DZEPNA KNJIGA

Beletristika

Urednik NIKOLA
BERTOLINO

Korice NIKOLA
MASNIKOVIĆ
 ARČIBALD J. KRONIN

PREGRST RAZI

Prevela
MIRJANA JOANOVIĆ

BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD

 Naslov originala

A. J. Cronin
A POCKETFUL OF RYE
Copvright © 1969 by A. J. Cronin

Ш99
224-М'У1
Za peni pesmicu kaži, i
imaš pregrst razi
Stara dečja pesmica
 I

Ekspres-pismo je stiglo kasno po podne.

Prijatno opušten stajao sam sa glavnom sestrom
Miler na terasi klinike, izigravajući, kao i obično,
ljubaznu zainteresovanost, dok su se deca ukrcavala u
velika zelena kola koja će ih odvesti preko planina i
Ekberg-prevoja u Bazel odakle će se noćnim avionom
vratiti u Lic.
Kiša je retko padala u toku njihovog šestonedelj-nog
boravka i mali žgoljavci su izgledali dobro, puni sebe,
dok su se trpali na otvorene prozore da bi viknuli Auf
Wiedersehenr i još neke naučene švajcar-sko-nemačke
reči. Mahali su papirnim švajcarskim zastavicama, koje
im je glavna sestra razdelila sa uzorcima mlečne čokolade
kojom se Švajcarci tako ponose. Čim su kola krenula niz
drum, deca su zapevala Lili Marlen. Neumorno su puštali
tu stara, izgrebanu ploču u sobi za igranje, dok je nisu
naučili.
—
Poslednja grupa ovog leta, sestro — patetično
izjavih dok su kola nestajala iza prevlake od jela. — Ova
derišta nisu bila loša.
—
Oh, Herr Doktor2, — blago mi zapreti prštom —
zašto upotrebljavate ta reč? Derišta. Ova poslednja su bila
topra deca, a za mene je topro dete delo bošje.
—
Ali, sestro, — brzo sam se snašao — derište je
izraz koji se u engleskom upotebljava iz milošte. U
1
Do viđenja.
2
Gospodine doktore.

7
 Britaniji Ijudi iz najviših društvenih slojeva javno
nazivaju svoje potomstvo derištima kada o njima govore.
—
Ah tako? Da li to ozpiljno kažete?
—
—
Uveravam vas.
Tako! To nepriličnost engleskih visokih kru-gova.
—
Tačno.
Njene male oči su me gledale s izrazom odobrava-nja.
Hulda Miler je bila mala, zdepasta žena šezdese-tih godina
stasom nalik na kasnoviktorijansku građe-vinu sa
veličanstvenim balkonima. Čekinjasta seda kosa štrčala joj
je ispod končane kape, jedva primetne nausnice bile su
diskretno napuderisane. Od glave do pete pokrivena
bezobličnom belom haljinom, na koju su bile osuđene
kantonske sestre, predstavljala je pravi švajcarski
proizvod. Uzorna, čista, trezvena, neizrecivo dosadna i,
mada ne snob u pravom smislu reči, ipak sva prožeta
tipično germanskim strahopo-štovanjem prema zvanju.
Međutim, bila je sposobna i vredna, radila je po petnaest
časova dnevno, uspešno je savladavala teškoće zbog
nedostatka osoblja na odeljenju i u kuhinji, a hranila me je
tako kako nikada ranije u svojoj šarolikoj bednoj karijeri
nisam bio hranjen.
— Mnogo mi se sviđa što tako govorite o tim
nepriličnostima, Herr Doktor Karole. Vi, ko ste učena
osoba, a i sami potičete iz hochgeboren1 porodice.
— To mi je drago, sestro. Imaćete prilike da
upoznate sve ,,nepriličnosti" za koje sam sposoban.
Pažljivo, klipane, ne idi tako daleko. Zasenio sam je
neodoljivim čarobnim osmehom. Prvo životno pra-vilo u
svakoj medicinskoj ustanovi jeste da se uspo-stavi bliski
odnos sa glavnom sestrom. Revnosno sam obrađivao
Huldu od trenutka svog blagoslovenog
Plemenite,
dolaska pre sedam meseci, podilazeći joj nekim na-
dahnutim lagarijama i izmislivši nekolicinu otmenih
predaka, da bih učvrstio njene predstave o meni. Tako je
sada, ta aždaja kojoj plamen liže iz nosa, taj veteran
termofora, ta Hipokratova sveštenica u beloj mantiji, bila
potpuno moja ili, bolje rečeno, ja njen — njen svetlooki
Junge1.
—
Sada imamo šest nedelja „pauzu" — razmi-šljala
je. — Opet ćete početi svoje postdiplomski studija u
kantonskoj bolnici u Cirihu?
—
Odlaziću tamo najmanje jedanput ili dvaput
nedeljno — odgovorih smišljeno. — Počinjem u utorak.
—
Topro je imati mladog, revnosnog, učenog lekara
za pretpostavljenog. Naš prethodni Herr Dok-tor je bio ...
— vrtela je glavom — ein Schrinker2.
—
Das war nicht gut ftir Sie3 — odgovorih,
pokazujući svoj napredak u govornom nemačkom.
—
Nein, aber das ist ein Problem fiir seine neue
Frau.4 — Pošto je na taj način razjasnila pravilo da se
oženjeni lekari ne primaju na kliniku, pogleda na sat koji
joj se klatio na grudima. — A sada moram da idem,
postarati se za vaš čaj. — Krenuvši, pogleda me
vragolasto. — Možda volite remkine5 koje pripremam
specijalno za vas.
—
One su kao san, sestro, a vi . . . vi ste san snova.
Nije joj bilo smešno, ali se ipak zadovoljno
zakikotala.
—
San snova? To je topro?
—
Najbolje.

1
IvDadić.
2
Mlakonja.
3
To nije bilo dobro za vas.
Ne, ali to je problem za njegovu novu ženu. 5 Kolačići
od sira i jaja. (Prim. prev.)

9
 Kad je otišla, odjednom sam se naljutio na sebe. Bila
je ljubazna i dobra na svoj način. Zar ne bi trebalo da
zahvalim svojoj srećnoj zvezdi što sam ovde? Najzad, na
svilenom dušeku posle osam godina , potucanja po
najgorim mestima kao lekar opšte prakse.
Pošto sam diplomirao na Vintonskom univerzi-tetu
krenuo sam na put u Australiju kao brodski lekar na
teretnjaku, zatim se vratio spreman da naglo dospem do
Harlej strita1. Vrlo brzo se pokazala slaba finansijska i
profesionalna vrednost škotske diplome. Ko da vas uzme
sa takvom diplomom, sa balegom na čizmama, s ostacima
ovsene kaše još uvek nalepljenim na zubima? Prvo sam
dobio nekoliko nameštenja, jedno u planinama gde sam
radio sa večito piianim pripadnikom Magdaf-klana, onda
kratka asistentura u sirotinjskom kraju Vintona, gde sam
polugladan radio prekovremeno za nekog ugojenog starog
lenjiv-ca, koji se dogegao sa odmora iz Glendrum banje,
natovaren jelovnicima za svaki obrok i odmah seo da mi ih
redom pročita, dok su mu bale još uvek curile po mešini.
Zatim je usledila duga asistentura u Notingemu,
s neodređenim izgledima na ortakluk — što se nikada
nije ostvarilo. Ali čemu tako podrobno iznositi žalosni
istorijat: dugi časovi provedeni u vonjavim ordinaci-
jama, noćni pozivi, sređivanje zdravstvenih kartona
posle radnog vremena, oskudni, neredovni, skoreli
obroci, nejednaka podela posla, vešto proturano sa:
,,Oh, da ne zaboravim, Karole, idem sa ženom na
večeru i u pozorište. Obavite ova tri poslednja poziva
koja su upravo stigla". . ;
Ali, nije svaki muž vodio ženu na večeru. „Često
mislim da traćim svoje najbolje godine u Sadsberiju,
1
Ulica u Londonu u kojoj najugledniji lekari imaju svoje ordinacije.
(Prim prev.)

10
doktore Karole. Sidni je toliko obuzet svojim poslom. To
i sami vidite — iako ste mladi, imate mnogo
razumevanja". Krišom bi mi tutnula još jedno parče
mršave ovčetine ispod krompir-pirea, gledajući me
čežnjivim pogledom, dok je Sidni zabadao nos u
Britanski medicinski časopis. Jadni debeli, uveli sla-
dostrasnik, odmenio sam ga kod njegove žene samo
ljubaznim rečima. Ko bi uopšte mogao naći neku
romantiku u tim istegljenim gaćama, koje su se svakog
drugog ponedeljka sušile na konopcu u dvo-rištu.
Poslednje robijanje odvelo me je do dna, kada sam
kao ginekolog — bar takozvani -— radio u dolini Ronde,
u južnom Velsu. Gotovo svake noći, pošto bi me babica
probudila, oteturao bih se u svet senki beskonačnih
nizova rudarskih kućica, da bih se poluobučen i još uvek
u polusnu uspuzao merdevina-ma do mansarde, zveckao
kleštima i vukao. Ličio sam na robota-izvođača, ili možda
cimbalistu u nekoj bizarnoj simfoniji znoja, suza,
prljavštine i krvi.
U turobnoj zori posle jedne takve noći, dok sam
stajao na betonskom podu glavne ordinacije, još uvek u
službenoj odeći koja se sastojala od pižame, starog kaputa
i rudarskih klomfi, i zavijao ergot ■— lek za lenju
posteljicu — u istrgnutu stranicu Lanceta1, mali oglas na
poluiscepanom listu privuče moj zakrvavljeni pogled.

Traži se: Za dečju Miniku i odmarali-šte

Mejbel u Šlevaldu, Švajcarska, britan-ski
lekar za upravnika, neoženjen i po mogućstvu
ispod trideset godina. Prepo-ručljivo
poznavanje nemačkog jezika i plućnih bolesti.
Udoban smeštaj i hrana obezbeđeni. Plata
500 funti godišnje, pla-

Britanski medicinski časopis. (Prim. prev.)

11
 ćanje u sterlinzima i švajcarskim francima.
Za dalja obaveštenja i phjavni list obratiti se
na advokatsku kancelariju J. Skrajge-
mor&Co., Halifaks, Јогкл

Stajao sam kao hipnotisan, s nekom vrstom

predosećanja da je to upravo ono što mi je potrebno, što
sam želeo i što moram da dobijem. Ali, dok sam zurio
kroz prljavi prozor ambulante, natkriljen rud-ničkom
dizalicom čiji su obrisi naspram gomile šljake podsećali
na vešala, shvatio sam da u stvari nemam nikakvih
izgleda. Pa ipak, neko čudno osećanje se budilo u meni
da to nikako nrje slučajni događaj u mom životu, već
prilika posebno namenjena Lorensu Karolu i da moram
da je iskoristim. Pod tim utiskom sep sam i napisao
pismo Skrajgemoru &. Co.
Odgovor je stigao za tri dana.
Klinika je bila zadužbina gospođe Bele Kejlej,
udovice imućnog prerađivača pamuka sa severa En-
gleske, koja se nastanila u Šlevaldu sa kćerkom Mejbel
1896. godine. Kćerka je bila nežnog zdravlja,
tuberkulozni bolesnik, upućena na Alpe da tamo proživi
svoj kratki vek. Kada je posle nekoliko godina umrla,
majka je iz sentimentalnih razloga, ili zbog istinske
vezanosti za Švajcarsku, nastavila da živi u Šlevaldu.
Posle njene smrti, prema odredbama testa-menta, velika
planinska kuća je proširena, izgrađeno je bolesničko
odeljenje od dvanaest postelja i brojne male brvnare
unaokolo, i osnovana je ustanova name-njena socijalno-
ugroženoj britanskoj deci „prvenstve-no slabunjavoj ili
oboleloj od plućnih bolesti". Osob-lje se sastojalo od
jednog stalnog lekara, glavne sestre i sestre pripravnice.
Šest puta godišnje primali su određen broj dece na
oporavak Ш odmor. Onu kojima je bilo potrebno duže
lečenje zadržavah su na klinici.

12
 Dve nedelje kasnije otišao sam na razgovor u
Halifaks, u Skrajgemorovu kancelariju u ulici Mar-ket.
Naravno, bio sam nervozan, ali s obzirom na izvršene
pripreme koje, verujem, niko neće uzeti za zlo, nisam
potpuno gubio nadu. Ostala četiri kandida-ta sedela su u
čekaonici i nisu ostavljala loš utisak; dvojica su imala
londonsku diplomu, znatno bolju od moje, ali kada sam ih
oprezno ispitao pokazalo se da nijedan od njih nije znao
nemački. Dobro za početak. Pre nego što sam, kao
poslednji, ušao u kancelariju, bacio sam još jedan pogled
na polovni fonetski priručnik za turiste koji sam kupio u
Kardifu i nabubao ga za proteklih deset dana, a onda
učtivo zakucao na staklena vrata.
Komisija je imala tri člana: Skrajgemor, mali,
dobrodušan, sjajne ćele i dva solidna poslovna čoveka iz
Jorkšira od one vrste ljudi koja ne trpi nikakve koještarije.
Pošto su me odmerili, počelo je ispitivanje. Bio sam u
najboljoj formi: miran, obazriv, ubedljiv, skromno
pristupačan ali uzdržan: ne ističući pre-imućstva koja sam
smislio u svoju korist, pustio sam da ih oni izvlače iz
mene, kao da je meni malo neprijatno da ih sam iznosim.
Da, priznao sam, volim decu, oduvek sam se dobro slagao
s njima, ne samo zato što i sam pripadam mnogobrojnoj
porodici, već i zahvaljujući svojoj obimnoj praksi. Kad su
spomenuli moja odlična svedočanstva, nisam bio
iznenađen — sasvim prirodno, budući da sam dva od onih
boljih sam izradio. Da, mirno potvrdih rudarsko mesto u
južnom Velsu možda nije u društvenom pogledu najbolje
polje rada za mladog ambicioznog čoveka. Međutim, -ma
koliko to čudno izgledalo, ono jeste pogodno za rad:
namerno sam odabrao to mesto za izueavanje
pneumoconiosisa, a trenutak kasnije, pošto sam ih time
oborio s nogu, dodao: — Kao što vam je, gospodo,
svakako poznato, ono obuhvata bolesti plu-

13
 ća — antracosis, silicosis, tuberculosis — koje naroči-to
ugrožavaju radnike u rudarskoj industriji.
Iza ovog dobro smišljenog poteza usledio je duboki
tajac. Bacivši pogled na ostalu dvojicu, Skraj-gemor
primeti: — To je dosta interesantno za nas, doktore
Karole. — Zatim je snebivljivo, kao da se gotovo i ne
nada, pročistio grlo:
— Pretpostavljam da ne govorite nemački,
dok-
tore?
Osmehnuo sam se i stavio sve na kocku. Ili ću biti
primljen ili glavačke išutiran napolje.
—Aber, mein Herr, Ich кбппеп das Deutsch gut
sprechen.1
Ohladili su se — niko od njih nije znao nemački. I
pre nego što su došli k sebi, izgovorio sam tečnije još
nešto, ne baš naročito prikladno, što sam izvukao iz moje
male zelene knjige.
—
Entschuldigen Sie, mein Herr, кбппеп Sie mir
zeigen, wo der nachste Abort ist? — (Izvinite, gospo-dine,
možete —
li mi pokazati najbliži nužnik?)
Zimmermadchen, ich glaube unter meinem Bett ist
eine Maus. (Sobarice, mislim da je miš ispod mog
kreveta.)
—
Veoma zadovoljavajuće, doktore. Veoma. — Ovo
mi je uputio jedan od one dvojice strogih. — Smemo li
zapitati kako ste postigli takvo znanje jezika?
—
Uglavnom izučavajući plućna oboljenja iz
nemačkih originala — promrmljao sam, znajući da sam
primljen i pre nego što su me, posle kratkog čekanja
napolju, ponovo pozvali unutra da bi mi čestitali i toplo
stegli ruku.
Razume se, izveo sam to krajnje nečasno. Jeftino,
podlo, nisko, savršeno nepošteno. Ali kad se nalazite na
ivici gladi i potucate kojekuda sedam godina, onda

., moj gospodine, ja umeti dobro govoriti nemački.

vam smisao za moral malo otupi. Iako sam sledećeg jutra
bio spreman da zavapim mea culpa, mea maxima culpa1,
bio sam srećan već istog popodneva što se pakujem za
Šlevald. Najzad, kao i obično, mogao sam da nađem
opravdanje za sebe. Jezuiti, koji su delimično odgovorni
za moje školovanje, usadili su mi, za ono kratko vreme
provedeno s njima u najrani-joj mladosti, svoje
najpraktičnije pravilo da cilj opravdava sredstva.
Upotrebivši sva svoja sredstva da ubedim one cenjene
Jorkširce, samo sam koristio neophodno sredstvo da
postignem cilj.
U Šlevaldu sam, bar za sada, bio potpuno bezbe-dan,
srećno usidren na Mejbel klinici udisao sam divan
planinski vazduh i gledao unaokolo s pomalo
posedničkim izrazom na licu. Bilo je jedno od onih
savršenih alpskih popodneva koja obasjavaju predeo
bledoprozračnim plavetnilom. Na pašnjaku ispred klinike,
koja se uzdizala na južnoj padini, šareneo se rascvetali
jesenji šafran u svežem zelenilu ispreseca-nom bistrim,
hladnim potocima koji su se, preplićući valjali niz brdo
do reke. U borovoj šumi koja je presecala dolinu
minijaturni voz za Davos započinjao je svoj lagani,
vijugavi uspon, zaustavio se na oštroj krivini, kao da je
hteo da povrati paru, u stvari da bi, propustio voz iz
suprotnog pravca. Gore, na grebenu Gočna, rumen odsjaj
tankog sloja snežnog praha već je nagoveštavao zalazak
sunca, čija se zlatna boja pretvarala u jarko rumenilo.
Daleko u nizini krovovi šlevaldskog sela, sićušni pod
planinom, delovali su toplo, gemutlich2 je prava reč za to.
Na stranu sočni opisi, bilo je to slatko mestašce, a kada se
setim onih redova rudarskih kuća, gomila šljake bez
ijedne vlati trave, danonoćne zvonjave ambulantnog
zvona i onog Tonipendi Bloduina koji mi je kreštao u tek
upola
1
Мој greh, moj najveći greh. Gotovo neprevodiva nemačka reč koja označava
nesto prijatno, pnjazno, srdačno itd. (Prim. prev.)

15
 probuđeno uvo: ,,Ej doktore, momčino, namrtvo mi je
žao što moraš opet napolje, ali u pitanju je mladunče, a ja
ne mogu da mu izvučem glavu", — ovo ovde je delovalo
uspokojavajuće kao sredstvo za smirenje. Voleo sam ovo
mesto, u stvari, potpuno sam mu se predao-
Mlad mesec, bled kao tanušna kriška ementalera, pri
postojanoj svetlosti, kliznuo je preko grebena i odjednom
iz daljine dopre zvuk alpskog roga. Na pašnjacima,
visoko u planini, sedeo je čobanin kraj usamljene kolibe
sa tom smešnom, gotovo dva metra dugačkom drvenom
cevi što, poput škotskih gajdi, strašno zaglušuje uši, ali
ovako, odjekujući niz brego-ve ima svojih čari. Opet se
začuo, trepereći u nepo-kretnom vazduhu. Pogađa te ta
otegnuta duboka tuga što se gubi u daljini, utišana
vrhovima. Zvuk se prekida i odjednom se i sam osećaš
izgubljen. Ponireš u sebe i tada neka skrivena tegoba
izmili iz podsvesti.
Uvek me isto proganja — mora i strah od
nepoznatog — nalazim se, u mračnoj pustoj ulici
nepoznatog grada i u mrtvoj tišini noći čujem bat koraka
iza sebe, lagani, uporni, preteći. Ne mogu da se okrenem i
obliva me samrtnički znoj zbog tog tajanstvenog
proganjanja sve dok iznenada ne zalaje neki pas, a onda
opet sve utihne^J
Oh, pusti to, Karole, i budi opet srećan. Nikoga ne
interesuje tvoja privatna, mala fobija, bar za sada. Vreme
je da odem na čaj i remkine.
Kada sam se okrenuo, video sam da neko prolazi
kroz vratarevu kapiju — Hans, poštarev sin, hitao je
putem mašući mi nečim u ruci. Pismo.
— Express, rekommandiert, Herr Doktor.г — To je
verovatno moj mesečni ček o kome švajcarska pošta
brine da nikada ne zakasni.
Pretvarao se da je izgubio dah, ali pošto sam bio
raznežen, kad sam potpisao potvrdu, rekao sam mu
1
Ekspres, preporučeno, gospodine doktore.

16
da sačeka i otišao u svoju dnevnu sobu iz koje se moglo
izaći na terasu. Bila je to prijatna mala soba prekrivena
toplim, crvenim tepihom, sa solidnim, uglačanim
nameštajem presvučenim mrkim somotom, a na stolu je
stajala činija puna voća iz Valea, kajsija, krušaka, jabuka
i trešanja, tako rodnog u to doba godine, a kojim me je
glavna sestra revnosno snabde-vala.
— Hvataj, Hans! — dobacih mu kroz prozOr veliku
zlatnu, deiišes jabuku.
Bio sam siguran da je neće odmah pojesti, već će je
odneti kući kao pravi mali Švajcarac kome vlasniš-tvo
predstavlja deset božijih zapovesti, uglačati je do sjaja i
čuvati — makar do nedelje. Posmatrao sam ga kako
odlazi uz vielen Dank, Herr Doktor.1
Tada sam pogledao pismo i noge mi se odsekoše.
Nemoguće! Na koverti je stajao žig Levenforda, te
najneprijatnije, gotovo zlokobne reči, a već sam bio
poverovao da sam se otrgnuo od svega onoga što je ona
značila za mene. Nerado sam otvorio pismo. Da, bilo je
od mog starog druga iz dečačkih dana, Frensisa Enisa.
\Dragi moj Lorense, molim te oprosti mi
što sam propustio da ti čestitam prošlog leta
na tvom nameštenju. „Vinton Herald" je
objavio vrlo lep mali članak o tome. Dopusti
mi da ti sada, sa zakašnjenjem, poželim
mnogo uspeha u tvom novom, veoma
značajnom poslu.
Oklevam da nastavim pismo. Zato što
sam primoran da te zamolim za naročitu
uslugu.
Sigurno se sećaš Keti Konsidajn, naše
drage drugarice iz dečačkih dana koja se
udala za Danijela Davigena i nedavno tako
----------— J
1
Mnogo vam hvala, gospodine doktore.
2 Pregršt raži 17
 tragično ostala udovica. Da, bio je to
uzoran brak, Lorense, svetli primer bračne
zajednice. Danijelova smrt je bila strašan
udarac za nju. Sigurno si pročitao članak i
čitulju u dnevnoj štampi pre dva meseca, što je,
bar u mestu, izazvalo priličnu uzbu-nu.
Odskora, avaj, ožalošćenu udovicu je zadesio
novi jad. Jedino dete, Danijel, koji je upravo
navršio sedam godina, izvanred-no i izuzetno
bistro dete, ozbiljno se razbo-lelo. Vrlo je bled,
ima žlezde na vratu i, da ne ublažavam stvar,
postoji sumnja da je tuberkuloza. Kanonik
Dingvol, mada u penziji i još uvek u
kolicima zbog još jednog lakšeg srčanog
udara, veoma se interesovao za dečaka,
pomogao mu u svakom pogledu — Danijel je
dva razreda ispred svojih vršnjaka — i ozbiljno
razmo-trio celu stvar sa doktorom Murom koji
je smesta predložio' boravak u sanatorijumu,
nadamo se kratkotrajan. Ali, s obzirom na novi
zdravstveni plan, proći će dobrih šest meseci
pre nego što Danijel dobije mesto. I hp samo u
Grampijenima koji se ne mogu uporediti sa
tvojim sunčanim švajcarskim Alpima.
Stoga je odlučeno da Keti odvede dečaka
u Švajcarsku i posveti se njegovom lečenju.
Dragi hodočasnici nameravaju da pođu
odavde u utorak sledeće nedelje, sedmog
oktobra, i stižu na ciriški aerodrom u 17,30.
Budući da nikoga ne poznaju u tom gradu i da
će se osećati izgubljeni, to se nadaju da šeć ih
makar sačekati. Ukoli-ko ne možeš da učiniš
nešto više za njih, molim te isprati ih do
Davosa gde imaju neku adresu od doktora
Mura. Ali, Loren-
 se, zar ne postoji i najmanja mogućnost da ti
lično preuzmeš brigu o njima, da smestiš
Danijela na svoju kliniku i postaraš se za
njegovo ozdravljenje? Molim te! Deteta ra-di.
Bog će te blagosloviti za to, Lorense, a mi,
tvoji dobri prijatelji iz Vintona, bićemo ti
zauvek zahvalni.
Ponovo sam polako pročitao pismo, stresavši se malo
nad onim ,,dragi hodočasnici", a onda sam ga mahinalno
zgužvao u ruci. Grom iz vedra neba! Kakva prokleta
nametljivost. Obraćati se ,,u ime starih dana", zahvaljivati
unapred, dobacujući mi onu staru, dobro poznatu: ,,Bog
će te blagosloviti". I pokvariti mi utorak u Cirihu, jedini
dan u nedelji kada Svenska Ernflig 1 obično nema redovne
letove.
Ali, zar bih mogao tek tako da otpišem Enisa.
Obrukao bih se kod kuće. Moraću tu nešto da učinim i,
najzad, biće to samo kratkotrajan boravak. Pozaba-viću se
time, ali kao i uvek, izvešću to nepristrasno i posle zrelog
razmišljanja.

Svedska vazduhoplovna kompanija. (Prim. prev.)

 II
Sestra pripravnica mi je donela čaj u dnevnu sobu,
mali udoban kutak, zastrt tepihom, sa naslonja-čom ispred
peći od plavobelih keramičkih pločica. Bila je to sveža
seoska devojka iz Valea, sa prijatnim mirisom mlekare i
dobro oblikovanim mlečnim žlez-dama, koja bi mi uvek
pri izlasku — pre nego što bi zatvorila vrata — dobacila
preko ramena ne baš sasvim kravlji pogled. Međutim,
danas joj ga nisam uzvratio, niti su sveži remkini sa
primamljivim miri-som sira savladali moje rđavo
raspoloženje. Da, pismo mi je bilo neprijatno, vraški
neprijatno, uzdrmalo me je jer me je vraćalo nazad u rani
period mog života kojeg se nikad nisam rado sećao.
Mrzim da se vraćam u prošlost, to me ometa u
izlaganju sadašnjih zbivanja, ali da bi sve bilo jasnije
moram da ih povežem sa vremenom kada sam kao
petnaestogodišnji dečak došao u Levenford, da živim sa
babom i dedom. Mesec dana ranije dobio sam pre
vremena Elisonovu stipendiju za Vintonski univerzi-tet,
pomalo apsurdno u mom slučaju, što je jasno onima koji
su upoznati sa počecima moje krivudave karijere. Uspeh
je u neku ruku bio pomućen kad se ispostavilo da za
ulazak na univerzitet moram pret-hodno da provedem
godinu dana na Levenfordskoj akademiji, da bih stekao
diplomu višeg stepena Odbo-ra za školstvo Škotske.
Moj dolazak u pomalo usamljenu vilu Brusovih, u
Vudsajd aveniji, nije izazvao veliko oduševljenje.
20
Njihova najdraža kćerka nanela im je duboki bol kada je
odbegla sa mojim ocem katolikom. I sada, petnaest
godina kasnije, pošto su se ispunila njihova najgora
predviđanja, bio im je utrapljen jedini preživeli dokaz te
zlosrećne zajednice.
Moj deda, Robert Brus, bio je ispravan, dostojan-
stven stanovnik gradića, penzionisan kao upravnik
odeljenja drvne građe u mesnom brodogradilištu bra-će
Denison, čiji je trezven život bio ulepšan uverenjem —
po opštem mišljenju, neosnovanom — da je nepo-sredni
potomak škotskog heroja koji je ratnom seki-rom
razmrskao lobanju de Bohunu i zatim poveo Škote u
pobedu nad Englezima kod Banokberna 1314. godine —
datum koji nikako nisam smeo da zabo-ravim.
Nemojte misliti da je deda bio neka budala ili smešni
tikvan. Imao je on dokumenta, genealoško stablo, izvode
sa sastanaka mesnog Istorijskog društva, pratio je poreklo
svoje porodice u Levenfordu unazad sve do petnaestog
veka, kada se pojavio osnivač loze Robert. Štaviše,
zamak Kadros u kome je umro kralj Robert I, 1329.
godine, ležao je na obali reke Leven, na kraju gradića, i sa
tog mesta je krenuo ser Džems Daglas noseći Brusovo
srce u svetu zemlju da bi poginuo u Španiji, boreći se
protiv Mavara. Da se ne udaljavam od teme, dovoljno je
reći da je dedina opsesija, ili ako vam se više sviđa
zabluda, bila iskrena i tako duboko doživljavana da je
svake godine išao na hodočašće u Melrouz manastir, gde
se sada čuva mali kovčeg sa srcem kralja Roberta.
Jednim delom se taj rodoslov nekako protezao do
mene i, zgodno podešavan, bio često društveno kori-stan,
ali i nezavisno od toga Brus se uvek ophodio prema meni
sa pristojnom tolerancijom i utančanim smislom za
pravdu. Međutim, moja baba, mali povije-ni smotuljak od
žene, odana i već tiho pomirena sa sudbinom, s glavom
pažljivo naherenom u stranu —

21
bila je malo gluva — sva zaokupljena biblijom, jakim
čajem, delima Ane Svon i navikom — meni dragom —
da bezglasno govori sama sa sobom, dok su joj se usne
mieale praćene malim klimanjem glave, grimasama i
simpatičnom mimikom, bila je neosporno mila osoba,
uprkos iznurenom izgledu škotskih žena koje služe
moćnog muškarca i dušom i telom.
Levenfordska akademija, koju sam morao da
pohađam kao uslov za stipendiju, bila je solidna, stara
institucija u srcu Borba sa preimućstvima i svim
predrasudama prave škotske gimnazije. Moj dolazak
tamo bio je još manje dobrodošao i s izvesnim
olakšanjem sam otkrio brata po veri upravo u mom
razredu — Frensisa Enisa, sina doktora Enisa. Kao jedina
dva katolika u Akademiji, neminovno smo se zbližili, u
početku ne zbog neke prirodne naklonosti, već
jednostavno zato što smo se našli u istom nepri-jatnom
položaju. Bili smo predmet podozrenja i ismevanja naših
školskih drugova.
Frenk je bio sin jedinac paćenički pobožne maj-ke,
bogomoljke koja je opsedala crkvu ne samo da bi žuljala
kolena pred slikama Hristovih stradanja, već i da bi kao
neki ženski crkvenjak nameštala, kitila i dvorila oltar sa
svetačkom brižnošću koja je prkosila svim migovima i
pogledima kojima su pokušavali da je spreče u tome, čak
i otvorenim zabranama rektora Svetog Patrika,
legendarnog kanonika Dingvola. Na Frenkovu nesreću,
otac mu nije bio takav čistunac. Doktor Enis, možda
najbolji i najzaposleniji lekar u mestu, bio je krupan,
neuredan čovek, grubog, ska-rednog jezika, vrlo
naklonjen dobrom viskiju i stis-kanju mlekarica sa
okolnih farmi koje je poseći-vao. Nije mario za javno
mnenje, radio je šta je hteo i, mada zvanično katolik, nije
bio ortodoksan u svojim religioznim shvatanjima, često
vrlo nepredvidljivim. Zbog svega toga, a izgovarajući se
svojom prezauze-tošću, retko se viđao s unutrašnje strane
vrata Svetog

22
Patrika. On je bio taj koji je poslao sina na Akademi-ju,
pripremajući ga za ulazak na Edinburški univerzi-tet gde
je ovaj trebalo da stekne lekarsku diplomu i pridruži se
svome ocu u radu.
Frenk je bio izuzetno zgodan i prijatan mladić, od
onih koji unapred plene svojim otvorenim, srdač-nim
ophođenjem. Visok, vitak, sa finim devojačkim tenom i
gustom, kestenjastom kosom, imao je najplav-lje, dugim
trepavicama oivičene oči kakve nikad ranije nisam video.
U školi se nije isticao naročitom bistrinom, naprotiv; a u
igrama sa grubim dečacima bio je pomalo stidljiv. Iako se
nikada nrje žalio na njihova zlostavljanja, očigledno je
zbog toga patio, sve dok ja nisam stao na njegovu stranu.
Međutim, njegov jedini izraziti kvalitet kojim se izdvajao
od ostalih bio je svakako ovaj: u strogom smislu reči bio
je dobar.
Jednog jutra u toku naše prve zajedničke nedelje
zakasnio je u školu i bio kažnjen.
—
Šta se desilo, Frenk? — upitah ga. — Jesi li se
uspavao?
—
Oh, ne — osmehnuo se. — Kanonik Dingvol se
zadržao kod nekog bolesnika. Znaš, svako jutro u sedam
sati služim misu sa njim.
—
Šta! Zar ti ustaješ. . . tako rano!
—
To je dosta lako kada se jednom navikneš.
—
Pretpostavljam da te je na to Dingvol naterao.
Mene hvata prpa od njega.
—
Grešiš, Lorense. On samo izgleda strašno
nemilosrdno i strogo. Kada ga jednom upoznaš onda
vidiš koliko je to prijatna osoba.
Pogledao sam ga s nevericom. Kanonik, crn,
nepristupačan, britak škotski gorštak, blizu dva me-tra
visok i tanak kao arbija, ispijeni škotski Savona-rola koji
je, uzdignut na predikaonici, bičevao svoju irsku
doseljeničku pastvu, intelegentnom, jetkom
ostroumnošću, koja je ujedala dublje nego surovi plameni
jezici vatre pakla, povremeno bi prekidao

23
šibanje ritualnim šmrkanjem burmuta — da je igla pala
čula bi se u prepunoj crkvi — teško je mogao da ostavi
na mene utisak prijatnosti i vrline. Uvek je stajao na
ulazu crkve pre mise u jedanaest sati i već me je žigosao,
nesumnjivo obavešten o mom proble-matičnom poreklu.
—
Svaki put kad prođem pored njega, on me
netremice gleda kao da me isključuje iz pastve.
—
On upravo mora da se tako ponaša, Lorense. Da
bi imao uspeha. I ima ga. Svi glavni protestanti, naročito
braća Denison, misle sve najbolje o njemu, o načinu na
koji je iskorenio pijanstvo u gradu. Toga je bilo najviše u
našem, katoličkom delu grada. Povrh toga, strašno je
zanimljiv, vrlo načitan i obrazovan, pravi učenjak. Pet
godina je predavao filozofiju u Škotskom koledžu u
Rimu. Sigurno ćeš ga zavoleti. — Pošto sam zavrteo
glavom, on se nasmeja i uze me za ruku. — Jeftino ću te
prodati njemu iduće nedelje posle mise.
—
Samo se ti nadaj — rekoh podšmešljivo. —
Izbeći ću ga na taj način, što ću izaći na zadnja vrata.
I pored moje jake averzije prema ranom ustaja-nju,
sve više sam poštovao Frenka zbog tog neočeki-vano
obelodanjenog asketizma, kao i zbog drugih sličnih
osobina njegovog karaktera. Na primer, nika-da nije
obraćao ni najmanju pažnju na uobičajene školske
ga.do.sti, žvrljotine po nužniku, ružne viceve. Ako bi
neko pričao neku sumnjivu priču u njegovom prisustvu,
njegove zvezdane oči bi ostale prikovane za horizont;
činilo bi se da mu je pravo značenje priče prošlo pored
ušiju.
Smatrao sam da su te njegove osobine dostojne'
poštovanja, možda više kao pokazatelji jedne urođene
superiornosti i prefinjenosti duha, negoli moralnih pobuda
— jer sam verovatno i ja bio isto tako pokvaren kao i
dečaci koje je prezirao. Jednoga dana, međutim, desilo se
nešto čudno.

24
 Još sam imao bicikl, iz svojih srećnijih dana, jedan
stari radž vajtvort, i kako je Frensis, kome majka nije
ništa uskraćivala, imao novu marku ham-bera, počeli smo
da odlazimo biciklima svake subote u okoiinu grada, tada
još sasvim nedirnutu, sa divljim škotskim brdima i
pustarama. Dolazilo je leto i kako su dani postali topliji,
odlazili smo sve dalje, do Meloksa i duž vetrovitih obala
jezera Loumend u Las, gde smo se kupali. Bilo je malo
čudno što se Frenk, kada bismo se svlačili na toploj,
šljunkovitoj obali, povlačio nekoliko koraka dalje u
zaklon od stena i pojavljivao obučen u kostim. Nisam
ništa rekao na to, misleći da ima mladež ili neki drugi
osobeni znak na koji je bio osetljiv. Jednoga dana
zaboravio sam kupaće gaćice i bez razmišljanja skinuh sa
sebe odelo i bacih se u jezero u svoj prirodnoj nagoti.
—
Ulazi! — viknuo sam. — Divno je. Nije
odmah odgovorio, a onda mi doviknu:
—
Danas se ne kupam.
—
Ne osećaš se dobro?
Nije odgovorio.
Otplivao sam daleko, do ostrva. Voda je bila toplija
nego obično, a osećaj potpune nagosti i nesputanosti činio
je sve još prijatnijim. Kada sam se vratio i obukao, Frenk
izađe iza stene. Bio je jako crven u licu, čvrsto stisnutih
usana.
— Ti, naravno, znaš — izusti optužujućim, lede-
nim glasom — da je greh, skoro smrtni greh, pokazi-
vati svoje golo telo.
Zaprepašćeno sam buljio u njega.
— I mene uvlačiš u greh ako te gledam.
Prsnuo sam u smeh.
— Oh, ostavi se toga, Frenk. Ne budi sekapersa.
Niko od dečaka ne nosi kupaće gaćice, još manje
kupaći kostim, mnogo je lepše bez toga. Moraš da
probaš.

25
 —
Neću, — viknuo je i počeo da drhti — nikada.
—
Oh, za ime boga. . .
—
Prekini, — reče prigušenim glasom. — To jeste u
ime Boga. Ne interesuje me šta drugi rade. I nisam
sekapersa. Ja samo hoću da ostanem čist. I ti to moraš,
Lorense. Prema tome, ukoliko ubuduće ne budeš sebe
pristojno pokrivao, neću se više kupati s
tobom.
Video sam da je smrtno ozbiljan i bio sam dovoljno
pametan da prekinem ovaj razgovor. Na povratku kući
obojica smo bili vrlo ćutljivi i uhvatio sam sebe kako ga
čudno gledam s vremena na vreme, a kada smo se vratili
zastao je, sedeći na biciklu, i po svemu sudeću hteo je da
razgovara.
—
Još uvek smo prijatelji, zar ne, Lori?
—
Naravno.
—
Više nego ikada, u stvari. Voleo bih da idem s
tobom u Vinton umesto što su me gurnuli u Edinburg.
— Govori s ocem o tome.
— Oh, ne. — Lice mu se smračilo kao i uvek kada
bi se pomenuo doktor Enis. — Već sam pokušao. U
stvari, često sam pokušavao da razgovaramo o tom
guranju na medicinu, ali nisam imao sreće. Znaš, mnogo
bih voleo da studiram društvene nauke.
Ćutao sam, pitajući se da li je neka nesvesna ili bar
neizrečena odbojnost prema ocu odvratila Frenka od
pomisli na lekarsku profesiju. Još uvek pod utiskom
popodnevnog događaja rekoh iznebuha:
— Iznenađuje me, Frenk, što se nisi opredelio za
sveštenički poziv. To je tako. . . tako očigledno. Ne
samo što bi to obradovalo tvoju majku, već i zato što,
ako je iko na svetu predodreden za taj poziv, onda si
to ti.
Gledao me je za trenutak, a onda na moje
zaprepašćenje prsnu u smeh, tako dečački i prirodan.
— Nećeš morati dugo da čekaš odgovor na to,
stari moj. Iduće nedelje upoznaću te sa jednom vrlo

26
izuzetnom osobom. — Pre nego što sam ga mogao ma šta
upitati, dobaci mi osmeh preko ramena i potera bicikl. —
Hajde, požurimo, inače ćemo izgubiti naših pola sata sa
tvojim prijateljem kanonikom.
Da, desilo se ono nemoguće, i na Frenkovo
zadovoljstvo, možda pomućeno malim razočarenjem,
Dingvol me je gotovo usvojio. Jednoga dana kada sam se
vraćao iz škole naišao sam na mučan prizor. Frenk,
strašno bled, klečao je u parku dok su dvojica naših
glavnih mučitelja, braća Bakanan, stajali iznad njega s
kantom tečnog blata koju je mlađi držao.
— Ispovedi svoje grehe, Enise, ili ćemo ti očistiti
dušu ovim. Hajde počni: Sveti Oče, ubio sam
mačku. . .
Intervencija, doduše neprijatna, bilo je jedino što se
moglo uraditi. Zgrabih kantu sa blatom, direktnim
udarcem onesposobih mlađeg Bakanana za dalju bitku, a
onda poleteh na njegovog velikog brata. Obe strane su
pretrpele teška oštećenja, ali ja najteža i sigurno bih dobio
strašne batine da iznenadna pojava ne potamne svetlost
dana: Dingvol lično, obučen ,,za varoš" kao i uvek
sveštenički pedantno u dugom crnom kaputu s crnim
kišobranom koji je držao uspravno i čuvenim cilindrom
po kome se mogao prepoznati na milju. Na moje veliko
olakšanje, pred tom zastrašujućom pojavom, pravom
sablasti papstva, Bakananovi su ustuknuli i uhvatili put
pod noge još pre nego što je kišobran stupio u akciju.
Za trenutak kanonik je ćutao, a onda se okrenuo
Frenku koji se, još uvek bled, sručio kod obližnjeg zida i
setno rekao:
— Idi kući, sine, i lezi dok se ne oporaviš.
Zatim me je uzeo za ruku i odveo u parohijski
dom, gore u svoju radnu sobu. Još uvek je ćutao
pripremajući se da me zakrpi. Imao sam gadnu
posekotinu na usni, natečeno uvo, neizbežno cmo oko, a
da ne govorim o oguljenim zglavcima na rukama i

27
strašnoj zasekotini na bradi koju mi }e Bakanan mlađi,
oslobođen blata, naneo pred kraj bitke.
— Snažni momci, ti Bakanani — mrmljao je
kanonik, zauzet oko vate i joda, još uvek sa šeširom
na glavi.
— Hvala bogu što imaš u sebi nešto od te dobre
škotske krvi.
Kada je završio sa mnom, morao sam da sednem.
Pogledao me je, otišao do kredenca i izvadio vinsku
čašu i bocu.
— Kašika ovoga neće ti škoditi. Pravi gJenJivet.
Sudeći po ukusu, bio je stvarno pravi.
— Tako, dakle, Karole, — nastavio je — izbe-
gavaš me već nekoliko nedelja vrlo uspešno, ali sam
ipak srećan što sam te upoznao. I to pod tako
neslavnim okolnostima. — Osmehnuo mi se neodolji-
vo privlačno. — Pošto više nismo stranci, pozivam te
da dođeš ovamo sa tvojim prijateljem Enisom svakog
petka popodne, posle škole, na razgovor o dnevnim
događajima, književnosti, pa i teologiji. .Prihvataš li?
U glavi mi ]e još uvek zvonilo od udarca po
uvetu. Prihvatio sam.
— Dobro. — Izvadio je sat. — Pošto moram da
idem na sastanak Školskog odbora, na koji sam već
zakasnio, mogu li da te upitam kako ćeš objashiti
starima svoj sadašnji izgled?
Taj problem me je, doista, već mučio.
— Mogu da im kažem da sam se'borio za kralja
Roberta I.
— Suptilna misao, Karole. Potiče iz onog sra-
mnog irskog u tebi. Ne, nećemo uništiti plemeniti
postupak lažju za koju, kako vidim, imaš prirodnu
sklonost. Telefoniraću tvom dedi iz Odbora.
Tačno tako je počelo moje druženje sa jednom
izuzetnom lišnošću. Tada nisam uočavao svu njenu
veličinu koja mi se otkrila tek onda kada se kanonik
počeo da gasi. U toku mnogih meseci mogao sam da

28
uživam koristeći njegovu mudrost, znanje, privlačnost i
šarm. Sve je to ostavilo svoj trag u meni.
Toga dana, međutim, na našem uobičajenom
sastanku bio sam manje usredsređen, jer sam stalno
razmišljao šta je to Frenk imao na umu i ko bi mogao da
bude ta izuzetna osoba.
Bili smo pred školskim raspustom i u sredu smo
Frenk i ja išli zajedno kuei. On je živeo u Kreg krezentu,
nedaleko od dedine kuće, tako da smo išli istim putem
kroz Levenford komon. Tog popodneva reee mi s
neusiljenim, ali i tajanstvenim izrazom na licu.
—
Hajdemo večeras na stanicu. Moram nekoga da
sačekam.
—
Koga?
—
Keti Konsidajn.
—
A ko je ona?
—
Moja devojka, Lorense.
Nisam mogao da sakrijem svoje zaprepašćenje.
Smejao se veselo.
— Poznajemo se još od detinjstva. Zajedno smo
rasli u kolicima, da tako kažem. Nije čudo što smo se
zaljubili jedno u drugo.
Tek sam se sada zgranuo. Sve ono strasno
zauzimanje za svetu čistotu, a sada ovo. . . ovo rano
predavanje Veneri. Bože, sumnjiv si ti čovek, Frenk,
pomislio sam. I odjednom sam bio strašno radoznao da
vidim Keti Konsidajn.
— Ona je u manastirskoj školi kod Dalkera.
Dolazi kući za raspust. Silno ćemo se provesti. —
Frenk je uzbuđeno ustrčao uz stanične stepenice. Kad
je provalio novost, hteo je još da govori. — Siguran
sam da će ti se dopasti. . .
Međutim, voz je upravo stigao i gotovo u istom
momentu Frenk povika:
— Keti! Pogledaj, Lorense, eno je!

