NASTANAK I RAZVOJ EKONOMSKE NAUKE Uvod Ljudi su se veoma davno zainteresovali za pitanja koja danas nazivamo ekonomski zakoni

ili principi. To je i razumljivo: otkad su shvatili da mogu razne, u prirodi zateene stvari, da prilagode i prerade tako da zadovolje svoje potrebe pojavilo se interesovanje za principe koji deluju u takvim poduhvatima. Ljude je ubrzo poelo da zanima ta utie na to da se neki predmeti proizvode bre ili sporije, zato neki ljudi imaju vie od drugih, da li se kroz razmenu sa drugima i uz koja pravila mogu nabaviti neke stvari koje nedostaju, koliko one vrede, i ta ljude ograniava da zadovolje ba sve potrebe koje imaju. U sutini, sva ova pitanja saeta su u pojam ekonomija. Taj pojam potie od starogrkih rei oikos = kua, domainstvo, gazdinstvo i nomos = zakon, tj. od kovanice oikonomia = zakonitosti gazdovanja, privreivanja i konano, nauka o privreivanju. Kada se bave ekonomijom ljudi zapravo istrauju ba ova pitanja odnosno, zakonitosti koje ureuju proces privreivanja u raznim njegovim oblicima: proizvodnja dobara i usluga, njihova raspodela ili sticanje, razmena, potronja. Meutim, poto je re o jednoj izuzetnoj aktivnosti kojom se na ovom svetu jedino ljudi bave na svestan nain, ekonomija pripada korpusu drutvenih nauka. To znai da ekonomska istraivanja ispituju i zakonitosti kojima se ureuju odnosi izmeu ljudi unutar ili povodom aktivnosti kao to su proizvodnja, raspodela, razmena i potronja ili druge ekonomske pojave. Znatielja ljudi i sklonost sistematizaciji znanja navele su mnoge velike mislioce tokom istorije oveanstva, da se pozabave ekonomskim pitanjima. Mi danas znamo samo fragmente nekih njihovih ideja pre svega onih nastalih jo u okviru najstarijih civilizacija (Platon, Aristotel i Ksenofont iz starogrke, ankja iz staroindijske, in i Huangdi iz starokineske, a kasnije, u srednjem veku, Ibn Haldun, Toma Akvinski i dr). Meutim, ekonomija kao zasebna nauka relativno je mlada. Najee se njen razvoj vezuje za kraj 18. i poetak 19. veka, dakle za vreme, to nije bez znaaja, burnog razvoja jednog, tada novog, oblika drutva koji nas jo uvek okruuje kapitalizma. Predstavljajui i danas najmoderniji vid ureenja odnosa izmeu ljudi u vezi sa njihovim ekonomskim aktivnostima, ovaj oblik institucionalnog ureenja drutva doveo je do izuzetno brzog razvoja velikih delova sveta naroito od 18. veka pa sve do danas. Taj razvoj je bio povezan sa novim vidovima proizvodnje, pre svega sa industrijskom revolucijom tokom 18. i 19. veka koja je omoguila mnogo veu proizvodnju nego ranije, pa je u tom periodu i interesovanje za pitanja vezana za proizvodnju, raspodelu, razmenu i potronju, tj. za mnogobrojne ekonomske fenomene, razumljivo raslo. Poeci ekonomske nauke Nastanku ekonomije kao posebne nauke prethodila su prva sistematska razmatranja ideja o tome kako neka zemlja ili drutvena zajednica moe da povea svoje bogatstvo. Iako takve ideje seu u duboku prolost ipak se, kao posebne grupe shvatanja ili kao prve celovitije i vie obrazloene teorije, mogu prepoznati dva pristupa nastala tokom 16. i 17. veka. Re je o dve kole miljenja 1

koje su pokuavale, svaka na svoj nain, da daju uputstva za delovanje, odnosno, prue odgovore na neka vana pitanja svog vremena. U istoriji ekonomske misli ove dve kole poznate su pod nazivima merkantilizam i fiziokratizam. Tokom 16. veka naglo je poela da se razvija trgovina meu tada postojeim zemljama u Evropi ali i van nje. Trgovake sile tog vremena brzo su postajale sve bogatije i razvijenije, pa je bilo prirodno da oni, koje zanimaju ekonomski problemi, a pre svega razlozi rastueg bogatstva i razvoja, usmere svoju panju na istraivanje trgovine. tavie, pokazae se da su se meu piscima koji su formirali merkantilistiku doktrinu (doktrinu o trgovanju) mnogi i sami bavili trgovinom (npr, u Engleskoj, Tomas Man /Thomas Mun, 1571-1641/ i Derard de Malines /Gerard de Malynes, 1586-1641/). Utoliko su pitanja trgovine bila za njih znaajnija na osnovu svojih iskustava i zapaanja pokuali su da stvore teoriju koja e objasniti sutinu posla kojim se bave i omoguiti im jo vee uspehe. Sutina merkantilistikih pogleda zasnivala se na sledeim glavnim idejama. Treba aktivirati sve raspoloive domae resurse za proizvodnju, ponekad ih samo dopuniti sirovinama iz sveta (samo onim kojih u zemlji nema) i stvoriti vikove preko onoga to zadovoljava domae potrebe koji e se izvoziti. Za izvezene proizvode zemlja e dobiti novac, a u to vreme, to je uglavnom znailo zlato, koje treba uvati i koje se ne sme izvoziti. Sa druge strane drava treba da obeshrabri i ogranii uvoz. Na taj nain bi, kau merkantilisti, zemlja koja vie izvozi nego to uvozi stalno uveavala svoje bogatstvo. Danas, kada smo svedoci jedne sve vie globalizovane privrede sa rastuim obimom i izvoza i uvoza, ovakvi pogledi deluju neobino. Pa ipak, oni su bili dominantna doktrina gotovo dva i po veka od poetka 16. do pred kraj 18. stolea. tavie, oni su bili razlog i mnogih ratova koji su tada voeni, a kasnije i kolonijalnih osvajanja. Ali, u svoje vreme, ovakva nacionalistiki nadahnuta doktrina, u malom krugu drava koje su imale snagu da uspostave dominaciju u meunarodnoj trgovini (Engleska, Francuska, panija, Italija, Holandija, Portugalija), delovala je logino to vie proizvedemo i prodamo imaemo vie novca, a novac e nam omoguiti da jo vie proizvodimo, a ako treba i kupujemo i to samo poneto ega nemamo. Istovremeno, ove ideje su podravale i privilegovale trgovce predstavljajui ih kao kljune ljude u zemlji, a odgovarale su i dravi tada jo na razmeu izmeu feudalne i moderne kapitalisitke, koja je kroz oporezivanje trgovaca ostvarivala znaajan prihod. Zato su drave prihvatale, uspostavljale i razvijale merkantilne sisteme, kako se govorilo u to vreme. Sam izraz merkantilizam nastae kasnije kao posledica kritike tih pogleda u 19. veku i sa popularizacijom nove teorije klasine politike ekonomije. Druga vana grupa ekonomskih mislilaca fiziokrati nastala je delom i kao reakcija na merkantilistiko uenje. Pojam fiziokratija oznaava vladavinu prirode odnosno, prirodni poredak. Fiziokrate zanima kako da objasne ekonomski ivot i to na nain koji bi bio jednako egzaktan kao i onaj koji opisuje prirodu i da pritom, ukau na vezu izmeu ekonomske delatnosti i prirode. Za njih je priroda, pre svega zemlja, predstavljala osnovni faktor privredne delatnosti, sasvim u skladu sa vremenom u kom su iveli. Fiziokrati su, meutim, uveli u iru upotrebu i pojam ekonomije, formiranjem ekonomske kole oko ideja svog prvog oveka, francuskog ekonomiste Fransoa Kenea (Franois Quesnay, 16942

