Asimov Isak

DVESTOGODINJAK
Prevod: ivkovi Mirjana/ivkovi Zoran
Asimov Isaac BICENTENNIAL MAN (THE), 1976.
Serija "Roboti-Carstvo-Zadubina"
(1)

POLARIS
1991.

DVESTOGODINJAK
1.
"Hvala", ree Endru Martin i sede na ponuenu stolicu. Nije izgledao kao osoba priterana uza zid,
ali je to bio.
U stvari, nije nikako izgledao: lice mu je bilo potpuno bezizraajno, izuzev oiju, za koje bi ovek
rekao da su ispunjene tugom. Imao je zaglaenu, svetlosmeu, prilino slabu kosu, a potpuno
odsustvo brade ostavljalo je utisak da je svee i valjano obrijan. Odelo mu je bilo upadljivo
staromodno, ali veoma uredno i preovlaujue barunasto-crvene boje.
Sa druge strane stola, naspram njega, sedeo je hirurg; na ploici pred njim bio je ispisan puni
identifikacioni niz slova i brojeva, ali Endrua to nije zanimalo. Za njega e on biti samo doktor.
"Kada se moe pristupiti operaciji, doktore?" upita on.
Robot uzvrati blagim glasom, s onim neizostavnim prizvukom potovanja u ophoenju robota
prema ljudskom biu. "Nisam siguran da razumem, ser, kako i na kome bi ta operacija trebalo da
bude izvrena."
Na hirurgovom licu kao da se pojavio izraz tvrdokornosti, umekan potovanjem, ukoliko je jedan
robot njegove vrste, sazdan od nerajueg elika premazanog tankim slojem bronze, uopte mogao
imati jedan takav izraz, odnosno bilo kakav izraz.
Endru Martin stade da pogledom prouava robotovu desnu ruku, ruku za seenje, koja je potpuno
nepomino poivala na ravni stola. Prsti su bili dugaki i izvijeni u umetniki oblikovane metalne
krive, tako ljupke i prikladne da se sticao utisak kako im skalpel mora savreno pristajati, postavi
zakratko jedno sa njima.
U njegovom radu nije bilo ni pomena od oklevanja, zastajkivanja, nesigurnosti ili greaka. Do toga
se dolazilo specijalizacijom, razume se, specijalizacijom koju je oveanstvo tako arko elelo, da
su sada samo retki roboti dobijali samostalni mozak. Tu povlasticu je svakako morao da uiva jedan
hirurg. No, iako je imao samostalni mozak, ovaj je bio tako ogranienih kapaciteta da uopte nije
prepoznao Endrua - pa ak, verovatno, nije ni uo za njega.
"Da li vam se ikada dogodilo da poelite da budete ovek?" upita Endru.
Hirurg je oklevao za trenutak, kao da se pitanje nije uklapalo nigde u pozitronska kola koja su mu
dodeljena. "Ali ja sam robot, ser."
"Zar ne bi bilo bolje da ste ovek?"
"Bilo bi bolje, ser, da sam bolji hirurg. A za to ne bih bio kadar da sam ovek, ve jedino da sam
savreniji robot. Radovao bih se kada bih bio savreniji robot."
"Zar vas ne vrea to to vam ja izdajem nareenja? to vas nagonim, jednostavnom zapoveu, da
ustanete, sednete, poete desno ili levo?"
"Zadovoljstvo mi je da vam izlazim u susret, ser. No, ukoliko bi se vaa nareenja kosila s mojim
funkcionisanjem u odnosu na vas ili na bilo koje drugo ljudsko bie, ja vas ne bih posluao. Prvi
Zakon, koji se odnosi na bezbednost ljudi, odneo bi prevagu nad Drugim Zakonom, koji govori o
poslunosti. Inae, poslunost me ispunjava zadovoljstvom... Ali na kome treba da izvrim tu
operaciju?"
"Na meni."
"Ali to je nemogue. Operacija je oigledno sraunata na to da dovede do oteenja."
"Nita za to", ree Endru mirno.
"Ne smem da izazovem oteenja", uzvrati hirurg.
"Ne smete, kada je posredi neko ljudsko bie", ree Endru, "ali i ja sam robot."

2.
Endru je znatno vie nalikovao na robota kada je prvobitno proizveden. Besprekorno projektovan
i funkcionalan, uopte se nije razlikovao od bilo kog drugog robota.
