ovek po imenu Larry Hannigan je napisao ovu priu jo 1971.

kao poklon australijskom narodu, kako bi im objasnio neodrivost i nemoralnost postojeeg bankarskog sistema i da e pre ili kasnije doi do sukoba izmeu naroda sa jedne i privatnih bankara sa druge strane.

HOU CELU PLANETU PLUS 5%

Fabijan je uzbueno uvebavao svoj govor kojeg je trebao sutradan da odri pred masom ljudi. Bio je uveren da e se oni okupiti. Uvek je eleo ugled i mo, a sada su se njegovi snovi poeli ostvarivati. On je bio zanatlija, izraivao je nakit i razne ukrase od srebra i zlata. Meutim, nije bio zadovoljan time da radi samo da bi preivljavao, on je bio u potrazi za uzbuenjima i izazovima. Ljudi su generacijama koristili sistem robne razmene. ovek je izdravao svoju porodicu obezbeujui sve to joj je potrebno ili bi se specijalizovao u odreenoj struci. Kada bi proizveo neki viak, on bi ga razmenjivao s vikovima koje su proizveli drugi. Pijani dan je bio uvek buan i pranjav, ali ljudi su se ipak radovali agoru i pogaanjima, a posebno druenju. Bilo je to mesto puno sree i zadovoljstva, ali sada je ve bilo previe ljudi i previe svae. Nije vie bilo vremena za razgovor tako se i pojavila potreba za nekim boljim sistemom. Ljudi su uglavnom bili sreni i uivali su u plodovima svoga rada. U svakoj drutvenoj zajednici bila je formirana jedna jednostavna Vlada s ciljem zatite individualnih sloboda i prava, kao i osiguranja da se niko ne prisiljava da ini neto protiv svoje vlastite volje. To je bila jedna i jedina svrha Vlade, dok je svakog namesnika (ministra) dobrovoljno podravala lokalna zajednica koja ga je izabrala. Meutim, pijani dan je bio jedini problem kojeg nisu mogli reiti. Vredi li jedan no dve korpe kukuruza ili ne? Vredi li krava vie od kola...itd. Nikome nije padao na pamet neki bolji sistem trgovine. Tada je Fabijan proglasio: "Imam reenje za ove probleme i pozivam sve na sutranji javni skup." Sledeeg dana dolo je do velikog okupljanja ljudi na gradskom trgu i Fabijan je tamo objasnio sve o jednom novom sistemu kojeg je nazvao "novac". Zvualo je dobro. "Kako emo zapoeti?" - pitali su ljudi. "Zlato od kojeg sam izraivao ukrase i nakit je izvrstan metal. Ne trune, ne ra, a dugo traje. Napraviu novie od zlata, a svaki novi nazvaemo dolar." Objasnio je sve prednosti tog sistema i kako e 'novac' biti sredstvo za razmenu - mnogo bolje od robne razmene. Meutim, jedan od namesnika je izrazio sumnju: "Neki ljudi bi mogli iskopati zlato i napraviti svoj vlastiti novac, a to bi bilo vrlo nepravedno". Na to je Fabijan spremno uzvratio: "Samo one kovanice koje e biti odobrene od vlasti moi e se koristiti, a one e imati na sebi utisnut poseban ig." Ovo se uinilo razumnim i predloeno je da svi dobiju podjednak iznos. "Ali ja zasluujem vie, svi koriste moje svee," oglasio se svear. "Ne," uskoio je stoar, "Bez hrane nema ivota", mi stoari trebamo dobiti najvie." I tako je dolo do svae. Fabijan ih je pustio da se svaaju neko vreme, a onda je rekao: "Budui da se ne moete sloiti, predlaem da svako uzme od mene onoliki iznos koliki god eli. Nee biti ogranienja, osim vae sposobnosti da mi vratite dug. to vie uzmete, vie ete morati otplatiti u roku od godinu dana. "A ta e ti dobiti?", zapitali su ga ljudi.