1774), za koga se termin ekonomista prvi put moe koristiti bez ustezanja mada je bio lekar po obrazovanju. Suprotno merkantilistima, fiziokrati su trgovce kao i zanatlije smatrali sterilnom klasom koja samo prerauje proizvode onih koji su produktivni. Po njima, produktivni su jedino radnici koji obrauju zemlju ili iz nje obezbeuju sirovine i na taj nain jedini kreiraju novu vrednost. Treu klasu ine zemljovlasnici koji obezbeuju zemlju na kojoj proizvodi produktivna klasa. Poto rad onih koji rade na zemlji jedini stvara nove vrednosti, proizlazi da je njihov rad izvor svekolikog bogatstva. U tom pogledu fiziokrati su pretee ideje o radu kao stvaraocu vrednosti koja e biti detaljnije razvijena kasnije, u okviru klasine politike ekonomije. Drugi vaan doprinos Kenea i njegovih sledbenika bio je i prvi potpuniji ekonomski model koji je on formirao poznat pod imenom ekonomska tabela. Podstaknut kao lekar, u njegovo doba tek otkrivenom injenicom o krunom toku krvi kroz organizam, on je i privredu sagledavao kao kruni tok. Iako je slika privrede koju je Kene prikazao bila pod uticajem ureenja u kom je iveo (a delom i pod uticajem kineskog ureenja drutva koje je upoznao kroz Konfuijevu filozofiju) znaaj njegovog nalaza je nesumnjiv: svojim modelom pokazao je da mora postojati odreena srazmera izmeu pojedinih sektora privrede da bi se proizvodnja i ekonomski ivot mogli nesmetano odvijati. Kene je postavio jo dva vana metodoloka osnova za ekonomska istraivanja. Prvo, on nije, poput merkantilista, drutvo jedne zemlje posmatrao kao da ono deluje slino velikom i jedinstvenom preduzeu ve kao sloenu drutvenu strukturu u kojoj se raspoznaju velike drutvene grupe klase iji poloaj zavisi od mesta u ekonomskom poretku.
Fransoa Kene

Drugo, fiziokrati prave jo jednu vanu metodoloku razliku u odnosu na merkantiliste. Oni prvi uvode pojam lese-fera (laissez faire, franc. = pustite neka radi tj. neka stvari idu svojim tokom). To je vana metodoloka odrednica koja ekonomske fenomene posmatra u njihovom istom obliku bez uticaja sa strane (bez, na primer, meanja drave od koje su merkantilisti oekivali da ograniava uvoz ili da zabranjuje izvoz zlata). Nekako u isto vreme sa nalazima pomenute dve grupe mislilaca, pojavila se u Engleskoj jedna osobena figura Viljem Peti (William Petty, 1623-87). Najpre, student latinskog, pa medicine, profesor medicine na Oksfordu, znalac matematike i astronomije, pronalaza i preduzetnik, uglavnom je ostao poznat kao vaan mislilac, filozof i ekonomist. Njegovi ekonomski radovi su po mnogo emu bili pionirski. On je uvideo da se ekonomska pitanja ne mogu razmatrati bez kvantifikacija i u tom pogledu predstavlja jednog od prethodnika budue statistike. U metod istraivanja uveo je, kako je zvao, politiku artimetiku sa ciljem da precizira ekonomske veliine. Polazei od svojih rauna ustanovio je da zlato i srebro ne samo da ne predstavljaju glavni ve da ine sasvim mali deo nacionalnog bogatstva (manji od 1%). Sa druge strane, uoio je da bogatstvo nastaje u proizvodnji i tvrdio je da je rad otac, a zemlja majka vrednosti koja u vidu dobara izlazi iz 3

proizvodnje. Raunajui godinji proizvod Britanije ustanovio je da rad stvara njegov najvei deo. Smatrao je pogrenim da se zabranjuje uvoz dokazujui da e se tako samo poveati domae cene i verovao je da je bolje nauiti da se u zemlji proizvodi efikasnije i jeftinije. Bio je zastupnik lese-fera i suprotstavljao se prevelikom dravnom meanju u privredu. Utvrdio je da u privredi postoje vikovi preko potreba samih proizvoaa (to po njemu, omoguava da se plati renta za korienje zemlje). Bavio se porezima, ulogom i obrtom novca, protivio monoplima, uoio da podela rada poveava produktivnost i kvalitet dobara, a ogledao se i u mnogim i danas prisutnim ekonomskim pitanjima iako je radio u vreme kada ekonomije kao nauke zapravo jo nije bilo. Ovaj osobeni, mnogostruko obrazovani ovek, nakratko i lan britanskog parlamenta, ostavio je znaajno naslee koje e uticati na konano formiranje prve potpunije ekonomske doktrine klasine politike ekonomije ili, krae, klasine teorije. Petijeve nalaze odlikuju karakteristike koje su vane za uspostavljanje svake nauke: on tei egzaktnosti, proveri teorijskih zakljuaka i istrauje ta se zbiva iza naizgled jasno vidljivih pojava. Njega pre svega intersuje kakav je unutranji poredak stvari, odnosno kako e se sistem ponaati ako slobodno i neometano deluju ekonomski zakoni koje on nastoji da otkriva. Nastanak ekonomije: klasina politika ekonomija Kada razmiljamo o tome ta oekujemo od naunih saznanja obino imamo u vidu dve stvari. Prvo, nauka treba da otkrije, razume i objasni unutranji, povrnom posmatrau esto sakriven poredak stvari, a drugo, da na osnovu takvih saznanja ponudi savet za praktino delovanje. I pre Njutna su ljudi znali da jabuka pada sa drveta ali nisu znali zato. Kada je Njutn otkrio razloge njenog pada i opisao silu gravitacije odjednom se otvorio novi splet mogunosti za unapreenje delovanja ljudi u mnogim oblastima. Tako su i u ekonomiji merkantilisti iz svog iskustva znali da vie novca izgleda kao vee bogatstvo ali nisu razumeli zato je to tako i dokle taj efekat vai. Svi znamo da u koli aci kada ue mogu, naroito ako ih nastavnici ne podstiu na razmiljanje, da naue neke stvari napamet, za ocenu kako se to kae, ali ako nisu razumeli to to su uili imae u ivotu malo koristi od takvog znanja. Na slian nain, ekonomija kao nauka nastaje tek onda kada poinje da razjanjava pitanja iji odgovori ne lee nadohvat ruke ve zahtevaju paljivo posmatranje, analiziranje i zakljuivanje koje na kraju vodi uspostavljanju neke od teorija koje se mogu proveriti i potvrditi. Klasina politika ekonomija ili klasina ekonomska teorija (ili kola) predstavlja jednu od takvih prekretnica koje su omoguile da se ekonomija uspostavi kao zasebna nauna disciplina. Iz onoga to je do sada reeno mogli smo da primetimo da su ekonomski problemi kroz istoriju privlaili panju mnogih misleih pojedinaca koji su se najee bavili filozofijom. Ponekad su im se, iz sopstvenog interesa pridruivali i poslovni ljudi ili dravnici suoeni sa problemima koje je trebalo reiti. Ipak, uticaj filozofskog metoda i naina miljenja kroz istoriju je bio dominantan u analizi ekonomskih problema i u odreivanju predmeta ekonomskih istraivanja. Po prirodi stvari to je znailo da se pred ekonomiju postavljalo slino pitanje onom koje zanima filozofe: ta se to krije iza raznih vidljivih pojava odnosno, kakve zakonitosti vladaju unutar ekonomskog ivota tj. ekonomskih aktivnosti ljudi.

