да филозоф мора да радикално раскине све односе са државом и религијом. П
Антистену постоји само оно што је појединачно, не и оно генеричко. У сазнању постоји само чулно, а неПлатону
и општеје (
поручио да види само коња, али не и коњство)
Киничку школу је највише приославио Диоген Синопски , богати трговац, који је осирома Платон га је називао
полуделим Сократом. Диоген је инсистирао на враћању човека у природно стање. Све што је од природе је добро, а све шт
људи нужно је подложно злу. Он презире префињене животне навике и сматра да треба уништити све друштвене устан
породице до државе, приватне својине и ропства. Тело је завештао зверовима, ишао је босоног и пребивао у маслиново бур
псом. Према једној анегдоти, када га је посетио Александар Велики и упитао шта жели, овај му је одговорио да му с
заклања сунце. Прича се и да је бацио своју земљану посуду када је видео како дете пије воду из руке говорећи да је с
богат. У сред дана ишао са свећом у руци, а на питање шта тражи одговорио је «Тражим човека!» Завршио је свој
задржавањем даха.
Извргавање руглу и потцењивање уобичајених вредности и начина живота и данас се назива иронија.

Платон
Теорија сазнања

Платонова теорија сазнања је повезана са његовом теоријом идеја. За њега постоје два одвојена светсвета:
појава(емпирички
свет) исвет идеја(истински свет).
Теорија сећања (анамнезе ) - Сазнање је могуће зато што постоје идеје које су суштина. Умна душа људи је пре с
сједињавања са телом боравила у преискуственом свету, у коме је опажала идеје, па се сазнајни процес и састоји у присећ
идеје које је душа некада опажала. Платон је против схватањ да су опажаји право сазнање, јер је опажање релативно, а осим т
предмети чулног сазнања су у сталном мењању. Предмет истинског сазнања мора бити постојан и трајан и мора обухвата
општ
Објекти сазнања су: - сенке предмета – најнижи степен
- појавни предмети
- представе идеја (математичко сазнање) прелаз из чулног у мисаони свет
- идеје
Платон сматрао мисаоно подручје далеко савршенијим од појавног света. Врхунац и животни принцип појавног света је “С
док је мисаоног идеја “Добра”.
О спољно–појавном свету не може постојати знање него само мнење xа (заблуда).
– до
Постоје 4 врсте сазнајних стања, која одговарају сваком од објеката сазнања:
-Нагађањеје мнење о сликама појавних предмета
-Веровање да је тако је мнење о појавним предметима
-Разумско сазнањеје сазнање о математичким појмовима
-Истинско саз нање је сазнање о идејама, којима се бави дијалектика тј. филозофија
Да би се дошло до тог највишег степена сазнања потребно је много напора и дисциплине. Зато Платон истиче
образовања, посебно за државнике.

Платонова теорија идеја

Platonje u filozofijipoznatkao objektivniidealista, zato što iako kod njega racionalnomišljenje preovlađuj ima mnogoelemenata
iracionalnog,mistike, poezijei mita.
Njegovaosnovnafilozofskamisao jeste to da postojeobjektivnodate ideje koje su suština i koje su nepromenljive . One su jedni
pravi svet. Materijalnestvari (pa i sam čovek) su samo odrazi, senke ideja. Suština čoveka nije u njegovomtelu nego u duši, a duša je
otpala ideja koja teži da se vrati u carstvo večnih ideja. Čovek može postići sreću samo ako se spoji sa idejama u njihovom večном
carstvu.
Zadatakje etike da nađe način života koji bi to omogućio, a taj način života zavisi i od društva i njegovoguređenja. Znanjemse
čovek očišćuje od zemaljskog, odnosnoprolaznog, i približava večnim idejama. Znanjemraspolažu filozofi i zato oni treba da vladaju.
Oni su najsavršeniji ljudi.
U 7. knjizi Platonovog dela «Država» navodo se čuvena parabola o pećini, koja prestavlja simbol njegovog sistema objek
idealizma.
(У пећини седе људи окованих ногу и вратова, лицем окренути према зиду пецине на коме виде само сенке. Леђима су окренути ка у
пећину тако да не могу видети сунчеву светлост нити било шта иза својих леђа. Између окованих људи и улаза у пећину гори ватра, а између т
и окованих људи налази се стаза којом пролазе људи са киповима животиња и другим предметима. Оковани људи не виде ни једни друге, ни
људе које пролазе иза њих, нити предмете које носе. Они виде само сенке на зиду пећине. Те сенке су за њих једина стварност. Ти коју позн
оковани људи представљају већи део човечанства који остаје на нивоу нагађања – они виде сенке сенки идеја. Ако појединац успе да се ос
окова и погледа иза својих леђа те види конкретне ствари
, он стиже до нивоа веровања. Ако изађе из пећине и увиди јасно конкретне ствари обасјан
сунцем он стиже до нивоа материјалне разумске спознаје. Ако се баш потруди
, он ће бити у стању да гледа у само сунце – које је еквивалент идеји
Добра и тада он стиже до највишег нивоа – знања о идејама.
)
Дакле, филозоф је човек који је раскинуо окове и гледа у стваран свет и у светлост саму. Но, филозофима неће
допуштено да остану потпуно срећни посматрањем вечитог света идеја, они ће бити обавезни да се врате држави и да
управљају на општу корист целине. Они то морају учинити , јер дугују захвалност држави која их је васпитањем учинила
филозофима.
С Платоновом филозофијом успостављена је диадауместо монаде. По први пут је бивство разбијено и подељено на 2
света. Први је овоземаљски, чулни и пропадљиви свет, а други је небески, духовни и непропадљиви свет, царство вечних и
Платон је ова два света повезао помоћу 3 односа
:
- учешће - присуство - подражавање
Материјална бића су утолико боља, лепша и истинитија, уколико више учествују у вечним идејама. Све што је несавршено
ружно нема узрок у царству идеја него му је узрок у изопаченом и несавршеном чулном појавном свету.

Платонова дијалектика

Реч «дијалектика» је Платон сковао као име за филозофску истраживачку активност.

Постоје 3 схватања дијалектике код Платона:
1.) Дијалектика је средство за уздизање индивидуалне душе на путу сазнања. Тај пут је прогресиван, почиње од оног
показују чула затим иде преко проучавања и разумевања математичких облика, да би доспео до оног највишег, до у
врхунско Добро
2.) Други могућ опис дијалектике је онај који Платонов Сократ даје у делу «Гозба». Овај пут је повезан са љубављу, а
љубави је одређен као жудња за лепотом и рађање у лепоти.
а) љубав се прво везује за лепоту тела
б) виши степен је кад душа схвати сродност свих лепих тела и љубављу се везује за те за лепоту
уопште. Из те љубави рађају
се лепе мисли (присутне кодуметничких душа)
в) из лепих мисли се рађа лепа душаи јављају севелика пријатељства
г) из лепе душе рађају се лепа дела у пословима и обичајима
ђ) жудећи за лепотом и добром душа рађа знање свих претходних ступњева и тако се рађа у лепо
наукама
е) највишистепен је филозофијаљубав
- према мудростии душаоткриваидеју лепоте
3.) Међутим,Платон је у неколико својих ела д описаодијалектику са њене техничке стране
. Основу чине2 елемента: а)
“хипотеза”(полазни појам тј. реч којом се полазни појам именује)
б) “дијареза”(деоба, рашчлањивање).
Технику дијалектике можемо показати на примеру питања: “Ш та је државник?”. Одговор ва дуг
захте
технички поступак:
Први корак (хипотеза) је откривање првог пара супротности, како би се утврдило ком пару припада појам “државн
овом случају први пар супротности су “они који имају знање” и “они који немају знање”. Државник несумњиво пр
првој групи. Други корак (дијареза) је деоба појма знање на “теоријско” и “занатско”. Државник припада првој
, јер онгрупи
ништа не прави рукама већ управља људима. Тај поступак диобе се наставља , а му сврхаму је дапреко ових дихотомија
расветли све стране појма државник. Поступак се завршава дефиницијом појма у ком су садржане све претходно откриве
карактеристике.
Дијалектикакао одређена метода побијања или доказивања била је позната и пре Платона, а мисли се пре свега на Зе
Међутим,Платон је први употребио реч дијалектика. Непосредни узорсу били Сократови разговори и испитивања, иако их је
сам Платон ставио у другачији контекст.

Платоново учење о души, моралу, богу и човеку

1. Учење о души
У Платоновој психологији централно место заузима појам душе. јеДуша најдрагоценија ствар коју човек поседује
. Она се
разликује одтела, иако није сасвим одвојена од њега.
елоТје материјална колевка душеи може да утиче на њу, тако да људи
морају водити рачуна и о телу кроз физичко васпитање.
Платон наглашава утицај наслеђа на душу и тврди да суза скоро све
болести душекриви од родитеља наслеђени дефектан људски организами погрешно васпитање, као и лош утицај околине.
Платон душу дели на 3 деламатра
(с се да јеову поделу преузео од Питагорејаца
):
1.Разумни део(смештен је у главии то је највиши је елемент,бесмртан). Овај део душеје створио Демиург од истих
елемената од којих је сачињена и душа асвет
2. Вољни или срчани део (смештен је у грудима и природни је савезник разумног дела, код човека је сродан морал
храбрости)
 3.Пожудни део(смештен је испод човековог појаса и чини човекове страсти, представља телесне . У жеље
сваком телу један
од ових делова преовлађује, па је у сладу с тим, могуће поделити грађане на три сталежа: управљаче, војнике и произ
Платону «Федону»наводи следеће доказе бесмртности душе :
1. из супротног настаје супротнои како су живот и смрт супротности, из живота настаје
смрти из смрти живот.
2. људи имају знање о апсолутним мерама које им служе заеђивање,
упор ла и које не постоје у чулномсвету, па их
човек зна само зато што их је опазио у неком од претходних живота.
3. тело је смртно и пропада, али се душа приближава вечним и бесмртним ,идејама што доказује да јесличнијањима,
него телесним пропадљивим стварима.
4. присуство једне идеје не допушта присуство друге . Исто вреди за душу. Душа је то што јесте на основу свог
учествовањау идеји животаи зато она не допушта присуство идеје смрти у себи.
5. нешто што се креће, а покренуто је од нечег другог, престаје живети само ако се престане(мада кретати
у
“Законима” Платон душу представља као извор кретања и кретање које само себе Тако покреће.
даоно што је почетак мора
бити и нестворенои неуништиво).

2. Учење о моралу
Платонова етикаистиче највише Добро које се састоји у мудрости, а не задовољству. Међутим, мудрост и задовољств
помешани у нама и најбоље је кад су у равнотежи. Треба прихватити она задовољства која потичу од самог сазнања, о
прате здравље и она која потичу од тога што смо учинили добро дело. Такво Добро је истовремено и Лепо и доноси нам
Човек може бити праведан, добар и срећан само ако у његовој души влада хармонија и ред, ако виши делови душе упр
нижим.
Највећа срећа потиче од сазнавања идеја, односно сазнавања Бога. Сазнајући идеје и Бога и препознајући их у овом с
човек и сам постаје сличан Богу.
У “Држави” Платон разматра четири основне врлине :
а) мудрост- врлина разумног дела душе
б) храброст- врлина вољног дела
ц) умереност- врлина која се састоји у јединству вољног и пожудног дела подћувлаш
разу
д) праведност- сваки део душе обавља свој задатак на доличан начин
Платон је сматрао да јерлина
в једнака знању, па се попут знања може научити.
Ниједан човек не чини зло са знањем и намером.
За човека не само да је битно да спозна шта је добро, мада је понекад то тежак процес, већ је битно и да зна средство који
добро остварити.
Платонодбацује максиму да треба чинити добро својим пријатељима
, а зло непријатељима
, јер повређивати некога значи
учинити га лошијим кроз наношење неке штете.

3. Учење о Богује исто што иПлатонова физика

4. Учење о човеку нисам нашла

Платонова “Држава”

Платонсе у овом делу не бави тилоко проучавањем постојећих држава, већ истажује
ко би ка
требало да изгледа идеална држава,
којој би све државе требало да теже.
Држава се дели на 10 књига, али ова подела не одговара садржини. Дело је написано у облику дијалога, а г
саговорник је Сократ, који износи Платонове мисли. Дело има за циљ да шта утврди
је то праведан живот и правда
. Прво се
расправља о самом појму правде, па се прелази на испитивање шта је праведан човек, а завршава се испитивањем пр
државе.
У 1. књизи се испитују дефиниције правде. Правда се не састоји само у томе да се говори истина и да се свако
његово, јер дати лудаку његово оружје је зло. Правда се не састоји ни у чињену добра пријатељу и наношењу зла непри
јер праведан човек не сме ником чинити зло. Сократ показује да се правда састоји у доброти и знању, па ће праведан чове
срећнији од неправе
У 2. књизи се прелази на испитивање шта је праведна држава. Дајесоциолошка
се анализа настанка државе како би се
показало да је човек државно биће. Држава је настала због немогућности сваког појединца да сам задовољи све своје п
Било је неопходно успоставити поделу рада у складу са склоностима и способностима грађана, који би размењивали
производе на тржишту. Таква држава је здрава држава. Болесна држава је она у којој се производе и непотребне луксузне с
кревети, столови, разна јела, мириси, злато и сл.
Земља је довољна да задовољи потребе грађана у здравој држави, али не и у болесној па долази до освајачких р
Ратови доводе до потребе стварања посебне класе – класе ратника, за које је потребно посебно васпитање. Почиње се при
бајки деци, које не смеју бити лажне нити служити за забаву. У њима не треба говорити ружно о боговима, него говорити о
и љубави. Платон разликује музичко и гиманастичко васпитање. Под музиком Платон подразумева скуп свих наука и умет
Циљ гимнастике је да створи здраво тело да би у њему била здрава душа.
 Из реда чувара државе се издваја виши слој– управљачи. Управљачи треба да буду стари, обазриви, енергични и
држави. Управљач се постаје образовањем, нарочитим режимом живота и одусутвом приватне својине.
Идеална држава мора избећи велике разлике између богатих и сиромашних. Такође, не сме би исувише велика, јер
угрозило државно јединство. Нпр. не би требала имати више од 1000 ратника
Платонова идеална држава је савршена, јер има следеће врлине:
1) Мудрост – која се састоји у правилном доношењу одлука владајућих, тј. филозофа.
2) Храброст - почива у државним ратницима. Подразумева одржавање истог мишљења о оном
чега се треба бојати. Бојати се треба оног што човека чини горим, што га морално разара
3) Умереност - се односи на ограничење сопствених задовољстава и страсти
4) Правда - се састоји
у томе да се сваком да оно што му припада и да се омогући да свако врши посао за који је способан
Идеална држава је могућа уколико се власт преда филозофима . Филозофи треба да познају вечне идеје које су истинска
стварност и да их разликују од емпиричког света. Филозофи се бирају између управљача и подвргавају се посебном васпит
Платон утврђује да има 5 облика држава и 5 главних карактера људи који одговарају тим :облицима
-аристократија - карактер који јој одговара је праведан и добар,
-тимократија владвина
( ) - карактер који јој одговара је жесток, амбициозан, оштар према робовим
ратника
недовољно образован, занет за гимнастику и рат,
-олигархија – карактер тврдица,
-демократија - карактер распуштен човек којим владају његове страсти
-тиранија - тиранин пати од страха за соптвени живот и то га гони на све веће злочине. Он намерно изазив
ратове како би прикрио унутрашње тешкоће.
Једино је аристократија савршен облик, сви остали су изопачени. Поред ових основних, постоје и мешовити облици.
Платон заступастав о једнакости жене и мушкарца и тврди да је жена исте природе као и мушкарац, само што је од
њега слабија. Жена у држави мора да добије онај положај који одговара њеним способностима, па макар то били и н
положаји. Чувари државе морају имати заједничке жене и децу. Они не смеју имати ништа своје, јер би могли бити прист
Деца чувара државе одузимају се од родитеља и предају јавним заводима за васпитање. Чувари би требали да имају сам
које припадају истој класи, да би се добило што боље потомство.
Платон сматра да су сви Грци браћаи да не треба да једни друге чине робовима. Само варварин може бити роб.

Платонови “Закони”

U «Zakonima» Platon opet opisuje idealnu državu, ali ne više kao apsolutno savršenu. Сматра се да је под старост Платон увидео да се
његова идеална држава неће моћи остварити па је настојао да оствари бар минимум својих Ovde замисли.
on više vodi računa o
stvarnosti i ljudskim slabostima.
Glavnaideja je da države stradajukako zbog preteranojake vlasti, tako i zbog preteranovelike slobodе. Da bi se obe slabosti
izbegle treba stvoriti takvu državu u kojoj će biti dovoljnoslobode i dovoljnojake vlasti. Pošto vrhunacvlasti predstavljamonarhija, a
vrhunacslobodedemokratija,najboljije spoj monarhijei demokratи је, tj mešovita vlada. Umestogenijalnihdržavnika, koji su retki, treba
stvarati mudre zakone po kojima će i obični ljudi moći dobro da vladaju državom. Uz svaki zakon treba dati obrazloženje zašto se on
uspostavlja.
Država ne treba biti ni suviše blizumora ni suviše daleko od njega. Ne bi smela da ima više od 1050 porodica. Da se bro
porodica ne bi uvećao ni smanjio treba regulisati rađanje. Zemljišne parcele su neotuđive, čime se postiže da u zemljištu (osn
bogatstvu) svi građani budu jednaki. Platon smatra da je najbolji komunistički režim, ali kako je on neostvarljiv prihvata se raz
bogatstvu, pod uslovom da postoji granica preko koje je zabranjeno bogatiti U takvoj
se. državi bi bili zabranjeni zanati i trgovina.
Trgovnom bi se mogli baviti stranci- naseljenici. Platon smatra da je razvijena privreda rđav osnov za državu, jer je uviđao ekon
uzroke nemira u državi.
U ovakvoj državinema slobode mišljenja . Kritika se ukida. Za protivnike države se uvodi smrtna kazna, a protivnici su oni ko
žele da menjaju državno uređenje. Da bi se zadržala stalnost državnog uređenja zabranjuje se putovanje u inostranstvo. To je dozvolj
samo starijim i sigurnim ljudima radi završavanja poslova ili upoznavanja stranih uređenja. Državna religija je obavezna
Državnu vlast vrši skupština svih građana koja nema stvarnu vlast nego samo bira državne funkcionere. Skupština bira dva
glavna organa: čuvare zakona i većnike. Čuvari zakona su zakonodavna,a većnici izvršna vlast. Treća vrsta organa su cenzori koji vrše
nadzor nad zakonitošću i kojima svaki organ vlasti odgovara zbog nezakonitosti . Ova državna organizacijaima u sebi demokratske
elemente (skupština) i oligarhijske(podela u 4 klase po bogatstvui veći uticaj bogatih klasa). Pri kraju knjige Platon uvodi još jedan
vrhovniorgan tzv. noćni savet, koji bi činilo 10 najstarijihčuvara zakona, zatim ljudi koji su dobili nagraduzbog vrline i putnicikoji su
išli u inostranstvoi čijim je izveštajima vlada bila zadovoljna. Ovaj savet bi radio samo noću. Uloga saveta bila bi da daje glavne ideje
koje država treba da ostvari, ali se to ne vidi jasno pošto je delo ostalo nedovršeno.
Platon je daoprikaz razvoja čovečanstva od primitivnog doba do države. Po njemu je čovečanstvo više puta stradalo od poto
i drugih nesreća o kojima govore mitovi i uvek iznova počinjalo. Posle takvih katastrofa preživeli ljudi su bez ikakve kulture i
planinama. Oni žive usamljeno, a među njima vlada sloga i ljubav. Ljudi su dobri, a vladaju običaji i patrijarsi. Sa umnoža
porodica stvara se velika zajednica, donose se zakoni i uspostavlja monarhija ili aristokratija. Na ovaj način Platon je stvorio osnov
o prirodnom stanju na koju su se dalje nadovezivale teorije društvenog ugovora.

Платонова физика

Платон је своју физику изложио«Тимају».

у У njegovoj физици доминантно место припада математици Математичка бића
релације је замишљао као посреднике између света појава и света идеја.
Платон каже да је узрок чулног света
«божански мајстор» или Демијург. Он је захватио све што је било у нескладном и
неуређеном кретању и и довео то у ред стварајући материјални свет по узору на вечити свет идеја. Свет није настао, него
уређен.Демијург је божански Ум који делује у свету, али се он не може изједначити са Богом Створитељем који ствара из н
Космос је настаоспајањем Нужности и Ума. Првобитни елементи који нестају и настају у хаосу су на почетку про
били смештени у простор. Демиург делује да те првобитне елементе и даје им геометријске облике чиме настају матем
бића, која су толико мала да их не можемо чулима опазити, али нагомилано мноштво тих бића можемо. Она творе све
ствари емпиричког света. Једно геометријско тело може прелазити у друго тако што се разлаже на троуглове.
Основни елементи космоса троуглови
су . Oд њих су сачињени правилни полиедри: тетраедар, октоедар,икосоедар,
хексаедари додекаедар.Ових пет правилних полиедара су касније добили назив “пет Платонових тела”. Прва четири одгова
Емпедокловим “коренима свих ствари” тј. ватри, ваздуху, води и земљи, а додекаедар је Платон узимао као облик космос
се у “Тимају” каже да је космос сферично биће без чула и без органа те да никада не стари нити обољева).
Демијург је Сунце је створио како би људи помоћу њега рачунали време. По Платоновом мишљењу, Демиург је ст
само један свет јер је желио да његова творевина буде што лепша, боља и савршенија тј. што сличнија њему.

Платоново схватање уметности

Суштина Платонове естетике јесте да се идеја лепоте налази изван света уметности и сједињена је са Добрим иСве Истнити
појединачне ствари се само могу више или мање приближавати идеји лепоте. У делу“Хипија” Платонуводи појам релативности.
Најлепши мајмун биће ружан у поређењу са лепим човеком, лепа посуда за јело биће ружна у поређењу са лепом женом,
жена у поређењу са богињом ружна . Међутим идеја лепоте «није с једне стране лепа а с друге ружна, ни овде лепа а онде
ружна»... већ је она нешто што је само по себи лепо, једнородно и вечно.
Иако су уметничка дела одвојена од суштине и саме идеје лепоте, она су са њом на неки начин и повезана, јер се у
може осетити Лепота. Песници имају божански дар који су донели са собом из предегзистенцијалног живота душе. Ум
има подражавалачки карактер, јер не одсликава идеје, већ одсликава створене ствари, које су одраз идеја. Уметност под
створено и зато је она«сенка сенке идеја».
Највиша лепотаје, за Платона, надчулна и нематријална. Она се обраћа разуму, док се уметничка дела обраћају чул
Уметностсе обраћа емоцијама, али пошто човекове емоцијемогу битикориснеи штетне,ум мора одлучивати какву ће уметност
допустити, а какву искључити.
Основне функције уметности су, за Платона, васпитна, морална и изазивање корисног уживања. Платон
Зато је тражио
од песника да буду и филозофи, односнода управљају својим песничким снагама и да их усмеравају према мудрости.
Уметност
има велики утицај и затоуметницитреба да усмеравајумладе људе како би онипостали добри грађани полиса.
Због тога је рекао
да би Хомератреблоокитити ловоровим венцем због заслуга, а аонд протерат и из идеалног полиса.

Стара Академија

- је била прва филозофска школа у правом смислу те речи. Основао је Платон, али је њен узор вероватно било питаго
братство. Међутим, за разлику од њега Академија је представљала прави унивезитет са неопходним зградама и просто
предавања, а вероватно и са просторијама за смештај гостујућих пријатеља Академије. Гај у којем је Платонова школ
смештена имао је своје вежбалиште за јачање тела, «гимнастику». За Платона је Академија била све: и и породица, и
школа и држава.
Сумњива је веродостојност легенде према којој је на улазу у Академију писало: «Нека не улази ко не зна геомет
Ова је легенда настала вероватно због изузетног значаја који је у Платоново време и непосредно после његове смрти пр
геометрији и математици уопште.
У Академију су примани младићи, као и људи старијег узраста, у потоњим временима и жене, али је пријем морао
условљен неком врстом проверавања обдарености за учење и спремности да се живот посвети љубави према мудрости.
Циљ Академије био је да одгаја и образује нову духовну аристократију, која би формирала филозофске државе широм а
Грчке.
 У дугом трајању Академије (
с прекидима ) било је успона и падова, било је и пресељења у оквиру саме Атине
900 година
па и у друге градове; било је такође и промена у орјентацијама (
један период ), али успомена на Платона
је познат као скептички
никада није потиснута. Академију је декретом затворио римски цар Јустинијан.

Аристотел
Аристотелово разврставање знања и уметности

U grčkom jeziku jedna ista reč (episteme) označava i znanje i nauku. Aristotel je, pošavši od podela svojih prethodnika, nauke i
podelio na:
Теоријскa
Метафизика(«прва филозофија» или theologica)
Физика («друга филозофија»)
Математика (учење о бројевима и облицима)
Практичка
Етика (учење о моралу и врлинама)
Полтика (учење о животу у држави)
Економија (учење о животу у кући)
Поетичка
Поетика (учење о уметничком стваралаштву)
Граматика (учење о језичким правилима)
Реторика (учење о вештини беседништв
U skladus tim, on je razlikovaoi 3 načina života:
Apolausticki životpriblizno odgovara onom sto bismo mi nazvali potrosacko-proizvođackim životom, koji protiče u ,proizvo
zarađivanjui trošenju. Tom životu odgovaraju "poeticka" (tvoracka) znanja,која omogućuju poboljšavanje materijalnih uslova
života i stvaranje uslova za čulno uživanje (pesnička, retorska, slikarska, trgovačka, zanatska i sl.)
Prakticki životu Aristetolovoj podeli je sinonim za politicki život, tj. za aktivno učestvovanje u javnim poslovima. Prakticka znan
znanja upravljanja, koja mogu biti:
-upravljanje samim sobom -znanje koje donosi individualne vrline i sreću;
-upravljanje domacinstvom - koje obezbeđuje dobrobit i sreću porodice
-ucesce u upravljanju javnim poslovima - koje obezbeđuje dobrobit i sreću drzave
Teorijski životzahteva određenu izolaciju od svakodnevnog i javnog života da bi se sve što je vredno proučavanja moglo što
posmatrati i shvatiti. Jedino teorijski život obezbeđuje potpunu nezavisnost, samostalnost i zadovoljstvom samim sobom, a
najvecu moguću sreću za čoveka. Ovaj život je vezan za izučavanje, istraživanje i razumevanje postojećeg, odnosno za filo
Ipak, Aristotel je smatrao da onaj ko živi teorijski život ne mora u svakom pogledu da se odriče radosti koje proishode iz s
bogatstva i uživanja vezanih za materijalnu obezbeđenost.
Podelom nauka na teorijske, prakticke i poeticke, Aristotel je, između ostalog, hteo razlikovati nauke s obzirom na odnos prema pre
U teorijskim naukama , principi se nalaze u samom predmetu. Istrazivac tu nista ne dodaje niti oduzima, on samo razumeva i shvata
sto jeste i što mora da bude.
U praktickim naukama , principi se nalaze delom u predmetu, a delom u samom istraživaču. To znači da se čovek istraživač tu ne m
potpuno izdvojiti iz okvira svog predmeta, jer je taj predmet država, društvo, porodica...
U poetickim naukama , principi se nalaze u samom akteru: on je taj koji oblikuje spoljasnji materijal, po svojim sposobnostima
svom ukusu. Ali u ovoj oblasti Aristotel nije svoja ispitivanja doveo do kraja. Jer, da je to ucinio, pred njim bi se otvorila jedn
oblast problema. Morao bi da odgovori na jedno od glavnih pitanja: nisu li u tom smislu sve nauke onda "poeticke"?

Аристотелова критика Платонове теорије идеја

Већи део Аристотелових приговораПлатоновој теорији идеја

садржан је у .9поглављу прве књиге
његовог списа“Метафизика”.
Аристотелови приговори Платоновој теорији идеја су:
1.Приписујући свим стварима идеје Платон непотребно удвостручава сварност
2. Он неосновано раздваја суштину и биће (или ствар) чија је то суштина. Аристотел, напротив, сматра
ек јединство
да т општег
и појединачног даје
истинско појединачно.
3.Између идеја и конкретних бића и ствари се намеће нућност посредовања
4.Платон узима идеје као узрок свега што јесте, али не објашњава на задовољавајући начин како оно што је непокретно
бити узрок кретања
5.Остаје најасно и како то појединачна бића и ствари учествују у идејама
Известан број Аристотелових приговора се може резимирати у један главни: ако идеје постоје, Платон и његови следбениц
то постојање успели да докажу на задовољавајући начин.
Постоји лоша усклађеност теорије идеја са оним што постоји у чулном
свету.

Аристотелова логикаи теорија сазнања

Једна од дисциплина, чији Аристотел

је творац, добила је после његове смрти назив логика. Овај назив етимолошки води
порекло од Грчке речи логос (разум, просуђивање , реч, говор). Логика је научна дисциплина која
подразумевамишљење, али и
говор којим се то мишљење исказује. Уобичајено је да се логика дефинише као наука о законима мишљења.
Аристотелове ло гичке списе су његови ученици накнадно сабрали и систематизовали у један спис назвавши
“Органон”. Органон значи оруђе, па се спис најчешће преводио као “оруђе (инструмент) људског мишљења”.
По Аристотелу, адби се открилезаконитостимишљењамора се пре свега испитатиу каквом односу стоји општи појам
према појединачномпредметуи шта је извор спознаје. Аристотелтврди да свако живо биће има способностопажања. Опажај
неког предметаомогућавањеговосећање, а од сећања, услед честогпонављања, настајеискуствоо том предмеИскуствомчовек
стиче практичноумећеи знање. Опажај, сећање, искуство, практично умеће и знањесу различитистепениспознаје. Ми опажамо
појединачно, лиа путем индукције долазимо до општег појма.
Аристотел уводи хијерахију појмова
: - појам
- врста
- род
- категорије
(највиши појмови)
Како сесваки појам може подвести под неки други општији појам (чиме се јављапроблем непрекидног уопштавања појмова
),
Аристотел уводи«категорије» као основне принципе мишљења. Оне су општеважеће и за њиховим даљим доказивањем нема
потребе.
По Аристотелу постоји10 најопштијихкатегорија:
1. супстанција 6. време
2. квантитет 7. положај
3. квалитет 8. поседовање
4. релација 9. чињење
5. место 10. трпљење
Најважнија је супстанција, која је увек субјект
, а осталих 9 категорија се јављају само као њени предикати и зову се акциденци
Међутим, онвршии другачију поделу, где се све постојеће може свести на три категорије: - супстанцију,
стање
-
-однос.
Аристотел јеустановио3 општа принципа људског мишљења :
1. принцип идентитета (оно што је истинито мора се у потпуности само са собом подудар
2. принцип контрадикције (не сме се у исто време нешто тврдити и порицати)
3. принцип искључења трећег (нешто је или једно или друго, нема трећег)

ТЕОРИЈА СПОЗНАЈЕ - Разматрајући процес спознавања спољашњаг света Аристотел се окреће емпиријском истраживањ
испитује способности деловања људских чула. Он сматра да чула не могу примати опажаје ако пред собом немају спољне о
који постоје пре самог опажања. Ако надражај од спољњег објекта не достигне минималну границу, не може настати ос
ако је надражај прејак, он разара орган који тада није у стању да прими осет.
Аристотел сматра да иако је свако чуло способно само за своју функцију, мора постојати неко заједничко чуло (ч
седиште у срцу) које омогућава човеку да о различитим надражајима има јединствену слику. Коначан процес сазнања се о
уму који је за Аристотела део душе.
2 основне методе сазнања: су-индукција – мисаони ход од појединачног ка посебном и општем
-дедукција – мисаони ход од општег ка посебном и појединачном.