"S obzirom da ja pruam usluge tj. snabdevam vas novcem, naravno da zasluujem i platu za taj moj posao. Recimo da za svakih 100 novia koje podignete, vratite 105 za svaku godinu duga. Tih 5 kovanica e biti moja naknada koju emo zvati 'kamatom'. Ovo se inilo kao jedino reenje, a pored toga, 5% je zvualo kao mala naknada. "Doite sledeeg petka, pa emo poeti." Fabijan nije gubio vreme. Izraivao je kovanice danonono i krajem sedmice ve je bio spreman. Ljudi su se okupili ispred njegove radnje i nakon to su guverneri pregledali i odobrili kovanice, poeo je taj novi sistem. Neki su pozajmili samo malo i otili da ga odmah isprobaju. Novac ih je oduevio, te su odmah poeli sve vrednovati u zlatnicima ili dolarima. Vrednost svake stvari bila je nazvana 'cenom', a cena je zavisila od koliine rada uloenog u njenu proizvodnju. Ukoliko je neto iziskivalo dosta rada, cena je bila velika, a ukoliko je iziskivalo malo truda, cena je bila prilino niska. U jednom gradu iveo je ovek po imenu Alan, koji je tamo bio jedini asovniar. Cene njegovih satova bile su veoma visoke, jer su muterije bile voljne dobro platiti kako bi mogli imati jedan od njegovih satova. Tada je drugi ovek poeo izraivati satove i ponudio ih po nioj ceni kako bi ih lake prodao. Alan je bio prisiljen sniziti svoje cene i proizvoditi jo kvalitetnije satove. To je bila prva izvorna slobodna konkurencija. Isto se desilo s graditeljima, prevoznicima, raunovoama - u stvari sa svakom branom. Muterije su uvek birale ono to su smatrale da je najbolja pogodba - imali su slobodu izbora. Nije bilo vetakih zatita poput licenci i tarifa koje bi spreavale druge ljude da ulaze u poslovne odnose. Standard ivota se poboljao, i nije prolo dugo a ljudi su se pitali kako su pre uopte mogli bez novca. Krajem godine Fabijan je napustio svoju radnju i posetio je sve ljude koji su mu dugovali novac. Neki su imali vie nego to su pozajmili od njega, a neki manje, s obzirom da je koliina izdatog novca bila ograniena. Oni koji su imali vie nego to su uzeli, platili su Fabijanu 100 kovanica plus 5, ali su ipak trebali pozajmiti ponovo, kako bi nastavili. Drugi su otkrili po prvi put u ivotu da su duni. Pre nego to bi im pozajmio jo novca, Fabijan bi im stavio hipoteku na neki deo imovine. Veini ljudi je onih 5% bilo teko za pronai. Niko nije shvatio da kao jedna celina, zemlja nikad nee moi da se otarasi duga sve dok se sav novac ne otplati, pa ak ni tada, zbog onog dodatka od 5 na svakih 100, koji uopte nikada nije ni bio pozajmljen. Niko osim Fabijana nije mogao videti da je nemogue platiti kamatu s obzirom da taj novac nije ni bio izdat, dakle nekome je morao nedostajati. Istina je da je Fabijan potroio neto novca, ali on nije nikako mogao potroiti 5% od itave ekonomije na samog sebe. Ljudi je bilo na hiljade, a Fabijan je bio samo jedan. Uz to je jo uvek bio bogati zlatar koji je zaraivao za jedan udoban ivot. Iza svoje trgovine Fabijan je imao jedan trezor i ljudima se inilo pogodnim da ostave neto od svojih zlatnika na uvanje. On je zaraunavao jednu malu naknadu za tu uslugu koja je zavisila od iznosa i vremenskog perioda na kojeg je novac bio deponovan. Vlasnicima je davao potvrde za njihove uloene iznose. Kad je neko otiao u kupovinu, nije nosio sa sobom hrpu zlatnog novca namenjenog trgovcu, nego samo potvrdu s vrednou dobara koje je eleo kupiti. Trgovci bi priznavali te potvrde kao valjane, te su ih prihvatali imajui na umu da ih mogu uvek odneti kod Fabijana i tamo podii odgovarajui iznos novca. Potvrde su se poele iriti iz ruke u ruku umesto da se to radi sa zlatom. Ljudi su imali veliko poverenje u te potvrde smatrali su ih isto vrednima kao i novac. 2