Na tragu ovako postavljenog predmeta istraivanja nalazi se i prvo celovito ekonomsko delo koje se najee uzima kao temeljni kamen nastanka ekonomije kao nauke. To je uvena studija Adama Smita (Adam Smith, 1723-90) pod naslovom Istraivanje o prirodi i poreklu bogatstva naroda, objavljena 1776. godine, poznata i pod kraim naslovom Bogatstvo naroda. Ve se iz naslova da naslutiti osnovna preokupacija pisca. Njega interesuje ta se krije iza i ta prouzrokuje bogatstvo nekog naroda, odnosno, neke drutvene zajednice. Iz takve analize e proistei i zakljuci koji e sluiti i kao uputstvo za praktino delovanje, ali se jasno vidi da Smit, pre svega, eli da pronikne u sutinu ili prirodu onoga to nazivamo bogatstvom i da utvrdi otkuda ono potie. U najapstraktnijem smislu, Smit je zamiljao svet kao jednu veliku mainu, verovatno i pod uticajem Njutnove fizike. Stoga je i u svojoj ekonomskoj teoriji pokuavao da pokae ta je osnovni princip rada ekonomskog mehanizma. Tvrdio je da on funkcionie kao da je voen nevidljivom rukom tj. da iako ljudi obavljaju ekonomsku aktivnost iz sebinih interesa oni, u krajnjem ishodu, doprinose optem dobru. Uoavao je da u drutvu postoje klase koje se razlikuju po svom vlasnitvu u vezi sa faktorima proizvodnje (neko ima kapital, neko zemlju, neko samo svoj rad) ali je bio uveren da se njihovi odnosi mogu harmonizovati. Za klasinu ekonomsku teoriju posebno je vaan pojam politika ekonomija. Kao to ve znamo, ekonomija oznaava nauku o privreivanju. Atribut politika nastao je, slino nazivu cele nauke, iz jedne starogrke rei: polis = drava, grad. Dakle, klasina ekonomska teorija prvenstveno izuava privreivanje u okviru cele zemlje ili neke drutvene zajednice (u nas se ovaj pojam poetkom 20. veka, prevodio kao narodna privreda) To je vana odrednica klasine kole. Klasiari privreivanje vide kao celovit i sloen sistem unutar drutvene sredine koju posmatraju, to implicira i odnose meusobne zavisnosti izmeu ekonomskih aktera. Iako nisu odmah uvideli ovu implikaciju svakako se moe rei da njih od poetka u manjoj meri zanima individualno ponaanje uesnika u ekonomskim procesima. Njihov je prioritet prepoznavanje optih zakonitosti koje deluju u privredi kao celini kako bi doli do zakljuaka o nainu na koji se mogu poveati ekonomske dobrobiti za celo drutvo.

IZV
Adam Smit
Adam Smit je roen u Kirkaldiju na istonim obalama kotske. Ovaj znameniti kot najvei deo ivota proveo je na Univerzitetu u Glazgovu kao profesor, zatim u svom rodnom mestu i u Edinburgu. Tokom boravka u rodnom mestu nastalo je, najveim delom, Bogatstvo naroda. Meutim, boravio je i na Univezitetu u Oksfordu (bio je prilino kritian prema toj ustanovi), Londonu, enevi i Parizu, gde se i lino susreo sa Fransoa Keneom koga je izuzetno cenio. U Francuskoj i vajcarskoj je sreo jo mnoge zanimljive ljude svoga vremena Bendamina Franklina, takoe ekonomskog pisca i kasnije predsednika SAD, filozofa Helvecijusa i knjievnika i filozofa Voltera. Pripadao je tzv. kotskom prosvetiteljskom periodu i pokretu, saraivao je i druio sa istaknutim filozofom Dejvidom Hjumom i drugim velikim kotskim intelektualcima tog perioda. Pisao je i iz oblasti politike, filozofije, knjievnosti. Ipak, u istoriji je ostao pre svega poznat kao ekonomski pisac i prema najveem broju istraivaa smatra se osnivaem ekonomije kao nauke. Prialo se da je bio prototip rasejanog profesora, ali veoma drag i duhovit ovek. Osniva je Kraljevskog drutva Edinburga, zapravo kotske akademije nauka. Umro je u Edinburgu. Na slici: otkrivanje spomenika A. Smitu, 2008. u Edinburgu.

Tako je, jedan drugi veliki autor klasine kole David Rikardo (David Ricardo, 1772-1823) i direktno naslovio svoje najvanije delo kao Principi politike ekonomije i poreza (1817). Dve okolnosti su pomogle nastanak ovog rada. Rikardo nije bio sistematski obrazovan i njegovo kolovanje nije teklo uobiajenim putem. Ipak, kada je proitao Smitovo Bogatstvo naroda ekonomija ga je snano privukla. Ona mu dodue, nije bila sasvim strana. Rikardo je bio poslovni ovek, trgovao je na berzi i ve relativno mlad stekao znaajan imetak. To mu je omoguilo da se povue iz poslova, kupi imanje i napusti u to vreme ve uurbani London i da, slino Smitu koji je svoje remek delo pisao u rodnom mestu, pie na miru na svom imanju u Glosteriru. Osim Rikarda i mnogi drugi pripadnici klasine kole koristili su pojam politika ekonomija kao sinonim za ekonomsku nauku, na primer, Dems Mil (James Mill) Elementi politike ekonomije, 1821; zatim, Tomas Robert Maltus (Thomas Robert Malthus); Don Mek Kaloh (John McCulloch), te jo jedno veliko ime klasine kole ali i filozofije, sin Dejmsa Mila,