Valjano je obavljao posao u kui gde je bio doveden onih dana kada su roboti po domainstvima,
pa ak i na planeti uopte, jo bili retkost.
U kui je ivelo etvoro: Gospodin, Gospoa, Gospoica i Mala Gospoica. Znao je, razume se,
njihova prava imena, ali ih nikada nije koristio. Gospodin se zvao Derald Martin.
Njegov vlastiti serijski broj bio je NDR... Brojke je zaboravio. Mnogo je vremena prolo,
svakako, ali ako je neto eleo da upamti, onda nije mogao da zaboravi. Ovo nije hteo da upamti...
Mala Gospoica bila je prva koja ga je nazvala Endru, zato to nikako nije uspevala da izgovori
slova, a ostali su se poveli za njenim primerom.
Mala Gospoica - ivela je devedeset godina i odavno je umrla. Pokuao je jednom da je oslovi
sa Gospoo, ali ona mu je zabranila da to ubudue ini. Do poslednjeg dana ostala je Mala
Gospoica.
Endru je bio projektovan da obavlja dunosti sobara, sluge i Gospoinog posilnog. Bili su to
eksperimentalni dani za njega, odnosno za sve ostale robote, izuzev onih koji su radili u industriji,
istraivakim fabrikama i postajama izvan Zemlje.
Martinovima se on silno dopao; nije stizao da obavi ni pola poslova za koje je bio zaduen zato
to su Gospoica i Mala Gospoica vie volele da se s njim igraju.
Gospoica je prva otkrila kako se to moe srediti. "Nareujemo ti da se igra sa nama i ti mora
izvriti nareenje", kazala je ona.
"ao mi je, Gospoice", uzvratio je Endru, "ali starije Gospodinovo nareenje sigurno ima
preimustvo."
"Tata je samo kazao da se nada da e se postarati za ienje", rekla je ona. "To ne zvui kao
nareenje. Ja ti, meutim, nareujem."
Gospodin se nije ljutio. Gospodin je veoma voleo Gospoicu i Malu Gospoicu, ak i vie nego
Gospoa, a i Endru im je bio naklon. U najmanju ruku, uticaj koje su one imale na njegova delanja
kod ljudskih bia bi predstavljao ishod naklonosti. Endru je smatrao da je posredi naklonost, jer nije
znao nijednu drugu re za to.
Endru je jednom prilikom izrezbario privezak od drveta za Malu Gospoicu. Po njenom nalogu.
Gospoica je, naime, dobila za roendan privezak od slonovae, ukraen zavojitim urezima, to je
Malu Gospoicu ispunilo zaviu. Sve to je imala bio je komad drveta, koji je dala Endruu zajedno
sa malim kuhinjskim noem.
On je brzo obavio posao, na ta je Mala Gospoica kazala: "Ba lepo, Endru. Pokazau tati."
Gospodin nije mogao da poveruje. "Ozbiljno, Mendi, odakle ti ovo?" Mendi je bilo ime kojim je
on oslovljavao Malu Gospoicu. Kada ga je Mala Gospoica uverila da govori istinu, on se okrenuo
ka Endruu. "Jesi li ti ovo napravio, Endru?"
"Jesam, gospodine."
"Sam si dao oblik?"
"Jesam, gospodine."
"Odakle ti ideja za oblik?"
"To je geometrijski lik, Gospodine, koja se poklapa sa graom drveta."
Narednog dana Gospodin mu je doneo novi komad drveta, ovog puta vei, kao i elektrini vibrono. "Napravi neto od ovoga, Endru", ree mu on. "ta god hoe."

Endru se odmah dao na posao, dok ga je Gospodin posmatrao, da bi potom, kada je stvar bila
gotova, dugo zagledao proizvod. Posle toga, Endru vie nije posluivao oko stola. Umesto toga, bilo
mu je naloeno da ita knjige o proizvodnji nametaja i tako je nauio da pravi kredence i stolove.
"Fantastine stvari pravi, Endru", ree mu Gospodin.
"Uivam u tome, Gospodine", uzvrati Endru.
"Uiva?"
"Vodovi i kola u mom mozgu od toga kao da nekako bolje rade. uo sam da upotrebljavate re
'uivati'; smisao koji joj pripisujete odgovara onome to ja oseam. Uivam u tom poslu, Gospodine."
