Almir IMIREVI

PO ISTINITOJ PRII - igra plakanja

(Sarajevo, 2007.)

LICA:
ON
ONA
MAJKA........................
PROFESOR.................
DIREKTOR.................
GOSPOA................... ovih sedam
......... likova igra
......... isti glumac
NOVINAR....................
TRGOVAC...................
POLICAJAC................
ON i ONA izgledaju poput junaka crno-bijelih filmova. ON kao aplin, skitnica sa briima i
tapom, ONA kao njegova djevojka iz Potjere za zlatom. Prostor u kojem sjede podsjea na
kolibu iz istog filma.
Stari drveni sto, oko stola stare stolice, na njima sjede ON i ONA. Oko njih stara baraka. Oko
barake stara pusto prekrivena starim snijegom. Oko pustoi... pusto.
Sjede za stolom, ute, napeta lica, u gru, gledaju se ravno u oi.
ON: Ne mogu.
ONA: Ne prekidaj.
ON: Kaem ti, ne mogu.
ONA: Ne, ne... evo, ja samo to nisam...
ON: Dosta je! Gotovo.
ONA: Pogledaj!
ON: Neu vie. Nema smisla.
ONA: Pogledaj!
ON: Neu. Prekini!
ONA: Vidi... evo... vidi li?
ON: Gdje?
ONA: Ovdje, vidi?
ON: Nema nita.
ONA: Ima, pogledaj bolje.
ON: Gledam, nema nita. Dosta je!
ONA: Kako nema? Pipni... daj mi ruku.
ON: Pusti me!
ONA: Pipni... osjeti li? Mokro.
ON: Nije. Nema nita.
ONA: Ima!
ON: Prekini, uje li!? Nema nita!
ONA: Pobijedila sam te!
ON: Nisi! Nema nita!
ONA: Jesam. Priznaj. Ovaj put sam te pobijedila.

ON: Niko nije pobijedio.

ONA: Ne, ne. Zato nee da prizna? Pobijedila sam te, priznaj!
ON: Dosta je!
ONA: Lijepo je osjetim...Tu... u uglu...
ON: To je od zime.
ONA: Nije!
ON: Ne mogu vie. Prekini, molim te.
ONA: Samo priznaj!
ON: Neu.
ONA uzima maramicu, dodiruje svoje oko.
ONA: Vidi...
ON: ta da vidim?
ONA: Vlano. Vjeruje li sad?... Zato nee da prizna? Izgubio si. Konano si izgubio.
ON: Nisam. Nikad nisam izgubio, a ti nikad nisi pobijedila. Niko nije pobijedio! Nikad!
Ulazi MAJKA, u naramku nosi nekoliko cjepanica.
MAJKA: Izgubila sam vid... skoro. Sad... dok sam uzimala drva... uinilo mi se... tamo, na
kraj stepe... vidjela sam ovjeka. Zamisli... uinio mi se ovjek. U stvari, vie kao neka
taka... u daljini. Taka koja se pomjera... kao ovjek... Opet nita?
ON: Nita.
ONA: Lae, mama, ja sam pobijedila.
ONA joj pokazuje maramicu.
MAJKA: To je dobro. Ne znam, moda je to zbog mog vida, ali ja u toj igri ne vidim
nikakvog smisla. Nema kraja, nema... Evo, ve godinama...
ON: Ona vara.
ONA: Ja ne varam. Zato? Zato bih varala?
ON: Vie nije vano. Ja sam smislio tu igru, ja je sad i ukidam... zabranjujem.
MAJKA: Moda je to najpametnije. Igra plakanja... ak joj je i ime besmisleno. Koliko ve
ima... skoro dvanaest godina, je li tako... dvanaest godina se takmiite ko e prvi zaplakati.
Glupo. Vidite da ne ide.
ON: Vatra se ugasila.
MAJKA: Ja u...
Pauza.
ON: Sino nisam spavao.
ONA: Lae.
ON: Znao sam da e to rei. Neto me probadalo... ovdje. ta bi to moglo biti?... Oko jutra
sam zaspao... i sanjao... Zna ta sam sanjao?
Prilazi rampi i rukom u zraku uramljuje gledalite.
ON: Sanjao sam da nema etvrtog zida... ovdje... ovako... samo velika crna rupa. A tamo... u
mraku... publika. Sjede... ute... gledaju. Moja majka... brat... ena... Poneki prijatelj...
kritiar... Gledaju me... ja na sredini, osvjetljen... uasno.
MAJKA: Ah, da, umalo da zaboravim... Dvadesetak metara od kue... vidjela sam tragove u
snijegu.
ON: Kakve tragove?
MAJKA: ivotinjske.
ON: Kako izgledaju?
MAJKA: ta ja znam, kao ljudski, samo to su ivotinjski... tako nekako. Eh, da, sad sam se
sjetila. Sino sam neto napisala. Da vam proitam?
ON: Nemoj.
ONA: Mama, proitaj nam.
MAJKA izvue papir iz njedara.
MAJKA: Ne vidim... neitko je. Prvo da otkucam... Odmah u ja...
Izae. Narednu scenu iz OFF-a prati zvuk tipkanja na pisaoj maini. ON prilazi prozoru,
gleda.
ON: Ja nita ne vidim. Nikakvih tragova.
ONA: Opet kae da moja majka lae?

ON: Ne, samo sam rekao da je ne vidim nikakve tragove.