Don Stjuart Mil1 (John Stuart Mill), koji su, svi, svoja dela objavili pod istim nazivima: Principi politike ekonomije, 1820, 1825, odnosno, 1848. godine). Smitovi, Rikardovi i nalazi drugih autora klasine kole znaajno se razlikuju od nekih, naizgled slinih ideja njihovih prethodnika ne samo po sistematinosti i celovitosti ve i zbog toga to su oni iveli u vreme kada je novi, kapitalistiki oblik ureenja privrede i drutva poeo da prevladava. To je imalo uticaja i na njihovo razumevanje bogatstva nacije. Za razliku od merkantilista (iz doba tzv. trgovakog kapitalizma) oni potpuno odustaju od shvatanja bogatstva kao neke sakupljene i sauvane hrpe zlata ili novca i pokazuju kako se bogatstvo stie kroz proizvodnju. To je i sasvim razumljivo s obzirom na vreme i kontekst u kome rade njihovo doba nije vie bilo samo doba trgovine ve pre svega industrijske revolucije. Iako su oni, donekle, nastavljai ideje fiziokrata o vanosti proizvodnje, ipak su za razliku od njih kao pripadnici novog vremena, razumeli da poljoprivreda nije jedina produktivna delatnost ve da se u novom svetu napredak postie u novim i raznim delatnostima, pre svega u industriji. U najoptijem pregledu poput ovog, teko je izdvojiti sve vane doprinose klasine kole. Za ovu priliku izdvojiemo samo nekoliko. Prvo, klasiare primarno zanima ta je objektivna mera bogatstva, odnosno vrednosti proizvedenih dobara. U stvari, pitanje ime se moe objasniti vrednost dobara na objektivan nain, predstavlja jedno od sredinjih mesta klasine politike ekonomije. Klasiare je zanimala mera koja odreuje prirodnu cenu dobra, mimo njegove cene koju emo zatei na tritu. Iz toga sledi da se moe javiti razlika izmeu prave vrednosti dobara i njihove cene na iju visinu deluju ponuda i tranja. Tako e, oslonjeni na proizvodnju, klasiari postaviti osnove radne teorije vrednosti u kojoj se kao objektivna mera javlja ovekov rad utroen u proizvodnji nekog dobra (ovom vanom pitanju emo se vratiti kasnije i detaljnije emo ga razmotriti). Drugo, oni su razvili vie teorijskih koncepata koji e vriti veliki uticaj na dalji razvoj ekonomije, a neki vae i danas2. Posebno je vano njihovo razumevanje podele rada, odnosno specijalizacije kako se kae modernijim renikom, te doprinos ovog procesa poveanju proizvodnje i produktivnosti. Takoe, kao zastupnici lese-fera naglaavali su vanost konkurencije kao uslova za efikasno poslovanje. Marksov doprinos ekonomiji Nesumnjivo jedan od najuticajnijih filozofa i drutvenih mislilaca svog, a jo vie 20. veka, bio je Karl Marks (Karl Marx, 1818-83). Njegovi ekonomski tekstovi, pre svega njegovo najobimnije delo Kapital (samo je prvi tom objavljen za njegovog ivota, 1867, a druga dva posthumno, uostalom, kao jo veliki broj njegovih tekstova i spisa) znaajno se oslanjaju na klasinu kolu. Iako je bio otar kritiar klasine politike ekonomije (podnaslov Kapitala glasi Kritika politike ekonomije) on se ipak moe razumeti i kao njen nastavlja. Meutim, on se
Don Stjuart Mil je u svojim radovima ekonomske zakljuke dopunjavao filozofskim pogledima. Poznat je i kao politiki autor koji je vrsto verovao u demokratski poredak. Posebno ga je zanimala sloboda individua smatrajui pojedinca suverenim u odnosu na vlast, pa se smatra istaknutim misliocem liberalizma. Za razliku od mnogih sledbenika smatrao je, uprkos liberalnim uverenjima, da je intervencija drave ponekad nuna i na slobodnom tritu (oporezivanje alkohola, na primer). Takoe je bio uveren da radnici moraju uestvovati u izboru menadmenta i zalagao se za ekonomsku demokratiju protiv 'diktatorskog' upravljanja kapitalistikim preduzeem. Smatra se i jednim od pretea borbe za prava ena. 2 Na primer, Rikardova teorija komparativnih prednosti u meunarodnoj trgovini koja pokazuje da sve zemlje mogu imati koristi od slobodne trgovine (o emu emo detaljnije raspravljati kasnije)
1

nije oslonio samo na ovaj izvor u svojim istraivanjima ve je, kao filozof, doprineo njenom metodu uvodei elemente Hegelove dijalektike, Fojerbahovog materijalizma i najzad, socijalistike misli francuskih autora an-aka Rusoa, Sen Simona, Furijea. Iz ovih okolnosti proistie i njegova kritinost prema klasiarima. On ih kritikuje zato to kapitalizam posmatraju kao zavren i nepromenljiv sistem, kao prirodni poredak. Svojim istorijskim i dijalektikim metodom analize Marks pokazuje kako se drutvo stalno menja i kako je od prvobitnih drutvenih oblika istorija donosila redom, razliita ureenja drutva robovlasnitvo, feudalizam, kapitalizam. Po njemu, prethodni oblici ili naini proizvodnje drutva su nestali sa scene zato to se nisu mogli dalje nesmetano razvijati, odnosno, postali su konica daljem razvoju oveanstva. Iako buroaziju, tj. kapitaliste (vlasnike kapitala), vidi kao najrevolucionarniju klasu do tada, ubeen je da e i ovaj oblik drutva biti prevazien kada vie ne bude obezbeivao ono to mu daje i najveu prednost stalni razvoj proizvodnih snaga (odnosno, novih maina, orua, tehnologije i ovekovih znanja i sposobnosti). Ipak, Marks usvaja klasiarsku ideju o vrednosti prema kojoj je vrednost odreena radom utroenim u procesu proizvodnje ali uvodi mnoga preciziranja. Meu njih svakako spada i njegova teorija o viku vrednosti kao stvarnom izvoru profita (deo vrednosti koji se proizvede u delu radnog vremena koje prevazilazi vreme potrebno da bi se nadoknadila vrednost sredstava utroenih za izdravanje radnika). Iz ovoga sledi i njegova teorija eksploatacije. On smatra da odnosi ljudi povodom proizvodnje odreuju i glavne ekonomske kategorije (npr. nadnice i profiti postoje zato to postoje radnici i kapitalisti, to je tipian odnos za kapitalistiko ureenje tj. kapitalistiki nain proizvodnje). Takoe, Marks objanjava i zato se dobra u kapitalizmu ne prodaju po vrednosti (pitanje koje nisu do kraja reili ni Smit ni Rikardo) ve se vrednost transformie u poseban oblik ravnotene cene koju naziva cena proizvodnje i koja u ravnotenim uslovima donosi svakom vlasniku kapitala jednak profit za jednak kapital. Marks posebno ukazuje na brz razvoj sveta koji donosi kapitalizam, ali istovremeno analizira i krize koje nuno, povremeno nastupaju. U stalnoj pojavi kriza on vidi nesavrenost kapitalizma kao istorijski najmodernijeg naina proizvodnje i nukleus njegovog konanog nestanka u budunosti. On ukazuje na tendencije tzv. centralizacije i koncentracije (uveavanja) kapitala i na nastanak multinacionalnih kompanija (fenomene koji vode i svojevrsnom podrutvljavanju rada i proizvodnje u sve veoj meri), nasluuje probleme sa funkcionisanjem finansijskog kapitala i pokree jo niz pitanja koja e zapravo postati aktuelna nekoliko decenija, pa i itav vek kasnije. Zato se Marks i danas smatra jednim od najboljih analitiara kapitalizma bez ijih se radova esto ne mogu razumeti i neki savremeni dogaaji. Poto razvoj drutva kroz istoriju objanjava kao stalnu borbu klasa (tako je npr. kapitalizam nastao kroz borbu trgovaca i zanatlija protiv feudalaca, nekad ak u izuzetno krvavim sukobima kakva je bila Francuska revolucija) on predvia da e se i iz sukoba dve savremene klase radnika (proletarijata) i kapitalista javiti osnove novog drutva. Marks oekuje da e taj novi poredak na putu ka besklasnom drutvu zapoeti prelaznom fazom diktature proletarijata tj. novim vidom demokratskog ureenja u kom dominira klasa onih koji rade, a koji se, u kapitalistikim uslovima, nalaze u zavisnom poloaju od vlasnika kapitala. Da li e tako i biti