Аристотелова метафизика

У делу “Метафизика”или “Тheologica ” Aристотел јеobradio све што се значајно промислило у филозофиј пре њега. Назив
«метафизика» потиче од класификатора Аристотелових дела који је ове списе поставио иза његових списа из физ
суштини, метафизика и изучава оно што је иза природе, односно узроке бивства
Аристотел разликује појединачна бића и ствари (тзв.«
прву супстанцију ») од родова и врста друге
(« супстанције
»).
Притом, општи појмови (родови и врсте)
, који одговарају Платоновим идејама
, не постоје изнад или поред појединачних бића и
ствари, већ у њима
самима. Друга супстанцијасе не може опазити
чулима, него се само можеспознати апстрактним мишљењa.
 Теорија узрока(каузалитета) је централна Аристотелова метафизичка теорија
која представљ шифру разумевање
за читаве
Аристотелове филозофије. Њом он правазилази слабости Платонове теорије Аристотел
идеја. сматра су неопходна 4 узрокада би
се материја уобличила и створила појединачно :
1. Форма или идејанечега
2. Материја
3. Принципкретања
4. Сврха илициљ крет ања
Форма (пандан Платоновој идеји) је оно опште у појединачним бићима и стварима и она је активни Форма принцип.
је
непроменљиваи она је суштина појединач ног.
Материјаје, као пасивни принцип, само могућност која чека да буде уобличена. Материја неуништива,
је непокретнаи
мртва, али је променљива.Само обликованаматерија стварно постој и.
Јединство материјеи форме, појединачног и општег, даје различите облике (модусе) супстанциј Оно што настаје,
настаје ни из чега, већ представља остваривање иманентне могућности.
Развој или ЕНТЕЛЕХИЈАје основна карактеристика Аристотелове метафизике. упстанција
С је код Аристотела у сталном
кретањуод материје ка форми . Доња граница развоја је чиста материја, а горња граница је Бог, као чиста форма.
Бог, као чисти Дух се не креће, али све ствари теже и крећу се ка њему.
Овим јеАристотел унео теолошки елемент у своју
метафизику.Бог је «трећа» Аристотелова супстанца, односно једина апсолутна супстанца. ога Аристотел
Б упоређује са чистим
мишљењем, које само себе мисли . Он није створио свет, али му је удахнуо живот. Присутан је у свету као енергија и ентелехиј
Појам узрочностиима код Аристотела шире значење него што је то случај данас. Са модерним емпиријским наукама
појам се више помера ка узрочности у ужем смислу.

Aристотелова психологија и етика

ПСИХОЛОГИЈА
Своје психолошко учење Аристотел је изложио у спису«О души». Душа се одређује као «животно начело у живим стварима».
Тело има живот, зато што има душу. Тело је материја, а душа форма и она је неодвојива од тела.
Најнижи овлик душе је вегетативна ду ша коју имају биљке. Она обавља функцију исхране и размножавања. Животињ
поседују виши облик душе и то осетилна
је душакоја има способност чулног опажања, способност жудње и способнос
кретања. Она такође поседује и осећања, фантазију и памћење.
Људска душаобухвата ове две, али је изнад њих јер поседује
разум.
Разум се исказује на 2 начина
: а) као способност научног мишљења – тражење истине ради ње саме
б) као способност просуђивања – тражење истине због практичних ци
Све способности душе су неодвојиве од тела и пропадају са њим. Једино је Нус, ум, непропадљив, јер је он пре тела. Ари
разликује стваралачки и трпни ум: први је непропадљив, а други пропадљив. Постоје несугласице око тога шта је Ари
мислио под стваралачниким умом.

ЕТИКА
Реч етикаводи порекло од речи «етхос» која означава оно што је обичајима од давнина установљен да важи за људско дел
понашање. Римљани су ову реч заменили својом «мос» (ген.моралис).
Своју филозофију морала Аристотел је изложио у делу Никомахова
« етика
». Сматрао је да сви људи по природи теже
постизању неког добра, неке среће. Сви људи, и образовани и необразовани, су сагласни да је срећа највиша о
остварљивих добара. Међутим, често један исти човек различито замишља срећу у различитим ситуацијама: кад гладује,
да је срећа бити сит, кад је болестан мисли да је срећа здравље итд... Узимајући све то у обзир, Аристотел закључује да с
може дефинисати као аутархија,потпуна индивидуална независност и задовољство самим собом. Аутархија се може пост
усклађивањем сопствених тежњи са сопственим способностима. Ако човек тежи нечему што надмашује његове способно
ће бити несрећан.
Као ни у друштву, тако ни у етици не постоји једнакост норми за све људе. За жену је други закон него за мушкарц
роба другачији него за слободног човека. Људи су једнаки само унутар свог сталежа.
Аристотел дели врлине на 2 групе:
Морално етичке- умереност, праведност и сл. Овде се за људе као најбоља сматра средња мера, тј. нешто
између оног што је премало и оног што је превише. Стичу се на основу навика и обичаја.
Разумске (дианоетичке ) - мисаона делатност, знање. По својој вредности су више од морално-етичке
Стичу се учењем и вежбањем.

Аристотелово схватање политике (узети из ИПТ-а)

Аристотелово схватање уметности

Аристотел, насупрот Платону, уметничко стварање сматра изразито важним. Уметност изражава оно опште тако да
важнија од историје која описује само појединачно.Лепа уметност тежи опонашању природе и у томе је њена суштина.
Аристотел тврди да је музика она уметност која највише од свих опонаша природу. Сликарство само назначава ду
или морална расположења кроз покрет или изглед док музичке мелодије у себи садрже потпуно опонашање тих расположе
Аристотел разликује лепо од оног што нам се само свиђа. Основни облици лепоте по његовом мишљењу су:ред, ск
одређеност.За њега уметничко дело има тројаку сврху
:
- функцију одмора и духовног освежавања
- функцију образовног средства
- функцију очишћења од ефеката сажаљења или страха (најчешће кроз трагедију)
Аристотел је велику пажњу посветио трагедији као уметничкој форми. Трагедија опонаша озбиљне радње специфичним го
и ликовима чиме изазива сажаљење и страх, али истовремено и чисти та осећања. Део који говори о катарзи је изгубљен, п
зна тачно шта је под њом Аристотел подразумевао. Ипак, углавном се мисли да је психолошки циљ катарзе прочишћење д
осећања страха и сажаљења која су се у то време сматрала непожељним.

Епикурејци

-је последњи велики атински филолозоф. Основао је школу у једном од атинских вртова, која је због тога добила
«Епикуров врт», а епикурејци су називани «филозофима из врта». Школа је била отворена и за хетере и робове. Епикур
није признавао за учитеља , нити је нечије речи наводио. Говорио је да је са
Основне карактеристике његове филозофије атомизам
су (а) и хедонизам .(б)
a) Епикур преузима и обогаћује Демокритов атомизам. Према његовом мишљењу, људска душа је саставље
округлих и финих атома, чији је разумски део смештен у срцу. Од најфинији атома су сачињени богови који ж
међусветовима не мешајући се много у људске ствари. Епикур сматра да Демокрит греши када тврди да се атоми
праволинијски као капи кише. Уместо тога, он сматра да атоми некад одступе од праволинијског кретања чиме он уводи
случаја.
b) За Епикура је циљ живота задовољство, пре свега као одсуство бола и душевног неспокојства. Душевни болови
њему, тежи од телесних, јер тело пати само због садашњих болова, а душа подноси и прошле и садашње. Врхунска ср
постиже избегавањем бола и смирено духа - атараксијом. Епикуров хедонизам је филозофски, односно продуховљени,
чулна задовољства превреднује разборитошћу и душевним миром.
Разум одбацује погрешна мишљења која су главни узрок неспокојства. Разборитост налаже да се превреднују тре
задовољства, као и сва она после којих следе болови и невоље. Разборитост нас ослобађа и страха од смрти. Епикур од
тезу о бесмртности душе и пише да је смрт природна нужно и да је зато страх од ње неразуман.
Епикур је и одоначелник
р науке о људским потребама
. Он класификује потребе делећи их на:
-природне и нужне
-природне и ненужне
-неприродне и ненужне

Стоици

Оснивач стоичке школе је биоЗенон са Кипра . Држао је предавања испод шареног трема (стоа поикиле) па отуда назив стоиц
Стоицима је био циљ да овладају вештином живљења и постану мудраци као Сократ.
Суштина стоичке филозофије «аморје фати» (љубав према судбини). Уместо безнадежне борбе разборитије ј
помирити се са судбином, па чак је и заволети.
Стоичка филозофија се деле на 3 периода
:
-стара стоа– Зенон, Клеант, Хризип
-средња стоа– Посејдоније, Панетије
-позна или римска стоа – Сенека, Епиктет и Марко Аурелије
рана стоа
За стоике је природа божанство, судбина или провиђење. Космичка душа све прожима (пантеизам), а људска душа је само
светске душе. Стоичко етичко начело је «живети у складу са природом што значи живети разумно и умно, мирећи
судбином. Према пролазном стварима као што су слава, богатство, чак и здравље, треба бити равнодушан. Сазнање пр
нужности ослобађа човека, тако да се он не боји ни богова ни људи.
Хризип је најзначајнији стоички филозоф и најплоднији писац. Систематизовао је стоичку филозофију и утврдио
терминологију.

средња стоа
Из средње стое посебно се истиче Посејдоније. Према њему је цео космос прожет животном силом која потиче од Сунца
Бог је представљен као свеобухватни дах (логос).
Посејдоније је дао допринос развоју историје. Код њега налазимо тзв. утопију уназад, јер он као златно доба озн
најстарије доба.

позна или римска стоа

Римљанима је била ближа стоичка филозофија него епикурејство, јер је више одговарала односу господар-роб.
Сенека – је био римски сенатор и филозофски писац. Живот је завршио пресекавши вене у римском купатилу под при
свог васпитаника Нерона. Овај римски стоик пише да се вештина живљења састоји у равнодушности према судбини
да судбина гура оног ко хоће, а вуче оног ко неће. Формулише основно начело хуманизма: «Човек је човеку свет
Каже да су и робови људи и да са њима треба поступати хумано.
Епиктет –је доспео у Рим као роб, али је успео да се избори за слободу. Основни Епиктетов практично моралистички с
«Издржи и уздржи се!».
Епиктет је сматрао да су неке ствари у нашој моћи, а неке нису. У нашој моћи је мишљење, кретање, жеља, једном
наша дела, а у нашој моћи нису тело, власништво, углед, све оно што нису наша дела. Ствари у нашој моћи су сло
нису забрањене или отежане, док су ствари које нису у нашој моћи слабе, ропске и под утицајем других. Ипак, Епик
сматрао да човек има довољно спознаје да би управљао својим унутрашњим стањима према разуму. Испуњење дол
прихватања судбине.
Марко Аурелије – у делу «Разговори са самим собом» овај цар-филозоф закључује да су несрећни само они људи који не сх
да се слобода и срећа састоје у покоравању судбини. Предмет свих његових разматрања
човек. је
Практична етикаМарка Аурелија може бити сажета у неколико правила, нпр:
- размишљај о последицама лоших дела других
- не суди другима
- не сметају нам греси других него наше мишљење о њима

Скептици

Скептицизам се јавио као одраз малодушности и резигнације човека античког доба. За скептике је критеријум истинит
главни проблем, због чега они не изричу никакве тврдње, него о сваком предмету кажу: «Чини се», «Можда јесте» или «М
је». Скептици сматрају да се не може објективно знати какво је нешто, јер је сваки закључак субјективан. Смисао скепт
филозофирања је да човеку покаже како да постигне срећу, односно мир и задовољство. Човек не треба да тражи идеал жи
нечему за шта сматра да има вишу вредност. Смисао живота је у индиферентности, тј. уздржавању од изрицања било
судова. Само тако човек може достићи тражени мир.
Метод истраживања скептика се састоји у томе да се свакој тврдњи супротстави једнака противтврд
(противаргумент
), јер само тако мишљење постаје целовито. Међутим, ово се често сводило на негирање сваке тврд
доказивање како је дотадашња филозофија била једнострана и догматска.
Истакнути представници скептицизма : Пирон,
су Агрипа и Секст Емпирик.

Настанак хришћанства

Хришћанство јенасталоу старом веку и то је највећи верски и друштвени покрет који је заталасао антички свет. Хришћанст
настало у доба Римског царства, а први хришћани су били прогањани и убијани, јер нова религија није била у скл
принципима на којима је почивало цар Тек је Едиктом цара Константина Великог хришћанство постало званична ре
Римске државе.
Основна разлика између хеленског и хришћанског погледа наје свет у томе што се хришћански не заснива на
рационалности, разуму, него на емоцијама, пре свега љубави, вери и нади
Појава хришћанства је повезана са историјом и митологијом јеврејског народа. Име покрета долази од јеврејског в
реформатора Исуса Христоса који је ѕа себе говорио да је Божији син.
Хришћански богје јединствени спој 3 личности - Оца, Сина и Светог духа. Хришћанство се темељи на беспогово
вери у Бога који је творац света из ничега и смисао сваког постојања. Он је створио човека по свом обличју и учи
господарем свих других бића. За разлику од других монотеистичких религија где је оснивач религије пророк – Мојсије, М
и Буда, овде је то Син божији, односно Богочовек. Златно правило хришћанске етике је: «Не чини другима, оно што не же
други чине теби». Основ хришћанског учења је Свето писмо или Библија. Нови завет је обликован око 100 година
Хрисовог рођења.
Формирању хришћанске религије камен темељацпоставили су ученици и следбеници Исуса Христа. Њихови списи
који описују Исусов живот, дело и смрт, названи су Јеванђеља. Прва 3 јеванђеља, по Матеју, Марку и Луки, називају се
синоптичка јеванђеља, јер изгледају као да су писана по истом сценарију ( ). Последње је написано Јованово јеванђеље
синопсису
(Откровење или Апокалипса ). Од апостола се посебно истичу Петар, Павле и Јован. Петра посебно цене католици, Павла прав
а Јована филозофи. Јован је писао:«У почетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог».
Хришћанство јесинкретичког порекла , што значи да у њему има веровања и обреда из различитих религија, нпр. Б
који се састоји из више божанских особа је преузет из Египта, крштење као чишћење од греха потиче из Вавилона, Стари з
део јеврејске религије...
Хришћанска филозофија се дели: на
-патристички период – патристика је добила назив по црквеним светим оцима (патрес) и дели се на грчку
и латинску.
-схоластички период – схоластика је добила назив по теолошким и филозофским школама које су,
оживљавајући античку традицију, настале на тлу империје Карла Великог.
Схоластика представља наставак латинске патристике. Она полази од догме у чију се
истинитост не сумња, него се строго логички из ње развијају закључци.
Дели се на: рану – од 9.в. до 13.в.
зрелу или високу – првих 7 деценија 13.в. (везује се за дело Т. Ак
позну – од краја 13.в до ренесансе и реформације

Филон и гноса

Филон Јудејски- је живео у Александрији на прелазу из старе у нову еру. Значајан је по свом покушају да повеже Стари за
античку филозофију. Сматрао је да је истина у оба случаја једна, али се до ње долази на различите начине.
Свете књиге Јевреја су, по њему, основно исходиште хеленске филозофије: елејско једно је недокучиви Ј
Хераклитов Логос је прворођени син нествореног Оца итд. Притом, Библија има предност, јер је она једноставна реч
док је филозофија људско подражавање божанског Логоса. Хилон је можда зачетник апофатичког, одрицате
богословља, јер сматра да је Бог непојмљив, тј. да се може докучити једино у заносу или екстази.
Гностицизам– Највећи ривал хришћанства, све док оно Миланским едиктом 313.г. није проглашено званичном рели
царства, била је гноса или гностицизам. Гностици су заправо теозофи. Хришћани су их прогласили јеретицима и че
њима поступали окрутније него Римљани са раним хришћанима
У египатском месту Наг Хамади су пронађена чувена гностичка јеванђеља. У њима се налазе истичњачки и пагански
елементи, али и одлучно порицање основних хришћанских догми, као што су догма о Маријином безгрешном зачећу и
о Христовом ускрснућу. Гностици верују да Бог постоји у човеку и то посредством гносе – самосазнања. Пре откр
гностичких списа једини подаци о овој «секти» били су из дела њихових противника апологета, пре свега Ориг
Александрије.
Најпознатији гностици су билиБазилид и Валентин . Живели су у 2.веку, а заједничка им је карактеристика настојање да вер
претворе у знање. Заступали су персијски дуализам добра и зла, као и схватање тела као тамнице душе. Бога су називали ч
Постојало јемного струја у гностицизму које су се бориле једна против друге. На неки начин, гностици су деловал
подстицајно на развој хришћанства убрзавши формулисање црквених догми (апологети). Касније се неке гностичке идеје ј
код ренесансних мислилаца, затим код кабалиста, масона и неких егзистенцијалиста.

Новоплатонизам и Плотин

Новоплатонизам представља мост од античке ка средњевековној филозофији, а родно место му је Александ

Новоплатонизам је израз тежње да се буде сличан Богу колико је то могуће. Касније ће ово мишљење хришћани прихва
проширити, иако су први сусрети платониста и хришћана пролазили више у сукобу него у срадњи.
Главни представник новоплатонистичке филозофије је Плотин. У Риму је основао школу која је стекла велики угле
била најјача античка опозиција наступајућем хришћанству.
Плотиново дело, које је касније добило назив
Енеаде, представља коментарисање Платонове филозофије, уз неке идеје
Елејске школе и Анаксагориног Нуса.
Основна категорија Плотинове филозофије Једно.
је Мноштвеност он објашњава тиме што Једно исијава (еманира) св
остало.Значи свет настаје еманацијом из Једног, при :чему
-прво настаје Нус као чисто мишљење (Нус укључује и Платонов свет идеја).
-друга еманација је бесмртна космичка душа. Она је посредник између духа и материје и са њом настаје време
-када се еманација највише удаљи од свог искона, настаје материја, која има сећање на своје порекло
Прва хипостаза је божанска, а друге две изванбожанске. Читав поступак иманације из Једног је кретање од добра пре
понирање ка материји.
Човека чинидуша везана за телесну материју. Он је способан кретати се горе и доле по леств бивања. Ако пос
материјалистичнији, он постаје зао, а ако иде према Једном, постаје бољи.
Највиши задатак човека је самоосвешћивање, односно самочишћење душе од свега чулног, али и свега стеченог ду
Људска душа треба да се дистанцира од свега што је материјално све до коначног мистичног сједињавања са Богом.
 Какав је био Плотинов однос према материји најбоље показује чињеница да се он стидео свог тела, није помињао
рођаке, нити је трпео сликаре и вајаре.

Апологети и црквени оци

AПОЛОГЕТИсу били први духовници Цркве који су се суочили са паганском филозофијом и гностицизмом. Апологети су
црквене вође и учитељи између 2. и 4. века. Иако у то време Нови завет још није добио своју коначну форму, настојали
образложе супериорност хришћанства у односу на све дотадашње религијске и филозофске системе. Посебно се истичу он
су трагично губили животе због непоколебљивости своје вере, а који су касније названи мученицима или свецим
Разликујемо 3 врсте апологетике
:
-грчкојезичку – најпознатији представници су: Климент и Ориген, а познати су и: Јустин Филозоф, Татијан, Атенагора, Т
Иринеј и Хиполит
-латинску - латински апологети су: Муниције Феликс, Лактанције, Квинт Тертулијан и Арнобије.
-спекулативну теологију катехетске (усмене) школе у Александри
КлиментАлександријскисматра да су Бог грчких филозофа и хришћански Бог исто и доказује да је филозофија само ув
хришћанство. Рђави људи су створени божијим гневом, а добри божијом
милошћу. Климентовог Бога одликује апатија коју треба да опонаша сваки прави хришћанин: да говори мирн
умерено, уздржава се од наглог понашања.
Ориген је био Климентов ученик.аступао
Н је и као апологета, али и као филозоф. Ориген јепокушаода сједини филозофију и
хришћанство уз помоћ филозофских доказа исправности хришћанских Прихватио догми. је Платонову идеју о
ограниченом броју душа, идеју о преегзистенцији и постегзистенцијиСматра душе. да рађање душе у телу представља
њен пад, а да се после смрти тела
, душа ако се просветли , враћа Богу Ориген пише и да Маријино девичанско зачеће не
треба буквално схватати. Он је уверен да се ту ради о зачећу божанске мудрости у људској души. Иако су Оригенов
одбачене на Црквеном сабору због приближавања гностицизму, он је ипак био значајан хришћански теолог.
Тертулијановосновни став је «Верујем, јер је бесмислено» Хришћанске догме су противне разуму и баш у тој неразумност
надразумности је гарант њихове исправности. По његовом мишљењу , јерес је трагати даље након што смо већ дошли до
вере. Треба веровати у оно што је немогуће
, а не у оно што је предмет знања и рационалне спознаје
.
Тертулијан у грчкој филозофији види извор свих јереси i oдбацује било какву спрегу религије и филозофије.
Ипак се
повремено позивао на учење о Логосу сматрајућ да је Логос син Божији и Свети дух.
ЦРКВЕНИ ОЦИ Прва - развијена учена размишљања о хришћанској вери имају заједничкипатристика.назив Она обухвата и
дела апологета, с тим да се посебно односи на теолошка дела писана после првог црквеног сабора у Никеји 325. Од
коначну победу над паганством и јересима, Црква је приступила стварању система теолошких Томедогми.
су највећи допринос
дали седморица тзв. црквених учитеља: -Латински - Амброзије Милански, Јероним Стридонски и Аурелије Августин
-Грчки - Василије из Цезареје, Григорије Богослов и Глигорије ,из познати
Нисе као Ка падокијски
црквени оци. Они под
су, утицајем Оригена и Климента, настојали да остваре синтезу хришћанск
догматике и неоплатиностилке филозофије.

Августин и Боетије

AURELIE AVGUSTINje najznačajniji teolog patristike. Posthumno je kanonizovan tj. proglašen za sveca.
U svojoj filozofiji Avgustin polazi od sigurnog postojanja jedino subjektivne svesti. Jedina sigurna istina je istina o sopstvenom psi
životu (mišljenju, osećanju, postojanju). Iz te istine se mogu izvući sve ostale istine. U tom pogledu Avgustin je neka preteča Dekar
Za Avgustina je filozofija ljubav prema mudrosti čiji je izvor i cilj Trojedni Bog. Istine razuma imaju smisla jedino k
dopunjavaju iskrenom verom. Saznanje Boga se odvija u stepenovima: od čula, preko razumskog saznanja i pamćenja, do vere u
koja daje konačne odgovore na pitanja o svim stvarima. Avgustin smatra da je vera isto što i volja. Iz voljeаv.izvire ljub
Bog je dobar i on ne zna za zlo. Prisustvo zla u svetu on tumači nepotpunošću stvorenog sveta. Zlo je rezultat prvobitnog
Adama i Eve praroditelja koji su izneverili Boga. Tako je greh, tj. postojanje a zla, z
Avgustina istorijski fenomen. Budući Hristov povratak na Zemlju značiće ujedno i kraj greha i zla.
Delo «O Božjoj državi»je nastalo nakon što je Rim prvi put u svojoj istoriji pao u ruke neprijatelj Avgustin je svojim de
pokušao da objasni taj događaj u skladu sa hrišć. učenjem, stvorivši tako prvu filozofiju istorije i prvo hrišć. učenje o državi.
Glavna misao jeučenje o predestinaciji , tj. učenje da je tok istorije čovečanstva unapred određen voljom Božjom. Rim je p
jer je bio nepravedna država, zasnovana na bratoubistvu. Rim nije bio Božja, već zemaljska država koja je plod ljudskog greha.
država nije deo ovog sveta i ne može se u njemu ostvariti. Ona je konačan cilj ispravnog života, mesto do kojeg se stiže v
pravednošću. Božja država je zasnovana na ljubavi Božjoj i čine je anđeli i vernici, a zemaljska je zasnovana na ljubavi prema
sebi i čine je nevernici i zli duhovi. Prva je apsolutno dobro, druga apsolutno zlo. Prava država se bori sa zemaljskom i na kraju po
Konačnom pobedom dobra uspostavlja se Božje carstvo na zemlji.
Čovek se može vratiti Bogu ako živi na osnovu Hristovih reči i dela. Smisao istorije je povratak u okrilje mira i spokojstv
će doživeti oni koji su uspeli da odole iskušenjima zemaljskog života.
BOETIJE je bio poslednji predstavnik antičke filozofije. Za razliku od crkvenih otaca, Boetije se neposredno nadovezao na a
filozofiju, pre svega na Platona i stoike.
Boetije je dao je veliki doprinos konstituisanju latinske filozofske terminologije. Preveo je delove Aristotelovog Orga
Porfirijeve Isagoge na latinski jezik. Boraveći u zatvoru, napisao je dijalog
Uteha «filozofije»
, u kom ne traži utehu u Bibliji, nego kod
Homera i Platona. Slično Sokratu, on piše kako živi u vremenu koje nema sluha za filozofiju. U ovom delu se filozofija prikazuje
učene, milosrdne žene koja teši mudrošću. Boetije prihvata stoički stav života u skladu sa prirodom i o traženju sreće u samom sebi
On piše da za razliku od zlog čoveka koji je nemiran i slab, dobar čovek je jači i srećniji, jer zna šta je pravedno i delu
skladu sa tim dostiže blaženstvo. Boetije smatra da svaki čovek poseduje slobodu da čini dobro i bude blažen. Smatra da je pra
slobodan i kada je u lancima. Što je čovek nezavisniji od materijalnih stvari to je slobodniji i bliži Bogu. Za njega je Bog, k
Platona, najviše Dobro. Svetom upravlja proviđenje koje je različito od sudbine.
Filozofija traga za mudrošću, tj. Bogom. On daje presdnost teologiji nad filozofijom i kaže da je funkcija filozofije razjaš
onoga do čega je vera već došla. Boetije je pogubljen bez suđenja.. Hrišćanst ga je prihvatlio zbog toga što je govorio o jednom
(iako nije pominjao Hrista ni Bibliju
). Katolička crkva ga je proglasila mučenikom, a njegov spis je bio čitan i prepisivan tokom čita
srednjeg veka.
Četiri godine nakon Boetijevog pogubljenja, 529. car Justinijan je zabranio rad svih filozofskih škola, uveren da om
hrišćanstvo. Period mračnjaštva srednjeg veka za kratko će prekinuti Karlo Veliki koji će ponovo otvoriti škole.

СРЕДЊЕВЕКОВНА ФИЛОЗОФИЈА

Исламски и јеврејски филозофи

Сукоби који су постојали између папе у Риму и Византијских патријарха, као и заостајање западне Европе услед насељ
варвара, довели су до тога да у западној филозофији дође до дисконтинуитета у односу на античке корене. Филозофија н
није стизала из Византије,
где( је, иако преображена хришћанством ип представљала континуитет у односу на),античку
већ са Оријента.
Посредници су били арапски и јеврејски фил
Исламски филозофи
-настоје да помире аристотелизам са неоплатонизмом уз елементе ислама. Прва таква школа настала је на подручју
Персије (Перипатетичка школа), а њени најпознатији филозофи били су Ал Фараби Исламски и Авице филозофи се деле на: -
источне (Ал Фараби, Авицена, Ал Газел)
- западне (Авероес, Ибн Масаја, Ибн Бага)
АЛ ФАРАБИје био велики муслимански филозоф и мистик. Био је коментатор Аристотелове филозофију, али је напра
преглед читаве филозофске науке, укључујући и одређена исламска знања. Одваја филозофију од телогије и дели
физику, метафизику и етику.
Ал Фараби наводи следеће доказе постојања :Бога
1. све ствари на свету се пасивно крећу што значи да су морале бити покренуте од стране Првог покретача, Бога
2. све ствари на свету су случајне и не егзистирају нужно. Оне су своју егзистенцију добиле од бића које егзи
нужно, а то је Бог. Он је узрок свих постојећих ствари
Крајњи човеков циљ је спознаја Бога и сличности са њим. Сматра изда
првобитног божанства, Једног, еманацијом настају
ум и душа света.
По његовојТеорији пророштва , поглавар савршне државе требао би достићи врхунац среће која се састоји у делатн
умности.

АВИЦЕНАје признавао Ал Фарабија за свог учитеља. Сматра се најзначајнијим филозофом у источној групи. Твор
схоластичог система у исламском свету. Најпознатије филозофско дело Књигаму је «о лечењу душе
», дело «Канон» је
служило као факултетски уџбеник из медицине све до 17.века.
Филозофију је делио :на- логику
- практичну филозофију (етика, економија, политика)
- спекулативну филозофију (физика, математика, теологија
)
Бог је нужно биће, он је чиста интелигенција, истина, апсолутно добро, живот, створитељ, а материја је узрок разноли
ствари и она је вечна и нестворена.
По њему постојихијерархија 10 умности и хијерархија небеских душа. Они поседују жудњу према умности из ко
потичу. Десета умност више нема снаге да и сама произведе неку нову умност, него се након ње еманација распрс
мноштво људских душа.
По питању универзалијаАвицена је умерени реалист. Сматра да реално постоје појединачачна бића и ствари, д
општи појмови постоје пре ствари -у Божијем уму и после ствари -у људском уму.
Одбацује догму о ускрснућу тела. Дела су му спаљена као јеретичка.
АВЕРОЕСје најзначанија личност западне групе исламских филозофа
живео( је у Ш панији
).
Покушао је да направи одређену синтезу ислама и аристотелизма. Постоји изрека да је Аристотел објаснио прир
Авероес Аристотела.
Теоријом о 2 истиненастојао је да помири теологију и филозофију. Сматра да аправо
се з ради о једној истини, која се
објашњава на различите начине.
Пише какоу односу на вечностнема разлике између оног што је могуће и оног што је јесте, јер у вечности, све што
могуће мора постати и стварно.
Пориче бесмртност људске душе која се од животињске разликује само по степену, али не по би Његово учење
црква осудила.

Јеврејски филозофи
Зачеци јеврејске филозофије везују се за културна мешања Јевреја са другим нацијама. Један од најзначајн јев. филоз
Филон који је покушао да помири јеврејску библијску митологију и грчку филозофију.
АБИЦЕБРОНје био под утицајем арапске филозофије, тако да је своје главно дело «Извор живота» написао на арапском
његовом мишљењу извор свих постојећих бића је Бог који је једино докуч у екстази. Из божанске воље еманирају
свемира из које настају духови и телесне ствари.
МАЈМОНИДје најзначајнији јеврејски филозоф средњег века.
Сматрао је да теологија има рационалну основу у филозофији и настојао је да јеврејску
религију доведе у склад са
Аристотелoвим учењем. Местима у Библији и Талмуду која се не слажу са научним истинама давао је алегоријски см
Бог је, за њега, чиста делатност, без материје, транцедентан. Делови његовог учења су забрањени.