Kucanje na vratima. ON se na trenutak trgne od tog zvuka. U kuu ulazi PROFESOR, ovjek
bez desne ruke.
ONA: Uite, profesore, uite.
PROFESOR: Dobar dan. Je li sve u redu?
ON: Kako ste?
PROFESOR: Prolazio sam, pa rekoh da svratim.
ONA: Hoete kafu?
PROFESOR: Ne, ne.
ONA: ta vam je? Nervozni ste?
PROFESOR: Moe kafa. (Pokae rukom ka van)A to...?
ONA: Mama... pie.
PROFESOR: Ah, tako... ujte, desilo se neto strano.
Pauza
PROFESOR: Vratio se. On se vratio.
ONA: ta?
PROFESOR: Pobjegao je iz zatvora i vratio se...
ON: Nemogue!
PROFESOR: Smirite se. Treba mirno razmisliti o svemu.
ON: Kakvo razmiljanje!? ta sad? Boe moj... ta sad?!
ONA: Da li ste priali s njim?
PROFESOR: Da.
ONA: Je li se mnogo promijenio?
ON: Kakva su to idiotska pitanja? Zar nita ne shvata? Gotovo je! Moramo bjeati!
(Profesoru)Gdje ste ga vidjeli?
PROFESOR: Noas oko ponoi... laem, nije jo bila pono. Krenuo ja kui, kad neko stoji...
pogledam... on. Sa cigaretom u ustima.
ON: I?
PROFESOR: Pogodio me... pogledom... ovako... s visine... sa ironijom... i sa cigaretom.
Pozdravili smo se. Ja sam, naravno, bio radoznao, i pitam ga Otkud vi u naim krajevima...
prije vremena?
ONA: Niste valjda tako direktno?
PROFESOR: Smisao, to je bio smisao. Pitao sam neto drugo, ali on je shvatio sutinu. Kae,
pustili ga zbog dobrog vladanja, a ja znam da je pobjegao. Detalji ne lau... I gleda me...
drsko.
ONA: To vas je sigurno uplailo?
PROFESOR: Ni najmanje. Pitam ga i ta sad? Da ivim, kae on... da ivim. A to se
vucara po mraku, pitam ja. To jest, nisam to rekao naglas, ali sam izraajno pomislio i on...
ON: ta?
PROFESOR: Ode.
ON: Ne razumijem kako je mogao pobjei? Kako su mu dozvolili? ta su mislili? To je
zatvor, od tamo ne moe bjeati ko kad hoe! Nema smisla! Kad se ono... desilo... on je... on
je rekao da e se vratiti... i dokrajiti nas.
PROFESOR: Ne znam.
ON: Bio sam miran godinama, a oni ga pustili da pobjegne... Kako su mogli!? Stoka! ta su
mislili?! Da e on sve zaboraviti? Treba bjeati! Otii!
PROFESOR: Treba biti miran i hladnokrvan... mada... oprez je neophodan. Na osnovu moga
zapaanja, mogu vam rei, on se nalazi u stanju sveobuhvatne napetosti. Robija ga nije
promijenila.
Puaza.
PROFESOR: To se desilo u ovoj sobi?
ONA: Da, ali to je bilo davno. Sada mi se ini kao da govorimo o nekoj davno gledanoj
predstavi. Sjeam se nevanih detalja, komada scenografije, ponekog zvuka, ali ne i prie.
Sjeam se... Stajao je tu na vratima. Zapanjujue.
ON: Nije zapanjujue, nego nedopustivo. Do danas sve je bilo tako mirno... a sada... ta sada?

Kako su mogli da ga oslobode? Gdje da pobjegnem?

PROFESOR: Recite mi... nikad nisam shvatio... ta ste mu tano uradili? Mislim, zato vas
mrzi? Zato eli da vas ubije?
ON: Zar je to vano?!
PROFESOR: Nije... Ljubav je udna stvar.
ON: Ljubav? Koja ljubav?
PROFESOR: Mislio sam...
ON: Ne priajte gluposti. On je lud. Htio nas je pobiti. Srea da je onaj sluajni prolaznik uo
pucnjeve, uhvatio ga s lea i savladao. Dok ga je drao ovaj je vikao... Sjea se? Sjea se ta
je vikao?
ONA: Ne.
ON: Vratiu se i ubiti vas! To je vikao... vie puta. Vratiu se i ubiti vas. Vratiu se i ubiti
vas. Vratiu se i ubiti vas. Vratiu se i ubiti vas...
PROFESOR: I vratio se.
ONA: Izgleda.
ON: I sad e nas ubiti.
Pauza
ONA: Je li se mnogo promijenio?
PROFESOR: Malo, ini mi se. A, ta mislite... da ja porazgovaram s njim... otvoreno.
ON: S kim?
PROFESOR: Pa, s njim. Ako mu objasnim da ste vas dvoje sada jako nesretni, moda nee...
razumijete? Pucao je u vas jer ste bili sretan par... vie niste... dakle, nema razloga da puca.
Razumijete?
ON gleda kroz prozor, osmatra.
ONA: Misli da je u blizini?
ON: eka.
ONA krene ka vratima.
ON: Gdje e?
ONA: Da pogledam...
ON: Ne! Zatvori vrata! uje li, zatvori vrata!
ONA: Ali...
ON: Ja u...
Polako, oprezno, izae na vrata. Pauza. Profesor prie eni.
PROFESOR: Nisi valjda ljuta na mene.
ONA: Pusti me na miru.
PROFESOR: Ti me danas ne voli?
ONA: Nikad te nisam ni voljela.
PROFESOR: Tie.
ONA: Zato? On sve zna. Odavno. I ba ga briga.
PROFESOR: Pa, gotovo razumljivo. Ipak, molim te, danas ne izlazi iz kue.
ONA: Zato? Misli da e on doi ovamo... u kuu, estitati roendan mojoj mami?
PROFESOR: Za svaki sluaj.
Pauza.
PROFESOR: Hoe da ga ubijem?
ONA: Ma koga misli?
ON se vrati u sobu, uplaen, paljivo zatvara vrata. Gleda kroz prozor.
ON: Izdraemo jo veeras, a onda, rano zorom... na put. Ti... (profesoru)... idi i raspitaj se...
Vrati se da nam javi.
Skoro ga istjera vani i ponovo zatvori vrata. ON oslukuje glasno kucanje na maini koje
dopire negdje izvana.
ON: Ona jo lupa po toj maini?
Kucanje prestane.
ONA: ula te je.
ON: Nije me ula. Ona nita ne uje i nita ne vidi. Osim toga, nije ni vano. Sad imam veih
briga od tvoje majke.

