7

POGLAVLJE

7.1. PUFERI

Prirodne vode su rastvori mnogih supstanci (soli, kiseline i dr). Prirodne vode imaju
vodonini eksponent koji se priblino kree oko neutralne reakcije. Pomeranje pH vrednosti
prirodnih voda u pravcu kisele ili bazne reakcije zavisi od prirode i koliine rastvorenih
supstanci.
Veina prirodnih voda (mora, jezera, reka) u kojima ive razni organizmi imaju slabo
alkalnu reakciju koja se najee uslovljena puferom sastavljenim iz ugljene kiseline i hidrogenkarbonata, ili iz hidrogen-karbonata i karbonata. Za razliku od mora i jezera koji imaju slabo
alkalnu reakciju, neka jezera imaju kiselu reakciju, koja uglavnom dolazi od neorganskih
kiselina. Veina organizama koji ive u vodi osetljivi su na promene pH. Za ivot organizama, u
vodenoj sredini je najpovoljnija neutralna ili slabo bazna sredina.
Kao to voda u kojoj ive organizmi ima odreen pH i on se odrava priblino stalnim, jo
konstantniji pH ima unutranja sredina organizma, koja je bogata vodom. Za pravilno
funkcionisanje elija tkiva, organa i celog organizma vaan je stalan pH kao i svi mehanizmi
koji ga odravaju stalnim. Postoje fizioloki i hemijski regulatori pH. Hemijski regulatori ili
puferi igraju znaajnu ulogu u odravanju stalne pH vrednosti u organizmu. Oni odravaju
stalno pH i kada se u unutranju sredinu organizma unesu razblaene kiseline ili baze. Tako je
poznato da krv ima naroito stalan pH (7,35). Pufersko dejstvo krvi moe se demonstrirati
dodavanjem kiseline krvnom serumu i destilovanoj vodi. Da bi se u istoj meri poveala kiselost
krvnog seruma i destilovane vode, serumu je potrebno usled postojanja puferskog kapaciteta
dodati mnogo veu koliinu HCl, nego pri istoj zapremini destilovane vode.
Glavno dejstvo H+ i OH- jona usmereno je na povrinski sloj elija i tkiva. Veina reakcija u
organizmu vri se uz pomo enzima, a poznato je da svaki enzim ima optimalnu pH vrednost na
kojoj katalizuje hemijsku reakciju. Kada je pH
sredine vei ili manji od optimalnog pH enzima,
njegova aktivnost e biti smanjena ili inhibirana.
pH je vaan i za stabilnost proteina rastvorenih
u organizmu, ukoliko je pH sredine blii
izoelektrinoj taki, proteini e biti manje
stabilni i u toliko e se lake taloiti. Velike
promene pH unutranje sredine organizma
izaziva denaturaciju proteina povrinskog sloja
elija, usled ega dolazi do poremeenog
proputanja elijske membrane, ulaze H+ i OHjoni i dolazi do ireverzibilnih poremeaja unutar
same struktrure elije.
Slika 7.1. Mehanizam amonijanog pufera