Ериугена, Анселмо, Росцелин и Абелар

Иван Ш кот Ериугена је се сматра једним од најважнијих и најлибералнијих филозофа ране схоластике.
У то времеједно од
кључних питања било је питање односа вере и ума.
Ериугена у свом делу «О природи» које је написао под утицајем Платона пишепостоји
да сагласн ума и вере и каже:
«Слаб је сваки ауторит који није потврђен истинским умом, а истинском уму није неопходно да га потврди било
ауторитет». Ауторитет црквених отаца је прихваћен, јер је заснован на исправном размишљању, али ако се он рази
црквеним догмама потребно је предузети истараживања заснована на разуму. Разум је био пре ауторитета и зато је важн
њега. И разум и ауторитет имају свој извор у божанској мудрости. Најважнији део мудрости је теологија, с тим што њен с
треба разумски истражити.
Свет је Бог и изван њега ништа не постоји. Бог је у свему и ничега нема без њега. Ово схватање се у филозофији на
ПАНТЕИЗАМ . Постоје 4 степена Бога (Природе ):
-природа која свара, а није створена – Бог
-природа која је створена и сама ствара – идеје у Божијем уму
-природа која је створена, али сама не ствара – чулни предмети, наш свет
-природа која нити је створена нити ствара – нема потребе да ствара јер се у њу све вратило, Бог
Ериугена тврди да није исправно Рај тумачити у просторном смислу, јер би то значило да Бог хода сам по себи. Па
постоји, јер на крају све постаје Једно, све се враћа Богу, јер је он све и створио. Човек се, као божије дело, не може к
нити упропастити. Црква је осудила његово учење и спалила његова дела.
Проблем универзалија (општих појмова
) је био најзначајнији филозофски проблем средњег века. Расправу је иницирао Боет
коментаришући Порфиријев увод у Аристотелове Категорије. Он је поставио питање: «Да ли родови и врсте постоје р
или само у нашем уму?» У вези са тим у схоластици су се искристалиса 3 основна становишта: реализам, номинали
концептуализам.
Спор око универзалија не би био толико важан да није добио теолошку димензију. Наиме, од онтолошко ст
универзалија зависио је онтолошки статус Бога.
Реализамје становише по којем универзалије постоје реално, као узрок свега појединачног. Опште независно од поједин
и што је нешто општије то је реалније. Бог као најопштији је и најреалнији.
Анселмоје представник рализма у погледу универзалија. Сматрао је да се мора прво веровати и вером доћи до ра
а не обрнуто. Хришћанин мора веровати и у оно што не разуме. Они који не верују не смеју расправљати о ствари
Св.писма. Филозофија треба да објасни садржаје веровања.
Написао је Онтолошки доказ Божије егзистенције, по коме оно што је савршено мора бити и постојеће. Цр
прихватила реализам, а Анселмо је проглашен за свеца.
Номинализамје становиште по којем су само појединачне ствари реалне, док су опште само речи којима повезујемо
појединачних ствари.
Росцелинје представник номинализма . Универзалије су по њему само таласање ваздуха, празне речи. Ово сво
учење он је применио и на хришћанске догме, што је покренуло бројне расправе. Сматра да постоје три Бога, а не Тр
 Бог. Ствар не може имати делове, а када се гов о делу, мисл се на реч, а не на ствар. Сматрао је да треба исправити ц
догме, јер су непотпу
Црква се побринула се да се његови списи изгубе, а њега осудила на смрт 1092.г.
Концептуализам, сермонизам или умерени номинализам је становиште по којем опште постоји у уму ка
појам. Опште није само реч, али није ни ствар.
Абелар у спору између реалзима и номинализма заузима посреднички став. Сматра да само појединачно пос
реално, а опште је мисао о појединачном која може бити у облику исказа сермо) или
( у облику појмаконцептус
( ). У
интелекту универзалије повезују множину појединачног, али оне постоје само ако их схвата људски или божански ум.
У свом етичком учењу Абелар истиче да грех настаје тек када радимо против своје савести. Само оно ш
повређује нашу или туђу савест је морално добро.
Значајан је и по својој методи где се о проблему дају мишљења за и против како би се увидело које је миш
исправно.Црква јеодбацила његово учење, а дела су му уништена.

Алберт Велики и Тома Аквински

AlbertVeliki(Albertus Magnus)je veliki sholastički filozof, teolog i prirodnjak

. Pod njegovim uticajm se sholastika odvratila od Platona
i priklonila Aristotelovoj filozofiji. Prozvan je «Doktor univerzalis» zbog izuzetno velikogAlbertovi
znanja. spisi se pretežno sastoje
od parafraza i komentara Aristotela. Smatrao je da razlika između filozofije i teologije, ne treba da znači njihovu suprotnost. U
da je objava iznad uma, a ne njemu protivna. Proglašen je za sveca.
ajslavniji
N učenik Alberta Velikog bio je Toma Akvinski.

Učenje Tome Akvinskogpredstavlja vrhunac skolastičke filozofije. Akvinski je napisao veliki broj dela, koja predstavlj аju neku vrstu
enciklopedije iz oblasti teologije, filozofije, morala, prava, a najznačajnije mu je delo «Suma teologije». Prvo je bio prihva
vrhovnog učitelja Dominikanskog reda, a kasnije je njegovo učenje postalo zvanična doktrina Rimokatoličke crkve. Proglaše
sveca.
Njegovojsintezi katoličanstva i aristotelizma, prethodila je Averoesova sinteza islama i aristotelizma i Majmonidova si
jevrejstva i aristotelizma.
Akvinskiodbacije Averoesovu tezu o postojanju dve istine, jer se tako umanjuje vrednost teologije. Za njega je vera šir
dublja od razuma. Teologija je data, a filozofija služi za dokazivanje verskih dogmi. Teologija je najvažnija, sveta, nauka, jer
predmet Bog. Filozofija protivreči teologiji samo onda kada se pravilno ne upotrebljava. Filozofija može dokazati neke
dogme, ali ne sve. Ona može dokazati postojanje Boga, ali ne i besmrtnost duše, Vaskrsenje i Strašni sud.
Akvinski je smatrao da se sve postojeće sastoji materije
iz i forme, osim Boga. Bog je samostalna forma. Materija je, kao i
kod Aristotela, pasivna, dok je forma aktivni princip koji oblikuje materiju.
Iako je Aristotel za Akvinskog najveći autoritet, postoje 2 bitne razlike između njihovih : učenja
-za razliku od Aristotela, Akvinski smatra da materija nije večna i nenastala, već da je Božijom voljom stvore
-Aristotelov Bog misli samog sebe i sa svetom ne održava nikakve veze, dok Akvinski smatra da Bog mora
saznavati i nešto izvan sebe samog (inače bi to bio panteizam), mora saznavati i opšte i pojedinačne stvari
Akvinski navodi 5 dokaza postojenja Boga:
1. mora postojati prvi pokretač (
kosmološki )
dokaz, postoji i kod Majmonida
2. mora postojati prvi eficijentni uzrok sveta ( uzročnosti mora odnekud krenuti, slično kodене
lanac )
Avic
3. mora postojati nužno biće sveta (
tj. uzrok svim nenužnim, propadljivim bićima, (postoji i kod Majmonida)
4. mora postojati nešto apsolutno i savršeno (
stepenovanje )
savršenosti nužno vodi najsavršenijem
5. mora postojati krajnja svrha svega (mora postojati biće čijoj svrsi živa bića služe)

Дунс Скот и Виљем Окам

Позну схоластику обележава деловање енглеских фрањеваца Дунса Скота, Виљема Окема и Роџера Бекона.
супротстављају Томи Аквинском и рехабилитују платонизам, поредством Плотина и Августина. Одбијају да прихвате Т
јединство вере и разума под патронатом вере. Њихова релати незаисност од цркве може се објаснити удаљавањем енг
караљева и цркве од папске свемоћи.
Дунс Скотоспорава учење Томе Аквинског и настоји да реафирмише Августиново учење.
Поново одваја теологију од филозофије, јер сматра да питања теологије
не могу бити предмет разумског истраживања, јер
разум није способан за то. Сматрада су разум и вера независни и да нешто може бити истина за теологе, а неистина
филозофе и обратн o.
Филозофијаје теоријска наука заснована на доказима и аналитичком поступку. Она сферомсе бави нужности и њене истине
важе за све људе. Међутим, осим сфере нужности постоји и слободе
сфера о којој филозофија не говори.
Вера, с друге стране, није предмет разума, већ воље која је потпуно слободна. Ми сами одлучујемо да ли ћемо веров
Бога или не. Зато истине вере не важе за све људе, већ само за оне кој су се за њу определ
Ш то се тиче проблема универзалија, Дунс сматра да опште постоји на 3:-преначина
ствари – у Богу
 -у стварима
после ствари
- - у нашем уму
Виљем Окамје обнавио номинализам по питању универзалија. По њему, реално постоје само појединачне ствари, д
појмови фикције у мислима у којима нема ничег објективног.
Његовоучења се може објаснити принципом названим Окамова
« оштрица » које гласи Ентитете
« не треба
умножавати без потребе ». Универзалије тако представљају непотребну компли
Окам је тврдио да теологија и није наука с обзиром да не може да докаже постојање Бога, нити његова св
Тврдио је да је папа погрешив и да је Библија изнад папе. Црква је његово учење забранила.
Н О В О В Е К О В Н АФ И Л О З О Ф И Ј А

А) РЕНЕСАНСА
Особине ренесансне филозофије

Ренесансапредставља поновно оживљавање античке културе и повретак човека његовим изворним могућностима. Родно
ренесансе је Италија, а ова епоха се односи углавном на 15. и 16.век. Предсудан допринос развоју ренесансе дали су обра
Византинци који су се после пада Цариград преселили у Италију. Каже се да је ренесанса
спустила« човеков поглед са неба на
земљу», јер изучавање Бога бива потиснуто изучавањима човека, па отуда назив хуманизам.
Центар ренесансе билаФиренца
је . У њој је 1458. основана платоновска академија, а на Универзите у Падови изучава
Аристотелова филозофија. Такође, јављају се и присталице стоика и епикурејаца.
У периоду ренесансе долази до проблематизације скоро свих постојећих вредности. Док је природа у антици имала
божански статус, у средњем веку је схватана као извориште греха, она у ренесанси постаје извор моћи којима треба овл
Хуманисти су сматрали да је Бог поставио људе на земљу како би славили различите вредности, у распону од зема
радости до аскетизма.
Кључни тренуци ренесансе: су пад Византије 1453., откриће Америке 1491., Гутембергово откриће покретног слог
штампање Библије, чиме схоластика губи монопол над образовањем, покрет Реформације. Како би спречила њено даље ш
под вођством Мартина Лутера, Католичка црква оснива језуитски ред, а верски обрачуни кулминирају у Вартоломејско
1572.
Ренесансни уметници , научници и филозофи се скоро искључиво баве човеком као малим Богом на земљи. Велик
имена ренесансе су: Леонардо да Винчи, Микелађело, Рафаел, Данте, Кузански, Ђордано Бруно, Еразмо Ротердамски и др
Долази и до убрзаног развоја политичке филозофије , а најпознатији политички мислиоци тог доба су: Николо
Макијавели, Томас Мор, Томазо Кампанела, Хуго Гроцијус, Жан Боден и др.

Б) ЕМПИРИЗАМ
Френсис Бекон

Франсис Беконсе залагао заобнову науке и критиковао је све узроке који су довели до стагнације у филозофији. У свом д
«Велика обнова» он нуди план велике обнове наука. Крајњи циљ науке је, по њему, успостављање моћи људског рода на
стварима. Његов принцип «знање је моћ» постао је идеја водиља модерне запаноевропске цивилизације. Сматрао је да и
природне истине треба извући неку практичну корист.
Бекон је установио основно начело емпиризма које гласи: порекло знања је у чулном свету. Каже да природу мо
покорити ослушкујући је, при чему прво треба открити њене узрочне законе тј. њенеПроучавање форме. форми треба започети
састављањемТАБЛИЦА:
- таблица позитивних инстанција (присутности)– набраја случајеве у којима се појава јавља
- таблица негативних инстанција (одступања)–набраја околности сличне првима, али у којима се појава не ја
- таблица упоређења (степенова)
– степенује појављивање неке појаве
- таблица прерогативних инстанција
– у којој остаје само оно што је предмет истинског сазнања
На основу ових таблица може се поставити хипотеза, тј. може се одредити тражена форма. Да би примена ове метод
успешна, треба уклонити сметње у закључивању, које Бекон назива ИДОЛИМА.
- идоли племена– су заблуде прирођене људском роду и односе се на психолошке тенденције брзоплето закључив
некритичког ослањања на чула или утицаја емоција на разум.
- идоли пећине су- заблуде карактеристичне за људе као појединце. Људи су склони заблудама услед на погрешног васпи
карактера...
- идоли трга– имају извор у језику. Речи треба прецизно употребљавати, јер неспоразуми настају тако што, или нпр.
означавају непостојеће ствари, или су постојеће ствари означене неодговарају
- идоли позоришта – су заблуде које настају због некритичког односа према традиционалних теоријама и методама. Ове в
су најопсаније за научнике и филозофе.
У делу «Нови органон» Бекон афирмише индуктивну методу за научно истраживање. Да би се дошло до истине прво
набројити проблеме који се проучавају, а онда експериментом проверити резултатедо којих се дошло индукцијом.
Бекон све дотадашње филозофије дели :на
-рационалне (софистичке)
-емпиријске
-под утицајем религије.
Беконова подела наукаподесећа на античке поделе. Науке он дели на: историју (људска способност памћ поезију (машт
филозофију (разум).

Џон Лок

Џон Лок је најпознатији представник нововековног емпиризма оснивач

и гносеологије
као филозофске дисциплине. Поставља
проблем сазнања тако да у «субјекат-објекат» релацији на једној страни стоји човек као субјекат сазнања, тј. као би
сазнаје, а на другој тзв. спољни свет. Тако се бивство (супстанција) дели на два дела, а човек добија или претерано ма
претерано велику улогу. У првом случају свет је за њега комплексан и тешко докучив, а у другом се он поставља изван или
света.
У својојемпиристичкој теорији Лок одбацује учење о урођеним идејама. Сматра да се знање заснива на искуству, док је
душа самоtabulla rasa.
Лок се сматра зачетником
и просветитељског покрета , јер је истицао да разум мора бити водич и судија у свему:
у «
разуму нема ничега чега претходно није било у чулима ». Разум представља способност откривања нових, непознатих истина. О
најпре сазнаје партикуларне идеје и судове, а тек касније постаје способан да стиче општије идеје и барата њима.
Лок дели идеје :
-према извору сазнања : - идеје добијене чулним опажањем (идеје сензације)
- идеје добијене размишљањем или интроспекцијом (идеје рефлексије)
-према сложености:
- просте идеје– које су темељ искуства и сазнања. Оне могу долазити путем сензације (из једног или више чула)
или путем рефлексије (кроз идеју опажања и идеју воље). Разум притом остаје потпуно пасиван.
У вези са тим Лок разликује
примарне
и и секундарне квалитете
. Идеје примарних квалитет
су објективне, а стичу се преко сензације и рефлексије (величина, облик, положај..), а идеје секундар
квалитета су субјективне и настају деловањем примарних квалитета на наша чула (боја, звук, хладно
- сложене идеје
– представљају комбинације простих идеја и могу настати само активирањем разума. То су:
- идеје модуса, идеје супстанције, идеје релације и апстрактне.
Везе између идеја могу бити: -идентитет, -коегзистенција, -релација, -реална егзистенција
Сазнањеје опажање односа између идеја без обзира на њихов однос према реалним стварима. Ако однос између идеја одг
односу између предмета, ради се о реалном сазнању или истини.
Степени сазнања су
- интуитивно сазнање–сазнање о сопственој егзистенцији
- демостративносазнање
- о Богу
- сензитивно сазнање
– о ономе што је присутно у чулима
Лок је формулисао основна
и начела либералистичке политичке филозофије: индивидуализам, поделу власти и толеранцију.
Тврди да суверенитет не припада владару, већ народу. Добра држава мора својим грађанима да обезбеди сигуран
неповредивост имовине, слободу мишљења и вероисповести.

Томас Хобс

Хобсова основна филозофскаzaтеje da postojesamo pojedinačne stvari , dok je opšte izmislio čovek.
Тime se svrstao u nominaliste i
suprotstavio srednjevekovnim teorijama po kojima su pojmovi prava realnost, a stvari tek izvedene Po izHobsu.
njih. postoje 3 vrste
pojedinačnih tela: prirodna tela, čovek i država. Ta tela je obradi svemu delu "Elementi filozofije".Treći deo je «Levijatan» kom je
razvijena Hobsova teorija o prirodnom stanju
Hobs, slično Bekonu, smatra daciljje svakog saznanja moć koja se ogleda u korisnosti.
Znanja Hobs deli
a)-znanje o činjenocama - koje je predmet istorije prirode ili istorije
društva
b)-znanje o konsekvencama činjenica - to je filozofsko znanje i podudara se sa naučnim znanjem. Hobs iz filozofije isključuje te
i kaže da su predmet filozofije tela u pokretu, odnosno uzroci i svojstva tela.
Hobs se smatraosnivačem ugovorne teorije društva . Smatra da prirodno stanje čoveka nije ni državno ni društveno stanje
nego je čovek po prirodi slobodan. Čovek je egoista, a njegova osnovna težnja je težnja za samoodržanjem. Ljudi su po prirodi jed
pošto svi imaju pravo na sve, čovek postaje čoveku vuk i nastaje rat svih protiv sviju. Strah od smrti i potreba za mirnim i ud
životom podstiču čoveka da traži izlaz iz prirodnog stanja. Prirodni zakon je pravilo razuma koje propisuje šta čovek mora, a šta
raditi, kako bi se što uspešnije održao u životu. On nalaže čoveku da osnuje državu, kako bi izašao iz stanja rata.
Država je veštačko telo koje nastaje ugovorom. Pojedinci prenose na suverena deo svojih prirodnih prava u zamenu za si
život. Ljudi se povezuju dvostrukim ugovorom. Po 1.ugovoru pojedinci se udružuju međusobno, a po 2. se ti udruženi pojedinci u
sa onim kome predaju svu vlast. Tako mnoštvo pojedinaca postaje jedinstveno biće, odnosno Hobsov Levijatan. Levijatan je preds
 kao čovekoliko čudovište sastavljeno od sićušnih pojedinaca, koje u rukama drži biskupski štap i sablju kao simbole duhovne i sv
vlasti. Suverena niko ne može optužiti ni kazniti niti mu oduzeti vlast.
Religija, po Hobsu, ima koren u čovekovom neznanju i strahu. On smatra da treba da postoji je
državna religija u kojoj vrhovnu vlast ima suveren.
Hobs кasnije odstupa od svojih stavova
uvidevšida monarhija koči razvoj kapitalizma i buržoazije i zastupa pravo ograničenj
vlasti monarha.

Дејвид Хјум

Хјум прихвата Локову тезу да су елементи спознаје просте идеје које разум у готовом облику добија из спољашњег свет
унутрашњег искуства, али је донекле модификује користећи се другачијом терминологијом. Лок све садржаје свести
идејама, а ХјумПЕРЦЕПЦИЈАМА (опажаји
Перцепције суИМПРЕСИЈЕи ИДЕЈЕ. Све наше знање потиче од импресија, док су идеје само репродукције импреси
у памћењу. Разлика између импресија и идеја је квантитативна, а не квалитативна и огледа се у снази, односно животности
су, за Хјума, само слабе копије првобитних утисака и оне у меморији бледе по престанку дејства импресије.
Он разликује 3 врсте
импресија:
-импресије сензацијесу- утисци који се добијају путем чула
-импресије рефлексиједобијају
- се самопосматрањем (страсти, емоције..)
-импресије релацијепредстављају
- опажања 2 или више импресија (једнакост, коегзистенција..)
Хјум сматра да суистинита само она сазнања која су заснована на импресијама и то пре свега на импреси сензације. Међути
из чулног искуства не потиче свест о категоријама као што су Бог, супстанција, каузалитет и сличне и зато оне нису п
знања, него веровања, навика или очекивања. Хјум је своја истраживања базирао на чињеницама из искуства.
Научно сазнање се може постићи само помоћу УЗРОЧНОСТИ . Узрочност је однос који нам омогућава да изађемо
изван граница онога што нам је дато чулима и да на основу постојања једног предмета закључујемо о постојању другог к
видимо и не осећамо. Кључно питање Хјумове филозофије Може
је « ли се предвидети будућност и ако може?»како
Узрочност
у себи садржи 3 релације:
- временско-просторни додир - временски след - нужну везу
Временско-просторни додир и временски след можемо опазити, док се нужна веза само претпоставља. Она
може бити: - логичка – када је А замисливо и без Б и обрнуто, односно А и Б су логички независни догађаји
- физичка – која има порекло у одговарајућој импресији. Опажањем сталне везе А и Б стичемо утисак о њи
повезаности, али не и о њиховој нужној вези. Ма колико пута после А долазило Б, логички је могуће да после
следи Б.
Ово је само део већег проблема који се назива
проблем индукције . У логици се дуго водила расправа о томе може
ли индукција бити метод поузданог сазнања. Захваљујући Хјуму дана се зна да не може. Из бесконачног понав
неке појаве не можемо логичким путем закључити да ће се она опет десити. Зато је једино дедукција поуздан
сазнања. Међутим, иако нужну везу не можемо сазнати, ова претпоставка нам користи у свакодневном животу.
У Хјумовој филозофији је присутанпроблем и постојања спољашњег света . Хјум сматра да је немогуће одредити да ли
импресије потичу од спољашњих предмета или их производи стваралачка снага духа или творац нашег бића. У пос
спољашњег света можемо само веровати, али га не можемо доказати. Интерпретатори Хјумове филозофије су то окаракте
као скептицизам и агностицизам. Ипак Хјум сматра да је ово веровање је у нама укорењено и зато му се треба препустити.
Он такође проблематизује и идеју о постојању сопственог ја и каже: «Ако се озбиљно запитам шта сам ја, као једини
одговор се намеће да ја нисам ни овај ни онај појединачни утисак или идеја, већ да се састојим од свеукупности мојих ути
идеја.» То је све што се о ја може рећи.
Хјум је започео и једну од најконтроверзнијих
етичких расправа . Он сматра да морални судови нису судови разума. Разум
нас не покреће на деловање, већ страсти. Разум се бави или међусобним утицајем идеја или чињеницама. Он, истина, м
открије најефикаснији пут којим се стиже до задовољства или отклања бол, али о страстима не може знати ништа. Моралн
осећа, али се о њој не суди.

Џорџ Беркли

Проблеме којима се бави, као и начин њиховог постављања Беркли преузима од Лока, с тим што, за разлику од њега
сматра да идеје обухватају и представе и чулна искуства и појмове.
Он разликује 3 врсте идеја
; - чулне идеје
- идеје опажене путем посматрања страсти и радњи духа
- идеје створене путем памћења и маште
Такође, за разлику од Лока, Беркли сматраапстрактне
да идеје не постоје
, јер би апстрактна идеја била нешто налик појму
«троугао уопште» или «човек у принципу». Немогуће је замислити троугао уопште, троугао без икаквих карактерис
обележја, јер увек у свести постоји неки одређени троугао. Зато је главни разлог заблуда мишљење да дух има моћ да
опште, односно апстрактне идеје о предметима.
 За Берклија је појам
и материјеспоран. Материја је једна од апстрактних идеја и има исте мане као и свака дру
апстрактна идеја. Материја се замишља као нешто што нема ни укус, ни мирис, ни боју, ни облик. Појединачне ствари по
те квалитете, али не и материја уопште. Зато је појам материје за Берклиј сувиш
По питању Локовог разликовања примарних и секундарних квалитета , Беркли сматра и опажање примарних
квалитета (тежина, облик...) зависи од стања наших чула, тако да су и примарни квалитети субјективни. У том случа
квалитети у свести постоје као идеје, а материји више не припада никакав квалитет тако да она постаје непотребан појам.
Критичаризамерају Берклију да је покушавао да докаже да ствари настају и нестају у зависности од тога да л
опажамо или не. Овакав став се у филозофији назива солипсизам (постојим само ја, а цео свет је моја представа).
Међутим,
Беркли сматра да ствари постоје и када их не опажамо и то на 2 :начина
- постоје на потенцијалан начин – када доспемо у одговарајућу прилику опазићемо их
- постоје у божоијој свести – Бог је крајњи извор наших идеја. Међутим, управо је то највећа
слабост Берклијеве филозофије. Јер ко је Бога опазио?

В) РАЦИОНАЛИЗАМ
Рене Декарт

Декарт се сматра зачетником рационализма у филозофији.

Основно полазиште његове филозофије МЕТОДСКА
је СУМЊА којом се доводе у питање све заблуде на којима је
почивала средњевековна теолошка догматика. У свом делу Расправа
« о методи» Декарт истиче да поседовање разума није
довољно да би се дошло до сигурног знања. Извор сваког сазнања мора да буде истина која је толико очигледна да се у
може посумњати. Када се пронађе таква истина, тек се онда правилно употребљава разум.
Овај ред у закључивању представља Декартову НАУЧНУ МЕТОДУкоја има 4 правила:
1. методска(радикална) сумња - треба сумњати у сва знања док се не провери која су истинита. Циљ је да
се открије сигуран темељ сазнања.
2.анализа - сваки проблем се дели на онолико делова колико је могуће и колико је потребно
3.синтеза - повезивање непознатог и познатог да би открили оно што је непознато
4. допуна - након што се дође до решења, треба набројити све елем. проблема да се нешто не би пропусти
Крајњи циљ овог метода ИЗВЕСНОСТ
је О СОПСТВЕНОМ МИШ ЉЕЊУ , односно постојању. Или, како Декарт каже:
«Мислим, дакле јесам (постојим )». Извесност постојања мишљења је несумњива истина и претходи сваком сазнању. Свест к
мисли о самој себи као предмету назива се САМОСВЕСТ, а могућност да свест види себе као сопствени предмет наз
РЕФЛЕКСИЈА.
По Декартовом мишљењу СУПСТАНЦИЈАје оно што носи мишљење, пошто се ток свести не може одвијати сам о
себе. Супстанција је она ствар којој за постојање није потребна нека друга ствар, него је она сама себиcausaузрок
sui). (
1. Пошто мишљење открива да постоји, оно испуњава услов да се назове супстанцијом и то је Декартова
мислећа супстанција (RES COGITANS )
2. Међутим, људи се суочавају и са телесном природом, јер примају опажаје из спољашњег света. Декарт доказује да дух
не могу бити извор тих опажаја, него је њихов извор просторни свет, који постоји независно од нашег Омишље
предметима из спољашњег света постоје 2 врсте идеја
- једне се односе на
квалитете ствари(боја, укус..) и не исказују праву суштину стварности, јер зависе
од наших променљивих доживљаја.
- а другемогу изразити бројчајнои то су јасне и разговетне идеје. Међу њима посебно место заузима
идеја протежности природе, јер тела нужно заузимају простор. Идеја
просторн
osти jе основпротежне супстанцијеRES ( EXTENSA)
Декартова подела света на две независне супстанције (мислећу и протежну) представља један облик дуализ Пошто су оне, као и
свака супстанција, самосталне, произилази да дух и спољашња природа нису повезани. Ипак, Декарт решава овај п
говорећи даБOG као апсолутна супстанца, превазилази овај дуализам и представља јединство духа и природе
.

Барух де Спиноза

Тражећи основе свега што постоји, Спиноза је увидео да Декартов дуализам (мислећа и протежна супстанца) противречи
јер целина света не може бити подељна, већ јединствена.
Сматра да постоји само једна супстанција коју он назива
БОГ или ПРИРОДА. Бог у Спинозиној терминологији неа
ништа заједничко са теолошким схватањем Бога, већ означава вечну природу која је бескрајна и независна од човека. При
своје постојање нема спољни узрок, него је узрок саме causa
себе (sui). Бог ствара, али обухата и стварену природу, а такво
станови се у филозофији назива пантеизам.
Супстанција има неограничено много
АТРИБУТА, али ограничениљудски ум може да схвати само 2 одређе мишљење
и протежност. Међутим, како ни просторност ни мисао не описују свет у потпуности, тако се супстанција не може поисто
ни са духом ни са телом.
 Супстанција и атрибути су узрок свих коначних и појединачних ствари које онМОДУСИМА.
назива Мишљење се
развија у бесконачно много идеја, душа и воља, а материјална пророда у бесконачно много тела. Супстанција и атриб
стваралачка природа , а модуси суод природе створени. За Спинозу не постоји узајамно деловање мишљења и материје, ве
само паралелизам њиховог испољавања. То су одвојене целине, али представљају исту суштину света.
ЧОВЕК је такође модус, ограничено биће сачињено од тела и душе подређено природним законима. Он се од др
коначних ствари разликује по томе што је и коначно и духовно биће.
Спиноза сматра дане постоји слободно деловање, него је све одређено, детерминисано. Највиши закон је нужност кој
повезује Бога и атрибуте, и атрибута и њихове модификације. Та узрочност је природан процес који се одвија без икакве
или циља.
Сазнањеје подударање идеја у духу и ствари у природи. Нивои сазнања : су
1. чулни – неадекватне су јер су оптерећене афектима (нагон за самоодржањем, пожуда, радост, жалост)
2. разумски – долази до правог сазнања, јер је разум довољан да се спознају коначне ствари
3. интуиција - сазнање суштиине природе (Бога)

Ова сазнања производе

практичне последице
којима одговарају одређени
етички нивои
:
1. ако се ослањамо на
чула, практична последица је превласт страсти у деловању, чему одговара етички
стадијум робовања страстима.
2. ако преовладаваразумско сазнање , практична последица је посматрачки, мисаони однос према свету,
чему одговара стоицизам.
3. интуицијаима за практичну последицу интелектуалну љубав према Богу, чему у етичком погледу
одговара стање моралног савршенства.
У својојфилозофији политике , Спиноза истиче да треба пронаћи друштвени поредак који би омогућио човек да развија
дух. У «Теолошко-политичком трактату» он је пре Лока формулисао принципе толеранц и либерализма. Његов политички
је заједница у којој јечовек
« човеку Бог
».
Два момента његовог схватања државе ће утицати на развој политичке :теорије
- право грађана да се побуне против суверена када употреба силе с његове стране постане ирационална
- појам државе као израза савршене рационалности (Хегел)

