Alan Neizon: NARAPOJA

"Ne znam zapravo kako da vam to objasnim, doktore", otpoe mladi ovek. Preao je rukom
preko svoje glatke crne kose koja se presijavala kao gramofonska ploa i zatreptao detinje plavim
oima. "Izgleda mi da je u pitanju suprotnost kompleksa proganjanja."
Doktor Menli D. Diparer bio je onizak, ozbiljan ovek koji se trudio da nikada ne ispoljava
iznenaenje. "Suprotnost kompleksa proganjanja?" rekao je, dozvolivi jednoj svojoj obrvi da se
uzdigne. "Kako to mislite... suprotnost kompleksa proganjanja, gospodine Mekfarlejne?"
"Pa, pre svega, stalno mi se ini da ja nekoga pratim." Mekfarlejn je sedeo udobno zavaljen u
velikoj fotelji, prekrtenih ruku, blaeno rumenih obraza - slika i prilika zdravlja i spokojstva.
Doktor Diparer se nelagodno promekolji. "Hteli ste da kaete kako neko prati vas, zar ne?"
ispravio je svog klijenta.
"Ne, nije tako! Hou da kaem da ja, dok koraam ulicom, odjednom imam taj oseaj da se
neko nalazi ispred mene. Neko za kim jurim. Neko koga pratim. Ponekad ak poinjem da
trim, ne bih li ga sustigao! Naravno - tamo nikoga nema. Sve je to neugodno. Vraki
neugodno. A i mrzi me da trim."
Doktor Diparer se poigravao olovkom. "Shvatam. Postoji li jo neto?"
"Da, postoji. Stalno imam taj oseaj da ljudi... da ljudi... ovaj, sve je to stvarno vrlo aavo..."
"Samo hrabro napred", zaprede doktor Diparer. "Slobodno mi sve kaite."
"Pa, eto, stalno imam taj udni oseaj da ljudi kuju zaveru da mi ine dobro. Da pokuavaju
biti blagonakloni i ljubazni prema meni. Ne znam tano ko su oni, ni zato su toliko ljubazni,
ali... sve je to vrlo fantastino, zar ne?"
Bio je to dug i naporan dan za doktora Diparera. Iz nekih razloga nije oseao elju da sazna
i za druge pacijentove simptome. Ostatak asa proveo je raspitujui se o realnijim biografskim
injenicama. Saznao je da Mekfarlejn ima trideset dve godine; da je sreno oenjen; da je imao
zdravo, normalno detinjstvo; da ima pristojno zaposlenje kao strunjak za opravku radio-aparata;
da nema nikakvih fizikih tegoba; nikakvih runih snova; da ne pije; da mu se roditelji nisu
svaali; da nema finansijskih briga. Nita.
"Dakle, da se vidimo u etvrtak, u deset?" osmehnuo se, ispraajui Mekfarlejna.

U deset minuta do deset sledeeg etvrtka doktor Diparer je pogledao u svoju knjigu
zakazanih sastanaka i namrtio se. Pa, moda se nee ni pojaviti. To se vrlo esto deavalo.
Istinski se nadao da e ovo biti jedan od takvih sluajeva. Suprotnost kompleksa proganjanja!
Iluzije o dobroiniteljstvu! Zaista, taj ovek mora da je...
urno se trgnuo. Umalo nije rekao lud. U tom trenutku oglasilo se zvonce; Mekfarlejn se
pojavio i sa osmehom prodrmao njegovu ruku.
"Dakle, da ujemo?" Srdanost doktora Diparera izgledala je pomalo usiljena. "Ima li novih
momenata?"
"Izgleda mi da se moje stanje pogorava", ree Mekfarlejn sav blistajui. "Hou da kaem, ona
stvar da pratim nekoga. Da, gospodine. Jue mora da sam prepeaio pet milja!"
Doktor Diparer se spusti na stolicu iza pisaeg stola.