73

Dodatkom baze vri se neutralizacija i koncentracija vodoninih jona kiseline se smanjuje, jer
nema potencijalnih jona-nedisosovanih molekula iz kojih bi se nadoknadili neutralisani
vodonikovi joni. Kod slabih kiselina koncentracija vodonikovih jona je mala. Dodatkom baze
neutraliu se aktuelni vodonikovi joni, a na njihovo mesto dolaze novi vodonini joni nastali
disocijacijom nedisosovanih molekula, to nije bio sluaj kod jakih kiselina.
esto je pri raliitim reakcijama potrebno smanjiti ili poveati koncentraciju vodonikovih
jona ili smanjiti aktuelnu kiselost ili baznost rastvora.
Smanjivanje aktuelne kiselosti rastvora. Aktuelnu kiselost rastvora karakterie
koncetracija jona vodonika. Ako je ona velika, rastvor je jako kiseo (pH 0-3). esto je potrebno
smanjiti koncetnraciju vodonikovih jona, tj. od jako kiselog dobiti slabo kiseo rastvor. To se
najbolje postie dodavanjem soli nastalih iz jakih baza i slabih kiselina. Tako se na primer,
dodatkom natrijumacetata CH3COONa, rastvoru hlorovodonine kiseline (ima veliku
koncentraciju vodonikovih jona) smanjuje koncentracija vodonikovih jona. Natrijum-acetat je
jak elektrolit, kao i veina soli, i daje visoke koncentracije jona Na + i acetatnog jona. Kada se
velika koncentracija vodonikovih jona nalazi u prisustvu velike koncentracije acetatnog jona,
dolazi do reakcije izmedju jona H+ i CH3COO- usled tenje da se udovolji konstanti disocijacije
siretne kiseline. Acetatni i vodonikovi joni daju nedisosovane molekule siretne kiseline:
H+ + CH3COO- CH3COOH
Tako se troe aktuelni joni vodonika, a na njihovo mesto ne mogu novi H + da nastanu, jer
kod jakih kiselina nema potencijalnih jona. Dakle, natrijum-acetat je smanjio koncentraciju jona
vodonika. Slino deluju sve soli nastale iz jake baze i slabe kiseline.
Prema tome, aktuelna kiselost rasvora se smanjuje dodatkom soli nastale iz jake baze i slabe
kiseline.
Aktuelna kiselost jednog rastvora moe se smanjiti i dodavanjem baze, pri emu se vri
neutralizacija. Dodavanjem baze bez prisustva indikatora ne bi se videlo kada je kiselost samo
smanjena, ve bi se dodavanjem baze u viku dobio bazan rastvor. Meutim, kada se kiselost
rastvora smanjuje pomou soli nastale iz jake baze i slabe kiseline koncentracija vodoninih jona
se postepeno smanjuje usled stvaranja pufera. Stoga e rastvor biti slabo kiseo i bez obzira na
koliinu dodate soli. Prema tome, ako se jako kiselom rastvoru doda ak i viak soli jake baze i
slabe kiseline rastvor e postati samo slabo kiseo.
Smanjivanje aktuelne baznosti. Aktuelnu baznost rastvora karakterie koncentracija
hidroksilnih jona, ako je ona velika rastvor je jako bazan. Dodatkom amonijum-hlorida NH 4Cl
rastvoru kalijum-hidroksida, koji ima veliku koncentraciju hidroksilnih jona, dolazi do
smanjivanja hidroksilnih jona. Amonijum-hlorid sadri visoku koncentraciju amonijum jona i
jone hlora. Kada se nau u istom rastvoru znatne koncetracije amonijum-jona i hidroksilnog jona
oni reaguju i daju nedisosovane molekule amonijum-hidroksida. Do ove reakcije dolazi usled
tenje da se udovolji konstanti disocijacije amonijum-hidroksida. Amonijumovi i hidroksilni joni
reaguju i daju nedisosovane molekule amonijum- hidroksida:
NH4+ + OH- NH4OH

74

Na taj nain se troe aktuelni hidroksilni joni, a na njihovo mesto ne dolaze novi joni jer
potencijalnih jona nema. Dakle, amonijum-hlorid je smanjio koncentraciju hidroksilnih jona.
Slino amonijum-hloridu deluju i sve soli nastale iz jakih kiselina i slabih baza.
Aktuelna baznost jednog rastvora se smanuje dodatkom soli nastale iz jake kiseline i
slabe baze. Soli jakih baza i slabih kiselina se opiru poveanju koncentracije vodoninih jona,
a soli slabih baza i jakih kiselina opiru se poveanju koncentracije hidroksilnih jona.
Dakle, smea natrijum-acetata i siretne kiseline opire se poveanju koncentracije hidroksilnih
jona ili koncentraciji vodoninih jona, i takvi rastvori se nazivaju puferi. Kao to je smea slabe
kiseline i njene soli pufer, isto tako je smea slabe baze i njene soli pufer.
Puferi ili regulatori jesu smee slabih kiselina i njihovih soli ili slabih baza i njihovih
soli. Oni imaju stalnu koncentraciju vodoninih jona i odravaju je nepromenjenom i kada im se
dodaju znatne koliine kiseline ili baze.
Slabe kiseline odlikuju se malom konastantom disocijacije. Ako se kiselina oznai sa HA:
HA H+ + A- ili Kd = [H+][A-]/[HA]
CH3COOH H+ + CH3COOKao to se vidi, u smei siretne kiseline i natrijum-acetata, siretna kiselina se protivi
poveanju koncentracije hidroksilnih jona, a natrijum-acetat poveanju vodonikovih jona.
Analogne osobine imaju i smee slabe baze i njene soli. Kod pufera se koncentracija
vodonikovih jona odnosno hidroksilnih praktino ne menja ni dodavanjem znatnih koliina
kiselina ili baza, ni razblaenjem ni koncentrisanjem. Iz toga se moe izvesti formula za
koncentraciju vodonikovih odnosno hidroksilnih jona:
[H+] = KdCkis/Csoli ili [OH-] = Kd Cbaz/Csoli
Iz obrasca se vidi da [H+] i [OH-] zavise samo od konstante disocijacije slabe kiline ili
baze i odnosa molariteta kiseline odnosno baze i soli. Kad je taj odnos poznat, odredjena je i
koncentracija jona [H+] i [OH-] pufera. Ako se pufer razblai ili koncetruje, [H +] se nee menjati,
jer se razblaivanjem ili koncentrovanjem rastvora odnos koncentracija kiseline i soli ili baze i
soli ne menja.
S obzirom na to da se aktuelna kiselost i baznost sve ee izraavaju preko pH, potrebno
je utvrditi kakav odnos postoji izmeu koncentracije slabe kiseline i njene soli ili slabe baze i
njene soli u puferu kada se kiseolost izrazi sa pH ili baznost sa pOH.
[H+] = KdCkis/Csoli ili [OH-] = Kd Cbaz/Csoli
ako se ovaj izraz logaritmuje i promeni znak, dobija se:
-log [H+] = -log[KdCkis/Csoli ] = -log Kd + [-log Csoli/Ckis]
pH = log[H+], a -log Kd = pK
konaan izraz galsi:
pH = pK + log Csoli/Ckis ili pOH = pK + log Csoli/Cbaze
75