Лајбниц

Лајбниц се у својој филозофији бави проблемом супстанције

. Своје ставове излаже у делуМонадологија
« », како назива и своју
онтолошку позицију.
Према његовом мишљењу у основи свега постојећег налазе монаде
се – супстанце од којих је све настало. Монаде су
животни принцип, стваралачка сила, енергија. Оне су елементи свих ствари. Монаде су производи духовне супстанције и н
имати материјална својства. Оне нису протежне, јер да би супстанција могла бити једно, она не сме заузимати простор.
заузимала простор била би састављена од тачака и дељива. Зато монаде не постоје у физичком простору.
Монаде су потпуно независне једна од друге и за њих не важи закон узрочности. Оне су супстенцијалне форм
ЕНТЕЛЕХИЈЕ, које у себи садрже самодовољност. Њих ствара и уништава чудо.
Монаде семеђусобно разликујупо квалитету, чиме се објашњава разлика међу стварима, као и промене које
дешавају у свету. Промене се, међутим, дешавају и у самој супстанци. Кретање супстанце Лабниц ПЕРЦЕПЦИЈОМ
назива .
Покретачки принцип који омогућава прелаз монаде од једне ка другој перцепцији ПОЖУДА
јесте . Према том принципу свака
монада тежи да од мање савршене тј. мање јасне, дође до јасније перцепције. Потпуно јасна перцепција
АПЕРЦЕПЦИЈА
је или
САМОСВЕСТ .
Своју монадолошку слику света Лајбниц представља у облику пирамидеу којој су монаде распоређене према степену
свесности тј. могућности опажања. За Лајбница физички тродимензионални простор не постоји реално, већ је само пол
организација монада реални простор. Монаде које имају најмању моћ опажања налазе се на дну и од њих је изграђена неор
материја. Следећи степен заузимају монаде од којих је изграђен биљни свет, а затим монаде од којих је изграђен живот
свет. Те монаде имају памћење, а то значи да повезују перцепције које су раније имали са перцепцијама које непосредно
Такве перцепције су својствене и људима на нивоу емпиричког сазнања. Најјасније монаде су монаде духа или душе. В
монада је Бог који види све. Бог је творац свим монада, он је суштина света.
Расуђивање супстанцији се заснивана:
1. принципу противречности – према овом принципу човек неистином сматра оно што садржи противречнос
истинитим оно што је супротстављено неистини
2. принципу довољног разлога – према овоме човек не може ни једну поставку сматрати истинитом ако за то не пост
довољан разлог
Лајбниц сматра да постоје 2 истине:
1. истине искуства– које су случајне
 2. истине ума– које не могу бити противречне. Ове истине морају имати свој узрок који мора бити у једној супстанци
. Та
нужна и савршена супстанцаБог.је
Лајбниц поставља неколико принципа рационалног мишљења :
a. принципидентитета– према коме не постоје две исте монаде
b. принципконтинуитета– према коме природа не чини скокове
c. принциппредодређености– према коме је све унапред усклађено
d. принциппредиката у субјекту – предикат мора да се садржи у субјекту
e. принципнајбољег од свих могући светова – овај принцип се испољава у његовој теодицеји. Лајбниц каже да је наш св
најбољи од свих могућих светова, јер ако није најбољи, Бог или није знао, или није хтео или није могао да створи бољи
немогуће, јер је Бог свезнајући, предобар и свемоћан. Најбољи могући свет је онај у којем је количина добра максимал
упркос томе што нека добра за собом повлаче одређена зла. Слобода воље је нпр. велико добро, али за собом по
могућност греха. Лајбниц разликује метафизичко(несавршена људска природа), физичко(физички болови) и мо
зло(грех). Сматра да је постојање зла природно и да се његова присутност може смањити, али не и искоренити.Лајбниц
сматра да постоји хармонија добра и зла и разликује 4 њихове релације
:
- целина-део – оно што је у појединостима зло, у целини се може показати као добро
- контраст – да није зла, ни добро се не би могло одредити
- релативна мера – мање зло је добро у односу на веће зло
- мотив за усавршавање
Лајбниц наводи 4 доказа божије егзистенције :
1.- Онтолошки доказ – коначна бића не садрже у себи нужно егзистенцију. Она могу бити замишље али не и реална. Ме
Бог, да би био савршено биће мора постојати
2.- Космолошки доказ – у самом универзуму се не може пронаћи разлог његовог постојања, што значи да је разлог
универзума, а то је Бог
3.- Доказ из вечних истина – све случајне истине морају имати основ у нужној и вечној истини која је део божијег ума
4.- Доказ из престабилиране харминије- савршена усклађ. монада мора бити последица нечијег деловања

Г) ПРОСВЕТИТЕЉСТВО
Филозофија просвећености

Просветитељствопредставља општи духовни покрет у европским земљама 18.ог века. У филозофском погледу то је перио
1690. и Локовог Огледа
« о људском разуму » до 1781. и КантовеКритике
« чистог ума
». Просветитељство устаје против
догматског ауторитета и залаже се за победу критичког ума у филозофији, уметности, политици... Задатак филозофиј
формулише начела која ће просветлити људе и указати им како да промене свет.
Основ филозофије просветитељстаЗДРАВ је РАЗУМ . Све што се не може спознати разумом проглашав се заблудом и
бива одбачено. Ум (разум) човека лишава свих предрасуда и показује му пут према истини и слободи. До
просветитељства, највиши ауторитет у свим питањима је била објава, а од просветитељств па надаље то постају егзактн
тј. математика и физика.
Просветитељство је НАСТАЛОу Енглеској, одакле прелази у Француску и друге европске земље.
Просветитељски покрет се развија под утицајем рационализма и емпиризма, а просветитељској критици религије претходил
појава реформације и рушење одређених догми католичке цркве. Свој друштвени ослонац просветитељство је пронашло у
грађанској класи, која се борила против феудализма и цркве. Просветитељски покрет подржавају и поједини монарс то
(Јосиф II, ФридрихII и Катарина Велика
) што је познато под називом
просвећени апсолутизам.
Просветитељске идеје су биле ТЕОРИЈСКА ПРИПРЕМА за Француску буржоаску револуцију, а потврђене су у
америчкој «Декларацији независности» из 1776. и француској «Декларацији права човека и грађанина» из 1779. године.
У просветитељству ЧОВЕКпостаје највише биће, срж и сврха света. Истиче се неприкосновено право човека да о све
слободно расуђује и да сам одлучује о својој судбини. Људски живот се схвата на исти начин као и природни свет. Сматр
се људи могу поправити образовањем и развојем рационалних способности.
Филозофија просветитељства као једину стварност признаје ПРЕДМЕТНОСТ.Просветитељство наглашава улогу
објекта у спознаји. Истина се може открити помоћу искуствених опажања, разумом и систематском сумњом, а религиозна
немају никакав значај за сазнање природног и људског света.
Просветитељство је оставило снажан печаткњижевности
иу као тзв.
класицистички рационализам, док се у музичкој
и ликовној уметности одражава као рококо.
Најзначајнији ПРЕДСТАВНИЦИпросветитељства су: Монтескје, Холбах, Хелвецијус, Русо, Волтер, Дидр О
филозофи се називају и енциклопедистима, јер су сарађивали на издавању «Велике француске енциклопедије».

Д) КЛАСИЧНА НЕМАЧКА ФИЛОЗОФИЈА

На прелазу из 18. у 19.в. долази до процвата филозофије у Немачкој. Класични немачки идеализам се односи на период о
пола века, од Кантове «Критике чистог ума» до Хегелове смрти.
 Имануел Кант

Кант je први представник немачког класичног идеализма, а његова се филозофија најчешће интерпретира као да је
одговорима на 3 питања:
Ш та могу да знам? Ш та треба да чиним? Чему могу да се надам
На ова питања одговарају 3 Кантове критике: Критика чистог ума, Критика практичног ума и Критика моћи
Сва суђења.
3
питања се у суштини своде на питање: Ш та је човек?

«Критика чистог ума»

Кант се као филозоф формирао Термин «критика» је код Канта употребљен у филозофском смислу и означава про
непристрасног процењивања неког предмета, док термин «чисти ум» подразумева ум који ништа не дугује искуству.
Основно питање којим се бавиКритика
« чистог ума» је да ли постоји сазнање које је независно од искуства и чулних
утисака. Поставља се питање: «Како су могући синтетички судови
«а priori»?
Кант критиковао и рационализам и емпиризам, јер је сматрао да нису објаснили оно што је најбитниј за филозофи
нужност и општост сазнања. Он покушава да помири та два правца у оквиру једног система истичући да је сазнање
«разумско
без искуства празно, а чулно искуство без разума слепо
».
По Канту сазнање објекта зависи од сазнајних моћи субјекта : - чулности,
- разума
- ума
У оквиру сваке од ових сазнајних моћи Кант тражи преискуствене облике, оно што priori.
је а
Критика чистог или теоријског ума се дели: на1.- Транседенталну естетику (чулност)
2.- Транседенталну логику (разум)
3.- Транцеденталну дијалектику (ум)
1. Трансцедентална естетика (учење о опажању ) је део «критике чистог ума» који се бави чулним сазнање Кант сматра да
свако сазнање почиње чулима, јер нас чула информишу о спољ. или унутрашњем свету.
Опште форме чулности које сазнање чине могућимвреме су и простор. Време и простор су априорне форме
чулности. Кант сматра да је целокупно наше сазнање омогућено тек по принципу време или како Кантvreme каже: је«
uslov svih pojava uopšte»
Разлика у односу на дотадашња схватања је у тези о транцеденталној природи времена. Време и простор ни
објективно бивствујуће форме. Кант успоставља трансцедентални идеалитет времена и простора, односно сматра да
они само форме нашег спољашњег и унутрашњег опажања: Vreme
" nije nešto što bi postojalo samo za sebe ili što bi
pripadalo stvarima kao njihova objektivna odredba
"
Априорност времена на нивоу чулности, која је за Канта један од основних извора сазнања, показује неодвоји
повезаност времена и субјекта. Време је тако један од стубова Кантове теорије.
Уводећи чулност у сферу априорног, Кант открива изворну повезаност чисте чулности и чистог мишљења. Чис
чулност постаје одређени ограничавајући услов целокупног појмовног схватања. Ова теза o приближавању појма
времена представља преокрет у односу на дотадашњу филозофију.
2. Трансцедентална логикаје део који се бави разумом. Разум је виши степен сазнајних моћи од чула, јер разум активна
функција, док су чула пасивна. Разум je способност да оно што опажамо мислимо у јединству односно, способност
стварања појмова. Кант га објашњава као активно мишљее које материјал добијен преко чула систематизује у искуств
појавном свету.
Разум функционише захваљујући категоријамакоје представљају општу повезаност међу ствари и њима се бави
логика. Разум у себи садржи 4 категорије:
-категорија квантитета (мноштво, јединство)
-категорија квалитета (реалност, теорија)
-категорија модалитета (могућност, немогућност)
-категорија релације (
Кант на питање «како су могући синтетички судови априори?»,одговара да су могући зато што су категорије априор
тј. не потичу од искуства, него омогућавају искуство. Разум са категоријама и транцеденталном аперцепциј
(самосвешћу) као својим највишим принципом представља темељ субјект
Кант под разумом подразумева : - моћ поимања, - моћ суђења, - моћ закључивања
У свом учењу о судовимаон разликује:
I - aприорне судове – који су засновани на самој мисли. Они су нужни и општи и не могу проистећи из искуства (нп
математички судови)
- апостериорне судове –који су засновани на искуству и зато нису ни нужни ни општи, али могу бити истинити (нп
Зид је бео).
 II - аналитичке судове – који нам не саопштавају ништа ново. Ту појам само треба рашчланити и открити предикат ко
је садржан у субјекту (нпр: «Сва тела се распостиру». Ово је логично, јер свако материјално тело заузим
простор).
- синтетичке судове – који нам саопштавају нешто ново. Овде предикат додаје нешто субјекту. (нпр. «Сва тела
тешка« где констатација тешка није садржана у субјекту)
Значи, сазнање започиње чулима, затим прелази на виши ниво-разум , а завршава се у уму као највишем
3. Трансцедентална дијалектика је део који се бави умом. Ум производи идеје чији је главни задатак да докажу оно што
је бесконачно. Бесконачно није дато ни у спољашњем ни у унутрашњем искуству, тако да идеје ума увек остају без св
конкретног предмета у чулном свету.
Кант је јасно раздвајао субјекат и објекат односно «ствар по себи» и «ствар за себе». Он тврди да не може
сазнати ствари по себи, већ само њихове појаве (феномене). Признавао је право постојања само чистим формама разум
Разлика између разума и ума је у томе што категорије разума остају у границама могућег искуства, док идеје у
те границе прелазе.Постоје 3 идеје ума : -идеја бесмртности (идеја душе),
-идеја слободе или (идеја света),
-идеја Бога.
Када ум покуша да створи нужна и општа сазнања о овим идејама, јављају се противречности које се једнако мо
доказивати и оспоравати. Због тих противречности Кант је трансцеденталну дијалектику назвао «логиком привида».

«Критика практичног ума»

Термин «критика» је код Канта употребљен у филозофском смислу и означава процес непристрасног процењивања нек
предмета, док термин«практичниум» означава умкоји доноси практичнеодлуке, односно којиодређује шта је дужност и
моралнаобавеза.
«Критикапрактичногума» одговарана питање: Шта треба да чиним?
Пoштo јe у «Критици чистoг умa» дoкaзao дa идeјe умa (Бoг, бeсмртнoст душe и слoбoдa) вoдe у прoтиврeч ности
Кант у «Критици прaктичнoг умa» пoкaзујe дa јe њихoвa улoгa дa рeгулишу мoрaлнo овадeл
Притом истиче предност
практичног над теоријским (чистим) умом.
«Критику прaктичнoг умa » Кaнт зaпoчињe oдбaцивa њeм кoнцeпцијa прeмa кoјимa јe нeки пoступaк мoрaлaн укoликo
тежи зaдoвoљству, кoристи, срeћи и сл и истичедa су зaдoвoљствa прeдмeт хeдoнoзмa, a дa eтикa изучaвa дужнoсти.
По његовом мишљењу, оно што даје општост и нужност практичној делатности је независно од искуства мотива
интереса. Тај нужни и универзални принцип моралног деловања он проналази у моралном закону који назива категорич
императив.
1. ) КАТЕГОРИЧКИ ИМПЕРАТИВ је априорна заповест моралног закона. Он се темељи на уму, а његове заповести су
нужне и опште. Морална вредност, за Канта, не проистиче из искуства, нити су њен узрок позитивни или божански
закони. Морално је вредно само оно што човек чини из дужности. Све што чини из неког другог мотива, ако је у скла
са моралним принципима, може се назвати легалним.
2. ) Поступање по ХИПОТЕТИЧКОМ ИМПЕРАТИВУ , с друге стране, производилегалне радње, које извиру из
емпиријског садржаја и нису ни опште ни нужне. Хипотетички императив подразумева избор деловања како би се
дошло до неког конкретног циља.
Из кaтeгoричкoг импeрaтивa Кaнт извoди 3 пoстулaтa прaктичнoг умa :
1.) Слободу – која је услов и суштина морала. Да би човек могао поступати по принципу своје воље, да би био личнос
неопходно је да буде слободан. Људска воља се налази између моралнихвредностии наших склоности. Она једобра
када је у сагласностиса моралнимвредностима, а ниједобра ако се поводи за нашим склоностима. Воља тако поседује
аутономију и слободна је.
2.) Бесмртност душе , која је тајанствена. Мoрaлно сaвршeнство постоји само у eсмртнoсти,
б јeр пoслeдњу сaвршeнoст
нијe мoгућe дoстићи у свeту.
3.) Бог. Иако истиче да смо неспособни да његово постојање докажемо или оспоримо, Кант сматра да истинск a
прaвeднoст, срeћа и блaжeнство мoгу пoстoјaти сaмo aкo постоји нaјвиши ум (Бoг).
Кoд Кaнтa пoстoјe3 фoрмулaцијe мoрaлнoг зaкoнa (кaтeгoричкoг импeрaтивa):
1. пoступaј тaкoдa принциптвoјe вoљe мoжe вaжити кao oпшти зaкoн.
2. пoступaј тaкo дa чoвeчнoст у твoјoј личнoсти и у личнoсти свaкoг другoг чoвeкa, узимaш кao циљ, a
не као средство
3. идeјa слободневoљe свaкoг рaзумнoг бићa је унивeрзaлни зaкoнoдaвaц.

«Критика моћи расуђивања»

Термин «критика» је код Канта употребљен у филозофском смислу и означава процес непристрасног процењивања не
предмета, док термин«расуђивање» у логици означава свакиисказ који повезује два појма. Тек пошто искажемо неки суд
можемосе упитатида ли је он тачан или погрешан.
«Критика моћи расуђивања» настоји да одговори на треће Кантово питање: «Чему могу да се надам?» Раздвојивши
сферу теоријског сазнања од сфере слободног практичног деловања, Кант поставља питање: «Како је могуће слобод
деловати, ако појам слободе треба да оствари циљ који му је задат његовим законом у чулном свету, а са чулним свет
(природом) нема никакве везе?»
Да би пронашао одговор на то питање Кант тражи везу између појма природе и појма слободе, јер без ње не би би
могуће слободно деловање. Кант ту везу проналази у једној посебној моћиМОЋИ ума- ПРОСУЂИВАЊАкоја делује
између разума и ума, природе и слободе. Она повезује теоријска знања и практична начела ума, добијај садржај и од једни
од других. Основно начело моћи просуђивања је сврсисходност или сврховитост.
Кант је сматраода постоје 2 врсте сврховитоси:
1.) Субјективна(формална) сврховитост–која је предмет критике укуса. Овај деоје посвећенпроблемимаестетике. Кант
сматра даестетски судови (судови укуса) имају нужно и опште важење (попут логичкихи моралнихсудова), штозначи
да су и естетски судови могући априори. Кант каже да је «лепо оно што се без интереса, самим својим појмом, нужно
допада» .Одсуство интереса је, тако, прво
и главно обележје естетскогсуда, а другообележје је узвишеносткоја је, по
Кантовоммишљењу, највећа моћ осећања.
Лепо се манифестујена 2 начина: -као лепо у природи
-као
лепо у људскимделима (уметности)
2.) Објективна(реална) сврховитост- је предметкритикемоћи расуђивањауопште.
Овајдео је посвећенпроблемимателеологије, или сврсисходностиу природи. Кант покушао да утврди да ли је могуће
априори просуђиватиприроднепроцесе као нешто сврсисходно. Допустио јеидеју да замишљеносавршено биће уводи
у природуопште сврхе, чиме се његово тумачењетелеологијевратилоставовиматеологије.

Фихтеов наук о науци

Филозофија је за Фихета учење о науци, учење о знању, односно наука о науци. Себе сматраотумачем и настављачем
Кантове филозофије(«мој систем јесте Кантов систем»).
Ипак, да би премостио јаз који је Кант поставио између човека и природе, теорије и праксе, Фихте одбацује Канто
«ствар по себи». Укидањем «ствари по себи» као сфере нужности, Фихте у основи свега поставља субјекат и њего
слободну делатност и не налази никакву реалност изван субјекта. Према његовом мишљењу, основ знања лежи уи свести
зато је Фихтеова филозофија субјективни идеализам. Она мора бити утемељена на принципу слободног деловања Ја к
поставља самог себе. Ту објекат бива постављен од стране субјекта.
Тежећи потпуно растварању «ствари по себи» Фихте конституише ЈАкао први и апсолутни основ свег сазнања.
Деловање субјекта Фихте схвата као изворно, а стварност као предмет тог деловања.
ЈА - апсолутно ЈА је субјект
- емпиријско ЈА је предмет апсолутног ЈА
Своју филозофију, он изгађује посредством тријаде:
1. Ја јесам - полазећи од ЈА, Фихте налази да је први и основни чин у историји САМОСВЕСТ
2. Ја успоставља Не-Ја и одређује се према њему - у другом чину ЈА наилази на спољашње границе и препреке и
суочавајући се са тим отпором својој вољи, добија у свести представу о природи (НЕ-ЈА). Поред тога, ЈА увиђа да
спољашњем свету постоје и друга разумна бића која су такође слободна и препознавање њихове слободе представља ј
једну препреку испољавању воље ЈА.
3.Ја успоставља у себи као ограниченом и неодређеном, исто такво Не-Ја
Делатност ЈА је заправо дијалектичка метода: постављање предмета (теза) – отпор (антитеза) – синтеза
Због неидентитета ЈА и НЕ-ЈА, ЈА стално поставља границе у НЕ-ЈА, превладава их и опет поставља.
Фихте наглашаваделатни карактер ЈАи даје предност практичном уму. Он поставља тезу Чиним
« дакле јесам» . ЈА
је самоостварујући делатни процес. Ја је слободно и дугује егзистенцију самом себи. Постављајући oм себи
сам норме
деловања, оно потврђује сопствену слободу. JА обликуе природу у складу са својим циљевима и тежи да постигне степен
потпуног самоодређења и независности у свету.
Фихте оправдава примену принуде у друштву уколико је њен циљ омогућавање максималне слободе за све
индивидуе. У историји се усавршавање слободе осварује као напредак од друштвеног стања у коме владају инстинкти,
стања у коме се човек ослобађа свих спољашњих ауторитета.

Кantova i Fihteova politička filozofija

Po Kantovom mišljenju uprirodnom stanjuveć postoji svojina. Tu nedostaje samo sila koja bi osigurala privatno vlasništvo.
Prirodno stanje nije stanje nepravde, ali je bez sudije koji bi odlučivao o sporovima. Zato pravna ideja traži da se izađe iz ovog stan
da se osnuje država.
Po Kantu pokretači ljudskog delovanja su kategorički i hipotetički imperativi
:
-Kategoričkiimperativ preko dužnosti ukazuje kako čovek mora da nastupa bez obzira na cilj i uspeh, a
-Hipotetičkidopušta čoveku mogućnost izbora radnji ili načina ponašanja za ispunjenje kategoričkog imperativa
Pravopredstavlja skup pravila ponašanja u konkretnim slučajevima u cilju ostvarenja kategoričkog imperativa Оно
obezbeđuje slobodu drugih pored slobode jednog. Pravo dozvoljava primenu prisile, a povezivanje prisile sa pojmom slobode, K
rešava tako što razlikuje slobodu od samovolje.
U oblasti prava i politike kod Kanta značajno je njegovo razlikovanje legaliteta od moraliteta
:
-Legalitetje delovanje čoveka u skladu sa zakonom iz različitih motiva (interesa, straha, navike, prisile..)
-Moralitetje delovanje u skladu sa zakonom iz obzira prema samom zakonu, zbog poštovanja njegove umnosti
Država predstavlja ujedinjeno mnoštvo ljudi pod zaštitom zakona. Ljudi ulaze u građansko stanje ne na osnovu zajedničk
interesa, već na osnovu kategoričkog imperativa sadržanog u praktičnom umu.
U delu «Večni mir » Kant lansira ideje koje će kasnije preuzeti Društvo naroda i UN. Kant smatra da će večni mir bi
ostvaren tek kada u republikanskim društvenim uređenjima sami narodi preuzmu odgovornos za sve državne posledice. Narodi
postati istinski civilizovani kada uklone stajaće vojske.

Fihteova polazna tačka jeučenje o neotuđivosti individualne slobode . Ta sloboda podrazumeva mogućnost slobodnog delovanja
pojedinca na svet. Ali, kako je mnoštvo ljudi u istom odnosu prema svetu, oni moraju ograničiti svoju slobodu da bi njiho
međusobna egzistencija bila moguća. Za ovo ograničenje slobode potrebno je pravo koje počiva na ugovoru svih sa svima, gde sva
dobrovoljno ograničava svoju samovolju. Za opstanak prava nužna je i prisila, ali ona ne treba biti mehanička, već mora biti usmer
na volju čove
U delu «Zatvorena trgovačka država » Fihte ističe da svaki čovek ima pravo na rad i da je najviša dužnost države da mu taj
rad omogući. Rad zatim stvara periode dokolice u kojima čovek oslobađa svoj duh i izdiže se iznad svakidašnjih briga. Pravo
slobodu duha je najsvetije pravo čoveka.
Fihte teži ostvarenju ideje pravednosti u državi. Država treba da vodi čitavu ekonomsku sferu i to tako da svi budu siti i ima
krov nad glavom, a ne da jedni uživaju u luksuzu dok drugi gladuju. Prisila države će biti sve manja, što bude veći stepen moralno
umnog savršenstva građana. Kada umni i moralni zakon ovlada ljudima, prestaće potreba za državom. Država je sama po sebi
vrednosti. Vrednost je u narodu.
Kod Fihtea postoje i neki elementi socijalizma. On smatra da suština svojine nije u posedovanju, već u pravu upotrebe nek
predmeta ili pravu vršenja neke delatnosti.
U delu «Obraćanje (ili pismo) nemačkoj naciji » Fihte je izložio svoju teoriju o naciji
. Smatra da se samostalnost i sloboda
naroda ogledaju u njegovoj posebnosti (običajima, pravu, umetnosti...).Iz Ideje narodi dobijaju svoj svetski poziv, odnosno zada
koji treba da izvrše. Narod prožet Idejom oseća da se treba boriti neku opštu vrednost koja je potrebna njemu i svetu. Ostvarenje ov
višeg cilja predstavlja spas nacije.
Prvi izraz stvaralačke snage naroda nacionalni
je jezik. Nemački jezik je, za razliku od ostalih zapadno -evropskih jezika,
najsamostalniji i najizvorniji, što znači da je nemačka nacija ostala najbliža svojem stvaralačkom potencijalu. Najviša instanc
državi je mudrac, koji vodi narod u carstvo slobode i savršenog pravnog stanja. Obrazovanjem naroda omogućava se sloboda sv
nacija, čemu se približava svetska istorija.

Шелинг

Шелингова филозофија сенаставља на Фихтеову , с тим што он настоји да се ослободи тог ослонца. Шелинг се на неки
начин враћа Канту тиме што претпоставља да изван субјекта постоји нешто објективно што има своју специфич
егзистенцију (природа).
По његовом мишљењу, природа и свест су равноправни полови стварности, односно АПСОЛУТА(Бога, ума).
Апсолут, дакле, представља јединство субјекта и објекта, идеалног и реалног, свесног и несвесног. Апсолут је опш
природа или светски дух.
Филозофија природеу сазнању полази од објекта тј. природе и овај однос се назива теоријски. Циљ ове филозофије је д
покаже ток трансформације природе, тј. историју природе почев од мртве природе, односно простог кретања, пре
осећаја и организма, до самосвести. Интелектуална перцепција систематизује све ступњеве сазнања. Природа тежи да
освести и та се тежња постепено остварује, тако да је природа самосвест у настајању.
Филозофија природе представња историју друштва и историју природе. Граница између свесног и несвесног је
осет (осећај). За Шелинга је природа систем деловања који има неки циљ, чиме укида природу као сферу нужнос
Природа је прожета животом, она је стваралачки, сврховити процес, који у основи има деловање привлачних и одбојн
сила. Супротстављање ових сила води у њихово јединство и то је Шелинговпрви« идентитет».
 Транседентални идеализам , с друге стране, у сазнању полази од самосвести и то је практични однос у коме се изражав
човекова слободна стваралачка делатност. Предмет трансцендент. филоз. је духовни с
Трансцендентална филозофија представља историју самосвести, а у оквиру ње се открива други« идентитет
»,
идентитет природе и духа. Или како Шелинг каже: «Природа је видљиви дух, а дух је невидљива природа».
Шелинг правиразлику између обичног сазнања и филозофије . Појединачно сазнање почиње у несвесном искуству и
завршава се у интелектуалном опажају као највишем степену сазнања, док филозофија започиње анализом самосвести
којој открива аксиом идентитета, по коме изван ума не постоји ништа, јер ум обухвата целину стварности.
По Шелингу, апсолут се може докучити једино посредством уметности, као истинског органона филозофије.
Уметност се јавља као највиши степен развоја ствари и духовне делатности и представља синтез природе и самосвес
субјекта и објекта, свесног и несвесног деловања човека. На овај начин се Шелингов систем идеализма завршава у естетск
идеализму. Право уметничко дело је нешто што је произашло из слободне стваралачке снаге генија и оно не служи ниче
изван себе.
У каснијем развојуШелинг се приклања апсолутном идеализму и као основу свега узима апсолут, али сада схваће
као идеалитет. Читава филозофија уместо естетичког добија религиозно опредељење, а сав развој проглашава се за привид
Шелинг уметности, као органону филозофије, додаје митологију и религију . Бог за њега није ни личност ни
стваралац света, нити особа којој би човек нужно био подређен. Он одбацује темељене поставке хришћанства и да Бог н
ништа друго до «апсолутно Ја». Зато Бога и бесмртност не треба тражити изван човека. Ипак Ш елингово схватање Бога и
религије се у току његова живота мењало
Шелинг издваја 3 степена историјског процеса:
1.Судбински (трагични) степен – где постоји слепа моћ која потискује слободу и разара све највеће и најлепше што је
остварено. Тако су пропале све лепоте и чуда старог века.
2. Природни степен– где постоји облик људског заједничког живота у коме доминира механика природног закона. Ов
раздобље почиње са Римском републиком, а самовоља влада светом.
3. Промишљени степен– чије се време почетка и степен развијености не може унапред утврдити, али ће то бити раздобљ
остваривања интелигенције без силе и самовоље.

Хегелов систем

Хегелов систем представља трећи велики систем филозофије и назива панлогичким

се системом
. По Хегело мишљењу «све
што је стварно, умно је, и све што је умно је и стварно». Другим речима, он успоставља потпу идентитет стварног са умни
тј. идентитет мишљења и бивства.
За Хегела је основ свегаапсолутни дух (идеја) . Однос духа (свести) према свету почиње од обичне, индивидуалне
свести која се противречним кретањем уздиже до самосвести. Пошто је свест схватила саму себе, уздизање се наставља
апсолутног субјекта, који се прво испољава као ум (мишљење). У уму развој више није ограничен на индивидуалну свест
се јавља колективни дух, који се развија од умне свести преко морала и религије, да би се уздигао до апсолутног знањ
филозофије. Филозофија је највише знање духа о самом себи, долажење духа до самог себе.
Хегел у центар стварности (самим тим и ума) ставља оно што је увек било сматрано негацијом ума и логике, а то
противречност коју он развија кроз филозофију историје мишљења.
Истински развој почињепревазилажењем непосредног постојања за себе и испољење постојања за другог што је
уједно и опредмећење и отуђење. Тај други се налази у потчињеном положају и то је стање које Хегел назва стањ
господства и ропства. У његовој параболи о господару и слуги рад је медијатор између «човека по себи» и «човека за себе»
У почетку је самостална свест (господар) све, а несамостална свест (слуга) ништа. Међутим, господар се излежава
препушта уживањима, а посредством слуге се односи према ствари тако да све више зависи од њега. Обрађујући предмет
свет, слуга све више стиче самосвест. Поента ове Хегелове приче је да се самосвест рађа радом. Свест се испољава и отуђу
да би поново дошла сама себи
Хегел свој филозофски систем на 3 дела : 1.-логику,
2.-филозофију природе
3.-филозофију духа.
1.) Логика је за Хегела наука о чистој идеји. Идеја је свеукупна стварност која је у сталном саморазвоју.јеХегел
своју логику
поделио на: -објективну (учење о бићу и учење о суштини) и
-субјективну (учење о појму).
а) Први степен саморазвоја идеје за Хегела је БИТАК. Битак је најапстрактнији и садржајем најпразнији појам. Када о
што јесте замислимо без икаквих својстава, оно постаје исто је што и ништа, тј. небивств У исти мах битак и ништа
идентични и контрадикторни. Између њих се одвија све бивање које, ако се крене од ништа према битку, представ
настајање, а ако се крене од битка према ништа, нестајање.Одређења битка су:
- квалитет (свако нешто је посебан моменат у трајном мењању)
-квантитет (које се означава одређењем величине).
 б) На другом степену саморазвоја идеје показује се да је бивство у ствари СУШТИНА. Суштина је рефлексија, она је бит
који се рефлектује у самом себи.Степенови те рефлексије су: -идентитет
егзистенција
-
ствар
-
Појава суштине јеегзистенција, а јединство појаве и суштине је оно што се називареалност. Кад појава не би била
напуњена неком супстанцом, она би била само привид, а не и реалност.
в) На трећем степену саморазвоја идеја достиже ПОЈАМ. Појам је јединство битка и суштине. Појам посредник
је између
света и свести.
-н ајпре долазисубјективни појам , који у себи носи и опште и појединачно и представља тоталит
-након тога долази објективитет, који још није бивство већ «појмовно одређење бивства».
г) На крају, највиши степен и циљ саморазвоја идеје је трансформација појма у ИДЕЈУ. Идеја у себи садржи живот, спозн
и апсолутну идеју.
Дух и природа су само конкретни облици постојања идеје. Природа је идеја у отуђеном стању, тј. у
непосредној стварности, а дух је идеја у самосвести.
2.) Филозофија природеизлаже развојне ступњеве постојања природе. Природа је реални битак, који се протеже у простору и
испољава у времену. Апсолутна идеја напушта свој апстракти облик и појављује се у природи.
Филозофија природе се дели на :
- механику - предмети материјалне природе су непосредна, примарна одређења која су обухватна
законима механике
- физику - када се материја у сунчевом систему на посебан начин организовала попримивши одређен облик унутраш
структуре, престала је да буде само материја и постала је свет појава који проучава физика.
- органску физику – где Хегел степенује подручја реалне постојаности од организама минералног
света, преко вегетативних организма, преко анималних организама, све до човека. Човек
је циљ и коначност природне сложености.
3.) Филозофија духаЧовек је природно биће, али и дух, који се из свог отуђења враћа сам себи. Он је највиша творевина, је
у себи уједињује дух и део стварности.
Филозофија духа тумачи развој духовног света и самосвесног духа и дели се на:
субјективни дух* антропологија
* феноменологија духа
* психологија
- објективни дух- је скуп свих људских творевина које су настале из човековог слободног, умног и вољног деловањ
Облици објективног духа су : -право -моралитет -обичајност
- апсолутни дух (уметност, религија и филозофија )

Хегелова «Феноменологија духа»

У «Феноменологији духа», делу које је према првобитној намери требало да се зове «Историја искуства свести», детаљно
приказује постанак филозофа, односно саморазвој свести од чулне извесности типа «овде и сада» до апсолутног знања и
мудрости. Карл Маркс је рекао да је ово дело родно место и тајна Хегелове филозофије.
Хегел је написао ово дело као филозофско истраживање феномена духа (свести) које треба да омогући свако
узидизање до истинског сазнања. Био је убеђен да је феномен духа најпоузданији пут до истине, јер се у њему истовреме
показује субјективна и објективна страна стварности. Независно од духа, стварност се показује само као апстрактни предм
Прошавши кроз светску историју, апсолутна идеја се као дух враћа сама себи и стиче самосвест о својој суштин
Она то чини посредством: субјективног, објективног и апсолутног духа. Субјективни дух Хегел објашњава посредством
науке: антропологије, феноменологије и психологије. Најзначајнији део је онај под називом феноменологија.
У «Феноменологији духа» Хегел примењујесвојуи нову логику (дијалектику ), а нарочито учење о суштини тј.
идеју о посредовању. У том смислу треба разумевати и познату Хегелову параболу о господару и слуги где је рад медијат
између «човека по себи» и «човека за себе». У почетку је самостална свест (господар) све, а несамостална свест (слу
ништа. Међутим, господар се излежава и препушта уживањима, а посредством слуге се односи према стварима, тако да
више зависи од њега. Обрађујући предметни свет, слуга све више стиче самосвест. Поента ове Хегелове приче је да
самосвест рађа кроз активност, радом.