"Pa, ovaj, kako bi bilo da mi ispriate vie o tome. Sve o tome. Bilo ta to vam padne na
pamet."
Mekfarlejn se namrti.
"Kako to mislite, doktore... bilo ta to mi padne na pamet?"
"Naprosto naklapajte... o bilo emu... o svemu to vam prolazi kroz glavu."
"Nisam siguran da vas razumem. Da li biste mi mogli pokazati ta time mislite, doktore?
Naprosto kao neku vrstu ilustracije?"
Doktor je dozvolio sebi da se malo zakikoe.
"Oh, to je vrlo jednostavno... Pa, eto... ba u ovom trenutku ja razmiljam o tome kako sam
jednom ukrao neto novca iz tane moje majke... a sada razmiljam o mojoj eni, pitajui se ta
da joj kupim za godinjicu naeg braka." Doktor die pogled pun nade. "Vidite? Naprosto ovako
neto."
"Naprosto tako neto? Ja ipak ne razumem sasvim dobro." Ali Mekfarlejnovo lice nije bilo
zbunjeno; bilo je radoznalo. "Moete li mi dati jo nekoliko takvih ilustracija? Veoma su
interesantne."
Doktor je zatekao sebe kako pria o nepovezanim, upola zaboravljenim stvarima iz svog
ivota. Mekfarlejn je sedeo sa neobino zadovoljnim izrazom lica.
Pri kraju asa, doktor Diparer je izgledao sasvim iscrpljen. Glas mu je bio hrapav; okovratnik
i mana iskrivljeni.
"...i tako, moja ena... ona me je potpuno potinila... a ja sam oduvek bio veoma osetljiv zato
to su mi oi pomalo razroke... nikada neu zaboraviti... ono vreme u sobici na tavanu, sa
devojicom preko puta ulice... imao sam samo jedanaest godina, mislim..." Sa snebivanjem je
zautao, protrljao oi i bacio pogled na asovnik.
"Oseam se mnogo bolje", uo je Mekfarlejna kako govori. "Da se vidimo ponovo u utorak, u
deset?"

Sledeeg utorka u deset, doktor Diparer je bio pun odlunosti.
"Nee vie biti nikakvih besmislica kao na seansi prolog etvrtka", uveravao je sebe, mada
zapravo nije ni imao razloga za zabrinutost. Mekfarlejn je bio nekako udno utljiv i duhom
odsutan. Doneo je jednu veliku kutiju od kartona, koju je paljivo spustio na pod pre nego to se
smestio na konoj fotelji. Doktor ga je podstakao na razgovor sa nekoliko preliminarnih pitanja.
"Bojim se da poinju da me mue halucinacije, doktore", ree Mekfarlejn najzad.
Doktor Diparer u mislima protrlja ruke. Sada je ponovo bio na starom, dobro poznatom
terenu. Osetio se mnogo bolje.
"Aha, halucinacije!"
"Bolje reeno, to zapravo nisu halucinacije, doktore. Moglo bi se rei da su one suprotnost
halucinacija."
Doktor Diparer se ukoi za trenutak. Osmeh ieze s njegovog lica. Mekfarlejn produi:
"Prole noi, na primer, doktore, imao sam gadan komar. Sanjao sam kako se jedna velika
runa ptica smestila na mom kratkotalasnom radiju, ekajui da se probudim. Bilo je to jedno
odvratno stvorenje - sa debelim, zdepastim telom i ogromnim kljunom, koji se povijao navie,
kao neki srp. Krvlju podlivene oi, sa kesicama ispod njih. I ui, doktore. Ui! Jeste li ikada uli
za neku pticu sa uima? Sasvim majune, klempave ui, otprilike kao u panskog kokera. E pa,
probudio sam se dok mi je srce tuklo, i ta mislite? Tamo, na radio-aparatu, stvarno se nalazila
jedna runa debela ptica sa uima."