3.
Derald Martin odveo je Endrua u oblasno odeljenje korporacije 'Ameriki roboti i mehaniki
ljudi'. Kao lan zakonodavnog tela tog podruja, bez ikakvih potekoa zakazao je razgovor sa
glavnim robopsihologom. U stvari, samo zahvaljujui tome to je bio lan zakonodavnog tela uopte
je i mogao da postane vlasnik jednog robota - u tim radnim danima, kada su roboti jo bili retki.
Endru tada nita nije razumeo, ali u potonjim godinama, nauivi mnogo u meuvremenu,
pretresao je u mislima ponovo taj dogaaj i pronikao u njegov smisao.
Robopsiholog Merton Manski sasluao je Martina nabranih vea, jedva obuzdavi prste da u
nekoliko navrata nezadrivo ne zabubnjaju po stolu. Imao je izdueno lice i elo puno bora, ali je
ipak ostavljao utisak osobe koja je mlaa nego to izgleda.
"Robotika nije egzaktna disciplina, gospodine Martin", ree on. "Nije prilika da se sada upustim u
podrobno objanjavanje, ali matematika koja upravlja ustrojavanjem pozitronskih spojeva odve je
sloena, tako da moe biti govora samo o priblinim reenjima. Razume se, budui da sve poiva na
Tri Zakona, oni ostaju neosporni. Mi emo vam, svakako, zameniti robota..."
"Nema nikakve potrebe", ree Gospodin. "Ovde nije u pitanju neki njegov kvar. On besprekorno
obavlja dunosti koje su mu dodeljene. Stvar je u tome to pravi izuzetne rezbarije i to uvek razliite.
Njegove rukotvorine su umetnika dela."
Manski je izgledao zbunjen. "Neobino. Razume se, ve vrimo opite sa kolima optijeg
karaktera... Mislite da je posredi pravi stvaralaki in?"
"Uverite se i sami." Gospodin mu prui malu drvenu kuglu na ijoj je povrini bio urezbaren
prizor deijeg igralita; prilike deaka i devojica bile su gotovo odve sitne da bi se mogle
razabrati, ali su zato izgledale savreno skladne i tako uspeno uklopljene u are drveta, da se sticao
utisak kako su ak i ove urezbarene.
"To je on napravio?" upita Manski. Vratio je figuricu, odmahnuvi glavom. "Srean splet
okolnosti. Neto se zbilo u kolima."
"Moete li da ponovite stvar?"
"Verovatno ne moemo. Nita slino jo nigde nije zabeleeno."
"Odlino! Nemam ba nita protiv to je Endru jedini u svojoj vrsti."
"Pretpostavljam da e korporacija eleti da joj vratite robota zbog prouavanja."
"Ni govora", uzvrati Gospodin, s iznenadnim prizvukom otrine u glasu. "Izbijte to sebi iz glave."
Zatim se okrenu ka Endruu. "Idemo kui."
"Kako vi elite Gospodine", ree Endru.
4.
Gospoica je poela da izlazi sa momcima, tako da vie nije esto bila kui. Endruova obzorja
stoga je sada ispunjavala Mala Gospoica koja, dodue, vie i nije bila tako mala. Ona nikada nije

zaboravila da je za nju napravio svoju prvu rezbariju. Drala je taj privezak na srebrnom laniu oko
vrata.
Mala Gospoica se prva usprotivila oevom obiaju da poklanja Endruove rukotvorine. "Ma
hajde, tata, ako ih ve neko hoe, neka odrei kesu. Stvarice vrede, zar ne?"
"Ne prilii ti ba da bude gramziva, Mandi", uzvrati joj Gospodin.
"Ne bismo novac drali za sebe, ve bi on pripao umetniku."
Endru nikada ranije nije uo tu re, te je zato, prvom prilikom kada je ostao slobodan, pogledao u
renik. Potom je usledio novi izlazak, ovoga oputa do Gospodinovog advokata.
"Kako ti se ini, Done?" upita Gospodin advokata.
Advokat se zvao Don Fajngold. Imao je sedu kosu i naglaen stomak a ivice kontaktnih soiva
bile su mu jarkozelene boje. Osmotrio je ploicu koju mu je dao Gospodin. "Divno... Ali uo sam
novosti. Ovo je rezbarija koju je napravio tvoj robot? Ovaj koga si doveo sa sobom?"