ON gleda kroz prozor.

ON: Doi! Brzo... eno ga!
ONA: Gdje?
ON: Tamo.
ONA: Gdje?
ON: Vidi... pored onog grmlja... gledaj...
ONA: Ne.
ON: Tamo... eno...
ONA: Ne vidim... To je samo snijeg na granama.
Pauza.
ON: Sakrio se.
Uznemireno hoda po sobi.
ON: Nije mi dobro... Nije mi dobro.
ONA: Smiri se.
ON: Nije mi dobro. Daj mi tabletu.
ONA: Nema vie tableta.
ON: Kako nema?
ONA: Nema. Nestalo.
ON: Nije mi dobro, uje li?! Daj mi tabletu!
ONA: Zadnju si popio prije dva dana.
ON kvasi lice.
ON: Jesam blijed?
ONA ga zagleda.
ONA: Ne znam.
ON: Znai, jesam?
ONA: Rekla sam da ne znam.
ON: Kako ne zna? Jesam blijed ili nisam?
Gleda ga.
ONA: ini mi se...
ON: Treba sve otkazati.
ONA: ta otkazati?
ON: Sve.
ONA: Mamin roendan? Ne moe otkazati roendan! Roendani se ne otkazuju. To je jedan
dan u godini i to se ne otkazuje. To bi joj slomilo srce. To bi je ubilo.
ON: Mene e ubiti!
Ulazi Majka
MAJKA: Nisam jo sve otkucala, samo sam se sjetila...
ON je prekine svojim naglim izlaskom iz kue.
ONA: Reci, mama.
MAJKA: Upravo mi je neto palo na pamet. Od ovoga bi se mogao napraviti solidan
pozorini komad.
ONA: Draga mama. Ti si divna. Hvala dragom Bogu, pa mi je za majku dao knjievnicu sa
sluhom za ivot. Neka druga bi kukala, a ti pie.
MAJKA: Samo bi trebalo malo zgusnuti... radnju, mislim. Prvi in: jutro, buenje proljea...
Stranac dolazi u kuu... Napolju laju psi... On nita ne sluti, Ona je ljepotica... Drugi in... On
je ljut, ona vesela... Tu doe zaplet. Onda kree radnja.
ONA: Jednom rjeju, kao ehov.
MAJKA: Pa...
ONA: A hoe li biti krvi?
MAJKA: Ne znam jo. Ovo je samo ideja, gruba skica.
ONA: Ba bih voljela znati kraj. Sjea se da je ujak govorio da u dobrim komadima na
poetku na jednom zidu visi puka, a na kraju...
MAJKA: Na kraju se etvrti zid srui. Svata je znao tvoj ujak. Samo... draga moja, vidi da
nije dobro to si se udala za ovog...
ONA: Mama, idi pii.

MAJKA: Da, da... hiljadu rijei govori kao jedna slika.

Ulazi ON.
ON: Osjetim ga.
ONA: Gdje si bio?
ON: Uzverao sam se na krov... osmotrio. Nita se ne vidi... ali ga osjetim. Tu je on... blizu.
Majka ga gleda sa nerazumijevanjem.
ONA: Mama, hoe nam sad proitati ta si napisala?
MAJKA: Ne, kad dou gosti. itau pred svima.
Izae.
ONA: Vidi... ne moe otkazati roendan.
ON: Vatra se ugasila.
ONA: Ona godinama eka ovaj roendan...
ON: Zato je ovako hladno?
ONA: Iekuje...
ON: Je li prozor dobro zatvoren?
ONA: Strepi...
Kucanje.
ONA: Ko je?
Otvaraju se vrata. Ulazi Direktor pozorita sa ogromnim buketom cvijea, gotovo nalik na
vijenac.
DIREKTOR: Dobro vee. Kako smo raspoloeni?
ONA: Dobro vee, gospodine direktore.
DIREKTOR: Molim vas, ne oslovljavajte me tako. Direktor zatvorenog pozorita i nije
direktor.
ONA: I zatvoreno pozorite je pozorite, zar ne?
DIREKTOR: Ne, to je sada samo... samo... prazan prostor i nita vie. Ali, dosta o poslu...
Dragi moj, kako vi gledate na ovu situaciju?
ON: Sa pozoritem?
DIREKTOR: Ne, sa... bjeguncem.
ON: Znao sam da e se vijest proiriti.
DIREKTOR: Znate, jednom je tako mojoj pokojnoj eni...
ONA: Vi ste imali enu?
DIREKTOR: Nisam, zato i kaem pokojnoj...
ONA: Dozvolite...
DIREKTOR: Ah, da... cvijee. Za vau majku.
ONA: Hvala.
DIREKTOR: Krizantema... cvijee za pisce.
ON: Za pisce?
DIREKTOR: Da, razumijete... ima krizu, a ima i temu... krizan-tema.
ONA: Ova vaza je premala.
Pokuavajui odloiti cvijee ONA razbije ogledalo oslonjeno o zid.
DIREKTOR: Lo znak.
ON: Jeste li ga moda vidjeli?
DIREKTOR: Koga? A... polako, sve po redu.
ON: Doavola sa redom.
DIREKTOR: Pustite sad anarhistike primjedbe.
ON: Jeste li ga vidjeli ili niste?
DIREKTOR: Stajao sam na snijegu... i ekao... da se pojavi. Deset minuta, petn'est, pola sata,
sat, sat i deset minuta, sat i petn'est, sat i po...
ON: Dalje...
DIREKTOR: A snijeg pada... dva sata... i par minuta... U daljini spazim... vjevericu...
ON: Vjevericu?
DIREKTOR: Uto i snijeg stane.
ON: Pustite sad vremensku prognozu, jeste li ga vidjeli?
DIREKTOR: Jesam. U crnom sakou... namrten... neto zapisuje u notes. Zapisuje, pie, te se

i ja sjetim vae majke... zbog pisanja... i odem...