29
 Zadivljujuće lepa devojka dolazila nam je u
susret, mašući nam rukom. Nije nosila školsku unifor-mu
već je, verovatno kao starija učenica, imala prekrasnu,
marinskoplavu jaknu s mesinganim dug-metima, pripijenu
uz telo, lepršavu škotsku suknju i privlačnu, plavu beretku
malo nakrivljenu u stranu. Nikada neću zaboraviti taj prvi
utisak o Keti Konsi-dajn. Bila je srednjeg rasta, gipkih i
nesputanih pokreta, s licem punim veselosti i života. Imala
je tamne, skoro crne oči koje su se iskrile na toploj boji
kože. Kratak, gotovo ravan, neupadljiv nos, a usne pune i
sočne, divno uobličene i rumene, sada razdvo-jene u širok
osmeh koji je otkrivao savršene zube. * Tamnokestenjasta
kosa slobodno je padala ispod beretke, prionuvši uz
obraz na kome je, visoko iznad jagodice, imala majušni
crni mladež. Srce mi se tumbe okrenulo kada je prišla
bliže i, gotovo me ne primećujući, uzela obe Frenkove ruke.
—
Keti!
—
Frenk!
Stajali su tako, dugo zagledani jedno u drugo, a
zatim me je pogledala hladnim, ispitivačkim po-
gledom.
— Ko je ovaj dugonogi maloletni prestupnik
maskiran u uniiormu akademije?
■— Samo jedan od takozvanih „ostalih" u poza-dini
ove ljubavne slike — odgovorih hladno. — Žao mi je što
nemam foto-aparat. Tako je dirljivo.
Oči su joj se suzile.
— Drago mi je što vam se dopada, jer se i nama
dopada.
— Dobro, dok se vi uzajamno balavite, imate li
neki prtljag? Ako imate, doneću ga.
— Kofer. U teretnim kolima.
Ostavio sam ih nasamo, našao njen kofer, pa smo
krenuli u Kreg krezent. Frenk se nudio da ponese kofer
koji nije bio baš lak, pokušavao je da me uvuče u

30
razgovor, ali bez mnogo uspeha. Ona je bila suviše
zauzeta njime i očigledno rešena da me isključi. Ovaj
raspust će biti ludo zabavan. U Ketinoj školi su
organizovali takmičenje za najbolji herbarijum divljeg
cveća koji treba napraviti preko raspusta. Srebrni pehar je
bio nagrada.
— Nisam luda za botanikom, Frenk. Ali bih
volela da osvojim taj pehar, šamo da napakostim
sestri Filomeni, toj matoroj veštici, uvek mi zabada
nož u leđa. Biće strašno zanimljivo pretražiti overton-
sku šumu, a i Longkraks.
Frenk je bio isto tako oduševljen, napoia okrenut
prema meni.
—
Pridružićeš nam se, Lori.
—
Pa. . -. možda — rekoh uzdržano. — Ako budem
imao vremena.
—
Sigurno ćeš ga imati. Evo, stigli smo. Hajde, uđi,
Keti i ja te pozivamo na čaj.
—
Ne hvala, čekaju me Davigenovi — mirno i
gnusno slagah. Davigenovi su mi bili odvratni,' a
njihovog sina Danijela jako sam prezirao.
—
Dobro. . . — reče Frenk sumnjičavo — Ako je
tako. . .
Kuća Konsidajnovih je bila pored Enisovog imanja,
vila istih dimenzija kao i njegova s kojom se graničila
neograđenom baštom, što je ukazivalo na bliske odnose,
Spustio sam kofer kod kapije. Keti me je posmatrala
kritički, ne shvatajući potpuno, ali s izrazito
neprijateljskim pogledom.
Zahvaljujem vam, nosaču. Da li je kofer suviše težak
za vašu nežnu građu?
—
Prava igračka. Šta to imate unutra? Kameni ugalj,
ili čelične steznike?
—
Oboje, naravno. I pancir košulju. Koliko sam
vam dužna?
—- Platite Frenku — rekoh. — Ja ga obično
zamenjujem kad je u pitanju neki fizički napor.

31
 Kada sam odlazio, video sam da je Frenka oblilo
rumenilo zbog tog podmuklog pozivanja na moje
malobrojne usluge koje sam mu učinio, pa sam se zbog
toga osećao nelagodno. Razume se, krivicu za ovo
pripisao sam njoj i zakleo se da više neću imati nikakve
veze sa tom devojkom. Međutim, dok sam se besan
vraćao kući, ipak je ona zaokupljala moje gnevne misli.
Za vreme čaja postavio sam nekoliko smišljenih,
uzgrednih pitanja baki. Da, poznavala je devojčinu majku
sasvim površno. Gospođa Konsidajn je bila udovica
pokojnog glavnog crtača Denisonovih, lepo osigurana
životnom penzijom od brodogradilišta, debela letargična
žena koje sam se sada neodređeno prisećao kako se
nacinkroćena i nađinđana u crnini polako gega ka prvom
redu sedišta u crksi Svetog Patrika.
—
Dakle, sreo si njenu kćerku?
—
Prvi i poslednji put.
—
Kažu da je prilično razmažena.
—
Prevršila je svaku meru.
Međutim, u isto vreme dok sam mrzeo tu malu
opajdaru u prekrasnoj jakni sa metalnim dugmetima, ja
sam se zaljubio u nju, ophrvan onom smešnom patnjom
svojstvenoj prvoj mladalačkoj ljubavi. Kada je Frenk
došao sledećeg jutra, bez i najmanje primed-be na moj
zluradi humor prethodnog dana, pale su sve moje odluke i
ja sam pristao da idem s njim to popodne da skupljam
cveće.
Ništa nije moglo da bude tako pogrešno, tako fatalno
štetno po moje samopoštovanje. Nikada rani-je, ni u
najgorim porazima moje oskudne mladosti, nisam se
osećao toliko nepoželjan, naravno ne kod Frenka, već kod
nje. One malobrojne reči, izmenjene u početku smišljeno
napadački, pretvorile su se pred kraj ekspedicije u žestoke
uvrede i ja sam se zakleo svojim naiomiljenijim
svecem — Avgustinom pre

32
njegovog preobraćenja — da više nikada neću izlaziti sa
njima.
Da bi što uspešnije obavili svoj idiotski lov na cveće,
ponekad su vukli sa sobom onog drugog mladića,
Danijela Davigena, odvratnu prišipetlju, klipana koji je
još uvek bio u parohijalnoj školi Svetog Patrika, mada je
za dve godine prerastao, i čije sam poltronske pokušaje
da postanemo prijatelji hladno odbijao.
Ubacivanje Davigena na moje mesto bila je gorka
pilula za mene, ali kako je to od značenja za kasnije
događaje, mladić zaslužuje da ga podrobnije opišem. Kao
pojava bio je neprivlačan: spljošteno lice s ružnim
crtama.kao rđa crvena kosa, izbeljena koža,
bledozelenkaste oči koje obično idu uz takvu boju puti,
kao da mu je četka za pranje istrošila svu pigmentaciju.
Međutim, ono što me je vređalo bilo je njegovo
ponašanje, spoj agresivnosti i ulagujuće pri-snosti kojom
je pokušavao da se probije u društvu. Bez sumnje, imao
sam predubeđenje. Frenk, koji nikoga nije mrzeo, bio je
bar spreman da toleriše Dana koji je, pored ostalog, imao
teškoće u društvu kao najstariji sin sitnog građevinskog
preduzimača, niskog crvenokosog gorile, koji je služio za
podsmeh celoj varoši, jer je majsiorski napravio
šesnaestoro dece od kojih je jedanaest ostalo u životu.
Prilikom jedne retke posete Davigenovima, za trenutak
sam video bračnu sobu s mesinganim krevetom na kome
se tako neprekidno proizvodilo i rađalo da su, čini se, bili
opravdani stihovi posvećeni gospođi Davigen, rođenoj
O'Šejn, a koje su pripisali doktoru Enisu.
O, strašan je život Brižit O'Šejn
tri minuta zamora a devet meseci
muka,
dve nedelje odmora a onda opet bru-
ka, o, strašan je život Brižit O'Šejn.

3 Pregršt raži 33
 Takvo stanje stvari Dan je teško mogao da ospori.
Bio sam besan što sam mu prepustio privilegiju da prati
Frenka i Keti, ali je bar služio kao pas čuvar. Stvarno sam
poželeo da bude s njima, jer kada bi odlazili šami svirepo
sam patio bolno ih zamišljajući ne samo u najnežnijim
intimnostima, već i u svim mogućim pozama neobuzdane
seksualnosti koju sam im jarosno i pogrešno pripisivao.
Doista, mnoga po-podneva toga leta proveo sam
vrzmajući se po okolini Kreg Krezenta, skriven iza nekog
zgodnog zida, u uzaludnoj nadi da ću naići na neki dokaz
njihovog nepriličnog ponašanja koji ću im moći tresnuti u
lice. Jednom, kada su se vraćali iz šume, nisam mogao da
se obuzdam, istupio sam i drsko stao pred njih, piljeći im
u lica ne bih li otkrio osećanje krivice. Avaj, samo su
izgledali srećni. Keti, sjajnih očiju, rumenila se od vlažne
svežine, šireći opojan miris svoga tela, radosno uzbuđena,
puna života i talasavih pokreta, ali je Frenk, mirniji i
spokojniji nego ikada, imao onaj za mene poražavajući
izraz ozarene, bezazlene nevinosti. Upravo sam hteo da se
udaljim, kad me on pozva.
— Pogledaj šta smo danas našli. Prava retkost.
Divlja orhideja. Da ti kažem, Lori, moram sutra
popodne u Rektorat. Zašto ti ne bi poveo Keti u šumu.
Bila je to životna prilika da joj se naplatim. Dok me
je posmatrala s čudnim izrazom, delimično po-
drugljivim, delimično iščekujućim, odgovorih:
— Izvini Frenk, ali ne bih hteo da me nađu
mrtvog sa tvojom Keti u šumi ili izvan nje. — I otišao
sam.
Tada nisam mislio da idem, ubeđen da ni ona nema
nameru da dođe na sastanak. Međutim, sledećeg
popodneva u dva sata nešto neodoljivo me je vuklo sada
omrznutom kraju Kreg Krezenta. A kada sam izbio iza
poslednje okuke, ona je sedela tamo, na ogradi mosta koji
je vodio u Longkrags šumu. Ukopao sam se od
iznenađenja.

34
 — Dakle, odlučili ste da se pojavite — reče,
Povratio sam dah. — Hteo sam da vidim da li
ćete i vi.
— Pa, jesam. Razočaran?
— Ne naročito.
Smejala se. — Neobično priznanje za Brusovog
zakonitog naslednika. Mislila sam da me mrzite.
— Zar nije obrnuto?
— Trebalo bi da mi se smučite, Frenk me je toliko
kljukao vašim dobrim osobinama da mi je došlo da
povraćam. Znate li da vas smatra izvanrednom osobom? v
— Čudna zabluda, zar ne?
— Počinjem da sumnjam. Izgleda da ste uradili neke
očigledno važne stvari. Mislim, na primer, napisati takav
esej odmah po izlasku iz zatvora i dobiti stipendiju. ...
Nisam imao šta da odgovorim na to i u tišini koja je
nastala posmatrala me je do te mere ispitivački da sam
uznemireno rekao:
— Hoćemo li da počnemo sa vašim sakup-Ijanjem?
— Hajdemo samo u šetnju. — Skočila je sa ograde.
— Iskreno rečeno, smučile su mi se sve te grozne
travuljine. A zahvaljujući Frenku, imam ih dovoljno da
sestri Filomeni izbijem lažnu vilicu.
— Želite li to?
— Često.
— Sta nije u redu sa njom?
— Oh, samo to što je takva kakva je.
Kada smo krenuli stazom u šumu, nastavila je: —
Stalno čantra o pristojnosti i tim stvarima, tera nas da
oblačimo pelerine čak i kad se kupamo i zagleda me kao
da sam u drugom stanju. Ali, ostavimo nju. Dosta mi je
što je gledam u školi.
Kratko vreme smo šetali ćutke ispod visokih bukava
koje su bacale isprepletanu-šaru od sunčevih
з* 35
zraka na vijugavi, zeleni puteljak. Šuma je bila topla i
mirna. Nisam mogao da verujem da sam zaista ovde s
njom, na tom tihom, skrovitom mestu. Možda je i ona
imala isto osećanje, jer se kretala nemirno i iznenada
nasmejala.
— Smešno da mi to radimo! I da se dobro slažemo.
— Dobacila mi je brz pogled sa strane. — Stvarno vam
dugujem izvinjenje što sam bila tako grozna.
— Početak nam nije bio dobar, zar ne?
— Pogrešila sam što sam bila tako opora na stanici.
Htela sam da ostavim utisak na vas.
— I uspeli ste — rekoh, dok mi se srce iznenada
steglo. — Mislim da ste najlepša devojka koju sam ikada
video u svom životu.
Pocrvenela je i oborila oči.
— Znate, Lorense — ućuta zbunjeno, nesvesna
uznemirenosti koju je u meni pobudila kada me je
oslovila imenom. — Ja sam toliko zanesena Frenkom
da nisam podnosila njegovu naklonost prema bilo
kome drugom. Ali sada više nije tako. Ako vam to
nešto znači, a mislim da ne, vi mi se mnogo dopadate.
— Oklevala je, još uvek ne gledajuću u mene. —
Samo se nadam da ću se i ja vama dopasti.
Srce mi se raširilo i toliko ispunilo grudi da sam
jedva disao. Sa svom strepnjom čedne mladosti uspeo
sam da izustim:
— Ako hoćete da znate, zaljubio sam se u vas od
trenutka kada sam vas ugledao.
Nasmejala se kratko, drhtavo.
— Vi svakako ne mislite tako. Ali je lepo od vas,
Lorense. I to predstavlja olakšanje. Bila sam uznemi-rena
i nervozna zbog našeg nesporazuma. Verovatno zato —
brzo je dodala — što znam da je to Frenku smetalo. On je
tako. . . tako skrupulozan u svemu.
— Jeste.
— Da li mislite. . . da možda preteruje u tome?
— Kako?

36
 — Eto. . . da je strog u malim stvarima. Krut.
Zamislite, ako ćete mi verovati, sve vreme dok smo
bili sami u ovoj šumi, nijedanput me nije poljubio.
Kaže da treba da sačekamo dok ne objavimo veridbu.
— Kada bih samo ja imao njegovu priliku!
Zar sam ja izgovorio te reči, a ako jesam, zašto
nije protestvovala? Srce mi je lupalo kao čekić. Dok smo
se polako penjali uzbrdo, bila je tako blizu mene da su
nam se ruke dodirnule; iznenadni spoj prostru-jao je kroz
svaki nerv u mom telu. Nije pokušala da se odmakne.
Najviše me je uzbudio nagoveštaj da moja osećanja
nailaze na odziv, iz nje je zračilo nešto što mi je
uzburkalo čula, širilo se i uzavrelo stremilo ka nekom
dugo potiskivanom ispunjenju.
— Oh, bože, — gotovo je uzdahnula. — Tako je
toplo. Odmorimo se malo. Ovde je suvo i divno.
Skliznula je na travu pored grmlja divljih azale^.
Okrenula mi je suncem obasjano lice, tamne i usplahi-
rene oči. Seo sam pored nje i uhvatio je za ruku, mali
dlan vreo i vlažan. Prste je čvrsto obavila oko mojih, tako
čvrsto.
U glavi mi se mutilo, ali je ipak u meni ostalo
osećanje lojalnosti. To je bila Frenkova devojka, zar bih
mogao da mu pokradem branjevinu? Osim toga: pod
njegovim uticajem i zahvaljujući mnogim časovi-ma koje
smo proveli sa Dingvolom, postigao sam tako pohvalan
stepen vrline da sam služio kanonikovu misu u jedanaest
sati pre podne. Avaj, u ovom oživljavanju rajskog vrta
zmija mi je šištala na uvo i u svakom trenutku jabuka je
mogla da padne niotkud u krilo moje saučesnice. I zaista,
kao da je bila spremna na to, polako je spustila kapke. A
onda, kada sam joj se zaslepljeno približio, odozdo se
začu vika, serija uzvika, prava halabuka i, dok smo se
koprcali poku-savajući da ustanemo, pojavi se ljudska
prilika, probijajući se kroz šiblje, Davigen, znojav,
zadihan, uprepodobljen, ali nekako podozriv.

37
 — Mislio sam da sam vas izgubio. Sreo sam
Frenka u Čepelstritu. Pomislio sam da pođem za
vama da vam pomognem.
Stajao je i kliberio se, pravi zvekan, držeći nekakav
busen u ruci dok smo mi ustajali.
— Pogledajte šta sam našao za vas. Ne znam šta
je, ali mi se čini da je nešto dobro.
Keti je oborila oči i skrenula pogled, bila je jako
bleda. U grudima mi je bubnjalo. Gledao sam u Davigena
i njegov trofej.
— To je smrdljivi koren divlje mirođije, klipane.
Zašto ga ne pojedeš? .
Ali Davigen se nikada ničim nije dao oboriti s nogu.
Prilepio se uz nas celo to popodne, a kada to više nisam
mogao da podnesem, pođoh kući, ali on je još ostao.
Moje duševno stanje je bilo takvo da sam se lelujao
kroz Kreg Krezent. Na uglu ulice iznenada ugledah
doktora Enisa kako izlazi na sporedna vrata svoje
ordinacije, noseći upakovanu udicu i kuku za losose.
Pozvao me je.
— Kako danas drozdovi?
Nisam se usudio da progovorim, samo sam se teškom
mukom bledo osmehnuo. Gledao me je prodorno.
— Hoćeš li sa mnom na pecanje?
Znao sam da se taj dobrodušni stari nevaljalac
sažalio što sam se smucao unaokolo očigledno bez
određenog cilja. Da bih sačuvao samopoštovanje, trebalo
je da odbijem poziv. Ali bilo mi je potrebno društvo, a i
voleo sam da idem u ribolov. Često sam išao s ocem, sve
dok se nije razboleo.
Ušli smo u stari crni ford. Vozio je ćutke i, kao što
se moglo i očekivati, divljom neravnomernom brzinom.
Uskoro samo stigli do Moloha na udaljenu obalu jezera
gde mu je stajao čamac. Neumorno sam veslao do kasno
po podne, isterujući znojem pohotu,

38
 dok je on bacao udicu po svim mogućim uvalama. Činilo
se da neće imati sreće toga dana, ali na samom povratku
zamenio je mušicu varalicom i pri prvom bacanju upecao
ribu. Posle deset minuta borbe zaka-čio sam je kukom i
izvukao u čamac divnog lososa.
— Dobrih šest kilograma — kliberio se. —
Odlično si mi pomogao, momče. A i veslanjem. Ovo
zaslužuje da se zalije.
Pošto smo izvukli čamac na obalu i privezali ga,
popeli smo se liticom gore do gostionice gde je doktor,
posle paradiranja sa našim plenom, uz prilično pro-stačko
hvalisanje, poručio dupli džoni duar.
—
A za tebe, Lorense?
—
Pivo — rekoh smelo. Pre bih umro nego što bih
zatražio limunadu.
Smejao se. — Bićeš dobar student medicine.
Konobare, daj mu blago i gorče.
Posle otprilike jednog sata i tri dupla viskija Enis je
nekako napipao put kroz blagu, tamnu noć i škripnuvši
menjačem krenuo za Levenford. Osećao sam se prijatno
posle one druge narudžbine ne baš blagog piva, a i doktor
je bio dobro raspoložen. Voleo je da ima publiku i u
kafani je prosuo meštanima ceo svoj repertoar škotskih
narodnih priča. Neprestano se cerekao, zakašljavao i
groktao.
Iznenada reče:
— Karole, ti si momčina moga kova. Šta misliš o
tom đavolskom poslu između moga sina i one Konsi-
dajnove devojke? To traje još otkako su bili u
pelenama.
Mislim, gospodine, — rekoh oprezno — da su
veoma —
privrženi jedno drugom.
Hoćeš da kažeš da su zaljubljeni? U tim
godmama?
—
Oni misle da se venčaju kada budu malo stanji.

39
 —
Svemogući bože! Šta li se događa sada, gore u
šumi, sami udvoje? — Začas bi skliznuo u seljački
škotski, kada se uzbuđivao.
—
Ništa, gospodine. Apsolutno ništa.
—
Ajd' ne seri! — eksplodirao je. — Mora da nešto
rade.
—
Beru cveće, .gospodine.
—
Bože svemogući! — ućutao je: Zatim reče: —
Šlušaj momče. Iz te devojke kulja seks kao mleko iz Mak
Kejevih krava. Hoćeš mi reći da tamo gore u Longkragsu,
bez žive duše koja bi ih videla Frenk nije. . . Znaš već
šta?
—
Kunem vam se da nije. Poznajem Frenka. On je
pošten. Apsolutno pošten. — Sa dve krigle naj-boljeg
piva u sebi osećao sam se plemenito, ustajući u odbranu
svog najboljeg prijatelja. — Pod njegovim uticajem čak
sam i ja dobar. On je nesposoban za ta-ko nešto!
—
Oh, gospode, — zastenjao je. — Misliš, nije čak
ni pokušao da je zagolica?
—
Pouzdano nije, gospodine. Mogao bih se za-kleti
u to.
Opet je ućutao, a onda promrmlja za sebe:
— Beru cveće. Kakav šonja!
Približavali smo se svetlima Levenforda i stigli do
Kreg Krezenta pre nego što je opet progovorio.
—
Hodi sa mnom unutra da ti dam pola lososa.
—
Oh, ne bih mogao, doktore. . .
Uprkos mom opiranju dao mi je bolju polovinu ribe,
što je moju baku bacilo u takvo ushićenje da nije ni
tražila da mi omiriše dah. Uzdržao sam se da joj saopštim
doktorov poslednji komentar.
— Pretpostavljam da ćeš je dobiti u banogbern
sosu.
Pre nego što sam legao, izgovorio sam nekoliko
posebnih molitvi, slaveći svoje izbavljenje od Adamo-
vog prokletstva. Ali cele te noći jedva da sam spavao
iedan sat.
 III
Zora rano sviće u švajcarskim visovima i ujutro
sedmog oktobra, suprotno mojoj navici, ustao sam sa
ševama da na brzinu obiđem bolesničko odeljenje. Imali
smo samo pet slučajeva, nijedan težak: dvoje su zadržani
samo radi kontrole posle zapaljenja porebri-ce, zatim
jedan mezinterni adenitis, jedan sinovitis kolena,
takozvani ,,beli otok", oba slučaja posledice kravlje
tuberkuloze i, najzad, jedno Potovo krivljenje koje sam
već stavio u gips. Sve sam završio od pola devet i kad
sam doručkovao i sve proverio sa sestrom koja je, na
moje iznenađenje, pokazala priličnu radoz-nalost za nove
došljake o kojima sam je već spretno obavestio, krenuo
sam za Cirih našim opel karava-nom. Zašto tako rano,
Karole? Čemu ta neprilična žurba? Tek u pola šest treba
da dočekaš i da se pozdraviš sa dragim hodočasnicima.
Nije li to u vezi s onim što si ugovorio sinoć telefonom
tek kad je glavna sestra otišla na spavanje, i što si još
jednom spreman da pretpostaviš zadovoljstvo poslu?
Planinski put je u početku bio strm, krivudav i uzan,
ali se posle Jenca proširio u dolini Koare. U to doba dana
samo su malobrojna zaprežna kola uspora-vala saobraćaj.
Bi^zo sam stigao u Cirih, odmah posie jedanaest, i
krstario ulicama u potrazi za besplatnim parkingom.
Cirih je ozloglašen kao grad bankarskog pod-zemlja.
Ja nemam ništa protiv bankara, jer ih nikada i ne
srećem, i volim taj lepi, bogati grad koji se

41
dostojanstveno uzdiže nad širokom rekom i ciriškim
jezerom kao neki stari državnik, taj grad u kome nikada
nema pometnje koju prave turistička zjala, budući da
najveći broj stranaca dolazi samo da obiđe svoj novac.
Švrljajući po Banhofštrase gde sam kupio dve kravate,
stigoh oko podne do Bor-o-laka. Ušao sam u baštu i
poručio čist martini. Odmah je stigao, čist i stvarno jak, sa
tankim kolutićem dobro oljušte-nog limuna, potvrđujući
moje nepristrasno dodeljiva-nje pet zvezdica tom
izvanrednom hotelu. Bio je skup, razume se, ali sada kada
sam imao pristojan prihod, uživao sam da rasipam, tim
pre što nisam često izlazio, a kako je Lota uživala u
svemu što je luksuzno, isplatiće se udovoljiti joj ovim
ovde.
U to stiže i ona, gologlava i nasmejana, elegantno
obučena u jednostavan ali atraktivan kostim žutomr-ke
boje koja je savršeno pristajala uz njenu kao žito plavu
kosu. Treba da objasnim da je Lota Šveđanka s bojom puti
njene rase, ne kao što se obično zamišlja vižljasta plavuša,
već krupna, prilično lepa devojka s kojom nema nikakvih
problema,, atletske građe šam-piona u bacanju diska,
bezbrižnih, obično nasmejanih očiju boje meda. Naravno,
nije bacala disk. Kao stju-ardesa velike skandinavske
kompanije čarter letova AKTTEBOLAGET SVENSKA
ORNFLYG bila je una-pređena u službu za prihvatanje
putnika u Cirihu. Kako smo se oboje bavili istim sportom,
pokupio sam je u aerodromskom bifeu pre otprilike četiri
meseca kada sam otpremio pošiljku dečaka u Birmingem.
Otada me je Lota jako'privlačila i da nije bilo jedne stvari,
bio bih lud za njom. Samim tim, jasno je zbog čega mi je
postalo toplo čim je sela i prekrstila noge ispod svoje
kratke suknje. Ali konobar mi je već stajao
iza leđa.
— Za jednu sam ispred tebe — rekoh na nemač-
kom. Shodno svom poslu govorila je pet jezika i učeći me
nemački na najbolji mogući način, uspela je da me

42
 Krto se nasmejala, suzivši svoje mačje oči.
— Zbilja, Lorense, ozbiljno govorim. Dva divna
muškarca.
— Lažljivice. Nemoj samo da spavaš sa njima,
inače ću ti slomiti taj švedski vrat. Užgred — upitah
uznemiren za trenutak — ti si slobodna popodne? Nisi
bila potpuno sigurna sinoć kada sam te pozvao.
— Šta je s onim medicinskim istraživanjima?
— Zajedno ćemo ih obaviti.
Za trenutak me je držala u iščekivanju, a onda
drugarski klimnula glavom.
— Slobodna do pet.
— Odlično. I ja tada moram da budem na
aerodromu. — Ukratko sam je obavestio da treba da
sačekam jednog bolesnika i njegovu majku.
Konobar je doneo dva jelovnika i piće. Pošto smo ih
proučili u tišini i poručili, ušli smo posle pola sata u
restoran sav u staklu, naknadno podignut u bašti, koji j€
jednom stranom gledao na reku.
Tako dobro se sećam tog ručka, poslednjeg pred
pocetak mojih neprijatnosti. Kao prvo uzeli smo

43
dinju, tako žutu, slatku i hladnu kao led. Lota, koja
izgleda nije bila halapljiva, ili možda nije želela da
optereti stomak, izabrala je kuvanu ribu u holand-skom
sosu i mlade kuvane krompire. Ja sam uzeo zamašni file
minjon na žaru, sa spanaćem i pečenim jabukama. Pili
smo dva najbolja švajcarska vina, ne tako skupa, ona
svetli beli johanisburger, a ja crveni pino noar i toliko
smo uživali u hrani i uzajamnom posmatranju da nismo
mnogo govorili. Posle takvog ručka poručili smo samo
još kafu, koju smo ispili na brzinu.
Lotin stan se nalazio u novom bloku u Klotenu,
sasvim blizu aerodroma. Kada smo stigli, tako sam hitro
parkirao kola iza zgrade da sam već stajao pored nje dok
je okretala ključ u vratima. Sve mi je bilo dobro poznato:
dnevna soba sa malom čajnom kuhinjom, spavaća soba i
kupatilo u lepim pločicama, sve jednostavno i
funkcionalno, namešteno u moder-nom švedskom stilu i
preterano čisto. Kad god bismo došli navlačila bi zavese
u spavaćoj sobi, smešila bi se svojim širokim, toplim
osmehom i počela da se svlači sasvim prirodno, ne
skidajući pogled sa mene. Ubrzo bi se ispružila na krevet.
— Hodi brzo, Lorense. Suviše je vremena prošlo
otkako smo poslednji put . . . Hoću mnogo, mnogo
ljubavi.
Gola golcata, obasjana dnevnom svetlošću koja se
probijala kroz zavese, pozivala je na seks otvoreno,
prirodno i sa neprikrivenom željom.
Posle svega uporno bi mi proučavala lice; izgleda da
je to zabavljalo.
— Potrebna mi je cigareta. — Odvaljala bi se
zatim do noćnog stočića kao velika opuštena i zasiće-
na žuta mačka, obraćajući mi se na engleskom koji je
osrednje znala. — A onda opet cile-mile.
To je upravo bilo ono neprijatno kod Lote.
Blaženstvo dok vodimo ljubav, a posle ništa. Nikakva

44
nežnost, nikakvo trajnije osećanje pripadnosti, ništa od
onih čežnji koje potiču iz duše, a ne od tela. Naravno,
prekomerna čežnja bi mogla da bude opa-sna: iz iskustva
sam znao koliko je teško otarasiti se čeznutljive osobe
pogotovo ako je plačljiva. Ali sigur-no govorio sam sebi,
mora da postoji nešto, pre neka veza srca negoli
adrenalnih žlezda koja još traje izvesno vreme posle tako
žestokog sjedinjenja. Da li sam tražio da mi se skine
Mesec sa neba? Izgleda da je tako u ovom slučaju.
Šveđani su poznati, razmišljao sam tužno, kao veoma
sposobni za parenje, oni to obavljaju bez po muke.
Obično higijenska mera.
Lota je povukla dim iz cigarete, njen duh je već bio
zaokupljen zemaljskim stvarima.
—
Ko su ti ljudi koje treba da sačekaš?
—
Rekao sam ti, draga. Jedan mali dečak i njegova
majka. Zanimljivo . . . Pre nekoliko godina bio sam
zaljubljen u nju. Pri tom sam je na neki čudan način
gotovo mrzeo. '
—
Samo ti i dalje nastavi da je mrziš. I ništa od one
druge stvari.
—
Ne brini, u to možeš da se kladiš . . . Ali, Lota, ti
me ne voliš istinski.
—
Znači, hoćeš da budeš voljen? Srce srcu. I roze
ružama okićena vrata.
—
Ne rugaj se, Lota. Mislim, nešto dublje . . . za šta
se možeš uhvatiti kada osećaš potrebu . . . kada ti nije baš
sve potaman.
Prsnula je u smeh.
— Kad pas laje na tebe u mračnoj ulici.
Jednom sam, neoprezno, pokušao da joj se pove-
rim. Cutao sam. Možda je osetila da me je povredila.
Brzo je dodala:
~ Ah, ljubavi, zašto praviti neprilike bez potre- be- Ti
mi se mnogo sviđaš. Mi jedno drugo savršeno
zadovoljavamo. Ja nisam zlatna poluga.'
Hoćeš reći kopač zlata — ispravih je.

45
 Ponovila je te reči, nasmejala se i obavila me
rukama.
— Hodi. Zaboravićemo ljubav i uživati jedno u
drugome.
Bilo je petnaest do pet kada je ustala i obukla se.
Sa rukama pod glavom posmatrao sam je jednim
okom. U komediji života ništa nije lepše od lepe devojke
koja izlazi iz kratkih, snežnobelih gaćica — a drugima
prepuštam one pastelnih boja. Obrnuti pro-ces, ulaženje u
njih, koji se upravo odigravao, daje svemu
malograđansku notu. Zavese se navlače, radnja se
zatvara. Ipak, u svojoj saksonskoj uniformi koja joj je
savršeno pristajala, sa elegantno izazovnom kapi-com na
glavi izgledala je uzbudljivo lepo. Ovo popod-ne, koje je
meni pomalo oduzelo od sjaja, nju je rascvetalo.
— Moramo da požurimo, inače ću zakasniti.
Uzdahnuo sam i ustao iz kreveta. Kolena su mi
zaškripala. Nisam više bie mlad i zdrav.
— Teško mi pada što ne mogu duže da ostanem s
tobom, Lota. Posle takve bliskosti. . . to me razdire.
Zavrtela je glavom.
— Ti si divan čovek, Lorense, do koga mi je toliko
stalo. Nisam nikad ni pomislila da bih ikada mogla tako
mnogo da osećam' za jednog Engleza. nemoj sve to da
upropastiš takvim sentimizmom.
— Sentimentalizmom — setno sam je ispravio. —
Osim toga, ja sam Škotlanđanin.
Dovezao sam kola pred glavni ulaz i mi se
odvezosmo na aerodrom. Možda ćete me optužiti da sam
preterano zanesen Cirihom kad aerodrom Kloten
preporučujem kao najbolji u Evropi — krajnje efi-kasan,
besprekorno čist, sa prvorazrednim restora-nom i snek-
barom u kome se služi najbolja kafa koju sam ikada pio.
Oboje smo s nogu popili po šolju. Kao i obično nikoga
nrje bilo na šalteru BEA, ali s druge

46
strane, gde je za dugim nizom švajcarskih šaltera vladala
užurbanost, Lota se vratila sa lošim vestima.
—
Tvoj avion kasni sedamdeset minuta.
—
Oh, do đavola!
Pokazala je svoje divne zube uzbudljivo se
osmehnuvši. — Sedi i sanjaj o meni, Liebling.1 Tvojim
tako nežnim srcem. Kad tvoji prijatelji stignu, proveš-ću
ih brzo kroz carinu i dovesti ih ovamo.
Sišao sam u bar, našao miran kutak i poručio kirš.
Odjednom sam se osećao umoran i bezrazložno potišten.
Ne, ne bezrazložno — to je bila ona stara post-snošajna
triste2. Pade mi na pamet Avgustinova izreka: post
coitum omni animal triste est 3. Kakva istina, kakva večna
istina! Obično mi je polazilo za rukom da je otklonim, ali
danas nisam mogao da je se otresem. Povredilo me je što
se Lota rugala mom skrivenom haluciniranju. I kakva
sam ja to budala da trošim vreme i snagu, zapravo svoj
život, na te frivolne, dodatne zdravstvene usluge. Lota
nije bila loša, ali šta sam ja njoj stvarno značio? Partner
za cile-mile. Mada nije naginjala promiskuitetu, tištala
me je misao da ja nisam jedini koji sa njom deli njen
sumnjivo širok i elastičan krevet. Ali to me je još
ponajmanje mučilo.
Obuzimalo me je ono raspoloženje, ono poznato
prokleto stanje epigastralnog sindroma, ili ako više volite
psihološkog grča u stomaku. Od toga nisam mogao da
pobegnem. Nikada. Čak i kao otpadnik nisam mogao da
izbegnem to osećanje krivice. Odra-stao sam u grehu, u
oba njegova vida, oprostivom i smrtnom. Ovaj poslednji
— ukoliko je neoprostiv — predstavlja preludij za večne
muke. Ah, dobro, ta svakom razumljiva reč, to zauvek
nedostižno stanje dobra.
1
Najdraži. \ Tuga. Posle snošaja svaka
životinja je tužna.

47
 Oh, prekini Karole. Budi razuman. Odrekao si se
svih tih budalaština pre toliko godina. Ko još danas
razmišlja o tome. Uostalom, nije li nedavna komisija
hrišćanske crkve gotovo sankcionisala sve oblike
vanbračnog seksa i još ih i potpomogla sa nekoliko
samouslužnih uputstava kao posebnim kremom, naz-
dravljajući sa tri hrišćanska srca Ijubavniku ledi Četerli!
Sa naporom sam uspeo da skrenem misli na
predstojeći susret koji, možda neprijatan, ipak nije bio
lišan malog iščekivanja. Donekle je zanimljivo videti
ponovo Keti i saznati da li je nešto ostalo od one
mladalačke naklonosti koju je gajila prema meni. Ta
mogućnost je nejasno podstakla sećanje i, potpo-mognut
drugim kiršom i okrepljujućim sendvičem, otplovio sam
nazad u Levenford, onom danu punom zbivanja i
događaja koji su mu prethodili kada sam poslednji put
video Keti Konsidajn i Frensisa Enisa, danu Frenkovog
rukopoloženja.
 IV
Leto je te godine bilo izuzetno lepo i, kada sam
krenuo sa vintonske stanice tog kasnog avgustovskog
jutra, sunce se blago smešilo na vedrom nebu.
Bio je to lokalni voz i kako je putovanje sporo
odmicalo, prekidajući se na nekoliko usputnih stani-ca,
imao sam dovoljno vremena da razmišljam o događaju
koji me je vodio u Levenford. Ovo kratko putovanje
došlo je u nezgodno vreme. Položivši di-plomski ispit
prethodnog meseca, prijavio sam se za brodskog lekara na
trgovačko-putničkom brodu Ta-sman koji je saobraćao na
liniji Liverpul — Sidnej, čiji je polazak bio određen za
sutradan uveče posle levenfordske ceremonije. Međutim,
obećao sam Fren-ku da ću biti tamo na njegov veliki dan,
iako je naša veza oslabila~otakako sam napustio
Levehford i otišao na univerzitet. Začudila me je njegova
iznenadna odluka, u izvesnom smislu tako logična, da ode
u sveštenike. Nikada mi nije govorio o posvećenju, mada
sam to već dugo podozrevao. Slutio sam da ga ]e
nesvesna odbojnost prema načinu života njegovog oca,
mada nikad iskazana, možda nikada prepoznata, odvratHa
da nastavi Enisovu lekarsku praksu. Među-tim,
nameravao je da postane profesor i nastojao je da stekne
diplomu magistra društvenih nauka na Edin-burškom
univerzitetu. Nezavisno od svega, njegova budućnost je
bila usmerena na Keti, njihovo venčanje ]e bilo nešto što
se podrazumevalo, bilo je gotovo predodređeno. Šta je
tome stalo na put? Iznenadni
Pregršt raži
49
 poziv da se preda Bogu? Možda je istrajni Dingvol uticao
na njega? Nisam bio sklon da u to poverujem, prisećajući
se jednog događaja kada me je kanonik, zadržavši me
posle jednog našeg uobičajenog sastan-ka u petak, ščepao
za kragnu i drmusao, skoro da mi je zube rasklimatao.
—^Tebe ja hoću, sa tom tvojom protestantskom
krvi! Čime bi Frenk mogao da zadoji parohijane? Stavi
mu brojanice u jednu ruku i ljiljan u drugu — i to je sve.
Da li se iz nekog dubljeg psihološkog razloga
priklonio celibatu? Prilikom jednog razgovora — tada
sam bio na trećoj godini medicine — iznenada je
uzviknuo:
—
Zar to nije odvratno, Lorense, što je porođajni
organ u isto vreme i odvodni kanal kroz koji se izbacuje
polovina nečistoće tela? — Kako mu se samo lice sledilo
kada sam se nasmejao.
—
Za to treba da optužiš Tvorca, Frenk.
—
Ne, ne treba, Lori, — reče strogo. — To je
namerno tako. Po božanskoj promisli.
Bio je zanimljiva zavrzlama, još uvek sklon
umovanju! Iz neobjašnjivih razloga, koji su to ostali do
kraja, Frenk se izvukao iz obaveze prema Keti i povukao
u semenište.
Voz je kasnio i mada sam pustio korak od železmčke
stanice do crkve Sv. Patrika, služba je već počela kada
sam skliznuo na neupadljivo sedište pored stuba. Iz tog
zaklona sam jasno video oltar i dva prva reda u kojima
sam uočio, među mnogim drugima, gospođu Enis, Keti i
ono što je ličilo na čitavo veliko pleme porodice Davigen.
Ova ceremonija je uvek impresivna i priznajem da
me je donekle uznemirila. Gledajući Frenka svog u
belom, prostrtog na podu u stavu najveće pokornosti,
pomalo sam se gadio sebe. Otkako sam napustio
50
 Levenford, dolazio sam, ne baš retko, u sličnu situa-ciju,
ali iz potpuno drugih razloga.
Posle završnog blagoslova izašao sam i čekao
napolju, dok je svetina izlazila i tiskala se oko mene.
Znao sam da ne mogu odmah da vidim Frenka, ali sam se
nadao da će gospođa Enis ili Keti moći da mi kažu nešto
o Frenkovim planovima za taj dan. Međutim, Dan
Davigen je bio taj koji me je našao, stiskao mi ruku i
tapšao po leđima s nepodnošljivom uobraženošću prisnog
drugara.
— Da si mi zdravo, čoveče. Video sam te kada si se
ušunjao. Zašto nisi došao napred, kako valja, na mesto
koje sam ti rezervisao? Sada sam pomoćnik crkvenog
tutora Sv. Patrika, znaš, i moram da trčirri tamo i ovamo.
Ali evo, imam poziv za tebe. Svečana zakuska je u
Enisovoj kući u šest posie podne. Doći ćeš?
— Pokušaću.
— Oh, ali moraš da dođeš, inače ti Frenk to nikada
neće oprostiti. Tvoje ime ne silazi sa njegovih usana.
Uporno sam se osvrtao oko sebe. Još uvek sam se
nadao da ću moći da porazgovaram sa Keti. Ali, izgubila
se u gužvi ili, možda, već otišla. Upravo sam hteo da
krenem, kada Davigen doviknu:
— Imam poruku za tebe od kanbnika. Hoće da te
vidi. U sakristiji. Jadna, napaćena duša, gotov je,
idućeg meseca se povlači kod sestara u manastir. Idi
do njega, sačekaću te.
Tu se ništa nije moglo. Morao sam da idem. Stari
autokrata je sedeo u kolicima, ali još uvek bodar, sa
knjigom na kolenima. Obuhvatio me je pogledom svojih
upalih očiju koje još ništa nisu bile izgubile od svog
živahnog sjaja.
Eto, — reče pošto me je odmerio — naumio sam
da te vidim još jedanput pre nego što me otpreme u staro
gvožđe. — Ne skidajući pogled sa mene,
4*
51
 potražio je pokretnom rukom kutiju sa burmutom ispod
mantije i vešto ga ušmrknuo. — Primećujem da si
skliznuo, Karole. Loše. To se vidi na tebi.
Osetio sam da mi je krv jurnula u lice i vrat.
— Ipak još možeš da se postidiš zbog sebe. Nije
potreb,no da te podsećam da sam tebe želeo da vidim
tamo. I oko tebe sam se mučio. Sva ona poslepodneva
petkom. — Klimnuo je naherivši glavu. — Ali uma-
kao si mi s tim podlim irskim u tebi. Međutim, nemoj
se nadati da ćeš ikada stvarno pobeći. Seme je u tebi i
nikada ga se nećeš otarasiti.
Ućutao je. Bio sam mu zahvalan što me je poštedeo
unakrsnog ispitivanja o mojim grehovima i na neki način
bio sam tužan i postiđen što sam ga razočarao.
—
Nadam se da vam je bolje, kanoniče —
promrmljao sam.
—
Bolje nego ikada, samo ne mogu da upotreb-
ljavam jednu šapu, dobar sam još za narednih deset
godina. Motriću na tebe, Karole.
—
Oduvek sam cenio vaše interesovanje za mene,
kanoniče, i sve ono što ste učinili.
—
Ostavi se priče, Karole. Nego, daj da za trenutak
oživimo nešto' od onih naših popodneva petkom.
Opet je zaćutao. Uzeo je knjigu. — Kao kvazi--literarna
priroda, poznati esejista, da li čitaš poeziju? Zavrteo sam
glavom.
— Uzmi ovo. To sam dobio kao nagradu u Bleru
pre mnogo godina. Obeležio sam jednu pesmu. Kao da
je pisana za tebe.
Kada sam uzeo knjigu, zaklopio je kutiju sa
burmutom.
— Klekni, grešniče. — Morao sam da poslušam.
— Blagosloviću te, Karole, i to s pogrešnom rukom
što nije samo Gospodnja volja, već i vrlo prikladno u
tvom slučaju. Ako ikada postigneš izbavljenje pred

52
 Bogom, biće to na pogrešan način — upadajući natraške
na sporedna vrata.
Kada sam jako uzbuđen napustio sakristiju, shvatio
sam da sam jedva izustio ijednu smislenu reč. Seo sam u
sada praznu crkvu da se povratim i otvorio knjigu koju
mi je dao. Pesme Frensisa Tomsona.1 Nikada nisam čuo
za njega. Fotografija je pokazivala ispijeno, izmučeno
lice sa retkim, nakostrešenim br-kovima.
Mesto gde se nalazila pesma na koju mi je skrenuo
pažnju bilo je označeno. Pogledao sam stiho-ve. Počeo
sam da čitam. Zaokupljen nedavnim razgo-vorom i
zbunjen zbog Frenka i Keti nisam pratio reči, ali kako
sam hteo da se otarasim Davigena, sedeo sam i čitao bez
pravog razumevanja sve do kraja. Odsutno sam stavio
knjigu u džep, polako ustao i napustio crkvu. A tamo
napolju stajao je Davigen i čekao me.
—
Nisam mislio da ćeš se toliko zadržati. Ali
verovatno je hteo da te presliša. Kuda ćeš sada?
—
Da posetim stare.
—
I ja idem u tom pravcu. Praviću ti društvo kroz
Renton rod.
Posle onog nezaboravljenog uznemiravanja u
Longkragsu, odvratnost prema Davigenu se nije sma-njila
ni našim kasnijim susretima. Osećao sam da se ispod
njegove uobičajene preterane sklonosti ka ula-givanju
krije istovetno osećanje koje mi je sa kama-tom uzvraćao.
A sada, dok me je držao za ruku veoma prisno, pun neke
važnosti i skrivenog zadovoljstva које je izazvalo
potuljeni osmeh na njegovom nez-grapnom, bezbojnom
licu, bio mi je još odvratniji. Na sebi je imao tvrdi beli
okovratnik, pantalone koje su mu landarale kao vreća,
kaput sa zaobljenim peševi-ma' što je sačinjavalo opremu
pomoćnika crkvenog
ski hrt-"P<^nati ^S16^1 pesnik (1859—1907) čija je mistična pesma „Nebe-nn
usla u gotovo sve svetske antologije. (Prim. prev.)

53
tutora u kojoj je ljude odvodio na njihova mesta i zgrtao
dva priloga. Međutim, ova krojačka elegancija je bila
dovedena do ivice smešnog, sa polucilindrom koji mu je
sada naseo na uši tako da su štrčale. Nesumnjivo iz
predubeđenja, uporedio sam ga sa batlerom iz neke
drugorazredne farse. Izbegao sam pokušaj da me uhvati
pod ruku kada smo krenuli prema Renton rodu.
— Uzvišen događaj — započeo je. —-1 kako lep
skup. Malo si zakasnio, Lorense.
Moja mržnja se nije umanjila zato što me je Davigen
oslovio imenom, ali, uporno sam ćutao i nisam uložio
nikakav protest.
— Primetio sam da nam se nisi pridružio kod
oltara. Video si da smo se svi pričestili. Oh, ne
sumnjam da si u stanju milosti. Možda samo nisi
postio. Doktor Enis je, naravno, bio odsutan. Nemoj
da misliš da je bio sprečen nekim slučajem. On zaista
više ne pripada nama, Lorense. Ne, ne, žalosno je
otpao. Ah, kakav jad za mladog sveštenika! Ali zato
majka, ah, kako joj se lice ozarilo, iako su joj se suze
slivale niz obraze. Svetica. Otuda to Frensisu, neka mi
oprosti, ocu Frensisu. Mislim, hoću da kažem, njegova
svetost. Kažu da ga kanonik nije tražio za crkvu
Svetog Patrika, ali će se majka založiti za to, a i ja ću.
Mada, rekli su mi da mladi otac baš nije mnogo
govorljiv na propovedi.
Opet je nastalo ćutanje, zatim reče pogledavši me
lukavo iskosa:
— Kako ti je izgledala gospođica Konsidajn, Lori?
— Keti? Čini mi se da je bila veoma tužna.
— Ah, zar nismo to svi više ili manje. Lep, mlad
čovek koji se odriče sveta zbog Boga. Ipak, dobro je
izgledala, zar ne? Kao da se prolepšala.
Za vreme mise uhvatio sam sebe kako posmatram
Keti i mislim da se na neki način izmenila i da je ta

54
promena, svejedno kakva, dala njenom izrazu nešto čega
ranije nije bilo.
___ Ona je izuzetno privlačna mlada žena —
odgovorih kratko. — I zanimljiva.
—
Ona je sve to i više od toga — vatreno se složio.
— Naravno, onako sva u crnini zbog majčine smrti ne
može baš najbolje da izgleda.
—
Šta?! — uzviknuo sam. — Zar je gospođa
Konsidajn umrla?
—
Upravo tako. Pre dva meseca. Posle duge i teške
bolesti, bože pomozi jadnoj duši! Neka počiva u miru. —
Dotakao je šešir i prekrstio se. — To je teško za Keti,
znaš ... — pogledao me je — penzija je umrla s njom,
mislim sa majkom. No, draga devojka ima prijatelje, onaj
lepi ogrtač od španske čipke koji je imala na sebi dobila
je od moje majke, tek da ti dam jedan primer.
Sada je privukao moju pažnju.
—
Ali šta će sad Keti da radi? Ima li zaposlenje?
Moraće da napusti tu veliku kuću.
—
Pa, neće morati. — Izigravao je brižnost, što je
još više pojačalo izveštačenost njegovog osmeha.— Neće
dobiti otkaz. Znaš, Lorense, moj stari trguje tim stvarima
i kupio je tu kuću. To je lepo imanje i moglo bi da bude
od koristi u ne tako dalekoj budućnosti.
—
U kom smislu? — upitah oštro.
Nestalo je pritvornog smeškanja. Izazivački i
pobedonosno iscerio mi se u lice.
O čemu je, u stvari, reč, Karole, možeš već sada
da čuješ. To još nije objavljeno zbog ove druge
zanimijivosti, Frenkovog rukopoloženja. Ali, kada
govoriš o gospođici Konsidajn, zapravo govoriš o
budućoj gospođi Davigen. Keti i tvoj odani su se verili.
Zastao sam.
— Sališ se, Davigene.