Nedugo zatim, Fabijan je primetio kako ljudi neobino retko podiu svoje zlatne kovanice. Tako je pomislio: "Eto, imam toliko tog zlata, a jo uvek sam zanatlija koji teko radi. To nije u redu. Postoje stotine ljudi koji bi bili sreni da mi plate kamatu za korienje ovog zlata koje ovde lei i kojeg malo ko uopte podie. Istina, to zlato nije moje, ali se ono nalazi kod mene a to je ono to je bitno. Uopte ne trebam ni kovati nove novie, kad mogu koristiti ove koji su poloeni u mom trezoru." Isprva je bio vrlo oprezan, pozajmljujui samo par kovanica na neko vreme, uz veliku garanciju da se oni vrate. No postepeno je postajao sve odvaniji pozajmljujui vee i vee iznose. Jednog dana od njega je bio zatraen veliki iznos kovanica. Fabijan je predloio: Umesto da nosite sav taj novac sa sobom, mogu vam izdati jednu ili vie potvrda na vae ime za sumu novca kojeg traite. Klijent se sloio i Fabijan mu je izdao potvrde. Tako je on dobio kredit, a i zlato je jo ostalo u njegovom trezoru. Poto je klijent otiao, Fabijan se zadovoljno smejao. Mogao je zadrati svoj kola, ak i ako ga pojede. Mogao je pozajmljivati zlato, a istovremeno ga i dalje drati u svom trezoru. Prijatelji, stranci, pa ak i neprijatelji trebali su finansijska sredstva kako bi odravali svoje poslovanje i sve dok su imali neku vrstu pokria/zaloge, mogli su pozajmljivati koliko god bi im trebalo. Jednostavnim izdavanjem potvrda Fabijan je mogao 'pozajmljivati' novac drugima u vrednosti nekoliko puta veoj od vrednosti zlata koje nije bilo njegovo, ali se nalazilo u njegovoj riznici. Sve je bilo bezbedno, a problemi bi nastali samo u sluaju da se stvarni vlasnici pojave i zatrae svoje zlato ili kod gubitka poverenja ljudi. On je uredno uvao knjigu koja mu je pokazivala dugove i kredite svake osobe. Posao pozajmljivanja novca pokazao se veoma unosnim. Njegov poloaj u drutvu je rastao onoliko koliko i njegovo bogatstvo. Postao je znaajan ovek kojeg se moralo potovati. Kad se o finansijama radilo, njegova re se uzimala kao svetinja. Fabijanova delatnost pobudila je znatielju zlatara iz drugih gradova. Tako su se oni okupili jednog dana i posetili ga. On im je rekao ta radi, ali im je posebno naglasio potrebu za tajnou. Ako bi se njihov plan razotkrio, cela ema bi propala, pa su se tako dogovorili da stvore jedan tajni savez. Svi su se vratili u svoje gradove i poeli raditi onako kako ih je Fabijan poduio. Ljudi su sada prihvatali potvrde vrednima poput samog zlata, a mnoge potvrde su takoe bile deponovane na uvanje u riznicama, isto kao i zlatne kovanice. Kad bi jedna stranka htela platiti drugoj za odreenu robu, jednostavno bi napisala kratko obavetenje Fabijanu da prenese novac sa njegovog rauna na drugu stranku. Fabijanu je trebalo samo par minuta da prebaci cifru. Ovaj novi finansijski sistem postao je vrlo popularan, a te potvrde su nazvane - 'ekovi'. Jedne noi u kasne sate, zlatari su odrali jo jedan tajni sastanak i Fabijan im je otkrio novi plan. Narednog dana sazvali su sastanak s namesnicima i Fabijan zapoe ovako: "Potvrde koje mi izdajemo su postale vrlo popularne. Bez sumnje, veina vas namesnika ih koristite takoe, jer ih smatrate vrlo praktinim." Namesnici su potvrdili klimanjem glave pitajui se u emu je problem. "Dakle," nastavio je, "neke potvrde su krivotvorili falsifikatori. To se mora zaustaviti."