"Jeste, Endru ih pravi. Zar ne, Endru?"
"Tako je, Gospodine", uzvrati Endru.
"Koliko bi platio za ovo, Done?" upita Gospodin.
"Ne znam. Ne sakupljam takve stvari."
"Da li bi poverovao da mi je za ovu rukotvorinu ponueno dve stotine pedeset dolara? Endru je
napravio stolice koje su otile za po pet stotina dolara. Na raunu u banci lei dve stotine hiljada
dolara dobijenih prodajom Endruovih proizvoda."
"Blagi Boe, obogatie se zahvaljujui njemu, Deralde."
"Samo polovina je moja", ree Gospodin. "Druga polovina vodi se na ime Endrua Martina."
"Robota?"
"Tano. Hteo sam da doznam da li je stvar zakonita."
"Zakonita?" Fajngoldova stolica zakripa kada se on zavalio u nju. "Sluaj je bez presedana,
Deralde. Kako je robot potpisao neophodna dokumenta?"
"On ume da se potpie, a ja sam onda odneo papire. Nisam ga poveo sa sobom u banku. Da li jo
neto valja uiniti?"
"Hmm." Fajngold za trenutak kao da nigde nije gledao. Zatim ree: "Moemo da postavimo
starateljstvo koje bi vodilo sve novane poslove u njegovo ime, to bi trebalo da ga zatiti od svih
neprilika sa svetom. Moj ti je savet da sem toga nita ne preduzima. Do sada ti se niko nije ispreio
na putu. Ako bi neko pokuao, pusti da on povede parnicu."
"A da li bi ti uzeo stvar u svoje ruke, ako do toga doe?"
"Uz odgovarajui honorar, svakako."
"Koliko trai?"
"Jednu stvaricu poput ove", uzvrati Fajngold, pokazavi na drvenu ploicu.
"Izgleda mi prihvatljivo", ree Gospodin.
Zakikotavi se, Fajngold se okrenu ka robotu. "Endru, da li si zadovoljan to poseduje novac?"
"Jesam, ser."
"ta namerava da uradi sa njime?"
"Da plaam stvari, ser, koje bi inae Gospodin morao da plaa. To e mu ublaiti trokove, ser."
5.
Prilike za to su se ukazale. Opravke su bile skupe, a prepravke jo vie. Kako su godine prolazile,
proizvodili su se stalno novi modeli robota; Gospodin je vodio rauna o tome da Endru dobije svaki
novopronaeni deo, tako da je na kraju postao uzor metalnog savrenstva. A sve je to plaano sa

Endruovog rauna.
Endru je insistirao na tome.
Jedino su mu pozitronski vodovi ostali nepromenjeni. Gospodin je bio nepopustljiv u tom
pogledu.
"Novi roboti ni izdaleka nisu dobri kao ti, Endru", ree on. "Bezvredni su. Korporacija je nauila
da pravi savrenija kola, svrsishodnija, strogo namenska. Kod novih nema vrdanja. Oni naprosto rade
ono za ta su projektovani i tu nema odstupanja. Ti mi se vie dopada."
"Hvala, Gospodine."
"A sve je to zbog tebe, Endru, nemoj to zaboraviti. Uveren sam da je Manski obustavio dalju
proizvodnju optih kola im je doznao za tebe. Ne svia mu se nepredvidljivost... Zna li koliko te je
puta traio, kako bi mogao da te podvrgne ispitivanju? Devet puta! Nisam mu, meutim, dopustio da
te se domogne, a kako je odskora u penziji, najzad emo moi da odahnemo."
Kako je vreme prolazilo, Gospodinova kosa se proredila i osedela, lice mu je omlitavelo, dok je
Endru izgledao ak i bolje nego kada se prikljuio porodici.
Gospoa je pristupila nekoj umetnikoj koloniji negde u Evropi, a Gospoica je bila pesnikinja u
Njujorku. Pisale su ponekad, ali ne esto. Mala Gospoica se udala i ostala je da stanuje u blizini.
Kazala je da ne eli da ostavi Endrua, a kada joj se rodio sin, Mali Gospodin, dopustila je da mu
Endru dri boicu i da ga hrani.
Sa roenjem unuka, Endru je osetio da je Gospodin sada dobio nekoga ko mu moe zameniti one
to su otile. Ne bi stoga bilo neprilino, zakljuio je, ako bi ga sada zamolio.