55
 — Đavola šalim, Karole. — Cerenje je prešlo u
podrugljivo smeškanje. — Situacija nam se poboljšala
od onog vremena kada ste ti i tvoji uobraženi
protestantski rođaci gledali s visine na nas. Baci
pogled tamo.
Stigli smo na kraj Renton roda, gde se ulica račvala u
Krek krezent i Vudsajd drajv. Upro je prstom u donju
padinu Longkraksa koja se pružala iza Krek krezenta.
Šumoviti breg, gde su se drozdovi gnezdili i raslo divlje
cveće, najlepša tačka grada gde se naiazila ona ista šuma
u kojoj Keti i ja umalo nismo našli svoj Eden. Šuma je
sada bila spaljena, a između panjeva su se rasipali loše
građeni bungalovi.
— Oh, gospode, kakav jeziv nered!
— Tako ti misliš! Dopusti mi da kažem, to je
građevinsko dobro Davigenovih. Naše sopstveno fi-
nansijsko carstvo! To će nas obogatiti. A ti, polupeče-ni
snobe, utuvi to sebi u glavudžu.
Skresavši mi to, ostavio me je. Posle dugog i nemog
posmatranja tog oskvrnavljenog mesta polako sam
nastavio put do mojih u Vudsajd aveniji.
Tamo je vladala drugačija atmosfera, tiha radost što
me najzad vide kao svršenog doktora, rezultat kojim sam
se iskupio u njihovim očima za osrednji životni pocetak.
Ponudili su mi jednostavan ručak, a ja sam za uzvrat
prepisao lek za reumatični artritis stare gospođe. I Brus je
popustio ali, budući da je u misiima još uvek često
posećivao Banokbernsko polje, čitav sat mi je pokazivao
obležene odlomke u jednom starom crkvenom registru,
koji je nedavno otkrio u nekoj mogiii u Levenfordu. Bio
sam popustljivo raspoložen prema njegovoj opsesiji —
bila je to pre dirljiva zabluda starca, nego manija oholosti
— pa ipak, dok sam se strpljivo ophodio prema njemu,
moje misli je zaokupljala neshvatljiva situacija na manje
od pola milje odatle, u Krek Krezentu. Keti i Davigen . . .
To je jednostavno nemoguće! Morao sam da otkrijem

56
pravi razlog. Mada je trebalo da budem kod Frenka tek u
šest, oprostih se od Brasovih još pre pet i pođoh
sporednim putem prema Krek krezentu.
Nije bilo nikakvog znaka života iza zastrtih prozora
Konsidajnove kuće dok sam se približavao kroz baštu, a
kada sam zazvoniomorao sam poduže čekati đa se Keti
pojavi, još uvek u ćrnoj haljini na koju se Davigen žalio.
Kako da joj se približim? Bilo je to teško. Prijateljski sam
se osmehivao.
— Mogu li da uđem? Suviše sam poranio za
banket u susedstvu.
Nije bila iznenađena kada mi je pružila ruku.
— Zdravo, Lorense. Mislila sam da ćeš navratiti.
Gostinska soba je bila ista onakva kakvu sam je
upoznao u toku svojih retkih poseta u prošlosti, isti
uobičajeni raspored nameštaja koji je bio glomazan,
sjajan i beživotan kao vazna sasušenog srebrnog cveća na
ormaru. Malo je živosti bilo i kod Keti kada smo seli na
tvrde stolice, smeštene na suprotnim stranama ove
sumorne sobe. Oči su joj bile mutne, reklo bi se da je tek
napola budna. Kao da mi je pročitala misli.
—
Pokušala sam da malo odremam posle tableta
koje mi je dao doktor Enis. Ne spavam baš najbolje noću,
sama u kući.
— Rastužila me je vest o tvojoj majci.
— Za nju je bolje što je otišla. Rak nije šala.
— Mora da joj je bilo teško, a i tebi.
Zavladala je tišina još dublja zbog laganih otku-
caja sata u hodniku.
— A sada mi reci, Keti, — pokušavao sam da
govorim veselo — šta znači sve to što sam čuo o tvojoj
vendbi sa Davigenom?
k н~ ^*SU to samo glasine — odmah je odgovorila, као da je
bila pripremljena na ovo pitanje. — Mada 3°s ništa nije
odlučeno, Dan hoće da se oženi sa rnnom.

57
 —
А ti?
—
Bolje je da se udam. — Rekla je to bezosećaj-nim
glasom, a onda, pošto je zastala: — Dan nije neki
zgoditak, ali .je od pomoći i ljubazan je. Tako isto i
njegovi. Prilično sam popustila, Lorense, otkako je majka
umrla. Kako penzije više nema, imam samo dugove. Ne
bih sada bila u ovoj kući da je Davigeno-vi nisu uzeli.
—
Keti, ti nisi od onih koji se predaju. Savlada-šeš
ovu . . . ovu tešku situaciju i naći neki pristojan posao.
—
Kao na primer šta? Nemam nikakvih kvalifi-
kacija.
—
Mogla bi bar da pokušaš . . . da sama ideš svojim
putem.
—
Ja sama? — Iznenada me je pogledala pravo u
oči, zatim je skrenula pogled u stranu. — Ti me stvarno
ne poznaješ, Lorense. Ili me možda znaš?
Naravno da sam je znao, ali kako sam o tome mogao
da govorim? Njena malo pognuta glava s tužnim
rosetijevskim profilom nejasno se ocrtavala naspram
zamračenog prozora. Bilo je u njenom drža-nju neke
blagosti, tajnovitosti i čežnje, što me je do srca dirnulo.
Sve što sam uspeo da kažem bilo je:
— Stvari se nisu odvijale baš najbolje po tebe,
Keti?
Nije zaobišla pitanje, ali upravo spremnost da mi
odgovori dala je njenim rečima prizvuk usiljenosti i
neiskrenosti. Kao da je unapred sročila odgovor.
— Ti znaš da sam se godinama čuvala za Frenka,
nadala se . . . Čekala, čak mislila da će napustiti
semenište. Ti si lekar, Lori. Ne mogu više da se
uzdržavam . . . To je protiv moje prirode. — Usiljeno
se osmehnula. — Ako hoću da i dalje budem poštova-
na, moram se udati.
Ćutao sam. Nije me ubedila u svoju iskrenost, a kad
mi pred oči iziđe mučna slika nje udate i da je

58
neograničeno poseduje pomoćnik crkvenog tutora Svetog
Patrika, iznenada me obuze osećanje bola i gubitka, a i
zavisti. Nagonski sam želeo da je utešim. Prišao sam joj i
uzeo je za ruku. Nisam se usudio da govorim o Frenku.
Pri tom, moje sažaljenje je bilo pomućeno silovitom
čudnom radoznalošću.
—
Sigurno je bio veliki udarac kada... — zastao
sam.
—
Kada je odabrao Boga mesto mene. Ne zava-
ravaj se, Karole, — lagano je zavrtela glavom. — To
nikada ne bi valjalo. Kako da to lepo sročim za tebe,
nežni moj mladi doktore? Frenk nije sposoban za brak.
ч

Valjda je videla nevericu na mom licu. Sva potisnuta

poniženja iz prošlosti izbila su u njenom krtom, bolnom
smehu.
—
Sama pomisao da spava sa ženom bila je
dovoljna da mu se creva prevrnu.
—
Psihološki blok. Ti bi mogla da ga razbiješ.
—
Beskorisno je pokušati. Shvatila sam to pre
nekoliko godina kada smo . . . — naglo je zastala,
izbegavajući moj pogled. Zatim reče: — Ne, ne. Za njega
je bolje da nosi okovratnik. A zašto ne bih uspela sa
Davigenom? — Pogledala me je čudnim ispitivačkim
pogledom. — Nije on tako loš, uspeo je u zivotu i bar će
zagrejati čaršave.
Nastalo je dugo ćutanje. Na šta je mislila kada je
ono rekla? Shvatila je pre nekoliko godina? Čak i tako
delimično izrečeno bilo je u protivrečnosti i činilo iažnim
njeno isuviše podrobno objašnjenje. Prsti su joj bili
mlitavi, nisu pružali otpor. Ispod rebara sam opet osetio
ono staro lupanje.
— Znaš li da sam bio lud za tobom, Keti? Ali mi
se uvek činilo da imaš nešto protiv mene.
Gledala je u stranu, kao da je pažljivo birala reči.
. Da^ na neki način sam te mrzela, Lori. Ali bilo
Зе to zato što si ti imao nešto što ja nisam mogla da

59
dobijem od tebe. U svakom slueaju, zar se bura otada nije
stišala? — Zastala je. Senka nekadanjeg izazov-nog
osmeha prelete joj preko lica. — Zar ćemo je opet dizati?
— Ponovo je zaćutala, ovoga puta duže, kao da je
iščekivala, a onda — dok sam se mučio da nađem prave
reči — naglo je ustala i upalila svetlo. — Vreme prolazi.
Bolje je da idem da se doteram i promenim haljinu. Ne
mogu da učestvujem u proslavi kao smrt na gozbi.
Vraćam se za minut.
Kada je otišla ustao sam, hodao po sobi, izišao u
predsoblje, vratio se natrag u sobu, napregnuto oslu-
škujući njeno kretanje na gornjem spratu. Sve ono što
sam osećao prema njoj ponovo je oživelo, pojačano
sasvim neuobičajenim sažaljenjem; čeznuo sam da se
popnem gore i da je utešim, ali nisam imao dovoljno
hrabrosti ili nerava da rizikujem, ili da budem odbijen
kao neželjen u njenom sadašnjem raspolože-nju.
Zadržavalo me je i osećanje pristojnosti, opet nesvesno i
možda izazvano susretom sa Dingvolom toga jutra. Zašto
bih još više komplikova njen život kada je vee bilo toliko
zamršen.
Pre no što se odlučih koraci na stepeništu natera-še
me da pogledam naviše. Silazila je obučena u belu haljinu
od šifona, sa crvenom somotskom trakom u kosi. Stavila
je malo rumenila na obraze, izgledala je krhko i sasvim
drugačija. Ovlaš me je uzela pod ruku i rekla sa tračkom
njoj svojstvene duhovitosti:
— Hajdemo. Možeš da uvedeš nevestu. Oni čekaju.
Otišli smo u susednu kuću i ušli u dnevnu sobu
Enisonovih. Tamo, u dobro zagrejanoj i neprovetrenoj
prostoriji, Davigenovi su već zaposeli prostor i naš
zajednički dolazak natera Dana da se podozrivo trgne.
Dobacio je svojim roditeljima značajan pogled. Majka,
koščata, ćoškasta žena, s licem na kome su neizbrisivo
bili urezani ožiljci od šesnaest uzastopnih pokoravanja
prirodnim zakonima; otac, zdepast i

60
krivonog, glupog i kao cigla crvenog lica, s pogledom
žrtvenog ovna. Gospođa Enis, u delirijumu radosti,
služila je piće. — Pauers viski za muškarce, a šeri za
gospođu Davigen.
—
Ovo je veliki dan i za tebe, Keti, — proko-
mentarisa ova i ponovi, uzevši svoju čašu: — Veliki. . .
sveti dan! v .
—
Bog to zna. Šta ćete vi da popijete, Lorense,
pošto je ovo proslava? Upravo čekamo Frensisa. Biće mu
milo da vas vidi.
—
Da li mladi otac drži svoje molepstvije? —
raspitivao se stari Davigen.
U trenutku pomislih da se šali, ali bio je smrtno
ozbiljan, iako je već sigurno popio nekoliko čašica.
—
Na razgovoru je sa kanonikom.
—
Ah . . . lično sa Dingvolom. Biće da je zbog
mesta potparoha.
—
Misliš da će imati sreće, Keti?
—
Oh da, molim Boga za to. Teško bi mi palo da se
odvojimo.
—
Hodi ovamo i sedi do mene, Keti — reče
Davigen mlađi posle kraćeg ćutanja.
—
Dobro mi je tu gde sam. — Sedela je na ivici
prozora. — Zar mi niko neće dati piće?
—
Oh, naravno, draga — odgovori hladno go-spođa
Enis. — Hoćeš li čašicu šerija?
—
Ako ne zamerite, uzela bih slad. Doktor Enis mi je
rekao da to treba da uzimam pred spavanje.
Gospođa Davigen podiže obrve.
— Lepo, lepo! — reče tonom buduće svekrve.
—■ Da li je doktor sprečen nekim slučajem? —
u
Pita značajno stari Davigen, prekidajući tišinu.
Na službi je. Znam da je zauzet oko jednog
Porođaja. Ali je obećao da će svratiti u međuvremenu.
Tog trenutka napolju se začu neko komešanje i
renk žurno uđe — nasmejan, vedar, zračeći sam bog
na
kako bi se to moglo nazvati, jednostavnom,

61
 prirodnom ili natprirodnom dobrotom, ili možda, ako bi
neko bio ciničan, svešteništvom. Da, Frenk je sada bio
duhovnik, prikladno zakopčan redom crnih dug-madi,
hodao je na prstima, glatko izbrijan, spreman na osmeh,
idol starijih parohijskih usedelica. Kreno mi je pravo u
susret i toplo me uzeo za rake.
— Tako je lepo videti te, Lorense. Hvala ti što si
došao.
Zatim se obratio ostalima. — Oprostite što ka-snim
— izvinjavao se — imao sam dug razgovor . . . gotovo
čitavo predavanje. Ostajem ovde, majko.
Čestitanja su zaglušila ekstatičan uzdah gospođe Enis
i pošto je Frenk samosvesno izgovorio molitvu
zahvalnosti, seli smo za trpezu pretovarenu svim onim
razornim jelima u tom škotskom obroku koji pred-stavlja
kombinaciju popodnevnog čaja i večere, a obično se služi
u šest sati posle podne. Gospođa Enis, inače škrta
domaćica, odbacila je uobičajenu smotre-nost i spremila
takve nespojive stvari kao što su kuvana riba i crna
pogača, kobasice i voćni puding, šunka, jezik i pita od
trešanja. Zbog sve te papazjani-je i atmosfere ispunjene
pobožnom veselošću koja je pratila brzo žvakanje, bila je
to nategnuta i teška zakuska pfožeta skrivenim
strujanjima koja su poti-cala iz okolnosti koje su nas
okupile. Frenk je bio savršen. Ma kakav bio njegov
fizički izgled, ponašanje mu je bilo besprekorno: tih i
nenametljiv, nežan prema majci, trpeljiv prema čestim
Davigenovim neukusnim ispadima i, izuzev jednog
trenutka kada sam opazio da je napet, bio je pun obzira i
nežne pažnje prema Keti. Odjednom sam ga'video
onakvog kakav je i bio: pripreman za xelibat, još od
prvog tračka poimanja podučavan, vaspitavan i
usmerevan da sačuva neporočnost, tu bitnu crkvenu
vrlinu, kao suštinsko ustrojstvo svoga bića, čije se srce
vatreno odazivalo onom dramatičnom završetku
misionarske propovedi kanonika Dingvola: „Pokažite mi
bezgreš-

62
nog čoveka i bezgrešnu ženu i ja ću vam pokazati sveca."
Toliko je preterao u tom uverenju da je i sama pomisao
na fizičko spajanje bila prostačko, odvratno skvrnavljenje
koje je trebalo smesta odstraniti iz misli. On je voleo
Keti, ali sublimnom seksualnošću i idealizovanom
koncepcijom braka do te mere nei-zvodljivom da bi to
bilo smešno da nije bilo patetično.
Svestan svog robovanja zemaljskim stvarima, nisam
mogao da se ne divim, čak pomalo zavidim, toj usađenoj
čednosti. Ali, pri tom, bilo mi je žao Keti. Njene žlezde
nisu pretrpele svetačko preobraženje. Bila je izneverena i
ponižena i to nije mogla da podnese, a verovatno i samog
Frenka, jer je ostala sumorna i ćutljiva do kraja. Da li je
htela da ga povredi, zamenjujući ga Davigenom?
Moguće, ali sam se ipak pitao da li će zbilja moći da ide
do kraja — da se uda za tog prostaka koji je sada,
raspaljen od nekoliko duplih viskija i piva koje je pio na
kraju uz voćni puding, postajao sve posesivniji. Hteo sam
da joj kažem: „Sebe radi nemoj, Keti", ali pošto je
jogunasto ustala da bi prkosno sebi nalila još jednu čašu,
nisam više imao prilike, vreme je odmicalo i, pitajući se
šta kog đavola radim na ovoj galiji, osetih se kao riba na
suvom. Pogledap sam na sat: skoro petnaest do osam —
ubrzo moram da krenem na voz.
Nadao sam se da ću videti doktora Enisa i baš kad sam
ustao da krenem, na vratima se pojavi njegova čupava
glava. Bio je potpuno trezan. Mora da ga je to stalo
ozbiljnog napora, jer bi obično u to vreme već sasuo u
sebe dobar deo ilaše. Znao sam koliko je želeo da Frenk
radi s njim i plašio sam se scene. Međutim, potpuno je
vladao sobom, razgovarao uglađeno i ljubazno, rekao
nekoliko bezazlenih šala pozelevši mi dobrodošlicu u
svoju profesiju,- a kada je renuo nazad svom pacijentu
uhvatio je Keti za ruku. - Pođi sa mnom, curo. Vreme je
da ideš na spavanje. Pregledaću te kod kuće. Ako ne
napravimo

63
 od tebe krupnu, snažnu devojku, nećeš igrati na svojoj
svadbi niti odgajati jato ministranata za Frenka.
Kako sam stajao na vratima, zakoračih u pred-soblje
da je propustim.
Pružila mi je ruku.
— Pa, zbogom Lori, proći će dosta vremena pre no
što ću te opet videti... ako te uopšte još budem videla.
—
Zbogom, Keti.
Kako sam jasno i bolno bio svestan nje dok je
stajala tu, tik uz mene, gledajući me pravo u oči. Bio je
to pogled koji je trajao duže nego što bi trebalo,
ispunjen napetim nemirom i još nečim što mi je prodrlo
pravo u srce. Zatim se okrenula. Gledao sam je dok je
izlazila sa starim doktorom. Morao sam i ja da pođem i
uprkos Frenkovom navaljivanju da idem drugim vozom,
žurno sam se oprostio.
Stajao sam napolju, u svetloj, suvoj noći, nepo-
kretan, osluškujući zamirući zvuk Enisovih kola i gledao
u mračnu kuću Konsidajnovih. Na gornjem prozoru se
upalilo svetlo, zatim se spustila zavesa. To mi je
izmamilo uzdah, ne ekstatičan kao što je bio onaj gospođe
Enis, samo tužan, kao tugovanka za zauvek izgubljenom
srećom. Šta sam ja to u stvari bio? Žudni Romeo ili
odbačeni ljubavnik? Nijedno. Bio sam zamena brodskog
lekara na putu za Australi-ju. S uzvikom koji se Frenku
ne bi svideo, podigao sam kragnu na kaputu, isturio bradu
i krenuo teškim korakom niz ulicu prema železničkoj
stanici.
 V
Nečija ruka na ramenu prodrma me s nepotreb-nom
žestinom. To i grmljavina mlaznjaka pri poleta-nju vrati
me na ciriški Flughafen1. Trgoh se i naglo okrenuh. Lota
je stajala kraj mene sa nekom ženom i malim dečkom
pored nje.
— Zaspao si. . . opet? — Uz neprijatno naglaša-
vanje poslednje reči, Lota se nasmejala, spustila kofer
koji je nosila i zatim se obratila njima: — Sada sve u
redu; isporučila sam vas. Ali, ne verujte suviše tom
čoveku, gospođo Davigen. On ne tako bezazlen kao što
izgleda.
Keti je promrmljala nekoliko reči zahvalnosti.
Uporno sam piljio u nju, ne verujući svojim očima, kao
idiot. Jedva sam je prepoznao u prvom trenutku. Slika
koju sam zadržao u sećanju bila je samo osam godina
stara. Međutim, preda mnom je stajala žena na izgled
mnogo starija, s izmučenim gotovo slomljenim
pogledom. Lice joj je bilo tvrdo, usta, iako puna, nisu
vise bila nežna, a njene oči, one divne tamne oči, imale
su oštar podozriv pogled, kao da je osmeh iziskivao
napor. Nosila je filcani šešir prilično defor-misan i mrki
jeftin, pohaban kostim, ali dovoljno pnstao da potvrdi
jednu stvar koja se nije izmenila. Njeno gipko, fluidno
telo i prirodna ljupkost kad je stajala i kretala se imali su
onu istu draž koja mi je nekad uzburkala srce. Ali sada
sam osećao samo ne-_^winu i bolnu mučninu, možda
samilost.
1
Aerodrom.
5
Pregršt raži
65
 —
Čini mi se da ste imali džombast let — rekoh kad
je Lota otišla.
—
Da li biste nešto pojeli pre nego što krenemo?
—
Ne mogu ništa da jedem. Ali — oklevala je, ne
gledajuei me — ne bih odbila da nešto popijem.
—
Kafu?
—
Radije konjak, ako nemaš ništa protiv.
—
A za malog? Sendvič?
—
Pojeo je nešto od svoje večere u avionu. Mislim
da je suviše umoran da bi jeo.
Poručio sam konjak, sendvič sa šunkom i kokako-lu
za malog. Zahvalio mi se. Sve do tog momenta nije
progovorio, samo me je proučavao ispitivačkim pogle-
dom. Bio je veoma bled, preterano tanane građe,
odbojnog, ispitivačkog izraza lica — s pogledom koji bi
bio nežan, čak plemenit da nije bio toliko uzdržan. Čelo
je bilo najbolji deo tog lica koje se sužavalo prema bradi,
bio je sličan ocu koji je, prisećao sam se, imao uvučenu
vilicu. Na sebi je imao kratke, sive pantalone, dokolenice
i ručno pleteni sivi džemper. Kako mu ono beše ime?
Naravno. . . neprijatno ali neminovno. . . biće da je
Danijel. Sećanje na Davigena izazva u meni netrpeljivost
koju sam suzbijao lažnom ljubaznošću.
—
Ne moraš da pojedeš ceo sendvič ako nećeš,
Danijele.
—
Sačuvaću ostatak za kasnije. — Umotao je pola
sendviča u celofan u kome je donet.
Ćutanje njegove majke bilo je toiiko neprijatno,
zaista toliko odbojno da sam morao da nastavim razgovor
s njim.
—
Pretpostavljam da ti je ovo prvi let? Nisi se
uplašio?
—
Oh, hvala na pitanju. Neko vreme sam igrao
partiju.
—
Partiju?
—
Da. Saha.

66
 Osmehivao sam se, trudeći se da unekoliko olakšam
situaciju.
— Ko ti je bio protivnik? Pilot?
— On igra šah sam sa sobom — gotovo oštro se
umeša njegova majka, kao da je moja šaljivost uvredi-la.
— Ima džepni šah. — Zastala je za trenutak, a onda upita
istim neprirodnim hladnim glasom: — Idemo li u Davos
ili ne?
— Svakako ne. Sve je spremno za vas u Mejbelu.
Mejbel?
Da li je bilo nekog ruganja u tom neodređenom
izvijanju glasa?
—
Smešno ime, zar ne? Ali mislim da će vam se
dopasti.
—
Da li je daleko?
—
Plašim se, malo duža vožnja. Krenućemo kada
budete spremni.
Čim je spustila ispražnjenu čašu izišli smo na par-
kiralište. Nosio sam njen kofer kao i nekada. Sada je,
međutim, bio lak. Smestio sam dečaka nazadnjesedište.
— Tu može da se ispruži i da spava.
Oklevala je za trenutak, a zatim sela do mene.
Neko vreme sam vozio ćutke zaobilaznim putem
prema jezeru da bih izbegao centar grada, nadajući se 4&
će joj tišina i mrak možda opustiti nerve. Sva moja
iscekivanja tog susreta, neko bi možda rekao ponov-nog
nalaženja, nastala iz nostalgičnog sećanja na proš-lost,
zbrisala je svojim krutim držanjem. Nije mi pro-maklo da
se sasvim odmakla od mene na svoju stranu.
Da li su je Lotine opaske pogodile, kao što su i
mene? Opet sam pokušao da započnem razgovor.
Dugujem ti izvinjenje, Keti, što te nisam
sacekao kod izlaza.
Da — reče — da nije bilo tvoje devojke, bili Dlsrao
sasvim izgubljeni.
Moja devojka. To je, dakle, ozlovoljilo. Smeškao
sam se u mraku.

67
 — Jedino me opravdava. . . verovala ti ili ne. . . što
sam mislio na tebe. Dok sam čekao u baru sanjario sam o
minulim danima, danima sa tobom i Frenkom i u prošlosti
izgubio svaki osećaj sadašnjosti.
— Ja sam morala da mislim o prečim stvarima nego
što je to.
— Oh, da, naravno — rekoh pomirljivo. — Nisam
znao da si izgubila Dana sve dok nisam dobio Frenkovo
pismo. Žao mi je. Da li je iznenada umro?
— Da, vrlo iznenada.
— Jako žalosno — pokušavao sam da dam svom
glasu prizvuk saučešća.
Bilo je očigledno da o tome ne želi da govori, pa
sam obuzdao svoju radoznalost:
— Zabrinuta si zbog malog. Koliko dugo već. . .
recimo. . . nije u formi?
— Oko šest nedelja. Tada smo prvi put primetili
TBC žlezdu.
— Ne brini, Keti. Svakako ćemo ga izlečiti. Nije to
retko kod dece njegovog uzrasta. Obična zaraza kravljom
tuberkulozom. Ne plućnog tipa. Nećemo ga staviti na
odeljenje da se ne bi uplašio. Sredio sam sa glavnom
sestrom da odsednete u gostinskoj kući. Veoma je
udobna. . . Obično je koriste članovi klinič-ke uprave
kada dođu u posetu.
— Glavna sestra? Da li je prijatna osoba?
— Uopšte nije loša, ako je primiš na pravi način.
Uzgred budi rečeno — oklevao sam — morao sam malo
da oblećem oko nje. . . da bih te smestiozajedno sa
Danijelom što udobnije. Znaš, nije nam dozvoljeno da
primamo i roditelje. Zato sam uspostavio rođački odnos
sa tobom, rekao sam joj da si mi sestra od tetke. Možeš to
da porekneš ako želiš.
Ćutala je neko vreme, a zatim rekia:
— Još uvek se poigravaš sa istinom, Karole.
Oduvek si imao sklonosti za to.

68
 Posle ovoga sam zaćutao. Do đavola, učinio sam to
za njeno dobro, da joj obezbedim dobar početak sa
glavnom sestrom i povlašćeno stanovanje u kući za
članove uprave. Vozio sam ćutke i brzo. Kad smo ostavili
Ciriško jezero za sobom, počeo je uspon. Projurio sam
kroz sela Landkvarta i Jenca, gotovo pusta u ovo doba.
Planine koje su se nadnosile nad nama pojačale su tamu
noći. Nije bilo magle, ali je kiša počela da rominja.
Upalio sam radio da čujem poslednje vesti i izveštaj o
vremenu.
„Još jedna saobraćajna nesreća na železničkom
prelazu. Dvoje poginulo u Grisonima. Konferencija za
razoružanje opet zaseda u Ženevi. Zaoštrena situacija u
Jemenu. Servet je pobedio Lucern u kupu sa dva prema
jedan. Očekuje se razvedravanje."
Pri kratkotrajnom bljesku nekog svetlosnog zna-ka,
pored kojeg smo prolazili, video sam da Keti sedi
uspravno, zatvorenih očiju. Danijel je zaspao na zadnjem
sedištu, njegovo šumno disanje poklapalo se sa
ravnomernim kretanjem brisača po staklu. Uklju-čio sam
grejanje. Iz učtivosti pokušao sam da stvorim prijatnu
atmosferu utroje u udobnom malom opelu, ali se nešto
poremetilo što je put učinilo dva puta dužim. Ipak, oko
jedanaest sati, najzad smo stigli i bilo je pravo olakšanje
videti svetlo u gostinskoj kući, dok smo prilazili kolskim
putem. Nisam se sasvim uzdao u glavnu sestru, ali je ona
ostala na nogama prekoračivši svoje uobičajeno vreme za
spavanje, da bi kao jedini član predstavljala odbor za
doček.
Ach, so! Umorni ste. Tako kasno i tako mnogo
putovati sati, — obuhvatila je Keti jednom rukom i
pomogla joj da iziđe iz kola — a malo dečko? Spava. A°
je topro. Ali tako bledo. Možete li da ga uzmete, werr
Doktor? Sve smo pripremili.
Planinska kućica se iznutra žarila, svetlo vatre u aloi
dnevnoj sobi toplo je obasjavalo sveže uglačani mestaj,
pozlaćujući saksiju belih ciklama koja je

69
bez sumnje tog jutra prešla put od seoskog Blumen-
geschafta1 do stola. Na dohvatu ruke, na poslužavni-ku,
stajao je termos-bokal pored činije sa perecama. Čist,
svež miris zapaljene borovine širio se iz rasplam-salog
panja. Prigušeno svetlo je gorelo u maloj spavaćoj sobi
koja se nadovezivala na dnevnu. Oba kreveta su bila
razmeštena i na svakom od njih ležao je kao labudovo
pero laki švajcarski Steppdecke2.
Kakvo mi je poštovanje ukazala glavna sestra time
što je sebi zadala toliko posla da bi priredila tako toplu i
uverljivu dobrodošlicu. Keti, umorna i do kraja
iscrpljena, uglavnom zbog odbojnosti prema meni,
osvrtala se s izrazom zbunjenog iznenađenja. Očigledno
nije očekivala ništa tako privlačno i pri-jatno.
—
Dopađa vam se, ja? — posmatrajući je reče
zadovoljno glavna sestra.
—
Savršeno. . . Tako divno. . . i udobno. Ja. . . ja ne
znam kako da vam zahvalim.
—
Topro! Sada morate da uzmete vruć piće, dok ja
stavim dete u krevet. I za vas, Herr Doktor, ima vrućeg
mleka i pereca u vaša soba. E pa, gute Nacht\
Pohitala je kroz spavaću sobu u onu malu u koju sam
odneo Danijela. Dok je Keti stajala nepomično i ćutala
oborenih očiju, odvrnuo sam zatvarač na termosu i nalio
čašu mleka koju sam joj gurnuo preko stola. Jedva sam
znao šta bi trebalo da kažem, tačnije u koju žicu da
dirnem, kako zapravo da razbijem led koji se hvatao
među nama. Ona je prva progovorila. Očigledno misleći
na glavnu sestru, reče skoro za sebe.
—
Srdačna žena.
—
Jeste — žarko sam potvrdio i zatim dodao,
opravdano smatrajući da sam i ja pošteno zaslužio deo
priznanja. — Oboje smo smatrali da ti zaslužuješ sve
najbolje.
1
Cvećara.
2
Jorgan.
1
Laku noć.
70
 — Da li zato što sam ti sestra?
Slegnuo sam ramenima. — To samo treba da
potpomogne stvar.
Nije odgovorila, ali je i dalje stajala glave okre-nute
na dragu stranu, ne gledajući me. Posmatrajući to klonulo
telo, još uvek vitko, čak mladalačko, opet me obuze
samilost. Ne samo put, verovatno težak, već nešto drugo,
neko razorno iskustvo, možda uznemire-nost zbog deteta,
još uvek nisam mogao da otkrijem pravi razlog, ali kakav
god bio — slomio ju je.
— Ne brini, Keti. Pomoći ćemo dečaku, a i tebi.
Prvo što ću sutra da uradim biće da ga pregledam i
učiniću sve što mogu da ti pomognem.
Prišao sam joj i uzeo je blago i zaštitnički za ruku.
Istog trenutka se sledila. Prigušenim, ali napreg-
nutim glasom, gledajući me pravo u oči, reče:
— Dalje od mene sa tim tvojim prljavim prstima.
Ti... lažljivi ženskarošu!
Ustuknuo sam. Posle svega što sam učinio; po-zvao
je u goste; sačekao je; vozio je satima kroz gustu
pomrčinu, po onim đavolski opasnim planinskim
putevima, da bih bio odbačen kao kakav seksualni
manijak. Video sam da se ona uzbudila više od mene i
odjednom mi je sve postalo jasno. Ne samo što je videla
Lotu, već me je krupna Sveđanka odala, da, sve ]e otkrila
— trebalo je da znam da neće držati jezik za zubima — i
Keti koja je željno išcekivala ovaj ponovni susret bila je
povređena. Dobro, proći će i to. Uskoro ću dovesti stvari
u red. U međuvremenu, ne treba biti nametljiv, treba
ostati miran i saosećajan i vreme će zalečiti rane. Blago,
ali malo uvređenim glasom rekoh:
, Vidim da si umorna, Keti. Stoga ću ti poželeti
aku noć. Nadam se da ćeš dobro spavati. ,. Izašao sam na
vrhovima prstiju, baš kao Frenk, i "ho zatvorio vrata za
sobom.
 VI

Posle jučerašnjeg napornog dana dugo sam spa-vao

sledećeg jutra. Pošto sam doručkovao kiflu i kafu, koja je
uvek čuvana vrela u termosu u dnevnoj sobi, polako sam
odšetao u kancelariju. Sestra je sedela za stolom i kada
sam joj rekao Guten Morgen značajno je pogledala na sat.
Pri tom je ipak bila dobro raspoložena, što me je urnisalo.
—
Ach, Herr Doktor, — lice joj se ozarilo — mnogo
se meni sviđa vaša rođaka Katarina. Ja, već je zatražila da
je tako zovem. Ustane vrlo rano, potpuno obučena i,
znajući da mi nemati osoblje, mnogo mi pomaže u posao.
—
Veoma mi je milo, sestro, — uspeo sam da se
izvučem iz lake pometenosti.
— I meni. To je izuzetno topra, ljubazna žena.
Ovi superlativi su me zatekli nespremnog, ali sam
ipak zadržao osmeh na licu.
—
Gde je ona sada?
—
U Kiiche1 i nemojte da je smetate — preteći
podiže prst i zaklima glavom uz zadovoljno klibere-nje.
— Za Mittagessen2 priprema škotsko jelo . . . Nešto sa
mlevenim mesom.
Đavo neka nosi ovu staru aždaju! Satirala me je tim
svojim nakaznim dvojezičnim žargonom i onim što se
moglo kriti iza toga. Ali još uvek sam bio
1
Kuhinji.
2
Rućak.

"Г1
ošamućen — obično sam se tako osećao posle izlaza-ka,
odnosno rundi sa Lotom; osim toga, osećao sam zamor
od duge noćne vožnje — tako da sam jedino mogao-da
uzvratim ozarenost.
— U tom slučaju ostaviću je na miru. Veoma mi
je drago što ste se već sprijateljile. Pregledaću malog
pre obilaska bolnice.
Išao sam polako do gostinske kuće i pitao se za kog
đavola Katerina to radi. Da li ona to izvodi da
odobrovolji Huldu? Možda da bi produžila svoj bora-vak,
ili je posle tolikih godina uz Davigena stvarno postala, od
muževljeve vike zastrašena, ukroćena mala domaćica?
Mleveno meso? I konja bi naterala na smeh.
Otvorio sam vrata, očekujući da ću dete zateći u
krevetu. Međutim, kao i njegova ,,tivna topra mama", bio
je na nogama, obučen u kratke pantalone i džemper,
nagnut nad smešno malom šahovskom ta-blom koja je
ležala na stolu u dnevnoj sobi.
— Dobro jutro, — rekao sam to na uobičajeni
druželjubivi način koji sam primenjivao sa decom. —
Primaš И posetioce, Danijele?
Podigao je glavu i osmehnuo se. — Izvoiite u lavlji
kavez.
Vešta opaska za njegove godine, ali biće da je to
negde pokupio.
—
Šta radiš?
—
Oh, baš nešto rešavam.
—
Voliš П šah? — upitah radoznalo.
—
Da.
—
Da li ga uvek igraš sam sa sobom?
—
Oh, ne. Samo kad razmišrjam o problemima.
Kod kuće igram sa kanonikom.
—
Dingvolom? Klimnuo
je glavom.
—
Jesu li mu stare kosti još uvek sve na broju?

73
 — I te kako, mada je sada u manastiru kod
sestara i retko izlazi. Voli da igra šah . . . obično posle
blagoslova. On me je i naučio da igram.
—
Pretpostavljam da te je istresao iz gaća.
Pogledao me je iskosa.
—
Kad se majstor nameri na majstora — reče.
Ućutkao me je tom primedbom. Frenk nije pogre-
šio u svom pismu. Ovo malo žgebe je zaista bilo nešto
sasvim posebno, ali mislim da je toga bio svestan pa sam
zaželeo da ga malo nasankam.
—
Jednom ćemo igrati. Postoji pristojna šahov-ska
tabla u sobi za igranje.
—
Oh, fino. Da li često igrate šah?
—
Pa, tu i tamo, da tako kažem, — otezao sam. U
stvari, u selu postoji kafana u kojoj se uvek može odigrati
prvoklasna partija.
—
Divno. To bih voleo. Možemo li sada jednu?
—
Kasnije, momče. Prvo moramo da te čestito
pregledamo.
Odmah je ustao i ja ga povedoh oko glavne zgrade
do male ambulante koja se nalazila pored bolesničkog
odeljenja. Pokušavao je da prikrije uzne-mirenost, ali je
ipak krišom stalno gledao u ormar sa instrumentima i na
reagense poređane na stolu za analize. Osećao sam da je
sestra mudro postupila što ga je smestila u kuću zajedno
sa majkom, a ne u bolnicu. Onako go do pojasa bio je sav
jadan i nikakav, slab ponos i dika za njegovog skoro
premi-nulog muškog roditelja. Uostalom, većina dece
koja su nam dolazila bila su takva, žgoljavi gradski vrapci
i zato sam ga gotovo automatski, ili možda da bih izbegao
Katerinine prigovore, posebno pažljivo pre-gledao: pluća,
srce, zglobove — dobrihpola sata. Kada sam spustio
stetoskop, on primeti:
—
Kod vas je trajalo duže nego kod doktora Mura.
—
On je tvoj lekar?

74
 — On je pomoćnik doktora Enisa. Bar zasad.
Odlazi u Kanadu.
Još jedan, pomislih, koji pokušava da pobegne iz
prokletog državnog zdravstva.
—
Kako je doktor Enis?
—
Prilično dobro . . . Mislim — gledao je u stranu
— ponekad.
—
A tako.
Još je ležao na otomanu i ja se nagnuh da pogledam
neznatno otečenu vratnu žlezdu. Osim te prilično
uobičajene manifestacije tuberkuloze kod dece nisam
pronašao ništa drugo, ništa što bi i naj-manje
zabrinjavalo. Ali hteo sam da budem sasvim siguran.
Dobro opremljena radiološka soba nadovezi-vala se na
ambulantu. Obimna novčana sredstva, stavljena na
raspolaganje Mejbel-trustu omogućila su da ova
najvažnija dijagnostička jedinica bude potpu-no
savremeno opremljena. Kako se skoro sva deca po
pravilu smrtno plaše ovog odeljenja, pripremio sam ga
što sam prirodnije umeo. — Nemaš ništa protiv da odemo
u drugu sobu i sn-imimo pluća?
—
X-zraci, zar ne? — reče brzo.
—
Nema čega da se plašiš.
—
Oh, nisam uplašen, doktore Lorense, — žurno je
dodao: — mogu li tako da vas zovem?
Pokušava da bude hrabar, pomislih, igrajući igru s
imenima. Nisam mu odgovorio.
Ušli smo i, navukavši teške zavese, detaljno sam ga
pregledao na rendgenu. Kada sam pustio struju, zatreptao
je i prebledeo, ali osim toga bio je savršeno miran i po
završetku reče:
—- Bilo je to veoma zanimljivo iskustvo.
Oštro sam ga pogledao: uopšte mi se nije dopadao
starmali način izražavania u stilu malog lorda Faunt-
ieroja.
Ono što treba da te interesuje jeste da nema
nikakve mrlje ni na iednom plućnom krilu. Potpuno su
čista.
75
 —
Nisam iznenađen — reče blago. — Shvatio sam
da patim od kraljevske bolesti. Znate — dodao je zatim
— škrofule.
—
Ko ti je rekao za tu srednjovekovnu budala-štinu?
— upitah ga oštro.
—
Moj prijatelj kanonik. Diskutovali smo o tome
posle jednog šahovskog sastanka. I ja mislim da je to
budalaština. Izrazili smo sumnju u efikasnost kraljev-skog
dodira .. . kao metode lečenja.
Šta bi na to mogli da uradite, izuzev da mu uputite
još jedan ljutit pogled. Počeo je da me zamara.
— Tvoj metod lečenja biće da slušaš moja nare-
đenja. I, zaboga, prestani da krekećeš kao da si
progutao dečju enciklopediju, inače ću pomisliti da si
mala krastava žaba.
Lice mu se snuždilo. Povredio sam ga, ali je ipak
pokušao da se osmehne.
— Zar ne biste mogli da to zamenite punoglav-
cem . . . lepše zvuči, zar ne? I ja nisam progutao dečju
enciklopediju, ja sam je samo jednom pročitao. Izvini-
te, doktore Lorense, ali šta mogu što sam bistar. To je
malo prokletstvo, ali se nadam da ćete uprkos tome
moći da me svarite. Znate, u početku mi se niste
sviđali, ali sada počinjete da mi se dopadate.
Bože, šta li je hteo time da kaže? Morao sam da
doznam.
—
Zašto ti se nisam dopao u početku?
—
Kada sam shvatio da je ona gruba švedska
stjuardesa vaša devojka.
Bilo mi je dosta za jedan sastanak.
—
Obuci se — rekoh mu i počeh da ispisujem
istoriju bolesti. Bio je neuhranjen, ispod prosečne težine,
na to je trebalo pripaziti. Međutim, žlezda ga nije bolela,
niti je bila srasla. Nije potrebno da ga držim u krevetu.
Trebalo je da mu uzmem Pirkeovu probu i izmerim
temperaturu.
—
Samo trenutak. Zasuči rukav, malo ću da te
zagrebem.
76
 ■— Da li je to lečenje? — uznemireno se raspitivao.
— Ne, to je test. Tvoje lečenje će biti: mnogo
svežeg vazduha, galoni mleka, obilna hrana i obave-
zan odmor posle ručka.
Kada sam završio s njim bilo je skoro podne i taman
sam još imao vremena za uobičajenu posetu odeljenju pre
ručka. Švajcarci imaju rani Mittagessen i, kako je to
glavni dnevni obrok, sestra i ja smo uvek zajedno
ručavali. Danas je sto bio postavljen za četvero, izgledao
je neuobičajeno svečano sa velikom posudom afričkih
ljubičica, specijalitetom švajcarskih odgajivača cveća.
Keti je već bila tamo, obučena u jednobojnu bluzu i
suknju, i pošto sam joj se ljubazno obratio nisam
propustio da uputim nekoliko kompli-menata i staroj
aždaji.
— Ja, lepo je imati Gaste1. — Osmehivala se na
ženskog gosta desno od nje, smerno ponizna.
— Kata smo bez deca, mi smo tako mnogo sami.
Hm! Ranije se nije žalila što je sama sa mnom.
Kad smo prionuli na dobru čorbu od povrća, rekoh:
— Biće ti lakše ako ti kažem, Keti, da nisam baš
nezadovoljan tvojim sinom. Izlečićemo ga.
— Ah, to je topro, Herr Doktor. Ali i vašoj sestri je
potrebna vaša pomoć. Jutros mi priča o mnoga nedaća
zbog gubitka muša i drugih loših prilika. Ona svakako
mora ostati i zbog Danijela, dok joj ne bude boije, ja?
— Oh, naravno — složio sam se, zagrcnuvši se.
■ Sa najvećim zadovoljstvom.
Keti podiže oči prema sestri, onda ih ponovo obori.
— Samo ako mi dopustite da vam pomažem.
— Jawohl, meine Katarine — nagnula se da je
potapše. — Aber nur em wemg3.
, P^Z1> pazi, pomislih, mora da je Katerina jutros u
Kuhinji na brzinu obradila — zaključak se do kraja
1
Goste. Ali sarao
malo.
77
 #
potvrdio kada je služavka Roza unela sledeće jelo, kao da
je nosila plamteću veprovu glavu. Pošto je stručno
probala, lupajući velikom kašikom po svojim duplim
protezama i cokćući usnama, sestra se zavalila u stolicu i
zapljeskala rukama.
— VVunderbar1, Katarina! Tako je topro vaše meso.
— Praviću ga opet kad god zaželite — reče skromno
Keti. — Veoma je hranljivo i nije skupo.
— To je kao — sestra sjuri u sebe i drugu punu
kašiku — ... kao gulaš, ragu.
—
Moj Dan je to mnogo voleo.
—
Ach so, vaš jadni muš.
—
Da li ti se dopada, brate Lorense?
Prvi put otkako je došla pogledala me je pravo u oči,
bezizrazno, ali ipak s primesom podsmeha.
— Najbolji škotski specijalitet koji sam ikada
probao.
Ohrabren tim pogledom i ne obraćajući pažnju na
rođačko obraćanje, rekoh posle kraćeg ćutanja:
— Možda bi želela da ideš popodne na kraću
vožnju. Da vidiš kako izgleda okolina.
— Ne, hvala, — smesta je odbila. — Sestra smatra
da treba da se odmorim.
— Ja, bole da se ona odmori — potvrdila je sestra.
— Posle putovanije.
— Zašto ne povedete Danijela? Voleo bi Dani, zar
ne?
—
Oh, mnogo.
— I Danijel mora da prilegne — rekoh odlučno. —
Smestiću ga na balkon, uvijenog kao egipatska mumija.
— A kata ustane? — bila je uporna glavna sestra.
Već sam hteo da kažem ,,ne", kada shvatih da
moram da se upravljam prema vetru.
— Videćemo — progunđah.
Čudesno.
 VII
Ако činjenica da nemam nikakve naklonosti prema
deci još nije jasna, onda žarko želim da to potvrdim ovom
prilikom. Priznajem da sam osećao primesu nečega što bi
se moglo nazvati grižom savesti prilikom zajedničkih
„zdravstvenih šetnji", dok su se mali gnjavatori batrgali
uz bregove po kiši, u sumor-noj povorci dvoje po dvoje, u
svojim tankim provid-nim kišnim kabanicama koje su im
se lepršale oko golih mršavih kolena, zavirivali u kravlje
staje, čupali obični divlji kiseljak koji su povremeno
nalazili i drali se Edelweiss, Edelweiss, zastajkivali da bi
piškili ili izduvavali noseve, ili da bi mi pokazali žuljeve
na petama. Zbog mog posla moram da pokazujem zainte-
resovanost i naklonost, čak srdačnost toliko stranu mojoj
prirodi da mi skoro dođe da povraćam. Kada vam kažem
da sam se u tri sata, napisavši mesečni lzveštaj za
Upravu, popeo na terasu gde sam smestio Davigenovog
potomka, spreman da ga izvedem u setnju, nemojte da
pomislite da je u tome bilo nečeg više od uobičajenog
napora, koji sam uložio teška srca ua bih ispunio svoju
obavezu. Bio je budan.
— Da li ste došli da razmotate mumiju? — smeškao
se.
—
Zar nisi spavao?
v Zavrteo je glavom. — Posle one vaše opaske za
fuckom zamišljao sam sebe kao jednog od faraona, Koga
V1 treba da otkopate iz gj-oba

79
 —
Како si se osećao?
—
Vrlo hladno — prsnuo je u snieh i pružio mi
ruku. Bila je polusmrznuta. Podigao se severac, a ja ga
nisam dobro pokrio.
—
Zašto me nisi zvao da ti donesem još koji
pokrivač?
— Ne znam da govorim egipatski.
Uništiće me.
— Nije važno — rekoh. — Odšetaćemo do sela i
kupiću ti nešto toplo da popiješ.
Na putu do sela dosetio sam se da bih ovu nametnutu
obavezu mogao da okrenem u svoju korist.
— Danijele, — drugarski mu se obratih —
odavno nisam bio u Levenfordu. Da li Davigenovo
građevinsko preduzeće još uvek dobro radi?
— Oh, da. Izuzetno dobro. — Pogledao me je sa
strane. — Ali ne za Davigene.
— Zašto ne? — brzo sam upitao.
— Zar ne znate? To je stara priča. Deda Davigen nije
imao uspeha i bankrotirao je.
— Ne mogu da verujem.
— Sušta istina, na nesreću. Banka je zatražila natrag
veliku sumu novca koju je pozajmio. Pre nego što su kuće
bile gotove. Nastala je strašna gužva. Sve je bilo
izgubljeno.
— Gospode bože, Danijele! uzviknuo sam prikri-
vajući svoje zadovoljstvo. Podsticao sam ga dalje.
— Ali, tvoj otac je sigurno. . . pre nego što se
razboleo. . . zar nije bio povezan sa preduzećem?
— Novi vlasnici su ga tamo zaposlili. Ali samo
kao zidarskog radnika.
Nisam morao da glumim iznenađenost. Bio sam
zaprepašćen. Mora se priznati da je stari Davigen bio
glup kao noć, ali ]e bio lukav i poznavao je svoj posao.
Očigledno je izgubio tle pod nogama i neka veća riba ga
je progutala.