Ministri su se uplaili. "ta moemo uiniti?" pitali su Fabijana, koji im je na to odgovorio: "Moj predlog je da bi vlasti trebale tampati potvrde na poseban papir vrlo sloenog dizajna, te da svaka novanica bude potpisana lino od strane glavnog guvernera. Mi, zlatari emo sa zadovoljstvom platiti trokove tampanja, jer e nam to utedeti mnogo vremena koje koristimo piui potvrde. Namesnici su zakljuili kako je njihov posao da tite ljude od falsifikatora i sloili se s tim da tampaju novanice. "Nadalje", dodao je Fabijan, "Neki ljudi su se obogatili kovanjem vlastitog zlatnog novca. Predlaem da donesete zakon da svako ko nae zlatno grumenje bude obavezan predati ga. Naravno, oni e za to biti nagraeni potvrdama i kovanicama." Zamisao je dobro zvuala i bez puno razmiljanja odtampan je velik broj 'novanica'. Svaka je imala na sebi napisanu vrednost - $1, $2, $5, $10 itd. Zlatari su platili male trokove tampanja. Novanice su bile mnogo prikladnije za nositi i uskoro su postale nairoko prihvaene. Uprkos svojoj popularnosti, ove nove novanice i kovanice su koritene tek za 10% transakcija. Statistika je pokazivala da je ekovni sistem pokrivao 90% svih poslovnih odnosa. Tako je zapoeo sledei deo plana. Do sada, ljudi su plaali Fabijanu da uva njihov novac. Kako bi privukao vie novca na polaganje u svoje trezore, Fabijan je ponudio da plaa 3% kamate na njihov novac. Veina ljudi je verovala kako im on pozajmljuje zaradu od onih 5% i kako je njegov profit 2%. Na kraju krajeva, ljudi su smatrali kako je puno bolje dobivati 3%, umesto da plaaju za uvanje njihovog novca. Koliina uteevina je rasla u Fabijanovoj riznici tako da je on sada s tim dodatnim parama mogao drugima pozajmljivati $200, $300, $400 a ponekad i do $900 za svakih $100 u novanicama i kovanicama koje su kod njega bile deponovane. Morao je biti oprezan da ne prekorai srazmeru od devet na prema 1 jer je jedna od devet osoba zahtevala novanice i kovanice za upotrebu. Kada ne bi bilo dovoljno novca na raspolaganju, ljudi bi postali sumnjiavi, posebno zato to su im tedne knjiice pokazivale koliko novca su poverili na uvanje. U svakom sluaju, na 900 dolara u knjikim ciframa koje je Fabijan pozajmljivao piui sam ekove, on je mogao traiti do 45 dolara u kamatama, dakle 5% na 900 dolara. Kada bi zajam plus kamata bili isplaeni - dakle 945 dolara, 900 dolara je bivalo otpisano s liste dugova, dok je Fabijan zadravao 45 dolara kamate. On je bio prilino voljan platiti 3 dolara kamate na izvornih 100 dolara koji nikad nisu ni izali iz njegovog trezora. Ovo bi znailo da je za svakih 100 dolara koji su bili kod njega deponovani, bilo mogue izvui 42% profita, dok je veina ljudi mislila kako on uzima samo 2%. Ostali zlatari su takoe radili istu stvar. Stvarali su novac iz niega potezom olovke, a pored toga su jo zaraunavali i kamate. Oni istina nisu kovali novac, Vlada je u stvari tampala novanice i kovanice i davala ih zlatarima da ih ovi distribuiraju. Fabijanov jedini troak je bila jedna mala svota koju je izdvajao za tampanje novca. Meutim, oni su ipak stvarali kreditni novac ni iz ega u svojim knjigama, a naplaivali su kamatu za njega. Veina ljudi je verovala da je Vlada ta koja upravlja zalihama novca. Takoe su verovali kako im Fabijan pozajmljuje novac koji su drugi poverili, mada je bilo udno kako to da se niiji depozit nije smanjivao. Da su svi pokuali podii svoj novac odjednom, prevara bi bila otkrivena. Jednog dana, Fabijana je posetio jedan mudar ovek. "Ova kamata nije u redu. Za svakih $100 koje izdaje, zahteva $105 za uzvrat, a onih $5 kamate ne moe biti plaeno, jer taj novac ni ne postoji. 4