Хегелова филозофија историје

Историја је, за Хегела, сложено и посредовано деловање оруђа светског духа, неизмерна маса хтења, интереса и страс
учесника историјских збивања. Његова филозофија историје тежи да открије општу законитост развоја историје.
Хeгeлoвa кoнceпциja истoриje je идeaлистичкa, jeр oн пoлaзи oд тeзe дa ум влaдa свeтoм.
Хегел сматра да је пазвој
историје у ствари САМОРАЗВИТАК – општа повезаност. Смисao истoриje je прoгрeсивнo oткривaнje свeсти o слoбoди кojу
 дух стичe o сeби.Истoриja прeстaje бити бeсмислeнo нaстaja њe и нeстajaњe дoгaђaja и пoстaje oствaрeњe сaмoг духa.
Истoриja нaстaje кaдa aпсoлутнa идejaдух, ( бoг) пoчнe дa сe рaзвиja у врeмeну. Уми истoриja су нeрaздвojиви, oднoснo
рaзвoj умa je пaрaлeлaн прoceсу истoриje.
И природа и дух су облици идеје, али у Хегеловомсистему само дух има историју. Природа нема историју, јер је она
идеја у отуђењом стању. Први степен саморазвојаидеје је субјективнидух, други је објективнидух, а трећи апсолутни
дух.
Средишња категорија Хегелове историје је категорија ЖИВОТА. Живот је јединство субјективности и објективнос
Живот је битак који се испуњава у историји духа као слобода, која је циљ и смисао историје.
Хeгeл пишe дa тeк сaчoвeкoм (кoг oн oзнaчaвa кao сaмoсвeст) ступaмo у истoриjу. Светски ум користи за своје
циљеве појединце и генерације, па и читаве народе. Већина човечанстваучествује у историјски значајним акцијама, а да
уопште нису свесни своје улоге. Крoз истoриjуљуди пoстajу признaти кao слoбoдни, а принцип унутрaшњe слoбoдe дoбиja
изрaз и у рeлигиjи, oбичajи ма и мoрaлу. Усвeтској истoриjи имa мeстa сaмo зa нaрoдe кojи имajу држaву, jeр je држaвa
oвaплoћeњe слoбoде.
Свeтскa истoриja сe рaзвиja oд Истoкa прeмa Зaпaду, рaзвoj
a сaмoсвeсти сe oдвиja у 3 eтaпe :
1 -oриjeнтaлнa или истoчнaфaзa - кoja пoзнaje сaмo слoбoду jeднoгкрaљ, ( фaрaoн..) Оријентална историја је време
несразмереизмеђу човека и слободе; човечанство је неслободно и то представљатез
2 - грчкo-римскaфaзa - кoja пoзнaje слoбoду нeких (слoбoдних грaђaнa) Грчко-римска историја се јавља као антитеза
оријенталнојисторијии представљаравнотежуизмеђу човека и слободе.
3 - хришћaнствo гeрмaнских нaрoдa , oднoснo зaпaднe рe фoрмaциje - кoja дoнoси слoбoду св их. Германска историја је
синтеза тезе и антитезеје германскаисторија,доба у којој је човек слободан.
Кoд Хегела нaлaзимo иeлeмeнтe oргaни цизмa, jeр oн истoчнo дoбa нaзивa дeчaчким дoбoм свeтскe истoриje, грчкo дoбa
млaдићким, римскo мужeвним, a гeрмaнскo стaрaчким и мудрaчким дoбoм које означавазрeлoст духa кojи сe врaћa сa
зaмoрнoг путa сaмoм сeби.

Хегелова логика (дијалектика)

Хегелова логика је дијалектичка, јер подразумева активни процес у којем се, путем негације, укида противречнос т. Она
претпоставља сталну развојност, односно прелажење из једног у други облик посто То је представљено дијалектич
тријадама, где се у развојном низу смењују теза, антитеза, и синтеза.
1. - ТЕЗА је поставка или афирмација неког појма ( по себи). То је 1. степен или предсветско и предвечно стање
идеја
апсолутне идеје, у коме се она развија само у виду логичких категорија, без везе са природом и човеком и пре ње
Апсолутна идеја се развија по унутрашњој нужности своје духовне противречне природе.
2. - АНТИТЕЗА је негација апс олутне идеје идеја
( ) и то је 2. степен њеног развоја. Идеја прелази из
која се отуђује из себе
мисаоног у материјално стање. Она се отуђује у материји тј. испољава се као природа. Природа је само привремено стањ
коме је идеја као у оковима. Она тежи да се ослободи, да негира ту своју негацију и да се врати сама себи, што се пости
кроз људску историју.
3. - СИНТЕЗА представља јединство супротности или негацију негације идеја( се враћа себи
). То је 3. степен развоја
апсолутне идеје који се испољава као историја. Историја је процес долажења апсолутне идеје до свести о себи.
Тако 1. степен света представља чиста мисао, 2. природа, а 3. човек.
Хегелова дијалектикапредставља закон по којем се све збива. Помоћу ње можемо разумети природно кретање, али
смисао историје. Можемо протумачити и појединачну појаву и дијелектички ток свеукупног догађања.
Основни дијелектички принципи и закони: су-негативитет (основни принцип)
-супротност
-однос квантитета и квалитета
-тоталитет
Хегел прави разлику између разума и ума . Док се РАЗУМ држи принципа идентитета и непротивречн раздвајајући
Субјекат и Објекат, УМНОСТ је примеренија филозофији, јер схвата целину посредством разлике и јединства супротности

Хегелово учење о праву и држави

Glavno Hegelovo delo iz oblasti prava i politike nosi naziv«Osnovne crte filozofije prava
». Čitav njegov sistem je zasnovan na
principu slobode, koja se otkriva kroz istoriju, a dobija svoju punu formu u modernoj državi, posebno protestantskoj Pruskoj drž
Hegelovog doba.
Centralna kategorija Hegelove teorije države je univerzalna sloboda, koja nije moguća bez svesti o slobodi. Države
razlikuju prema stepenu samosvesti njenih pripadnika po pitanju slobode. Političko uređenje je rezultat narodnog duha (uma), pa
zato opasno nametati narodu uređenje koje je konstruisano
a priori.
Po Hegelu, država nije institucija kojoj je svrha dobrobit i sigurnost građana, već je ona sama sebi svrha. Ta je drža
dovoljno jaka da bude tolerantna, da se ne zaokuplja intimnim životom građana i da ostavi religiji njeno polje, osim u situaciji k
ona ugrožava samosvest ili naučna saznanja. Slobodu mišljenja, govora i štampe treba podsticati ili zabranjivati zavisno od korist
štete za autoritet vlasti i interes države. Ne predviđa se opšte direktno pravo glasa, jer bi ono vodilo priznavanju uloge izolovano
apstraktnog pojedinca. Narod ima suverenitet jedino ako se shvata zajedno sa monarhom i državnim organima. Jednakost se ispolja
u tome da svaki čovek može da postane član upravljačke klase.

Hegelova teorija države obuhvata : 1.-apstraktno (formalno) pravo,

2.-subjektivnu moralnost,
3.-objektivnu moralnostkoja obuhvata porodicu, građ. društvo i državu
1. АПСТРАКТНО ПРАВО– je prvi momenat objektivnog duha i odnosi se na elementarne slobode i prava u građ. društvu. Osnov
apstraktnog prava je apstraktna ličnost koja je svesna svoje slobode. Ta ličnost čini u svojoj svesti prvi korak kada povezu
svest o svojoj slobodi sa svešću o slobodi drugih.
2. СУБЈЕКТИВНА МОРАЛНОСТ - predstavlja prelaz od apstraktnog prava ka objektivnoj moralnosti. Ona je viši momenat
samorazvoja duha, odnosno slobode, gde se čovek pojavljuje kao subjekat, a ne samo kao objekat. Na ovom nivu subjekt te
univerzalnosti i procenjuje sopstvene postupke i namere.
3. ОБЈЕКТИВНА МОРАЛНОСТ ИЛИ ОБИЧАЈНОСТ- se ostvaruje u porodici, građanskom društvu i državi.
a) Porodica- je prvi momenat ostvarenja slobode i tu ličnost prvi put prevladava svoju posebnost. Porodica je i etička ustanova j
se zasniva na ustanovi braka i prirodna, jer ima obeležja prirodne ćelijske zajednice. Porodica nalazi svoje ispunjenje u imovini
b) Osnovgrađanskog društvaje pojedinac sa svojim potrebama. On stupa u odnose s drugima, kako bi ih upotrebio kao sredstvo
kako poslužio drugima kao sredstvo. Tako se javlja međusobna zavisnost, koja postoji po prirodi, a ne na osnovu U uma.
građanskom društvu postoje 3 klase :
- bitna klasa (klasa zemljoposednika)
- industrijska klasa (zanatlije)
- opšta klasa (činovnici, birokratski stalež)
Zemljoposednička klasa ima moralnost oslonjenu na porodicu i veru. I opšta klasa ima univerzalno kao svhu svoje aktivnosti,
se birokrate bave problemima od opšte važnosti. Jedino je industrijska klasa orjentisana na partikularno i zato je osuđena
nesigurnost. S druge strane, ona daje kulturu i intelektualni format, jer je prinuđena na rad i inteligenciju.
c) Država – je najviši oblik običajnosti i temelji se na umu. Ona je iznad građanskog društva, jer zalazi u sferuUduha.državi
postoji:
- zakonodavna vlast – Gornji i Donji dom(zemljoposednici i pripadni
ци opšte klasе)
- upravna vlast - koju nose birokrate (opšta klasa). Predstavlja opštu volju i nosilac je javnogеsа.inter
Uključuje i sudsku vlast i policiju.
-vlast krune - ujedinjuje sve vlasti u liku vrhovnog vladara. Ograničenost
је u tome što je njegova odluka
samo potvrđivanje onoga što je utvrđeno od ostalih oblika vlasti.

САВРЕМЕНА
А) МАРКСИЗАМ
Фојербах

Фојербах је предузеокритику немачке идеалистичке филозофије . Кантову и Хегелову филозофију сматра чистом
теологијом, јер је у њеном средишту дух, схваћен као субјекат и творац света или сам свет. Насупрот њима, Фојербах смат
да филозофије треба бити базирана на постојећем, коначном и одређеном. Ослонац тражи у природним наукама
непосредном људском искуству.
Централни проблем којим се Фојербах бавичовек.
је Проучавајући човека, он налази одговоре на питања о Богу,
религији, уму, природи. Први задатак филозофије би, по Фојербаху, био успостављање антрополошког карактера
теологије.Фојербах сматра да је човек принцип и основ филозофије и теологије, а да је Бог само пројекција човека. Бог
човек ослобођен од ограничења чулног и коначног, а божији атрибути су људски атрибути. Код Хегела, Бог у човеку сазн
самога себе, док за Фојербаха Бог није створио човека, већ човек Бога. Он оживљава антропоморфну критику религије и, к
и Ксенофан, каже да када би птице имале Бога, веровале би да има крила
Сам Фојербах овако описије својразвојни филозофски пут : «Моја прва мисао је било Бог, моја друга мисао био је
Ум, а трећа и последња Човек». Због тога што је суштина његове филозофије човек, његов материјализам се нази
антрополошки или филантропски.
Међутим, Фојербахов човек апстрактан
је човек. Он је изолован, изванвременски и изванпросторни индивидуум и
у томе је највећи недостатак Фојербаховог материјализма. Због тога је његова филозофија историје и друштва идеалистич
Фојербахов хуманизам је апстрактан и неодређен, неисторијски. Недостаје му конкретност и разумевање социјалне среди
Код њега нема анализе света у коме човек живи и ствара. Фојербах претпоставља религију пријатељства остваривањ
јединства човека и човека, што назива комунизмом. Том својом религијом љубави је пресудно утицао на појаву т
истинског социјализма.
 Марксова критика идеализма и старог материјализма

Критика старог материјализма

Свој однос према традиционалној филозофији Маркс је изразио у «Тезама о Фојербаху». Он критикује стари материјализ
сматрајући да је његов највећи недостатак то што се предмет, стварност и чулност схватају само као објекти опажања, а
као чулна људска делатност (пракса). У материјализму, субјект има улогу пасивног посматрача. Код Маркса
раксајеоснов
п
за верификацију све дотадашње филозофије. Он сматра да је човек, мењајући природу, мењао и самог себе. Стари
материјализам се, међутим, своди на пуки материјални детрминизам и тако упрошћава сложене e. појав
За разлику од старог материјализма који је контеплативан и неисторијски, Маркс гради нови, дијалектич
материјализам који је практичан, активистички, историјски и хуманистички. По Марксу, становиште старог материјализм
грађанско друштво, а новог човечно друшт или подруштвљено човечанство.

Критика идеализма
Иако је истицао епохални значај Хегелове дијалектике, Маркс је Хегела оштро критиковао због апсолутизовања оног што
стари метеријализам занемарио, а то је људска делатност. Он указује да су активност и делатност у идеализму у
апстрактни, јер представљају делатност свести, а не конкретну праксу људског бића. Хегелов идеализам говори сам
делатности духа, а нељудској практичној делатности.
По Марксовом мишљењу, Хегел није био у стању да разуме човека, његову праксу и смисао његовог постојања. К
њега се свет и живот повлаче пред мишљењем.
Идеализам умањује значај чулног сазнања код човека. Он полази од тога да спољашња материјална стварност ни
реална и непроменљива, већ да изнад ње делује снажан дијалектички процес мењања и нестајања који је апстрактан. Иде
свет је за Маркса само «материјални свет који је пренет и прерађен у човековој глави».
Иако представљају опречна становишта, и стари материјализам и идеализам се, по Марксовом мишљењу, темеље
истој ствари, на аристократском презирању рада.

Марксово схватање човека, природе и историје

Филозофија Маркса и Енгелса се темељно разликује од ранијих теорија

. Oна представља систем филозофских, економских,
социолошких, политичких, правних и етичких погледа на свет окренутих у корист радних људи и прогресивног разв
човечанства.Марксизам је настао као одраз друшт-историјских прилика 40-их19.в.
г. и развоја пролетаријата.
Човек – ново схватање човека је основ за решавање скоро свих филозофских питања марксизма. Човек је за Маркса, би
слободне, сврсисходне, друштвено-историјске праксе. Суштина човека је универзална људска делатност, чији
облици: производна делатност (рад), теорија (као највиши вид праксе), уметност, политика, свакодневни живот итд.
У онтолошком смислу практична делатност човека је начин његовог постајања и постојања. Док животињ
производи само оно што јој непосредно треба, једнострано, човек производи универзално. Човек производи и кад
слободан од физичке потребе, и тек тада он истински производи, јер обликује према законима лепоте.
Природа –Маркс је сматрао да природа постоји независно од човека као објекат и предмет човекове делатности. Човек
део природе, а веза њега и природе се успоставља у процесу рада где се врши размена материјала са природом. Та
долази до хуманизације природе и натурализације човека.
Човек је сопствена креација, јер је мењајући природу, мењао и производио сам Ипак,
себе. Маркс сматра да
природу треба оставити незагађену будућим генерацијама.
Историја - Енгелс пише да су Маркс и он изградили свој поглед на свет или материјалистичко схватање историје
противставу Хегеловом идеалистичком схватању историје. Маркс и Енгелс сматрају да творац светске историје ни
светски дух, него човек. Такође, историја није само напредовање у свести о слободи, већ процес стварног ослобађа
човека.
По Марксовом мишљењу, производећи свесно и сврсисходно човек је стварао историју. Другим речи
историја је производ човековог практично-политичког деловања. Међутим, иако људи стварају историју, они је
праве од почетка, под самоизабраним околностима, већ под непосредно затеченим и наслеђеним околностима.

Марксово схватање отуђења и слободе

Схватање отуђења
Отуђење представља делатност која човекове особине чини њему туђим, односно делатност којом човек производи сн
које се окрећу против њега као силе независне од њега. Друштвени односи који омогућавају такав однос човека и његов
производа су отуђени односи. Отуђење је производ конкретних материјалних околности, резултат датих друштвених
односа, а не човеково нужно својство.
Основна отуђења настају у сфери друштвено-економских односа и то су:
 1.- отуђење производа од произвођача – настаје због тога што основни мотив производње у капитализму није
задовољавање примарних људских потреба, већ производња робе да би се она претворила у капитал. Радник произво
робу, али због друштвених односа и сам постаје роба. Опредмећење његово рада значи истовремено и његово отуђење
2.- отуђење рада– основни узроци оваквог отуђења налазе се у томе што је радник у капитализму најамни радник, ко
свој рад не доживљава као потврду своје стваралачке личности, већ порицање себе.
3.- отуђење човека од његове генеричке суштине (природе) човек
– је, по својој суштини радно биће, а његов радни
живот чини целина односа човека и природе.
4.- отуђење човека од човека човек
– друге људе види кроз призму свог друштвеног положаја. Ово класно раслојавање
доводи до социјалних сукоба и револуција.
Из друшт.-економских отуђења произилазе и сва друга отуђења:
- држава, као сурогат истинске људске заједнице
- отуђења у области свести (религија, идеологија
- отуђења потреба
- отуђења у свакодневном животу итд.
Осн. облици отуђења које треба елиминисати да би се кренуло путем ослобођења : су
- приватна својина над сред. за производњу - експлоатација људи,
- подела рада, - предуго радно време,
- серијска производња, - класне супротности итд.
Екстремни вид отуђења је ПОСТВАРЕЊЕ. Маркс у «Капиталу» пише да се односи између људи постварују и да нов
постаје ново божанство.

Shvatanje slobode
Odnos slobode i nužnosti za Marksa je realno pitanje čovekovog života, društva i razvoja.
Marks smatra dacarstvo slobodepočinje tamo gde prestaje rad koji je uslovljen nuždom i spoljašnjom svrhovitošću. Pored carstva
slobode postoji icarstvo prirodne nužnosti , a to je materijalna proizvodnja koja je neophodna za život Tu čovek može biti slobodan
samo ako su društveni odnosi zasnovani na principu jednakosti, a ne na eksploataciji.
Sloboda čovečanstvaje cilj i smisao marksističke filozofije. U kapitalizmu postoji iluzija slobode, jer su sredstva z
proizvodnju u privatnom vlasništvu. Tu je vrednost rada samo iracionalan izraz za vrednost radne snage i uvek je manja od vredno
proizvedenog rada. Kapitalista plaća samo nužni rad, a ne i višak rada.
Sloboda kao fraza je moguća uvek, ali kao realnost samo u društvu koje je ukinulo eksploataciju, a to je komunizam. Marks i
Engles su smatrali da se sloboda čoveka može ostvariti samo na visokom stepenu razvoja proizvodnih snaga, kada bude ukin
podela rada, klasna podela društva i eksplatacija i kada bude stvorena humana zajednica slobodnih individua.
Marks ističe da jeburžoazija u istoriji odigrala snažnu revolucionarnu ulogu, jer je po dolasku na vlast razorila feudalne
patrijarhalne odnose. Međutim, ona je umesto eksploatacije prikrivene religioznim i političkim iluzijama, uspostavila otvore
direktnu eksploataciju.
Država je, za Marksa, organizacija koja služi zaštiti interesa vladajuće klase. Oslobođenje se sastoji u tome da se država,
organa koji je nadređen društvu, pretvori u organ koji mu je potpuno podređen. Socijalistička država bi se razlikovala od prethodnih,
jer bi u njoj vlast pripadala radničkoj klasi, kojojcilj
je ukidanjesvih oblika otuđenja.
Istorija čoveka je istorija borbi između eksploatatora i eksploatisanih klasa. Po Marksovom mišljenju dostignut je stepen ka
eksploatisana klasa, proleterijat
, mora da postigne svoje oslobođenje od eksploatatоrske i vladajuće klase, оšt је njena istorijska uloga
i zadatak.
Radnik se, međutim, u uslovima moderne industrije organizovao kao posebna klasa, koja treba da nasilnim putem preuzm
vlast i ukine ove obleke otuđenja, a vremenom i samu državu.

Б) ПОЗИТИВИЗАМ
Огист Конт

Огист Конт се сматраоснивачем позитивизма , иако је идеја позитивизма сазревала и раније као производ просветитељског
схватања човека и његове моћи и улоге у свету.
Контово главно дело је«Курс позитивне филозофи jе». Он сматра да филозофија мора постати позитивна наука,
односно мора бити проверљива и објашњива. Истиче да је свако сазнање људско сазнање којим се добијамо свест о појава
света и релацијама које у њима владају.
По Контоом мишљењу, теологију и метафизику треба одбацити и ослањати се само на природне науке. Путеви и предм
природних наука и филозофије треба да буду исти, а смисао филозофије је да обједини резултате појединачних научн
дисциплина.
Конт је извршио хијерархију наука у којој су оне поставњене од једноставнијих ка сложенијим :
1. математика 4. хемија
2. астрономија 5. филозофија
 3. физика 6. социологија
Конт је дао назив социологији, називавши је социјална физика и поделио је на социјалну статику и социјалну динамику
Сматра да су све невоље друштва последица разилажења између људи у погледу основних начела. Зато је циљ социолог
да обједини друштво. Психологија за њега нема значај, јер он појединца подређује целини. Социјални феномени
најкомплекснији, најнесавршенији и најпроменљивији па самим тим и најтежи за истраживање. Њихов карактер истовреме
одређују и природне силе и историјска
Конт сматра да постоје 3 степена историјског развоја:
1. Теолошки или фиктивни степен представља детињство човечанства, где човек природне појаве туачи као поледице
божанске моћи и деловања.
-У области духа доминира религија, а у друштву теократије и деспотије. Свет се објашњава применом антрополошк
категорија на сазнање.
2. Метафизички или апстрактни степен је младићко доба људског духа и друштва.
-У филозофији и наукама свет се објашњава апстрактним појмовима као што су супстанција, нус, хармонија и
Друштвом управљају апстрактне силе у виду закона.
3. Позитивни или научни степен представља зрелост људског духа и друштва, а почива на љубави, поретку и
прогресу. Благостање свих постаје мотив деловања, тако да се егоцентрични мотиви превара у алтруистичке. О
стадијум негира теологију и метафизику.
-У области духа доминирају науке које се баве искључиво оним што је позитивно дато, чињеницам
Конт је пред крај живота основао тзв.
«Позитивистичко друштво» које се залагало за формирање позитивис цркве у којој
би човечанство представљало највећу вредност и највише биће. Уместо светаца славили би се хероји људског рода.
религија би била без Бога, са култом жене-мајке. За свештенике Конт пропоручује филозофе, а за догме научне исти
Покретачка сила нове вере била би љубав.

В) НЕОПОЗИТИВИЗАМ
Логички позитивизам

Logički pozitivizamili neopozitivizam jefilozofski smer i pokret koji se razvio u 20-ih godina 20. veka u Beču sa namerom da
osnuje novu, sasvim naučnu filozofiju. Novopozitivizam je, pritom, celokupnu tradicionalnu filozofiju vrednovao kao metafiz
lišenu svakog objektivnog značenja.
Najznačajnija epizoda je stvaranjeBečkog« kruga» koji je 1923.g. proizašao iz jednog seminara Morisa Šlika i 1929.
nastupio sa brošurom «Naučno shvatanje sveta». Pored Šlika i Karnapa ovom krugu su pripadali Ludvig Vitgenštajn, zatim Han,
Nojrat, Kraft, Kaufman, a bili su mu bliski i neki od filozofa tzv. «Berlinskog kruga», kao i neki američki filozofi pragmatisti
škole itd. Neopozitivizam je u Americi imao značajno uporište, jer su mnogi pozitivisti tamo emigrirali pred naletom fašizma.
Logički pozitivisti su organizovali internacionalne filoz. kongrese i izdavali mnoge publikacije. Posebno važan bio je časop
Erkentnis (kasnije promijenio ime uJournal of Unifieđ Science ), a najveći izdavački poduhvat bila je Internacionalna
Enciklopedija Ujedinjene Nauke .
Logički pozitivizam prevazilazi klasični pozitivizam naglašavajući logičku analizu jezika. Svoj najveći filozofski domet logički
pozitivisti su dostigli u traganju za tzv. kriterijumom smisla iskaza. Radikalno se propagira načelo o besmislenosti svake spozn
koja nije empirijski proverljiva. Kao uzor naučne spoznaje predstavljen je ideal elementarnih naučnih(protokolarne
izkaza rečenice),
čije logičko-matematičke transformacije, mogu dovesti do jedinih stvarnih spoznaja. Elementarni empirijski iskazi odlikuju se ti
što su proverljivi neposrednim iskustvom, iskustvo koje u novopozitivizmu poprima karakter dogme.
Pozitivisti razlikuju
: - analitičke iskaze logike i matematike – koji ne govore ništa o empirijskom iskustvu
-činjenične iskaze- koji govore nešto o empirijskoj stvarnosti i imaju smisla samo ako se mogu eksperimentom
proveriti. Tako jeprincip provere ili verifikacije jedan od osnovnih principa novopozitivizma, po kojem nijedan
neanalitički iskaz nema smisla ako nije empirijski proverljiv. Iskazi koji nisu ni empirijski provjerljivi
analitički, nužno su besmisleni. Stavovi matematike i logike samo su analitički, odnosno tautološki stavovi
priori, a stavovi nauke su empirijski stavovi a posteriori. Metafizički iskazi koji ne pripadaju ni jednoj od ove
grupe su besmisleni pseudoiskazi. Novopozitivisti se razilaze u tačnoj formulaciji principa verifikacije i
njegovoj primeni. Najveća teškoća, na koju su nailazili u vezi sa principom verifikacije, bila je određivanje statu
tog principa. Kako princip ni sam ne može biti proverljiv, to znači da je on metafizički iskaz, pa prema tome i sa
besmislen.
Zajedničke karakeristikesvih neopozitivističkih struja :su -naučnost
-empirizam
-logička analiza
Iako je novopozitivizam upao u protivrečnosti sopstvene doktrine, taj je pravac sve do 50-ih godinapredstavljao najrašireniju struju
savremene filozofije na Zapadu.

Г) ПРАГМАТИЗАМ
 Филозофија прагматизма

Прагматизам јефилозофско схватање настало у Америци крајем 19 и почетком 20.века. Термин прагматизам настао је од
речи «pragma»-дело, радња, чин. Корени прагматизма сежу далеко у прошлост тако да он више представља ново име за н
старе начине размишљања, посебно англосаксонски начин мишљења, које је Бекон изразио речима «Знање је моћ». На ра
прагматизма утицали су позитивизам, енглески емпиризам и утилитаризам.
Прагматизам истиче практичну корист као основни критеријум за процењивање истинтости исказа Појам корисно
се употребљава различито: некад у смислу појединачне, али чешће у смислу опште друштвене корист или добра.
Прагматистички методсе састоји у томе да се из различитих ставова изведу практичне последц а да се зати
прихвате они ставови чије су последице најкорисније. Ставови који не производе никакве практичне ефекте одбацују се
бесмислени.
Главниизвор сазнањаје чулно искуство и та знања треба користити за побољшање квалитета људског живота. З
разлику од позитивиста, прагматисти не одбацују метафизику у потпуности, већ прихватају сва веровања која проз
корисне ефекте. Из таквог става произилази толерантан однос према различитим научним, моралним, религиозни
политичким схватањима.
Прагматизам је најзначајнија, а по некима и једина америчка филозофска струја, коју можда најбоље израж
крилатица «Време је новац». Главни
представниципрагматизма су: Перс, Џемс и Дјуи

Д) ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА
Ирационализам представља филозофско становише које се супротставља рационализму и истиче да је стварност независн
разума. Ирационално сазнање је изнад рационалног, а облици сазнања су интуици или инстинкти, који су изнад логи
сазнања.
Због тога што истиче посебност феномена живота у односу на неживу стварност, ова филозофија се назив
филозофијом живота. Иако се развила у 19. и 20.в., њени зачеци се могу наћи још код антички филозофа. Филозофија жи
има различите облике: волунтаризам, витализам и интуициониза
m, а њени најпознатији представници су: Шопенхауер, Ниче,
Бергсон.