Za medicinu su vani hidrogen karbonatni i fofatani puferi, a pored pomenutih actatnog i

amonijanog, u organizmu ulogu pufera mogu da vre proteini i amino-kiseline.
7.1.1. Hidrogenkarbonatni pufer
Hidrogenkarbonatni pufer se sastoji iz slabe ugljene kiseline, H2CO3, i natrijumhidrogen karbonata, NaHCO3. Ugljena kiselina se opire poveanju koncentracije hidroksilnih
jona, a natrijum-hidrogen karbonat kao so jake baze i slabe kiseline opire se poveanju
koncentracije vodoninih jona. Kada se ovom
puferu doda, npr, NaOH, vrie se sledea
reakcija:
H2CO3 + NaOH NaHCO3 + H2O
Kada se hidrogenkarbonatnom puferu doda HCl,
odnosno jaka kiselina, vrie se sledea
reakcija:
NaHCO3 + HCl NaCl + H2CO3
Slika 7.2. Mehanizam hidrogenkarbonatnog pufera u bubrezima
7.1.2. Fosfatni pufer
Fosfatni pufer se sastoji iz primarnog i sekundarnog fosfata. Primarni fosfat NaH 2PO4 je kisela
so koja ne hidrolizuje, a usled disoscijacije primarnog anjona H 2PO4- vodeni rastvor reaguje
kiselo. Prema tome H2PO4 se ponaa kao
slaba
kiselina.
Sekundarni
fosfat,
Na2HPO4, je kisela so nastala iz fosforne
kiseline. Sekundarni fosfat Na2HPO4-2
znatno hidrolizuje a sekundarni anjon
HPO4-2 vrlo slabo disosuje. Stoga
sekundarna so reaguje bazno. U puferu
primarni fosfatni jon reaguje kiselo,
suprostavlja se poveanju koncentracije
hidroksilnih jona dajui sa bazama
sekundarni fosfat.
Na+H
2PO4
+
NaOH H2O + Na2HPO4-2
Slika 7.3. Mehanizam fosfatnog pufera

76

Sekundarni fosfatni jon koji reaguje bazno suprostavlja se poveanju koncentracije vodoninih
jona dajui sa kiselinama primarni fosfatni jon i na taj nain odrava pH konstantnim:
Na2HPO4-2 + HCl Na+H2PO4 + NaCl
Kad bi odnos komponenti u hidrogen karbonatnom
puferu bio 1 pH bi bio 6,1. S obzirom da je pH krvi
7,4 to znai da je odnos ugljene kiseline i hidrogen
karbonatnog jona 1:20 pa je kapacitet pufera 20
puta vei za promenu H+ jona (Slika 7.4.).
Slika 7.4. Mehanizam regulacije pH krvi

7.1.3. Proteinski puferi

Proteinski puferi imaju najvei puferski kapacitet, zahvaljujui velikom broju karbonilnih i
amino grupa, koje mogu da budu donori i
akceptori protona. Jo jedan znaajan puferski
sistem nastaje disocijacijom imidazolovih
grupa histidinskih ostataka u molekulu
hemoglobina. Hemoglobinski pufer se sastoji
od:
hemoglobina,
Hb-/HHb
i
oksihemoglobina, HbO2-/HHbO2. Hemoglobin
je vaan pufer u eritrocitima Molekul
hemoglobina sadri 38 histidinskih ostataka pa
je zbog toga puferski kapacitet hemoglobina 6
puta vei od puferskog kapaciteta proteina
plazme.(Slika 7.5.).
Slika 7.5. Pufersko dejstvo hemoglobina

Kapacitet pufera: Sposobnost puferskog sistema da ublai promene pH izazvane dodatom

kiseline ili baze. Izraava se koliinom vodoninih jona koja se mora dodati ili oduzeti kako bi se
pH rastvora promenio za jednu jedinicu pH (-H +/ pH).
Kapacitet zavisi od koliine pufera i koncentracije puferskih sastojaka (Ck i Cs).
Ako je Ck = Cs pH = pK, pufer ima najvei kapacitet.

77