Farmeri proizvode hranu, industrija razna dobra itd. a ti samo proizvodi novac. Pretpostavimo da u celoj u zemlji postoje samo dva proizvoaa, a da su svi drugi ljudi zaposleni kod njih. Ako oni onda pozajme po $100 svaki i plate $90 kao zarade radnika, a za sebe ostave $10 profita (kao njihovu platu), to znai da je ukupna kupovna mo $90+$10 x 2, dakle $200. Meutim, da bi isplatili tebe, oni bi morali prodavati njihove proizvode po $210. Ako jedan od njih uspe prodati sve svoje proizvode za $105, drugi ovek se moe nadati da dobije samo $95. Takoe, deo ovekovih dobara ne moe ni biti prodan, jer vie nije preostalo novca kojim bi se kupili. On ti jo uvek duguje $10 koje ti moe otplatiti jedino pozajmljujui vie. Taj je sistem nemogu. Sigurno, trebao bi izdavati $105, dakle $100 privrednicima, a $5 samom sebi, koje e moi da troi. Tada bi 105 dolara bilo u opticaju i dug bi mogao biti otplaen." Fabijan ga je mirno sasluao i na kraju je rekao: "Finansijska ekonomija je jedna komplikovana stvar, mladiu. Za takve su stvari potrebne godine prouavanja. Pusti mene da brinem o tim stvarima, a ti se brini o svojim. Mora biti efikasniji, produktivniji, ekonominiji i postae bolji poslovni ovek. Ja sam uvek voljan da pomognem kad se o tim stvarima radi." ovek je otiao neuveren. Bilo je neto pogreno u Fabijanovoj delatnosti i on je oseao da je Fabijan veto izbegao da odgovori na njegova pitanja. Ipak, veina ljudi je potovala Fabijanovu re - "On je strunjak , a ostali sigurno nisu u pravu. Pogledajmo samo kako nam se zemlja razvila, kako nam se proizvodnja poboljala - zasigurno napredujemo." Kako bi pokrili kamatu na novac kojeg su pozajmili, trgovci su bili prisiljeni poveati svoje cene. Radnici su se alili kako su im plate previe male. Poslodavci su odbijali davati vee plate tvrdei kako bi u suprotnom bili upropateni. Farmeri nisu mogli dobiti pristojnu cenu za svoje proizvode. Domaice su se alile kako hrana postaje sve skuplja. I na kraju, neki ljudi su stupili u trajk, to je do tada bila nepoznata pojava. Drugi su toliko osiromaili da im ni prijatelji i rodbina nisu mogli pomoi. Veina njih je zaboravila na istinsko bogatstvo - plodna tla, velike ume, minerale i stoku. Mogli su misliti samo na novac za kojeg im se inilo da ga nikad nema dovoljno. Meutim, oni nikada nisu dovodili u pitanje sam - sistem. Verovali su da je njihova vlada ta koja upravlja tim sistemom. Nekolicina je povukla svoj novac i oformila 'pozajmljivanice' ili 'financijske' kompanije. Tako su mogli dobiti 6% ili vie, to je bilo bolje od Fabijanovih 3%, ali mogli su pozajmiti samo novac kojeg su posedovali - nisu imali tu udnu mo da stvaraju novac iz niega, piui brojke u knjige. Ove kompanije su pomalo zabrinjavale Fabijana i njegove prijatelje, pa su oni brzo napravili nekoliko svojih kompanija. Uglavnom su kupovali druge, pre nego to su one uopte poele s radom. Za tili as, sve financijske kompanije su prele u njihovo vlasnitvo ili su bile pod njihovom kontrolom. Ekonomska situacija postajala je sve gora. Radnici su bili uvereni da njihovi efovi zarauju prevelik profit. efovi su pak govorili kako su im radnici lenji i kako ne ispunjavaju poteno svoje radne obaveze. Svi su prebacivali krivicu na druge. Namesnici nisu znali kako da ree taj problem, a gorue pitanje je bilo - kako pomoi onima koji su bili pogoeni siromatvom?!