Артур Шопенхауер

Шопенхауер је један од најрепрезентативнијих филозофа 19.века који, с једне стране наставља тредици класичног нема
идеализма, а са друге, одражава духовну кризу грађанског човека. Сматра да се стварност не може рационално схват
пошто је у основи ирационална. Шопнхауерова филозофија назива ВОЛУНТАРИЗАМ.
се
Шопенхауер полази од Кантовог разликовања света какав је он у нашој свести и света као «ствари по с
-Свет се у нашој свестијавља као скуп представа у простору и времену. Шопенхауеров полазни став је «свет мо
представа», односно «мој свет се поклапа са мојим знањем о свету». Простор и врем не постоје објективно, већ су с
облици субјективног представљања стварности. Узрочно-поседичне везе такође постоје само у нашој свести, а не
стварности.
-Свет као«ствар по себи » је воља.ВОЉА је основ стварности и унутрашња суштина појава. Она је принцип који лежи у
основи свих ствари универзума. Воља није узрок појава, већ су појаве различити облици њеног испољавања.
Она се манифестује:-као осетљивосту( вегетативном и инстинктивном свету)
-као мотивација )
(у људском деловању
-као механичко (
кретање )
у природи
Свет је безумна слепа пра-воља која незадовољна увек нечему тежи и тако покреће живот према нечему што још н
Ово кретање је без циља и смисла, али то не значи да свака појединачна воља нема одређени смисао. Она, шта ви
мора имати свој циљ, јер иначе не би била воља, већ механичко кретање. Свет као «ствар по себи» могуће сазнати с
непосредним увидом, интуициј
ЧОВЕК је, за Шопенхауера, најсавршенија појава воље. Воља за животом је основни порив људских бића, а интелект
само слуга воље. Воља за животом се код човека манифестује кроз жеље и потеребе које се доживотно циклич
понављају.
По Шопенхауерупостоји само један нужни закон за људску вољу, а то ЗАКОН
је МОТИВАЦИЈЕ , по коме нека радња не
може изостати ако за њу постоји мотив. Постоје 3 главна покретача људских поступака: - егоизам - као хтење
сопственог добра
злоба
- - као хтење туђег зла
сажаљење
- - као хтење туђег добра. Сажаљење је основни осећај на коме се заснива људски мора
Сажаљење се превладавају егоцентрични пориви, који су извор свих боли и зла. Јавља се као љубав, одно
било какав облик хуманости, јер се тако ублажава патња других.
Супротстављање различитих манифестација воље изазива у свету
БОЛ и ПАТЊУ. Због тога је овај свет најгори од свих
могућих светова. Човек је, због недостатка животног смисла, у суштини незадовољно и несрећно биће. Он може
привремено превладати патњу саосећањем са другим људима, посвећивањем уметности, теорији или аскетском животу
једини начин за трајно ослобођење од светског бола био би одрицање од сопствене индивидуалности и сједињавањ
светском вољом.. Вољу за животом не треба негирати самоубиством, јер тиме човек не доказује да је савладао вољу за жив
као такву. Човек који чини самоубиство, воли живот, али пошто не може да оствари неке своје жеље, он га негира
поклоник источњачке филозофије Шопенхауер сматра да је најбољи спас од воље за животом
АСКЕЗАи НИРВАНА, али с
обзиром да већина људи ни на тај начин не може да утажи своју вољу за животом, он препоручује колективно самоуб
тако што би жене престале да рађају.

Фридрих Ниче

Ничеова филозофија представља критику модерне европске културе која је,( према његовом схватању, у дубокој кризи
) и критику
хришћанства.
КРИЗА У КУЛТУРИсе огледа у сукобу између утврђених вредности и самог живота. Ниче сматра да европска култ
почива на метафизици и хришћанству, из чега произилази и одговарајућа политика и наука. У политици домин
демократија и принцип једнакости, а у науци теоријско рационално знање. Модерна филозофија раздваја свет на ист
стварност непроменљиви
( ) и њену појаву, привидконкретан
натчулни свет ( ). По Ничеовом мишљењу,остоје
живот п 2 типа
културе, која су заснована на 2 различи животна принципа
:
- аполонијски тип , подразумева хармонију и равнотежу и узрок је пропадања европске културе. Заснива
се на принципима знања, мудрости и мира. Аполон истиче закон јединке и захтева од свих створења
меру.
- дионизијски тип , насупрот Аполонијском, афирмише животну снагу. Дионизије, као бог вина, пијанст
и разузданости, не одређује меру, већ представља животне радости.
КРИТИКА ХРИШ ЋАНСКЕ РЕЛИГИЈЕ се базира на ставу да је хришћанство 2000 година стара вежба покорности
понизности човека. Хришћанство једну формулу вредности везује за сва времена и ставља се у заштиту слабих. Религ
морал васпитавају нижу врсту људи, јер захтевају да се човек понаша у складу са одређеним нормама. Због тога су мо
врлине опасне као и пороци, јер господаре човеком.
По Ничеово мишљењу, декаденција европске културе започиње са Сократом, а преко хришћанства се пренос
модерне рационалистичке филозофије. У пресократовској култури славила се целовита људска природа, славио се жи
коме су били хармонично сједињени ум и страст. Са Сократовим рацион ова природа уступа место чистом разуму. Зато
захтева превредновање свих постојећих вредности.
Пропадање вредности, као и захтев за њиховим превредновањем Ниче означава појмом НИХИЛИЗАМ. разликује
Он 2
врсте нихилизма:
-пасивни – где постојеће вредности не задовољавају животне потребе
-активни –полази од сазнања да је «бог мртав», да су основне вредности на којима је почивала досадашња европска ку
(морал, религија, право, метафизика
) изгубиле значење за човека. Активни нихилизам је захте за уништењем ти
вредности. Његов основни циљ је поновно рађање Диониса и враћање животних сила. Међутим, Ниче није пот
нихилоста, јер је његов нихили критички захтев за превредновањем постојећих вредности, а не тотална нега
вредности.
Фундаментала категорија Ничеове филозофијеВОЉА је ЗА МОЋкоја је у основи свега постојећег и која је увек у стању
настајања. Она је највиша вредност, а њено одржавање се врши кроз вечно враћање истог, тј. вечно обнављање жив
енергија.
Сматра да постоје 2 типа човека који су у сталном сукобу, што се испољава као сукоб већине и мањине:
- људи јаке воље за моћ чине мањину, коју одликује изузетна духовна и животна снага,
- људи слабе воље за моћ, за разлику од њих, проповедају једнакост, демократију и социјализам
Ничеов «Н АТЧОВЕК» је тип човека који је способан да одбаци све дотадашње вредности и суочи се са будућно
постављајући сам правила свог деловања. Он је од Бога повратио у себе све његове атрибуте осим бесмртности. Натчовек
свој пут, јер успева да сагради нове сопствене вредности живота. Он се не одриче овог света у име оностраног. Међутим
Ниче одбацује хришћанског Бога, његов Натчовек представља новог Бога и сличан је херојима из старогрчких митова.
Одбацујући постојеће вредности Натчовек са становишта морала чини зло, али морал и не може бити критеријум њ
деловања, јер представља израз декаденције европске културе. Из овог се види Ничеов иморализам.
Он разликује:
-морал господара - основни облик моралности и представља афирмацијуа живот
-морал роба - који потиче од зависти инфериорних према супериорнима.
Ниче заступа итезу о селекцији врста што је основа расизма и фашизма. Он, међутим, о Немцима пише све најгоре, а не ка
вишој раси.

Анри Бергсон
Бергсон заснива филозофију стваралачке еволуције, односно филозофију живота
ВИТАЛИЗАМ.
-
Он развија тезу да постоји само временито бивство, односно Хераклитово бивање или трајање. Трајање одређује као "кон
време" и "време свести". Свет није готов, него се непрестано гради, а његова суштина је живот који се распрскава и еволу
искона. Суштина живота је животни полет elan- vital.
Инстинкт и интелект су средства одржања и бујања живота, с тим да је инстинкт примарнији, јер интелект ни
стању да продре у суштину живота, покушавајући да све објасни појмовима. Научно сазнање је засновано на интелекту и
се применити само на неорганску материју, на механичке и мерљиве односе у физичком свету. Интуиција је људска сазнај
која је аналогна инстинкту. Она представља непосредан увид у суштину живота и једино право сазнање. Интуици
истинско чуло живота, својственије је женама него мушкарцима. Због истицања значаја интуиције, Бергсоново станови
назива иИНТУИЦИОНИЗАМ.
Животна сила, по Бергсону, у крајњој линији ипак извире из Бога. Он каже да је религија "одбрамбена реакција при
против разарачке моћи интелигенције".
Религије дели на :
- статичке - које представљају примитивне облике религиозности настале као реакција човека на деловање
природних сила
- динамичке - које подразумевају профетске и сотериолошке религије, чији је врхунац хришћанство
Бергсонетику заснива на тзв. "елану љубави" и разликује затворени и отворени морал. Отворени морал практи
само херојске личности, и тај је морал људског дар генија. За њега филозофија није само вештина умирања, него и ве
смејања. Треба развијати духовну ведрину и смејати се у лице оном што је неумитно. У животу не треба ништа узимати пр
озбиљно осим своје деце.

Ђ) ХЕРМЕНЕУТИКА
У 19.веку херменеутика се развија у посебан метод духовно-историјских наука. Овде се објашњење и разумева јављају
основна облика научног истраживања. Објашњење тражи одговор на питање зашто се нека појава догађа, а разумевање ш
појава значи.

Вилхелм Дилтај

Дилтај је био један од главних представника филозофије живота оснивач

и херменеутике као метода духовно-историјских
наука.
Основни проблем којим се бавиисториски
је свету коме живот постаје свестан самог себе. Дилтај изграђује историзам
и каже да човека треба тражити у ризници историјског искуства. Темељ историзма су духовне науке: филозофија, тео
социологија, историја, антропологија и психологија. Херменеутика ( ) је метод ових наука.
метод разумевања
Дилтај сматра да човек непосредно разуме историјске изразе живота ( личности, полит. творевине
догађаје, ) због тога што
постоји унутрашња веза између наших доживљаја и садржаја тих историјских израза живота. И једно и друго су део једин
људске природе која их повезује, без обзира што не постоје истовремено. Њих можемо разумети на основу уживљ
односно способности транспозиције (преношења) сопственог искуства у духовно-историјске творевине, догађаје и појаве.
По Дилтају, битно је одредити и значај догађаја у односу на епоху у којој се одвија. Разумевање неког дела зави
целине, а смисао целине се може разумети на основу њених делова. Овај круг у разумевању дела и целине наз
херменеутички круг. У логици је овакав начин закључивања неприхватљив, али за Дилтаја то је поуздан метод истор
сазнања.
Поглед на свет се не изграђује само разумски, већ и осећајним и вољним односом човека према свету и жи
Суштина живота је време, односно трајање.

Гадамер и Финк

ГАДАМЕР развија херменеутику као филозофску теорију, а не као посебну методу. Херменеутика, као вид прак
филозофије, испитује услове солидарног људског деловања кроз језичку комуникацију.
Тумачење и разумевање, за Гадамера, представљају облике човековог предискуственог односа према свету. По
целокупно искуство света се може артикулисати у језику и не постоји изван језика, јер се границе језика не могу превазићи
Гадамер је посебно наглашавао утицај ПРЕДРАСУДА у разумевању и у тумачењу света. Предрасуд су
преднаучног језичког искуства који је део традиције. Ауторитет предрасуда не можемо избећи, али њиховим препознава
освешћивањем њихово се несвесно деловање може ограничити и превазићи.
Гадамер истиче да људи покушавајући да разумеју неки прошли догађај, повезују хоризонт своје историјске ситу
са форизонтом времена у коме се тај догађај збио. Ово повезивање хоризоната, тј. различитих историјских перспектива, Г
назива СТАПАЊЕМ ИСТОРИЈСКИХ ХОРИЗОНАТА.
 Научно сазнањеје по Гадамеру врста сазнања која се ограничава на истинитост природно-математич метода. Пошт
научно сазнање одвија у језику, оно зависи од преднаучног језичког искуства. Гадамер сматра да је једна од осн
предрасуда савремене науке раздвајање научног сазнања од услова у којима се оно одвија. Ово раздвајање се највише ог
превласти модерне технологије, губљењу идентитета савременог човека, опасности од друштвене и еколошке катастроф
Ипак, Гадамер сматра да науку не треба одбацити, него је ускладити са савременим друштвеним животом ради оч
заједничког опстанка. За то су, међутим, искуства традиције неопходна.

FINKOVOkritičko tumačenje misaonograzvojaFridrihaNičea ubraja se u najplodonosnijei najoriginalnijeinterpretacijetog filozofa.

U čuvenoj knjizi Igra
“ kao simbol sveta ” Fink daje originalnu kosmičku interpretaciju fenomena igre. Pritom naglašava da igra ni
nedostojni predmet filozofije, jer, iako se može činiti da filozofija, preispitujući igru, neće ništa više znati, ne treba zaboraviti da ni
znanje uopšte nije bit filozofije baš zbog svoje pretenzije na konačnost. Po Finku, ljudski problem igre je i svetski problem, jer se
između čoveka i sveta ne može primereno misliti samo kao odnos između dve stvari, dva bića.

Е) ФЕНОМ ЕНОЛОГИЈА
У филозофији термин «феномен» означава суштину која се открива нашој свести, односно науку о појмовима у свести. И
овај термин упоребљавао и раније у различитим значењима, феноменологију је, као филозофски покрет, основао Е
Хусерл. Феноменолошка филозофија, историјски посматрано, започињу крилатицом «К самим стварима!» Најзнач
прдставници су: Хајдегер, Сартр, Шелер, Хартма
Едмунд Хусерл

Хусерл је творац феноменологије као једног од најзначајнијих праваца у савременој филозофији. Хусерл се враћа на изв
античке филозофије и налази да реч fenomen
« » значи «оно што израста», «оно што се показујући» открива. Када се ова реч спо
са речи «logos» добија се феноменологија као назив за аналогни пут сазнавања истине.
Хусерлов циљ је рехабилитација суштинског знања и обнова западне културе која се, по његовом мишљењу, налази у криз
криза је последица мноштва супротстављених научних теорија и филозофски система.
Обликујћи своје становиште Хусерл је прошао кроз 3: фазе
1. дескриптивна феноменологија – критичка дескрипција односа субјекат-објекат
2. трансцедентална феноменологија – показује условљеност сазнања о субјекту
3. транцедентална екологија –у којој Хусерл афирмише свет живота. Наглашава да се, када је реч о субје
мисли на свест уопште. Трансцеденталну екологију ће више развити његови следбеници.
Хусерл сматра да је људски ум један и јединствен, тако да и филозофија мора бити једна и јединствена.
Притом је неопходно
изградити метод сазнања који ће објаснити како се ствари изворно јављају :у свести
1. Свакодневно искуство нам говори да свет постоји независно од наше свести, али ово уверење је наивно и догматско и фило
треба да га се ослободи. То би био први корак феноменолошког метода који се назива ФЕНОМЕНОЛОШ КО ЕПОХЕ (уздрж
од изрицања суда).
2. ЧИСТА СВЕСТ је активан ток који је увек усмерен на неки предмет. Свест је, за Хусерла, увек свест о нечему, о
интенционално је усмерена. Свест обухвата и предмет свести.. Различити доживљаји се у свести стапају тако да чине
чистој свести постоје различити облици (слојеви) интенционалне доживљајности као што су спознаја, вредн
љубав....Интенционални доживљај свести има 2 слоја:
- ноезу – која представља ток свести
- ноему – која представља предмет свести
До чистих суштина доспева ЕЈДЕТСКОМ
се РЕДУКЦИЈОМ и ЕЈДЕТСКОМ ИНТУИЦИЈОМ
3. ЕЈДЕТСКА РЕДУКЦИЈА – је ослобађање од свега емпиријског и сувишног што нам заклања предрасуде, суштине ( наше личности,
Бог...). Да би се добио приступ суштини феномена мора се искључити читав свет свакодневног искуства. То је полазна
феноменолошког удубљивања у структуру феномен и има за циљ долажење до оног најдубљег што чини суштину феном
суштину Хусерл назива
4. ЕЈДЕТСКОМ СУШТИНОМ. - Сваком предмету свести одговара одређени начин појављивања у њој који чини суштину пр
Смисао свих феноменолошких истраживања је, за Хусерла, гледање суштина Свест у којој се показују суштине наз
ЕЈДЕТСКА СВЕСТ eidos»=облик,
(« праслика).

Ж) ФИЛОЗОФИЈА ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ
- је правац у савременој филозофији у чијем се центру налази проблем људске егзистенције. Егзистенција се схва
специфичан обликљудског постојања, који се раликује од постојања других ствари, јер је човек једино биће које се све
односи према свом постојању. Тако човек не може бити на исти начин предмет сазнања као остала стварност, нити се на
рационално може разумети људска посебност. Најпознатији представници филозофије егзистенције су: Кјеркегор, Ј
Хајдегер, Сартр.

Сорен Кјеркегор
У центру Кјеркегорове филозофијелични је однос човека према свету . Он сматра да је егзистенцијална истина увек лична и да
се не може рационално разумети. Она је, као резултат греха и слободе, посебна и непоновљива. Људска егзистенција се н
обухватити никаквим системом, већ само мање или више успешно описивати. Oна је случајна, непоновљива и неизвесна.
Једини проблем филозофије, по Кјеркегору, проблем
је изолованог појединца . Сматра да је индивидуа несигурна у
свету, јер не постоји чврст ословац њеног постојања. Кјеркегор се зато посвећује конкретним питањима људског посто
неотклонивим супротностима које се јављају у човековом животу. Те супротности су сваки пут другачије, јер се поједина
налази у некој новој ситуацији. Човек увек живи у одређеном часу живота са датим могућностима, али је свешћу увек пов
целином живота. Временитост и вечност тако представљају неоклониву антитезу, као и релације знање-вера, свет-Б
Суштинско одређење људске егзистенцијеСТРЕПЊА
је или «вртоглавица од слободе ». Она је фундаментални модус
људске егзистенције и разликује се од страха који је непосредни и тајанствени додир временитости и вечности и увек је в
реалне и конкретне доживљаје. Стрепњи је сродно ОЧАЈАЊЕили «болест на смрт ». Очајање не престаје ни са смрћу, јер је дух
бесмртан. Ова осећања су путеви који Кјеркегора воде до религиозног става. За њега је само трагање за личном вером
истински начин да се пронађе смисао егзистенције.
Кјеркегор разликује 3 етапе у животу човека, које се испољавају као 3 животна : стила
- естетички степенје најнижи, а његов прототип је Дон Жуан. То је животни стил људи који имају чулни однос према жи
Овакав начин живота у крајњој линији води очајању. Обележава га непоседност живота, самовоља, фантазија, пр
расположења, невезивање за више идеале и трајније односе.
Појединац, на овом степену, не постиже задовољавајуће објашњење свог живота, јер се увек налази у тренутку.
- етички степен , чији је модел Сократ, је начин живота у коме се егзистенцијана несигурност превладава деловање
дужности у складу са животним позивом и моралом. Човек сам себе обавезује на одређени континуитет, што значи
отргао из сталне променљивости и одлучио се за понављање у коме види предност. На овом степену човек на неки
налази самог себе и своју етичку вредност
- религиозни степенје највиша фаза на животном путу, чији је узор Христос. Кјеркегор показује да је човек биће 2 света,
се у њему мире, али никада до краја. На овом степену се јавља тражење друшт мира и кроз личну веру у Бога превазил
страх од пролазности. Овај стадијум се најређе достиже. Кјеркегор сматра да официјано хришћанство нема везе са исти
хришћанством и устаје против црквених организација сматрајући да оне стварају од човека део безличног и безду
стада.
(Аврам. Парадокс је у томе што његова моћ произилази из његове немоћи. Он верује Богу до апсурда, тако да је спреман да жртву
).
Исака на божији захтев из сна. У суштини његов религиозни степен је мучеништво
Кјеркегор сматра да се човек рађа са осећањем кривице и греха . Он је парадоксално биће, које често мора да врши избор у
или-или ситуацијама. Живот стално доноси нешто ново и не може се предвидети.
Према Кјеркегору људи најчешће егзистирају тако беже што од своје индивидуалности и слободе везујући се за
различите друштвене установе ( породица, полит. организације
црква, ..) Тако се утапају у просечност која се најчешће тумачи као
израз једнакости. Међутим, људи нису међусобно једнаки, него само пред Богом.
У Кјеркегорово време, протестантизамје био званична данска религија, а атеизам је био законом забрањен. aто је З
Кјеркегор у својој филозофији уздигао човека као индивидуу, али га је учинио ништавним пред Богом као Апсолутом.

Карл Јасперс

Јасперс припада егзистенцијалистима , јер у проблему егзистенције види средишње питање филозофије. Он не схва
егзистенцију само као опстанак човека, већ и као посебан начин његовог живота, његово стваралачко испуњење. Настав
се на Кјеркегора, Јасперс се обраћа појединцу тражећи изворну комуникацију међу људима.
Филозофија,по мишљењу Јасперса, почиње сазнавањем граница науке. Она мора бити пракса нарочите врсте која
усмерена нити на корисност ни на побољшање морала, него се извршава у унутрашњем деловању када човек постаје сво
му се открива битак и он сам.
Филозофија започиње тражењем битка. Битак се јавља као : -објективан битак предмета
-субјективан битак свести
-битак по себи
У Јасперсовом стваралаштву разликују се 3 :фазе
1.- психијатријско-психолошка
2.- филозофија егзистенције
3.- филозофија вере у свеобухватно
1. За ЈасперсаПСИХОЛОГИЈАније природна, већ духовна (
друштвена) наука. Јасперс инсистира на појединачном проучавању
сваког индивидуалног случаја и сматра да се не могу емпиријски утврдити правила психичког понашања. Настоји да у
могућности и границе душевног живота (
веровања, ). Ти ставови о свету нису збир појединачних уверења
назора и ставова о свету
особе, већ обухватају сва испољавања особе.
 Бавећи се психијатријском делатношћу, Јасперс је открио је да се човек не односи према свету превасо са циљем да га
већ да се практично орјентише у њему, за шта му је потребна целовита представа света. Та целовита представа чини пог
свет. Јасперс разликује 3 врсте погледа на свет ( света
слике
1. чулно-просторни се – односи на објективни, физички свет и предмет је природних наука.
2. душевно културни - се односи на самопосматрање човека као субјекта и обухвата духовно-културн
деловање, што је предмет духовних наука
3. метафизичкипоглед на свет уочава расцеп између човека и света, односно субјекта и објекта и тежи
да их повеже. То је покушај да се превазиђу границе природних и духовних наука
2. Основни задатак своје филозозофије Јасперс види у расветљавањуЕГЗИСТЕНЦИЈЕ појма која је за могућност, а не
стварност. Она се не може саопштити, већ само непосредно искусити. Човекова егзистенцијаје ограничена и коначна и
испољава се као:
-комуникација(егзистенцијални извор ) – апсолутна отвореност према егзистенцији, непосредност и
љубав, залаже се за искрену, изворну комуникацију међу људима
-слобода(егзистенцијални избор) – одлука да у опстанку будем ја сам. Избор начинаделовања нужно
повлачи одговорност и кривицу
- граничне ситуације – према Јасперсу, најпотпунији доживљај своје егзистенције човек има тек у граничним ситуацијама
што су смрт, љубав, патња, борба, грех итд. То су ситуације у несигурности и коначности у којима је човек уздрман
свог бића. Међутим, граничне ситуације представљају и изазов, прилику да осетимо исконску слободу наше лично
њима човек сам доноси егзистенцијал одлуку, преузима одговорност и тако себе препознаје као слободно биће.
Граничне ситуације одликује њихова неизбежност. Оне измичу контроли човека, али му дају могућност да наслути он
надилази коначни свет, а то је трансцеденција.
3. По Јасперсовом мишљењу, биће није објект, ни субјект, већ једнство та два.ТРАНЦЕДЕНЦИЈ
Оно је или «обухватно». Због
тога Јаспесова филозофија има примесе метафизике. Оно што по њему уједињуј свет и егзистенцију ум. Ум
јесте
је облик
самосвести, облик сазнања егзистенцијалних људских могућности и медиј њихове реализације. Постати уман и тиме це
биће, за Јасперса значи постат аутентична егзистенција .
Јасперс истиче да човек превазилази своју усамљеност односномсамо према БОГУ . Проналазећи Бога он као изузетак налази
јединство са другим изузетком. Међутим, Јасперс критикује религију као институцију и систем општих догми. За њега
тежња за извесношћу и сигурношћу у борби за лични смисао живота. Она тражи мир у страху и стрепњи и до ње до
граничним ситуацијама.
Јасперс је изнео иКРИТИКУ ВРЕМЕНА, а главно питање које поставља је: «Куда иде Европа?» Он највећу опаснос
види у масовном поретку, тоталитаризму и комунизму.

Жан-Пол Сартр

Сартрова филозофија егзистенције се назива

егзистенцијализам, а основни проблем којим се Сартр бави је човек као биће које
егзистира. На Сартра су у великој мери утицали Хусерл, Хајдегер, Хегел, Маркс, Кјеркегор и делимично Фројд.
Филозофија, по његовом мишљењу, треба да буде позив појединцу на слободно деловање. Она не може да полази ни од су
ни од објекта као независних реалности, већ од феноменолошког света тј. од свести. Задатак феноменолошке онтологиј
објасни како деловањем битка за себе на битак по себи постаје људска реалност.
У Сартровом мисаоном развоју могуће је издвојити 3 периода
:
1. започиње 30-их година – и то су феноменолошке студије о емоцијама, имагинацији и другим облицима
човековог доживљавања света и односа према свету
2. започиње 40-их година - и то је филозофија егзистенцијализма Биће
(дело и« ништа
»)
3. започиње 50-их година – где превазилази егзистенцијализам и у разумевању дијалектичког историјског
ума истражује хоризонте слободе (дело
Критика
« дијалектичког ума»)
Сартр разликује 2 подручја стварности
:
1. БИЋЕ ПО СЕБИподразумева материјални свет који је вечан, детерминисан и непроменљив. У њему суштина неке ст
претходи њеном постојању, односно есенција претходи егзистенцији. Биће по себи је целокупно бивство, осим човека.
неодређено, просторно, изванвременско и тежи да све у себе утопи. Једноставно је и без икакве сврхе или циља. Биће по
оно што постоји пре и независно од свести. Егзистенција доживљава материјални свет као нешто тешко, што јој пружа о
како би избегла претварање у биће по себи, егзистенција развија имагинарни свет или
2. БИЋЕ ЗА СЕБЕ . Тако човек превазилази биће по себи преобличавајући га у својој свести. Свест је трансцеденција
имагинарно пројектовање стварности која не постоји у физичком свету. Биће за себе представља опстанак човека и време
одређено.
Бавећи се проблемом човекове егзистенције, Сартр истиче да егзистирати може само човек, док сва друга бића постоје. Ко
материјалних ствари есенција претходи егзистенцији, док код човека егзистенција претходи есенцији. Човек прво егзис
тек касније дефинише себе. Он није НИШТА ДРУГО ДО ОНО ШТО ЈЕ САМ ОД СЕБЕ СТВОРИО и то је прво начело
егзистенцијализма. Тако је
човек биће могућности: онјесте
« оно што није, а није оно што јесте»
, што значи да биће за себе не
произилази из сада, већ из онога што може бити, тј. из будућности.
У делу Критика
« дијалектичког ума» централни проблем представља ФИЛОЗОФСКА ПРАКСА. Сартр сматра д
основне принципе дијалектичког ( ) материјализма филозофи углавном неправеведно одбацују. По његовом мишљењ
историјског
дијалектика да се заснује као универзална метода. Дијалектички ум треба да се развије како би био у стању да крити
сазнаје. Он мора разумети историјске чињенице и поништити позитивистичка и аналитичка тумачења, која су неодговарају
Сартр истиче СЛОБОДУкао основну карактеристику човека и посвећује јој већи део свог филозофског опуса. Сма
да слобода нема суштину и да је човек слободан зато што реалност у којој егзистира није његова суштина и није никада до
човеку. Једини облик слободе коју Сартр разматра је слобода као аутономија избора. Човек је слободан и зато је одгово
своје деловање. Егзистенција се потврђује практиковањемслободе. Међутим, остваривање слободно изабраних могућност ј
неизвесно, тако да се слобода не може раздвојити од стрепње и страха.
Слобода није апсолутна, јер је одређена конкретним ситуацијама у којима ипостоје
друге егзистенцМи схватамо да и оне
имају слободу деловања и оне у нама виде само објекат, средство за остварење свог егзистенцијалног циља. Зато имамо ос
је наша егзистенција угрожена од других, што исказујемо доживљајима страха, стида или избегавања. Зато Сартр
Пакао каже:
– «
то су други! »
Свака егзистенција тежи да буде извор сопственог деловања, узрок саме себе, Бог. Она тежипотпуно
да будесамостална и да
овлада ситуацијом у којој се налазе и друге егзистенције. Тако је људска стварност, по Сартровом мишљењу, узалудан на
се постане Богчије
( постојање он иначе одбацује
).

Мартин Хајдегер

Хајдегер усвом филозофском раздобљу пролази кроз две: фазе

- егзистенцијална онтологија
фаза мишљења
- битка
Хајдегерово главнодело је «Б ивство и време». И док су Дилтај и Хусерл у својим концепцијама одбацивали метафизику
ограничавајући се на филозофију свести, он поново покреће питање њеног стату
Хајдегер сматра да традиционална метафизика настоји да пружи знање о свету и човеку, на тај начин да човек
свест о себи као субјекту и схвата себе у оквирима своје предметне делатности, заборављајући, притом, своје и
могућности. Метафизика гради појмовно сазнање о човеку и пита се шта је човек, али она може само стићи до спознаје б
бића, али не и до самог бића.
Хајдегер сматра дапитање о бивствуима предност над свим осталим питањима. Бивство, за њега, нити постоји нити егзисти
него се само може рећи да га има или нема. Хајдегер бивство одређује EXELLENTIA
појмом (нешто што надвисује остало)каже
и
да о бивству говоримо премало ако га посматрамо изван релације према човеку. Ипак, истина бивства се не може схватити
полази од неког појединачн бића, па макар то био и човек и зато он покушава да мисли само бивство независно од поједи
бића. Тек када се спозна суштина бивства може се спознати суштина човека. Човека или «ту-бивство» он означава п
EXISTENTIA . Карактеристике човека он назива егзистенцијалима(временитост, брига, бивство-ка-смрти, очајање ...), а
карактеристике осталих бића
категоријалима(просторност, узрочност...).
Бивство се по Хајдегеру открива кроз језик. Он каже:Језик « је кућа бивства, а човек станује у тој »кућиЈезик не
припада човеку, него човек језику.
ХајдегероваАНАЛИЗА ВРЕМЕНИТОСТИ БИВСТВА је филозофски врло значајна. Он тврди да је време «бит
бивства» или «истина бивства». Овај став да је бивство временито (
а не ненастало, ) представља
непропадљиво и непроменљиво
преокрет у односу на традиционалну метафизику. Хајдегер говори о екстазама времена: билости, садашњости и будућ
Време се сагледава из будућности, јер човек уређује свој живот према пројектованој будућности.
Хајдегер у историји промишљања бивства, разликује
2 епохе:
1. пресократовска онтологија – кулминира са Парменидом који сматра да се бивство не може објашњавати његов
свођењем на нешто друго, нити не може упоређивати, јер је оно једно и све
2. почиње Платоновим учењем о идејама и траје до Ничеа .
У НОВОМ ВЕКУметафизика иде у сусрет свом завршетку. Она бивство схвата као вољу и остаје заробљена у бићу. Пита
бивству и смислу бивства је пало у заборав, при чему је чак заборављено и то да је бивство заборављено, што је з
самозаборав бивства. То је уствари заборав диференцијације, односно онтолошке разлике (
разлике између начина постојања неког
). Метафизика је изгубила из вида посебност људског начина постојања, а тиме и извор
предмета и начина постојања човека
смисао бића. Хајдегер сматра да се треба вратити пресократовцима и њиховом појимању бивства.
Човек је у традиционалној метафизици такође заборављен. Живот је, по Хајдегеру, «ЗАЛЕТ У СМРТ»
«ЧЕКАОНИЦА СМРТИ». Смртност је основни људски егзистенцијал, а суочавање са њеном могућношћу открива чове
слободно, али и коначно биће. Тада се показује човекова заинтересованос за опстанак коју Хајдегер означава појмом
Хајдегер сматра да једино човек може разумети смисао бића на основу односа према сопственом опстанку, али он не
постићи аутентичну егзистенцију утапајући се у свакодневицу. Човек се повлачи у анонимност, у безлично постојање к
избегао суочавање са слободом и смрћу. Смисао животаХајдегер види у изворној једноставности и спонатоност сељачко
начина живота и његовој сраслости са земљом и природом.
И) ФИЛОЗОФИЈА МАРКСИЗМА и КРИТИЧКА ТЕОРИЈА ДРУШ ТВА

Филозофија марксизма
. Најзначајнији филозофи западног марксизма били су Ђерђ Лукач и Ернст Бло Тежили
револуционарном преображају постојећег света, при чему је Лукач, у различитим фазама свог стваралаштва, више био в
хегеловску, касније догматскустаљинистичку
( ) верзију марксизма, док је Блох био инспирисан утопијским и религиозни
наслеђем ренесансне Европе.