ON: Namrgoen?
DIREKTOR: On? Da.
ON: To je sve?
DIREKTOR: Nije.
Iz depa izvue papiri.
ON: ta je to?
DIREKTOR: Stranica iz njegovog notesa. Ne pitajte kako sam doao do nje.
ON pogleda papir.
ON: Pa, nema nita?
DIREKTOR: Da, zar to nije jezivo?
ON: Ovo u sauvati... kao dokaz... Jesi spremila kofere?
ONA: Ja nikuda ne idem.
ON: Moramo otii odavde! Ne budi luda!
DIREKTOR: Putujete?
ONA: Nije to put, to je bijeg!
DIREKTOR: A, bijegovi su zanimljiviji od putovanja. Ja, naalost, nikad nisam bjeao.
Nisam imao razloga. Tuno je to, zar ne?
ON: Ne idemo zajedno. Ti e na zapad, a ja na istok... ili obrnuto, svejedno. Vano je da se
razdvojimo. Ti sjever, ja jug...
DIREKTOR: Sjever je zanimljiv... kau.
ON: Tako e se meta podijeliti na dva dijela. Razumije?
ONA: Meta?
ON: Da. Nee moi istovremeno krenuti i za tobom i za mnom.
DIREKTOR: Dilema? Mudro. Gotovo ekspirovski.
ON: A, ta vi mislite? Mislim, pozorini ste ovjek... da se preruim?
DIREKTOR: to da ne? Brada, perika... Mada, postmodernizam prezire i ismijava...
ONA: Posjekla sam prst.
Pogledaju je.
ONA: Ogledalo... mislim da mi je ostao komadi ogledala.
DIREKTOR: Mislite da on namjerava neto loe?
ON ga pogleda.
DIREKTOR: Smrao je.
Telefon zazvoni. Svi se ukoe. Oslukuju... Zvoni, zvoni... ONA podigne slualicu.
ONA: Da?
Slua par trenutaka, potom spusti slualicu. ON je gleda.
ONA: Profesor... Kae da nikako ne izlazimo vani.
ON: Zato? ta je saznao?
ONA: Ne znam. Nije imao vremena da objanjava. Rekao je samo to.
Pauza.
DIREKTOR: Onda... odoh ja... Tako je najbolje.
ON: I ne zaboravite periku i lanu bradu.
DIREKTOR: Da, da.
Izae. ON i ONA stoje par sekundi u tiini.
ON: Zato ba mene? Zato ja?
ONA: Nita udno.
ON: Ali, bio je rat... Ja nisam imao nita protiv njega lino. Skoro da ga i ne poznajem.
ONA: To je sad nevano.
ON: I te kako je vano. Nema smisla, prolo je skoro petnaest godina...
ONA: Zato se onda krijemo?
ON: Zbog ljudske gluposti! Zbog idiota koji ne mogu da zaborave. Zato ljudi to sebi rade?
Evo ja... ja... ja sam zaboravio... sve... nema... nita...
ONA: Ne zna ta govori.
ON: Moda ne znam ta govorim, ali znam da sam u pravu.
ON sjedne, ali ga trgne kucanje na vratima.

ON (Bijesno): Ko je?
GOSPOA (off): Ja sam...
ONA otvori vrata, ue stara Gospoa.
GOSPOA (Veselo): Dola sam im sam saznala.
ONA: Gospoo...
GOSPOA: Odmah sam sebi rekla mora ih obii.
ON: A, kako ste vi to saznali?
ONA: Pusti enu, kao da je vano...
GOSPOA: I to jo na roendan... strano. Zato sam sebi rekla, prijatelji se poznaju u
nesrei...
ON: Kakvoj nesrei? Nije bilo nikakve nesree!
ONA: Ne budi nepristojan. (Gospoi)Nego, recite... imate li puno posla?
GOSPOA: Poroaja je sve manje... Ali, ja imam veliko i tuno srce...
ON: Pustite sad poroaje! Da ga niste vidjeli?
GOSPOA: Sino, u snu... Nije li to udno. Kao on u nekom ormaru, zakljuan, a u ruci
mu... riba. Dotre neki ljudi, gomila njih, pokuavaju otvoriti... i na kraju... kad otvore, a
unutra samo odijelo. (Nasmijei se.)Ba bih ga voljela vidjeti. Rekla sam ja da e ti imati
interesantan ivot, zar ne? Gdje je vaa mama? Donijela sam joj poklon?
ON: Gotovo je. Sve je gotovo. Pronaao me je... i sad je gotovo...
GOSPOA: ta je gotovo?
ONA: Pustite ga, pria gluposti. Hoete tortu?
ON: Vama je do torte?!
GOSPOA: Ne, hvala.
ON: Sve sam pokuao... ali znao sam, znao sam da e se ovo dogoditi. Skrivao sam se
godinama i sada...
GOSPOA: Promijenili ste ime?
ON: Da.
GOSPOA: Neko mi je to rekao, ja nisam vjerovala. Kako je to zanimljivo... a, kako ste se
zvali?
Pauza
ON: Ne sjeam se...
ONA: Davno je to bilo.
ON: Htio sam sve zaboraviti... ali on...
ONA: Mama e nam uskoro proitati svoju novu priu.
GOSPOA: Divno, volim prie. Posebno one istinite.
ON: Dosta! Prekinite! Kakve istinite prie?! Ovo je stranije od svake prie, ovo je pravi
ivot, moj ivot...
Pauza.
GOSPOA: Literatura je bijeg od stvarnosti....
ON: ta?
GOSPOA: Tamo se ovjek moe sakriti... kad sve drugo krene loe.
ON: Da se sakrijem u literaturu?
GOSPOA: Ne znam... ja samo kaem...
ON: Zaepi vie!
ONA: Molim te...
ON: Izlazite! ujete ta vam govorim!? Mar iz moje kue!
GOSPOA: Ali...
ONA: Kako se to ponaa!?
ON: Mar!
GOSPOA (eni): Ja sam oduvijek znala da e ti imati zanimljiv ivot.
ON izbaci gospou vani.
ONA: Ti si lud!
ON: Jesam! Lud sam! Ne mogu vie. Kako ne shvata? On je tu... ubie me... a zato? Zbog
neega to sam uradio prije toliko godina? Zato jednostavno nije mogao zaboraviti...
oprostiti?