ostaje otvoreno pitanje3. No, njegova ideja o otuenosti rada u kapitalizmu (radnik koji nema sredstava za organizovanje sopstvene proizvodnje mora prodavati svoju radnu snagu da bi stekao sredstva za ivot) i dalje predstavlja izazovno mesto mnogih socijalnih analiza. Marginalistika revolucija i neoklasina ekonomija Pod pojmom neoklasine ekonomije obino se podrazumeva niz teorijskih pristupa koji jo i danas predstavljaju glavni tok ekonomske misli (mainstream economics). Iako se nazivom sugerie veza sa klasinom kolom mada u jednom inoviranom obliku, moe se rei da sutinski, neoklasina ekonomija podrazumeva sasvim novi i konkurentan teorijski sistem. Temeljna polazita neoklasinog pristupa podrazumevaju sledee vane pretpostavke: (a) svi uesnici u ekonomskom ivotu tee da donose racionalne odluke zasnovane na njihovim preferencijama, (b) te odluke svako donosi nezavisno na osnovu potpune dostupnosti svih relevantnih informacija, (c) kljuni ekonomski cilj je maksimizacija korisnosti za pojedinca, odnosno, maksimizacija profita za preduzea. Odmah pada u oi da je u odnosu na klasinu politiku ekonomiju drastino promenjen ugao posmatranja ekonomskih fenomena. Neoklasine ekonomiste ne zanimaju pitanja vezana za objektivnu ili optu meru vrednosti dobara niti neka skrivena sadrina vidljivih pojava, pa ni proces proizvodnje dobara. Njih zanimaju samo postupci za nalaenje najboljeg (optimalnog) reenja za problem kako da uesnici na tritima ostvare maksimum svog cilja koji se zasniva na njihovim, subjektivnim preferencijama. Kako je dolo do ovog preokreta u predmetu ekonomske nauke? U odgovoru na ovo pitanje treba skrenuti panju na sledee bitne okolnosti. Prvo, ovaj preokret povezan je sa tzv. marginalistikom revolucijom. Gotovo istovremeno, na tri razliita mesta tri naunika u Engleskoj, Viljem Stenli Devons (William Stanley Jevons, 1840-82), u Austriji, Karl Menger (Carl Menger, 1840-1921) i u vajcarskoj, Leon Valras (Lon Walras, 1834-1910) objavili su poetkom sedamdesetih godina 19. veka svoje radove koji ih svrstavaju u zaetnike nove ekonomske teorije. ta je sutina tog novog pristupa ekonomskoj analizi? Za razliku od klasinih ekonomista u centar panje stavljen je pojedinac: on maksimizira korisnost koju ostvaruje svojim ekonomskim transakcijama. Kada e takav pojedinac dostii maksimum korisnosti od bilo kog dobra koje eli da kupi? Odgovor glasi kada se cena plaena za neko dobro izjednai sa korisnou koju e taj pojedinac imati od poslednjeg kupljenog komada tog dobra. Da objasnimo ovu, naizgled komplikovanu, tvrdnju sledeim primerom: ako smo gladni prva kifla nam je jako korisna i nije nam skupa, druga e nas zasititi pa smo i nju spremni da platimo, a da li emo uzeti i treu po ceni koju smo zatekli u pekari zavisi od toga koliko cenimo da e nam koristiti ta trea kifla po redu. U stvari, pitaemo se da li vredi za korist koju oekujemo platiti traenu cenu kifle. Ako cenimo da nam ta trea kifla ba i nije
Iako je i sam povremeno podlegao revolucionarnoj strasti verujui da je novi poredak na pomolu (o kom, zanimljivo, osim u najoptijim naznakama nikada nije pisao) dosadanji pokuaji uspostavljanja 'socijalizma' teko bi se mogli oznaiti istorijski opravdanim u Marksovom smislu rei. Prvo, kapitalizam jo uvek uspeva da obezbedi razvoj, njegove krize, izgleda, jo nisu fatalne, a socijalistike revolucije su se, bar one autentine, odigrale u zemljama na periferiji razvijenog sveta u kojima je kapitalizam tek nastajao: Rusija sa svim zemljama koje su pripadale tadanjem velikom carstvu, Kina, Vijetnam, pa i nekadanja Jugoslavija i Kuba.
3