Tako se poelo s programom socijalne pomoi, a doneseni su i zakoni koji nalau ljudima da im obezbeuju odreeni doprinos. Ovo je razljutilo mnoge ljude koji su verovali u staromodnu ideju kako je pomo susedu jedan in dobre volje: "Ovi zakoni nisu nita drugo do jedna ozakonjena kraa. Uzeti neto od osobe protiv njene volje ne razlikuje se od krae, bez obzira na to kakva je pozadina tih mera." Meutim, svi su se osetili bespomonima, a zaplaivali su ih i zatvorskim kaznama ukoliko bi odbili platiti. Ove dobrotvorne eme donele su odreena poboljanja, ali problem se brzo vraao, te je trebalo vie novca. Cena ovih programa je stalno rasla, ba kao i veliina vladajuih struktura. Veina namesnika bili su iskreni ljudi koji su davali sve od sebe. Nije im se sviala ideja da trae sve vie i vie novca od svog naroda, i na kraju nisu imali drugog izbora nego poeti posuivati novac od Fabijana i njegovih prijatelja. Nisu imali pojma kako e taj novac moi vraati. Roditelji vie nisu mogli priutiti sebi da plaaju uitelje za svoju decu. Nisu mogli plaati lekare. A prevoznici su ostajali bez posla. Vlast je bila prisiljena preuzimati ove delatnosti, jednu po jednu na sebe. Uitelji, lekari i mnogi drugi postali su dravne sluge, tj. slubenici. Malo njih je bilo zadovoljno svojim poslom. Dobili su primerene plate, ali su izgubili svoj identitet. Postali su siuni kotai u jednoj ogromnoj maini. Nije bilo mesta za linu inicijativu, a ni neko lino zalaganje se nije priznavalo, plata im je bila ograniena, a napredovalo se samo u sluaju penzionisanja ili smrti njihovih pretpostavljenih. U oaju, neki lanovi Vlade su potraili Fabijanov savet. Smatrali su ga vrlo mudrim, a liio je i na nekoga ko se razume u pitanja novca. On je sasluao njihove probleme i na kraju im je odgovorio: "Mnogi ljudi nisu u stanju sami reavati svoje probleme, pa trebaju nekog ko e ih reavati umesto njih. Sigurno se slaete s tim da veina ljudi ima pravo da bude srena i osigurana neophodnim potreptinama za ivot. Uostalom, jedna od naih velikih izreka i kae: 'Svi su ljudi jednaki', zar ne? Jedini nain da se stvari usklade bio bi da se uzme viak bogatstva od bogatih i da se on ustupi siromanima. Uvedite poreski sistem. to vie ovek ima, vie e morati da plati. Sakupljajte poreze od svake osobe zavisno od njene radne sposobnosti i dajte svakome prema njegovoj potrebi. kole i bolnice bi trebale biti besplatne za sve one koji ne mogu sebi priutiti da ih plate." Fabijan im je ponudio dugaak govor ukraen visokim i plemenitim idealima, a na kraju je zavrio sa: "Oh, uzgred reeno, nemojte zaboraviti da mi dugujete novac. Pozajmljujete ga ve neko vreme. Najvie to mogu uiniti da pomognem je da mi platite samo kamate. Opratam vam glavnicu, platite samo kamate." Otili su bez neke dublje analize Fabijanove filozofije. Uveli su porez na dobit - to vie zaradi, vea ti je porezna stopa. Nikome se ovo nije svialo, ali su plaali ili odlazili u zatvor. Trgovci su jo jednom bili prisiljeni poveati cene, nadniari su traili vee nadnice to je nateralo mnoge poslodavce da zamenjuju ljude mainama. Ovo je prouzrokovalo dodatnu nezaposlenost i prisililo Vladu da uvede jo vie programa za socijalnu pomo. Uvedene su tarife i ostala sredstva zatite kako bi se ouvale neke industrijske brane, ako nita, onda bar zato to su obezbeivale zaposlenje veem broju ljudi. Neki su se pitali da li je svrha proizvodnje - proizvodnja dobara ili proizvodnja radnih mesta!?