ONA: Ne znam... ali ga... na neki nain... razumijem.

ON: Razumije?
ONA: Da.
ON: Ti njega razumije?!
ONA: Shvatam ta osjea prema tebi...
ON: Razumije njega, a ta je sa mnom? Zato mene ne razumije?... Treba ga ubiti... Da, to
u uraditi...
ONA: Kako?
ON: ta kako? Fino.
ONA: Nee.
ON: Hou! Ubiu ga... Daj mi neto... Gdje je no... Sjekira... Gdje si ostavila sjekiru? Ja u
ga... ja u ga... nije me strah. Ba me briga! Nije trebao ovo uraditi! Zato je dolazio!? Sam je
kriv! Ubiu ga. Prvi u ga ubiti. ta me gleda? Ne gledaj me tako! uje li! Ne gledaj me
tako! Ubiu ga!
Kucanje na vratima. ON zastane, prestravljen.
ONA: Nije on... on ne bi kucao, zar ne?
Otvori vrata, ue NOVINAR.
NOVINAR: Dobar dan... ili, bolje, dobro vee...
ONA: Koga trebate?
NOVINAR: Dozvolite da se predstavim... piem za lokalne novine i...
ON: ta hoete?
NOVINAR: Izjavu.
ON: Kakvu izjavu?
NOVINAR: Ili bolje... intervju. Vaa razmiljanja o situaciji u kojoj se nalazite. Samo
nekoliko pitanja... ljudi su zainteresovani.
ON: O kakvoj situaciji? Nije to nikakva situacija, to je pokuaj ubistva.
ONA: Ne pretjeruj, nikakvog pokuaja ubistva nije bilo.
ON: Ne jo.
NOVINAR: Ali e biti?
ON: Kako znate? ta ste uli? Govorite!
NOVINAR: Ne tvrdim, pitam. Dozvolite...
Vadi biljenicu u koju zapisuje odgovore.
NOVINAR: Recite mi... kako se osjeate?
Pauza.
NOVINAR (eni): Vi?
ONA: Molim vas, to su intimne stvari, to, kako se osjeamo, to je naa stvar.
NOVINAR: Javnost ima pravo znati.
ON: Neka ta javnost zaustavi ubicu.
NOVINAR: Zanimljivo... mogui naslov... samo tako... dalje, recite... Imate li neku vau
fotografiju koju bismo mogli staviti uz tekst? Znate, ljudi vole slike, lake razumiju priu...
ONA: Imam jednu... staru... (Muu)Zna ona iz zoolokog vrta, prije... sedamnaest godina...
Ti stoji pored kaveza sa...
ON: Ne dam fotografiju!
NOVINAR: Zooloki vrt? To bi bilo sjajno. Vide li se ivotinje? Znate, ljudi se raznjee kad
vide ivotinje. Recimo, kornjae, ja kad vidim kornjau...
ON: Nema slika!
NOVINAR: Dobro, bez slika.
ON (eni): I zato si sauvala tu sliku? Ti nisi normalna. Jesam li ti rekao da sve uniti?!
ONA: Sauvala sam samo tu... nisam mogla...
ON: Prije trinaest godina zamolio sam te da spali sve slike i ti mi sad kae da ima jednu?
Trebalo je sve zapaliti. Svaki trag. Htio sam nestati...
ONA: Htio si se sakriti... to je razlika.
ON: A, sada je kasno. On je tu i ja sam skoro mrtav ovjek.
NOVINAR: Znai da ipak mogu dobiti fotografiju?
ON: Ne!

NOVINAR: A kada vas ubije... mislim, ako vas ubije, mogu li...?
ON: Ne moete!
NOVINAR: Razumijem... onda, recite mi samo, onako u optim crtama, kako ste se osjeali
kada ste saznali da se vratio?
ON: Ja ne mogu vie... moram bjeati.
NOVINAR: Imam podatak da ste roeni 19. juna... to je tano?
ON: Ko vam je to rekao?
NOVINAR: Imamo mi svoje izvore... Znate, male novinarske tajne. Otac vam se ubio kad ste
bili...
ON: Dosta! Otkud vam to? On vam je rekao? Je li tako?
ONA: Smiri se.
ON: Priali ste s njim?
NOVINAR: Pa, to ste vi rekli... mada, treba uti obje strane.
ON: ta jo znate?
NOVINAR: Tek sklapam sliku. Jo samo jedno pitanje... ta mislite kako e vas ubiti?
Mislim, kako zamiljate scenu ubistva?
Pauza.
NOVINAR: Koje oruje e upotrijebiti? Pitolj? No?
ON: Prekini!
ONA: Nee biti oruja.
NOVINAR: Dakle, golim rukama?
ON: Izlazite!
ONA: Nee biti nita!
ON: Napolje! Napolje!
NOVINAR: Jo samo... Je li istina da ste mu ubili oca?
ON: Napolje!
Izbaci ga van. ON i ONA sjedaju za sto. ON je, oito, skrhan od straha, narastajue panike...
Pije vodu, nemiran je, kvasi lice, vrat...
ON: Ovo je kraj...
ONA: Nije.
ON: Kraj... ubie me... znam, znam da hoe... Osjetim to... Loe mi je...
ONA: Smiri se.
ON: Loe mi je... daj mi tabletu...
ONA: Nema.
ON: Neto nije uredu s mojim oima... muti mi se...
ONA: Nije ti nita.
ON: Jeste! Ne govori da mi nije nita! Loe mi je... Zovi nekoga...
ONA: Koga?
ON: Molim te! Ja neu preivjeti no.
ONA: Smiri se... uzmi vode.
ON: Ne mogu... muka mi je... povratiu... Dri me, daj mi ruku, molim te... Ne putaj me...
molim te...
ONA: Tu sam.
ON: Umirem.
ONA: .
ON: Pomozi mi.
ONA ga uzima u naruje poput majke. Gladi ga po kosi. ON se, poslije par trenutaka, smiri.
ONA: Zna da sam te prevarila?
ON: Znam.
ONA: I?
ON: Nee me napustiti?
Kucanje na vratima. Za trenutak se ne pomjeraju, potom ONA ustane i otvori vrata, paljivo.
Pojavljuje se TRGOVAC.
TRGOVAC: Vi mene ne znate...
ONA: ta trebate?