Doktor Diparer ponovo ivahnu. Veoma jednostavan sluaj brkanja realnog sa nerealnim.
Tradicionalno. Gotovo klasino.
"Jedna stvarna ptica na vaem radio-aparatu?" upitao je blago. "Sa krvlju podlivenim oima?"
"Da", uzvrati Mekfarlejn. "Znam da to zvui blesavo. Znam da je teko poverovati."
"Oh, uopte ne. Uopte ne. Takav tip vizuelnih aberacija je dosta obina pojava." Doktor se
osmehnu teiteljski. "Nita to bi..."
Mekfarlejn ga prekide sagnuvi se i podigavi kutiju na sto. "Vi me ne razumete, doktore",
rekao je. "Hajde. Otvorite je."
Doktor se za trenutak zagleda u Mekfarlejna, a zatim u smeu kutiju, koja je bila izbuena na
vie mesta rupama za protok vazduha i uvezana jakim kanapom. Nervoznim pokretom rasekao je
kanap i posuvratio dva gornja poklopca. Sagnuo se i zagledao u kutiju - a onda huknuo od
zapanjenosti. Kesaste, krvlju podlivene oi zurile su mrgodno u njega. Klempave ui. Nagore
posuvraen kljun. Jedna ptica sramotne rugobe.
"Zove se Lafajet", ree Mekfarlejn, ubacivi nekoliko mrvica hleba u kutiju, koje je ptica hitro
progutala uz buno, odvratno mljackanje. "Brzo se dopadne oveku, zar ne?"

Kad se Mekfarlejn izgubio sa svojom halucinacijom, doktor je sedeo neko vreme, zanet u misli.
Oseao se pomalo oamuen i ispranjene glave, kao da je upravo izronio na svetlost posle
vonje kroz neki tunel strave i uasa.
Moda zaista prisustvujem raanju jedne potpuno nove psihoze, govorio je sebi. udne se
stvari deavaju u ovom dananjem svetu. Video je sebe kako pred Kongresom amerikih
psihijatara ita monografiju: 'Raanje jedne nove psihoze'. Taj novi poremeaj oigledno je imao
simptome suprotne onima kod paranoje - i zato e ga nazvati 'narapoja'. Pun nade, doktor
Diparer je predvideo i mogunost da e neki od njegovih kolega insistirati da se nova psihoza
nazove prema njenom otkrovitelju: 'Dipareromanija'. Postae slavan; njegovo ime pridodato
Frojdovom. Onda ga pogodi jedna muna misao. ta ako je taj Mekfarlejn simulant! Varalica!
Tako mu svega na svetu, on e to saznati! Hitro je pozvonio po svoju sekretaricu, gospoicu
Armstrong, i naloio joj da otkae sve sastanke za ostatak tog dana. Onda je zgrabio eir i
izleteo iz zgrade.
Tri dana kasnije, u kancelariji doktora Diparera zazvonio je telefon. Gospoica Armstrong
die slualicu. Javljala se gospoa Diparer.
"Ne, on nije ovde", ree gospoica Armstrong. "U stvari, nije dolazio ovamo ve tri dana, sem
to je navraao na kratko da uzme svoju potu."
"Ne znam ta se deava s tim ovekom", vajkala se gospoa Diparer uznemirenim glasom.
"Odlazi iz kue usred noi. Vraa se potpuno iscrpljen. Da li moda znate ta to zapisuje u onaj
svoj mali notes?"
"Iskreno govorei, zabrinuta sam za njega", uzvrati gospoica Armstrong. "Tako je razdraljiv. I
u tako stranoj urbi itavo vreme."

"Neto ste ufitiljili, doktore", ree Mekfarlejn na sledeoj seansi, nedelju dana kasnije. Bilo je to
prvi put posle toliko dana da je doktor sedeo na svojoj stolici iza pisaeg stola. Noge su ga
bolele. Ispod stola je kriom izuo obe cipele, da malo olaka pritisak na stopalima punim plikova.