potrebna tada e nam njena cena postati previsoka i odustaemo od kupovine. Ako pak, procenjujemo da bi nam i ta kifla prijala i da e nam priutiti prijatnost koja, po naem sudu, vredi bar koliko i cena kifle, odluiemo da je kupimo. Tada smo postigli maksimum posle toga nema smisla da kupujemo kifle: njihova korisnost e za nas postati suvie mala u odnosu na cenu koju treba da platimo; veu korist emo imati ako taj novac potroimo na neto drugo. Kao to se iz ovog primera vidi takav nain rezonovanja je blizak mnogim ljudima. Oni se zaista ovako ili slino ponaaju u svakodnevnom ivotu. Iako ne mislimo da ba tako radimo, ipak esto donosimo odluke imajui u vidu tzv. marginalne ili granine sluajeve (da li da uzmem jo jednu kiflu ili ne). To je jedan od razloga koji objanjava zato je nova teorija, od svog nastanka, postala tako privlana. Pored toga, to je druga vana okolnost koja je doprinela njenoj popularnosti, ovakav nain rezonovanja se moe egzaktno i matematiki opisati. Ako smo pritom i izgubili neto od mogueg naunog interesa, na primer, ne znamo koliko kifla objektivno vredi ve to svako procenjuje po svom nahoenju, na drugoj strani smo dobili na egzaktnosti za svaije preferencije mogue je pronai optimum (najbolji rezultat). To vai i za preduzea koja maksimizuju profit ekonomija moe da izrauna i da ih poui ta je za njih najbolje i kada e se ostvariti maksimum profita i to ne u bilo kom sluaju ve u konkretnim, datim uslovima u kojima donose odluke. Da sumiramo, marginalistika revolucija je ekonomiju okrenula u pravcu pronalaenja najboljih reenja u datim, zateenim okolnostima. Zato su te okolnosti takve, kakvi se drutveni procesi odvijaju iza tog zateenog stanja, ili injenica da te zateene okolnosti stalno doivljavaju neke promene nisu od interesa za marginaliste. Meutim, u kontekstu vremena u kom je nastao ovaj novi teorijski pristup ima svoje utemeljenje. Krajem 19. veka kapitalistiki sistem je uvren i sve vie podstie ljude da razmiljaju u kategorijama koristi i profita. Povremene krize samo pojaavaju interes za dostizanje maksimalnih rezultata. Nema sumnje da je novi predmet izuavanja ekonomske nauke odgovarao zahtevima drutva u kom je nastao. Pored toga, nova teorija je donosila, naizgled, socijalnu harmoniju. Svi ljudi su samo kupci i prodavci. U njoj nema klasa kao kod klasiara, nema socijalnih sukoba kao kod Marksa, a nova teorija nas ui da takvi sukobi, u najmanju ruku, nisu opravdani. Svako ima jednake informacije, pa samim tim ima jednake mogunosti da tei maksimumu svojih ciljeva, to vodi zakljuku da svakom, na kraju, pripada samo onoliko koliko je sposoban da ostvari. Nema nikakve sumnje da je i ova implikacija teorije bila rado prihvaena meu tadanjom elitom i da joj je pruala opravdanje u nastojanju da sauva svoj dominantni poloaj. Kada se konano, 1890. godine pojavila knjiga engleskog ekonomiste Alfreda Marala (Alfred Marshall, 1842-1924) Principi ekonomije moglo se rei da je marginalistika revolucija okonana njenom intelektualnom pobedom. Maralova knjiga je oformila koherentan sistem novih ekonomskih ideja koje su marginalisti pokrenuli i postavila osnove za dalja istraivanja koja e se odvijati pod imenom neoklasine kole. Da je zaista bila re o sasvim novom pristupu u istraivanju ekonomskih pojava svedoi i sam Maral. On je u Principima direktno podvukao razliku izmeu klasine i neoklasine teorije u vezi sa razumevanjem pojma vrednosti trokovi koji nastaju u proizvodnji (dakle, i utroeni rad) nisu po njemu izvor vrednosti ve njih odreuju 10

one vrednosti (klasiari bi radije rekli cene) koje nastaju delovanjem ponude i tranje na tritima. Sa novom teorijom dolo se i do novog naziva ekonomske nauke. Umesto politike ekonomije usmerene na istraivanje prirode i uzroka bogatstva odreene privrede, pojavio se novi naziv koji mi prevodimo kao ekonomija (engl. economics) iako bi moda bolje odgovarao izraz ekonomika koji vie asocira na stvarni sadraj nove teorije ekonomisanje raspoloivim, u datom momentu ogranienim, resursima (a uz to podsea i na nazive drugih naunih disciplina poput fizike, logike, matematike itd. to je i bila elja neoklasiara). U toj novoj ekonomiji sadraj se pomerio sa analize cele privrede i meuzavisnosti pojedinaca koji u njoj deluju na analizu samostalnog ponaanja svakog pojedinca. Sa druge strane, panja se okrenula od proizvodnje dobara ka razmeni i zatim, raspodeli dobara na tritima. Od stare klasine kole zadran je uglavnom samo princip laissez-faire-a ili ideja o nevidljivoj ruci koja privredu uvek vodi ka ravnotei i najboljoj ostvarivoj dobrobiti u datim okolnostima.

IZV
Alfred Maral
Alfred Maral je roen u Bermondziju, delu junog Londona (1842). Studirao je matematiku na Univerzitetu u Kembridu, gde je postao i nastavnik 1868. kada poinje da se usavrava u oblasti politike ekonomije. Zbog enidbe (1877) se povlai sa Kembrida (na kom je tada vladalo pravilo celibata) i odlazi na Univerzitet u Bristolu. Predavao je kratko i u Oksfordu da bi se konano vratio u Kembrid (1884). Bio je opsesivna i pomalo sitniava osoba pa stoga nije bio ba vien da se bavi raznim univerzitetskim poslovima i funkcijama. Jedina akcija u kojoj je ustro uestvovao bila je osporavanje prava enskim studentima da dobijaju diplome sa Kembrida. Nije bio ovek koji ulazi u konflikte, nerado je javno nastupao i kao linost je bio prilino nefleksibilan pa se smatra da zato nije nikada bio na visokim javnim funkcijama, mada je predstavljao vodee ekonomsko ime u Britaniji dugo vremena. Penzionisao se 1908, a umro je u svojoj kui u Kembridu u 82. godini. Biblioteka na Ekonomskom fakultetu u Kembridu nosi njegovo ime.

Maralova biblioteka Ekonomskog fakulteta u Kembridu

Razvoj ekonomije u 20. veku Nastanak nove kole ekonomske misli i novih sadraja u razvoju ekonomske nauke uprkos njenoj velikoj nadmoi kada su, na primer, nastavni programi ekonomije u pitanju, nije sputao polemike inspirisane klasinom tradicijom. Pokazae se tokom razvoja nauke u 20. veku da i klasina kola moe dovesti do vrlo vanih ak i fundamentalno relevantnijih rezultata od svoje neoklasine sledbenice. Osim toga dalji razvoj sveta i kapitalizma otvorie jo dosta pitanja na koje neoklasina teorija nije uvek bila sposobna da prui zadovoljavajue odgovore. To ne predstavlja nikakvo posebno iznenaenje. Teorije su obino tane ali razne teorije esto ak i kada ele da konkuriu jedne drugima daju odgovore na razliita, ponekad i vrlo razliita pitanja. Zato ekonomisti koji ele da se ozbiljnije bave svojom profesijom bilo na praktian ili na teorijski nain treba da se upoznaju sa razliitim ponekad i suprotstavljenim nalazima, kako bi 11