TRGOVAC: Ja drim tgovinu... tamo, na drugom kraju...

ON: Gdje?
TRGOVAC: Trgovina orujem.
ON: Nisam vidio nikakvu trgovinu orujem.
TRGOVAC: Tamo... ako malo bolje zagledate... mala trgovina...
ONA: I ta elite od nas?
TRGOVAC: Doao sam da vas upozorim.
ON: Govorite... ta je bilo?
TRGOVAC: Danas sam uo da se vratio... i umalo zaboravio...
ON: ta ste zaboravili? Za Boga miloga, govorite!
TRGOVAC: Dolazio je jue u moju trgovinu...
ON: I?
TRGOVAC: Prodao sam mu pitolj.
ON: Kupio je pitolj?
TRGOVAC: Mali kalibar... Eto, samo sam to htio... Mislio sam da je bolje da vam kaem...
ONA: Hvala.
TRGOVAC: Imao je urednu dozvolu za oruje.
ONA: Dobro, dobro, dovienja.
TRGOVAC: Ali, ne brinite previe... ta vrsta nije odve precizna. Ovo je za vas.
Prui mu paketi.
ON: ta je to?
TRGOVAC: Pitolj...
ONA: Nosite to.
ON: Ne, ekaj... uzeu.
TRGOVAC: Pametno.
ON (eni): Daj mu novac.
ONA izvlai novac iz nekog lonia na stalai i prua ga trgovcu.
TRGOVAC: I... sretno.
Izae. ON par sekundi razgleda pitolj, prebacuje ga iz ruke u ruku, a potom otvori spremite
pitolja.
ON: Zovi ga... brzo!
ONA: Koga?
ON: Trgovca... ovog...
ONA proviri kroz prozor.
ONA: Ne vidim ga... otiao je.
ON: Jebem ti...
ONA: ta je sad?
ON: Metak... ima samo jedan metak. Treba mi jo!
ONA: Zato?
ON: Ovo je kraj!
ONA: Treba poistiti kuu...
ON: Ova napetost je nepodnoljiva.
ONA: I oistiti snijeg sa krova...
ON: Glava mi puca.
ONA: uje li kako kripi? Sav taj snijeg...
ON: ta da radim?
ONA: Vatra se skoro ugasila.
ON: Kuda da bjeim?
ONA: Za sat vremena emo na spavanje.
ON: Ubie me na spavanju!
ONA: Ja sam umorna, moram spavati.
ON: Tako smo jadni....
ONA: Saekau da nam mama proita ta je napisala.
ON: Zato direktor ne dolazi? Obeao mi je donijeti periku, masku...
Gleda kroz prozor.

ON: Mjeseina... pogledaj... snijeg tako blista... Sve se vidi, nemogue je sada izai, a da me
on ne primijeti... Gdje je?... Gdje se sakrio? ta eka? Zato me vie ne ubije?! (Vie) Gdje si?
Doi! Ubij me! ekam te! uje li? ekam te! Ubij me!
Ulazi MAJKA, u ruci joj ispisani papiri. ON se trgne od straha.
MAJKA: Kraj.
ON: ta?
MAJKA: Jo mi fali samo kraj. Skoro sam zavrila.
ONA: Mama, ne smije toliko pisati.
MAJKA: Da vam proitam sad?
ONA: Da, molim te.
ON: Sjetio sam se... znam ta emo. (eni)Ti ide kod Profesora, privremeno e biti kod
njega. Tamo je sigurnije. Ja u... ja u... dalje...
ONA: Divan plan.
ON: im svane, ide. Nemamo vremena za gubljenje.
MAJKA: Uvijek se ima vremena za gubljenje.
ONA: Jesi se ikad upitao zato te ne vole?
MAJKA: Da itam?
ON: Ko me ne voli?
ONA: Niko te ne voli.
ON: Shvata li ti da smo u smrtnoj opasnosti?
ONA: Prestani da histerie! Sramota me je zbog tebe.
ON: On e me ubiti!
ONA: Sjea se kako si plakao kad je pucao na tebe?
MAJKA: Ja u itati...
ONA: Pokuao si se sakriti iza mene...
ON: Prestani!
ONA: Nije me htio pogoditi.
MAJKA: Nemam naslov...
ONA: Gaao je tebe.
ON: Prestani!
ONA: Ti si kukavica!
MAJKA: Po istinitoj je prii...
ON: uti!
ONA: Glumi da si zaboravio cijeli svoj ivot...
ON: Rekao sam da uti!
ONA: Ali, nisi! Sve ti pamti. On se samo htio osvetiti. Imao je pravo. Upropastio si mu ivot.
Ubio oca...
MAJKA: Scena prva...
ON (Majci): Umukni!
ONA: I neka te ubije! Zasluuje da te ubije!
ON: Molim te...
ONA: Sjeti se... sjeti se ta si mu uinio... ne samo njemu... i drugima. Bilo ih je jo, zar ne?
Puno drugih.
ON: Nemoj.
ONA: Dosta mi je skrivanja! Dosta!
MAJKA: Ja idem... itau vam ujutro.
Majka izae.
ON: Ne znam, ja se ne sjeam, tako je....
ONA: Ne lai! Svega se sjea.
ON: Ne mogu...
ONA: Sjea se!
ON: Ne...
ONA: Reci, kako ti je pravo ime!
ON: Ne mogu...
ONA: Kako?