Kako su se stvari pogoravale, isproban je itav jedan niz raznoraznih mera poput kontrole plata, kontrole cena i kontrole svega i svaega. Vlada je nastojala skupiti to vie novca kroz poreze na prodaju, poreze na platu itd. Neko je primetio da izmedu farmerovog ita, pa do vekne hleba na domainovoj trpezi, stoji 50 poreza. Javljali su se 'strunjaci' i neki su bili izabrani u Vladu, ali nakon svakog godinjeg sastanka vraali su se ne postigavi nita osim vesti da e porezi biti preraspodeljeni, meutim, u globalu oni su uvek rasli. Fabijan je zahtevao svoje pare, a sve vee i vee svote poreznog novca su bile potrebne kako bi se on isplatio. Tad je dolo do stvaranja itavog spektra stranakih politika - ljudi su se poeli svaati koja grupa politiara moe najbolje reiti probleme. Svaali su se oko linosti, ideologija, stranakih programa, svega osim - istinskih problema. U jednom gradu je kamatni dug premaio iznos poreza koji je bio prikupljen tokom poslednje godine dana. U celoj zemlji se suma neplaenog kamatnog novca poveavala, a dodatna kamata se zaraunavala i na neplaene kamate. Malo po malo, Fabijan i njegovi prijatelji postajali su vlasnici velikog dela stvarnog bogatstva zemlje. On je time dobio i veu mogunost nadzora nad ljudima. Meutim, taj nadzor je jo uvek bio nepotpun. Znali su da situacija nee biti sigurna dok svaka osoba ne bude stavljena pod kontrolu. Veina onih ljudi koji su se protivili sistemu bili su uutkivani financijskim pritiscima ili su trpeli javno izrugivanje. Da bi to mogli raditi, Fabijan i njegovi prijatelji kupili su veinu novina, televizijskih i radio stanica, a on je paljivo odabirao ljude koji e njima upravljati. Mnogi od tih ljudi imali su iskrenu elju za poboljanjem sveta, ali nisu bili svesni da su iskoriavani. Njihova reenja su se uvek bavila posledicama problema, a nikad uzrokom. Postojalo je nekoliko razliitih novina - jedne za desno krilo, druge za levo. Jedne za radnike, druge za efove itd. Nije bilo bitno u koje se veruje sve dok se nisu doticale istinskog problema. Fabijanov plan se skoro pribliio svom potpunom ispunjenju. Cela zemlja mu je bila duna. Kroz obrazovni sistem i medije, on je uspostavio nadzor nad ljudskim umovima. Ljudi su mogli verovati samo ono to je on od njih traio. Kad ovek ima mnogo vie novca nego to ga moe potroiti na svoje prohteve, ta mu onda uopte preostaje to bi ga moglo uzbuditi? Za one s mentalitetom vladajue klase, odgovor je mo - sirova mo nad drugim ljudskim biima. Dok su u Vladi i medijima bili korieni idealisti, pravi rukovodioci koje je Fabijan traio bili su oni s mentalitetom vladajue klase. Veina zlatara su postali takvima. Poznavali su oseaj velikog bogatstva, ali ih ono vie nije uzbuivalo. Traili su izazov i uzbuenje, a ostvarenje potpune vlasti i moi nad ljudskim masama predstavljalo je jednu krajnje izazovnu igru. Oni su verovali da su superiorni u odnosu na druge. "Nae je pravo i dunost da vladamo. Ljudske mase ne znaju to je dobro za njih. One trebaju biti okupljene i organizovane. Vlast je nae pravo po roenju." U celoj zemlji Fabijan i njegovi prijatelji posedovali su mnogo banaka i kreditnih agencija. Istina, bile su privatne i odvojeno posedovane. Teoretski, one su predstavljale konkurenciju jedne drugima, ali u stvarnosti radile su vrlo vrsto i zajedniki. Nakon to su ubedili par namesnika, osnovali su jednu instituciju koju su nazvali 'Centar Novanih Rezervi'. Nisu ak ni koristili svoj novac za to - stvorili su zajam od dela novca iz depozita drugih ljudi. Ova institucija je spolja davala utisak regulisanja finansijskih poslova od strane Vlade, ali za divno udo, ni jednom upravniku ili dravnom slubeniku nije nikada bilo dozvoljeno da postane lan upravnog odbora. 7

Vlada vie nije pozajmljivala direktno od Fabijana, nego iz 'Centra Novanih Rezervi'. Garanciju koja se nudila Fabijanu u smislu da e pozajmljeni novac biti vraen, predstavljao je procenjeni iznos poreza koji e se prikupiti od naroda sledee godine. Sve to je bilo u skladu s Fabijanovom namerom da otkloni svaku sumnju da je on taj koji kontrolie finansije zemlje, stvarajui utisak da se tu radi o Vladinoj delatnosti. Meutim, on je iza kulisa i dalje sve kontrolisao. Fabijan je imao toliku kontrolu nad Vladom, da je ona bila prisiljena da se ponaa onako kako joj je on nalagao, pa se tako i hvalisao: "Dajte mi nadzor nad novcem neke nacije i nee me zanimati ko donosi zakone." Nije bilo vano koja grupa namesnika se birala. Fabijan je imao vlast nad novcem, ilom kucavicom nacije. Vlast je uzimala novac, ali kamata je uvek bila zaraunavana na svaku pozajmicu. Sve vie i vie je izdavano