80
 —
Nema se sreće, Danijele.
—
Nema se para, hoćete da kažete — filozofski je
dodao. — To su mi vikali dečaci u školi. Ali, makar
nema više naglabanja o tome kod kuće, jer oca više
nema. Nikada nije bilo tome kraja.
—
Da li se otac iznenada razboleo? — oprezno sam
se raspitivao.
Učinilo mi se da će izbeći pitanje, ali me opet
pogleda, ovoga puta oštro.
— Nije bio bolestan. Nastradao je. . . nesrećan
slučaj. Ali nećete mi zameriti, doktore Lorense, ako
više ne govorimo o tome. . . Uzrujavam se i pri samoj
pomisli na to.
Nisam znao gde da skrijem pogled od iznenadnog
osećanja krivice i stida. Kakva podla namera, prljavo
njuškalo, izvlačiti obaveštenja od njega. Žurno sam
rekao, iako me je proždirala radoznalost:
— Nećemo više govoriti o tome, Danijele. — I
mada to nisam stvarno mislio, dodao sam: — Nika-
da više.
Približavali smo se šlevaldskom trgu i kad se pribrao
počeo je da se osvrće oko sebe dok smo išli obalom reke,
zatim prešli most i ušli u donji deo sela koji je bio
pretežno iz sedamnaestog veka i neosporno privlačan.
Video sam da mu se svidelo.
Ispred „Edelmana" uhvatio sam ga za ruku. Bila je
tanka kao pileća kost.
—- Ovde ćemo da uđemo.
Kad smo ušli, zapitao je:
— Da li je to ona šahovska kafana?
— Nije. Ali su zato kolači ovde mnogo bolji.
„Edelman" je zaista bio poznat širom Svajcarske.
Lice mu se još više razvedrilo kad je ugledao
veličanstvenu izložbu kolača u dugačkoj, staklenoj yitrini
pored tezge, a kada sam rekao: — Obojica cemo uzeti po
jedan od onih tanjira, idi i biraj — gotovo se već smejao.
6
Pregrit raži
81
 —
Mi smo par ludih šeširdžija.
—
Mi smo šta. . .?
— Zar se ne sećate, iz Alise? Uvek je nosio sa
sobom prazan tanjir za slučaj da mu neko ponudi kolač.
Jeo je polako svoj kolač sa kremom, kao da je i to
bilo novo iskustvo, sladio svaki mali zalogaj zalivaju-ći
ga vrućom čokoladom koju sam poručio za obojicu. Kada
je završio, zamišljeno je primetio:
— Ovo je najbolji kolač koji sam ikada okusio u
životu. Savršena ambrozija.
— Da, imaš pravo, najbolji koji sam ikada jeo, a ja
živim znatno duže od tebe. Još jednu ambroziju?
—
Mogu da zamislim koliko su skupi.
—
Možemo da podnesemo ovoga puta.
— Ne, mislim da ne. Ali ako želite, možete da me
ponudite jednom drugom prilikom.
Gde li je to dete steklo dobre manire, zar među
Davigenovim ruinama? Možda od Keti, a ako jeste onda
svaka joj čast. Ali, verovatnije je da su poticali od starca
u kolicima.
Pre polaska kući uzeo sam svoj Dejli Telegraf u
staničnom kiosku gde ga je Dina, devojka koja ]e tamo
radila, redovno čuvala za mene. Bila je to tamnokosa
Italijanka, prilično kratkih nogu, ali je zato imala crne oči,
divne bele zube koje je pokazivala blistavim osmehom
prepunim živahnosti. Mada je nosila burmu, od muža nije
bilo ni traga, zbog čega je bila još zanimljivija. Već smo
ostvarili priličan napre-dak u našem odnosu i dok je dete
čekalo, razmenili smo nekoliko brzih doskočica.
Vraćali smo se glavnim putem da bih mu olakšao
šetnju. Naglo se zaustavio.
— Vrlo zanimljiva mala crkva, doktore Lorense.
Je li to naša?
Klimnuo sam glavom.

82
 Bila je to jedna od onih ultramodernih rimokato-
ličkih crkava koje su počele da niču po Švajcarskoj, deo
novog pokreta s kojim je trebalo ići ukorak. Sva u
iskrivljenim linijama od drveta, stakla i betona, delimično
imitacija Frenk Lojd Rajta1, a delimično Diznilenda,
uzdizala se u staroj varošici kao izubijani palac. Sa
spoljne strane visila su zvona iz sredine nečega što je
podsećalo na vešala, a iznutra je bilo golo kamenje, zimi
dovoljno hladno da vam se smrznu gaće.
Pogodićete da nisam mogao da podnesem to mes-to.
U stvari, mrzeo sam ga. Kako sam nedeljom morao da
dovodim katoličku decu u tu crkvu, više nego je-danputa
me je stvarno bacila u осајапје, iz različitih razloga.
Obično bih smestio decu i izišao napolje da popušim
cigaretu, ili bih odšetao do staničnog kioska da bih to
vreme proveo sa Dinom koja je nedeljom prodavala
bezalkoholna pića i cigarete seljacima koji bi nagrnuli u
Šlevald, toga svog jedinog slobodnog dana.
— Sviđa mi se što nas tako nadvisuje. — Dovršio
je razgledanje. — Hajdemo unutra.
Ovo je već previše — ušutkao sam ga.
— Bilo je dovoljno za jedno popodne. Biće bolje
da se vratimo.
Zadihao se penjući se uzbrdo i svaki čas zastajki-vao
da ,,uhvati dah" i da kaže: — Lepo sam se proveo,
doktore Lorense.
— Lepo — kratko odgovorih. Nisam želeo da me
gnjavi. — Izmeriću ti temperaturu čim stignemo.
Shvatio sam da treba budno da pazim na njega. U
svakom slučaju, svi dalji izleti s ovim detetom bili su
isključeni. Bio je sav od mozga i uobraženosti, i gotovo
ništa drugo.
L
тпнс„. ' ^аЈ* (1869—1959) američki arhitekta bavio se funkcionalnom
modernom arhitekturom. (Prim. prev.)

6'
 VIII
Još od onog ručka sa Lotom osećao sam nejasnu
slutnju o nekoj predstojećoj neprijatnosti, ali nikada ne
bih pomislio da će me snaći tako brzo. Duboko
Konfučijevo zapažanje da se riba i gosti posle tri dana
usmrde, počela je da se potvrđuje na Mejbel klinici, ali u
obrnutom pravcu. Krajem te nedelje očigledno sam ja bio
taj koji je pomalo smrdeo, dok je Katarina, kako ju je
sestra prekrstila, po svemu sudeći mirisala kao ruža.
Dok sam zamišljeno sedeo u svojoj sobi za doruč-
kom, nastojeći da otkrijem uzroke, prikupio sam neke
dokaze, možda slabe i beznačajne, ali ništa manje
uznemirujuće. Na primer, kafa nije bila sasvim topla tog
jutra, niti su na poslužavniku ležale uobičajene sveže,
meke kifle, već samo jedna bajata i dva bal-lonsa najniža
i najbezvrednija vrsta švajcarskog pe-civa —
zagarantovani razbijači zuba, prave hokejske lopte.
Možda je pekareva kćerka, Fraulein1 crvenih obraza, koja
ih je donosila pre škole, propustila da se pojavi. Sumnjao
sam u to — bila je tačna kao švajcarski sat, i to ne onaj sa
kukavicom koji se prodaje turistima, već pouzdani Pate
Filip. Ne, kad sam se setio i drugih sličnih lišavanja,
nisam mogo a da ne posumnjam da je Hulda ohladnela
prema meni. Silna naklonost kojom me je preplavljivala
nesumnji-vo se smanjila. U očima joj se pojavilo neko
kritičko
1
Gospođica.

84
svetlucanje, a krti smeh je sada zamenio smeskajuće ach,
so", slaganje kojim je do tada dočekivala samo nioja
najspekulativnija zapažanja. Neko tajno spora-zumevanje
između nje i njeneprot'egee1 uzelo je maha za vreme
naših ručkova; značajni pogledi koji su mi preletali iznad
glave, ne sluteći na dobro, obično su bili praćeni
poluglasnim primedbama. U nekoliko mahova one su se
neprijatno osvrtale na moju leven-fordsku prošlost, i to na
način koji se jedva slagao sa mojom pređašnjom obradom
te teme. Kako drugačije shvatiti taj mali šuš-kuš Tete-a-
tete2, koji se odigravao u sestrinoj sobi i bio dovoljno
glasan da dopre do mene u susednu laboratoriju:
—
Govorite ozbujno o tom škotskom gradu gde ste
se rodili, draga Katarina? Zar nije lep?
—
Daleko od lepog.
—
Ali pre ja verovala to je fini historique3, eine
noble Stadt4?
—
Ko vam je rekao takvu neistinu? To je malo,
ružno, radničko-brodogradilišno mesto. Ceo dan se čuje
samo kovanje oplata.
—
Ali sigurno . . . sada sam zbunjena .. . sigurno
postoji lep samak na reci?
—
To je samo trošna, stara ruševina na prljavom
potoku.
—
Niko više tamo ne živi?
—
Samo pacovi.
—
Ach, so! I ljudi nisu hochgeboren?
—
Nisu. Doduše neki misle da jesu.
Dižući se postupno iz oktave u oktavu, Huldin ti Se sada
razuo u
buran smeh. Zatim je, brišući oči,

Štićenica.
2
U četiri oka.
3
Istorijski.
Otmen grad.

85
 — Ovde u Schweitz ако neki lud Škot veruje da
je ein Konig1, mora da bude stavljen pravo u
Krankenhaus2.
Isto tako me je uznemirila sestrina primedba sledećeg
jutra posle Lotinog poziva, koja mi je javljala, ne poštujući
moje naređenje da mi ne telefo-nira, da je neočekivano dobila
slobodan dan. Nisam mogao da zamerim krupnoj glupavoj
Šveđanski, bu-dući da bih joj se u drugoj prilici rado pridružio
u Cirihu. Ali, poziv je primila Hulda i posle toga me je upitala
tonom koji nije mogao da prevari:
— Vaš profesor iz ciriška kantonska polnica,
Herr Doktor?
Pa šta s tim! Još uvek sam ja bio šef. Međutim, kad sam
se setio podstrekača svih tih smišljenih malih trikova, usputnih
nagoveštaja i migova, došlo mi je da joj zavrnem šiju ili, još
bolje, da joj priredim grubu scenu u spavaćoj sobi. Sta je,
dođavola smerala? Izuzev što sam prepoznao antagonizam koji
je uvek postojao u našem složenom odnosu, pogotovo u mla-
dim danima kada je pokušavala da zagospodari mnome, ništa
drugo nisam mogao da naslutim. Sve je bilo još gore zbog toga
što sam je viđao svaki dan, u istoj kući. Oporavljena od puta,
osvežena planinskim vazduhom, podmladila se za nekoliko
godina, izgubila onaj slomljeni izraz i, da upotrebim reči one
sumorne balade, opet se rascvetala.
Začulo se kucanje na vratima.
— Napred! — viknuo sam.
U otvoru vrata pojavi se Danijelova ljubopitljiva glava.
Smeškao se.
— Jeste li zauzeti, doktore Lorense?
— Zauzet sam pokušajima da izvučem dovoljno kalorija
iz ovog doboga lošeg doručka.
— Ne izgleda tako loše.
!
Kralj ;
Bolnica.

86
 Ušao je i seo. Još uvek je bio u bolničkom ogrtaču i
pidžami držeći svoj prokleti mali šah.
— Majka i sestra su upravo otišle kolima u
kupovinu. Pomislih da bismo mogli, dok smo sami. . .
da pokušamo nekoliko poteza.
Znači opet njih dve zajedno! Prostrelio sam ga
pogledom.
—
Čini mi se da sam ti rekao da ostaneš u krevetu
dok ne dođem da te pregledam.
—
Pa, morao sam da ustanem.
—
Zašto? Da piškiš?
—- Ne, da bljujem — reče, usvajajući moj rečnik.
—
Zar ti je bilo muka?
—
Samo sam malo povraćao. Mala navika koja se
izgleda razvila.
—
Od kada?
—
Poslednjih nekoliko dana. Mislim da je zbog
ribljeg ulja. Sve što iz mene izađe ima taj ukus.
Pogledao sam ga i klimnuo glavom.
—
Biće da je to. To je odvratna stvar. Presta-ćemo s
uljem i daćemo ti više mleka. A sada, natrag u svoju
sobu. ;
—
Nećete? Prilično sam umoran od igranja sa
samim sobom.
Dovršio sam mlaku kafu i gurnuo poslužavnik u
stranu, ostavljajući ballonse upadljivo netaknute.
—
Hajde. Odigraću partiju. Ali posle moraš da
dođeš— u ambulantu da primiš injekciju.
Dobro. Dogovoreno — i poče da priprema tablu.
Nisam bio Kapablanka, ali sam tu i tamo igrao sah sa
decom tokom kišnih časova u dokolici i sada sam
nameravao da ga brzo sredim, delimično zato da "ih ga
povredio u njegovoj samouverenosti, a i da me ubuduće
više ne bi gnjavio šahom.
■ v P?čeli smo. Bio sam prvi na potezu. Ali zašto P
icatT priče. Ne treba prikrivati gadnu činjenicu. Taj

87
izvitopereni mali uljez matirao me je posle samo šest
poteza.
—
Izvanredno — osmehivao se. — Nisam znao da
đoko piano otvaranje uspeva tako lako. Bio sam uveren
da ćete se koristiti Petrovljevom odbranom.
—
Jesi li? — rekoh kiselo. — Nisam za Petrova.
Hajde da odigraš još jednu bez kraljice.
—
Svakako. U tom slučaju ćete sigurno otvoriti sa
Rej Lopezom.
—
Ni za živu glavu. Ja sam antiportugalac.
—
Oh, Lopez je Španac, iz šesnaestog veka, doktore
Lorense. Smislio je napad u kome su predo-strožnost i
bezbednost osnovna načela odbrane. Uve-ren sam da ćete
se setiti da odgovorite sa P na K4.
—
Ovaj drski komentar koštaće te još tri figure
— rekoh, uzimajući mu dva lovca i topa. — Sada
ćemo ti Petrov i ja dati dobre batine.
Čak ni to nije pomoglo. Bio sam oprezan, ali ne i
bezbedan. Kada me je prekorno pogledao, ne izgova-
rajući ,,šah-mat" da bi me poštedeo, sručio sam figure u
kutiju i ustao.
— Navikao sam da igram sa stručnjacima; igra
protiv početnika izbacuje me iz ravnoteže.
Smejao se poslušno.
— Samo ste malo izvan prakse, doktore Lorense,
— izvinjavao se dok me je pratio u ambulantu.
— Ne zamazuj mi oči.
Dao sam mu injekciju — odredio sam mu jaku kuru
gvožđa — i poslao ga da se obuče. U kancelariji su me
očekivali spisi koje je trebalo pregledati, ali nisam mogao
da se rešim na to. Tištale su me misli o kampanji koja je
očigledno počela protiv mene. Bilo mi je jasno da treba
preduzeti protivudarnu akciju pre nego sve ode do
đavola.
Dame, ako smem da upotrebim tu reč, su se vratile u
sjajnom raspoloženju i još većoj prisnosti koja se
nastavila i za vreme ručka. Jedanput ili

88
dvaput uhvatio sam na sebi pogled sestrinih dugmeta-stih
očiju koji je predstavljao mešavinu ispitivačkog i onog
prepredenog svetlucanja šeretske zluradosti koja se u
Švajcarskoj smatra humorom. Ali, kako sam mudro
odlučio da ništa ne kažem, to se očekivanje moje žalbe
zbog doručka nije ispunilo. To mi je bar pružilo malu
satisfakciju, a za ostalo sam sačuvao držanje mirnog
dostojanstva i, da dodam, rešenosti. Čvrsto sam odlučio
da raščistim stvari sa soidistante1 Katerinom.
Uobičajila je da se šeta posle Mittagessen, pela se
stazom pored malog potoka koji je jurio slikovitom
nabujalošću niz brdo, presecajući livadu, između obala
prekrivenih zlaticom i maslačkom. I toga dana je ispunila
moja očekivanja. Kada je pošla smestio sam Danijela na
terasu i krenuo za njom tako neupadljivo, da nije bila
svesna mog prisustva sve dok, najzad, nije sela na
travnati brežuljak koji je označavao kraj nižih padina,
posle kojeg se planina uzdizala u strmovit, klizav sipar.
Dalje, gore, nagomi-lani borovi zlokobno su se uspinjali
u svoj proređeni svet.
— Otkrila si moje najdraže mesto — rekoh
prijateljski.
Podgila je pogled, nimalo iznenađena i bez i
najmanjeg znaka dobrodošlice.
—
Sigurno si primetila vres ... — morao sam da
nastavim — nije običan švajcarski, već pravi škotski
pustarski vres. Ima i mnogo zvončića u papratima.
—
Gotovo kao kod kuće, tebi drage kuće — reče
ona. — Da li bi to trebalo da me podseti na naše srećne
dane?
— Treba da podstakne tvoje botaničke instinkte.
— Izgubila sam sve svoje instinkte.
Која se držala na odstojanju.

89
 Odgovor nije bio ohrabrujući, ali sam zadržao
ljubazan i vedar izgled.
—
Mogu li da ti se pridružim?
—
Zašto da ne? Donekle sam te očekivala. Smestio
sam se na meko tle. Krišom sam je
pogledao iskosa i iznenada me obuze toplo osećanje zbog
promene koja je nastala kod nje, pod uticajem alpskog
vazduha i mejbelske kuhinje. Gologlava, u jednostavnoj
švajcarskoj bluzi i suknji, podozrevao sam da joj je to
sestra kupila tog jutra, izgledala je mlađa i, što me je
kosnulo, veoma poželjna. Ali dosta! Kad sam se pribrao,
započeh istovremeno pomirljivim i prekornim tonom.
— Tačno, nadao sam se da ću imati prilike da
razgovaram s tobom. Imam veoma čudno i mučno
osećanje da si se uprkos svega što sam učinio i što
nameravam da učinim za tebe i tvog sina . . . ovaj . . .
potpuno okrenula protiv mene.
— Jesam. I hoću.
Uzdrmao me je taj kratki i hladni odgovor. —
Pobogu, zašto?
Polako se okrenula i pogledala me.
— Bez obzira na tvoj karakter, Karole, koji je
neizrecivo gadan i odvratan, ti si oduvek bio neka
vrsta zlog duha za mene. Od dana kada sam te prvi
put videla na onom staničnom peronu. Ako baš hoćeš
da čuješ, ti si, blago rečeno, upropastio moj život.
Zanemeo, samo sam zurio u nju. Nastavila je.
— Nisam mislila da ću ikada imati prilike da
izravnam taj račun. Sada je imam.
Da li je sišla s uma? Mučio sam se da nađem
prikladne reči.
— Ali, Keti. . . kako možeš . . . neshvatljivo je da
bih želeo da te povredim. Uvek sam te voleo, imam
dovoljno razloga da verujem da si . . .
— Da, moja je nesreća što sam se do ušiju zaljubila
u tebe na prvi pogled, na levenfordskoj

90
stanici. I nisam mogla da se toga otresem. Ti si taj koji je
razorio moju vezanost za Frenka. Mogla sam da ga imam
da sam pokušala. Nisam. Stalno sam mislila na tebe.
Tebe sam ja htela. Bila sam sigurna da ćeš se vratiti kad
diplomiraš. Pa, vratio si se. A onda . . .
—
Bila si verena sa Davigenom.
—
Nikada. Bio je to samo trenutak slabosti. Nikad
se ne bih udala za njega — zastala je da bi postigla
potpuniji efekat — da nisi šmugnuo kao pacov u šest sati
onog jutra, pre nego što sam se probudila.
Potegla je ono čega sam se i plašio. Pogodila je
tačno gde treba. Nastala je duga i za mene teška tišina.
Pribrao sam se, pročistio grlo. Hteo sam da govorim puna
srca i, s obzirom na okolnosti, glas mi je gotovo prirodno
zadrhtao.
— Keti, — rekoh pokušavajući da mi reči zvuče
iskreno — nadam se da nećemo skrnaviti ono što je
bilo, bar za mene, najdiviniji doživljaj koji pamtim u
mom životu. Kad smo se opraštali posle one grozne
svečanosti, povodom Frenkovog rukopoloženja, mora
da si osetila koiiko sam te želeo i koliko sam se borio s
tim, misleći na tvoju vezanost za Davigena. Neću da
te uznemiravam sada, ističući toplinu kojom si me
dočekala. Noć koju nikada nismo mogli da zabora-
vimo. Međutim, kad je svanulo u kakvoj sam se
situaciji našao? S jedne strane, tvoja veridba sa
Davigenom, s druge, moja obaveza brodskog lekara.
Potpisao sam ugovor i morao sam da se javim na
,,Tasman", inače bi me smatrali za dezertera. Jedno-
stavno sam morao da odem. Najbezbolniji način je bio
da
se išunjam, ne probudivši te. Neprestano sam
niislio na tebe tokom tog prinudnog odsustvovanja. A
k
ad sam se vratio . . . bila si udata za Davigena.
Neverica je gotovo potisnula izraz gorčine na
njenom licu. Krto se nasmejala.

91
 —
Pobogu, Karole, ne bih verovala da je to moguće!
Da ćeš mi servirati tako nešto. Lažeš više nego ikada.
Zaklela bih se da si uspeo čak i sebe da obmaneš. Tačno,
udala sam se za Davigena.
—
Zašto onda mene osuđuješ? Bio je dobar katolički
muž.
—
To si dobro rekao, Karole. Bio je najbolji
katolički muž koga je papa ikada stvorio.
—
Šta time hoćeš da kažeš?
Izvadila je cigaretu iz kutije koju je držala u džepu
od bluze i zapalila. — Pošjto smo se već raspojasali, zašto
bismo se ustezali? Čuo bi to pre ili kasnije. — Povukla je
dim i kao da se zagledala u prošlost. — Ti znaš kakva
sam, kako sam sazdana. Bar bi trebalo da znaš.
—
Da, zaista nikada neću zaboraviti kako uzbudljivo
. ..
—
Prekini, Karole. S tobom sam prvi put okusila
slast. I poslednji. Danijel Davigen! Taj čovek! Kako je i
on bio predmet podsmeha u gradu, zbog šesnaest rođenja
u njegovoj porodici, proganjala ga je mon-struozna
opsesija . . . da spreči da zatrudnim. Ne sredstvima koja bi
mi pomogla da zadovoljim moje potrebe, već u okviru
dopuštenog prema kanonskom zakonu.
—
Ali, postojao je mali Dan.
—
To što je rano došao, sve je još više pogoršalo.
Nikada se ništa nije desilo kada se to želelo. Samo u
srednjem intervalu kada sam upravo bila izložena. Zar da
se vreme za to određuje po kalendaru?! Jesi li brojala
dane? Da li je sigurno? Zatim brzo pražnjenje iza čega je
neposredno sledilo: „Ustani i piški. . . Stegni čvrsto, nije
to tuš, dopušteno je, a pomoći će". Gospode, kakvo
prenebregavanje svake osnovne ljud-skosti i dostojansva,
i nipodaštavanje ženine nezado-voljene prirode. Ljubav
prilagođena katihizisu! Da li povređujem tvoja tanana
osećanja, Karole, ti si tako

92
osećajan čovek? Potom, čekanje i dosađivanje danima
posle toga: ,,Zar još nisi dobila?" i njegov odvratni izraz
olakšanja kada bih dobila. Nema tog izraza lica koji bi
bio bedniji, odvratniji i licemerniji od onoga kojim bi me
dočekivao kada sam bila van stroja. Uvek je to znao, jer
su lišavanja od kojih sam patila pojačala tegobe mojih
perioda, naročito kada sam u takvim prilikama morala da
slušam časnog oca Fren-sisa kako u svojim propovedima
veliča svete bračne obaveze. I onda kada sam išla kod
njega na ispovest, jedino što sam dobila bilo je nekoliko
duhovnih saveta, koji ga nisu ništa koštali — da se
molim, gajim čista osećanja i da s pokoravam božjoj
volji. Kada sam rekla da se želja ne stvara po kalendaru,
nisam naišla ni na trunčicu razumevanja.
Ova otkrića, izgovorena tako bez zazora zvučalabi
golicavo kao farsa o neudovoljenim bračnim igrama, da
nisu bila tako bestidno gorka i tako važna za moj trenutni
položaj. Svako iskušenje da se nasmejem bilo je ugušeno
željom da se pomirimo. Isto tako, u toj sputanoj poplavi
želja, već sam salgedavao neke buduće mogućnosti. Kada
sam posle prikladne pauze upravo počeo da objašnjavam,
s puno lekarskog razumevanja, da su njene patnje
okončane i da bi mogle da se otklone potpuno, prostrelila
me je pogledom koji bi ubio i polarnog medveda.
— Ništa od toga, doktore. Posle svega što sam
preživela ja sam druga žena. Sada mi se smuči i pri
samom pominjanju seksa.
Uzdahnuo sam. — Moraš zato da okriviš Davige-na,
jadnika.
Jadnik?! Bedni, odvratni, sveštenički opsed-nuti
strašljivac! Postao mi je oduran koliko i talog u njegovom
nokširu.
Bilo je to otvoreno rečeno. Smatrao sam opravda-lm da
iskoristim situaciju.

93
 —
Mora da ti je laknulo — rekoh oprezno — kada si
ga se oslobodila.
—
Bogom dato olakšanje. — Okrenula se i
pogledala me. — Blagosiljam udar vetra koji ga je odneo.
Odneo ga, šta je to bilo? Morao sam više da saznam.
Rekoh zamišljeno:
—
Mislio sam da bi moglo da te potrese . . . nisam
hteo da te pitam kako . . .
—
Pao je sa vrha nove zgrade . . . baš u vreme kada
su završavali gornji sprat. Glupavo se njom ponosio;
najviši stambeni blok u Levenlordu, s pogle-dom, bože mi
pomozi, na Ben Lomon. Učestvovao je u izgradnji i,
naravno, to se nalazilb na zemljištu koje je pre pripadalo
Davigenovima. Tog nedeljnog popodne-va poveo je
malog i mene da nam pokaže zgradu. Nisam htela da
idem, vetar je strašno duvao, ali on je navaljivao. Šetao se
po parapetu kao mačka, nagvaž-dao, kad ... —
ravnodušno je slegla ramenima.
Znači tako je to bilo. Došlo mi je da kažem: pomalo
ibzenovski kraj levenfordskog zidarskog maj-stora, ali
nije bio trenutak da se mudruje.
—
Poginuo je? — govorio sam s odgovarajućom
ozbiljnošću.
—
Na mestu.
—
Sada je izvan svih optužbi. Uostalom, kakve
koristi od njih? Zato, ako sam te uvredio na bilo koji
način ... — značajno sam zaćutao.
—
Zašto i tebe ne bih poštedela? Ne, ne, Karole.
Nemam zle namere prema tebi. Međutim . . .
—
Da?
—
Mislim da te iskoristim.
Mašta mi je brzo radila. Prijatno sam se osme-hivao,
s trunkom neverice.
—
Posle ovoga što si upravo rekla? Šališ se.
—
Daleko od toga. — Kresnula je na mene
pogledom koji nije obećavao ništa dobro. — Ako želiš

94
 da sačuvaš ovaj svoj udobni, džabalebaroški i beskori-sni
posao, da ga zadržiš po svaku cenu, moraćeš da me
podržiš.
Šta li je smerala? Očigledno me je mrzela i htela da
se naplati. Ali šta drugo? Nastavila je:
— Levenford mi se smučio, više no ikada tebi,
Karole. Dobila sam samo jednu ponudu za posao, da
vodim domaćinstvo starom doktoru Enisu, kome je
žena umrla prošlog meseca. Kuvanje, čišćenje, ribanje
ordinacije. Sada je već tako daleko dogurao s bocom
da je jedva ponekad trezan. Ne, neću da se vratim u tu
smrdljivu rupu u kojoj se samo ogovara, nikada više.
Ovde mi se sviđa, veoma sviđa, ovo je raj posle onoga
što sam preživela. Sestra me je zavolela, a potrebna
joj je i pomoć. Ukratko, vidim mogućnost, kakvu
nikada nisam očekivala, da počnem novi život. I ti ćeš
mi u tome pomoći.
Odjednom sam se presekao. Da li je mogućno da je
posle svih ovih godina htela, najzad, da me zauzda. Ako
jeste, uzalud se nadala.
— Nemoguće. Oni neće ženjene lekare ovde.
Tako je po ugovoru.
Smoždila me je pogledom.
— Ne laskaj sebi, Romeo. Pre bih otišla u krevet
sa zvečarkom nego sa tobom. Sve što mi je od tebe
potrebno to je tvoja prinudna saradnja, neka ljubazna
reč upravi, da prihvati činjenicu da sam ovde zauvek.
U suprotnom, — zastala je — bišeć išutiran odavde.
Streljao sam je očima.
— Ti si luda. I meni se ovde dopada i ovde ću i
ostati. Ti me nikada nećeš izbaciti iz Mejbela.
Gledala me je pravo u oči.
Znala sam da mora biti nešto sumnjivo oko °^°Џ
*vo§ zaposlenja koje vredi više nego što si ti iKada
vredeo. I zaista postoji. Sestra ima kopije tvojih
svedocanstava. Videla sam ih i ona su . . .

95
 —
Dosta!
—
Da, nezgodna reč, zar ne? Izvrtanje činjenica.
Čak bi se moglo reći falsifikovanje. Kakva nevolja, ako
bi zbog toga imao neprijatnosti sa Glavnim lekarskim
društvom. — Dok sam je slušao sve više uznemiren,
nastavila je. — Doktori se uklanjaju i zbog manjih stvari.
Nadam se da to neće biti potreb-no. Jer bi mogla da ti
ustreba ta tvoja mala bedna lekarska diploma, ako te
pošaljem nazad u opštu praksu u Levenford. Tamo ti
pripadaš i tamo ćeš i otići, ukoliko ne ispuniš to što
tražim. Ti si taj koji će se vratiti starom doktoru Enisu.
Njegov asistent odlazi i uzeo bi te, na moju preporuku. —
Dobacila mi je bled, gorak osmeh. — Biće mi veliko
zadovoljstvo da te gledam kako se preznojavaš zbog
ovoga što ti visi nad glavom.
 IX
Sjurio sam se niz brdo, u raspoloženju u kome su bes,
ozlojeđenost i uznemirenost nadvladali sumnju da sam se
raspravljao sa neuravnoteženom osobom. Naravno,
ostavio sam je bez reči. Uvek sam smatrao beskorisnim
raspravljati se sa ženom; pogotovu sada, s ovom, koju je
napetost zbog bračnog lišavanja izbacila iz koloseka. Da
li je stvarno zamišljala da bih mogao da budem najuren iz
najboljih, ili ako više volite njenu reč, najudobnijih jasli
kakvima se nikada nisam ni nadao. Učvrstio sam se na
Mejbel klinici, sada već tečno govorio nemački — nije
više bilo potrebno da obmanjujem — a upravo je
prilikom dve svoje posete klinici izrazila zadovoljstvo
svojim izbo-rom. Ukoliko bi se postavilo pitanje
svedočanstava, mogao bih da kažem da sam originale
izgubio. Uostalom, zar nisam bio dovoljno mudar da se
zaštitim upravo od ovakvog ugrožavanja moje sigur-
nosti? Drska Katerina nije razmišljala o tome. Bio sam
bezbedan. Ne treba da brineš, stari moj. Pa ipak, bio sam
zabrinut. Nije me napuštalo osećanje da postoji nešto
skriveno u pozadini, neizgovoreno, saču-vano za
Meisterstiick1, da tako kažem. Prokleti ne-mački, hteo
sam da kažem coup de grace2. Ne, to je smislica,
da
>koještarija na bilo kom jeziku. Vratiti me u
Levenford?! U tu ubitačnu rupu u klidskom3
" Majstorsko delo. з Konačni
udarac. 101(3 — pokrajina u Škotskoj.
'egršt raži
97
blatu? Opet nazad u lekarske pomoćnike opšte prak-se,
pretrpan noćnim pozivima, konjosanje u ordinaciji sa
starim šljematorom kao gazdom, koji je više-manje
polovinu vremena naroljan..Imala je pravo — bio bi to
pakao. Ne, ni po cenu života, Karole. Boriću se do
poslednjeg daha.
Dok sam se približavao klinici, iznenada začuh da
me neko zove. Odmah sam prepoznao sestrin glas.
Natakarena na najviši balkon, kao očerupana
kvočka, mahala mi je peškirom. Usporio sam hod,
odbijajući njeno požurivanje, tako da je imala dovolj-no
vremena da siđe na terasu i da me presretne.
— Gde ste bilo, Herr Doktor? — pena joj je
gotovo udarala na usta. — Eine Stunde1 skoro vas
tražim.
Dozvolio sam sebi slobodu da joj uputim stvarno
gadan pogled, prvi takve vrste.
— Šta mislite, gde sam, do đavola, bio? Svakako
imam pravo na malo slobodnog vremena. Šetao sam
se.
Sa zadovoljstvom sam primetio da se zbunila.
Izmenjenim, mada još uvek negodujućim glasom,
izveštavala je:
— Vaš pacijent nije baš topro. Mnogo bolestan. Ceo
topar Mittagessen povraćan.
—
Šta?! Opet je bolestan?
—
Mnogo.
—
Niste prekinuli sa ribljim Uljem?
Neprijatno je pocrvenela.
—
Ali to tako topro za njega . . .
— Neka ide sve k vragu, rekao sam vam, naredio
vam da prestanete s tim.
Ćutala je, povlađujući mi.
—
Vrlo dobro — rekoh kratko. — Pogledaću ga.
—
Jetzt? Odmah?
1
Jedan sat.

98
 __ Čini se operem. Neće mu biti ništa od jednog
povraćanja.
To je bilo dovoljno da Huldu postavim na njeno
mesto. Kad je nestala, uputio sam se prema gostinskoj
kući.
Ležao je na krevetu, obučen, očiju uprtih u tavanicu.
U emajliranom lavoru pored njega nalazio se skoro ceo
ručak, ali nije zaudaralo na riblje ulje. Jedna ruka mu je
zaštitnički počivala na stomaku. Brzo je sklonio kada
sam ušao, pokret koji mi nije promakao.
'— Tako dakle, opet ista stvar, mali pacove?
Kao što se može pretpostaviti, saosećanje i sr-dačna
Ijubaznost nisu odgovarali mome raspoloženju.
— Žao mi je — reče.
— I treba da ti je žao. Prokleta mala neprijat-nost.
Rekao sam ti da ne uzimaš ulje.
— Nisam ga uzeo. Prosuo sam ga u lavabo kad
sestra' nije gledala.
— Jesi li? — Ovo je pokolebalo moje prethodno
uverenje. — Hajde, zadigni košulju da te pogledam.
— Sada mi je već bolje, doktore Lorense. — Napola
se osmehnuo. — Ne budimo zaspale pse.
— Bez tih mudrih duhovitosti, skini se do pojasa.
Nije mi se sviđao njegov izgled i, dok se pripre-mao,
ponovo sam sabrao sve dokaze. Pirkeova proba je bila
negativna, temperatura se samo neznatno razlikovala od
normalne i, izuzev onog otoka na vratu, nisam otkrio
ništa posebno što bi potvrdilo tuberkulozu, ili
objašnjavalo njegovo zaista očigledno biedilo,
zadihanost, lupanje srca i opštu slabost. Počeo sam da
podozrevam da mi je dobri doktor Mur, рте nego što je
otišao u bela prostranstva, natovario aznu dijagnozu.
Tako razmišljajući ponovo sam ga P regledao i s
obzirom na ponovljeno povraćanje

99
 naročito sam obratio pažnju na stomak. Kao što sam već
ranije primetio, bio je malo naduven, ali taj „veiiki trbuh"
nije bio neuobičajen kod iznurene dece koja su dolazila
na Mejbel. I u ovom slučaju sam to tako primio. Sada
sam, međutim, počeo pažljivo da opipavam. Izgledalo je
da je opet sve u redu, kad odjednom — bilo je to tu:
uhvatio sam samo ivicu meke i malo otekle slezine.
— Da li te to boli?
— Malo . . . da, maio — priznao je, trzajući se
uprkos uzdržanosti njegovih reči.
— Da li te boli i kada ne pritiskam? Mislim, i
inače?
— U stvari ne . . . samo me ponekad tišti.
Šta sad? Već opipljiva, meka slezina u tim
godinama. Nagonski skrenuh pogled na unutrašnju stranu
njegovih ruku na kojoj sam upravo uočio slabu purpurnu
pegavost kože. To me je pomelo.
— Nadam se da nije ništa ozbiljno, doktore
Lorense?
Moje ćutanje ga je zabrinulo.
— Ne krekeći. To verovatno znači da uopšte
nemaš tuberkulozu. Došao si sa lažnom dijagnozom i
svom tom budalaštinom o škrofulama.
Gledao me je sa nevericom.
— To je lakši slučaj. Ili, možda nije?
Nisam mu odgovorio. Potom rekoh: — Šta još
kriješ, mala kukavice? Imaš li napade muke već duže
vreme?
— Odnedavna. Kad prođe, prilično sam gladan i
mogu da jedem bilo šta.
— A šta je s tim crvenim mrljama na koži?
— Imam ih tu i tamo. Ali brzo nestaju. Mislio sam
da je to samo nadraženost.
— Naravno. — Pipao sam u mraku. — Da li u
poslednje vreme krvariš u ustima, mislim, iz desni?

100
 Oči su mu se raširile od iznenađenja, čak
divljenja.
__ Vrlo ste dovitljivi, doktore Lorense. Da, tačno,
krvarim. Ali mislim, odnosno mislio sam da je to zbog
oštre četkice za zube.
Ćutao sam i zurio u njega sa neprikrivenom zebnjom
koju je još pojačalo iznenadno shvatanje daljih
neprijatnosti. Zašto sam se upuštao u to? Zar nije
dovoljno što sam sebi natovario onu kučku, njegovu
majku? Ni traga od tuberkuloze kod ovog malog,
odvratnog pametnjakovića. Nagađao sam da sam se
suočio sa nepoznatim idiopatskim krvnim sindromom
kakvih ima, verovatno, dvadesetak razli-čitih vrsta i koji
se nikada do kraja ne mogu izlečiti, traju godinama i
natovare se na leđa prosečnom lekaru opšte prakse sa
svim onim nužnim ponavlja-njem testova, a da ne
pominjem moguća krvarenja i transmzije. Za ovo se neću
založiti. Moja lična modifikacija Hipokratove zakletve
nikada se boije nije mogla primeniti nego ovom prilikom:
kada ti se zadesi neki težak i dugotrajan slučaj, otarasi ga
se. Izvešću dva osnovna testa i ukoliko rezultati budu
nepovoljni, moraće da ide u bolnicu. Vintonska bolni-ca
će ga primiti ako se pokaže da je patološki zanimljiv
slučaj. Kaspoloženje mi se razvedrilo pri pomisli da
njegova majka neće imati opravdanje za svoj ostanak na
klinici ako bi njega poslali kući. Otarasiću ih se oboje,
jednim udarcem dve muve, i biću opet slobodan.
Naravno da nisam mogao da mu tresnem u lice bilo
šta od toga. Posmatrao me je napeto kao da je pokušavao
da otkrije moje misii. Podigao sam emajli-rani lavor s
izrazom bezbrižnosti i drugarstva, što je predstavljalo
najbolji vid mog ponašanja sa bolesni-
Ne možemo dopustiti da rasipaš ovako dobru
^anu, mladiću. Moraćemo nešto da preduzmemo.

101
 —
Možete li?
—
Zašto da ne? Sa stomakom je sve u redu.
Anemičan si. Uzeću ti krv za svaki slučaj.
—
Da mi pustite krv? Kao stari apotekari?
—
Oh, prekini sa tim besmislicama! To je sasvim
jednostavno i naučno. Ništa te neće boleti.
Namučio sam se dok sam mu našao i probio kao nit
tanku venu, ali se on dobro držao, možda čak suviše
mirno. Izvukao sam 5 cc, začepio epruyetu, pošto sam
prethodno namazao nekoliko staklića, i veselo uzviknuo:
— Gotovi smo! Obojićemo stakla kad se osuše.
Sutra ćemo već sve znati o tvojim crvenim krvnim
zrncima. Možeš čak da baciš pogled kroz mikroskop.
Tada je maio živnuo.
—
Kako zanimljiva situacija?! Dečko posmatra
sopstvenu krv. Čemu služi ova mala- epruveta?
—
Upotrebićemo je za tvoj hemoglobin — i
neodređeno dodao — i za druge stvari. — Očigledno mi
se divio i zato mi nije bilo milo da priznam da ću to
poslati ciriškoj kantonskoj bolnici. — A sada se malo
odmori. Moram da obavestim one u kuhinji o tvojoj
dijeti.
—
Hleb i voda? — Usiljeno mi se osmehnuo.
—
To i zaslužuješ. U stvari, šta bi ti hteo za jelo?
—
Prilično sam gladan posle onog pražnjenja. —
Razmišljao je trenutak. — Krompir-pire i — opet se
osmehnuo — mleveno meso.
Nemoguće je ne uzvratiti mu osmeh.
— Eazmislićemo o tome. U svakom slučaju,
dobičeš krompir-pire sa onim dobrim sosom od mesa.
Sada, glavu gore. Učiniću za tebe sve što mogu.
Dok sam izlazio sopstvene reči su mi podrugljivo
odzvanjale u ušima. „Učiniću za tebe sve što mogu." Pa,
do đavola, 1 učiniću — bar koliko je to u razumnim
granicama mojih mogućnosti.

102
 Razume se, izbegao sam kancelariju, znajući da
oba neprijatelja tamo očekuju. Zapalio sam ciga-retu
i otišao u laboratoriju. Detetu neće naškoditi što će malo
da pričeka na večeru. Rekao sam mu da ću ostaviti stakla
za sutra ujutro — nisam želeo da mi se okači na vrat za
celo vece — ali bio sam vrlo radoznao da ih pogledam.
Razmazao sam ih, brz i jednostavan posao, i stavio
pod izvanredni „Lajc". Kako sam još uvek pušio, nisam
želeo da bacim dugu cigaretu marke „abdula", koje mi je
Lota nabavljala bez carine preko svoje avionske
kompanije, seb sam da je dovršim, a potom ustao da
pogledam stakla.
U prvom trenutku sam pomislio da uljem natop-ljeno
staklo nije dobro podešeno, ali kada sam ponovo doterao
sočivo pojavila se ista slika. Stao mi je dah. Mada-kao
laborant nisam virtuoz, ovde se nije moglo pogrešiti — to
je upravo bolo oči. Fascinantno na svoj morbidan način,
nešto što verovatno nikada ne može-te videti kao lekar
opšte prakse: polje prepuno limfocita, belih zrnaca
uvećanih pet do šest puta. Čak sam uočio nezrele oblike
mielocita, velika još nerazvi-jena zrnca koja se nalaze u
koštanoj srži i kojih nikada nema u zdravoj krvi.
Naravno, bilo mi je jasno šta se dešava. Progresivna i
nekontrolisana hiperpla-zija stvaralaca belih krvnih
zrnaca u koštanoj srži potiskivala je stvaraoce crvenih
krvnih zrnaca i pločica, a verovatno već nagrizala samu
kost. Stavio sam drugo staklo sa mernom skalom, kanuo
sveže иђе, napravio grub proračun jednog polja i
pomnožio. Sve je bilo jasno.
Jedva sam se odvojio od okulara. Bio je to jedan
. onib retkih momenata kada u sumornom toku
jednoličnih iskustava naiđete na nešto izuzetno, uko-
iko ste dovoljno sposobni da to otkrijete, i u magno-
Г^к^ sa§^e<^ate ceo niz događaja, prošlost, sadašnjost
oudućnost. Budućnost? Morao sam prestati da se

103
 tapšem po ramenima. Bila je to rđava vest za mladog
Kapablanku — u stvari, najgora. Čudnovato, još sam na
aerodromu, kad sam prvi put ugledao njegovo tužno,
malo lice, osetio da nema sreće, da je na neki čudan način
obeležen propašću. Rođen da pati, nastao iz tog potpuno
neuspelog braka, s belegom Davigeno-vih na sebi. I sada
ga je to zadesilo. Mada je to bila poslednja stvar koju sam
želeo, sam bog to zna, ipak se nije moglo poreći da je to
rešavalo moj problem. Dobro sam razmislio o tome
nekoliko trenutaka, a onda uzeo stakla i otišao u
kancelariju.
Njih dve su me čekale, svaka na po jednom kraju
moga stola, a neustrašiva Hulda mi je gotovo zauzela i
stolicu. Bilo joj je malo nelagodno, ali me je ipak gledala
s prkosnim svetlucanjem u očima, po čemu sam znao da
su utrošile dosta slobodnog vremena na moju ličnost.
— Čekamo da pitati šta za Danijelovu večeru.
—
Kasnije. — Nisam na to obratio pažnju. — Ako
bih mogao da dobijem svoj sto, sestro?
Stajao sam i čekao da ustane, što je ona i učinila,
mada nevoljno. Kad sam seo pogledao sam u Davige-
novu udovicu. Tako ću od sada da mislim o njoj, ili
jednostavno kao o Davigenovoj. Priključila se tom
plemenu po slobodnoj volji, uostalom, nikada me nije
oslovljavala drugačije nego Karol. Reći ću joj sve bez
okolišenja. Od mene ne može očekivati milost.
—
Ovako stoji stvar — rekoh. — Već duže vreme
sumnjam da smo zavedeni pogrešnom dijagnozom. Nije u
pitanju tuberkulozna infekcija.
— Nego šta ... — zastala je podozrivo.
—
Upravo sam izvršio krvnu analizu. Evo stakla.
Pokazuju veliki porast belih krvnih zrnaca. Umesto
normalnog broja od pet do deset hiljada limfocita po
kubnom milimetru, ima nešto manje od šezdeset hHjada .
. . i još, nenormalno bujanje mielocita.