Ђерђ Лукач

Лукач се бави Марксовом дијалектиком коју, по његовом мишљењу, марксисти нису довољно разрадили нити схвати
изузетком Розе Луксембург. Он себи поставља циљ: разумети Маркса без икаквог поправљања и помоћу Марксове
спознати садашњост. Међутим, касније се Лукач, под притиском Стаљниста, јавно одрекао многих својих теза, изнетих
«Историја и класна свест ».
По Лукачевом мишљењу, дијалектика класне свестисе заснива на супротности капиталистичко појединца и укупног
друштвеног развоја. Лукач пише како грађанско друштво само на речима афирмише различитост и грађанскеoкслободе у
стварности постоји потпуно униформисање друштвеног живота. Јачање аутономије једног човека у односу на друге
последицу ситуацију у којој је живот без других људи немогућ, а са другима неиздржив. Грађанско друштво очајни
је зато «
индивидауализам », односно т« рагедија изолованих појединаца
».
Грађанске науке сагледавају свет кроз призму индивидуе, а марксизам кроз ТОТАЛИТЕТ
призму Целоукупна стварност
се може сагледати само као тоталитет, а то сагледавање може да учини само раднич класа. Пролетаријат је класа кој
универзалну неправду, али да би остварио своју еманципаторску мисију, он мора бити адекватно политички органи
Највиши израз те организацијеКомунистичка
је партиј
а. Она има задатак да освести и револуцуонарно усмери потлачене мас
у капиталистичком свету.
По Лукачевом мишљењу, када дође до кризе капитализма, судбина човечанства ће зависити од идеолошке зре
пролетеријата. Да би променио савремени, нехумани свет, човек мора постати свестан да је он субјекат, а не објекат и да је
којем живи његова креација коју може и мора промени
Лукач је посебну пажњу посветио проучавању феномена ПОСТВАРЕЊА.Своју анализу грађ.друштва заснива на
Марксовој тези се у робном облику производње, друштвени односи претварају у односе између ствари на тржишту. Пост
захвата све јединке грађанског друштва, али са посебном жестином радника, јер он располаже радном снагом. Постварење
Лукача, отуђење човека у ствар при чему он постаје средство, а не циљ деловања.

Ернст Блох

Немачки филозоф Блох заузима посебно место међу марксистичким филозофима, како према тематици коју обрађује, тако
према стилу и начину филозофирања. Он пише дело Принцип
« наде» током свог избеглиштва у САД и своје ставове износи са
позиције независног, дисидентског марксисте.
Блох сматра да је наш свет несавршен и да је у сталном кретању.Он је тежња ка нечему, али циљеви нису дати већ
стално изнова настају.
ВРЕМЕје за Блоха суштина бивства, бивања и човека. Он разликује историјско време од физичког времена и каже
смисао људске историје је у успостављању царства слободе и истинске људске заједнице где влада homo принцип
homini
«
homo». Та заједница би представљала ХУМАНИЗАМ БЕСКЛАСНОГ ДРУШ ТВА.
Централна категорија Блохове филозофијеУТОПИЈА је која представља бивање према будућности. Утопија није
никакав бег из реалности, већ објективна могућност реалности. Утопијска свест се јавља у деловању историјских субје
битан је чинилац кретања историје.
БУДУЋНОСТје, за Блоха, кључни моменат марксистичке филозофије. Она у себиНАДУ носи која је смисао људског
деловања. Нада је онтолошка категорија, а не само феномен свести. За Блоха најљудскија
је она: « од свих душевних узбуђења
и својствена је само човеку
». Човек је биће наде, јер је способан за снове о бољем животу.
По питањуРЕЛИГИЈЕБлох је истицао да је најбоље у вери то што она ствара отпаднике. Oтпадник од вере је могућ
само ако постоји установљена вера чије је учење претворено у догму, вредност у норму, а љубав у обавезу. Отпадник о
скраћује пут до Бога уклањаући посредике. Он у званичној вери не налази испуњење, али и за њега постоји спасење
спасење лична ствар и постоји и изван цркве, џамије, синагоге или храма.

Критичка теорија друштва

. Зачетници и протагонисти критичке теорије друштва су интелектуалци са Института
социјална истраживања у Фраккфурту, због чега се ова школа назива
Франкфуртски
и« круг
». Представници критичке теорије
друштва (20-30год.20в.) која интердисциплинарно и критички преиспитује грађанско друштво и настоји да пружи одгово
превладавању кризе и ослобађању човека од отуђења. Неки теоретичари припаднике овог круга називају неомарксистима
с обзиром да се они дистанцирају од марксизма, бољи назив би био марксолози, тј. стручни познаваоци марксизма. Најпоз
представници Франкфуртске школе билиХоркхајмер,
су: Адорно, Маркузе и Фром
.

Хоркхајмер и Адорно

Најзначајнији Хоркхајмеров допринос филозофији је заједничка књига са Адорном Дијалектика

« просветитељства
», која је
била борбени манифест студентског протеста 1968.
Хоркхајмер и Адорно критикују неке појавне облике просветитељства , али не одбацују саму његову идеју. Они
критикују сужавање појма рационалности на рационалност научног знања. Просветитељство чини срж европске култур
представља победу критичког мишљења над ауторитетима традиције и вере. Међутим, на највишем степену свог р
просветитељство је створило нови мит – НАУЧНОГ ЗНАЊА
М ИТ . Хоркхајмер и Адорно сматрају да је традиционална теорија,
коју је засновао Декарт, довела до тога да наука овлада природом и постане инструмент поробљавања света. Знање сво
налази у техници, а онај ко располаже таквом врстом знања има стварну друштвену моћ.
УМ је постао инструмент владавине природом, људима и друштвом. Таква врста рационалности се н
ИНСТРУМЕНТАЛНА РАЦИОНАЛНОСТ. Она се у односу на
:
-природупоказује као тежња за њеним неконтролисаним искоришћавањем што може довести до
уништавања животне средине
-друштвопоказује: - кроз настајање тоталитарних друштвених поредака ( и комунизам)
фашизам
- а у демократским друштвима долази до деформације идеје демократије. Технички и
научни напредак доводи до дехуманизације, тј. смањује се аутономија индивидуе док
апарат масовне манипулације јача.
ападну
З цивилизацију одликују:
масовна производња, масовна култура и индустрија културе, што има за последицу
наметање образаца понашања, гушење индивидуализма и конформизам.
Култура постаје роба, а забава постаје смисао људског постојања.
Међутим, Хорхајмер и Адорно сматрајуизлазда није у другој крајности - ирационализму, јер би то водил у варваризам. Излаз
налази у обнављању идеје ума као слободног рационалног деловања. Потребно је обновити разлику између разума и ума.
прихвати да ум представља критику постојећих односа моћи у друштву онда он може бити основа за исправљање истор
заблуда.

Маркузе

Херберт Маркузе је један од најрадикалнијих мислилаца 20.в. кога сматрају и духовним инспиратором нове левице
« » . Живећи у
Америци, пише како је пролетаријат у високо развијеним земљама етаблиран у систем тако да његову историјску
преузимају студентски и феминистички покрети, односно «нова л
Маркузеније тежио да створи целовит теоријски систем, већ са истражи перспективе и могућности човековог аутенти
постојања, кроз преиспитивање његовог положаја у грађанском друштву.
Маркузе пишеЈЕДНОДИМЕНЗИОНАЛНОМ
« ЧОВЕКУ», као прототипу човека савременог индустријског или
потрошачког друштва.
Он полази од става да цивилизација
је заснована на неслободи и несрећи човека. Покоравајући природу, човек је отуђ
од себе своју праву природу, поробивши тако и себе и друштво. Међутим, он тога свестан, јер је посредством п
изманипулисан, тако да има утисак да је његов начин живота његов избор. У модерној цивилизацији превладава удобна, ра
демократска неслобода, што је обележје техничког прогреса. Људи циљеве и вредности система прихватај као вл
опредељење. Њихово понашање се аутоматизу, а реакције постају рутинске. Све то води успостављању МАС
ДЕМОКРАТИЈЕ , чији субјекти нису грађани као појединци, већ интегрисане целине, тоталитет. Успостављањем апарата
производње и дистрибуције друштво се поделило : на
- масе - које том апарату служе
- доминатне економске, политичке и војне групе које-имају одлучујуће позиције у контроли тог апара
Ослобађање човека од отуђења могуће је само РАДИКАЛНОМ РЕВОЛУЦИЈОМ, која треба да уместо старих потреба
развије нове, истинске потребе ( слобода, срећа
мир, ). Активирање нових потреба довешће до радикалних промена у друштвено
животу и међународним односима. Тако ће социјализам од утопије постати стварност. Носилац револуције треба да буде
радничка класа.
Маркузе сматра да ће аутоматизација производње створити слободно време и тако ослободити простор за «слободн
игру људских способности». Уметност ће тако постати специфична производна снага, а ново ЕСТЕТИЧКО друштво
ДРУШ ТВО.
Маркузеувиђа да је основни проблем човека СМРТНОСТ , а једина могућност за њено занемарива је САМОЗАБОРАВ
посредством нарцистичког и орфејског животног става игра, (љубав, уметност)

И) СТРУКТУРАЛИЗАМ
 Структурализам, постмодерна
СТРУКТУРАЛИЗАМ је првобитно био само метод научне анализе у лингвистици, затим психологији, етнологији, социоло
итд, али како садржи одређене филозофске претпоставке, он се у Француској 60-их година 20.века развио као фило
правац.
Као филозофски правац , структурализам се супротставља свакој филозофији субјекта и представља реакцију
филозофију егзистенције. Струкуралисти сматрају да пресудну улогу у свету нема човек као активни субјект, већ ано
безлични системи или структуре који делују у различитим сферама друштвеног живота и одређују улогу човека као индиви
СТРУКТУРАпредставља систем односа у коме промене у једном делу система производе промене у свим другим дело
Основни циљ јесте откривање непроменљивих форми у свим областима људске стварност
Најзначајнији представници структурализмаЈакобсон,
су: де Сосир, Леви-Строс и други.

Назив ПОСТМОДЕРНА , иако није опште прихваћен, користи се да означи стање у филозофији где се вредности саврем
доба налазе у кризи. Постмодерна подразумева преиспитивање целокупне модерне филозофије, a развила eс посебно у
Француској међу следбеницима структурализма.
Постмодерни филозофи тврде да су појмови модерне филозофијеидеологије
израз европског
субјекта који успоставља
односе моћи и потискује одређене друштвене групе као што су жене, мале етничке заједнице или земље трећег света.
Историјске појаве показују да човечанство неће моћи да оствари рационалано контролисани историјски напредак, п
јавља сумња да ум може бити незаменљиво животно начело. Ипак, велики број филозофа сматра да треба очувати
рационалности, али прилагођену савременим условима живота.
Уместо историјског мишљења које је доминирало у 19.в. и модерној филозофији, основни транседентал постмодерног миш
постајеЈЕЗИК.Раније је установљено да је бивство неизрециво, непојмљиво и недокучиво, а према постмодернистима, о он
о чему се ништа не може рећи јасно боље је ћутати. Тако се посмодерна развија у знаку Хајдегерових увида о језику и врем
као основним претпостакама за тумачење света.
ВРЕМЕНИТОСТ, односно историчност је други важан темељ

УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ
Појам филозофије, услови њеног настанка и развоја
. Teoрија и пракса

Реч филозофија потиче од грчке речиphilos»

« (волети, бити наклоњен
) и речи «sophia» (мудрост) из чега се може закључити да
филозофија настаје из тежње за мудрошћу. Реч «мудрост» појмовно означава истинито знање – исправан, добар став, так
филозофија може одредити и као љубав према јединству истинитог сазнања и доброг понашања (
према јединству истинитог и
доброг)
Основна начела филозофије су питати, тражити, преиспитивати. Специфичност филозофије се огледа у томе шт
доводи у питање све, не заобилазећи ни саму себе.
Код старих Грка филозоф је, првобитно, био мудар човек који се истицао мишљу илипесник, деломзаконодавац
( ).
Временом, ова реч добија одређеније значење, па се филозофима називају људи који су себи поставили циљ да тра
истином. Питагора је први употребио реч филозоф, мада се првим филозофом сматра Талес из Милета.
Филозофија је најстарија теоријска дисциплина. Настала је у 6.веку пне у Милету, граду на обали Јонског мора
живели Талес, Анаксимен и Анаксимандар. Одатле се проширила на читаву Грчку, да би своје највеће домете достигла у
са Сократом, Платоном и Аристотелом.
Тежња за мудрошћу, из које се развила филозофија, постојала је и у другим државама Старог светаКини,
Индији, ( ).
Персији
Основна разлика између те филозофије и филозофије старих Грка је у томе што у њиховом учењу нема те критичности и м
зрелости која филозофију уздиже изнад верских и митолошких односа према стварности, док је то једна од најбитнијих
грчке филоз
У току 2500 година досадашње историје, филозофија се постепено мењала како садржинск тако и односом према д
врстама духовног стварања. Филозофија се мењала историјски у складу са друштвено-културним искуством.
Свака филозофска орјентација, правац и школа приступају дефинисању појма филозофије у складу са својим пол
претпоставкама и принципи Због свега тога нема једне јединствене дефиниције која би имала опште и обавезно значење
можемо рећи дафилозофија представља визију о свету, умно гледање света као целине, која се рађа као резу
систематског тражења истине о космосу, животу, друштву и човеку.
Она успоставља синтезу сазнања о свету коа целини која
је дата у облику појмовног сазнања, за разлику од митске слике света. Обим у коме се испољава и овакав умни поглед на
ОБЈАШ ЊЕЊЕ. Предност објашњења у односу на неки други тип говора о целини света састоји се из:
- довољног образложења
- логичке противречности
- проверљивости и примене у жив
УСЛОВИ НАСТАНКА :
1. Крајем 7. и почетком 6. века пне, када се почиње развијати филозофија, Грци су поседовали завидан ниво математ
астрономских и практичних знања о свету, која су, заједно са потребом за развојем практичних делатности, довела у п
традиционалну митолошку слику света.
2. Ниво развијености полиса, који се темељио на друштвеној подели рада, омогућио извесном броју
људи да се посвете духовним делатностима.
3. Структура језика. Старогрчки језик се темељио на претпоставци да свака умна логосреч
) треба
( да се
поклапа у потпуности са ствари коју означава
Основни периоди развоја филозофије : су
- античка – од 6.в.пне до 529.г.
када( цар Јустинијан затвара све филозофске школе у Атини
)
- средњевековна – од 529. до 15.века
- нововековна – од 15.века до Хегелове смрти 1831
- савремена од 1831 до данас
ТЕОРИЈА И ПРАКСА
У старогрчкој митологији Теорија и Праксис су биле две музе. Стари Грци су под теоријом подразумева умни увид у су
ствари, а под праксом морално-политичку делатност на трговима својих полиса. Презирали су физички рад и сматрали
недостојним слободног човека. Материјална производња је била за робове. Грађане, који се нису бавили државним послов
тргу, називали су идиотес.
Међутим, код Маркса, пракса постаје централна филозофска категорија, па се и човек одређује као биће праксе
праксом се подразумева сврсисходна, стваралачка и слободна људск делатност. ЧЛовек је једино биће које се не прила
пасивно свету, већ га активно мења.

Филозофске дисциплине

С обзиром да филозофија представља целовито мишљење, свака подела на филоз. дисциплине је услов ПЛАТОН је ауто
филозофске систематике, јер је филозофију дисциплинарно поделио на:
физику, етику и дијалектику (логику
).
Од АРИСТОТЕЛА потиче подела филозофије на:
теоријску
-теологија (метафизика) практичну -етика поетичка -граматика
-физика -економија -реторика
-математика -политика -поетика
ХЕГЕЛје филозофију поделио на логику, филозофију природе и филозофију .духа

1. МЕТАФИЗИКА
Прво питање филозофије је питање о основи свега што јесте: Ш та јесте? Зашто нешто јесте, а нешто није? Ш та значи бити
је биће? На ов
aква питања одговара главна филоз. дисциплина метафизика ОНТОЛОГИЈА
или .
Метафизика је онај део филозофије који се бави надчулним принципима бивства, основним узроцима оног што
Њен предмет је најапстрактнији могући појам који има максимални обим, а минимални садржај. Тај појам обухвата с
постоји и не може се искусити чулима, већ сам умом. На наш језик се преводи БИВСТВО
речју (биће, битак, апсолут ..) и о њему
се једино може рећи да јесте.
Први филозофи су покушали да све постојеће објасне једним преначелом, али су се задржали на ставу да је
састављен од 4 природна елемента: воде, земље, ватре и ваздуха. За Платона је бивство идеја, за Аристотела енергија, а за
апсолутна идеја.
Код разматрања појма бивства, јавља се питање на који начин јесте оно што јесте и ту постоје 2 основна одговора на то п
-елејски(мировање, статика)
хераклитовски
- (кретање, динамика)
Метафизички правци зависе од критеријума класификације. Тако разликујемо :
I Према броју начелапринципа)
( бивства:
-монизам – ако се биће објашњава само једним начелом Јонски( филозофи, Хераклит, Парменид
)
-дуализам – у основи свега налазе се два независна начела ( Декарт
Платон, )
-плурализам – правац који претпоставља више начела (
Анаксагора, )
Демокрит, Емпедокле, Лајбниц
II Према суштинским одликама бивства :
-материјализам– прво начело је материја, која је примарна у односу на сваки други облик постојањ Материја се дефин
као објективна стварност која постоји независно од наше свести, која се креће у простору и времену и извор је
опажаја. Она је ненастала и вечна. Према карактеру материјалности, материјализам може - наивни
бити: з(драворазумски)
контемплативни
- ( )
посматрачки
историски
- (
дијалектички)
-идеализам(спиритуализам) - праначело је идеја , дух, мисао која је примарна у односу на материју. Дели се на: -субјектив
наша свест је оно примарно, а стварност је идејна творевина субјекта
 -објективни- идејно бивство је објекат стварности и независно је одПлатон)
човека (
-апсолутни- у основи свега је апсолутна идеја
Хегел)(
2. ГНОСЕОЛОГИЈА– је дисциплина која изучава порекло, предмет и проблеме сазнања. Сазнање је процес истражи
истине, а његов резултат је знање. Гносеологија се конституисала као филозофска дисциплина тек у 17.в., а њен оснивач
Џон Лок.
Проблем сазнања, као релативно самостални предмет мишљења, појављује се први пут код Платона и «Теетету». Потр
кодексом исправног размишљања јавила се и услед делатности софиста који су неупућене убеђивали у истинитост оно
њима одговара. Формулисање правила мишљења започео је Сократ, а довршио Аристотел. Тако је настала логика као фило
наука за исправно мишљење. Гносеологију је могуће поделити према више критеријума :
I Према изворима сазнања :
1. емпиризам– извор сазнања је у искуству, а дух је само табула раза на коју искуство исписује знако
(Лок, Хјум, Бекон, Беркли
)
2. сензуализам– је крајњи емпиризам, по коме је чулно искуство једини извор сазнања
3. рационализам– извор сазнања је мишљење, али разум не искључује свако искуство (Декарт)
4. ирационализам упућује- на нерационалне изворе, као главне изворе сазнања.
Његови облици су:
волунтаризам – даје предност вољи над разумом (Шопенхауер)
интуиционизам – извор сазнања је интуиција, непосредно гледање (Бергсон)
мистицизам– главну сазнајну моћ претставља екстаза, сједињењење са апсолутом
II Према односу према сазнању :
-догматизам –знања се усвајају некритички и третирају се као непроменљиви закони
-скептицизам– правац у коме се сумња у стечена знања и могућност сазнања истине (
агностициза
-критицизам –превладавањем и синтезом емпиризма и рационализма даје се критика сазнања Кант (
-реализам –правац у коме се сазнање темељи на стварности

3. АКСИОЛОГИЈА
- је филозофска дисциплина која се бави вредностима. Њен предмет је стар колико и сама филозофија, али њу је, као
дисциплину, у 19.веку конституисао Херман Лоце .
Вредности постоје тек у релацији према човеку. Оне се мењају упоредо са развојем људских потреба и друшт
променама. Вредности су релативне према субјекту који их процењује, што значи да оне, саме по себи, нису ни добро
него то постају тек у односу према човеку. Према том критеријуму вредности могу бити: личне, посебне (групн
универзалне.
У савременој аксиологији скоро је опште прихваћена Шелерова подела : на
1.хедонске вредности – чије су крајности задовољство и бол, а одговара им функција чулног осећања
2.виталне (биолошке) – чије су основне вредности живот и здравље
3.духовне- које могу бити: - логичке ( вредности чистог сазнања истине
или )
- друштвено-моралне
- естетске
4.религијске– које су, по Ш елеровом мишљењу, највише вредности
За савремену аксиологију посебно је значајан Фридрих Ничеи његова идеја о превредновању свих вредности.
Марксистички филозофи у аксиологији полазе од истинске заједнице у којој је човек човеку човек. Маркс истиче да друш
неће наћи равнотежу, све док основна вреддност не буде рад.
Данас је посебно актуелнапрагматистичка
и теорија вредности, према којој је вредно оно што је корисно.

4. ЕТИКА
- је филозофска дисциплина која истражује основе и изворе моралних норми и моралних вредности. Реч етика потиче од
речи «етос» што значи обичај, навика, карактер.
Цицеронје ову реч превео на латински mos
са (moralis).Морал је и друштвена и
историјска појава. Његова суштина је свест о томе шта треба човек да чини да би био човек.
Морал је стар колико и људско друштво, али је теорија морала настала у 5.в.пне. СматраСократ
се да је
отац етике. По
њему је «врлина=знање». Платон проглашава идеју Добра за највишу идеју,Аристотел
а заснива етику златне средине. За
стоике моралан живот је живот у складу са природом. За разлику одИсус
њих,Христосзаснива моралне норме на осећањима,
пре свега (вери и љубави).Кант изграђује етику чисте дужности коју одликује категорички императив.Ниче формилише
нихилизам и иморализам (филозофију која је о оне стране добра и зла).
Разлика између морала и обичаја и права је у карактеру санкције
:
-санкција у случају кршења обичајних норми су најчешће подсмех и осуда јавног мњења
-кршење правних норми се санкционише новчаном казном или затвором
-док у случају кршења моралних норми санкција може бити осуда јавног мњења, али је специфична
етичка санкција грижа савести.
5. ЕСТЕТИКА
- је филозофија уметности, филозофија лепог. Бави се питањима процене вредности уметничког ствара Испитује шта је
природи и човековом стварању, како се формирају и мењају судови о лепом.

6. ФИЛОЗОФСКА АНТРОПОЛОГИЈА
- је филозофска дисциплина чији је предмет истраживања човек. Она почиње Протагором
са (човек је мерило свих ствари
) и
Демокритом(човек је микрокосмос
), а затим следе 2 максималистичке антропологи
хришћанство и ренесанса . Човек се схвата
као мали Бог на земљи.
Филозофску антропологију као филозофску науку утемељује Имануел Кант. Једно од 3 основна питања његове
критичке филозофије је «Ш та је човек?» Филозофска антрологија је централн филозофска дисциплина савремене филозоф
7. ИСТОРИЈА ФИЛОЗОФИЈЕ
- проучава развој филозофије током историје и повезана је са општом историјом човека. Ту филозофија саму себ
предметом истраживања.
За историчара филозофије основни извор проучавања су филозофска дела и тзв. дух времена. За прву значајнију
из историје филозофије узима се Аристотелова Метафизика,иако је историју филозофије као филозофску дисциплину
утемељио текХегел, у својим«Предавањима из историје филозофије» . У савременој филозофији посебно место заузимају
Хајдегеровиувиди о историји филозо

Odnos filozofije prema mitu i religiji

Reč MIT vodi poreklo od grčke reči «mithos» - što znači pripovest, kazivanje, legenda, a reč mitologija vodi poreklo od re
mitologeo što znači «pričati neku priču iz starine».
Mit nastajeiz nemogućnosti da se sagleda stvarnost. Prisutan je kod svih naroda i priča o sudbini naroda, Bogu, životu
nastanku sveta. Mit nastoji da, uz veliko korišćenje mašte i uvođenje natprirodnih sila, objasni svet. Stari Grci su stvorili veliki b
mitova, sačuvanih do danas. Najpoznatiji mitovi se nalaze u Homerovim epovima llijadi i Odiseji i Hesiodovom delu «Rodoslov
bogova -Teogoni
U staroj Grčkoj su postojala KULTA3 :
1. apolonijski -Apolon je sin Zevsa i Here. On je bog lepote i večne mladosti, zaštitnik prirode, dobra i istine. Ovaj kult se odliku
racionalnošću i izražava filozofski duh idealizma, besmrtnost duše i poricanje vredno tela i uživanja. Saglasan je sa kasni
Sokratovim i Platonovim sistemom.
2. dionizijski- Dionizije je 2. Zevsov sin, rođen iz njegove vanbračne veze. On je bog vina i pijanstva. Dionizijski kult se odliku
naglašavanjem volje i prirodnih nagona. Slavi se čovek oslobođen stega razuma. Ovak kult odgovara određenim presokratovsk
orjentacijama i Ničeovoj filozofiji.
3. orfejski- u osnovi kog leži filozofski stav da je ljudska duša božanska, dok je telo tamnica duše i izvor zla. Ova se misao poseb
razvila u srednjevekovnoj hrišćanskoj teologiji.
SLIČNOSTI između mita i filozofije :
-i mit i filozofija na
stoje da razumeju svet i otkriju njegovo poreklo
RAZLIKE:
-mit se oslanja na maštu, a filozofija na um i razum
-mit nema metodski i sistematski pristup razumevanju sveta, što je karakteristično za filozofiju
-mit nema potrebu da argumentovano obrazlaže svoje tvrdnje, da bude logički neprotivrečan i proverljiv

Reč RELIGIJApotiče od lat. reči «religare» što znači vezati, spojiti, što znači da je ona veza konačnog bića-čoveka, sa beskonačni
bićem-Bogom.
Religija jetakav oblik ljudske svesti ili duhovnosti koji apsolutnu istinu sveta nalazi u liku BOG Bog je večno, svemoćno
dobro vrhovno biće. Smatra se tvorcem sveta i osnovom svih postojećih stvari. On je biće koje se nalazi е stranu
s on svakog iskustva i
zato čoveku preostaje samo da veruje ili ne veruje.
Religija je uvekkolektivna verai nju prati zajedničko ponašanje. Praktikovanje vere se uspostavl kroz OBRED, kao jedini
mogući način komunikacije čoveka sa Bogom. Društvena organizacij а u kojoj se praktikuje religija na institucionalizovani način je
CRKVA. Ona ima svoje dogme, autoritete i hijerarhiju.
Ljudska religioznost počinjeprimitivnim oblicima kao što su totemizam, fetišizam, animizam, magija, preko politeističkih
do monoteističkih religija otkrovenja. Suprotnost vere je ateizam, a suprotnost religijske zajednice je sekularna zajednica.
Mišljenja o tome kakav treba da bude odnos filozofije prema religijisu podeljena:
-U Grčkoj se filozofija razvijala kroz kritički stav prema religiji.
-Kroz istoriju se često smatralo da je filozofija suprotna veri i da je treba ignorisati ili iskoristiti.
-Međutim, mnogi filozofi su se bavili i dokazivanjem Božijeg postojanja, naročito posle Anselmovog Ontološkog dokaza 1077. Po
ontološkog dokaza, oni su razvili i Kosmološki i Teološki dokaz.
-Postajali su i oni koji su smatrali da se postojanje Boga ne može dokazati ili su Boga optuživali za zlo u s
-Poznato je i da neki filozofi nisu smeli otvoreno da priznaju svoje neverovanje u Boga, jer bi se time suprotstavili državi.
RAZLIKE između filozofije i relig ije su:
1. - filozofija je u suštini racionalna, a religija emotivno-voljna vezanost za Boga kao apsoluta.
2. - dok religija ostaje na nivou predstava, filozofija teži da se putem uma uzdigne do teorije
3. - filozofija je zasnovana na snazi jačeg argumenta, a religija na slepoj veri u Boga
4. - filozofija ne deli svet na nebeski i zemaljski, već teži da otkrije principe kao
svetajedinstvene stvarnos
5. - u filozofiji vlada duh otvorenosti, dok je religija puna zabrana i tabua
Međutim,filozofija i religija se posebno prožimaju u oblasti MORALA. Kod objavljenih religija, postoji kodeks moralnih normi
za koje se tvrdi da su propisane direktno od Boga.

Оdnos filozofije prema nauci i tehnici

NAUKA predstavlja logički, metodski i kritički izveden sistem znanja o pojavama iz određene oblasti sveta ili Njen bivstva.
osnovni
cilj je da utvrdi istinito znanje o svom predmetu.
Odnos filozofije i naukese menjao kroz istoriju. U početku se nisu razlikovale ni po predmetu, ni po metodi istraživanja, jer
je filozofija predstavljala majku svih nauka.Tako većina opštih naučnih termina ima filozofsko poreklo (
kauzalnost, ).
nužnost, istina
Međutim, razvojem čovekove delatnosti (
posebno ), javila se potreba za specijalizacijom znanja i diferencijacijom posebnih
proizvodnje
nauka iz filozofije.Moderna nauka je bila vrlo efikasna i našla se na čelu civilizacijskog pohoda.
Međutim, danas je ona vezana za krizu i kraj građanskog društva . Ono što se često smatra pouzdanim znanjem obično je
daleko od suštine, jer se nauka još uvek drži ograničenja koje je sebi nametnula. Nauka je zaboravila etiku, dijalektiku, otvorenu
Trenutak njihovog uvođenja u nauku, označio bi rađanje sasvim nove, drugačijeNauka nauke.se udaljava od suštine i ne zna u kom
smeru se kreće.
Filozofijatreba da obezbedi jedinstvo nauka i da ih usmeri ka suštini.auka
N teži da ves zasnuje na sigurnim činjenicama, dok je
filozofija opominje da sigurno znanje nije moguće . I u nauci i u filozofiji odvija se igra konkretnog i apstraktnog, ali su naučni i filozofs
modeli uglavnom potpuno nesaglasni. Dok se nauka još drži linijskog napredovanja, filozofija se uporno drži početnih pitanja.
Pošto filozofija i nauka utiču na menjanje sveta i ljudi,
IDEOLOGIJAteži da ih kontroliše i u tome najčešće uspeva. Ideologija
stvara lažnu naučnu svest, navikava naučnike da ne razmišljaju o ljudskim problemima i o posledicama naučnih otkrića. auka iTako
tehnika danas nisu čovekova sredstva, već njegovi gospodari.Nauku i tehnikune interesuje ljudska sudbina i zato se njihovi rezultati
mogu upotrebljava ti i suprotno čovekovim interesima. Prava nauka i prava filozofija moraju da razviju u sebi imunost u odnosu n
ideologiju ili mehanizam odstranjivanja ideološkog. Samo otvorena misao može da se suprotstavi naučno-tehničko m obezvređivanju
čoveka.
Nauka se temelji na 2 osnovna principa:
- ona ne ispituje svoja sopstvena polazišta
, već ih prihvata i primenjuje u konkretnim slučajevima
- svaka naučna tvrdnjaje prihvatljiva kao istinita dok se ne dokaže suprotno
SLIČNOSTI između nauke i filozofije su u tome: što
1. - obe predstavljaju rezultat metodičkog rada u cilju objašnjenja svog predmeta istraživanja
2. - obe otkrivaju i formulišu saznanje o njemu
3. - obe neguju duh racionalne otvorenosti

RAZLIKE između filozofije i nauke: su

1. - filo zofija je utemeljena na umu, a nauka na razumu
2. - filozofija teži da izgradi celovitu viziju sveta, a nauka se bavi samo oni delom koji je njen predmet
3. - filozofija preispituje samu sebe i svoje pretpostavke, a nauka svoje pretpostavke prihvata i primenjuj
na konkretan slučaj
4. - filozofija teži da bude umno-kritičkadisciplina, dok je nauka vrednosno neutralna.