"Gospodine", ree Endru, "lepo je od vas to ste mi dopustili da po svom nahoenju troim
novac."
"To je tvoj novac, Endru."
"Samo zahvaljujui vama, Gospodine. Sumnjam da bi vas zakon spreio u tome da ga u celosti
zadrite."
"Zakon me nee ubediti da postupim nepravedno, Endru."
"I pored svih trokova i poreza, Gospodine, sakupio sam priblino est stotina hiljada dolara."
"Znam, Endru."
"elim da ih ustupim vama."
"Ja ih neu uzeti, Endru."
"U zamenu za neto to mi moete dati, Gospodine."
"Oh. ta je to, Endru?"
"Moja sloboda, Gospodine."
"Tvoja..."
"elim da otkupim svoju slobodu, Gospodine."
6.
Stvar nije ila lako. Gospodina je oblilo rumenilo, prozborio je: "Za ime Boje!" okrenuo se i
udaljio.
Mala Gospoica je bila ta koja ga je privolela, prkosno i grubo - i to u Endruovom prisustvu.
Trideset godina niko se nije ustezao da govori pred Endruom, bez obzira na to da li ga se data stvar
ticala ili nije. Bio je samo robot.
"Tata", kazala je ona, "zato to shvata kao linu uvredu? I dalje e biti tu. I dalje e biti veran. To
se ne moe promeniti, zato to je uvreeno u njemu. Sve to eli jeste puka forma. eli da se naziva
slobodnim. Je li to tako strano? Zar nije zasluio? Blagi Boe, pa on i ja o tome razgovaramo ve

godinama."
"Godinama ve razgovarate o tome?"
"Tako je! I on neprekidno odlae stvar iz bojazni da te ne povredi. Ja sam ga nagovorila da to
najzad uini."
"Ali on ne zna ta je sloboda. On je robot."
"Tata, ti ga ne poznaje. Proitao je sve to se nalazi u biblioteci. Ne znam ta osea, ali o tome
nemam pojma ni kad si ti u pitanju. Kada bude razgovarao sa njim, videe da reaguje na razne
apstrakcije kao to bismo to ti ili ja, a zar je neto drugo vano pored toga? Ako su neije reakcije
poput tvojih, zar neto vie od toga moe traiti?"
"Zakon to nee uvaiti", uzvrati Gospodin ljutito. "Sluaj me, ti!" On se okrenu prema Endruu, a
glas mu hotimice postade hrapav. "Ne mogu da te oslobodim, ako to ne bude po zakonu, a ukoliko
stvar ode na sud, onda ne samo da nee dobiti slobodu, nego e injenica da poseduje novac postati
zvanino poznata. Rei e ti da robot nema prava da zarauje novac. Je li ova kojetarija vredna toga
da izgubi svoj novac?"
"Sloboda nema cene, Gospodine", ree Endru. "ak je i mogunost sticanja slobode vredna
svakog novca."
7.
Sud je takoe mogao zauzeti stav da sloboda nema cenu, te da tako, ma koliko ponudio, jedan
robot ne moe da otkupi svoju slobodu.
Oblasni pravozastupnik, koji je predstavljao pripadnike jednog stalaa to je poveo kampanju
protiv ovog dodeljivanja slobode, istupio je sa jednostavnim stavom: re 'sloboda' ne moe se nikako
primeniti u sluaju robota. Samo jedno ljudsko bie moe biti slobodno.
Ponovio je to nekoliko puta, kad god je izgledalo prikladno; lagano, dok mu se aka ritmiki
sputala na sto pred njim, potkrepljujui izgovoreno.
Mala Gospoica zatraila je doputenje da govori u Endruovo ime. Prozvali su je punim imenom,
koje Endru nikada ranije nije uo iz neijih usta:
"Neka Amanda Lora Martin erni zauzme mesto."
"Hvala, uvaeni gospodine sudija", uzvrati ona. "Nisam odvokat, te mi tako nedostaje umenost u
pravnikom izraavanju, ali nadam se da mi neete zameriti na reima, ve da ete se usredsrediti na
njihovo znaenje.
Razmotrimo ta to znai, u Endruovom sluaju, 'biti slobodan'. U izvesnim pogledima, on jeste
slobodan. ini mi se da je prolo najmanje dvadeset godina od kada mu je neki lan porodice Martin
naloio da uini neto za ta bi smo pomislili da on to ne bi rado izvrio.