ON: Neu.
ONA: Reci, reci svoje pravo ime! Nisi ga zaboravio!
ON: Molim te...
ONA: I tvoj izgled... to nisi ti.
ON: Ja sam.
ONA: Ti brkovi... ta kosa... nisu tvoji.
ON: Ovo sam ja.
ONA: Sve je to lano.
ON: Nije! Ovo sam ja!
ONA: Maska.
ON: Nije!
ONA: Kako si izgledao prije? Sjeti se!
ON: Ovo sam ja!
ONA: Prestani da lae! Ona fotografija... u zoolokom vrtu...
ON: Nema fotografije...
ONA izvadi sliku iz njedara.
ONA: Da, to si ti. Gledaj... Evo...
ON zgrabi fotku, gleda je gotovo u strahu.
ON: Nije istina.
ONA: Ti... u zoolokom vrtu... nasmijan...
ON: To nisam ja!
ONA: Ti.
On bijesno cijepa fotografiju i baca je u vatru.
ON: Nisam!
Pauza.
ONA: Sve se raspalo.
ON: Nita se nije raspalo.
ONA: Gotovo je.
ON: Ne, ne govori tako.
ONA: Umorna sam.
ON: Ako se ponekad i svaamo to ne znai da smo nesretni.
ONA: Vie ni sama ne znam ta priam.
ON: Ne mui me vie... Ne govori nita.
ONA: Sad u izai vani i vikati. Vikau mu da te ubije... i da ga volim. Pobjei u s njim na
kraj svijeta.
ON: To je tako... banalno.
ONA: Vrijeme je da umre.
ON dolazi do prozora. Posmatra. Iz off-a se opet zauje kucanje pisae maine.
ON: Pogledaj... tamo... ini mi se... stoji. On je.
ONA: A vjetar zavija, uje li? Vani vjetar zavija, a kod nas kucka pisaa maina. Tako je
uspavljujue.
ON: Nema vjetra. Nita se ne pomjera. Vani je ovjek koji se zarekao da e me ubiti, a kod
nas kucka pisaa maina. (Vie)Prestani! Umukni, stara vjetice! Izludiu od tvog pisanja!
Umukni!
Kucanje na vratima. ONA krene ka vratima.
ONA: Ja u otvoriti.
ON: ekaj...
ONA: Pusti mi ruku.
ON: Prvo pitaj kroz vrata.
Kucanje.
ON: Zato kuca tako odluno?
ONA: To me boli... pusti...
ON: Stani, ne mii se. To je on.
ONA: Pusti me!
ON: Treba bjeati... na drugu stranu.

ONA prilazi i otvara vrata. Ne vidimo pridolicu. ONA razgovara s njim.

ONA: Za tebe je... iz policije. (Pridolici)Priekajte trenutak, molim vas.
ON: Ne putaj nikoga u kuu.
ONA: Nema smisla da ostavljamo policiju da eka ispred vrata.
ON: Jesi li sigurna da je policija?
ONA: Tako kae. Primi ga... zavri ve jednom s ovim, pa neka ide. Poslije emo se jo malo
svaati, pa na spavanje.
ON: Dobro. Uvedi ga.
Ona odlazi do vrata, otvara ih. Gleda zbunjeno.
ONA: Nema ga.
ON: Kako nema?
ONA: Ne znam. Nema.
ON: Policija ne nestaje tek tako.
ONA zatvori vrata.
ONA: Idem da legnem. Laku no.
ON: Jesi sigurna da je to bio policajac?
ONA: Rekao je da je iz policije. A kad neko kae da je iz policije, onda je policajac.
ON: Daj mi one kapi za smirenje.
ONA: Nema kapi.
ON: Trne mi ruka... tu... Boe...
ONA: Uzmi neto i itaj.
ON: Knjige ne smiruju!
Kucanje. ON se zaledi.
ON: Ne mogu vie! Odlazite! Pustite me na miru!
ONA otvori. Ulazi POLICAJAC.
POLICAJAC: Dobro vam vee.
ONA: Gdje ste nestali? Maloas sam vas traila...
POLICAJAC: Morao sam provjeriti kuu sa vanjske strane... Eksterijerno osmatranje.
Oprostite, nisam se ni predstavio...
Iz depa vadi legitimaciju i pokuzuje je.
POLICAJAC: Znai, ovdje se to desilo?
ON: Ko vas je zvao?
POLICAJAC: Ah, da, va poznanik, direktor pozorita. Znate, moda ste primijetili, to je moj
brat blizanac.
ONA: Da, da, stvarno...
ON: Slinost je oita. Samo...
POLICAJAC: ta? Recite... slobodno.
ON: Izgledate kao da vas igra isti glumac, samo to njega igra loe, a vas...
POLICAJAC: To je govorio i na pokojni otac. Nego, vratimo se poslu. Ovo je, dakle, mjesto
zloina?
ON: Kojeg zloina?
POLICAJAC: Smirite se, mislim na ono to se u ovoj sobi odigralo prije... koliko... vie od
trinaest godina?
ON: Da.
Policajac razgleda sobu.
ON: Treba provjeriti prozor. Pogledajte, pored je oluk. Moe se popeti svakog asa.
POLICAJAC: Kontraklijent moe da slomi vrat.
ON: On je spretan kao majmun.
POLICAJAC: Mogli biste ugraditi dodatnu zatitu, pokretnu zampiku koja sprijeava nasilno
otvaranje. Treba je postaviti ovdje... u stvari, najbolje bi bilo dvije zampike... tu... i tu.
ONA: Sada je kasno da zovemo majstore.
POLICAJAC: To nije ni vano. Ionako u ja cijelu no hodati ispred vae kue i osmatrati.
Bie vam zanimljivo da vidite kako ja to radim. Koristim poseban metod. Izumio ga je
profesor Limonov, 1990. i neke... Pouno i zanimljivo. Ovako, prvo se kreem u blizini
objekta... ovako... onda prelazim na drugu stranu, u dijagonali... Latinino n... Ponavljam