104
 Njoi to ništa nije objašnjavalo, ali se zato sestra
.__ Ne govorite to ospilno, Herr Doktor?
__ Na žalost, vrlo ozbiljno.
Davigenova je zbunjeno gledala čas u mene, čas u
sestru.
— Nešto rđavo?
__ Moglo bi biti. . . ali naturlich nišmo sigurni.
Odlučno sam se umešao.
•— Žao mi je što moram da kažem da sam upravo
vrlo siguran. To je otvoren i zatvoren slučaj. Dečak ima
mielocitnu leukemiju.
Da li je Davigenova shvatila značenje ove reči?
Mislim da nije. U svakom slučaju ne sasvim, jer nije
klonula. Pocrvenela je. Njeno-uvek prisutno nepovere-
nje prema meni još se pojačalo.
— Ne razumem tu iznenadnu promenu i nikako mi
se to ne dopada.
— Želiš li time reći da sam ja za to odgovoran na
bilo koji način?
— Sve je to vrlo čudno . . . ne razumem . . .
— Pokušali smo da ti objasnimo.
Sestra se povratila i nagio uplela u razgovor.
1
— Ko to mi? Katerina hat recht . Treba više saveta.
Ein zvveiter mišljenje, und der beste3. Morate dovedete
2

Herr Professor Lamot specijalista iz Ciriha.

— Samo bismo mu straćali vreme. A on ga nema za
gubljenje. Uostalom, nikada ne bi pristao da dođe tako
daleko ...
Onda vi morate voditi malog njemu u kanton-ska
bolnica — bila je uporna.
. Taman sam hteo da odbijem, ali se brzo predomi-
siih. Još nečije mišljenje, pogotovo Lamotovo, oslobo-
1
U pravu je.
2
Jedno drugo.
I najbolje.

105
dilo bi me tereta. Njegovu dijagnozu neće smeti da
prenebregnu. To mora da upali. A to mi je baš bilo
potrebno. Bio sam miran i siguran u sebe.
— Vrlo dobro. Slažem se. Nazvaću i ugovoriti
posetu što pre. U međuvremenu — okrenuo sam se
sestri — pošto ste se zabrinuli zbog Danijelove večere,
možda biste se pobrinuli da dobije goveđu supu i
Kartoffel ptiree1 sa sosom od mesa.
Htela je još ne|to da kaže, aii se predomislila. Kad je
otišla, i ja sam ustao i krenuo ka vratima. Ali Keti me
zaustavi kod izlaza. Nestalo joj je rumenila sa lica.
Gledala me je napeto, stisnutih usana.
— Znam da nešto smeraš, Karole. I za"to te
upozoravam. Ne pokušavaj da primeniš ma i jedan od
tvojih prljavih trikova na meni, jer će biti gore po
tebe.
Ukočeno sam je gledao. Šta bih drugo mogao da
uradim sa takvom opajdarom?

1
Krompir-pire.
 X

Ciriška kantonska bolnica se nalazi na prijatnom

mestu na Cirihbergu, u bogatoj četvrti koja se visoko
uzdiže na levoj obali Limata. To je izvanredan položaj,
ali loše izabran, jer mu se s reke prilazi preko
beskonačnog niza strmih stepenica, tako da vam već na
pola puta do tamo srce počne da lupa. Bolnica je
masivno, žalosno zdanje po lošem švajcarskom ukusu, sa
modernim dodacima, okružena nekolicinom viso-kih
starih, divnih stabala i, pošto bi to moglo da koristi
njenim bolesnicima, odatle se pruža upečatljiv pogled na
tri starinske crkve: Crkvu propovednika, Sabornu i
Bogorodičinu, što zajedno sa bezbrojnim bankama
upućuje na dvostruki karakter ovoga grada — predanost
Mamonu i Gospodu.
U sledeću subotu posle podne izašao sam sa
Danijelom kroz pokretna vrata medicinskog odeljenja.
Dan je bio divan i kad nas je dočekalo jesenje sunce i
svež hladan vazduh duboko je odahnuo s olakšanjem.
. Milo mi je, doktore Lorense, što smo to
završili.
Nasmejao se i uzeo me za ruku, pokret koji mi je, Че
potrebno da kažem, stvarno smetao, izazvavši u mem
ono što se u Škotskoj naziva štrecaj. Nisam bio ■lajbolje
raspoložen. Posle sve muke oko ugovaranja teff • mo§ao sam
samo dva puta da na brzinu m oniram Loti i pokušam da joj
objasnim zašto ne gu da je vidim ovom prilikom, da bih
posle svega

107
bio još i izgrđen. U takvim okolnostima nije mi ostalo
ništa drugo već samo da se natežem s njim.
—
Sigurno nije bilo strašno? — rekoh.
— Oh, ne. Dopao mi se doktor Lamot. Vrlo je
ozbiljan i stvarno zna da pročita ljude. Tako mi se
ljubazno osmehnuo kada sam odlazio. Pametan je, zar
ne?
—• Prvoklasan — kratko odgovorih. — Fran-cuski
Švajcarac. Oni su najbolji. . . intelektualno.
— Nisam znao da će me poslati kod onih mladih
žena koje su svašta radile sa mnom.
— Te devojke su tehničari . . . Svaka je obučena za
poseban test.
—
Kao na primer?
— Više-manje za sve, na primer da pronađu sve o
tvojim krvnim zrncima i krvnoj grupi, naravno.
— Zar vi to ne biste umeli da uradite, doktore
Lorense?
— Naravno da bih, kada bih imao njihovu opre-mu.
Ako želiš daxznaš, imaš AB krvnu grupu.
—
Da li je to u redu?
—
Savršeno. To je najređa krvna grupa.
—
Koja ste vi grupa? —
^ O grupa.
—
Izgledali su vrlo zainteresovani za moju krv.
— Razmišljao je. — Možda nije dovoljno plava. —
Pogledao me je kao da je očekivao da ću se nasmejati.
— Nadam se da vam je doktor Lamot dao dobar izveštaj
o meni.
— Naravno da jeste — rekoh, oslobodivši se
njegovog malog znojavog stiska, da bih pojačao
uverljivost svojih reči tapšanjem po leđima. — Razgo-
varaćemo o tome.
Koračali smo kroz aveniju platana, suvo lišće nam je
pucketalo pod nogama. Za ručak sam pojeo samo sendvič
sa govedinom i zato rekoh:

108
 __ Poješćemo nešto pre no što krenemo nazad.
__ Dobro! — odgovori veselo. — Sada, kada je
sve prošlo, pomalo me obilazi glad i spreman sam na
To me je ućutkalo za trenutak.
Ušli smo u opel koji sam parkirao u bolničkom
krugu, pa smo krenuii do Špringliia gde nije bilo gužve u
to vreme, između ručka i pet posle podne. Seli smo za sto
kod prozora, na gorniem spratu. Poručio sam rovita jaja
sa prženim hlebom, vruće mleko za njega i kafe-krem za
sebe.
— Ništa od onih divnih kolača? — nagovestio je.
— Sećate li se, imali smo neki dogovor . . .
— Dobićeš dva posle jaja. — Do đavola, nije više
važno. Neka se veseli dok još može.
Kad sam video da mu se bledo, usko lice razve-
drilo, brzo sam skrenuo pogled kroz prozor, jedva
primećujući gusti saobraćaj u Banhofštrase i dugačke,
niske plave tramvaje koji su vijugali oko ostrvceta sa
novinskim kioskom na Trgu parade.
Klasična leukemija. Tip malignog mielocitisa: uzrok
još uvek nepoznat. Lamot mi je polaskao time što je
potvrdio moju dijagnozu, dodavši još nekoliko ukrasnih
fraza. Nemilosrdno progresivno. Abnormal-no
razmnožene ćelije zahvatile su različite organe —
pretrpavale jetru, slezinu, bubrege, pluća, izlivajući se
sye više i više iz koštane srži. Simptomi: akutna slabost i
mršavljenje, veliki trbuh, stomačno i crevno krvavljenie,
edem stopala i nogu usled zakrečenja nmfnih sudova.
Lečenje: poseban lek nepoznat; zrače- nJe u malim
količinama neadekvatno, u većim uništa-va malobrojne
zdrave ćilije; u kriznim situacijama, j^ na transfuzrja.
Prognoza: neodređen, ali neizbežan Ja]- Najmanje šest
meseci; najviše tri godine.
osurt kak°' vrl° rđavo- ^ ni3e Dio P1^0 dete
0 na smrt
eereh v - Odjednom sam se setio epidemije
-oro-moždanog meningitisa s kojom sam se borio u

109
Rondi. Koliko sam prljavih čaršava prebacio preko . onih malih
mrtvaca? Nije ni čudo što sam otvrdnuo. Trebalo je postaviti
temelje, bolje odmah nego posle. Kada je već uveliko jeo drugo
jaje, nagnuh se prema njemu.
—
Kako ide klopa?
—
Prvoklasno.
—
Dobro je. To je deo tvog lečenja — nema više ribljeg
ulja, ali zato mnogo proteina. Mislim da sam ti rekao da si
anemičan.
—
Oh, da. Vi ste prvi koji ste to stvarno utvrdili. Da li se .
. da li se doktor Lamot složio?
Klimnub sam glavom.
— Lečenjem qe sve to da se reši.
Zaćutao sam, zatim veselo dodao: — Baš šteta što glavni
deo toga ne može da se sprovede na Mejbelu.
Otvorio je usta kao upecana pastrmka, a parče jajeta spalo
mu je sa viljuške.
— Zašto ne?
— Nemamo mogućnosti.
Polako je progutao zalogaj.
— Zar ne bih mogao da odlazim u kantonsku
bolnicu, kao ovo danas?
v— Mislim da ne bi, Danijele. Suviše je udaljeno od
Šlevalda. Potrebno ti je redovno lečenje. A pravo mesto za to, u
tvom slučaju, je bolnica Viktorija kod kuće.
Brada mu se stvarno spustila na tanki pileći vrat.
—
Hoćete da kažete da se vraćam u Levenford?
—
Zašto ne bi, momče? — nasmejao sam se. — Tamo
živiš, zar ne?
—
Da — polako izgovori. — Tamo sam živeo. Ali ja . . .
majka reče . . . nadali smo se da ćemo duže ostati u
Švajcarskoj.
—
I ja sam se nadao, ali potrebe zahtevaju . . • Najzad,
šta nedostaje dragom, starom Levenfordu?
Ćutao je, očiju uprtih u tanjir.

110
с #л7 r~
 ■

Kf
jSfisam bio naročito srećan tamo otkako je
otac umro.
__ Da li ti nedostaje?
__ Mislim, da. Ali nije . . . nije to baš u pitanju.
— Šta onda?
Pobledeo je oko usana, a ja sam odjednom poželeo
da ustanem, platim i da se izgubim. Ali, dok sam nagnut
prema njemu čekao odgovor, nešto me je zadržalo. I
odmah zatim on mi odgovori.
Govorio je polako, ne gledajući me:
— Kad je otac umro, odnosno poginuo strmogla-
vivši se s krova, bilo je mnogo neprijatnog govorkanja' —
zastao je, a mene pogodi jedna misao kao električni udar
— nema sumnje, mama neće da se vrati u Levenford.
— Da, Dani? — podsticao sam ga.
— Dečaci su vikali za mnom, a na saslušanju, pošto
mi je kanonik Dingvol rekao ... — naglo je prekinuo,
podigao glavu i molećivo me gledao. Video sam kako
mu se suze slivaju niz obraze. Kakonizak možeš da
budeš, Karole? Za ime boga, prekini! Čuo si više nego
dovoljno.
— Hajde, momče. Više ni reči. Znaš da te ne bih
povredio ni za celi svet. Evo, uzmi moju maramicu, a ja
ću da skoknem do tezge da uzmem kolače,
Pet minuta kasnije obrisao sam mu suze, izveo sam
to dobro. i od srca, dok je on jeo puslicu uz povremeno
šmrkanje.
ac smo
T.,v ^ * pošli po kola, koja sam parkirao u lstrase, nadao
sam se da se to neće dogoditi, ali jeste. Prvo me uhvatio za
ruku, zatim uobičajeno:
Hvala vam što ste bili tako uviđavni prema meni,
doktore Lorense.
_ Ali kad je neko Karol, začas može da se otrese
gnze savesti. Samoodržanje je osnovni zakon prirode.
ve sto je po imenu Davigen bilo je uvek otrovno za
en
e i na svaki način sam morao da ih se otarasim.

111
Nisam imao ništa protiv ovog malog, poluživog par-četa
sive materije, ali njegova majka bi me uništila.
Neprestano bi mi držala nož pod grlom i jednog dana,
tako mi boga, isterala bi me sa Mejbela.
Kad smo ušii u kola nebo je postalo sivomodro i
nekoliko mekih pahuljica je zalepršalo.
— Vidiš, Danijele, — rekoh — počinje da pada
sneg. Uskoro će zima, a ona baš nije najpovoljnija za
tebe.
— Ja volim sneg — reče gledajući u paperjaste
kristale i promrmlja upola za sebe, kao da je hteo bolje da
objasni: — Sada se anđeli gađaju jastucima.
— Mora da sami sebe izbacuju iz pakla — rekoh.
Sneg je sve gušće padao. Zadovoljio sam se tim
odgovorom, upalio kola i krenuo.
Vožnja nije bila laka, grejač nije najbolje radio i u
jednom trenutku biizu Koare mislio sam da ću morati da
stanem i da stavim lance. Ipak, negde posle deset časova,
stigli smo do Mejbela.
Spustio sam dečaka kod gostinske kuće, gde ga je
majka očekivala da ga stavi u krevet, a zatim nastavio do
glavne zgrade.
Sestra me je sačekala na vratima, upozorena
svetlima kola — jer je sneg prigušio svaki zvuk —
ponašala se uzdržano i zvanično, ali na moje iznena-
đenje, ne neprijateljski.
— Schlechte Nacht1, Herr Doktor. Dobro ste
uspeli stignete bezbedno. — Zatim, dok sam skidao
kaput i šal: — Haben Sie Hunger2?
— Gotovo ništa nisam jeo ceo dan.
Klimnula je glavom i otišla. Predstojali su dani
iznenađenja. U mojoj sobi peć je bila puna drva, sto
postavljen za večeru i gotovo odmah ušla je stara aždaja
sa poslužavnikom na kome se pušila činija sa

1
Loša noć.
2
Jeste li gladni.

112
 supom i nešto što godinama nisam video — veliki taniir
sa povećim ostatkom steka i pitom od bubrega.
Nisam mogao sačekati da zagrizem, ali pošto sam
postao malo pomirljiviji, rekoh pre nego što sam seo:
__ pretpostavljam da želite sve da čujete.
__ Nein, Herr Doktor. — Dok sam je netremiee
gledao, nastavila-je: — Morate oprostite, Katarina
postane toliko uznemirena i ja, da sam telefonirala
bolničarki doktor Lamota. Mi sve znamo, avaj. Tako-đe,
da sve što ste rekla ot ova zla bolest je apsolutno i tačno.
Bila je to vrlo lepa promena kod Hulde — da nisam
bio smrznut sigurno bih se ozario. Kad sam se udobno
smestio i počeo da sipam supu, nastavila je:
— Tako, sada je rešeno bez pogovora da Katari-na i
mali treba ostati ofde. Popodne sam napisala ekspres-
pismo gospodinu Skrajgemoru, objasnila mu kako mi
postala važna, tako dugo bez prave pomoći. Složiće se.
To je sigurno. Želim vam, Herr Doktor Gute Nacht.
Rekavši to, malo je cupnula, što je odnedavna uvela
kao neku vrstu zvaničnog naklona, i izišla.
Posle supe sam jeo stek i pitu od bubrega, polako
i zamišljeno, naslađujući se ukusom dobre škotske
!^?neJ Sve sam P°Jeo> mJe moglo biti ukusnije.
Odvažna Katerina se, naravno, potrudila oko Hulde,
Koja je kao retko ko volela dobro da jede. Neka im
bude, za sada. Imao sam nepobitan adut, za sada još
ne
u ruci, ali biće, ier sam znao gde mogu da ga
б
nađem. . •
Kad sam završio večeru, iako sam bio sit do guše
veonaa umoran, ipak sam seo da napišem pismo
^evenfordskom Heraldu da mi pošalju izveštaj o
sl
ucajU Davigen.

Pregršt
 XI

Proveo sam strašnu noć. Sve do sada sam se

uzdržavao da govorim o čudnoj mori koja me je
povremeno mučila. To je ličn'a stvar. Zabrinjavala me je.
Više sam voleo da to zadržim za sebe, jer je reč o
očiglednoj halucinaciji, vizuelno-auditivnoj. Među-tim, u
poslednje vreme napadi su učestali i te noći sam tako
žestoko propatio kao nikada ranije. Stvarno razorna
noćna mora.
Počelo je kao i obično. Tama i pustoš u nepozna-
tom, nemom gradu. Osećanje užasne samoće i neod-ložna
strahovita potreba da se zatraži pomoć, da se pobegne.
Zatim, posle trenutka napregnutog iščekiva-nja, bat
koraka koji me odmereno i uporno slede, odjekujući u
praznoj ulici. Potrčah. Obično sam brzo trčao. Ali te noći
noge su mi bile teške i samo sam uz najveći napor uspeo
da ih vučem. Bat koraka iza mene postepeno se
približavao. Uhvatiće me. Gotovo sam osetio na ramenu
dodir nevidljive ruke. Skrenuo sam u neki prolaz. Odmah
sam se našao u spletu uskih uličica, oivičenih niskim
prozorima, zastrtim crvenim zavesama i otvorenim, koji
su u meni budili nadu u zaklon i spas. Ali, kad sam im se
približio, podiže se vetar u uskoj uličici i silovito zalupi
sve prozore. Zatim sam se obreo na praznom trgu,
zagrađenom visokim polusrušenim zgradama, preko
kojeg sam se tegobno vukao obliven samrtničkim znojem,
dok su me koraci i dalje nemilosrdno proga-njali.
114
 Strava' je potrajala duže, mnogo duže nego pre, ier
ie ograđeni prostor bio bezizlazan. Da budem tako bedno
uhvaćen u klopku bilo je više nego što sam mogao da
podnesem. Bio sam bespomoćan. Najzad, bacio sam se u
ulaz nekog pustog skladišta i naterao sebe da se osvrnem
i dreknem iz sve snage u pravcu tog nevidljivog
približavanja:
— Stoj. Ne prilazi mi!
Istovremeno začuh signal oslobođenja, mukli,
udaljeni lavež psa i tog trenutka prestao je bat koraka.
Progon se završio. Još jednom sam za dlaku izbegao
propast.
Kad sam se ujutro probudio, u glavi mi je bučalo i s
mukom sam se pribrao. Ipak, malo mi je laknulo kad sam
shvatio da ]e nedelja i da mogu još malo da odremam, do
deset sati. Za vreme raspusta, kad su deca bila ovde,
nedelja je katkad bila pravo mučenje; ali u poslednje
vreme je bila lepa, budući da je sestra koja je redovno
prisustvovala misama u osam ujutro vodila i Davigenove
sa sobom. Mada bih i ja odlazio u selo pre pola dvanaest,
s knjigom u ruci, da bih sačuvao dobre odnose sa
Huldom, retko bih se došunjao blizu crkve, već bih
zaobilaznim putem odlazio do staničnog kioska, da
porazgovaram sa Đinom ili, što je bilo još korisnije, do
Pfeffermiihle gde su točili odlično svetlo pivo.
Ustao sam u pola jedanaest i posle doručka koji nisam
pojeo, mada je bio serviran bez ballonsa, otklancao sam
u rutinski obilazak odeljenja i odlučio da jednog od
dečaka pustim ranije kući. Zapaljenje plućne maramice
mu se lepo povuklo, a i roditelji su pisali da bi želeli da
se vrati kući. Zatim sam, pre poiaska u selo, otišao u
gostinsku kuću da vidim avigena mlađeg. Dočekao me ]e
na vratima potpuno

n Pustili su me da se uspavam, doktore Lorense.

^anas idem sa vama u crkvu. .v
 То је predstavljalo neočekivanu smetnju.
Kritički sam ga osmotrio — osmehivao se, izgle-dao
je bolje i sveže posle sanrila, koji sam mu dao. To nije
bilo sasvim neočekivano. Primetio sam da je krenulo
nabolje. To je svakako jedna od najžalosnijih
manifestacija ove vrste leukemije, nagla i neobjašnji-va
poboljšanja koja bude lažne nade, da bi zatim ponovo
došlo do nezaustavljivog pogoršanja.
— Ti si još iscrpljen — rekoh — ne moraš da . . .
da ideš u crkvu.
—- Oh, ne bih to propustio ni za šta. Pogotovo ne sa
vama.
Da li bi išta moglo da bude odvratnije od te
neželjene i burne odanosti? Naročito toga jutra. Da nije
bio toliko bolestan, odgovorio bih mu bezuslovno ,,ne".
Umesto toga, pokušao sam da smislim neko opravdanje.
Bez uspeha. Ništa nije moglo da se učini, morao sam da
ga podnesem, inače bi bilo galame. Imao sam osećaj da
me neko promatra sa prozora.
— Onda krenimo — rekoh s lažnom ljubaznošću
i oprezno gurnuh ruku u džep, ne bih li izbegao da mi
je ščepa.
Bilo je jedno od onih jutara koja obično dolaze posle
snežnih padavina u Grisonima — nebo plavo kao
mandrilova zadnjica, sunce se iskri i pretvara u snežne
kristale lažne dijamante. Svež, treperavi vaz-duh budi
želju da se otarasite briga i da večno živite. U Švajcarskoj
znaju kako da iziđu na kraj sa snegom i seoska uprava,
dobro raspoložena prema Mejbelu, očistila je i oivičila
naš drum sve do dole, do savršeno raščišćenog puta.
Hodali smo između zidova od bleštave plave beline koja
je pekla oči, bar moje. Seoski krovovi su bili prekriveni
teškim pokrivačem i dok smo koračali počela su zvoniti
zvona, a nas su zasuli ledeni visuljci sa isturenih streha.
— Lavina. -— Nasmejao se moj mučitelj. —
Zamislimo da prelazimo Alpe. Tri puta ura na has i
Hanibala.
116
 Ušli smo u crkvu. Posle spoljnjeg sjaja, unutra je
izsledala mračnija i sumornija nego ikada ranije. Skup je
bio mali i raštrkan — po ovakvom danu većina dolazi na
jutarnju službu. Razume se, krenuo je ka prvom redu.
Već sam rekao da sam alergičan na crkve. Budile su
u meni neko osećanje potištenosti, nostalgične
potonulosti i jedan ljutit osećaj u smislu „beži iz ove
jazbine", sve u svemu jedan kompleks koji je naročito
ova crkva stvarala. Napolju je bilo čarobno, unutra slično
grobu. Pogodila me je hladnoća koja me je podsećala na
anatomsku salu u kojoj sam secirao svog prvog mrtvaca.
U pozadini oltara, na neobrađenom zidu od crvenog
granita, nalazila se velika ravna rezbarija, neka vrsta
impresionističkog bareljefa, koja me je uvek bacala u
depresiju. To je bio čovek, naravno ne na krstu, ne
konvencionalno predstavljen u mukama, već dat samo u
profilu i konturama koje su nagoveštavale lik, nagnut
napred i poluokrenut prema publici, s rukom ispruženom
u prostor. Ubijala me je ta figura. Oči su se neprestano
vraćale na nju, ne samo zato što je to bio đavolski dobar i
originalan rad, u potpuiioj suprotnosti sa jednostavnim
izgledom crkve, već i zato što, ako se niste isključili i
rekli sebi, kao što sam ja činio: zaboravi! — mogli biste
se setiti stvari koje je najbolje zaboraviti.
Samo što sam kleknuo i ovlaš izveo uobičajene
pokrete da ostavim dobar utisak, pojavi se mesni otac ]os
neobučen. Bio je to mršav, mali čovek bolesna izgleda,
Poljak, zvao se Zobronski, ako je tačno spelovao — nije
bilo dovoljno švajcarskog sveštenstva u ovpm zabačenom
kraju doline, tako da su bili Prisiljeni da uzimaju političke
izbeglice. Posmatrao je vernike sa uzdignutim kažiprstom.
Da u
u<5iTY~~ želi pomoćnika? — zašištalo mi je u na- — Idem
ja.

117
 I pre nego što sam stigao da ga zgrabim, ustao je i
otišao. Od trenutka kada sam' ušao imao sam predose-
ćanje da će se stvari loše odvijati po mene. Kad se
ponovo pojavio u gizdavoj crvenoj mantiji 1 belom
stiharu, kao mali papa, i počeo da pali sveće sa
stručnošću koju je mogao da stekne samo od Dingvo-la,
znoj mi je potekao niz potiljak. Još je gore bilo kada je
počela misa. Još nikada se nije videla tako sjajna
predstava. Taj mali uljez je znao sve smicalice. Stalno
sam se nadao da će se spotaći o jastuče za klečanje ili
ispustiti knjigu, ali nijednom nije pogrešio u pokretima i
sve je to izvodio sa takvim izrazom presvete predanosti
da bi mogao da nastupi pred skupom kardinala u
Sikstinskoj kapeli. Zobronski, ako mu je to ime, kao da se
uklopio u predstavu. U drugim prilikama je bio sasvim
traljav izvođač, tako da smo primećivali da mnogo kašlje,
ili da se posekao pri brijanju, da su mu manžetne na
pantalonama iskrzane, a čizme pohabane. Ali sada, moglo
se pomisliti da ima novaca u banci, izveo je nekoliko
kitnjastih pokreta za svoj račun.
Kada je došlo do pričešća bio sam spreman da se
opkladim da ga mali gnjavator neće uzeti, jer se već dugo
nije ispovedio. Međutim, pričestio se, a način na koji je
zatvorio oči zavrteo mi je mozak. Gotovo su svi prišli
oltaru i dok je prolazio duž ograde s kondirom u ruci,
osećao sam da me promatra iz uglova očiju. Kakva
nada?! Koliko li je vremena prošlo od kako su me
poslednji put uhvatili da se pričešćujem? Mora da ima
više od pet godina, od one mise u Notingemu. Ušao sarh
u crkvu šale radi da bih čuo onog Franjev-ca, oca Alojza
— rekli su mi da je dramatičan kao Carls Lauton — a
izašao iz nje preobražen. To me je držalo dva meseca dok
nisam sreo onu crvenokosu irsku sestru iz lokalne
bolnice. I ona je bila prvokla-sna u svemu, izuzev u
belfastskom akcentu. Mogla je s njim za opkladu da
razbije čaše u kafani „Šervud".

118
 posle blagoslova izašao sam na svež vazduh da ga
ačekam. Ubrzo je došao. Bio je čio i veseo. Nisam mu
uzvratio raspoloženje.
__ Otac je toliko želeo da vas vidi, doktore
Lprense. Znate li da govori četiri jezika?
__ Ne mešaj me sa tim Poljakom. Njemu je samo
novac potreban.
__ Oh, da, strašno je siromašan. Zadužili su se
mnogo zbog zidanja crkve. I sada sve sam održava
gotovo ni od čega. Zato ima tako malo ulja za loženje.
Mislim da nema dovoljno ni za hranu.
— To je njegov problem — rekoh. — A moj je da
nabavim Sandi telegraf. Idemo na stanicu.
Kada smo krenuli, upita me:
— Jeste li videli onaj divni vajarski rad na zidu?
— Samo kada bih gledao u njega, a to je nešto što
izbegavam.
— Očigledno ga je napravio mladi vajar koji je
bolovao u Davosu.
— A zatim umro — obrecnuo sam se. — Maj-
storsko delo predstavlja njegov poslednji čin.
— Oh, ne. Izlečio se i sada je veoma poznat. Ove
godine ima izložbu u Beču.
— Idemo. Nemam vremena. Hajde, i ne pravi se
toliko važan.
Nije se dao pokolebati. Bilo je u njemu nekog zara.
Da li je to zbog malo više crvenih zrnaca koje je uspeo
da proizvede u toku noći? Sumnjao sam.
Stigli smo do kioska gde sam našao nedeljne
ustove što me je malo odobrovoljilo. Dan mi je bio
dosadari kad smo gubili vezu sa Cirihom. Kupio sam
eiegraf, bez mnogo brblianja sa Đinom i upravo
krenuo kada reče:
— ■ Da li biste mogli da mi promenite pola funte u
bV
a]carski novac, doktore Lorense?
— Imaš pola funte?

119
 —
Naravno. — Smejao se. — Dao mi je stari
kanonik pred polazak. Sada, kada imamo snega voloo bih
da mu pošaljem jednu od ovih slika. — Pokazao je
razglednicu u boji na kojoj su se nalažili jedan veliki
bernardinae i štene sa pljoskama rakije oko vratova.
—
Daću ti pedeset centi za to — rekoh, pomi-slivši
koliko je.puta ta stara vreća kostiju iskrsla između nas.
—
Možeš da izbušiš rupu u toj tvojoj pari i da je
nosiš oko vrata.
Čim sam to rekao, odmah sam zažalio. Ali izgleda
da mi nije zamerio.
— Tamo se ne bi mogla potrošiti. Osim toga, već
imam medalju koju mi je dao.
Kupio sam kartu i pozajmio mu hemijsku olovku.
Iako sam bio rađoznao, nisam gledao šta piše, jer sam
verovao da će mi pokazati taj izliv osećanja, što je i
učinio.
Dragi prečasni kanoniče, Vaš učenik i
poštovanja dostojni ša-hovski protivnik šalje
vam pozđrave sa Alpa, gde je u društvu sa
svojim (pobeđe-nim) lekarom upravo prošao
kroz lavinu, malu ali tešku. Ova dva
bernardinca, veliki sa rakijom za doktora
Lorensa i mali sa limunadom za mene,
srećom nisu bili po-trebni. Danas sam vrlo
dobro, ali ću se možda uskoro vratiti. Pazite
na potez P na K4 u Rej Lopezovom otvaranju.
—
Dve greške u pisanju — bilo je sve što sam
mogao da kažem.
—
Da, pišem strašno loše — složio se. — To je
moja Ahilova peta.
Međutim, sam pokušaj je bio vredan pohvale, tako
da sam malo smekšao i kupio mu marku kod

120
nine koia je sve vreme sa posebriim interesovanjem
oratila šta se događa. Znao sam da će me kasnije
nemilosrdno ismejati.
__ jako si vezan za starog Dingvola? — upitao
sam ga dok smo se udaljavali.
__ Oh, da . . . čvrsto — ozbiljno je rekao. —
Oduvek je bio vrlo pažljiv prema nama, naročito u
poslednje vreme.
— Posle . . . nesreće?
Klimnuo je glavom. — Znate, doktore Lorense,
dečaku mojih godina nesto znači ako uživa poverenje
nekoga kao što je kanonik Dingvol.
— Kome ne bi? — rekoh ohrabrujući ga. — Ipak...
— smeškao sam se — ne shvatam baš najbolje zbog čega
bi trebalo da veruje jednom malom đavolku kao što si ti.
— Ali on to čini.
— Na koji način? — smejao sam se.
— Cuvajući tajnu — izgovorio je ponosno, a onda
mu se lice zatvorilo kao da je suviše rekao.
— Ne mogu da verujem.
— Ali to je istina — bio je uporan.
— Zar nećeš da mi kažeš o čemu se radi?
Cutao je, još uvek s onim zatvorenim izrazom na
hcu, zatim me pogleda. — Ne mogu — reče polako. —
Mada bih to veoma želeo. Znate . . . tajna ispovesti se ne
može odati.
Ovo je bio jedan od štosova kome se ni u snu
msam nadao. Ali nisam smeo da prenaglim. Za sada
sam to morao da ostavim na ' stranu. Treba da
sacekam izveštaj levenforskog Heralda. Međutim,
isam bio obeshrabren. Nešto čudno, neosporno veo-
a cudno i više nego izvesno sumnjivo nalazilo se u
10V1
svega toga, skriveno ispod površine, duboko
e au f
isi ' P e ili kasnije, ako uporno budem kopao,
a u
pri?P ^ blago. Ova bi se reč mogla pokazati baš
Kiadnom, razmišljao sam ne bez zadovoljstva.

121
 Došli smo do kraja perona pre nego što je opet
progovorio.
— Nadam se da niste uvređeni?
— Oh, ne — rekoh upravo tonom uvređenog
opiranja. — Nikako ne bih želeo da se stavim između tebe
i Dingvola.
Ćutao je sve dok nismo izašli iz stanice, a onda je s
očiglednim naporom promenio temu.
— Nemamo li još nešto da obavimo u selu? Osećam
se tako . ... nekako dobro. Ima li izgleda za onu partiju
šaha?
— Neće biti nikoga tamo, s obzirom na ovako lep
dan. Ali ako hoćeš možemo da svratimo na piće kod
Pfeffermiihle.
Tako smo i uradili. Ušli smo u prijatnu malu
prostoriju sa tamnim gredama. Kao što sam i oče-kivao,
bila je prazna. Za njega sam uzeo Apfelsaft1 a za sebe
Eichberger2. Bio je ushićen ovim mestom, a kada je još
video i pehare šahovskog kluba, koje je uglavnom Bemel
osvojio, morao samda mu obećam da ću ga opet dovesti.
Kad je video tablu sa natpisom Schachklub, mudro je
zakevtao, što je predstavljalo uvod u paradu znanja.
— Schach! Kako interesantno, doktore Lorense. Zar
ne vidite da je direktno izvedeno iz Shaha.
— Sta trućas°
— Šah je bio lsključivo šahova igra i smatra se da je
nastao u staroj Persiji.
— Šališ se. Tako stara igra?
— Strašno stara i kaljevska. Najomiljenija igra
mnogih kraljeva kao što su Karlo Veliki i Harun-al--
Rašid. Čak je igrao i kralj Kanut3.
1
Sok od jabuke.
2
Vrsta piva.
3
Kanut, danski kralj (1014—1036); po legendi, naredio je da se min'?
išiba lancima, jer mu je potopilo brodove. (Prim. prev.)

122
 Zar nije bio suviše zauzet talasima?
__ Daleko od toga. Postoji istorijski zapis o
nartiji koju je igrao sa jednim dvoraninom, vojvodom
Ulfom. Kad 'je izgubio, kralj je bio besan i prevrnuo je
tablu. Čudno, ali dva dana kasnije vojvoda Ulf je
misteriozno ubijen.
Izgledao je tako ozbiljan da sam prsnuo u smeh na
šta se on trgao i odmah mi se pridružio. Obojica smo se
glasno smejali zbog Ulfovog završetka.
Začudo, bio sam veseo, ne samo zbog dobrog piva.
Stvari su krenule dobro po mene. Nije mi smetalo da se
pokažem pred Davigenom mlađim u tom raspoloženju.
Navikao sam se na njega, u stvari gotovo sam ga
zavoleo. Celim putem do kuće nepre-stano je brbljao.
Čak i kad smo se vratili posle jedan, nije mogao da drži
jezik za zubima. Čekale su nas i supa je već bila na stolu.
—
Kasnite, Herr Doktor: — Hulda se značajno
poigravala sa satom koji joj je stalno zapinjao za levu
izbočinu.
—
Morate nam oprostiti, sestro — zajodlao je mali.
— Tako smo se lepo proveli. Otišli smo i na piće kod
Pfeffermuhle.
Gotovo se moglo zapaziti kako se Huldi diže kosa
na glavi. Udovica mi dobaci gadan pogled.
— Ach, so, Pfeffermtihle. To je kein Platz1 za
bonntag^. i još povesti malo dečko.
- Sta je to? — upita Davigenova. ~- Gadno mesto gde
pije niži sloj ljudi. -v.^v^ ^ostovi koje sam sagradio u
trenutku su se srusiii. Pao sam uz tresak.
Se "f^tegessen je počeo i završio se u tišini. Opet su
udružile protiv mene. Nije važno, Karole, tvoje eme
dolazi. Uskoro.
'• №је mei
Nedelja.
 XII
Britanska poštanska služba nije ni brza ni predu-
zimljiva kao švajcarska, tako da je odgovor na moje
pismo levenfordskom Heraldu stigao tek u sredu ujutro
sledeće nedelje. Međutim, bilo je to više nego korisno
zakašnjenje. Herald je objavio o istrazi na naslovnoj
strani i pored potpunog izveštaja sa procesa još je dodao i
poseban članak o pravnim aspektima slučaja, koji su
naročito dobro osvetljavali celu stvar.
Progutao sam očima te važne novine i čak sam
dopustio da mi se kafa ohladi u žurbi da što pre dođem do
srži. Zatim sam ponovo sve pročitao sa izuzetnom
pažnjom, povećanim interesovanjem i za-dovoljstvom.
Bilo je to sve što mi je trebalo, čemu sam se nadao i
stvarno očekivao. Zapalio sam jednu „abdulu" i duboko
udahnuo aromu. Kakav divan dan! Sunce je bacalo svoje
zrake u malu dnevnu sobu, drozd je zviždukao pod
prozorom, sve je bilo dobro u svetu časnog Lorensa
Karola.
Tokom prepodneva bio sam veseo, vedar i neu-
žurban. Davigenova mi je postala toliko odvratna u
poslednje vreme da mi je iščekivanje predstavljalo još
veće zadovoljstvo. Promišljeno i pažljivo odabrao sam
zgodan momenat. Sačekao sam do posle Mittagessen
kada je sestra, oduvek teški žderonja, obično dremala u
svojoj sobi. Do guše umotan, genijalac je bio ćušnut na
udaljenu sunčanu stranu terase. S prozora sam video kada
je Davigenova otišla u svoju kućicu. Dao

124
 ioi deset minuta vremena, a onda sam se lagano
^Obilna кд§а koja je padala tokom nedelje dobrim
delom je raščistila sneg i niži pašnjaci su opet bili
orekriveni sočnim zelenilom. Krave, isterane iz štala na
kratak predah, klepetale su medenicama unaokolo i
plašljivo se njušile, proždrljivo brsteći sočnu travu.
Odozdo, iz kišom natopljene doline, dopiralo je blago
brujanje udaljenog vodopada. U proleće će biti pa-strmki
u tom dubokom viru. Sve sam to još više voleo nego pre
i uskoro će opet biti moje.
Zakucao sam na vrata i čekao. Nije bilo odgovo-ra.
Ušao sam i, kako me nije čula, mogao sam da je gledam
nepristrasnim, nesputanim pogledom.
Zavrnutih rukava peglala je Danijelove košulje u
maloj kuhinji iza dnevne sobe i, ako mi verujete, pevala.
Nikada je još nisam čuo da peva i nije imala loš glas.
Devedeset i devet posto škotskih balada su tužne, pune
propalih veridbi, tajnih ljubavnika, utop-ljenih
mlinarskih kćeri ili, pak, predstavljaju iskrenu kuknjavu
prepunu sentimentalne čežnje za otocima, jezerima,
brdima i vresom, koja su, uglavnom, ispeva-la jadna
iskrvavljena srca zaboravljenih siročića bez otadžbine.
Ali ovo je bila jedna od veselih pesmica i °na je tako i
pevala. Da, video sam da je bila srećna, erovala je da se
lepo udomila i nije imala pravu predstavu o sinovljevoj
bolesti. Od samog početka mi m]e verovala ni reči od
onoga što sam joj rekao, a sauvek voljena Hulda ie sa
puno obzira skrivala ono na]gore.

Hitaj lepa barko kao ptica na krilima.

toi ,;r^kinula ie za trenutak da bi promenila peglu. U
nismo imali utika
zagre 1 ^ č, tako da je peglu
la QV л Па ?eci- Vešto je pljucnula i ona je zacvrča-
°Palo mi se to ljupko pljuckanje — nekako je

125
ljudsko, ali je to neće spasti omče. Opet se zadovoljni
prihvatila pesme i peglanja.
Preko mora do ostrva Skaja^nosi momče
rođeno za kralja.
Verovali ili ne, ali iako sam ih maločas strogo
iskritikovao, žudno sam upijao tu staru škotsku ■
baladu. Možda je to u meni radila Brusova krv. One me
raznežuju. Bilo je vreme da uđem pre nego što počnem da
mumlam pratnju.
Kad sam se pojavio, trgla se malo i prestala da peva,
ali je nastavila sa peglanjem. Za trenutak je ćutala, a
zatim reče ne dižući pogled:
—
Pa, Karole, šta, danas prodaješ? Jeftine stiho-ve
na skarednim razglednicama?
—
Ne — odgovorih. — Ali ako si zainteresovana,
videću šta mogu da učinim za tebe.
—
Nisam. A i zauzeta sam. Zato reci šta imaš.
—
Ništa važno — rekoh spokojno. — Neko mi je
ovo poslao.
Pružio sam joj levenfordski Herald. Prestala je da pegla.
Spustila je peglu i kad je videla datum lice joj se izmenilo.
Izgubilo je boju.
— Tebi poslao? — reče. — Davigenovi . . . nika-
da me neće ostaviti. . . ali oni ne znaju da sam ovde.
— Odjednom je sastavila obrve. — Ne, naravno .
ti. . . ti si ih tražio.
— Moram da priznam da sam bio malo radoznao
— slegnuo sam ramenima. — Prirodno da me je
interesovala nesreća mog starog prijatelja, a ti si bila
tako ćutljiva, te pomislih da se obratim izvorima.
—
Izvorima! I tvoj stari prijatelj! Umreću od smeha,
Karole.
—
Nadam se da nećeš. Bar ne pre nego što malo
porazgovaramo. Ja nisam stručnjak za škotsko pravo, ali
me ovaj cenjeni list izveštava da je po nalogu

126
 v iie državni tužilac zatražio od šefa oblasne nnlici e
da sprovede javnu istragu.
Sklonila je pramen sa čela, zbunjena takvim očetkom
razgovora. Seo sam na stolicu i nastavio. — Sef oblasne
policije je odobrio zahtev, tužilac je pozvao ivedoke, a
istragu su vodili šef oblasne policije i porota od sedam
članova, dok je rođake preminulog zastupao advokat.
__Zašto mi sve to pričaš?! — reče ljutito. — Zar
ja to ne znam!
— Pre svega, zato što advokat Davigenovih nije i
tebe zastupao.
— Hvala bogu, nije.
— I u svemu što je rekao izražavala se opšta sumnja
da je tvoj pokojni muž mogao da padne sa onog
parapeta. Naravno, ti si mi rekla da je bio veoma vetrovit
dan.
Mislio sam da će to poreći, ali nije. Odvratila je
čvrstim glasom:
— Da, rekla sam.
— Međutim, tužilac je naveo u istrazi važan
momenat, da tog dana uopšte nije duvao vetar.
Ćutala je, zatim reče:
— Kad sam izmislila taj vetar za tebe, Karole,
nesvesno sam se branila. Znala sam šta ti je tada bilo na
pameti i znam šta ti je sad. Ti misliš da sam ja gurnuia
Dana.
— Ne. — Odmahnuo sam glavom. — Ali čini mi se
da su to Davigenovi mislili. Danov otac je na sudu lzneo
neke ružne stvari.
Oduvek mi je zabadao nož u leđa, taj matori
jarac. A otkad je bankrotirao, samo ie ioš upola pri
Pameti. -
r 77 ^edutim, tužilac je čak izrazio sumnju —
čov"kif °- Sam — može se reći i podozrenje . . . da bi
ihort' • ^e P° nalazrma patologa koji je radio post
e
*n, bio odličnog zdravlja, ni nagoveštaja srčanog

127
 Ш mentalnog poremećaja koji bi mogli da prouzroku-ju
pad, dakle da bi čovek — koji je pored toga sezonski
građevinski radnik naviknut na visine —J mogao po
sasvim mirnom vremenu, iznenada . . .
v— Sve ja to znam, Karole, — upala mi je u reč —
Čula— sam ga da to kaže.
Zatim, parče tvoje haljine, istrgnuto s rukava,-bilo je
još uvek čvrsto stegnuto u Danovoj ruci kada su mu prišli.
—
To je bilo krajnje nepovoljno po mene. Narav-no,
grčevito se držao da bi se spasao dok sam ga ja gurala.
Sasvim dovoljno za osudu, zar ne, Karole? Međutim,
policija nije tako mislila, inače bi me sudski gonili.
—
Da, u krivičnom postupku — promrmljao sam. —
Srećom, porota te je oslobodila. Mada ne jednoglasno.
Četiri prema tri, zar ne?
—
Dovoljno. Posle svega čestitali su mi oba advokata
i inspektor fabrike koji je službeno prisu-stvovao. Rekli
su mi da sam se besprekorno držala.
Morao sam da joj se divim, potpuno je vladala
sobom iza savršeno nepokretnog lica. Bila je veoma jaka.
Ali ne jača od mene.
—
Dobro mi je poznat tvoj svetački karakter.
Naravno, formalno si bila oslobođena uz podeljeno
mišljenje porote. Ali — zastao sam i blagim tonom
nastavio — postoje još jedna ili dve stvari koje bih želeo
da raščistim. Da li je Danijel bio pozvan da svedoči?
—
Naravno, nije. On je dete. Izuzet je s obzirom na
svoje godine.
—
A dobri kanonik Dingvol? Da li on ima nekakvog
udela u toj aferi? Ime mu se uopšte nije pomenulo, ne,
nijedanput, pa ipak . .. nekako . . ■ mislim, moglo bi se
reći sumnjam, da je njegov majstorski um izradio, da tako
kažem, strategiju tvoje odbrane.

128
 Pocrvenela je od besa.
Stari kanonik je oduvek bio dobar prijatelj Danu
i meni, pružio mi je sasvim neočekivanu pomoć u celoi
toj užasnoj nesreći. . . to liči na tebe, Karole, da uprljaš
taj odnos. A sada me saslušaj pažljivo. Dovoljno su me
namučili. Ne pristajem više ni na kakva propitivanja i
ispitivanja. Ne možeš ništa da postigneš s tim slučajem.
Zaključen je, dokrajčen i završen.
— Naravno — rekoh. — No, kako si bila dovolj-no
ljubazna da snabdeš sestru podacima o mojoj prošlosti,
mogu da uzvratim ljubaznost, iznoseći neke o tebi. Ona
je kruta, strogo moralna osoba. Iako za nju nisi izmislila
onaj čudotvorni vetar, mislim da si prećutala, da kažemo,
prave uzroke. Nije bilo ni reči o čudnoj fatalnosti, o
istrazi koja je usledila, o podelje-noj poroti. Zaista,
mislim da se sećam da sam te čuo kako tužno uzdišeš
one zgodne reči — srčani udar.
— Nemoj, Karole. Ne čini to. Ako pokušaš, imam
još materijala protiv tebe. Otići ću onom profesoru sa
tvojim lažnim svedočanstvima i bićeš optužen pred
lekarskim društvom.
— Prethodno ćeš morati da ga iskopaš.
Nije odmah shvatila. Zatim je naglo sela na
emajliranu kuhinjsku stelicu. Bila je bela kao ta stohca
još pre nego što sam rekao:
Ne misliš valjda, da sam potpuni kreten. Da
preuzmem takav rizik. Bio je mrtav već punih godinu
aana pre nego što sam ih napisao.
.. Vl^eo sam da je polako i teško uzdahnula, a
g bešumno
tiši °' izdahnula vazduh. Nastala je
na i u meni zatrepta neko čudno osećanje. Bilo mi nier, 30
П 6 osecan e
^' J izazvano — ili bar pojačano — "jemrri
lzgledom. Gde sam to već jednom video: malo k^j^ a
giava, lice napola okrenuto u stranu, profil ispuD^ 6 ^as.no
ocrtav
ao naspram prozora — visoko pcene jagodice, tamne
oči duboko usađene, nos
9
^egrštraži
129
neznatno povijen naviše nekada je ostavljao utisak velike
smelosti, usta, sada opuštena, još uvek lepa, pravilno
izrezana, prkosna brada? Da, bila je još uvek, ili je opet
postala privlačna žena.
— Karole, — nastavila je polako izgovarajući
reči. — Hajde da se nagodimo . .. pakt o nenapa-
danju.
Za trenutak sam došao u iskušenje. Ali ne, Karole,
ne. Suviše si mudra ptičica da bi te navela na tanak led.
— To nikako nije moguće — odgovorih. — Žao mi
je, Keti. Među nama postoji prirodni antagonizam. Već si
počela da mi potkopavaš autoritet. Stalno bi se uplitala.
Ometala bi me u mom. . . mom načinu života.
—
Misliš na Šveđanku?
— Kad već to pominješ, između ostalog, i na to.
Evo, pogledajmo. Ti si počela sa tim. Ja sam bio spreman
i voljan da vas prihvatim, da budemo najbolji prijatelji.
Ali od trenutka kada si me ugledala na aerodromu uporno
nastojiš da me upropastiš.
— Stvarno ne, Karole, — rekla je ozbiljno. —
Veruj mi.
Nisam se obazirao na to i nastavio sam:
— Za razliku od tebe, ja ne želim da te povre-dim.
Jedino želim da shvatiš da ovo nije mesto za tebe i da
treba mimo da odeš kući.
—
Kući? — Bilo je dovoljno kako je to rekla.
— Moraš da misliš na malog. On je bolesniji nego
što pretpostavljaš. Ali izgleda da mi ne veruješ.
— Znam da umeš dobro da lažeš, kada ti je to
potrebno.
Prešao sam preko toga i nastavio:
— Uskoro će mu biti potrebno bolničko lečenje-
Reklo bi se da ne pokazuješ baš mnogo osećanja za
njega.