na socijalnu pomo i nije prolo dugo, a Vlada vie nije bila u stanju plaati ni kamate, a kamoli glavnicu. Pored svega toga, ipak je bilo onih ljudi koji su se jo uvek pitali: "Novac je jedan sistem koji je stvoren od strane oveka. Zasigurno se moe napraviti takvim da mu slui, umesto da njime vlada?" Meutim, takvih je ljudi bilo malo, a njihovi glasovi su se utapali u jednoj pomahnitaloj trci za nepostojeim interesom ili kamatom. Administracije i stranake etikete su se stalno menjale, ali glavna politika se nastavljala, bez obzira na to koja je vlast imala prividnu mo. Svakom godinom, Fabijanov krajnji cilj bliio se svom ispunjenju. Narodna politika nije znaila nita, narod je oporezovan do krajnjih granica, tako da vie nije mogao plaati. Uslovi za Fabijanov poslednji potez su sazreli. 10% novanih zaliha bilo je jo uvek u obliku novanica i kovanica. Ovo je valjalo ukinuti na nain koji nee pobuivati sumnju. Dok su ljudi koristili gotovinu, slobodno su kupovali i prodavali kako su hteli, tako da su jo uvek imali neto kontrole nad svojim ivotima Meutim, nije bilo uvek sigurno nositi sa sobom novanice i kovanice. ekovi nisu bili prihvaani izvan lokalnih zajednica i stoga se traio neki praktiniji sistem. I gle uda, Fabijan je opet imao spreman odgovor!? Njegova je organizacija izdala svima jednu malu plastinu karticu na kojoj je bilo upisano ime osobe, njena fotografija i identifikacioni broj. Kad bi ta kartica bila predoena, vlasnik trgovine bi nazvao centralni kompjuter da proveri iznos kredita. Ukoliko je on odgovarao, osoba je mogla kupovati ta je htela do odreenog iznosa. Isprva, ljudima je bilo doputeno kupovati za male svote na kredit koji je mogao biti isplaen meseno, tako da u tom sluaju kamate nisu bile naplaivane. Ovo je pogodovalo radnicima koji su radili za platu, ali ta su proizvoai i drugi preduzetnici mogli s tim? Oni su morali instalirati skupu opremu, proizvoditi dobra, isplaivati dohotke, itd. i prodati robu ili usluge da bi otplatili dug. Ukoliko bi preterali za koji mesec, bila bi im uraunata kamata od 1.5% za svaki mesec duga. Ta svota je iznosila 18% godinje. Preduzetnici nisu imali druge nego dodati 18% na prodajnu cenu. Ipak, taj dodatni novac ili kredit (18%) nije bio pozajmljen nikome. U celoj zemlji, preduzetnicima je dat nemogu zadatak da plaaju $118 za svakih $100 koje su pozajmili tih dodatnih $18 nikad nije ni bilo napravljeno. Fabijan i njegovi prijatelji sada su opet poveali svoj ugled u drutvu koje ih je sada smatralo olienjem uspeha i potovanja. Njegova predvianja u finansijama i ekonomiji sada su prihvatana skoro kao verska ubeenja.

Pod pritiskom poveanih poreza, mnoge sitne zanatlije i privatni preduzetnici bili su uniteni. Za razliite delatnosti bilo je neophodno imati specijalne dozvole, tako da je onima koji su preostali, poslovanje postalo veoma oteano. Fabijan je posedovao i upravljao svim velikim kompanijama koje su imale na stotine filijala, a koje su naizgled bile u meusobnoj konkurenciji. Na kraju, svi rivali bili su izgurani iz poslovanja kao i mali privrednici. Bili su progutani od Fabijanovih divovskih kompanija koje su bile pod Vladinom zatitom. Fabijan je eleo da uz pomo sistema plastinih kartica eliminie novanice i kovanice. Plan mu je bio da kad se takav novac skroz povue iz opticaja, samo one organizacije i firme koje koriste kompjuterski finansijski sistem moi e nastaviti s poslovanjem. Znao je kako e vremenom neki izgubiti svoje kartice i tako postati nesposobni da kupuju i prodaju dok im se ne ustanovi identitet. eleo je da se donese zakon po kojem bi svako morao da ima istetoviran identifikacioni broj na ruci ili elu. Taj bi broj bio vidljiv samo na jednom posebnom svetlu i bio bi povezan s kompjuterom. Svaki bi kompjuter bio povezan s jednim ogromnim centralnim kompjuterom, kako bi Fabijan mogao znati sve o svakome. ________________________________________________________ Autorska prava: Larry Hannigan 1971, Australija Izvor: http://www.larryhannigan.com/EarthPlus.htm#storytop