sebi omoguili da problem sa kojim su suoeni razumeju sa vie pouzdanja i da ga sagledaju sa vie moguih aspekata. Da nije tako nauka bi stagnirala, a mnogi problemi bi ostali nereeni. Razvoj ekonomije u 20. veku u znaajnoj meri potvruje ovakav zakljuak. Pojava velike ekonomske krize tridesetih godina prolog veka donela je naglo i iznenadno uruavanje privreda irom sveta poevi od SAD. Nezaposlenost je brzo rasla, cene poljoprivrednih proizvoda padale, industrija prestajala da radi. Pokazalo se da su neke pretpostavke vaee ekonomske teorije bile nerealistine. U takvim uslovima javila se potreba da se teorija znaajnije koriguje. Podstaknut dogaajima oko sebe, britanski ekonomista Don Majnard Kejnz (John Maynard Keynes, 1883-1946), postavlja novu teoriju. Ona se zasniva na dva bitna zakljuka: prvo, neoklasini mehanizmi ne vode nuno potpunoj zaposlenosti to je, oigledno, problem ako su proizvodni resursi ionako ogranieni; zbog toga, drugo, u sluaju nepotpune zaposlenosti drava mora da intervenie tako to e svojom poveanom potronjom (npr. izgradnjom puteva ili elektrana) nadomestiti pad koji je nastao kao posledica nezaposlenosti. Uproeno reeno to je znailo da ako radnici gube posao i ne mogu da kupuju dobra koja su ranije svojom platom mogli da kupe, to smanjuje prodaju pa prihod preduzea opada to potom, izaziva pad proizvodnje i dalji pad zaposlenosti. Drava to moe i mora da predupredi: ona treba da svojom poveanom potronjom povea tranju za dobrima, to e izazvati rast proizvodnje i veu tranju za radom, pa e se zaposlenost poveati i privreda vratiti u ravnoteu. Kljuni obrt u odnosu na neoklasino razumevanje privrede je u aktiviranju jednog novog aktera drave koja, u neoklasinom sistemu individualnih odluka i spontanih ishoda, ne sudeluje kao aktivni inilac. Ovakav nalaz imao je velikog uticaja na dalji razvoj ekonomske nauke. Posle nekoliko decenija apsolutne dominacije, neoklasino uenje je podvrgnuto proverama, preispitivanju i reviziji. Time je otvoren prostor za formulisanje mnogih novih ideja, a znaajno je promenjena i praksa i politika drave u odnosu na privredni ivot. Pored toga ekonomska nauka se postepeno razdvojila i specijalizovala kroz dve odvojene discipline: mikroekonomiju koja istrauje trita i ponaanje ekonomskih aktera na njima i makroekonomiju koja se bavi fenomenima koji se odnose na celu privredu (zaposlenost, ukupan proizvod ili dohodak privrede itd). Poto su pitanja koja je pokrenuo Kejnz bila uglavnom makroekonomskog karaktera pokuavalo se da se njegovi pogledi ipak nekako dovedu u vezu sa neoklasinom zaostavtinom, a koja bi se primarno odnosila na mikroekonomske probleme. U tom je prednjaio istaknuti ameriki ekonomista Pol Samjuelson (Paul Samuelson, 1915-2009) nastojei da ostvari tzv. veliku sintezu. Iako je na tom tragu napisao veliki broj radova i moda jedan od najvie korienih udbenika prolog veka, pokazalo se da je takva sinteza teko ostvarljiva dve teorije su se sutinski razlikovale. Ovde svakako treba spomenuti i jednu veoma osobenu i nipoto malu grupu naunika okupljenih oko Doane Robinson (Joan Robinson, 1903-83) i posebno oko Pjera Srafe (Piero Sraffa, 1898-1983) u Engleskoj. D. Robinson je primarno sledila Kejnzove ideje ali je krajem 1950-ih, i tokom 1960-ih uzela znaajno uee i u raspravama koje su se posebno rasplamsale posle objavljivanja knjige P. Srafe pod naslovom Proizvodnja robe pomou robe (1960). U knjizi je Srafa matematiki rigorozno, preispitivao nalaze klasine kole o radnoj vrednosti (naroito Rikardove rezultate). Potvrujui njihov znaaj i unapredivi klasine nalaze pokazao je da 12

neoklasina teorija pati od nekoliko ozbiljnih logikih nekonzistentnosti (tzv. Kembrika kontroverza). Njegov rad i radovi koji su usledili tokom narednih dvadesetak godina predstavljaju najznaajniji teorijsko-metodoloki doprinos tradiciji i pitanjima klasine politike ekonomije u 20. veku. U brojnim polemikama koje su se vodile potvrene su neoklasine nepreciznosti i kontroverze ali se ta teorija ipak odrala iako otada samo, kao aproksimacija (priblini opis) stvarnih pojava. Meutim, neoklasiari se nisu predavali pred novim izazovima. Pokazalo se da ni Kejnzov sistem ne moe uvek da rei sve probleme koji mogu nastati u kapitalistikim privredama. Tako je tokom 1970-ih godina, posle tzv. naftne krize, kada su zemlje proizvoai nafte naglo podigle cene sirove nafte na svetskom tritu, zapaeno da stagnacija u privredi ne moe biti prevaziena standardnim kejnzovskim lekovima. To je dalo povoda da nastanu neke nove doktrine koje su se ponovo naslonile na osnovne poglede neoklasine teorije. Potvrdilo se staro pravilo teorije su uglavnom tane ali ne daju obavezno odgovore na ista pitanja. U tom sklopu naroito se afirmisala jedna kola monetarizam koju je predvodio ameriki ekonomista Milton Fridman (Milton Friedman, 1912-2006). Njegova kljuna ideja je bila da dravna intervencija, pogotovo ako je izvedena pomou dodatne koliine novca, ne reava problem. Naprotiv, to dovodi do rasta svih cena, a sa druge strane ljudi poinju da se sve vie ponaaju neracionalno jer oekuju da e drava da popravi nastale greke. Tokom 1980-ih ova kola miljenja ostvarila je veliki uticaj pa je i sam Fridman bio savetnik tadanjeg amerikog predsednika, inae nekadanjeg filmskog glumca, Ronalda Regana koji je propagirao potpunu slobodu trita i to manju ulogu drave. U njegovo vreme e na neoklasinoj tradiciji nastati i tzv. ekonomija ponude (o kojoj emo poneto saznati malo kasnije). Paralelno sa monetarizmom razvila se i tzv. nova klasina makroekonomija kao neoklasini odgovor Kejnzu. Ona e ponovo, ovoga puta u makroekonomiju, uvesti u centar panje analizu ponaanja pojedinaca (tzv. racionalna oekivanja) umesto direktne analize veliina karakteristinih za stanje u celoj privredi. Odgovor na ove ideje je brzo stigao. Pojavili su se tzv. novi kejnzovci (kod nas je vie odomaen anglicizam kejnzijanci) koji su predstavljali veliku grupu autora spremnu da uvai glavne mikroekonomske rezultate neoklasine teorije, ali suprotstavljenu ideji da se makroekonomski problemi mogu reiti samo na spontani nain. Zato? Najpre zbog toga to su oni uspeli da pokau da, suprotno teorijskom modelu neoklasine kole, trita nisu perfektni mehanizmi ve esto mogu da doive neuspeh. Kod trinog neuspeha nuna je intervencija da bi se spreili gubici po drutvo. Tako se pokazalo da je i jedna od vanih pretpostavki neoklasine ekonomije da su svi jednako informisani prilino restriktivna postoji mnogo situacija kada su informacije asimetrine (jedan uveni primer predstavlja kupovina i prodaja polovnih automobila: kada kupujete polovan auto vi ne znate da li je on dobar ili nije pa ste spremni da ga platite manje i kad izgleda da je u dobrom stanju jer oekujete da dobijete kr; dakle, ne raspolaete potpunom informacijom). Takoe se pokazalo da se cene ne prilagoavaju dovoljno brzo promenama ponude ili tranje. Naprotiv, u stvarnom ivotu cene su rigidne, uostalom kao i plate, ali to e biti izazovna tema za one koji najpre savladaju kurs Osnova ekonomije.