130
 __ Nikada ne pokazujem šta trenutno osećam, tako
je bezbednije.
Mada sam joj sve rekao, lmala je neku cudnu
sposobnost da me zbunjuje. Nepokretna, s ukočenim i
tužnim pogledom reče:
__ još uvek mogu da te uništim, Karole. Po-
slednja reč je moja. Čudim se da ti, tako promućuran,
nisi prokljuvio da ima još nešto. Ali saznaćeš, Karole,
zasad ću to zadržati za sebe. Neka ti to stalno bude pred
očima.
Stvarno sam buljio u nju. Na šta je mislila? Ni na
šta. Odbacio sam to.
— Ne pokušavaj sa tim starim trikovima. Pozna-
jem te.
— Stvarno? Iznenađujuće, Karole. Juriš žene i
spavaš s njima gotovo celog svog života, ali ih uopšte ne
poznaješ. — Glas je izdao. — Bože blagi, ni mene
nikada nisi razumeo. Nikada. Ne, nikada.
Nastala je duboka tišina. Nebo se naoblačilo i težak
nalet grada odjednom udari u prozor. Tako je to u
visokim Alpima . . . vremenske promene su tako
dramatične da vas uzdrmaju, fasciniraju i gotovo
zagluše. Iznenada se setih derleta, smeštenog na
otvorenoj terasi. Ustao sam i pošao prema izlazu. JNisam
više izustio ni reči. Završio sam celi tai Prokleti posao.
Ali kad sam izašao napolje, dočekan udarom graaa,
ona mi doviknu:
— Neću da odem, Karole. Nikada.
 XIII
Iste večeri u svojoj sobi sipao sam kirš i udobno se
smestio da smislim plan. Upravo sam obavio uobičajenu
posetu bolnici i izuzetno savesno pregle-dao Garveja koji
je bio već izlečen od pleuritisa i trebalo je da nas napusti
sutradan. Bio je potpuno zdrav, ali kako me je sestra
posmatrala iz svoje male bočne sobe, nastojao sam da
povratim izgubljene pozioije i opet uspostavim dobra
saradnju s njom. Već sam napustio prvobitnu ideju da
spustim Herald na njen sto. Loše je čitala engleski, a
Davigenova bi se izgovarala na sve moguće načine —
takav šok, nesrećan slučaj, ne može ni da misli na to, a
kamoli da o tome govori! Ne, ne bi to bilo rešenje, tako
je ne bih saterao u tesnac.
Težak slučaj ta Davigenova, sav sam se stresao. Iako
ništa nije odala, zabrinula me je onim: „Još uvek mogu da
te uništim, Karole". Na šta li je mislila? Nije
obmanjivala, bio sam siguran, držala je u rezervi nešto
važno što mi je još uvek nepoznato. Sada sam bio
potpuno siguran da ga je ona gurnula. Tamo gore, na
parapetu, kad joj se već do srži zgadio, gotovo iščekujući
nad tim bezdanom dobila je iznenadni, neodoljivi impuls
koji se u istom trenutku pretvorio u refleksni pokret. On
je zgrabio u samoodbrani, ščepao je za rukav, istrgao
parče i strmoglavio se. Prosta jednačina. Ali bio mi je
potreban dokaz.

132
 Da bih podstakao rad mozga, otpio sam polako
autliai kirša izvanredno napravljenog od najboljih
fvaicarskih trešanja. Da, odgovor mora da leži u onome
što bi se moglo nazvati Dingvol-Danijelova alijansa.
Mada izgleda neverovatno, bilo je jasno da postoji neki
sporazum među tom dvojicom u vezi sa ovim slučajom,
ili tačnije neka skrivena tajna, ili namerno prikrivana, a
možda čak i trunka vitalnog dokaza. Na prvi pogled
apsurdna situacija, nevero-vatna pretpostavka — koja
uključuje dve suprotnosti — jednog crkvenog kanonika
u godinama, utonulog u vrline i sasušenog od pobožnosti
i malog dečaka, sina žrtve, samo sedam godina starog.
Međutim, njih dvojica su bili veoma bliski, jedan kao
učitelj, drugi kao učenik, tesno povezani nekim
interesom i naklo-nošću. Štaviše, dečakovo ponašanje,
njegova ćutljivost pred kojom su se razbijali svi moji
pokušaji da mu se približim bili su dokaz da postoji neki
zavet, ili bar obećanje da se tajna neće otkriti.
Sto sam duže razmišljao o tome, to je više rasla
moja radoznalost i sve više sam uviđao da do gole,
neulepšane istine mogu doći samo ako je izvučem iz
Danijela. To sam hteo po svaku cenu. Nikako nisam
mogao da ga prisilim na to, ali postojali su suptilniji
nacmi da mu podvalim. S tom odlukom sam dovršio
kirs.
Znao sam da ne mogu lako zaspati s takvim misiima i
sedoh za sto da našvrljam pismo Loti, da joj ^Djasnim
koliko sam bio zauzet i da se nadam i želim DrpJe Vlcum> ali
da zasad još moram da se upravljam samH zahtevima službe.
Otkad je telefonirala dobio nestrnV3 pisma od koJih je drugo
bilo više nego Zevn ° ^° ^e ve^ ^asno ka^a sam zatvorio omot.
nisam10 S3m' skinuo se> istuširao i legao. Ni tada moja л1?0^30 da
zaspim. Ovoga puta mi nije smetala °bija. Na stranu
zbrka zbog Davigenove, prošlo

133
 је već dosta vremena otkako sam poslednji put bio u
Lotinom krevetu.
Ipak, sledećeg jutra sam ustao rano i čio, susreo se
sa sestrom u kancelariji i čak zaslužio da mi kratko
klimne glavom, kao pohvalu za tačnost.
— Znate da danas šaljemo Garveja kući — rekoh,
pošto sam je pozdravio.
— Jawohl, — pogledala me je sa čudnim podo-
zrenjem — znači opet idete na aerodrom?
— Ne, sestro, — odgovorih poverljivo, gotovo
umiljato. — Malo mi je dosadilo to mesto u poslednje
vreme. Garvej je veliki dečko, smestiću ga u voz u
Davosu s avionskom kartom u'džepu i ceduljom u rupici
od revera. Sve što treba da uradi jeste da ide od ciriške
stanice do avio-poslovnice. Oni tamo sve znaju o našem
mejbelskom društvu.
— Ach, so. — Reklo bi se da je bila zadovoljna,
čak mi se napola nasmešila.
— To ja više voli za njega . . . i značajno dodade —
i za vas, Herr Doktor. — To je drugo „Herr Doktor" koje
sam dobio te nedelje.
— I ako se složite, sestro — vi znate da vas uvek
pitam za savet — mislio sam da povedem Danijela. Biće
to lepa promena za njega.
— So? Mislite da je dovoljno topro za tako?
— Znate kakva mu je budućnost, sestro. —
Pokazao sam joj svoj najhumaniji izraz lica. — Zar ne
mislite da mu treba pružiti malo zabave u njegovom
kratkom životu, dok još traje ovaj prolazni period
poboljšanja?
—: Ja, dobro rečeno. Slažem se. — Klimnula je
glavom i opet me onako pogledala. Huldina ćudlji-vost.
— Bar vas čuva od nestašluk, što je topro.
Kao što se moglo očekivati, Davigenova je bila
zauzeta u kuhinji, pa su se iz niza lonaca širili prijatni
mirisi. Ne ometajući je, uspeo sam da se dokopam
Danijela koji je poskočio od radosti zbog neočekiva-

134
 no2 putovanja. Ušli smo u opel. Danijel i ja napred,
Garvei pozadi. Bio je to nezgrapan petnaestogodiš-niak
iz Edmontona koji nije imao mnogo da kaže o sebi.
Otkako mu se voda povukla iz pluća ugojio se, dobro je
izgledao i mada je bio nesposoban da izrazi zahvalnost,
mislim da je osećao za sve ono što smo učinili za njega.
__ jesi li zadovoljan što ideš kući, Garvej? —
upitah ga preko ramena.
— Tako i tako — gotovo je odzviždao.
— Nedostaju li ti tvoji stari?
— Pa, nedostaje mi Spars.
— Šta?
— Misli na svoj fudbalski tim. Totenhem Hot-spars
— reče mala sveznalica pored mene.
Za pola sata bili smo u Davosu i kad sam smestio
Garveja s prikačenom ceduljom u ciriški voz, popili smo
vruću čokoladu kod Cimermana u glavnoj ulici i potom
sam ga odveo na veliko pokriveno klizalište, kako sam i
planirao. Hokejska utakmica između Vilara i Davosa je
upravo počela.
Mislio sam da će uživati, ali ne toliko. Gutao je
ocima igru, bodrio naš seoski tim poput najstarijeg
stanovnika. Kad smo izašli napolje reče:
т Zeleo bih da mogu tako da se klizam, doktore
Lorense.
— Zašto ne bi?
;_, Plašim se da će šah morati da ostane moia
J
!gra.
дк. ~T ?° ieste tvoja igra — usrdno sam dodao. — mop
\]e *0Š uvek stal° do meča kod Pfeffermuhle
!L A U ga organizujem.
želeo ^3 — re^e ce™jivo. — Svakako bih to
ćoj sub ^6?^3 ug0vorimo sastanak. Šta misliš o slede-

135
 Počeo je razdragano da se smeje.
— Mogu li da pogledam u podsetnik da li sam
slobodan . . .? — Prestao je da se šali. — Ne,' ozbiljno,
bilo bi sjajno.
U Davosu postoji miran i dobar restoran Flihgas.
Tamo sam ga odveo. Mada je Grison nemački kanton,
jelovnik je zbog veće privlačnosti bio iskucan na
irancuskom i, kad sam se posavetovao sa mojim
ortakom, odlučio sam se za file minjon sa pomfritom, a
za početak sam uzeo jaku supu od goveđeg repa. U
Švajcarskoj se čovek može umoriti od večite teletine, a i
za njega će biti dobar taj meki polukrvavi stek. Poručio
sam i pola flaše Val d'or Johanesburgera, svetlo
prvoklasno vino iz Siona. Jedna čaša mu neće naškoditi.
— Ovde je vrlo prijatno — trljao je ruke. Sedeli
smo u prijatnoj loži blizu kamenog ognjišta u kome je
pucketala borovina.
Kako sam i planirao, zbližili smo se više nego ikada.
To mi je lako pošlo za rukom i ne mogu reći da mi se nije
dopalo. Bez obzira što je umeo da bude žabac, imao je
dobro ponašanje, nikada nije dosa-đivao ili čantrao i znao
je kada treba da ćuti.
Pokusao je supu i pri prvom zalogaju filea zakolutao
očima od zadovoljstva.
— Probaj gutljaj vina.
Probao je.
—
I ovo je izvanredno. Kao reski med. Dobro je što
sestra ne vidi, doktore Lorense.
—
Zašto ne izostaviš ono doktore — predložio sam.
— Ostavi samo Lorense.
Prekinuo je da jede za trenutak.
—
Kakav kompliment.
—
Za tebe ili za mene?
—
Za mene, naravno. — Pogledao me je doba-civši
mi topao, snebivljiv osmeh.

136
 То me pogodi, taj osmeh me pogodio pravo u srce.
rde sam ga već jednom video? Na nekoj staroj
zlomlienoj fotografiji, ili kao odblesak u ogledalu u
davno zaboravljenoj prošlosti? Osmehni se sada, dušo, i
gledaj u aparat. Ili, kad sam se vrteo pred ogleda-lom
diveći se novoj školskoj kapi. Moj osmeh, pre nego što
je taj rani sjaj iščileo iz mene.
Bio sam poražen, osećao sam se mučno i potrese-no.
Došao je trenutak prave istine. Kako to da je ranije
nisam prokljuvio? Rekla mi je da mi je pred očima — na
to je trebalo da me upozori AB krvna grupa, gotovo
prirodna posledica očeve 0 grupe. Ali ja sam izlazio iz
tolikih kreveta potpuno slobodan da nikada nisam ni
sanjao da sam u tom jednom zabrljao stvar. Davigenova
je čekala, spremna da mi to saspe u lice kada za to dođe
vreme. Cuvala je i pothranjivala za nokaut. Bio sam
pometen. Da li je očekivala da ću joj pasti na grudi i
zajecati? Nežna muzika i konačno sjedinjenje mladih
ljubavnika. Ako se tome nadala, uzalud se nadala. Nisam
ja ganutljiv tip koji se obeznanjuje. Smisliću već nešto,
smisliću. . .
— Da li vam je dobro, Lorense?
Pribrao sam se. Brižno me je gledao.
- - Odlično. — Najzad, njemu se nije moglo ništa
zameriti. — Nešto . . . nešto mi je zastalo u grlu.
Nikada nijedna moja reč nije bila iskrenija. Završio sam
jelo crnom kafom i koniakom. Već je bilo vreme da se
krene.
veče l?Ži° Sam ga na zadr4e sedište kola kao i one
kad
raz " smo se upoznali. Nisam želeo nikakav
PosDa°r' a ^ nJemu Je bio potreban odmor. Bio je
sebe ^л008^ ieia- Vozio sam polako, zureći ispred
Putu' ] sve
stan zavijutaka i okuka na tom teškom
miSa da Sam bio
k
imovin ° suvlasnik te napuštene male
a trol n^^ zadnJem sedištu, tog tužnog, malog čuda-
°g tela i prerano sazrelog intelekta, bistre

137
 pameti u telu koje se gasilo, do kraja me je smrvila
Verujte mi — smrvila.
Ali dok sam vozio dalje potpuno obnevideo
progovorio je razum. Smrvila? Ali zašto, Karole?
Zašto? Ne žuri toliko da sebe proglasiš poraženim kada još
nisi ni u ringu. Sve je to prošlost. Davna prošlost. Jedva sam
opazio da sam instinktivno skre-nuo kola na krivini,
izbegavši druga samo za inč. Da, knjiga je zatvorena i ne
može se ponovo otvoriti. Ko te je video one noći posle
proslave kako se šunjajući vraćaš. . . ali budimo iskreni i
kažimo žuriš prema kući Konsidajnove? Jedino svemogući,
a on je nepode-san da o tome izveštava sa neba. Zar nisi bio
lepo dočekan? Jesi, Karole. Vrlo toplo dočekan. A posle,
dok si ti živeo u potpunom neznanju, dna je primila
odgovornost, udala se za Davigena, prikrila pravo stanje
stvari i živela sa tim saznanjem. Ko bi joj sada, u ovom
poodmaklom stadijumu igre, poverovao ako bi pokušala da
te optuži? Možeš li da je zamisliš kako ide kod Hulde:
„Izvinite sestro, ima nešto što sam zaboravila da vam
kažem, prosto mi je izmaklo sećanju, da tako kažem. . .
istina je. . ." da napolju pada sneg i da se umotala u šal.
Kako lep prizor! Ona to nikada neće učiniti, suviše je. . .
suviše čvrsta. Znala je da bi to i konja nateralo na smeh. Ne,
Karole, ne staj na trulu dasku. Dopala mi se ta opaska —
naterala me je da se osmehnem. Da, pravi se lud, sviraj
sostenuto i sačekaj razvoj događaja, ukoliko ga uopšte bude
bilo. U međuvremenu, što se tebe lično tiče pobrini se oko
deteta da bi došao do novih otkrića.
Osećao sam se malo bolje, u stvari, laknulo mi fe
posle ovog samoispovedanja i kad smo stigli na Mejbel
gde nas je sestra već očekivala, bio sam u stanju da se
pribrano
— So,suočim
opet ssinjom.
kod kuće, Danijele. Da li je bio topar
provod?

138
 Divan sestro, hvala. . . — Sačekao sam malo dok
joj je na brzinu ispričao naš program.
__ Ach, so, — obratila mi se sa zadovoljnim
izrazom na 'licu. — I ne izgleda suviše umoran?
__ Bio sam izuzetno oprezan — rekoh uzdržano,
ohrabren njenim umerenim, čak pomalo ljubaznim
ponašanjem — možda me se Davigenova najzad
okanila.
— Sada, krevet je za tebe — reče Hulda, uzevši
njegovu uvek spremnu ruku. — Hodi. Majka kupuje u
selo, pa ja te staviti u krevet.
Dok su izlazili dobacila mi je pogled preko ramena:
— Vruća kafa je u vaša boca, Herr Doktor.
Naravno neće dugo potrajati, osećao sam u kostima
da oluja mora naići, ali za sada sam se osećao gotovo
kao član porodice.
 XIV
Krajem nedelje živa se popela u termometru i u
subotu je ispod sivog i mokrog neba duvao fen, blag,
vlažan i neurotičan vetar tako mrzak Švajcarcima. U
Švajcarskoj postoje dve vrste vetra, bize koji briše u
naletima sa Lemanskog jezera prema Ženevi i ledi
kosti i fen koji povremeno duva na sve strane i gori je
od bizea, jer ljude pretvara u vlažnu, znojavu krpu,
isceđenu i mlitavu. Ostaci prljavog snega unakazili su
predeo oko Mejbela. Bljuzgavica se lepila po ulicama,
a sa opuštenih jela neprestano je kapalo. Ukratko,
strašan dan, koji je pri tom pogodovao našoj nameri.
Ove subote će se sigurno svi habitues1 smestiti oko
peći kod Pfeffermuhle da se suše.
Kad sam ga tog jutra pregledao bio sam manje
sklon da održim obećanje; doista, da sam znao kakav
će se živi pakao sručiti na mene te iste večeri, odustao
bih od svega. Ne samo da mi Danijel nije dopustio da
zaboravim na obećanje, već je i pohod imao svoj
skriveni cilj. Kada sam tog popodneva udovoljio
njegovoj želji da odigra partiju šaha imao sam na urau
da mu izmamim i poslednji deo potrebnog obavešte-
nja. Kad se odmorio posle Mittagessen, prokriumčario
sam ga do kola i tiho odvezao. U najgorem slučaju
mogao bih da kažem sestri da smo otišli da se
provozamo. Što se tiče Davigenove, jedva smo jos

1
Uobičajeni (gosti).

140
 rili Kao i uvek posle spavanja Danijel je bio
'Tčliiv, zahvalan što sam ga poveo i delimično
UZ
stanje mu se nije poboljšavalo i mada se dobro držao,
još je samo tinjao — broj crvenih zrnaca je bio veći
n'ego kada sam ih prvi put izbrojao, ali su se ona grozna
bela opet razmilela u njemu. Uložio sam sve napore da
se još više zbližim s njim.
__ Nadam se da vas neću izneveriti, Lorense —
reče dok su kola rasprskavala lapavicu po selu.
— Ne misli na to. Jednostavno uživaj u igri.
— Oh, i hoću. Volim dobru, oštru borbu.
— Žao mi je što sam tako malo naviknut na tebe
kao partnera. Jedna od prednosti povratka kući je i to što
češ opet igrati sa Dingvolom.
— Da ... pretpostavljam — reče sumnjičavo.
Stigli smo do Pfeffermuhle gde je red starih
bicikla, omiljeno lokalno saobraćajno sredstvo, ukazi-
vao na punu kuću. Kad smo ušli zapahnu nas vonj
parom zasićenog vazduha i jedno opšte Grussgotts1
praćeno novim isparavanjem. Kao što sam već pome-
nuo
> ne bez ponosa, Mejbel je uživao dobar glas u
selu, poštovanje koje se očigledno protezalo i na mene,
valjda zato što su me jedva poznavali. Seo sam za sto
Kod prozora, najudaljeniji od zažarene peći, i poručio
Pfefeaft i pivo. KoUko sam mogao da prosudim, svi
u bih na okupu; Bemel, čovek kome sam se nadao,
ivsi učitelj i lider grupe, Švarc, nadzornik ribolova,
farni 6Г' P°Srebnik koJi danas nije imao posla, dvojica
га iz
^ okoline i mnoštvo seoskih prišipetlji. se i u 111^'. ia^°
čovek s izvesnim obrazovanjem, čime Ijudsk^^ asnJavao
n e
J g°v prestiž u grupi, bio je čudan p ari д Pnmerak.
Izuzetno zdepast i nabijen, nezgra-brade W redan ^
neverova
tno kosmat, žute, ubrljane k°]a mu je pokrivala celo
lice, ostavljajući
Pomoz' bog.
141
 otkrivene samo male oštre oči, sličan pravom bitniku ili
najstarijem od sedam patuljaka. Na sebi je imao pleteni
mrki džemper i kapicu, a iz kosmatog gnezda mu je
štrčao ugašeni krajičak dopola popušene cigare. Taj
napola izgoreli, smolasti pikavac predstavlja u seoskim
kantonima simbol švajcarske muževnosti. Tako
opremljen i sa kapčetom u kantonskim bojama zaturenim
na glavi, može da obavlja najgrublje poslo-ve,
raščišćavanje snega ili balege, rasturanje đubriva sa
crevom među nogama, otklanjanje gomila životinj-skog
izmeta, ili da udara u Glockenspiel1 i pri svemu tome da
ostane slobodan čovek, glasač za koga žena nije dostojan
predstavnik Švajcarske, s punom svešću o sebi kao
neposrednom potomku mitskog Viljema Tela.
Upadljiva tišina je propratila naš dolazak. Gleda-li
su nas spremni da pozdrave naše utrpavanje kao
neočekivan događaj u dosadnom danu. Sačekao sam da
nam donesu piće, a onda sam, kao uz put, zatražio
šahovske figure i tablu, što je izazvalo komešanje.
Pošto smo postavili figure i počeli da igramo,
primakli su se bliže da nas posmatraju, stavivši nekoliko
uzgrednih primedbi tek kao dokaz svoga
samopoštovanja.
Iz strategijskih razloga sam se trudio koliko sam
mogao, jer sam želeo da izbegnem ono što je bilo
očigledno, ali kao i uvek završili smo partiju u nekoliko
poteza što mi je dalo priliku da odigram javnu predstavu.
— Verflixt! Glopfriedstutz!2 Uvek dobija. —
Ljutito sam viknuo na švajcarsko-nemačkom.
To ih je izazvalo i Bemel, koji je nabadao francuski
i voleo to da pokaže, reče popustljivo:
— II est bon, le petit?3
1
Zvona.
2
Do đavola! Sto mu gromova!
1
Mali je dobar, zar ne?

142
 __goni C'est un geai. En ecosse il est champion
de sa ville.J
__ Et vous dites qu'il gagne toujours?2 — Opu-šak
cigare je zaigrao u ustima.
Smatrao sam da je vreme da i druge uvučem.
— Niemand kann gegen diesen Kerl gewinnen3
__ rekoh na švajcarsko-nemačkom i nastavih istim
rogobatnim jezikom. — I to tvrdim. Kladim se u turu
pića na njega protiv najboljeg igrača ovde. — Vredelo je
para uvući Bemela.
Nastala je tišina, a onda iznenadno cerekanje. Za
minut svi su se grohotom smejali.
— Možete da se smejete — rekoh. — Ali, da li
ćete da igrate? Vi, Herr Bemel? Prihvatate li opkladu?
Smeh je umuknuo, ali ne i cerekanje. Svi su gledali
u Bemela.
— Ach, Herr Doktor, ne mislimo odbiti vaš tako
velikodušan gostoprimstvo. Možda dam vaš mali
prijatelj kratak čas.
Ustao je, proteglio se i cerekajući se dogegao do
stola i seo na moje mesto. Dražina se skupila iza njega i
pošto su postavili figure, napravio je pokroviteljski
pokret:
— Pošni, mali decko.
Oh, ne. Moramo biti pošteni. Vi ste mene
izazvali. Imate čast da dobijete bele.
Ja to nisam znao, ali je očigledno beli započinjao
. ^vojom krupnom ručerdom učitelj povuče prvi
trentk0I4em' Danijel je odgovorio pešakom. U tom znam
Sam oželeo lu
P > °^° poželeo da stvarno više proti °^°i ign, a ne
samo daVUmislim kako ću uzeti
izgubi ° ^1^011- Znao sam da Danijel mora da ga m 1 sins tlm sam
u stvari i računao, jer sam želeo da ——___°__ ekšam.
Ali kad je igra počela, ja sam želeo
2
Ka*Jj. penije.
da
Šahovski šampion svoga grada.
3 £____*
v
"vek dobija?
°vog junoše niko ne može da dobije.

143
 da se dobro pokaže. Međutim, prokletstvo cele stvari je
bilo u tome što ja nisam mogao da pratim njen tok
Mogao sam samo da posmatram lica igrača.
Danijel je bio bled ali miran, učitelj je još uvek
bezbrižno držao krajičak cigare, brzo vukao poteze i
posle četvrtog poverljivo upozoravao.
— Achtung, mali decko! — Bio je gori od Hulde.
Šta se događalo u sledećih nekoliko poteza nisam
mogao da pratim ali, kad je Danijel mirno žrtvovao iovca
za dva pešaka, došlo ]e do surovog žvakanja balvana u
ustima i umesto ,,Achtung" dobili smo jedno ,,Ach so"
posle čega je usledilo skrušeno ćuta-nje. Nešto se
pogoršalo tim brzim i iznenadnim coup.1 Posie toga se tok
igre usporio. Naročito je Bemel igrao polako,
potkrepljujući poteze agresivnim ropta-njem u različitom
tonalitetu. Poteze je pratila graja gledalaca iz pozadine.
Za razliku od mene, oni su poznavaii šah i pratili igru,
čekajući plen. Danijel je i dalje ćutao, bio je samo bleđi
nego pre, ali mu se čelo polako orosilo kapljicama znoja.
To me je zabrinulo, taj znak usredsređenosti ili
naprezanja i osuđivao sam sebe što sam ga tome izložio.
Bilo je još gore kada je učitelj pomerio kraljicu i uz
glupavo cerekanje zavalio se na stolici podržan horom
odobravanja iz pozadine.
— Šah.
Pomislih: ovo je početak kraja. Ali ne, još nije.
Danijel je sprečio šah žrtvujući topa koga je kraljica
napadala. Bemel ga uze, klibereći se. Danijel povuče
preostalog lovca. Tada nastupi grobna tišina. Nagove-štaj
iznenađenja prostruja skupom. Mumlali su.
— Achtung, der Bauer, Bemel!2
Lovac se opet pomerio, još dva poteza, zatim
Danijel ovlaš gurnu napred jednog neupadljivog, ah
gadnog, malog pešaka. Reklo bi se da se to Bemelu

1
Potez.
2
Pazi, pešak.

144
 .. ni najmanje dopalo. Zamor u pozadini se pojačao, Sda
u drugačijem tonu.
__ Grossartig, mit dem Bauer spielt er den Ruy
Lopez. Die Dame ist bedroht.1
Posmatrao sam Bemela. Uznemireno se vrpoljio i
nagnut nad stolom zurio u tablu. Na kraju se zavalio u
stolici i uz usiljeno cerekanje i upinjanje da bude
prostodušan uzviknuo:
__ Ti se topro braniš, mislim mi slažemo da je
nerešeno.
Začu se prigušeno komešanje i neodobravanje
ostalih, što je predstavljalo riepristrasno upozorenje.
— Nein, nein, mein Lieber.2
To je bilo izlišno.
—
Hoćete da pristanem na nerešen rezultat? Na
žalost, moram da odbijem. Ali ako želite, dopustiću vam
da se predate.
—
Ach, nein, neinl — roptao je Bemel.
Posle veoma duge pauze, koju merač vremena
nikada ne bi dopustio, učitelj, kome se čelo naboralo od
pomućene pažnje i mučenja, povuče odbrambenog
pešaka. Isti lovac ga uze.
— Ach, so . . . wieder der Bauer.3 — Bahman je
napustio šank i istezao vrat u pozadini.
Usledila su druga dva poteza, jedan spor, izu-zetno
spor Bemelov, kome je sada znoj curio niz vrat, i vrlo
brz, pouzdan Danijelov. I to je bilo sve.
— Sah-mat.
Preneraženo ćutanje; to se tako brzo odigralo. ^atirn,
prava provala aplauza. Pomislio sam da je en" 1^ ProSutao
cigaru, međutim, izvukao je iz njenog cvr S * zavi^ao na Pec
za
koju se zalepila i počela da m v1- ^ako obezoružan nije
više bio slobodni i z«vni Svajcarac, već jadna mucava
budala. Nemo-
2
isr» 1CanSjVeno' Pešakom igra Rei Lopeza. Kraliica je ugrožena. "e' ne,
dragi moj. °Pet pešak
10
**8#t raži
145
 guće je bno gledati to lice a da vam se pri tom ne učini
da mu
— je brada zakrvavljena.
Ach, so,1 ach, so — stalno je ponavljao. — Ein
glukhches
—
Sttick.
Da — odgovorio je Danijel, pogađajući smi-sao.
— Imao sam sreću. Izvrsno ste igrali. — Pružio mu je
ruku.
Zbog toga mi se nije dopadalo ovo dete — opet je
izigravao lorda Fauntleroja. Čovek bi pomislio da sam ga
upravo upisao na Iton, ali moram priznati da je to bilo
odlično prihvaćeno u društvu. Mislio sam da je došao
pogodan trenutak da se proslavi. Naručio sam piće.
U toku sledećih minuta nastala je prava zabava.
Nisam dopustio da se to produži. Kada je uzbuđenje
počelo da se stišava, ustao sam i platio račun da bih
održao dobro raspoloženje prema nama. To je, izgle-da,
pomoglo Bemelu da se malo osmehne. Ponadao sam se da
će mu to sniziti krvni pritisak. Još uvek ophrvan teškim
mishma tražio je svoj pikavac, pitaju-ći se gde li je to
dospeo, i pri tom izmišljao razna opravdanja. Ali, uništni
smo ga. Nikada više neće biti onaj isti. Le petit ecossais2
će ostati legenda u Pfeffermuhle.
Kad smo pošli ispratili su nas do kola i, kao svi
dobri Švajcarci, uključivši i Bemela, rukovali se sa
detetom pre nego što su nam mahnuU. Vozio sam polako,
idući dužim putem kući.
—
Priredio si dobru predstavu — rekoh.
— Ne baš, Lorense. — Smejao se. Bio je pun sebe.
— Pokušao je da me matira iz cuga. To ga je dovelo u
tako nepovoljan položaj. Ja sam igrao suprotno Rej
Lopezu, a tu je sicilijanska odbrana, koju je on primenio,
neupotrebljiva. Primetili ste one poslednje poteze, zar ne?
P-B5, P-B6, B-Kt2?
1
Srećna okolnost
2
Mali Škot.

146
 Klimnuo sam glavom da bih ga zadovoljio.
__ Jadan čovek, čini mi se da je bio vrlo
pogođen.
__ Dobro je to za njega. Oduvek je bio pomalo
naduven. Ne trpe ga oni tamo.
— Prilično je dobar i sledeći put bi mogao da me
tuče. Znate, Lorense, ja ne pobeđujem baš uvek, bez
obzira što ste to rekli, ali sam ovoga puta to strašno
želeo, zbog vas. — Pogledao me je. — Da vas ne bih
izneverio.
Sada je opet pokazivao svoju goru stranu. Kao da je
upravo postigao prvi gol za poslednjih dvadeset godina i
dobio fudbalsku utakmicu za Iton. Ali otrpeo sam.
— Kako ti ide protiv kanonika? — upitah ga,
idući ka svom cilju.
Pobeđivao me je nekoliko puta, naročito u početku.
— On te je učio?
— Da, i mnogim drugim stvarima.
— Voliš ga?
— Pa naravno.
— Znaš, Danijele, — uzdahnuo sam — prilično
sam ljubomoran na tu vreću kostiju. Toliko si blizak s
mim. Neprestano mislim na to vaše uzajamno razu-
mevanje. To me zabrinjava na neki način.
., Oh, ne bi trebalo — brzo je dodao. — Ako
l
ko, onda bih ja trebalo da budem zabrinut. . Z~ ^ašto
mi onda ne kažeš zbog čega? — Bilo mi J esko da to
kažem, ali morao sam da dobijem ono
sam želeo. — Možda ću moći da pomognem. o , ^tao je.
Ozarenosti je nestalo sa njegovog lica. ^Piasnuo je.
Najzad, polako reče: jja J Postao sam vrlo vezan za vas,
Lorense. Zaista, mog3 Пц- ^^ znao koliko mrzite ganutljive
stvari, da o? ■ da uP°treDim i jači izraz. Ali dao sam reč t03
stvari neću govoriti.
10*
147
 Udarac s boka koji je otpremio Davigena! Nije
mogao da misli ni našta drugo. On je bio prisutan: video
je. Nezajažljivo sam hteo da saznam istinu.
—
Hajde, Dani. Sada smo dobri drugovi. Nikada
niko neće saznati.
—
Ne mogu. — Zavrteo je glavom tužno, ali
odlučno. Nastala je uzdržana tišina, zatim mu se lice
razvedrilo kao da je našao rešenje. — Ali, ako biste vi to
sami pogodili, time ja ne bih pogazio zadatu reč. Bio bih
oslobođen odgovornosti, jer u tom slučaju ne bih vam to
ja rekao. — Dodao je: — Mogao bih vam dati čak i mah
nagoveštaj. Vi ste dovoljno promućumi te bi vam to
pomoglo.
—
Hajde, kaži. — Nisam mogao da odolim.
Skrenuli smo na drum, uskoro ćemo stići do Mejbela.
—
Ono isto popodne, pošto me je ispratio do
manastirskih vrata, kanonik se pridigao u svojim
kolicima, potapšao me po ramenu i rekao: „Ćutanje je
zlato".
Preneraženo sam piljio u njega. Da li me je on to
zavitlavao? Nemoguće. Pa ipak, gadno me je prešao.
Došlo mi je da ga zviznem posred tog malog, izazov-nog
Uca.
— Ispadaj — rekoh, naglo zaustavljajući kola
pred glavnim tremom. — I tako ti boga, nikakvih
nagoveštaja ženama da smo bili u gostionici.
Pošto sam ga istovario, garažirao sam kola sa
žestinom koja je odražavala moje raspoloženje. Posle
pažljivog planiranja, insceniranja šahovskog meča, sveg
truda, dobio sam jedino pišljivu poslovicu od tri reči iz
vežbanke za obdaništa. Opet se spustio pljusak.
 XV
Те večeri sedeo sam dugo u svojoj sobi i, pošto
sam se prethodno zaključao, pijuckao sam kirš i
razmišljao o toj prokletoj poslovici: ćutanje je zlato.
Kakva fraza! Da li je to samo Dingvolova naredba da
drži jezik za zubima? Ipak, to je poslednje što bi se

6,
moglo očekivati od čoveka tako britkog duha. To

w
pripada onoj vrsti lilihipa kao: zrno po zrno pogača,
ili: ne pravi račun bez krčmara. Naravno, poslužio se
time jer je dete bilo u pitanju. Ne, ne, ne bi to moglo uu
da prođe, ne kod ovog mladog genijalca. Naređenje je

>t
sigurno postojalo: ćuti, ne govori! Osim ovoga mora
da postoji još jedno, kao i neko skriveno značenje u

[
reči: zlato. Pade mi na pamet: da li bi se ova reč
mogla odnositi, naravno u šali, na pola funte koje mu

>
l^ Dingvol tada dao da bi obezbedio saradnju?
Odbacio sam to kao nešto potpuno nespojivo sa

]
njihovim karakterima. Međutim, zlato upućuje na
novac, bogatstvo, nešto skupoceno. Ali, bio sam

'
lguran da Davigen nije imao novaca. Pouzdano sam nao
Qa udovica nema ni marjaša. Video sam da joj je se
s Ustila
V
P u torbu nekoliko franaka pre nego što
N if aS-u °sam
nim novim
čizmama.
i svuk a Se ^ a na(°dustao, zaključao bocu u kredenac
-^ ^ in0 sain se setio da operem čašu da
nikak V° ' tužn
sam
sa
w °P Jući dokaz ne pružim F
Huldi. Zaspao F
™ brzo nosle »n^
Posl posle ponoći.
Neko .manJe °d jednog sata trgao sam se iz sna. 1 Je lupao
na prozor. Nekako sam uspeo da
149
 dođem do njega i da ga otvorim. Dočekao me je pljusak
kiše kroz koji sam jedva video Davigenovu u kućnoj
haljini, gologlavu, raščupane kose od vetra i unezverena
pogleda.
—
Brzo dolazi. Danijelu je pozlilo.
— Šta se desilo? — Morao sam da vičem. —
Tegobe sa stomakom?
— Ne. Krvarenje. Požuri. — Izgledala je napola
luda. Mahnuo sam joj rukom da ode i zatvorio prozor.
Nikako nisam mogao da pronađem prekidač u
mraku. Konačno sam uspeo, zakopčao pantalone i
prebacio džemper preko gornjeg dela pižame. Gurnuo
sam noge u papuče i, dohvativši torbu koja je uvek
spremna stajala u hodniku, otključao ulazna vrata.
Bila je paklena noć, jak vetar i kiša koja je lila kao iz
kabla. Proklinjao sam sebe što nisam poneo kišni mantil.
Dobro sam se skvasio pre nego što sam stigao do njih.
Sva svetla su bila upaljena. Ostavila je širom
otvorena vrata. Ušao sam. Ležao je na postelji,
iznemogao, zgrčen, beo kao kreč. Puls nisam mogao
opipati. Nije bio svestan mog prisustva.
— Kako je došlo do ovoga? — Žurno sam otvorio
torbu.
— Dobio je proliv i izašao u kupatilo. — Drhtala je
celim telom. — Ostavila sam da vidiš.
Promolio sam glavu kroz vrata kupatila. Bio je
dovoljan samo jedan pogled — prokletstvo mielocitne
leukemije je u sklonosti ka obilnom krvarenju. Ostao je
gotovo bez krvi. Pošto sam prerezao ampulu sa
kamforom u ulju i dodao hipoderm, rekoh joj:
— Pobogu, stavi nešto na sebe, neki kaput i trči
po sestru. Sporedna vrata su otključana.
Nije reagovao na injekciju, ali je puls počeo
neznatno da radi. Uzeo sam još jedno ćebe koje je ležalo
kod nogu i zamotao ga. Čak i ovako umotanog gotovo ga
nisam ni osetio dok sam ga nosio preko

150
 , orišta u sporednu odaju bolnice. Davigenova je bukla
kaput i nove čizme i krenula ispred mene.
A šta sada? Od trenutka kada sam ga video takvog,
neprestano sam sebe osuđivao. Znao sam da ie treb'alo
pripremiti zalihu krvi zbog njega. Pored mog sopstvenog
znanja još je i Lamot zahtevao tu meru predostrožnosti.
Takav kakav sam, ja sam to odlagao, smetnuo s uma, ili
potpuno zaboravio. Bila mu je potrebna hitna transfuzija
i jedini način je bio da obavim oba posla, da izvadim
sebi krv i dam je njemu.
Bez obzira što zaudara od sentimentalnosti, to sam
morao da uradim. Zvuči jednostavno. Možda ste jednom
udobno ležali, osećajući se humanim i dostoj-nim
poštovanja dok vam je sestra izvukla i flaširala 350 cc
krvi i pre nego što ste to primetili. A onda vas je odvela
u bife na kafu i biskvite. Ovo je trebalo da bude 1
dvostruki postupak i potpuno drugačiji. Imao sam samo 0
najoskudniju opremu, sasvim nepripremlje-nu, a pacijent la
£-
sa gotovo neprobojnim venama bio je u opasnosti.
— Krvari još? u
Hulda se iznenada pojavila u tišini, neverovatno, ali Dt

u punoj uniformi. Nikada nisam bio tako srećan sto je i

vidim. e
Ћ/Г ~ ^^oro Je izgubio svu krv — smesta odgovorih. i:
Moramo da mu je nadoknadimo. r
— Ali kako? ,
Q . Imam univerzalnu O grupu, a on je AB grupa.
i
Vel W naPravimo brzo prebacivač kako znamo.
lka vakuumska boca za transfuziju je u ormaru za i
Prvujjomoć. Donesite mi je odmah. I
ес
Uziln У sam gledati. — Nije se mrdnula. — Neko i
slnA^- s™ari tamo. Možda ie razbiiena, u svakom i
sluc
4u mje tamo više. J
da 0 ° me Зе toliko porazilo da nisam mogao čak ni

151
 Konačan slom. Te vakuumske boce, očišcene ц |
antikoagulantu, sodijum nitrati ili još bolje u hepa-rinu,
pokrivene tankom opnom da bi se lakše probole iglom,
predstavljaju osnovno moćno sredstvo u obič-noj lekarskoj
praksi. Nameravao sam da je napunim krvlju, obesim visoko
na postolje i tako da mu dam transfuziju. Sada je, međutim,
trebalo izvesti direkt-nu transfuziju i znao sam puno značenje
te reči. Beskorisno je pokušati da mu dam direktnu transfuzi-ju
iz moje vene — venski pritisak nije za to dovoljan. Bio mu je
potreban arterijski pritisak i arterijska krv. Sve mi je to
munjevito prošlo kroz glavu i Hulda je to, mislim, pročitala na
mom licu. Zašto sam uopšte nastojao da pravim budalu od te
stare aždaje? Bila je pravi oslonac, pribrana, efikasna i
iskusna. Za četiri minuta, dok sam mu ja merio krvni pritisak
— iznosio je manje od petnaest — ona je pokupila,
sterilizovala i sastavila creva, cevčicu i igle. Tako primitivna
opre-ma prema kantonskim bolničkim standardima, ali
obaviće posao. Stavila je ruku na stolicu, imala je čak i peškir
da me malo osuši od kiše i rekla:
— Želite sesti?
Zavrteo sam glavom. Protok će biti bolji ako stojim.
— Samo zategnite steznik za vene na gornjoj
mišici.
Krenuli smo. Nagnuo sam se da ubodem iglu. Mišićna
vena je trebalo da iskoči pod steznikom koji sprečava protok
krvi, ali nije bilo ni protoka, niti je vena iskočila. Neprestano
sam opipavao. Ništa. Počeo sam da se znojim. Bez obzira na
godine, ima stvari u kojima mogu steći spretnost i oni koji to
nikada ne postižu. Pored svih svojih nedostataka, u jednom
sam bar bio vešt: za sedam tužnih meseci dok sam vodio
kožno-veneričnu kliniku u Plimutu, uzimao Vaserma-nove
probe i davao introvenozno, salvarsan, morao sam da ubodem
stotine vena sve dok to nisam mogao
152
 adim od prve čak i u snu. A sada, kada je to bilo
notrebno, ukočio sam se.
_- Moraću da ga zasečem da bih ubo vratnu
Već je imala lancetu u ruci. Otplovio je već isuviše
daleko da bi osetio zasecanje na vratu. Oči, ukočeno
uprte u tavanicu, bile su staklaste kao u mrtve ribe.
Najzad sam je našao, bila je tanušna kao u ptice. Zabio
sam kanulu, a drugom slobodnom rukom povukao sam
vrpcu mog donjeg dela pižame i pustio da padne zajedno
sa pantalonama. Čvrsto držeći iglu između palca i
srednjeg prsta, opipavao sam slo-bodnim kažiprstom
jako bilo odmah ispod prepone. Osetio sam ga, sa
neizgovorenom mišlju: to je! sjurio sam iglu duboko sa
strane u svoju desnu butnu arteriju. Odmah sam znao da
sam je pogodio, jer sam se sav stresao.
Pustio sam da teče krv, kontrolišući crevo palcem i
prstom. Nisam hteo da ga preopteretim na samom
početku. Posle dugog ćutanja, sestra reče:
— Ide topro, Herr Doktor. — Držala je prst na
njegovoj vratnoj arteriji. — Puls počinje da radi.
Ova razmena, ako je nikada niste videli, a možda
to ne biste ni želeli, bila je spektakularna. Počeo je da
gubi onaj usahli pogled, popunjavao se i dobijao boju
као vazduhom naduven test-balon. Bilo na vratu mu
e sada videlo, a pluća su nadoknađivala izgubljeno
eme
- Odjednom zatrepta očima i pogleda u mene.
6 me
sam iwf » nai°dvratnije i najgluplje osećanje koje
doziveo
nad sam - Došl° mi je da puknem od smeha
n
Jen na st н K°m' Kakav driPac- stoJim tako naslo-
za
Petlialp° la Se P°duPr°. sa gaćama koje su mi se
kl
°m koii i z§lavaka i Jasno vidljivim ličnim arti-
u ir
ne sviCTSe S no klatio Kako sam
- uopšte mogao,
tak
o kln, lsP,ravn°g i pristojnog, da dovedem sebe u Vnovsku
situaciju? Samo zato što mi je

153
 sudbina da budem Karol na pogrešan način. Moja
nesrećna zvezda je to đavolski duhovito uredila. Ovo se
nije moglo izbeći. To je jedino pokriće koje me je
spasavalo da ne budem baraba. Osećao sam se još gore
kad je Hulda rekla:
— Oh, to je tako topro, ftihlt sich viel besser.1 Kako
joj nisam odgovorio, žurno je upitala:
— On opet će krvariti?
— Primiće dovoljno zdravih trombocita da će još
nedeljama moći sve da zgruša u sebi.
Počeo sam da osećam slabost u kolenima, ali da bih
sebe kaznio, a i da bih sprečio ponavljanje predstave, dao
sam mu punu dozu.
— Mislim sada odmah zaspi — duvala mi je
Hulda u uvo.
Biće da ga je alkohol koji sam još uvek imao krvi od
kirša uspavao. Neka i njemu čini dobro, to malom pacovu.
Bolje odmah da sredim tu stvar s sestrom.
— Uzeo sam obično sredstvo za spavanje, vero-
vatno je i on primio nešto od toga.
— Topro.
Trebalo je jednom završiti. Sada je imao više nego
dovoljno i brzo je zaspao. Prekinuo sam spoj, spreman na
još jedan grč u butini, i zatvorio mu rez na vratu sa dva
fina ušitka. Jedva se pokrenuo. Sestra je imala već sve
spremno i uvezala mi je punkturu pažljivo i čvrsto, a da
pri tom nijedanput nije zvirnula na moje privatno
vlasništvo. Zatim je malog stavila u krevet i pokrila.
Nisam želeo da ga još jednom pogledam.
—
—
Idem kašem jadnoj majci da je sve topro.
Idite — rekoh. — I ne dozvolite joj da ga
uznemirava.
—
Brzo se vraćam.
1
Oseća se mnogo bolje.