Reč «tehnika» vodi poreklo od grčke reči «tehne» što znači STVARANJE. Prvi su problemom «tehne» počeli da se bave stari G
koji su i među bogovima imali i kovača Hefesa. Pre sofista se ne spominje tehne već kibernetikos. Po Heraklitu, kibernetikos z
upravljanje svim pomoću svega. Pojam tehne se nije upotrebljavao samo da označi pravljenje stvari, već i izlazak stvari na videlo.
što se automatski pravilo izlazilo je iz okvira tehnike.
Danas se pod tehnikom obično podrazumevaju znanja, postupci i istraživanja koja mogu da budu upotrebljena za dostiza
veće produktivnosti, većeg profita i veće moći. Moderna tehnika vodi specijalizo što za posledicu ima gubljenje iz vida cel
odvajanje čoveka od sveta. Čovek je sve više samo stvar među stvarima. Tehnika može da ostvari poboljšanje ovostranog života i d
produži, ali može i da ga oteža i skrati.
Tako razlikujemo 2 krajnja suda o tehnici
:
1. prema prvom se ona uzdiže do osnovnog činioca ljudskog napredovanja i tvorca ljudske stvarnosti
2. a prema drugom se ona proglašava najvažnijim izvorom otuđenja i krivcem propadanja postojećeg
Dok prva krajnost vodi nekritičkom poverenju u tehniku, u drugoj se zanemaruje da bez tehnike nema uspešnog preobražaja i pro
ka boljem svetu.
Da li je bolje govoriti uslovno o dve tehnike?
1. Prvoj, postojećoj tehnici je cilj veća produktivnost, profit i moć, a njena osnovna karakteristika je nezainteresovanost za pojedin
nedostatak vrednosnog sistema. Ona se neprijateljski odnosi prema prirodi i proizvodi lažne potrebe.
2. Drugačija, nepostojeća, ali moguća tehnika ima za najvišu vrednost poboljšanje čovekovog položaja: punu slobodu, sreću, dostojanstvo.
razvoj bi značio razvijanje pravih potreba i otvorenost ka novom, boljem svetu.
Питање о Бићуи Једном

Прво питање филозофије је питање о основи свега што јесте: Ш та јесте? Зашто нешто јесте, а нешто ни Ш та је биће? На
питања одговара главна филоз. дисциплина метафизика или ОНТОЛОГИЈ A.
Термин онтологија је настао у 17.веку, а састоји се од речи «онтос» -биће и «логос» -закон.
БИВСТВО(биће,битак, апсолут ..) је најапстрактнији могући појам који има максимални обим, а минимални садржај.
појам обухвата све што постоји и не може се искусити чулима, већ само умом. О њему се једино може рећи БИЋЕ
да јесте.
је све
оно за шта се може рећи да јесте. Оно је иза нас, испред нас и у нама.
Kako dolazimo do toga da Biće jeste, a Ne-biće nije? Ne-Biće je, kao i Biće, izvan saznanja. Do njega se ne može doć
direktno, već samo preko negacije onog što smo uspeli da saznamo oСвако Biću. биће се каоНЕШ ТО разликује од НИШ ТА баш по
томе што јесте, што има свој битак. Ništa, međutim, ne predstavlja samo kraj pojedinačnog i bivstvujućeg, već i njegov počet
Početno Ništa može da bude nodređeno, ali je ispunjeno mogućnošću, pa iz njega može nastati nešto bivstvujuće.
Ништа није јединствен појам, већ је могуће разликовати :
- апсолутно или негативно ништа – негација стварности и саме могућности
- релативно или позитивно ништа – негација само стварности
Može li se jezikom izražavati Biće? Jezik nije sasvim prilagođen izražavanju onog opšteg. Jeziko se Biće ponekad nazi
nikad ne obuhvata. Dok smo živi Biće nam izgleda udaljeno, samo u smrti, ono nam se potpuno otvara.
FILOZOFIsu na različite načine rešavali problem odnosa Bića. Svaki filozof ima svoj projekat probijanja ka istini
Možemo da cenimo ozbiljnost projekata, ne i da neopozivo sudimo o njihovom rezultatu, jer bi samo Bog mogao da odredi koji se
više približio istini Bića.
Elejski filozofisu smatrali da postoji samo Biće koje je beskonačno, večno i nepromenljivo. Parmenida
Od počinje uobličavanje
filozofskog govora o biću, ali još nema pune svesti o ontološkom pitanju. Његов став Бивство
« јесте, а небивство није
» је
универзалан, а разлике у схватањима настају тек када треба одредити шта је то што јесте. Према Пармениду, бив
јединствено и непроменљиво и може се схватити сам мишљењем. Платон је сматрао да бивство представља вечни и
непроменљиви свет идеја које су узори сваког појединачног постојања. Хегела
За су Биће и Не-Биће моменти у развоју
апсолутне идеје.Фојербахсхвата бивство као реалитет, односно природу. Маркс и Енгелсвише обрађују проблем друштвеног
бивства, што представља стање односа у друштву. Хајдегерсматра да треба истражити смисао бивства уопште. Kaže kako «u vek
kada hoćemo da shvatimo Biće, kao da zahvatamo u prazno ». Tврди да је време «бит бивств
a или «истина бивства». Овај став да је
бивство временитоа (не ненастало, непропадљиво и непроменљиво) представља преокрет у односу на традиционалну метафизику.

Оdnos filozofije i politike

U vreme svognastajanja filozofija je sadržavala u sebi začetak svih društvenih i prirodnih nauka, tako da se misao o politici pr
javila u okviru filozofije. U antičkoj Grčkoj je nauka o politici je bila tesno vezana za filozofiju, da bi vremenom ta veza slabila,
obzirom da je nemoguće odvojiti shvatanje politike od shvatanja sveta i njegove suštine, ta se veza nikada nije sasvim prekin
Međutim, jedinstvo filozofije i politike, za koje se zalagao Platon, nikada nije bilo opšteprihvatljiva zamisao.
POLITIKAse određuje kao nauka i veština upravljanja državom, nauka o ciljevima države, sredstvima i načinima ostvare
tih ciljeva.
Ono što politiku odvaja od filozofije je to što je politika više u delu,
manjea u znanju i saznanju. Ona, za razliku od nauke i
filozofije, uvek ima lični pečat čoveka koji je vodi.
Značajno filozofsko i naučno istraživanje politike započeto Platonovom
je «Državom»,u kojoj je data njegova vizija idealne
države koja bi imala strogo podeljene klase i u kojoj bi bila ostvarena pravda, jer bi svako radio posao za koji je ima sklono
sposobnosti.
Aristotelovapolitička I pravna teorija data je u delu«Politika». Osnovna crta njegove filozofije je savlađivanje Platonovog
misticizma i idealizma i stvaranje jednog materijalističko-realističkogma. siste
«Politika» nema takvu umetničku vrednost kao
«Država», ali je ona zato prva potpuna rasprava o državi i društvu, zasnovana na podacima iz iskustva. Pojmovi i zakoni ko
Aristotel utvrdio, najčešće važe i danas, a i prvi put je dato pravno razmatranje države i obrađeni neki pravni pojmovi (ustav).
Aristotel je isticao usvakom čoveku postoji prirodni nagon za državom: «čovek po prirodi državno (političko) biće, a biće
koje po prirodi, a ne slučajno, stoji van države ili je rđavo ili neljudsko». Čovek se potvrđuje tek u državi, tj. političkoj praksi.
Glavno Hegelovo delo iz oblasti prava i politike «Osnovne
je crte filozofije prava».Centralna kategorija Hegelove teorije
države je univerzalna sloboda, koja nije moguća bez svesti o slobodi. Države se razlikuju prema stepenu samosvesti njenih pripad
po pitanju slobode.Po Hegelovom mišljnju sloboda dobija svoju punu formu u modernoj državi, posebno protestantskoj Pruskoj drž
njegovog doba.
Po Hegelu, država nije institucija kojoj je svrha dobrobit i sigurnost građana, već je ona sama sebi svrha. Narod ima suverenitet je
ako se shvata zajedno sa monarhom i državnim organima. Jednakost se ispoljava u tome da svaki čovek može da postane
upravljačke klase.
Tri su pravca u nauci o politici koji imaju različite filozofske osnove:
-Prvi je onaj koji za osnovu ima pozitivističku filozofiju
-Drugi, spekulativnu filoz
ofiju (polazi od osnovnih ideja o ljudskoj prirodi, slobodi, jednakosti)
-Treći pravac je onaj koji za osnovu ima marksističku
filozofiju

Оdnos filozofije i prava

Pravo je ono što je u skladu sa idejom pravednosti, ispravno, opravdano i odgovara zahtevima pravnog poretka. Kao sistem no
pravo reguliše odnose među društvenim subjektima.
U prošlosti su najznačajnije pravne škole bile prirodno pravo i istorijska pravna škola, a u naše vreme to su pravni m pozitivi
i razne marksističke orjentacije.
Kada je reč o odnosu filozofije i prava tu postoje 3 gledišta:
1. shvatanje o suvišnosti prava - pravo je deo filozofije koja raspravlja sve probleme ljudskog postojanja
2. istovremeno postojanje filozofije i prava – gde obe imaju poseban predmet i sadržaj
3. stapanjefilozofije i prava pri čemu se formira posebna nauka – filozofija prava
Filozofsko pitanje o biti prava započinje većkod predsokratovaca i sofista. Sofista Protagora npr. tvrdi da društvena pravila
nisu božanskog porekla, niti su nepromenljiva, već su samo društveni proizvod koji je relativan i može se promeniti. One zavise od
običaja i društvenog gledanja, tako da ono što jednoj državi izgleda pravedno, za nju i jeste pravedno. Ipak je smatao da građani t
da poštuju zakone svoje zajednice jer će u protivnom biti kažnjeni.
Kod Platona i Aristotelapravo stvara celinu sa etikom i filozofijom politike, a slično je takohrišćanskom i u pravnom
mišljenju.
Novovekovnafilozofija prava je usko povezana sa ugovornim teorijama države od Hobsa doHobs Rusose smatra osnivačem
ugovorne teorije društva. Po njemu prirodno stanje čoveka nije ni državno ni dru stanje, nego je čovek po prirodi slobodan. Ljudi s
prirodi jednaki, a pošto svi imaju pravo na sve, čovek postaje čoveku vuk i nastaje rat svih protiv sviju. Prirodni zakon je pra
razuma koje propisuje šta čovek treba da radi da bi se što uspešnije održao u životu. On nalaže čoveku da osnuje državu, kako bi iz
iz stanja rata.Država je veštačko telo koje nastaje ugovorom. Pojedinci prenose na suverena deo svojih prirodnih prava u zamenu
siguran život. Suveren ima svu vlast i niko ga ne može osuditi niti kazniti.
Ruso, nasuprot Hobsu,polazi od prirodnog stanja u kom su svi ljudi bili jednako slobodni, a postojala je samo fizička nejednakost.
Nije bilo privatnogvlasništva, niti nepravde. Ljudi su živeli u slobodi, jednakostii čestitosti. U ovom stanju čovek je dobar, ali je bio
najsrećniji kad su se ljudi počeli međusobno povezivati. Međuitm, strah od osvete za eventualnu uvredu ili nepravdu, dovodi do
stvaranja zakona.Obradive površine su dovele do privatnog vlasništva, ropstva i bede i prva to je nejednakost
. Postankom države
pojavila se druga nejednakost- politička. Suprotnost između bogatih i siromašnih dopunila se suprotnošću između vladajućih
podređenih. Kada je zakonitu vlast zamenila despotska javio treći
se stepen nejednakosti , gde svi ljudi u svojoj nejednakosti prema
despotu postaju jednaki, odnosno jednako bespravni. Ruso u svojim delima ži političko
tra rešenje socijalnenejednakosti.
Teorija pravadostiže svoj vrhunac uHegelovom sistematskom razmatranju prava, morala i države kao celine u pogledu
ostvarenja slobode.

Pitanje istine

Istina je jedan od OSNOVNIH POJMOVAfilozofije koji je različito definisan s obzirom na različite polazne pozicije i usmerenj
pojedinih filozofa. Slično je i sa pitanjem gde je istina? Da li je istinau logici, filozofiji, gnoselologiji, ontololgiji...Zatim, da li postoji
jedna ili više istina? itd.
Istina do koje čovek dospeva je uvek DELIMIČNA i RAZVOJNA . Verovatno se ne može stići do poslednje, celovite istine,
ali se zato ne treba zaustavljati ni kod jedne delimične istine.Filozofiju ne interesuju različite istine, već jedna, istina o istini, koja nije
mi moja, ni tuđa.
Istina nekog sudapočiva na čovekovomSAZNAVANJU i VREDNOVANJU . Putevi saznavanja i vrednovanja nisu kod ova 2
čoveka isti, pa se i njihove istine razlikuju. Tako potpuno objektivnog mišljenja nema, jer iz njega ne možemo da isključimo sebe.
Istinu u KLASIČNOJ TEORIJIdefinišemo kao«slaganje misli i stvari » što znači da mora posto slaganje suda s onim o
čemu sudimo, a što ostaje onakvo kakvo jeste bez obzira na to kako o tome sudimo. VERI U je istina data i vernik ne postavlja pitanje
ima li istine u drugim verama.
-Mnogi filozofi tvrde da istina ne postoji nezavisno od čoveka , budući da samo misao o predmetu može
biti istinita ili lažna, a ne predmet sam.
-Fenomenolozi govore istini o samoj po sebikoja je nezavisna i od mišljenja i od materijalnog sveta
-Lok, Lajbnic i drugi smatraju da postoje faktičke istinekoje su zavisne od iskustva (u prirodni naukama) i
 logičke istinekoje su nezavisne od iskustva (u logici i matematici).
Da bi tvrđenje moglo biti istinito, ono mora :biti
-jasno formulisano (reči kojima je ono objašnjeno moraju biti društveno razumljive )
-dokazano d( okazati iskaz znači pokazati da on nužno sledi iz drugog iskaza čija je istina već utvrđena)
-praktično provereno(odlučujuću ulogu u utvrđivanju istine jednog tvrđenja ima njegova primena u praksi)
TEORIJE ISTINE :
1. TEORIJA KORESPODENTNOSTI : je najstarija i najznačajnija teorija. Filozofija polazi od nje, jer je ona najbliža zahtevim
zdravog razuma. Ovu teoriju je formulisao Aristotel u «Metafizici» na jednostavan način: Istina «– reći o onome što jeste da jeste, a o
onome što nije da nije », odnosno, istina je ono što odgovara (
korespondira) stvarnosti p( redmetu na koji se odnosi
). Ova teorija, međutim,
ima 2 slabosti:
- koplikacije nastaju kada se govori o predmetima koje nismo u stanju čulno da opažamo, a o čijem postojanju zaključujem
osnovu složenih naučnih istraživanja.
- ova teorija kaže šta je istina, ali ne i kako se utvrđuje istinitost tvrđenja. Ona nas obaveštava šta je suštin
istine, ali ne i koji su kriterijumi saznanja
2. TEORIJA EVIDENTNOSTI: kaže da su istiniti oni iskazi koji su praćeni našim osećanjem neposredne očiglednosti ( ).
evidentnosti
Nedostatak ove teorije je u tome što je očiglednost subjektivna, tako da nešto može biti očigledno jednoj osobi, ali ne i drugoj, naro
ako pripadaju različitim kulturama
3. TEORIJA KOHERENTNOSTI: rešava problem prethodne teorije. Koherentnost predstavlja unutrašnji logički sklad mišljenj
nešto potpuno objektivno. Prema ovoj teoriji tvrđenje je istinito kada se slaže sa svim ranije prihvaćenim tvrđenjima, odnosno
pripada skladnom sistemu u kome nema protivrečnosti. Ističe se da istina ne može biti u posebnom izolovanom sudu, već u misa
celini. Međutim, i ova teorija nije savršena jer je moguće da neki sistem iskaza bude konherentan, a da, ipak, u celini bude pogrešan
4. TEORIJA VERIFIKACIJE: nudi treći kriterijum koji nedostaje teoriji koherentnosti. Da bi tvrđenje bilo istinito ono mora biti
iskustvom provereno. Dve škole u savremenoj filozofiji su insistirale na proverlji (verifikaciji) kao bitnoj odlici To istine.
su:
-logički empirizam - istiniti su oni iskazi iz kojih se logički mogu izvesti iskazi koji su provereni u čulnom i
-pragmatizam - istinita su ona uverenja koja funkcionišu u praksi, odnosno, koja su korisna
5. DIJALEKTIČKA TEORIJA: Prema ovoj teoriji istina je u saglasnosti našeg mišljenja sa stvarnošću uz postavljanje pitanja Otku
to znamo? Da bi iskaz odgovrao stvarnosti moraju biti zadovoljeni sledeći uslovi - uslov smislenosti - uslov koherentn
- uslov proverljivosti
6. U najnovijimONTOLOŠKIM TEORIJAMA o istini (Jaspers, Hajdeger) istina se shvata kao bitak u svojoj neskrivenosti. Istina je
bit bitka.

Проблем апсурда и смисла

Без појма апсурдтешко је разумети савремени свет и људе у њему. Човек живи са апсурдом: он не зна ко је, није сигуран г
иако некад мисли да зна ко би и где би могао да буде. Човек је свакодневно суочен и са хаотичним и са систематизо
организованим апсурдом, ког су створили људи. Основ апсурда је немогућност налажења смисла, а живот без смисла није
већ је животарење.
Апсурд почиње зачећем детета . Дете не може да бира хоће ли и где ће бити рођено. Деца су већ код рође
неравноправна. Нека деца се рађају у развијеним, културним и богатим срединама, а нека у сиромаштву и дивљаштву.
И положај старих је апсурдан
. Од њих се очекује незаинтересованост за друштвене проблеме мирење са усамљенош
економском несигурношћу...
Окружени смо апсурдом зато што осећамо време . Човека обично не занима неуништивост, ни дуговечност људско
рода, већ жели своју, појединачну бесмртност. Чак ни свест о потомцима који настављају да живе не потире осећај смрт
страха од одласка у ништавило. Смрт је крај, заокружење апсурдног постојања, где бивствујуће завршава са низом бесми
радњи.
Друштво одржава апсурд помоћу манипулације и насиља . Данашњи човек ради како се ради, понаша се како се треба
понашати, а често и мисли онако како се мисли. Он није срећан ни слободан, иако тога није свестан. Човек се завар
напредује док уништава све око себе.
Апсурд је највидљивији тамо где се користи насиље. Људи пристају на насиље прихватајући га као нешто нормално. У
полицији, па и у болници и лудници апсурд се не може избећи.
Апсурдан може да буде однос са светом , са другима и са собом . Разлаз са собом је најтежи. Човек ради не
приближавајући се својој суштини. Рад осећа као туђ и гадан, па га отаљава, а радије би ленчарио. Циљ рада је ван рада; р
због преживљавања, стандарда, друштвеног положаја..Апсурда има и мимо рада, док се троши слободно време у коме би
могао да стигне до себе.
Неки књижевници имају моћ уочавања апсурда . Код Кафке је апсурд у жижи књижевног дела. Он је осетио да ј
апсурд највећи тамо где је бирократија најприсутнија. За Камија су примери живљења апсурда Дон Жуан, затим глум
освајач и стваралац као најапсурдније створење.
 Већина савремених филозофа рачуна са апсурдом, иако он обично није у центру њихове паж Они који рачунају
апсурдом могу се различито понашати. Могу сматрати да је апсурд нерешив, а ако су убеђени да га је могуће решити
некритично употребљавати овај појам, изостављати га или га промишњати у покушајима преображаја света.
Керкегоровијунаци апсурда су Аврам и Јов. Аврам је спреман да послуша Бога и убије сина Исака, уверен да Бог може и
врати. Јов је изгубио имање, децу и здравље, које му је Бог на крају. вратио
Јасперс је истицао да смо смртни кад смо без
љубави, бесмртни када волимо. Марксу
По се из апсурда не може изаћи унутар филозофије, већ само радикалним преображај
стварности. Ухришћанствусе сматра да само љубав према Христу обезбеђује бесмртност.
Апсурд настаје и нестаје и увек се јавља нови
. Људи постоје од данас до сутра, без правог схватања свог положаја, бе
јаког хтења да се он квалитетно измени и без перспективе. Човек би могао да се избори да његове могућности н
апстрактне, већ конкретне, јер апсурд настаје тамо где су добре могућности затворене.

Проблем вредности

Вредностима се бави филозофска дисциплина AKSIOLOGIJA . Њу је у 19.веку конституисао Херман Ло

Вредности постоје тек у релацији према човеку. Оне се мењају упоредо са развојем људских потреба и друшт
променама. Вредности су релативне према субјекту који их процењује, што значи да оне, саме по себи, нису ни добро
него то постају тек у односу према човеку.
Чисте вредностипостоје само у теорији, док се у животу увек долази до помешаних вредности. С обзиром да
вредновању човек и онај који мери и основна мера, свако вредновање је субјективно и пролазно. Човек обично не мери
себи какав јесте, всћ према томе какав би желео да буде. Вечних вредности нема, јер се оне током живота и историје м
Само човек нечему може придавати вредност. Придајући нечему вредност он посеже ка њему.
У савременој аксиологији скоро је опште прихваћена Ш елерова подела : на
1.хедонске вредности – чије су крајности задовољство и бол, а одговара им функција чулног осећања
2.виталне (биолошке ) – чије су основне вредности живот и здравље
3.духовне- које могу бити: - логичке (
вредности )
чистог сазнања истине
- друштвено-моралне
- естетске
4.религијске– које су, по Ш елеровом мишљењу, највише вредности
Вредности такође можемо поделити личне,на: посебнегрупне
( ) или универзалне .
Вредновање јечешћеу филозофијама морала, уметности, религије и политике. свакодневиц
У се људи мање осврћу на
вредности, а више на ствари, иако им квалитет живота пре свега зависи од одношења према вредностима.
Вредновање се врши стално. При вредновању човек не мора да има подршку друштва, већ може да му се супроставља и
захтева нови поредак вредности. Вредности неке друштвене заједнице су за њене грађане нешто дато, али и нешто
Између тог датог и задатог често нема сагласности. Појединци и групе могу преовлађујућу вредност заједнице прихвата
своју или истицати неку другу вредност и борити се да она постане преовлађујућа. Овај сукоб вредности често прер
друштвени сукоб.Вредносни системи појединца и друштва често нису кохерентни, тако да вредности могу : - хетерономне,
бити
када се споља намећу човеку
-аутономне, кад произилазе из самог његовог живота.
Избор првих води прилагођености, подаништву, ограничености, а избор других самомењању.
Пошто вредности нису изоловане, промена једне вредности често изазива лавину. Поправља се или мења чита
вредносна структура. Историјско убрзање значи и све брже мењање вредности. Верује се да човек и свет нису оно што би
да буду, тј. могли би бити вреднији него што сада јесу.
Вредности имају свој развој, односно историју . Људи су често напуштали одређене вредности, јер нису били у стањ
да их очувају. Многе вредности су нестале заједно са својим временом, али су се неке поново јављале и биле у новом рух
развијане. Нема те вредности која може да се развије без обзира на услове и која је увек прихватљива За друштво
за све. је лоше
ако се не развијају нове вредности или ако дође до бујања супротних вредности или невредности.
Постоји ли неки вредносни циљ, највиша вредност којој човечанство треба да Живот
тежи?није највиша вредност,
јер га људи често одбацују због неке друге вредности, али је основна вредност, јер друге вредности могу да се упоређују с
У опште вредности спада и слобода. Неке вредности су довољно опште нпр. 10( заповести
) и увек ће бити неког ко ће их
уважавати.
Савремени свет је захваћен кризом вредности . Данас је посебно актуелна и прагматистичка теорија вредности, прем
којој је вредно оно што је корисно. Међутим, иако би се корисно и добро требало подударати, у свакодневици су ова 2 одр
често веома удаљена. Корисним се сматра оно што има тренутне повољне последице за оног ко процењује, али га у том тр
не чини бољим нити га усмерава ка добру. Кризу савременог доба су наговестили још Керкегор, Ниче, Маркс, Фројд и
Ниче је сматрао да би се превредновањем свих вредности ова криза решила.
Све вредности припадају култури , али је она више од пуког збира вредности. Она је вредносни мозаик којим
обухваћена различита вредновања. Већина појединаца само прихвата култу у којој се нашла, али има оних којиЧесто је мењају
се говори о 2 слоја културе
:
- ауторитарној– која обухвата позитивно право, политика, јавни морал, религија, наука итд. Она има циљ да обузда чове
нагоне и смести их у друштвене оквире
- масовној– која служи као допуна ауторитарне и њом се подстичу оне човекове потребе које директно не угрожавају дру
а које човека одводе од размишљања. То су потреба за богаћењем, повећањем потрошње, лаком разонодом. Деловање м
културе има улогу вентила који обезбеђује да притисак у друштву не пређе дозвољену вредност. И ауторитарна и м
култура спречавају развој слободног стваралачког појединца.

Filozofski metod

Reč metod potiče od grčke reči «methodos» što znači put, traženje. Danas se pod ovim terminom podrazumpostupak za postizanje
nekog cilja na filozofskom, naučnom ili praktičnom području.
Naučna metodapodrazumeva put utvrđivanja istine, odnosno postupak koji se u istraživanju stvarnos primenjuje da bi se sazn
istina. Metode se moraju osloniti na osnovne zakonitosti pojedinih predmeta nau
METODIKA (metodologija ) je sistem metoda neke nauke datih u svom jedinstvu. Problem metodolo u širem značenj
eksplicilno je postavljen tek u novijoj filozofiji i vezan je za razvoj empirijskih nauka.
Filozofija može da ponudi različite metode saznavanja stvarnosti, ali oni ne mogu da obezbede sasvim sigurno saznanje. Naj
filozofi se nisu pridržavali jednom određenih metoda i pojmova, nego su sami otkrivali nove.
U svakom slučaju, filozofske metode treba birati prema filozofskom problemu koji se proučava i prema tome da li je njime mo
promišljati celinu.

Problem slobode

Sloboda, kao osnovna kategorija ljudskog postojanja, može se shvatiti veoma različito. Zavisno od toga kako se tumači posto
čoveka i sveta, sloboda je ili
ETIČKOGili ONTOLOŠKOGkaraktera.
1.) Ukoliko se postojanje čoveka i sveta vidi kao zavisno od prirode i njenih nepromenljivih zakona (kao u helenskoj filozofiji), i
volje Božije i božanskih zakona, čovek se javlja kao neslobodno biće, tj. kao biće
ETIČKOM
sa slobodom. lako taj čovek misli da
je slobodan, zato što može slobodno da bira između više datih mogućnosti, on je u suštini neslobodan, jer sama datost ne
slobodu. Bunt čoveka protiv zakona koji njegovu težnju za onološkom slobodom.
2.) ONTOLOŠKAsloboda, za razliku od etičke, podrazumeva da je postojanje čoveka večno i da izraz njegove(slobode volje),
odnosno da nije uslovljeno ni prirodnim ni božanskim zakonima.
HELENSKA FILOZOFSKA MISAO o svetu i životu ostala je zavisna od načela
koji( je postavila sebi još u predsokratskom
), da je osnov postojanja svih bića jedno jedinstveno, tj. večno biće. Po tom načelu, svako biće
periodu, a koji traje do neoplatonizma
vezano za to jedno, večno biće iz kojeg proizlazi i u koje se ponovo vraća. U skladu sa ovakvim shvatanjem rađa se teorija da sv
biće treba da se povinjava zakonu koji drži svet u postojanju. I ne samo ljudi, već ni bogovi nisu mogli da se ponašaju slobodno
čine ono što im je volja, već su mogli činiti samo ono što je bilo u skladu sa opštim principom postojanja. Žrtvovati sebe za
princip smatrano je najvećim dobrom i najvećom mudrošću. U takvom svetu nije bilo mesta za večno i slobodno postojanje ličn
Sve je bilo nužno. Sloboda kao buduće večno čovekovo postojanje, poistovećivala se sa grehom ili buntom protiv prirodnog pore
bilo je zlo. I pored toga, čovek nije prestao da se buni protiv zakona prirode, pa je greh izražavao čovekovu slobodu, iako ona
imala ontološku podlogu. Tako helenska filozofija nije našla rešenje za čovekovu težnju za slobodnim postojanje
JEVREJSKO UČENJEprikazuje Boga kao apsolutno nezavisnog u svom postojanju u odnosu na svet. Međutim, svet
čovek su, po jevrejskom tumačenju, zavisni od volje Božije. Bog nagrađuje one koji su po njegovoj volji i sudi neistomišljenic
Zato je problem slobode kao ontološke kategorije i kod Jevreja ostao nerešen.
Na ovaj prublem jedino je HRIŠĆANSTVOdalo odgovor zahvaljujući Božijem otkrovenju u Hristu koji je vaskrsenjem iz
mrtvih potvrdio da je Sin Božiji i spasitelj sveta.
Međutim, i ovde se postavlja pitanje: Da li čovek može biti ontološki slobodan ako
mu je biće dato? Sveti Oci hrišćanske crkve smatraju da postojanje nije izraz prirode već ličnosti. Slobodno i večno postojanje čo
nije svojstvo prirode, niti plod milosti Božije, već zajedništva Boga, čoveka i sveta u Hristu.

Филозофски проблем другог(још допунити лекцију)

Човек се према другом обично односи као према нечовеку, објекту и покушава да га не примећује, искористи или уништи
уопште није свестан могућности и вредности другог, мада преко вредности другог може да схвати и своју вредност и д
својих могућности. Без другог не можемо да се усправимо, побољшамо, дођео себи. Када је други за човека само објекат, р
о «ја-то» односу. Други се поступно открива. После извесног времена проведеног с њим, човек обично каже да га познај
познаје само пар облика његовог испољавања. Познаје га, али не разуме, јер је други за њега још далеко и непознато Ви, а
с њим је «ја-ви» однос, у коме се стрепи од оног непознатог и опасног у другом. Велики број односа са другим остаје н
степену. Право, човечно саобраћање међу појединцима је могуће тек када смо за другог заиста заинтересовани. То је
однос. Постоји још један ступањ односа или би морао да постоји. То је «ја-ја» однос, поистовећивање с другим, а да пр
свако ја одржава своју самосталност. Да ли је уопште могућ ја-ја однос одабраних, васпитних , образованих, мудрих
друштво неслободе затвара могућност ницања личности?
још: 2. Проблем сазнања 4. Filozofija i umetnost 6. Проблеми
1. Филозофија и 3. Основна питања 5. Филозофско личности
историја морала схватање човека 7. Filozofija i društvo