nekoliko puta... Potom... stanem... i osmatram. Prvo detalje... onda cjelinu... Pogled takoe
pomjeram tako da u zraku pravi slovo n. Vano je uhvatiti pravi ritam, tako se postie
prirodnost. A prirodnost je neprimjetna. A biti neprimjetan, to je najtee.
ON: Hvala vam.
POLICAJAC: Najzanimljiviji dio dolazi kada ugledam potencijalnog napadaa. U tom
trenutku poinjem metod itanja misli... U stanju sam brzo otkriti njegove namjere, jer, znate,
ova metoda omoguava mi da itam izmeu redova.
ON: To je tako umirujue.
POLICAJAC: ivot e za vas opet biti lijep.
ON: Hvala vam.
ONA: Mogu li ja na spavanje?
ON: Ne... ne sad, kasnije.
POLICAJAC: Da li imate oruje? Ah, da, vidim... Znate li ga koristiti?
ON: Ne.
POLICAJAC: To je uredu. Nee vam ni trebati. Ja sada odoh vani. Zadatak poinje. Da
nemate sluajno cigaretu?
ON: Ja ne puim, ali...
ONA: Evo, ima, danas je profesor zaboravio kutiju.
POLICAJAC: Hvala vam, znate, ja inae ne puim, ali kad radim... izgleda prirodnije. Bolje
se uklapam u okolinu.
Izae. ON odlazi do prozora i posmatra nekoliko sekundi bez rijei.
ON: Dobar je... pogledaj...
ONA: Mama je zaspala. Ovo pisanje ju je iscrpilo. Sjea se njenog prolog roendana?
Napisala je onu divnu poemu...
ON: Po hodu se vidi da je profesionalac... Na aneo uvar.
Okrene se ka eni.
ON: A, ipak...
ONA: ta je sad?
ON: Moda sve ovo nema smisla. Onog luaka nita nee zaustaviti. Osjeam to.
ONA: Ja vie nita ne osjeam.
ON: Moda je ipak najbolje da me ubije.
ONA: Moda.
ON: Ili... da to uradim sam?... Sada. Hoe ti?
ONA: ta?
ON: Ubij me.
ONA: Ne mogu... sad... umorna sam.
ON: Dobro.
Prisloni pitolj na slijepoonicu. Dri nekoliko sekundi, a onda ga prene policajev nagli
ulazak.
ON: ta je bilo?
POLICAJAC: Nita, samo da se malo ugrijem... Teko je... ivci poputaju, priinjava mi se...
ON: Daj mu aja.
POLICAJAC: Tri puta mi se uinilo da vidim svog oca.
ON: Vaeg oca? Kakve on veze ima...
POLICAJAC: Uinilo mi se... Ali nita, to je od napetosti... Nije on... Ne moe biti... Nije moj
otac. Pogledajte vi, molim vas, kroz prozor. Ima li ga?
ON: Koga?
POLICAJAC: Pa mog oca. Molim vas.
ON prilazi prozoru i gleda.
ON: Nema nikog.
POLICAJAC: Stariji gospodin, sa eirom, nosi naoale... Nema?
ON: Ne.
POLICAJAC: Znao sam... znam... Hvala vam... Znao sam da nije moj otac. Pretpostavio
sam... to ne moe... kako bi on... nije moj otac, nije. Pogledajte moje dlanove, znoje se...
Vidite kako mi se ruke tresu.

ON: Smirite se.

POLICAJAC: Znate, ja se u slobodno vrijeme bavim okultnom naukom. Ponekad je koristim
i u poslu. (Mukarcu)Zato me tako gledate?
ON: Ne gledam vas.
ONA: Uzmite aj.
Doda policajcu olju aja.
POLICAJAC: Moje okultne sposobnosti omoguavaju mi da predvidim budunost, pogodim
prolost... Dozvolite... Vi ste ljevak, pua, imate kerku i probleme sa guteraom, omiljena
boja vam je bijela...
ON: Ba nita niste pogodili.
POLICAJAC: Moj otac je volio bijelo... Kakav je va odnos prema detektivskim romanima?
ON: To nije va problem.
ONA: A budunost? ta e biti s nama?
POLICAJAC (Mukarcu): Interesuje vas kako ete umrijeti? Dajte mi dlan.
ON istrgne dlan iz policajeve ruke.
ON: Ne.
POLICAJAC: Ne plaite se... umrijet ete... kao i svi.
Pauza. Svo troje sjede za stolom.
ONA: Znate ta bismo sad mogli? Da igramo.
POLICAJAC: ta?
ONA: Jednostavno je... on je izmislio tu igru. Moe?
ON: Svejedno mi je.
POLICAJAC: Volim igre. ta treba da radim?
ONA: Nita. Sjednite tu... Zove se Igra plakanja. Pravila su jednostavna. Ko prvi zaplee
pobjednik je.
POLICAJAC: Zanimljivo.
ONA: Moe?
POLICAJAC: Hajde.
ONA (Muu): Spreman?
ON: Da.
Sjede za stolom. Netremice se gledaju, u potpunoj tiini, bez promjene izraza na licu. Bez
zvuka i pokreta. POLICAJAC postepeno mijenja raspoloenje. Bol i tuga. Velika tuga. Iskrena
i duboka. Prva suza. Oni ga gledaju u nevjerici, bez rijei. POLICAJAC plae... kao niko
prije njega.
KRAJ