154
Bio sam srećan što mogu da sednem. Zatvorio oci i
položio glavu na ruku. Osećao sam neku f^koću u glavi
kao da sam mu i mozak dao. Ne zato što bi mu bio
potreban. Sestra se vratila.
__ дсћ, odahnula jadna šena. I njoj morate dati
pilulu za spavanje, inače sigurno neće odmoriti.
__ O'kej — upotrebih najgluplji potvrdni oblik u
celom hrišćanskom svetu. To pokazuje koliko sam se
loše osećao.
—
Sada pravim kafu za vas.
Odbio sam.
—
I ja bih da spavam.
Ustao sam. Stajala je između mene i vrata. Nisam
mogao da izbegnem da me ne uhvati za ruku. Šta se to
sa tobom događa, Karole, svako hoće da te drži za

16,
ruku? 10
— Herr Doktor — duboko je udahnula. —
Mislim . . . znam, ja vas pogrešno ocenila. Ovo bilo e~
najlepši postupak. u
Opet se pojavilo. Zeleno svetlucanje i blaga *
muzika. Karol, herojski davalac krvi, dika komičnih,e
stripova.
Stara aždaja me je satirala. Neprestano me je г,
gledala kao kvočka. Izvadio sam iz torbe dve kapsule
sodijum amintala — crvene i zelene nokaute.
— Laku noć — rekoh. j
- Gute Nacht, mein lieber Herr Doktor.1 i
"U noć' dra§i moj gospodine doktore.
 XVI

Dok sam se borio sa vetrom prelazeći preko

dvorišta, na seoskom časovniku izbilo je dva sata,
prigušeno pljuštanjem kiše. Samo je jedan prozor na
gostinskoj kući propuštao uski pravougaonik svetla.
Ušao sam bez kucanja, žurno. San mi je bio potreban i
nameravo sam da se kratko zadržim.
Sedela je na ivici kreveta u tankoj jeftinoj kućnoj
haljini. Oslanjala se laktom na kolena. Skinula je kaput i
mokru spavaćicu, ali je čizme zadržala na sebi. — Doneo
sam ti pilule za spavanje.
Trgnula se iz odsutnosti. Nije se micala niti
govorila. Prišao sam joj i pružio tablete. Dopustila je da
joj ih stavim u ruku. Boca je stajala na toaletnom stolu.
Ugledao sam specijalnu kliničku oznaku crnim mastilom:
M. B.
— Ukradena iz ormara za prvu pomoć — rekoh.
— Kako bih je drugačije nabavila? — reče tupo,
dodajući zatim: — Znaš da sam bez para. Sam bog zna da
nisam pijanica ali mi je piće ponekad po-trebno, baš kao i
tebi, Karole. Tako je upravo večeras.
U tome sam se složio s njom. Imala je onaj
slomljeni pogled koji sam primetio kada je doputova-la,
ali sada više nije bila borbena. To me je zabrinulo.
— Onda nemoj da uzmeš pilule. Konjak i barbi-
turati ne idu zajedno.
— Vrlo važno. — Otpila je gutljaj čistog konjaka.
Ćutali smo.
 __ Mislim da treba da ti se zahvalim.
__ Tjštedi to sebi. Idem da legnem.
Zar ne bi mogao da podneseš jednu čašicu? Ja
častim. ,
Oklevao sam. Osecao sam se potpuno lznuren,
zidovi su počeli da mi se ljuljaju, a na boci je stajala
etiketa martela sa tri zvezdice.
__ Tj tvom sopstvenom interesu je — rekoh pošto
sam uzeo čašu iz kupatila — da ne dozvoliš tvojoj
drugarki sestri da to vidi. Njena ozbiljna sumnja već je
usmerena u tvom pravcu. Uzgred, jesi li ti srušila
staklenu bocu kada si smotala piće?
— Jesam. Čula sam da neko dolazi. Slomila se.
Pa šta s tim? Samo sam rekao: — Da sam na
tvom mestu ja bih to zaboravio.
Konjak je bio dobar. Preko jedne stolice prebaci-la
je kaput da se suši. Seo sam na krevet. Bila ]e tako
neprirodno ćutljiva i odsutna da sam želeo da saznam
razlog.
— Šta te muči, Davigenova?
Nije odmah odgovorila.
— Pre svega, upravo sam shvatila koliko je Danijel
bolestan.
—
Zabrinuta si?
—
Misliš da nisam?
- Na osnovu nekih iskustava mislim da si
sasvim okorela osoba, Davigenova.
—
Kakvih iskustava, Karole?
—
Posrednih.
(ju Zato što ne cmizdrim i ne kukam? Toliko sam
navvt potiskivala svoja osećanja da mi je prešlo u
T1 da Љ ne pokazujem. kao ,a *He to bilo zbog konjaka?
Kreveljili smo se Va k°medijaša. Trebalo je s tim
prekinuti.
životiT' +cimo samo toliko: imala si surov period u 1 to se
vidi, na tebi, Davigenova.

157
 — Neka je i tako, Karole. A tvoj problem je ц tome
što misliš samo najgore o ljudima.
— Vidim samo najgore.
— Jedino si to i tražio. — Gledala me je dugo I
tužno što me natera da oborim oči. Pogled mi pade na
njene velike smešne čizme.
— Zašto ne skineš te odvratne čizme? Izgledaš
strašno patetično u njima! — Izdrao sam se i, gurnuvši
je, strgoh ih sa dva trzaja.
Tako zavaljena, s podignutim kolenima i razdrlje-
nim tankim ogrtačem, ukočeno me je gledala pogle-dom
neme odbrane i upola zaplašene molećivosti, da me to
pogodi kao bomba. Sve se dogodilo samo od sebe i
odjednom smo se našli u krevetu ispod pokriva-ča.
Sklopila je ruke oko mene i njene krupne suze slivale su
mi se niz obraz.
— Rekla si da nikada ne plačeš, Keti — proša-
putao sam.
— Ovo mi je jedinstvena velika prilika.
Nikada niko neće saznati šta se događalo u
narednim dugim trenucima. Zašto bih išao naruku
nečijim prljavim mislima kao što su moje i uprljao ono
što je svakako bilo najlepše do tada i, konačno, pravo
otkrovenje u mom ne mnogo solidnom životu? Utoliko
pre što bi to moglo da probudi lažnu i pogubnu nadu da
je sada sve spremno za srećno i sentimentalno ponovno
sjedinjenje. Ali smem da kažem da su me njene ruke
držale i posle svega, kao što su i moje nju-Nije želela da
ih se oslobodi da bi se otkotrljala 1 popušila cigaretu do
drugog, samo pohotom izazva-nog, pokušaja. Niti sam ja
to želeo. Mirno opušteni J dalje smo pripadali jedno
drugome, sjedinjeni i uzaja-mno zahvalni. Sva napetost i
svi sukobi su iščezli, bilo je u njoj nežnosti za koju
nikada ne bih verovao da postoji, ničeg uzdržanog u
odzivu, potpuna predanost. Da budem ciničan i
upotrebim Lotine podrugljive reči: bilo je to srce srcu i
ružama okićena vrata.

158
 Uzdahnula je, ne puštajući me iz zagrhaja.
__ Zašto nismo uspeli, Lori? Sve je bilo tako
Ino i zbrkano. — Nisam mogao da je zaustavim,
lastavila je: — Davigen je znao da Danijel nije njegov.
Da П me je ikada pustio da to zaboravim? Jadan
čovek, mislim da je to i njemu bilo teško. Znao je
zašto 'sam se udala za njega. Oh, da si samo odgovorio
na moje pismo.
—
Kakvo pismo?
—
Ono koje sam ti uputila na brod.
—
Nikada ga nisam dobio — polako sam izgovo-
rio i to je sušta istina.
—
Kako mogu da ti verujem, Lori? Ti si tako
strašan lažov, dragi. Ipak, volim te, uvek sam te volela, i,
tako mi bog pomogao, uvek ću. Znaš šta, dragi?
—
Ne — rekoh.
—
Sve je počelo od onog popodneva u šumi kada
smo bili deca. Vrlo često sam razmišljala o tome. A ti?
— Zar ja nisam? — Onaj prekid. .. u takvom
momentu. .. zbog toga smo se međusobno borili i
sukobljavali.
—
Vidi ti malog Kraft-Ebinga!x
, Istina je. Ne svađajmo se više, Lorense. Umeš
aa budeš divan kada se potrudiš.
—
Mogu li opet da se potrudim?
—
Ne skrnavi to, Lori. Nije to samo seks. Volim te
svrm srcem.
.* v°leia me je i svim ostalim takođe, a posle se pnbila
uz mene i sanjivo rekla:
naip ^6 tera^ me ^a ustanem> mili- To Зе uvek bil0 Jg0?e, °tpuzati u
hladan klozet kao neka bludnica.
6 ila to la
je егП
Kaaa
° ^ ^ P > prijatna i nežna! Još uvek me osefa
je počela da diše duboko i mirno, -^___°J>arn kako
tonem, tonem u čvrst i blažen san.
ra
dovima itft"?bing Rihard (1840—1902) nemački psihijatar poznat po *
seitsualne patologije. (Prim. prev.)
 XVII
Verovatno sto godina kasnije probudio sam se iz
sna. Mora da je prošlo toliko vremena, jer sam se osećao
tako star. Ležao sam na svojoj levoj strani, a nežna ruka
mi je bila preko grudi. S naporom sam izvukao ruku
ispod pokrivača i iskosa pogledao na sat. Devet i deset.
Nije moguće. Ali bilo je toliko i dnevna svetlost blještala
je u sobi. Jasna dnevna svetlost i nalet hladnog vazduha.
Da li me je to probudilo? S mukom sam se okrenuo kad
tamo, s otvorenim vratima iza sebe i neverovatnim
užasom na licu, stajala je sestra.
Ne, nije noćna vizija, već gadna stvarnost. Krajnje
ponižavajuće zaticanje sutradan ujutro. Lakr-dijaška šala
iz rnjuzikla; najniži oblik farse spavaćih soba. Šta je
batler video! Za jedan peni se takva scena može
pogledati u starom automatu na nekom vaša-rištu.
Nisam mislio da je prizor zabavan. Na moj trzaj iz
sna se prenu i treći učesnik u ovoj zabavi i mučna tišina
ispuni sobu.
— Doći ćete u moja kancelarija u roku od jedan sat.
— Hulda mi je najzad uputila naređenje.
Primakla se toaletnom stolu, uzela flašu od konjaka,
i držeći je daleko od sebe kao da je granata, okrenula se i
izašla. Kuća se zatresla kao od eksplozi-je kada je
zalupila vrata.

160
 __ Oh, bože. Žao mi je, Karole.
__ t)a — odvratih — ovo nećemo rešiti smehom. •;o
sam ustao iz kreveta. Bila je brža od
p___Daj mi samo nekoliko minuta da ti spremim
doručak. Dozvoli mi to, Karole, toliko to želim. Imam i
kuhinji neskafe, jaja i svež hleb. Potrebno ti je,
Karole.
__Boije da se ne zadržavam.
Videla ]e da to i mislim.
Gledala'me ]e sa zebnjom dok sam se oblačio.
Zglobovi su mi pucali. Rana na nozi me je neprestano
probadala. Osećao sam se potpuno kvalifikovanim za
AHV što znači, ukoiiko su vam nepoznati ti simboli,
švajcarska starosna penzija.
— Šta će se desiti?
6
— Ono najgore. '
— Žao mi je, dragi — ponovila je neprestano a
kršeći ruke. — Volim te, a samo ti pravim neprijat- :-nosti.
*-
Otišao sam u svoju sobu.

^
Ni kafe, niti kifle, ni svežeg voća na bifeu. Bez tih
sredstava koja bi me povratila u život raspoloženje mi

e
je još više splasnulo. Mnogo bih dao za gutljaj onog

-:
konjaka. Imao sam samo kirš, ali mi se smučilo i od

■
same pomisli na to zašećereno piće. Topao tuš bi me
of^f3-^' a^ sam ve^ oro °t>učen. Oprao sam zube, ne

s
gledajući se u ogledalu i obrijao se nasumce. Naravno,
5rezao Sam se DO
krach- Sada sam morao da se геНг m; Malo
krvi, pomislih — bila je vodnjikava i i^. ■ P°što sam
naizad namestio naiepak od vate, izisao sam.
r n o i ' h ° Sa-m morao da obiđem fons et origo1 svih i2„| j nedaća.
Sedeoa<jee uViŠekrevetu,
ne opran, očešljan i
°čeki bela r' zrnca ^° nov ' ^ta Di sesudruiz
§° * m°gl0 ati. Sva gnjila i mrtva
iscurila
1 Izv
<» i poreklo.

U
^gršt raži 161
 njega, a zdravu krv sam mu ja upumpao. Pucao je ođ
mojih krvnih zrnaca. Samo za kratko, bio je opet novo
novcato malo kopile. Došlo mi je da ga smoždim.
— Dobro jutro, Lorense. Priželjkivao sam da
dođete. Kako ste?
— Шипсегћаг.1 Kako si ti?
.— Wunderbar, takođe. Osećam se strašno jak i^
zdrav. Upravo sam pojeo doručak koji mi je sestra
donela.
——r Pričaj, kakav.
Žito sa šlagom, rovito jaje i čaša divnog soka od
krušaka.
—
Izazivaš mi glad.
Džepni šah je bio tamo, na noćnom stočiću pored
kreveta.
— Kako ide partija?
—
Sestra mi nije dopustila d'a igram na koleni- I ma.
Još ne. I tako sada ponovo igram sa Herr Bemelom
samo u mislima. Sada vidim da sam peti potez K — Kr7
mogao—
bolje da odigram.
Pazi, — rekoh — nemoj da dopustiš Bemelu da
ovu partiju dobije.
—
Oh, ovoga puta ću mu dozvoliti, zabave radi.
—
—
Kako mala posekotina na vi'atu?
Oh, dobro. — Pogledao me je vragolasto. —
Možda sam se posekao pri brijanju?
—
Da — rekoh kiselo. — Recimo da si se jako ;
izbrijao. — S obzirom na takvo jutro, bilo je to i osrednje
domišljato, ali nije shvatio opasku. Nije imao I pojma šta
mu se dogodilo. Izmerio sam mu puls.
—
Da li su ti se creva od jutros pokrenula?
—
Jesu. Sestra kaže da je bilo sasvim normalno. Sestra
se dobro razumela u tu stvar.
—
Budi miran. Doći ću kasnije.
— Trenutak, Lorense . . . znam koliko mrzite ono
što nazivate splačinama . . . ali, hvala vam za sve.
Divno.

162
 Како sam već bio tu, promileo sam kroz odelje- nie
Mladi Hajgins, slučaj sinovitisa, bio je potpuno zlečen i
mogao je da ide kući svakog momenta, isto tako i
Džemisonova, "što će osloboditi više mesta za božićnu
grupu. Ali zašto praviš božićne planove, Karole? Tada
više nećeš biti ovde, momče. Sakupio sam još ono malo
krvi što mi je ostalo i zakucao na
vrata.
— Herein.1
Ušao sam.
Sedela je uspravno za stolom, očekujući me.
Ova kancelarija je bila manja od moje i namešte-na
njenim stvarima, na iznenađujuće ženski način — čudno,
nikada nisam mislio o njoj kao o ženi; za mene je bila
potpuno aseksualna bez obzira na njene mlečne žlezde.
Na zidu su visila dva fino rađena goblena — kako li je
uopšte našla vremena da ih bode? — a između njih neka
stara grupna fotografija, stepenasto poređani redovi
mladih bolničarki, obučenih u nešto bezoblično belo kao
iskušenice noćnog bdenja — da li je i ona bila među
njima? Volela je cveće i lepa saksija zutih hrizantema
privuče moj ukočeni pogled kada sam ga instinktivno
odvratio od nje.
Sitzen2 — pokazala mi je na stolicu. Seo sam.
Odmerila me je. Već sam izgubio kontrolu nad
razgovorom.
v. Nikada — nastavila je — nikada u celi moj
zivot nisam došifela tako šok, tako ušas. Tako se
ponasati, dok ono drago dete toliko polesno spavalo.
Studirao sam hrizanteme u tišini. Vrsta lepih
^er]astih koje koštaju para.
t0 Sa ma a a
je isk~ J^ > š^° najmrskije od svega. — Iako16kao ?
a a 0 Vrl
P^ sintaksu, ipak je uspela da sve to zvuči ispov ^ °
nisko Za
- trenutak sam pomislio da se 1111 i da joj otkrijem
sve. To je ono najgore i
! Napred.
Sedite.
Ц»
163
 najsmešnije kod istine. Kada recituješ ,,0če naš" svi
misle da ih zavitlavaš.
— Upropastiti tako divan rad od ona noć sa tako
rušnim rnorakum vladanjem. — Nastavila je osećajno.
Zar se ne stidite?
— Stideo bih se, sestro — rekoh smerno — da
nisam toliko gladan.
Uputila mi je još jedan dugi pogled, a onda
prodrmala malo ručno zvono koje se nalazilo na stolu.
Uđe krupnooka pripravnica, suviše uplašena da bi me
pogledala. Da li je prisluškivala iza vrata?
-— Donesi kafe krem i kifle.
Jedva sam poverovao svojim ušima. Da li je
postojao, da li bi mogao da postoji zračak nade, ili je to
bila samo poslednja želja na smrt osuđenog?
— Ja, — reče, pogađajući moje iznenađenje. —
Ne zaslužite. Prvi momenat ja tako ljuta da započela
pismo za Upravu.
Zastala je. Kafa i polumesec su stigli na poslu-
žavniku. Mora da su već bili pripremljeni i čekali na
štednjaku. Izbalansirao sam poslužavnik na naslonu za
ruke i umočio kiflu.
— Ali od skoro bole mislim. Možda nije sve
osuda za vas. Za muškarca takva stvar mošda neop-
hodna, čak oprostiva. Znate, iako sam alte und
grosse1 dopro razumem muškarac i njihove potrebe.
— Žmirnuvši jednim okom uputila mi je značajan
pogled uz nagoveštaj dvosmislenog osmeha, kao da je
upravo pročitala Kinsijev izveštaj2. Bilo bi mi smešno
da nije bilo toliko povoljno za mene. Možda je ipak
poznavala to. Možda je neki podli matori švajcarski
lekar zaveo još dok je bila pripravnica. Ne, nije
moguće, bila je potpuno netaknuta, devica.
1
Stara i odrasla.
2
Izveštaj o seksualnom ponašanju čoveka, koji su izradili seksolozi
Kinsi, Pomeroj i Marten. Poznatkao „Kinsijev izveštaj". (Prim. prev.)

164
 Oštro je uvukla vazduh i nastavila:
__ дд za nju, tu šenu, sa sve izigravanje toprote i mUš
tako skoro mrtav, to je veliki greh, zločin, nečasnost.
__ Ali, svakako, sestro . . .
__ Ne govorite. Sada jasno vidim. Od početak
pokušava mene okrene protiv vas, u isto vreme vas
uvuče u krevet. I krasti konjak iz moja zaliha. Sve drei1
boce otišle.
—
Njoj je ponekad potrebno piće. Uveče, sestro. Da
bi mogla da zaspi.
—
Ach, nije to njoj potrebno za spavati! Ne, to je
neoprostivo. Naročito što u žurbi razbiti, mislim ona
razbije onu vakuumsku Flasche.
Ovako predstavljena slika izgledala je crna. Ne
može se poreći da ovakav stav nije bio donekle
opravdan. Na ovaj ili onaj način, sa svim onim složenim )6,
motivima, Davigenova se gadno zapetljala. Spustio sam no
poslužavnik i studirao hrizanteme, pita-jući se kako ću na
k-
ili da li ću uopšte moći da je izvučem. e-
— Sve je bilo u redu sa nama pre nego ta šena u
došla. Topro sam upravlala vama i to će se vratiti ot
kada ona otišao, što mora smesta da bude. Da, ona u
je
mora ići i sa dečko — sada pogotovo, za hvala vama, i:
on je polje. т
— Ali šta će biti s njom? Nema ni prebijene pare. ,
U početak, da pokuša ona topra Hausfrau2, i
°na rekla ima ponuda da pazi kuću od neki doktor. n
—
Doktora Enisa? i
—
To je. i
TT
i
o svakom slučaju ja sam spasao glavu. Trebalo je
a
^smatram oslobođenim.
rekoh ^11*111 vašu . . . dobrotu prema meni, sestro —
budet ~ ^~"а^ ' ' ' zar ne misu^e ^a ^i trebalo da e ^sto tako
milostivi i prema njoj?
JtriT
2 D
omaćica.

165
 —
Zašto to trašite? Nedeljama pokušavate da je
pošaljete kući.
—
Mislio sam na bolnicu . . . lečenje, za Danijela
— rekoh nemoćno.
—
Pa, biće kod kuća da to dobije, u SpitaP koja ste
već preporučili, koja je topra. Za nju, nema ništa jer je
sva osuda za nju. Ona mora da ide.
Šta sam mogao da kažem? Dobio sam upravo ono '
što sam i želeo. Bio sam čist. Odjednom sam se i
oslobodio mrlje. Грак, nisam se osećao prijatno. Ali bio
sam u škripcu, nije bilo izlaza.
—
Vi to morate da joj saopštite, — izustih na i kraju.
— ja za to nemam smelosti.
—
Idem pravo do nje. A vi ćete telefonirati I
Flughafenu za mesta. Za isti dan koji šalemo Hajginsa
i Džemisonovu. To pravi isti put za sve.
Ustala je i pošla prema meni, osmehujući se | gotovo
materinski, ali pri tom i starateljski.
— Dakle sada, Herr Doktor, sada ćemo imati
dobro vladanje. Ako je tako, želim zadržati vas. Imate
znanje i pametni ste. Dakle?
Bože, pomozi mi, ona me stvarno potapša po
leđima. Počela je sa materinskim staranjem.
Morao sam da se povinujem. Otišao sam u svoju
kancelariju i pozvao aerodrom, pošto sam se prethod- ; no
pažljivo zatvorio. Nisam želeo da iko učestvuje u I onome
što se događalo u gostinskoj kući, mada, kao što se
pokazalo, nije bilo galame, sve je prošlo u ; mrtvoj tišini.
Odmah sam dobio Cirih, a ubrzo i I Švarca, švajcarskpg
službenika koji je obično poslo- , vao sa Mejbelom. Dobro
smo se znali i kad sani izvršio rezervaciju za petak u 14 10
na DC-6, četiri karte do Londona i dve dalje do Vintona
vangartskom .vezom u 1630 ostao je još na liniji da, kao i
obično, proćaskamo.
1
Bolnica.

S '66
 __ Kakvo vreme imate?
L0ge — odgovorih. To je uobičajeni početak aovora.
Švajcarci uživaju u svom pesimizmu po-^odom
vremenskih prilika — leti ne mogu da podnesu Foehn, a
zimi Bise.
__ Biće još gore. Biće više snega.
__ Verovatno ste u pravu — rekoh.
__ Da ne zaboravim, doktore — poče ženski da
se kikoće što je izraz švajcarske muške poverljivosti.
__Jedna vaša prijateljica se stalno raspituje za vas.
— Oh? — rekoh oprezno.
— Da. Uvek pita kada ćete opet da dođete u Cirih.
— Začu se njištanje od smeha. — Mislim da nedostajete
toj vrlo lepoj gospođici Andersen iz Aktiebolaget
Swenska Ornflyg.
Lota pita za mene i nedostajem joj. To me je malo
razvedrilo i podiglo mi moral — došlo ]e kao melem na o
moj ego.
— Recite joj da ću uskoro doći. Ali nemojte da joj
kažete tačno kada. Recite samo, za nekoliko dana.
— Ah! — opet je zanjištao. — Želite naturlich1 da
je iznenadite.
Spustio sam slušalicu. Lota će mi skrenuti misli.
Dobro ee mi doći. Karole, rekoh sam sebi, uskoro ćeš
biti ono što jesi. Imaš i uvek ćeš imati loš karakter. To
ebi odgovara i potpuno si izvan svoje prirode kada _
pokusavaš da se stalno penješ pravom i uskom
1
Naravno.

167
 *

XVIII
Voz je prolazio kroz Kilhberg i brzo smo se
primieali eiriškoj glavnoj stanici. Svarcova vremen-ska
prognoza se u celosti potvrdila. Težak i postojan sneg je
zavejao dolinski put iznad Koare, tako da nije bilo
moguće upotrebiti kola. Za mene je to bio povoljan
zastoj. Ne samo da je putovanje bilo udobno i brzo, što je
svojstveno najboljoj železničkoj službi na svetu SSB 1,
već sam — zahvaljujući smišljenom rasporedu naših
sedišta — izbegao neprijatnu intim-nost malog
zatvorenog automobila. Ovako, Davige-nova je zauzela
jedno od tri prednja sedišta pored Džemisonove i
Hajginsa, a ja i Danijel smo sedeli jedan naspram
drugoga na suprotnom kraju dugog vagona. Kakvo
olakšanje biti pošteđen prisilno zva-ničnog držanja od
poslednja dva dana — nategnutih pokušaja da se zadrži
normalan izraz lica u situacij koja bi lako mogla da
eskplodira kao mina. Moram d odam priznanje
Davigenovoj. Ako je nešto i osećala onda je to dobro
skrivala. Nikakvih znakova bola, nikakvih reči Ш
pogleda koji bi je odali. Za sestru je, štaviše, imala vedar
i uglađen osmeh kada joj se zahvalila na svemu i
oprostila se. Da, bila je čvrsta, za proteklih četrdeset i
osam časova ona je spasla Mejbel da se ne pretvori u
bojno polje optužbi, protivoptužbi i pogrda.

1
Skraćenica za Švajcarsku saveznu železnicu. (Prim. prev.)

168
 problem mi je bio genijalac koji mi se prilepio
piiavica. Iako ništa fiije podozrevao što se tiče
^hovog odlaska, ipak je delovao uznemireno kao da •^a
nešto na duši. Čak i sada, skupljen na sedištu, kradomice
bi me pogledao ispod oka kad je mislio da ga ne gledam,
a kada bih ga uhvatio u toj igri ukrutio 3i se kao
preplašeni zec. I u razgovoru mu j'e nedosta-iala
uobičajena visprenost. Tokom puta istrtljao je seriju
beznačajnih primedbi kojima je, očigledno, skrivao neko
unutrašnje komešanje.
— Moram reći. Lorense, da sam uživao u Švaj-
carskoj. Tako lepa zemlja. Sneg je divan. — I dva puta
je ponovio: — Možda ću opet imati prilike da je vidim, i
vas takođe, jednoga dana?
Zamaralo me je da pronalazim prikladne odgovo-re
na njegova raznolika razmatranja, a da pri tom ne
zadrem isuviše u stvamost. Ali uskoro će doći kraj svim
mojim mukama. Čovek može sebe da urazumi ako se
odlučno suoči s elementarnim činjenicama, u koje
naročito ubrajam priznatu istinu da se prošlost ne može
povratiti. Ali ono glavno što je išlo u prilog mom držanju
bila je izvesnost da je pokojni nesrećni Davigen bio žrtva
svoje supruge. Da, svakako ga je ona sredila. Šta se
može učiniti za takvu ženu? Saosećati s njom. Žaliti je?
Odgovor je bio dvostruko negativan, to me je osnažilo.
Mora se priznati da je imala svojih dobrih strana. Imala
je petlju, a njene hKr U evetu ^^e su nenadmašne. Ali ko zna
ne ih U jednog jutra, kad se probudim pun snene flubavi,
našao arsenik u kafi?
Ust ^6 usPorava3ući blago skliznuo u stanicu.
ao sam
tja i skinuo naše kapute sa kuke iznad sedišta.
bu^en0va ^e Pom°gla ostalima. Nisam osetio potre-nia olzmenmi
m
a i jednu reč s njom tokom putova-kofer UiSt^° sam Prozor'
^ао znak nosaču da uzme koja ^ X enusmo za kolicima do
avionske poslovnice e nalazila na samoj stanici. Još deset
minuta

169
brze usluge i već smo se kotrljali u aerodromskom
autobusu duž Štampfenbahštrase, prema Klotenu
Proverio sam uslove leta: aerodrom je bio očišćen od
snega i letovi su se nesmetano obavljali. Sve je išlo
glatko, svi smo se ponašali po propisu. Otarasiću ih se za
manje od jednog sata. I biću slobodan.
Dok sam se spremao da sebi čestitam, sve više me
je obuzimala čudna i uznemiravajuća sumnja da se nešto
neobično dešavaio sa Danijelom. Još uvek se lepio za
mene, sada već manje pričljiv nemirno se vrteo na
sedištu, brišući vlažne dlanove o kolena i posmatrajući
me povremeno ispitivački. Počeli su da me brinu ti znaci
pojačanog nemira. Nemoguće da tako brzo dođe do
novog krvavljenja. Bio je pun mojih trombocita. Ako bi
ipak došlo do toga, ceo moj program bi bio uništen.
— Da li se osećaš dobro? — oštro sam ga upitao.
— Da, hvala . . . Jesmo li blizu aerodroma? Autobus
je sada bio na novom kružnom putu na
drugoj strani Glatbruga.
— Još samo deset minuta. Zašto pitaš?
— Nadao sam se da ćemo još malo vremena
provesti zajedno.
To me je ućutalo. Mada smo se dobro slagali, sve do
sada nisam pokušavao da analiziram njegova osećanja
prema meni i pored očigledne činjenice da me je voleo.
Nadao sam se da se neće raznežiti i praviti scene u
poslednjem trenutku. Brz pogled po autobusu opet me je
uverio da je bar Davigenova savršeno vladala sobom.
Napravili smo kružni luk i zaustavili se na
aerodromu. Ostali su krenuli napred, dok sam ja sačekao
prtljag. Glavni nosač nam uze stvari.
—
Mala grupa ovoga puta, Herr Karol.
—
Imaćemo veću za Božić. Najmanjejridesetoro.
—
Divno. Volim tu mejbelsku decu.

70
рао sam mu dva franka. Napojnica nije obavez- ali vas
mnogo više vole ako je date. Ušao sam kroz nalornatska
staklena vrata. Glavni aerodromski hol se 'teže dobrih
pedeset metara prema staklenom pro-L]iu koje gleda na
piste. Na desnoj strani red švaicarskih šaltera, na levoj
banka, radnje, kafana i kancelarije stranih avio-
kompanija. U tom prostra-nom delu uvek vlada gužva i
pomislih da sam izgubio svoje društvo. A onda, dok sam
se gurao napred, odjednom sam zastao i opsovao. Stajali
su kod švedskog šaltera — sa Lotom..
— Evo našeg dobrog prijatelja doktora. Kako si,
dragi Lorense?
— Još uvek živ . . . mislim.
Smejala se, ali me je pri tom pažljivo posmatrala.
— Uvek pravi lošu šalu. Da li ih pravio i s vama,
gospođo Davigen, dok ste bili zajedno u Mejbelu?
— Ne takve na kakve vi mislite. — Bila je
primorana da odgovori i, mada je to stalo napora, hrabro
se držala.
— Za svaki slučaj, ja sam vas upozorila na njega.
Nadam se nije vam pokvario lep odmor. Poznajem ga
vrlo dobro, zar ne, Lorense? Ali nrje važno. Sve će mi
ispričati kada vi idete.
Do davola, čak i sa svojim lošim engleskim uspela
]e da me potkači. Izgledala je zanosno, bolje nego
ikada, u uobičajenom Diorovom modelu, tako da je
D
avigenova pored nje izgledala pet godina starija. I
°na ie toga bila svesna. U starom kostimu koji je na
^3°] visio kao vreća i s onim usiljenim izrazom na licu,
^ avigenova je toga takođe bila svesna. O bože, nisam
r,^Je zaPazio da ie imala one čizme na sebi. Odied-n«m mi je
bilQ žao nJe
brig^~ ^& u kiste želeli kafu? — Lota je preuzela pasoš °
društvu
- — Ne- Onda, mogu dobiti vaše e ^ rezervacije,
odvešću vas do aviona.

171
 Uzela ih je od mene.
— Znate — nastavila je — pošto sam bila ovde
pri vaš dolazak, mislim da je red i da vas otpremim.
Kad su krenuli prema pasoškoj kontroli, cimnuo me
je za ruku. Sagnuo sam se; snažno me je vukao.
— Odvedite me do klozeta.
Uplašio sam se. Zar će sada da krvari, u posled-
njem trenutku.
— Hajde brzo.
Odveo sam ga dole u mušku prostoriju s druge
strane kafea.
— Uđi tamo.
Još uvek me je držao za ruku. Ugurao me je u jedan
klozet i zatvorio vrata. Sav se tresao.
— Požuri, — rekoh. — Skidaj pantalone.
— Nije potrebno, Lorense. Moram da vam ka-žem.
Ne bih podneo da vas napustim i možda više nikada ne
vidim, a da vi mislite da vas nisam dovoljno voleo da bih
vam poverio moju tajnu.
Potpuno iznenađen sedoh na šolju. Prišao mi je
sasvim blizu, osećao sam njegovo užurbano disanje na
obrazu.
— S ocem se tačno ovako dogodilo. Poslednjih
nedelja kada se velika zgrada dovršavala postao je
veoma nervozan. Oduvek je pomalo pio viski, ali u to
vreme mnogo više i kod kuće se stalno Ijutio, čak i
vikao da za zgradu i uopšte za uspeh preduzeća treba
zahvaliti njemu.
Brzo je udahnuo vazduh kroz jecaj.
— U subotu popodne hteo je da nas povede da je
vidimo, ali majka.nije htela da ide. Sigurno je mnogo
pio za vreme večere. Ipak smo otišli. Na vrhu zgrade
opet je počeo o tome kako smo sve izgubili. Vikao je:
„Ne mogu to da podnesem i neću! Pokazaću Џ
njima!" Majka je videla šta će se desiti i pokušala je
da ga zadrži, ali on joj se oteo, pri tom je iščupa°

172
 ffiadić njene haijine i skočio. Oh, bilo je užasno ideti
ga kako se obrće u vazduhu.
Opet onaj oštri, bolni jecaj. Bio sam kao prikovan ja
sam takođe teško disao.
J
___ Naravno, svi su, bar u početku mislili da se
okliznuo. Kanonik Dingvol je oduvek bio naš pri;jatelj i
odmah smo otišli k njemu da ga pitamo da li bi trebalo
reći istinu. Saslušao nas je i rekao da ]e najbolje ćutati,
ne reći da je otac samoubica, jer bi to bio veliki skandal
za crkvu. Treba dopustiti da se posumnja, kako je to on
nazvao. Postoji i drugi razlog. TStije ostalo nikakvog
novca, apsolutno ništa. Među-tim, postoji polisa
osiguranja na dve hHjade funti koju je deda Davigen
ostavio na očevo ime i koja je namenjena za moje
školovanje — zapeo je — ali u siučaju samoubistva ne
bi je dobili.
Po jednoj odredbi, polisa se ne može isplatiti u
slučaju samoubistva i Davigenova je, apsolutno nevi-na,
preuzela svu sumnju i optužbe na sebe da bi dobila
novac za Danijelovo školovanje. Sada mu više neće biti
potreban. Kako sam se osećao? Vredi pogađati.
Plakao je kada mi je pružio raku. Uzeo sam je i
drzao u svojoj. TJčinilo mi se da je hteo da me poljubi,
to već ne bih podneo. Osećao bih se kao Juda prilikom
preobraćanja. Glasnogovornik iznenada zakrešta kroz
r
esetku na tavanici:
, " *" Svi putnici švajcarskog ieta 419 za London neka
izvole na izlaz broj osam.
~- Požuri — rekoh. Poiu r иуе^ me Зе čvrsto držao za ruku
kad smo škivL ^ore' Lota je ostavila njegov pasoš na
paso-salon A1^10^- Uzeh ga i požurismo dole kroz donji
г
Л*каИ su nas kod izlaza broj osam. Hoćete li izgubiti
avion? — reče Lota. 0r*da U vao sam se saHajginsom i
Džemisonovom, a sam ^orao da pogledam u Davigenovu.
Lice joj

173
 se istanjilo. Uplašio sam se da neće izdržati. дц izdržala
je; međutim, napor koji je ulagala iznurio je da, uništio
je. Gospode, zaista je izgledala stara' bleda, zgrčena i
bolesna. Rukovali smo se tek reda' radi. Imala je već
unapred pripremljene reči.
— Hvala ti na svemu što si učino za Danijela,
doktore Karole. — Preturala je po torbi koju je dobila' od
avionske kompanije. Poznanstvo s tobom bilo je dobro
iskustvo. Kako se više nećemo videti, daću ti ovo. Čuvala
sam to za tebe dosta dugo. — Pružila mi je paketić u
mrkoj hartiji. — Kada si me onog jutra napustio, da bi
otišao na brod, ovo si, takođe, ostavio u mojoj sobi.
Primio sam ga, glupavo, nemajući pojma šta bi to
moglo da bude. Zatim smo pošli prema izlazu. Stajao
sam i gledao za njima.
— Sačekaj me — doviknu mi Lota preko ramena.
Seo sam u salon i gledao u zamotuljak. Šta li je to?
Paklena mašina? Nije se čulo kucanje. Ni ja sam nisam
dobro otkucavao. Svejedno, zašto bih brinuo? Otvorio sam
ga. Antiklimaks. Bila je to knjiga, knjiga koju mi je Dingvol
dao na dan Frenkovog rukopolože-nja. Otišao sam bez nje
onog ranog jutra, kad sam j krenuo na brod. Stavio sam je u
džep; Lota se vraćala.
— A sada, Lorense, šta imaš reći u svoju odbra-nu?
Pravio si neke smicalice. Hoću objašnjenje pre nego što
budemo opet zajedno.
—
-— Nemam šta da objasnim . . .
Ta jadna žena slama svoje srce što te napušta. Kad je
stupila u avion, suze su joj potekle. Strašne I suze...
—
Ne zbog mene. Mali je bolestan.
—
Još uvek?
—
Da.
—
Ima nešto više. Ja mislim ti spavaš s njom.
174
 __Rekao sam ti, to je stara istorija. Misliš da
vam sa svakom. A šta je sa tobom?
s
^ ___ Zar bi mogao da me osudiš ako jesam? Kad
me tako dugo ostavljaš? Ali ja to ne činim. To je razlika
među nama. Ali, nije važno. Još mi se dopadaš i sada
smo zajedno za lep, prijatan provod. Radim do šest —
dolazi čarter iz Helsinkforsa. Uzmi ključ od stana, idi
tamo i čekaj.
Uzeo sam ključ.
— Pripremi koktel za pola sedam. — Osmehnula mi
se onim njenim širokim zavodničkim osmehom.
Kada je otišla odjednom me obuze grozničava
čežnja da odem gore na terasu i vidim kako poleće
avion, da vidim još to poslednje od njih, ali potisnuo sam
tu želju do onog čudnog bola ispod rebara i ugušio je.
Okrenuo sam se i pošao prema izlazu, isprosio od jednog
švajcarskog vozača autobusa da me poveze i dvadeset
minuta kasnije već sam sedeo u Lotinom stanu.
 XIX
Ne bih znao da objasnim zašto sam oklevao i šetao
pet minuta ispred ulaza, a onda sam ipak ušao i upalio
svetlo. Ako ništa drugo, bilo je pravo olakšanje naći
utočište posle hladne, vlažne ulice, s prljavim snegom
nagomilanim s obe strane. Stan je bio pri-jatan, topao i
čistiji nego ikada. Rekla je da koktel spremim za pola
sedam. Meni je, međutim, upravo sada bio potreban.
Otišao sam do pokretnog bara, našao preostale kockice
leda koje su se, još uvek čvrste, nalazile u termos-posudi,
razbio ih i dodao džin i vermut. Ako bih pokušao da vam
objasnim stanje u kome sam se nalazio, možda mi nećete
verovati da sam sada, kada su prestale moje nevolje i kad
sam opet bio slobodan kao ptica, zapao u najgoru
depresiju koja me je ikada zahvatila. Teško bi se mogao
opravdati način na koji sam čitav slučaj iskonstruisao
protiv Davigenove, procenivši je sasvim pogrešno i
otpremivši je kao sanduk neispravne robe. Prvi put posle
mnogo godina osećao sam grižu savesti koju je još
pojačala činjenica da sam odmah dojurio ovamo da bih
legao u krevet sa tom mednookom švedskom droljom.
Ne, ne, ipak sam preterao. Saberi se, Karole, treba da se
opustiš, malo proveseliš i okusiš nešto od lagodnog
života. Nema smisla brinuti zbog nečega što sada polako
već postaje prošlost. Izvukao si se iz izuzetno gadne
situacije. A šta bi i raogao da uradiš? Da iznajmiš
jedan od Lotinih

176
mlaznjaka i da ih sustigneš u vazduhu da bi im rekao:
rnolim vas, oprostite mi, hajde da se poljubimo i da
budemo prijatelji? Zaboravi.
Dok sam sedeo i pijuckao opipah izbočinu na
džepu. Dingvolova knjiga: zbirka pesama Frensisa
Tomsona. Nejasno sam se prisećao: lepa knjiga u
zelenom kožnom povezu, stranice neznatno izbledele
od starosti, prava nagrada za seminariste. Bacio sam
pogled na sat. Skoro još sat čekanja, i da bih
rasteretio misli potražio sam pesmu koju mi je
Makijaveli obeležio. Tako sam sada mislio o tom
čoveku koji je izigrao odredbu o samoubistvu, jer cilj
opravdava sredstvo. Našao sam je, zahvaljujući svetoj
slici koju je upotrebio kao oznaku — Simon Martini,
moj ljubimac iz ranih godina, mora da ga-je namerno
izabrao — a naslov koji sam zaboravio glasio je:

3
Nebeski hrt.

o
Preleteo sam pogledom preko pcvih nekoliko
stihova.
 Bežah od Njega noć'ma i danima; Bežah od
Njega kroz svodove godina; Bežah od Njega
kroz lavirinte moga duha. Krio sam se od
Njega u izmaghci suza Krio sam se od Njega
u grohotu smeha. Hitah ka vidicima nade
jasne, Ali oboren, survah se tada U titanske
tmine ponornih užasa; Bežeći od čvrstog
koraka koji me je gonio, gonio.

Naglo sam prekinuo, setivši se svega: prazna

r va
g ^ Posle Frenkovog rukopoloženja, u kojoj sam
iš ?° l- Рго^ао pesmu. Ovaj događaj mi je. sasvim
ie ч° lZ se^anJa- Podigao sam knjigu i opet počeo da
c
itam, sada mnogo sporije. Što sam je dalje čitao,
^regršt
177
sve više sam se naprezao da prekinem citanje. Nije bila u
pitanju moja literarna sklonost, pogotovo ne u ovom
trenutku. Ako sam prethodno bio utučen, sada sam još
dublje potonuo. Ali morao sam da nastavim. Kad sam je
dovršio, sedeo sam i dalje nepomičan, pogođen i zanesen
njenom lepotom i mistikom.
Sada mi je postalo jasno poreklo moje fobije, onog
tajanstvenog upornog proganjanja od kojeg nisam mogao
da pobegnem. U praznoj crkvi na dan svečanosti, u stanju
prenapregnutosti, preleteo sam očima preko pesme tek da
ubijem vreme, jedva svestan njenog značenja i ovakvog
utiska kakav je sad ostavljala na mene. Misli su mi tada
bile zaokupljene drugim problemima, ali je moja
podsvest zabeležila i duboko zakopala temu o grešniku
koga Čovek nepre-stano proganja kroz lavirinte života.
Simbol psa, zadržan u podsvesti, postao je simbol
oslobođenja u mojoj fobrji. Naravno, sve sam to mogao
razumno objasniti. Ali mi to nije pomoglo. Nije mi
pružalo potpun odgovor, osećao sam se i dalje
bespomoćan, ukaljan, usred godinama gomilanog blata
koje je zatrpalo moju unakaženu mladost.
Piće sam ispio samo dopola. Spremljeno na brzi-nu
nije bilo ukusno. Loš koktel se riikada ne može po-praviti
dodavanjem džina. Bio mi je potreban drugi, svež i jak.
Polako sam se digao, otišao kroz spavaću so-bu u
kupatilo i prosuo piće. Kad sam se vratio, još uvek obuzet
osećanjem da sam prljaviji od svakog ljudskog blata,
pogled mi privuče krajičak kravate koji je virio iz
zatvorene fioke Lotine ljupke švedske komode. Odsutan,
kakav sam bip, uobrazio sam da je moja. Jedna od one
dve koje sam nekada davno kupio kod Gridera. Izvukao
sam fioku.
Kravata nije bila moja. I pored moje težnje ka
luksuznijem životu, nisam sebi mogao da dopustim
Contesse Mara mašne. Obe kravate su bile lepo

178
obležene poznatom malom krunom i inicijalima C. M. ТЈ
fioci su bile još i dve šivene, veoma fine svilene košulje
sa svežim mirisom perionice, s izvezenim monogramom
C. de V. i lepom malom vrpcom pozadi na kragni: Brioni.
Roma. Stajao sam i proučavao te de luxe stvarčice kao
kleptoman u robnoj kući. Verovat-no me je ono ,,de"
kopkalo. Razume se da sam ponekad malčice sumnjao u
Lotu, ali sam ipak laskao sebi da sam jedini stalni momak
za krevet. Zatvorio sam fioku i otišao do plakara. Bio je
pun njenog divnog mirisa i prelepih haljina. Možda ih je
dobila od C.'de/V., razmišljao sam. Međutim, jedna
vešalica sasvim na kraju upadrjivo je odskakala od
ostalih: sivo prugasto odelo, najfinvjeg kvahteta.
Prostačka radoznalost me natera da sebe još više
povredim. Pogledao sam marku na unutrašnjem džepu:
D. Ca-raceni. Via Boncompagni 21. Roma — najbolji
krojač Italije, verovatno i Evrope. C. de V. mora da je
princ, ili neki prljavi špekulant. Uvek sam sebi obećavao
da ću, ako ikada budem imao novaca i odem u Шт da bih
svratio do pape, sašiti odelo kod Karačenvja. Sada sam,
eto, video takvo odelo. Avaj, nije bilo тоје.
Gurnuo sam vrata od plakara i vratio se u dnevnu
sobu. Napravio sam stvarno jako piće; jedva sam osećao
martini od džina, ali sam ga sručio u sebe. Pripremio sam
još jedno takvo piće i seo. Nisam otpio više od gutljaja,
kad začuh okretanje ključa u bravi. Koliko li ona ima
ključeva? upitao sam se, kad Lota uleprša u sobu.
— Baš lepo. — Zastala ]e za trenutak,
nezado-"voljna. — Gost pije pre nego domaćica dode.
,.„ Nisi ti domaćica, već prihvatilište za uvažene iicnosti.
~~ Ne budi tako mudar, inače se još više'naljutim te«e. A
onda ti se neće lako oprostiti. Šta oprostiti?
12»
П9
 — Čućeš. — Prišla je bliže, bacila torbu i kapicu
na kauč i sela, pokazujući, kao i obično, primamljivu
dužinu svojih lepih nogu. Ali večeras me to nije
uzbudilo. — Daj mi brzo jednu čašu pre nego se
okupam i presvučem.
Sipao sam malo razvodnjen ostatak koktela iz
staklenog miksera.
— Da. — Otpila je gutljaj i nadurila se. — Moram
da znam sve o tvojoj ženski Davigen. Mada ne mogu da
verujem, ti si spavao sa njom.
— Zašto ne možeš da veruješ? — To me više nije
interesovalo, ali sam hteo da je naljutim.
— Zato što je, iako je očigledno grdno zaljub-ljena u
tebe, toliko neprivlačna. Takva mala vreća od žene.
— Nije zaljubljena ni u koga. I nije vreća.
— Grešiš. Ona je luda za tobom. Što se tiče izgleda,
prilično je propala. Zar nisi opazio one linije ispod očiju?
— Ta jadnica je imala vrlo surov život. —
Nerazumno, ali iz nekih neobjašnjivih razloga počeo sam
da se ljutim zbog tog ocrnjivanja Davigenove. —
Naročito u poslednje vreme. Ali, možda će te intereso-
vati, u tvojim godinama bila je đavolski dobro građena,
bolje nego ti sada.
— Hvala na komplimentu, moj škotski džentlrne-nu.
— Najgore je kod tih plavuša što kada pocrvene izgledaju
kao kasapske kćeri s oksidisanom kosom.
— Držimo se same stvari. Jesi li me prevario sa ta
žena?
— Jesi li ljubomorna? — Osećao sam gotovo
morbidno zadovoljstvo da je izazovem.
— Ako želiš da razumeš mene. — Stisnula je usne i
pogledala me pravo u oči. — Mada ne bih bila tako
obična da imam ljubomoru, volim te i bolno bi me
vređalo da vodiš ljubav izvan privilegije na moj krevet.