13

Novo-kejnzovska struja ekonomske teorije predstavlja danas, verovatno, najuticajniju grupu ekonomista. Meu njima se nalaze mnoga istaknuta imena savremene ekonomije kao to su Dozef Stiglic (Joseph Stiglitz, 1943), Olivije Blanar (Olivier Blanchard, 1948), Pol Krugman (Paul Krugman, 1953), David Romer (1958) i njegov kum i autor jednog od prvih udbenika koje student Ekonomskog fakulteta u Beogradu dobije u ruke Gregori Mankju (Gregory Mankiw, 1958), kao i mnogi drugi sa ijim e se radovima ili teorijskim doprinosima studenti sretati tokom svog kolovanja. Uticaj ovih ekonomista je naroito ojaao povodom dva savremena dogaaja. Prvo, tokom procesa tranzicije (prelaska iz netrine u trinu privredu) u istonoevropskim zemljama i zemljama nastalim iz biveg Sovjetskog Saveza, pokazalo se da programi tranzicije napisani rukom koju je preteno vodila neoklasina misao ne daju ni onoliko dobre, a ni toliko brze rezultate kako se to objanjavalo na poetku ovog procesa. Drugo, kriza koja je nastupila tokom 2008-09. godine, pokazala je (jo jednom) da efekti potpuno slobodnog dejstva trita i racionalnog ponaanja pojedinaca ne vode uvek rastu opte dobrobiti. Ovaj kratki pregled koji govori o nekim vanim idejama za nastanak i razvoj ekonomije kao nauke treba da pokae itaocu koliko je ekonomija dinamina nauka, koliko zanimljivih problema susree i reava, a da pritom mnogi odgovori jo nisu konano uoblieni. Zato je izbor studija ekonomije dobar izbor na kome studenta ekaju mnoga zanimljiva i uzbudljiva saznanja. REZIME
Ekonomija je drutvena nauka koja izuava zakonitosti u ekonomskoj oblasti ivota ljudi, odnosno zakone koji ureuju proces privreivanja i odnose ljudi unutar njega. Prve ideje o tome ta i kako ureuje ekonomski ivot seu u daleku prolost, u vreme starih civilizacija, ali je kao posebna nauka ekonomija relativno mlada. Najee se njen razvoj vezuje za kraj 18. i poetak 19. veka, tj. za vreme razvoja jednog, tada novog, oblika drutva koji nas jo uvek okruuje kapitalizma Poeci ekonomske nauke nalaze se u prvim detaljnije obrazloenim teorijama kao to su merkantilizam, fiziokratizam i radovi V. Petija. Nastanak ekonomije kao posebne discipline vezuje se za Adama Smita i njegovo delo Bogatstvo naroda objavljeno 1776. godine, odnosno, za nastanak klasine politike ekonomije. Klasina politika ekonomija istrauje proces proizvodnje kao izvor bogatstva, odnosno, mesto gde nastaje vrednost proizvedenih dobara. Vrednost dobara u klasinoj teoriji odreena je radom utroenim za njihovu proizvodnju. Marks usvaja teoriju radne vrednosti ali uvodi nov metod analize iz koje sledi da je kapitalizam jedna faza razvoja oveanstva i da ne predstavlja konaan oblik drutva. Kroz kritku klasine teorije, on precizira njene nalaze, ukazuje na krize u kapitalizmu i daje potpuniju sliku njegovog funkcionisanja. Krajem 19. veka dolazi do tzv. marginalistike revolucije i formiranja neoklasine teorije. Ona polazi od toga da svaki pojedinac na bazi svojih preferencija maksimizuje korisnost, a preduzea maksimizuju profit. Stoga ona najvie panje poklanja razmeni dobara i ponaanju pojedinaca. Velika ekonomska kriza 30-ih godina 20. veka je pokazala da neoklasini zakljuci ne vae u svakom sluaju. Kejnz je uveo u teoriju novog aktera u upravljanju ekonomskim tokovima dravu koja treba da aktivno deluje protiv nezaposlenosti.

14

Posle Kejnza ekonomija se diversifikuje na dve discipline. Mikroekonomija istrauje trita i ponaanje ekonomskih aktera na njima. Makroekonomija se bavi celinom privrede i veliinama karakteristinim za celu privredu. Dvadeseti vek obeleavaju mnogi novi nalazi i pravci ekonomske nauke. U nae vreme najuticajniju grupu ine novi kejnzovci koji, uz uvaavanje mikroekonomskih nalaza neoklasine teorije, ukazuju da trita ne funkcioniu savreno ve da su podlona neuspesima koji zahtevaju intervenciju.

KLJUNI POJMOVI
Ekonomija Merkantilizam Fiziokratizam Lese-fer (laissez-faire) Klasina politika ekonomija Marksova ekonomija Marginalistika revolucija Neoklasina ekonomija Kejnzova teorija Makroekonomija Mikroekonomija Monetarizam Novi kejnzovci

PITANJA ZA OBNAVLJANJE GRADIVA

1. 2. 3. 4. 5. Kakvo je poreklo rei ekonomija? A politika ekonomija? Kako bi ste objasnili ove pojmove ta ini sutinu teorije merkantilista? ta ini sutinu ideje fiziokrata? ta je zanimalo Viljema Petija? U emi klasina politika ekonomija vidi poreklo bogatstva jedne zajednice? ta ini objektivnu meru vrednosti u toj teoriji? Zato Marks kritikuje klasinu politiku ekonomiju? A ta od nje prihvata? 7. Koju novu ideju donosi marginalistika revolucija? 8. Na ta ukazuje Kejnz? 9. ime se bavio Srafa? 10. Objasnite ta je doprinelo da novi kejnzovci danas imaju najvei uticaj u ekonomiji? 6.

15