"Nita ne brinite za mene", obrecnu se on. "A kako ste vi?" Doktorovi prsti su se grili od
napetosti. Bio je mnogo mraviji, a lice mu je postalo bledo i izmueno.
"Mislim da se moje stanje popravlja", izjavi Mekfarlejn. "U poslednje vreme imam oseaj da
neko prati mene."
"Kojeta!" graknu doktor Diparer razdraljivo. "To je samo vaa uobrazilja." Zakiljio je oima
i zagledao se u Mekfarlejna. Kad bi samo mogao biti siguran da Mekfarlejn ne simulira. Ali do
sada nita nije ukazivalo da je tako. Na kraju krajeva, njegov iznenadni nagon na ulicama da
sustigne nekoga izgledao je savreno autentian. Mekfarlejn bi podigao glavu, korak bi mu postao
bri - i ve bi odmaglio. Pa, morau naprosto da ga posmatram jo neko vreme, ree doktor
sebi. Zatvorio je za trenutak oi, priseajui se svih svojih aktivnosti tokom protekle sedmice:
dugih, zamornih jurnjava kroz itav grad, tokom kojih umalo nije izgubio Mekfarlejna jedno
desetak puta; dugih, dugih ekanja pred restoranima, sve dok Mekfarlejn najzad ne bi izaao. Da,
morau nastaviti dok ne prikupim sve injenice, mislio je. Ipak, zabrinjavalo ga je pomalo to je
naglo gubio na teini, a i to to su mu odnedavno u uima poeli odjekivati oni udni zvuci...
Kad je as istekao, Mekfarlejn se na vrhovima prstiju iskrao iz kabineta. Doktor Diparer je
buno hrkao.
Na dan njegove sledee seanse sa doktorom, Mekfarlejna je na vratima saekala gospoica
Armstrong. "Doktor nije ovde", izvestila ga je. "Uzeo je odsustvo od tri meseca... a moda i
godinu dana."
"Oh, ao mi je to to ujem", ree Mekfarlejn. "A i izgledao mi je sav nekako skljokan. Gde
je, na odmoru?"
"Pa, u stvari, on je u Marvud sanatorijumu."
Neki udan, zagonetan izraz odjednom se razli Mekfarlejnovim licem i on se na trenutak
zagleda nekud pred sebe u prostor. Zatim se osmehnu sekretarici.
"Upravo sam imao jedno veoma udno oseanje", rekao je. "Odjednom se oseam kao da sam
potpuno izleen. Da, ba tako, odjednom. Od trenutka kad ste mi rekli ono o doktoru
Dipareru."

Lekari u sanatorijumu imali su dosta posla oko doktora Diparera.
"Naprosto nam priajte sve to god vam padne na um", insistirali su. Oi doktora Diparera
bile su staklaste; izgledao je veoma uzbuen.
"Moram da ga pratim, kaem vam! Ne smem ga pustiti da mi izmakne iz vida. Ni za trenutak.
On ima jednu pticu sa podbulim oima i klempavim uima."
"Vrlo interesantno. Sve je to vrlo interesantno!" Lekari su se meusobno zgledavali i uevnjaki
klimali glavama.
"Neto potpuno novo!"
"Dosta slino kompleksu proganjanja... zar ne?... samo u suprotnom smislu!"
"Izgleda da pati od iluzije da prati nekoga. Zapanjujue, zar ne?"
"Verovatno je u pitanju raanje jedne potpuno nove psihoze. Predlaem da ga posmatramo
veoma paljivo."
I, eto, ba u tom trenutku je jedan od lekara otiao toliko daleko da sugerie kako bi doktoru
Dipareru trebalo dozvoliti da se slobodno kree po gradu - razume se, pod paljivom
prismotrom naizmenino biranog lekarskog osoblja tako da svi njegovi postupci budu precizno
zabeleeni...