180
 — Znači ceniš me u tome . . . u tom svetilištu?
— Zašto ne bih? — Gubila je kontrolu, ili nije
govorila sasvim iskreno. — U tome si vrlo dobar,
najbolji koga sam uopšte znala. Zatim, kada nisi takav
kao večeras, ti si stvarno divan i zabavan sa svim tim
lažima kojima se smejem. Sada, međutim, želim istinu.
Zašto si spavao sa gospođom Davigen?
Gledao sam je u oči.
— Zašto si spavala sa C. de V.?
Lice joj je izgubilo boju. Sada više nije bila plavuša.
Već pravi albino. Usledila je duga tišina. Ovlažila je
usne.
— Ko ti je rekao za njega, Švarc?
Zavrteo sam glavom.
Pokušala je opet, ogorčenije.
— Neko drugi od moji dobri prijatelji sa aero-
droma? — Kako nisam odgovorio, nastavila je.
— On je samo prijatelj. Vrlo otmen, stariji, u stvari
prilično star italijanski džentlmen.
— Ne toliko star da ne bi menjao košulje u tvojoj
spavaćoj sobi.
— Tako? Ti si bednik, podli špijun.
— Da, ja sam podlac. I večeras ne nastojim da
budem bilo šta drugo.
Naprezala se da ostane mirna.
— Hajde, zaboravimo to, Lorense. Ti si pogrešio. Ja
sam pogrešila. Dva zla čine jedno dobro.
— Samo u Švedskoj — rekoh i ustadoh. Idem i
neću se više vraćati.
, — Nemoj da ideš . . . spremiću nešto za večeru.
p^mo zajedno, kao i uvek. — IspružilaJe ruku.
^okušavajući da se smeši, nudila se. — Šta se to
oešava s tobom? Uvek kažeš da imaš od svega po dva
za
mene.
j Sada imam po jedan od ničega. — Znao sam
a
sam sam sebi prerezao grkljan i da ću zbog toga
az
aliti, ali to sam morao da kažem.

181
 Ćutala je Ijuta i, mislim, postiđena. Kada sam
izlazio kroz vrata, doviknula mi je:
— Nemoj usuditi se da ikada opet dođeš. Zaobišao sam lift
i sleteo niz stepenice tačno na vreme da uhvatim taksi iz
kojeg je izlazio neki putnik — voleo bih da je to bio C. de
V., ali nije. Ubacio sam se pozadi i rekao: Ziirich
Bahnhof1. Bio sam besan na samog sebe kao što je i ona
bila, potpuno svestan da sam zabrljao sve što sam uradio
toga dana i da sam se sada koprcao na podu besno
udarajući oko sebe. Ali sam, pri tom, ipak pokušavao da
sve nekako sredim, da odstranim celu tu zbrku iz mene i,
iznad svega, umirao za još jednim, očajnički neophodnim,
pićem.

1
Železnička stanica.
 XX

Isplatio sam taksi i uputio se pravo do stanične

Auskunft1. Nejasno sam se sećao da voz za Koaru kreće
negde oko devetnaest časova. Preleteo sam pogledom
preko ervenih brojki rapida i otkrio da večernji ekspres
ide samo subotom. Ali u crnoj Abfahrt2-ko\oni za
putničke, drugorazredne vozove polazak je bio određen
za 19,15. Pogledao sam na sat, bilo je 19,13. Neka
potpora mi je bila potrebna i znao sam šta bi moglo da mi
je pruži. Imao sam jedva dva minuta da trknem do bifea,
kupim flašu votke i stignem do ulaza na peron broj devet,
pre nego što se zatvorio.
To je bio šinobus, stvarno ne de luxe, najjevtinije i
najsporije prevozno sredstvo u Švajcarskoj, razume se
bez Speisewagen3. Bio je gotovo prazan. Ko ide do
Koare u to doba godine i u to doba noći? Dok smo mileli
kroz predgrađe Ciriha, počeo je da pada sneg, velike
uskovitlane pahuljice žutele su se pod neon-skim
svetlima prljavih, pustih ulica. Drhteći od zime, spustio
sam zavese u praznom odeljku i, bez mnogo "vi ■ ' Prot^v
propisa, upaho sam grejanje na dva. Nije skljocnulo. Biće
to dugo, tužno i studeno putovanje, У za.hvaljujući hvale
dostojnoj karolovskoj dovitlji-°sti imao sam anestetik
protiv bolesti, protiv razoča-
Informacija
Polazak.
Vagon-restoran.

183
 ranosti što sam sve zabrljao, što sam podbacio i protiv
gađenja nad samim sobom koje sam iznenada osetio tog
popodneva. Smestio sam se u ugao na tvrdoj drvenoj
klupi, podigao kragnu na kaputu i počeo da razgledam
bocu.
Nalepnica je bila na nemačkom.

Superslovenska votka
Specijalno za izvoz.
Ova čista votka je napravljena po
originalnom slovenskom receptu od
čiste raži i slada zelene raži a ne,
kao što je to slučaj sa lošim konjacima,
od krompira i kukuruza.
Verujmo Švajcarcima da uvoze samo najbolje. Dva
seljaka su upravo prolazila idući u prednja kola; gumuo
sam flašu u džep od kaputa. Tako dakle, Karole, pomislih
jetko, sad imaš pregršt raži u džepu, što prirodno sledi
posle tvojih mlađanih skitaranja i nadam se da će ti to
utoliti glad. Došlo je vreme da se proba, jer sam sada bio
potpuno sam.
Kako sam bio umeren, Ш bar obazriv pri piću, nisam bio
naviknut na preterane količine. Ovo sam izmislio kao izgovor
da bih sa sebe skinuo odgovor-nost za događaje koji su
usledili te neverovatne valpurgijske noći. Izvadio sam
pregršt raži. Pošto nisam imao čašu, morao sam da pijem iz
flaše. Nisam dobro primenio složenu tehniku zavaljene glave,
tako da sam se zagrcnuo i zakašljao. Uprkos tome, uspeo sam
da otpijem dobar gutljaj koji mi je, doduše, zagrejao utrobu,
ali nije ublažio jad koji se sada još pojačao otkrićem da
Sloveni nisu preterali samo u čistoti nego i u jačini. Ovaj
proizvod mora da inia preko dvesta posto alkohola i
verovatno će mi jetra istruleti.

184
 Ali, zar nisam zaslužio da se mučim? Kakav sam ja
to matori skot, kakva svinja, kakvo trulo kopile! I lcakva
velika budala da skončam zbog te prokleto lepe pesme.
Sve je to, naravno, Dingvolovo delo. Vero-vatno je
očitao devet misa da bi odložio njeno dejstvo i postigao
pun pogodak u određenom psihološkom momentu kada
sam najranjaviji.
Došlo mi je da žestoko prokunem tog starog
smutljivca. Ali ne, to ne bih mogao da uradim, naročito
ne sada kada se posle drugog gutljaja više nisam osećao
tako beznadežan. Karole, rekoh sebi, ne očajavaj, pred
zoru je uvek najcrnje.
Tako ohrabren, nategnuo sam flašu i treći put,
stručnije i sa boijim rezultatom — možda ta votka i nije
zdrava, ali bez sumnje deluje kao gvozdena zavesa. Opet
je iz mene progovorio stari karolovski moral, ustajući u
svoju odbranu, i krv je počela jače da pulsira, a
raspoloženje da se popravlja. Da, mogao sam sebe vešto
da nateram da sve to zaboravim, da otklonim celu tu
složenu zbrku i pripremim se za budućnost. Život je pun
grešaka, svako ih pravi, po čemu bih ja trebalo da budem
izuzetak od pravila? Svi smo mi grešnici, čovečanstvo je
grešno. Čemu kuknjava, čemu liti krokodilske suze? Ne
vredi plaka-ti nad prolivenim mlekom. Jedino je razumno
sve izbrisati i početi iz početka.
Dok me je voz truckao kroz snežnu pomrčinu
naviše prema planinama, ostavljajući za sobom dolinu
i zastajkujući na usputnim stanicama, nastavio sam
konzumiranje raži, što me nije samo rasteretilo, već
velo * u stanje fizičke i mentalne euforije, u kome su
;
sve moje sposobnosti, mada unekoliko pomućene,
ra
splamsale do abnormalne aktivnosti. Trenutna si-
^асзја u praznom vagonu nije pružala nikakve mo-
Mucnosti da moje ekstenzivno raspoloženje dobije još
s
^ maha. Razgovor sa kondukterom, koji me je
no
Pogledao i brzo probušio voznu kartu, pokazao

185
se isto tako bezuspešan. A pesma bi u ovakvim
okolnostima predstavljala vređanje dobrog ukusa. Umesto
toga sam, zatvorenih očiju i ljuljajući se џ ritmu voza,
izmišljao seriju briljantnih situacija koje su išle meni u
prilog, najzabavnijih situacija na sudu, koji je na moj
zahtev specijalno sazvao Vatikan, i pred kojim sam uz
papski blagoslov optužio za zlodelo Dingvola, koji se
pojavio u kiltu na veliko veselje Njegove svetosti. A šta
je zlodelo, pitao sam se, cerekajući se. Pored svega, voleo
sam tog starog gorštaka.
Dva 4sata kasnije, kada sam se sručio na pusti peron
u Slevaldu, ostavljajući praznu flašu na polici za šešire,
gotovo sam već lebdeo ali pijano opažajući sebe, svoju
okolinu i svoje stanje. Ovo poslednje me je ubedilo, posle
usredsređenog proučavanja staničnog sata, na kome sam
najzad uspeo da odgonetnem da je jedanaest i dvadeset,
da ne bi bilo mudro da se odmah pojavim pred dobrom
sestrom. Bilo je nagovešteno zahlađenje i doista sam već
cvokotao zbog arktičkog vetra nabijenog ledenim
pahuljicama, koje su vitlale po pustom peronu. U mom
odsustvu zavladala je snežna mećava. Gde bih mogao da
nađem sklonište i nešto za jelo? Dok sam „plovio" kroz
selo, to osećanje je podstakao i dubok, vlažan sneg, i
razmišljajući o kafi, morao sam da priznam da je
Edellman zatvoren. Do đavola, sada je sigurno sve
zatvoreno i po mudrom švajcarskom običaju zatarabljeno,
izuzev Pfeffer-mtihle. Nezvanično, to se zdanje nikada
nije zatvara-lo. Ali tamo bih, bez sumnje, morao još da
pijem i što je još gore satrlo bi me sećanje na šahovski
meč. Taj meč i njegov mladi učesnik, kao i njegova
roditeljka, odsad će biti izbrisani iz mog sećanja. Moram
da rizikujem mogućnost da me Hulda čeka budna. Cak i u
tom slučaju sve će biti sređeno na njeno veliko
zadovoljstvo. S tom mišlju krenuo sam uzbrdo do glavne
ulice sela.

186
 Brdo je bilo strmo, upadao sam u raskvašeno blato
do članaka, a tamo gde je sneg već ranije napadao često
sam propadao do kolena samo zbog jednog nesmotrenog
koraka. Vetar me je udarao po zubima, nastojeći da mi ih
saspe u grlo. Sve u svemu, kad sam stigao do polovi&e,
zapazio sam da se borim za vazduh i da se držim za neku
ogradu. Bilo je dovoljno smešno već i to što je ograda
pripadala crkvi, ali bilo mi je još smešnrje kada sam
shvatio da će mi baš to zdanje pružiti neophodan odmor
'pre nego što ponovo krenem višom padinom za Mejbel.
Kao i obično bila je otvorena i primila me je u svoj mrak
i tišinu kad sam uteturao unutra, zabavljen osećanjem da
učestvujem u vicu stoleća.
Razume se, počastio sam sebe prvom klupom. Seo
sam i očistio sneg sa sebe. Ne zato što mi je smetala
vlaga — imao sam osećaj prijatne naparenosti kao u
sauni, što me je podstaklo da zamišrjam kako se parim u
toj mračnoj, trošnoj crkvi. Međutim, nije bila, sasvim
mračna, odjednom sam primetio malu crvenu svetlost
koja je treptala kao oko. Gorela je u podnožju barerjefa
na zidu. Iako je samo žmirkala u crvenoj caši s uljem,
užareni sjaj se rasipao unaokolo, znao sam da me On i
sada gleda. Ali te noći ništa me nije moglo uznemiriti,
imao sam odgovor na svoju idiotsku tobiju, imao sam
odgovor na sve i u trenutku mi se cela situacija učinila
zabavnom. Prsnuo sam u glasan smeh i uzviknuo:
— Nisi očekivao da me ovde vidiš, zar ne?
P ,.^aravno> пЧе ^ilo odgovora i to me je razljutilo. odigao
sam glas i odgovorio umesto Njega:
Q, Sigurno te nisam očekivao, doktore Karole. — gra У°Г
^e- ^^° savrš€no jasan uz mali odjek sa te g 1 Ј?°£ zida. —
Kao što sada već znaš, pratio sam vidirn ama' a^ ^ez шРепа-
J Das m
^ Je mil° što te

187
 Opet me je spopao napad smeha. Činilo mi se da će
biti zanimljivo i zato sam stavio noge na klupu j uzvratio
kompliment.
— Ne misliš ti to stvarno, samo si učtiv. Plašim
se da ti možda ne smetam.
Opet sam viknuo. ->**
— Volim da me uznemire. Noć je ovde duga,
provodim je sam sa sobom.
Uživao sam u svemu tome, hteo sam da se nastavi i
tako je i bilo.
^ Ja: — Hoćeš da kažeš da te niko ne gleda cele noći?
Čovek: — Otac Zobronski me ponekad obiđe. Ima
tuberkulozu i ne može da spava od kašlja, tako da svraća
na razgovor sa mnom.
Ja: — To te malo oraspoloži?
Čovek: — Naravno. Međutim, to neće još dugo
trajati, mesto mu je već rezervisano za iduću godinu.
Ja: — Biće premešten?
Čovek: — Ne, sahranjen. Devetog oktobra.
I tome sam se opet nasmejao, ali ne baš od srca.
Zašto datum? Reklo bi se da mi stvari malo izmiču iz
ruku.
Ja: -— O tome bi se još moglo razgovarati, ima
kavernu samo na jednom plućnom krilu.
Čovek: — Na oba, doktore. *
Sada je već preterao, morao sam da ga zauzdam.
Ja: — Molim te, poštedi me svog sveznanja. Ne
želim da te vređam, ali ti si samo parče zalepljenog
gipsa^ na zidu. r
Čovek: — Potpuno si u pravu, dragi Karole, i џ bih
više voleo da me nisu zalepili na zid ove napola prazne,
maie crkve. Naravno, radujem se deci kad mi dođu, i tebi
ukohko uopšte dođeš, ali kao što nasluću-ješ, često sam
vrlo usamljen i namrgođen.
Ja: — Više bi voleo neku od većih crkava u gradu?
 Čovek: — Da, crkvu u kojoj bih mogao da sretnem
neke ozbiljnije grešnike, a ne sitne prestupni-ke kao što
si ti, doktore Karole.
Zar sam ja to rekao? I ovo mi se, kao i datum,
nepromišljeno omaklo. Pogodilo me je. Mada sam Ga
jedva video, uvređeno sam pogledao u njegovom pravcu.
Ja: — Oprosti, zar moramo biti toliko lični? Vrlo
dobro znam da si oduvek imao nešto protiv mene.
Čovek: — Grešiš, dragi moj Karole. Bio sam ti vrlo
naklonjen u tvojoj mladosti. Mislim da si imao malo
poštovanja za Mene.
Ja: — I ja mislim. — Naterao me je da to kažem.
Čovek: — Nisi se plašio da Mi gledaš u oči. I nisi
pokušavao da me izbegneš kao što sada činiš.
Ništa nisam rekao. Kad sam započeo ovu šalu nisam
očekivao da će se pretvoriti u seciranje mog karaktera.
Nastavilo se u tom smislu.
Čovek: — Bio sam zaista ponosan na tebe nekoliko
puta. Sećaš li se kako si se divno poneo kada su te odveli
u zatvor zbog toga što si pomogao onoj unesrećenoj
devojci?
Da li je to Karol rekao? Naravno, budalo. Ne
uobražavaj da si ti izazvao ovo čudo. Zagrejao si se od
razane votke i sam sebi odgovaraš na pitanja. Ipak, sve je
to bilo đavolski neobično i osetih neprijatno Probadanje
u lobanji, kad On nastavi:
Ali kad si počeo da se nemarno odnosiš prema
svom cenjenom zvanju, umesto da ga obavljaš strplji-
3
! humano, počeo sam da gubim veru u tebe. уг a: —■
I pored toga motriš na mene, zar ne? — ^orao sam da
nastavim.
sluv •evv.ena'£: a— Da, retko odustajem čak i u najtežim
nnrSi " ' ti si podvojena ličnost zbog svog ^rekla i
vaspitanja.
rozreo me je, morao sam da priznam:

189
 Ја: — Tačno.
Čovek: — Prema tome, uvek si imao prilike da tvoja
bolja strana prevagne nad onom gorom.
Ja: — Moja gora strana! — Ustao sam. Počeo sam
da se ljutim.
Čovek: — Oh, ne zameram ti toliko na lažima, često
su veoma zabavne, mogao bih čak da ti progle-dam kroz
prste ljubavne podvige, budući da si, na nesreću,
seksualno veoma privlačan iako nisi baš naročito zgodan,
zbog toga valjda žene i žele da spavaju s tobom. A one
koje to neće, kao tvoja dobra glavna sestra, materinski te
prisvajaju.
Ovim me je silno pogodio — kad samo pomislim na
svoju tehniku, sve napofe koje ulažem da stvorim
atmosferu, ploče koje sam kupio i puštao u tu svrhu. Nije
me poštedeo ni u čemu. Taman sam hteo da pokrenem tu
stvar, kad me On iznenada prekide zajedljivim glasom:
Čovek: — Bramsova Četvrta simfonija je najefi-
kasnija, zar ne? Kaznežuje i opušta. Potom sledi Igra
sabljama. Divlja i uzbuđujuća! Kako si bistar mali
grešnik postao, Karole.
Oduzeo mi je dah. Da li je moguće?! On . . . ne, to
se bore dve strane moje lienosti. Ipak sam hteo da se
odbranim od Njega:
— Zar mi ne veruješ da mogu da se zaljubim?
Čovek: — Nemaš ti ni predstave o značenju te
reči. :
Nastavio je da me zasipa.
Čovek: — Ne, Karole. Ne mogu da ti oprostim
gotovo potpunu neodgovornost, tvoj nedostatak ljuba-vi i
samilosti prema drugima, tvoju olaku ravnoduš-nost
prema onima kojima si naneo ozbiljno zlo.
Glas — bio sam suviše pometen da bih razlikovao
čiji je, moj ili njegov — izgubio je svoju mirnU razboritost
i postao oštar.

190
 — То је ono, Karole, što te je dovelo do ivice tvoiih
snaga i ako se makar malo ne promeniš, upozoravam te s
punom ozbiljnošću, bićeš nepovratno izgubljen.
— Izgubljen?
Da И je to moj oslabljeni glas, ili samo odjek?
Strašno ubeđenje se stvorilo u meni da, ako sam ja još
uvek bio taj koji govori, onda mi je On stavljao reči u
usta.
— Da, izgubljen, Karole. Poštedeću te duhovnih
implikacija te reči. Ali čak i u njenom materijalnom
značenju, bićeš izgubljen. Zahvaljujući svojoj duhovi-
tosti, urođenoj veselosti i ostacima ranog vaspitanja,
do sada si uspevao da se izvučeš nekažnjen. Ali, tome
je došao kraj. Tako neobuzdan, dopuštajući sebi sve,
neizbežno ćeš se izopačiti. Postaćeš sebičan, indolen-
tan, povijaćeš se kao trska na vetru, a kasnije, u
srednjim godinama, bićeš uveli, istrošeni Lotario,
zamoren i zasićen svojim porocima, mučen sećanjima
na propuštene mogućnosti i saznanjem o sopstvenoj
promašenosti.
Hteo sam da mu odgovorim. Pokušao sam. Nisam
mogao. ТЈ nastaloj tišini odjednom me obuze strah.
Već izvesno vreme popustilo je blagotvorno dejstvo
slovćnskog napitka. Njegovi pogubniji elementi na-
plaćivali su sada danak od moje utrobe. Osećao sam
- siab, bolestan i bespomoćan. Iznenada postadoh
svestan strašne tišine, sneg me je odsekao od sveta,
nasao
sam se u hladnoj i morbidnoj izolaciji kao u
>robu. Bili smo sasvim sami. Mi? Jesam li sišao s
u
«ia? Novi talas straha me zahvati kad On reče:
K Da li me još slušaš, Karole? Da li sam te
uoedio? ш treba da nastavim?
Moram tome da učinim kraj inače će to biti moj ,,-,а^
Prisilio sam sebe da pogledam u pravcu Čoveka i viknuo
sam;

191
 - Za ime boga, prestani, ako si to stvarno Ti. A ako
sam to ja, onda me ućutkaj.
Pre nego što je odjek utihnuo, začu se neki zvuk, kao
da su se vrata otvorila i na hladnoj promaji žmirkava
svetlost se naglo ugasi. Nastala tmina me je ščepala i
držala zarobljenog u nepojmljivoj i neopip-Ijivoj
dimenziji s one strane vremena i prostora. Hteo sam da
ustanem i potrčim u bezumnoj težnji da pobegnem.
Nisam mogao. Udovi se nisu pokretali. I tada, u toj
bezdanoj tami, koraci su se približavali narušavajući muk.
Sleđen od užasa, našao sam se opet u onoj bezimenoj
ulici. Bliže, sve bliže. I tu je gonjenju došao kraj. Pokušao
sam da vičem, ali me glas izdade. U samrtničkom strahu
očekivao sam ono što je moralo da dođe.
Mali svetlosni krug osvetli mi lice. Zobronski se
nadnosio nada mnom sa malom električnom lampom u
obliku penkala.
—
Doktor Karol, . . . vi. . . vama je zlo.
—
Pazite, — zakreštao sam — sada će mi biti. Burno
sam se rastao od „slovenskog društva" —
drugog
—
i nije bilo, nisam jeo od doručka.
Izvinite, — najzad sam prodahtao. — Po celoj
crkvi. Očistiću.
—
Ne, ne. Ja ću to ujutro srediti. Uvek ustajem
mnogo pre mise. Ali. . . morate sada da dođete, skuvaću
vam kafu.
Kafu — nije mogao da ne oseti miris čistog alkohola.
Pustio sam da me uzme za ruku i povede kroz sakristiju.
Morao je da me vodi, kao da noge nisu bile moje. Nekako
smo stigli do njegove sobe. Kao što su mi rekli, bio je
siromašan: jevtin otoman, drveni sto, dve tvrde stolice i
raspeće.
— Hoćete li da legnete? .
Zavrteo sam glavom i seo na stolicu. Još uvek me je
posmatrao ispitivački i brižno.
192
 —' Stigli ste do skloništa.
Morao sam nekome da ispričam, još uvek sam bio
izbezumljen. Sve sam mu rekao i na kraju dva puta
ponovio:
.— Razgovarali smo jedan s drugim, kao što sada s
vama razgovaram.
Samo mi je stavio ruku na rame i rekao:
— Prvo .. . vaš kafa.
Izišao je. I dalje sam se osećao kao da su me tek
pokupili iz mreže ispod trapeza. Zobronski je bio negde
u blizini. Čuo sam da se zacenio od dubokog,
bolesničkog kašlja — velika kaverna, pomislio sam: ne,
sudeći po kašlju treba da su dve. Ubrzo se vratio s
velikom šoljom kafe. Pomislih: sigurno se to tako pije u
poljskim semeništima i biće da je isto tako erzac--kafa.
Međutim, na moje iznenađenje bila je dobra i to sam i
promucao uz zahvaljivanje.
— Moj veliki luksuz — reče. — Poklon dobrog
Edelmana.
Ćutanje. Šta će mi se sledeće desiti?
— Osećate li se bolje?
— Da .. . hvala. — Čak sam rekao — oče.
Opet ćutanje. Seo je na drugu stolicu.
— Sine moj, —■ započe i polako nastavi
ispravnim školskim engleskim — nisam od onih koji
potcenjuju čuda. Međutim, odgovor na tvoje . . . tvoje
tegobno iskustvo je veoma jednostavan. Upravo si
razgovarao sa svojom sopstvenom savešću. — Zastao
ie f' !?* .suzbio kašalj. — Katolička savest je čudan i
^astrašujući fenomen, pogotovo ako se stvori u nama
Q[Čnvrn S°dinama. Od nje se nikada ne može pobeći.
otr> rt П* otPacliiici ne mogu do kraja izgubiti i zato je
— okf* UVek iedna kreatura. Noćas, kada si bio . . .
čaien Vao ^e — prestimulisan, oslobođen svoje uobi-
smo ontrole. savest je preovladala u tebi. Obično
Rieđi ?X °ni ^0^ isPituiemo svoju savest. Noćas je,
ХШ1 sa
> vest tebe ispitivala. I sudila ti.
13
^egrtt raži
193
 Ćutao sam. Objašnjenje je izgledalo dovoljno
logično da ublaži dramu koja se odigrala u meni. Ne, ne
sasvim. Nisam mogao da mu postavim pitanje o onom
fatalnom datumu, devetom oktobru, ali to me je nagnalo
da zadržim svoje mišljenje.
— A sada, sine, — reče značajno — vidim da si u ;j
nevolji. Molim te, ukaži mi čast i reci mi sve.
Potpuno sam omekšao, nisam više bio Karol, već I
krpa za sudove, propuštena kroz mašinu za ceđenje i
obešena da se suši. Nalakćen na sto ispričao sam mu sve.
Bilo je mnogo toga i saslušao me je u potpunoj tišini.
— Sada — reče — daću ti oproštaj grehova.
— Hoćete da kleknem?
— Ne, još se ne osećaš dobro, ja ću kleknuti pored
tebe.
Nisam mogao da ga sprečim. Zatvorio sam oči ] dok
je mrmljao reči molitve. Nisam mu se podsmevao i, ako
vas baš interesuje, nisam ni želeo. Ustao je, okrenuo se od
mene i kašljao neko vreme — uzdržao se dok se molio.
— Sada ću telefonirati dobroj sestri da doveze, kola.
— Ona nije vozač — upozorio sam ga. — Ukoli-ko
i siđe, gore sigurno ne bi mogla da se vrati.
— Onda ću ja da te odvezem.
Otišao je da telefonira. To je potrajalo izvesno
vreme, možda je linija bila prekinuta. Nije, sada je
govorio sa sestrom. Mada sam izgubio predstavu o
vremenu, na moje iznenađenje brzo je stigla. Sve dok
se nismo našli na zadnjem sedištu kola nismo progo-
vorili ni reč. Hteo sam da vozim, iako sam znao da je
to besmisleno: glavobolja me je razdirala i još uvek
sam bio sav rastrojen. Zobronski je insistirao da on
preuzme volan. .
— Oh, kako nepravedno ja vas optužila. -^"
Hulda mi je mumlala za vratom. — Tako dugo ja j

194
sedim čekajući, misleći vi ste na neki rđavo mesto u
Cirihu. A sve vreme tako bolestan vi tražite sklonište u
crkva i sa molitvama, also, čujem tako. — Obujmila me je
rukom oko ramena. — Sada sve bole među nama, mein
lieber Herr Doktor. I kad ja učinim vas uskoro topro, mi
radimo uvek mit grosser Freundschaft1.
Zobronskom je pošlo za rukom da nas doveze, iako
smose dva puta zamalo našli u jarku. Hulda je insistirala
da se on kolima vrati do crkve. Zatim me je povela u
sobu, ne ispuštajući me iz materinskog zagrljaja.
— Malo topre vruće supe, lieber Herr Doktor, a
onda u vaš topao krevet. ..
Sve se svršilo dobro po mene. Ona je imala
materinski instinkt, a ja sam umeo da ga iskoristim. U
Mejbelu su dani opet bili srećni.

u
velikom prijateljstvu.

13«
 XXI
Izašao sam iz zamomog i prljavog voza još uvek
pun tunelskog dima i krenuo niz stanične stepenice
prema zvucima muzike. Da li je to mesna bleh--muzika
svirala specijalno za ovu priliku? Ništa nije tako
dobrodošlo i toliko okrepljujuće kao razdragani „Suza" 1
marš! Ali to što se orilo bila je Mudi i Sanki 2 procesija;
devojke iz vojske spasa svirale su u tambu-re i pokretni
harmonijum stojeći u krugu ispod vlažnih svodova
perona, praćene nekim psom lutali-com koji im se, s
nosem uprtim u nebo, pridružio u sostenutu.
Setio sam se da haleluja počinje rano po podne u
subotu, prolazi duž Venela i stiže do Market skvera
otprilike u vreme kada se otvaraju krčme. Izuzev te
grupe, pod mokrim svodom nalazio se samo još jedan
nosač. Ni traga od taksija. Spustio sam torbu i oslovio
ga-
— Gde mogu naći taksi?
Podupirući se leđima o stub bio je zauzet izvla-
čenjem ostataka nikotina iz pikavca koji je prikleštio
između palca i kažiprsta. Iskašljao se pre nego što je
odgovorio:
1
Susa Džon Filip (1854—1932) poznati američ. kompozitor marševai
šef vojnog orkestra s kojim je priređivao uspešne turneje po svetu. (Pri m-
prev.)
2
Mudi Dvajt Lemen (1837—1899) evangelistički sveštenik; testio
sarađivao sa Irom de Sanki s kojom je obišao SAD i Veliku Britaniju u
duhovnoj misiji. Osnivači su poznatog američkog evangelističkog My»
instituta. (Prim. prev.)

196
 — Na utakmici su.
.— Može li se pozvati Henderson?
— Ne rade subotom popodne.
I dalje sam prebirao po sećanju.
— A MakLohlen?
— To je sada pogrebno preduzeće.
— Znači, rhoram da idem peške?
— Tako je, brate.
Ovaj bratski doček, mada je ponešto dugovao
holivudskoj infiltraciji, izrečen uz iznenadni tambu-raški
krešeendo i otegnuto zavijanje psa, bio je u najmanju
ruku ohrabrujući. Učtivo sam mu se zahva-lio, podigao
torbu i krenuo. Pratio me je pogledom sa gotovo
neprikrivenim nepoverenjem.
Napolju je padaia kiša, ali po lokalnim merilima
samo je sipila. Torba nije bila laka, jer sam unutra imao
knjige, a bio sam i umoran posle dugog noćnog leta.
Zašto je, pitao sam se, moja sudbina tako zverska da
sam opet rnorao da dovučem sav svoj prtljag u ovaj
bezbojni mali grad u kome su već nikle jezive
novogradnje koje će uništiti svaku osobenost koju je grad
nekada imao. Na mestu stare Akademije sa njenim
baronskim kulama od aberdenskog granita sada se
nalazio kompleks kancelarija od stakla i celika po kojima
se i sada muvalo nekoliko službenika n?° ^ na niorska
čudovišta zatvorena u akvarijum. Dzordžijansko zdanje
sa stubovima, u kome je bio smešten Filozofski klub
kome je deda pripadao, nije vise krasilo prljavu ulicu. Tu
su se sada konkurentske robne kuće razmetale svojim
svetlećim reklamama Pogubnim za oči.
Da se
t .. samo neka dobra duša setila da podigne
jumfalnu kapiju okićenu zastavama i veštačkim
zama
na ' koliko bi drugačiji bio moj ponovni ulazak
vu turobnu scenu. Ali zašto je neko morao da zna

197
za moj povratak? Baba i deda Brus bili su prikladno
sahranjeni ispod keltskog krsta na lokalnom groblju.
Istina, ostali su otac Frensis i neuništivi Dingvol, ali ako
ste se već odlučili da od sebe napravite golemu budalu,
onda je mudro odložiti sve uznemirujuće susrete. Dosta
je svakom danu zla svoga, a za danas je meni bilo dosta
moga.
Prošao sam još jedan deo glavne ulice i zatim
skrenuo u Barnsajd rod koji je ostao gotovo neizme-njen.
Karnedži biblioteka je i dalje bila obavijena plaštom
viktorijanskog spokojstva, a pored nje se'još uvek
nalazila ona mala radnja u kojoj sam subotom uveče,
zaboravljajući na svoju podaničku dužnost prema
kraljevskoj kući Brusovih, kupovao sebi za paru vruć,
jeftin krompir. Idući tim putem morao sam da prođem
pored crkve koja je u ovo vreme obično bila pusta.
Premestio sam kofer u drugu ruku i zašao za ugao ulice.
Opet grešiš, Karole! Kad sam ugledao crkvu, ispred
njenog glavnog ulaza stajala je duga kolona kola oko
kojih se tiskala gomila sveta. Verovatno pogreb —
možda je stari kanonik najzad razrušio mesni mit o svojoj
besmrtnosti. Ne, to je venčanje. Opazio sam bele trake na
automobilima od kojih su neki već polazili. Oklevao sam.
Da skreneš opet u Vajtington, Karole? Nikada.
Dostojanstvo i pravo na prolaz mi to nisu dopustili, osim
toga mogao sam se opkladiti da ću se neopaženo provući
u opštoj gunguli.
Ubrzo sam korak, ali preticala su me kola koja su
zaokretala prema restoranu koji smo nekada smatrali
uštogljenim. Jedna velika kola za koja su bile zaveza-ne
konzerve i na kojima se video natpis Upravo venčani
grunula su napred kada sam se nalazio tačno naspram
trema sa stubovima, a tamo, u otvoru vrata, neka mi je
bog na pomoći, stajao je prečasni Frenk požurujući
zvanice. Video sam ga krajičkom oka dok

198
sam se okrenuvši glavu na suprotnu stranu gegao da bih
se prikrio i, kao oronuli trgovački putnik koji prodaje
jeftine toaletne stvari naivnim domaćicama, pokušao da
prođem neopaženo.
Uzalud. Video me je. Poskočio je i, poletevši na
vrhovima prstiju, vinuo se preko ulice.
— Lorense! — Zagrlio me je. Za trenutak sam se
uplašio da će me poljubiti. Ugojio se, bio je punačak i
ružičast, s blaženim osmehom, obučen u besprekornu
mantiju od najbolje tkanine na koju mu je neko prikačio
ružan populjak. To sam iskoristio da malo ublažim
njegovu ekstazu.
— Zar to nije u suprotnosti sa kanonskim zako-nom,
oče?
Pocrveneo je. — Jedna od nevestinih pratilja je
insistirala.
— Ona lepa?
— Sve su bile lepe. Razume se, skinuću ga pre nego
što uđemo.
— Da uđemo?
— Naravno, dragi moj Lorense. Otkako nam je otac
Zobrovski javio da dolaziš, kanonik se smestio u bašti i
najstrože nam naredio da te dovedemo k njemu.
Dakle, to je moralo da se desi. Što pre to bolje.
Pustio sam da me Frenk povede sporednom crkvenom
stazom do manastira. Sklonio je ružin pupoljak u džep sa
strane. Staviće ga u svoju sobu u čašu za pranje

i u i smo stigli do kipa Device iznad pećine, koji je

obeležavao ulaz u baštu, promrmljao je:
Ostaviću te ovde, dragi moj Lorense. Sada
cemo se često viđati, hvala bogu. — Zatim je prigu-
gub° ^osuškao: ~ On je slep na jedno oko, a drugo
stakl y& °^a uP°trebljava veoma jako uveličavajuće
o, ali to nipošto ne pominji. To ga strašno ljuti.

199
 Sačekao sam da se udalji, a onda sam pošao prema
starom, veoma starom i gotovo slepom čoveku u kolicima
smeštenim u senci baštenske kućice. Stao sam pred njega.
Da li me je video, ili je samo osetio moje prisustvo?
—
Verovatno ti je avion stigao na vreme. Uzeo si
voz u 12,15.
—
Da, kanoniče.
—
Tačno sam proračunao. Oduvek je to bio loš voz.
Radnički, zar ne?
—
Jeste, kanoniče.
—
Šta te je navelo da uzmeš loš ponoćni avion iz
Berna? I to još DC-3?
Da li ste primetili koliko stari ljudi vole da
proučavaju saobraćajne veze za razna putovanja na koja
nikada neće poći?
—
Uzeo sam ga jer je veoma jevtin.
—
Znači, propao si, Karole?
—
Potpuno —- i dodao sam: — zato što znam da
želite da me grdite.
Da li je to osmeh preleteo preko tog starog, , veoma
starog usukanog lica? Nestao je.
—
Pa, u svakom slučaju, vratio si se, Karole.
—
Da, popeo sam im se na vrh glave i izbacili su me.
—
Jedna od tvojih presnih laži, Karole. Tvoj
neobični poljski prijatelj mi je pisao da su sestre i uprava
navaljivali na tebe da ostaneš.
Ništa nisam rekao.
—
Kad smo već kod toga, kako je taj dobri otac s
čudnim imenom?
—
Bolesno, — i dodao uporno gledajući u njega: —
Veoma bolesno. Kaverne na oba plućna krila. Očekujem
loše vesti o njemu devetog oktobra.
Ne, to njemu ništa nije govorilo. Samo je rekao:
— Šteta. Voleo bih da ga sretnem. Ipak . . . taj'f
loši noćni avion ...

200
 Malo se zamislio i kao da je za trenutak utonuo u
sebe. Pokušao sam da razgovor učinim vedrijim.
— Da li ste igrali šah u poslednje vreme? — i
dodao glasnije da ga povratim: — Šah . . . vaše
preosveštenstvo.
Trgao se.
— Ne, moj mladi protivnik se ne oseća baš
najbolje u poslednje vreme. Uz put budi rečeno,
Karole, oni ne znaju da ti dolaziš, a ja ih takođe
nisam obavestio.
To mi je bilo milo i taman sam zaustio da mu
zahvalim, kad reče:
— Ne zato što sam želeo da prepustim tebi
radosno iznenađenje zbog povratka bludnog sina, već
zato što sam se plašio da se možda nećeš ni pojaviti.
Ćutao sam. Nisam znao šta da odgovorim. Vero-
vatno je bio u pravu.
— Očigledno ti je bilo potrebno izvesno vreme
da se odlučiš. Znam da si bio bolestan. Mali nazeb?
Zavrteo sam glavom — to njegovo ,,mali" bilo je
namerno i blagonaklono. Očigledno je znao da sam imao
virusno zapaljenje pluća. Uprkos tome, složio sam se s
njim.
— Posledica saune koju sam imao u seoskoj crkvi.
— Ah! — reče sa beskrajnim zadovoljstvom. —
Dvostruko očišćenje u takvom zdanju. A onda si morao
da sačekaš zamenu. Tri meseca, zar ne?
Da — odgovorih, pomislivši kako je to do-om
Zob
ronskom pružilo mogućnost da prilično vremena
,,radi na meni", i to umirući na nogama bez ikakvog
jadanja.
. . ~ Dakle, sada kad si ovde, Karole, zahvaljujući
dof^ enim delima Svemogućeg — oprosti što ti
snS ]еШ P°dsećai4ći te na nešto što sam nekad
airao da treba da prihvatiš — znači, da ćeš i ostati.

201
Uskoro ćeš shvatiti kome si i te koliko mnogo potreban. I
ako ih izdaš, a i mene, onda si zauvek izgubljena duša.
Kada budem tamo gore, lično ću srediti da te ne puste
unutra. — Zastao je, gledajući me krajičkom onog svog
donekle zdravog oka. — Reci nešto, Karole. Da li se
slažeš sa mnom?
— Da — rekoh. A šta bih drugo i mogao da kažem
tom gorštačkom Makijaveliju?
— Dobro. U tom slučaju želim da dolaziš ovamo
petkom popodne, baš kao i pre. Ovoga puta povešćeš i
onu jadnu izmučenu ženu, koja će uskoro biti majka i
tvog drugog deteta.
Grom iz vedra neba! Kao da mi je krov baštenske
kućice pao na glavu. Ipak, negde u podsvesti upravo toga
sam se i plašio. Potentni Karol! Karol oplodilac bez
greške! Progutao sam udicu do plovka. Produžio
je:
— Otac Frensis obavlja sva venčanja, on to voli i
veliki je ljubimac dama, ali ovo venčanje ću ja da
obavim. Slažeš li se, Karole? Govori, ili ostani nem i
proklet zauvek!
— Da — rekoh.
— Dobro. Drago mi je što si ovoga puta raspolo-žen
da mi daš potvrdan odgovor. — Ispružio je ruku nekako
neodređeno u mom pravcu. Prihvatio sam je, svu koščatu
i sa plavim venama.
— Sada me ostavi. Debela irska sestra koju mrzim,
stalno mi skriva burmuticu, ubrzo će doći. A i ručak mi je
potreban. Ako tako mogu da nazovem kašu koju mi daju.
Bog te blagoslovio, dragi moj Lorense. I ne zaboravi na
petak.
Kofer je bio kod ograde. Uzeo sam ga i krenuo. U
početku sam koračao polako i zamišljeno. Tek završe-ni
razgovor nije me razveselio, najblaže rečeno. Ipak, ona
pretposlednja njegova rečenica puna topline pri-jala mi je
na neki čudan način. Pored mene je prošla

202
 gruPa 4UCU žureći na fudbalsku utakmicu. Dok sam
koračao pognute glave s torbom.koja mi je visila do
clanaka, sa tvrdog pločnika odbijao se bat njihovih
koraka. S krajnjim nedostatkom logike pomislih da sam
sada ja gonilac, a ne više progonjeni.
Već sam bio na uglu Renton roda i, kad sam skrenuo
u tu dobro poznatu ulicu, nesvesno sam ubrzao korak.
Isto tako neshvatljivo i srce mi je brže zakucalo. Nisam
primetio kad sam se pre obreo u Krejk Krezentu, naspram
Enisove kuće koja je izgle-dala zapuštenija nego što bi to
odgovaralo njenoj starosti; boja se ljuštila sa prozorskih
kapaka, prozor-sko okno na ordinaciji ispred koje je
čekalo nekoliko pacijenata bilo je naprslo. Sve sam to
odmah uočio i, koristeći često upotrebljavanu švajcarsku
reč, rekoh sebi: „Karole, napravio si Rundfahrt1."
Duboko sam udahnuo vazduh i, prešavši preko ulice,
krenuo pošljunčanom stazom obraslom u korov, otvorio
ulazna vrata i ušao.
Dnevna soba se nalazila levo od ulaza. Doktor Enis
je ležao na sofi. Spavao je s otvorenim ustima i prigušeno
hrkao, sa porodiljskom torbom kraj sebe na podu. Uprkos
praznoj čaši koju je obično ispijao da preseče, delovao je
potpuno pijano, s licem crvenim kao cigla, neobrijan, s
malim komadom sline na razbarušenim brcima. Slika nije
bila lepa, ah svakako ljudska. Znao sam da s tim licem
ipak mogu da živim i, možda, u besposlena popodneva
odlazim na pecanie na Loks.
Izašao sam iz sobe, ne uznemirivši ga. Na kraju
hodnik;^ stešnjenog ogromnim čivilukom od mahago-
ш
]а, nakome su kao glavice kupusa stajale doktorove
^ ape Svih vrsta, kuhinjska vrata su bila otvorena. Ne
pustajući kofer prišao sam i zastao na pragu.

K^žno putovanje.

203

Г
 Sedela je na niskom kuhinjskom stolu u plavosi-vom
ogrtaču, okrenuta malo u stranu da oslobodi vidnu
izbočiriu na svojoj središnjici, nalakćena na sto,
podupirući obraz dlanom, dok je drugom rukom hranila
Danijela čorbom. Sedeo je tik uz nju, sa velikim sivim
šalom prebačenim preko ramena. Po njegovom opštem
izgledu — apatičnosti i malaksalo-sti koji su, očigledno,
pored njega i nju zahvatili — nije moglo biti sumnje da
je, u međuvremenu, imao još jedno krvarenje. Pravi
Pikaso, njegov najbolji plavi period, i to me je pogodilo
kao udarac nožem.
Spustio sam kofer, srce mi je jako lupalo. Digli su
oboje pogled i ugledali me. Nisu pustili ni glasa, ali na
licu deteta pojavi se izraz nedoumice, iznenađenja i senka
radosti. A na njenom — iznenadni šok se polako izlio u
laganu kap suze.
Pustio sam da to potraje jedan dugi trenutak,
trenutak koji sam, čini mi se, očekivao celog života.
Samo za taj jedan nemi tren iščilelo je iz mene sve ono
gadno što je bilo Karol, i ja poroživeh milion godina
čiste, nepomućene radosti. A odmah zatim opet sam bio
Karol.
— Došao sam — rekoh. Glupa izjava o očigled-
noj činjenici, ali zaista sam to rekao.
Na vratima ordinacije začula se lupnjava — Enis je
svakako bio odsutan cele noći zbog nekog slučaja — i
preskočio je prepodnevno ordiniranje.
— Voleo bih malo od te čorbe kasnije — rekoh i
pokorno dodadoh preko ramena kada sam već krenuo
u sporedni hodnik — ukoliko nešto preostane. —
Najzad, pojeo sam samo kao kamen tvrdi kolač u
bifeu.
Spustio sam se niz deset izlizanih stepenika u malu
četvrtastu lekarsku sobu. Obukao sam ne baš sasvim čist
beli тапШ koji je visio na vratima, podigao Enisov
stetoskop koji je ležao na malom stolu

204
 akačio ga iza ušiju. Napolju su sada već čizmama darali
u vrata. Prešao sam šest koraka kroz malu čekaonicu i
otvorio vrata.
__ Šta kog vraga mislite da ćete postići sa tom
prokletom bukom? Ja sam ovde novi lekar i to ne
dopuštam. Uđite mirno, inače ću vam baciti nazad te
vaše knjižice. — Mrtva tišina.
Mirno su ušli.
— A sada, ko je prvi? — rekoh, sedajući za sto.
Jedan babac od oko sedamdeset godina dogega se u
sobu — crna platnena kapa, škotski ogrtač, iznoše-ne ali
otmene rukavice. Dok se stenjući smeštala na stolicu,
posmatrao sam je u tišini, čekajući ono što je moralo da
usledi. Bio sam svestan s kim imam posla: prekaljeni
veteran u korišćenju lekarskih usluga za socijalno-
ugrožene. Sva škripava od artritisa, neuriti-sa i bronhitisa,
s upaljenim oteklinama i proširenim venama, a po načinu 6,
na koji je sela znao sam da je patila i od zatvora i šuljeva. 10
Da li ću to moći da izdržim — tegobno bavljenje
medicinom kao nekad? Da, sa Dingvolom na vratu,
Frenkom oko vrata i s onim malim zavežljajem u kuhinii
o kome moram da se staram — trebalo bi da izdržirji^do
kraja. U svakom slučaju, treba pokušati.

&,
 BELEŠKA O PISCU

Škotski književnik i lekar Arčibald Kronin, rođen 1896, stekao je

svetsku slavu i široku popularnost svojim izuzetno pristupačnira
romanima, u kojima je zanimljivost tematike i veština fabuliranja
udružena sa sigurnim viadanjem kiasićnom romanesk-nom tehnikom.
Zanima ga, pre svega, socijalna i moralna proble-matika. Njegovi
junaci uglavnom pripadaju srednjoj klasi, ali u nekim Kroninovim
delima vidi se da mu je bio blizak i život radnika i sirotinje, naročito
prilike u kojima žive engleski rudari. Najpoznatiji njegovi romani,
prevođeni na sve značajnije svetske jezike, mnogi od njih popularni i
kod našihčitaiaca, jesu: Šeširdžijin zamak, Citađela, Zvezde gledaju s
neba, Španski vrtlar, Gospođa s karanfilima, Tri ljubavi i Herojske
godine. Poznata je i Kroninova drama Jupiter se smeje.
Roman Pregršt raži, čiji je glavni junak, kao i u mnogim drugim
Kroninovim delima, lekar, govori na jednostavan, naizgled površan^
način o jednom krupnom moralnom problemu; ima li smisla živeti
samo za sebe Ш je smisao života neodvojiv od solidarnosti, ljubavi' i
žrtvovanja?