Ali mi moemo, ako to elimo, da mu naredimo da uradi bilo ta, ne vodei pri tom uopte rauna
o onome ta on osea, budui da predstavlja mainu koja je nae vlasnitvo. No, zato bismo to
uinili kada nam je toliko dugo sluio, tako verno, i kada nam je zaradio toliko novaca? Nita nam
vie ne duguje. Mi smo, zapravo, njegovi dunici.
ak i ako bi nam zakon zabranio da Endrua zadrimo u slubi protiv njegove volje, on bi nam i
dalje rado sluio. Proglasiti ga slobodnim samo je slovo na papiru, ali bi njemu silno znailo. Za
njega bi to bilo sve, a nas ne bi stajalo nita."
Za trenutak se uinilo da sudija prikriva smeak. "Razumem vas, gospoo erni. injenica je da
ne postoje zakonska ogranienja u ovom pogledu i da nema presedana. Postoji, meutim, preutna
pretpostavka da samo ovek moe da uiva slobodu. Ja mogu da vaspostavim novo pravilo, koje bi
bilo podlono preinaenju na vioj instanci, ali ne mogu olako da istupim protiv reene pretpostavke.

Dopustite da se obratim robotu. Endru!"

"Izvolite, uvaeni gospodine sudija."
Bilo je to prvi put da je Endru progovorio pred sudom i sudiju za trenutak kao da je pomeo ljudski
prizvuk u njegovom glasu. "Zato eli da bude slobodan, Endru?" upita ga sudija. "U kom smislu ti
je stalo do toga?"
"Da li bi se vama dopalo da budete rob, uvaeni gospodine sudija?" uzvrati Endru.
"Ali ti nisi rob. Ti si savreno dobar robot, ak pravi robotski genije, ako sam dobro razumeo,
kadar za umetnika istraivanja koja su bez premca. ta bi ti jo bilo mogue, ako bi bio slobodan?"
"Moda nita vie nego sada, uvaeni gospodine sudija, ali bi me ispunjavala vea radost. U ovoj
sudnici je reeno da samo jedno ljudsko bie moe biti slobodno. Meni, meutim, izgleda da
slobodan moe biti samo onaj ko eli slobodu. A ja elim slobodu."
Bio je to odluujui iskaz, koji je prevagnuo kod sudije. Kljuna reenica u njegovoj odluci
glasila je: 'Niko nema prava da uskrauje slobodu ma kome iji je um kadar da pojmi i eli to stanje'.
Odluku je na kraju potvrdio i Svetski sud.
8.
Gospodinu se ovakav ishod nije dopao i njegov opori glas nagnao je Endrua da se oseti gotovo
kao da je doiveo kratak spoj.
"Ne elim tvoj prokleti novac, Endru", ree on. "Uzeu ga samo zato to se ti u protivnom ne bi
oseao slobodnim. Od sada, moe sam da bira svoje poslove i da ih obavlja po vlastitom
nahoenju. Neu ti davati nikakva nareenja, osim ovoga: postupaj kako ti je drago. Ali jo sam
odgovoran za tebe; to je deo sudskog naloga. Nadam se da to shvata."
"Ne budi nakraj srca, tata", umea se Mala Gospoica. "Ta odgovornost i nije tako teko breme.
Dobro zna da nita nee morati da uradi. Trei Zakon je jo na snazi."
"Pa kako je onda on slobodan?"
"Zar i ljudska bia nisu sputana vlastitim zakonima, Gospodine?" upita Endru.
"Ne elim da se raspravljam", uzvrati Gospodin. Otiao je i Endru ga je posle toga retko viao.
Mala Gospoica esto ga je obilazila u kuici koja je bila sagraena za njega. U njoj nije
postojala kuhinja, ba kao ni kupatilo sa klozetom. Bile su samo dve sobe: biblioteka i svojevrsna
kombinacija skladita i radionice. Endru je primao mnogo narudbina i sada, kao slobodan robot,
bacio se poletnije na posao nego ikada ranije, sve dok trokovi kue nisu bili isplaeni, tako da je
ona sada zakonito mogla da bude preneta na njega.
Jednoga dana doao je Mali Gospodin... Ne, Dord! Mali Gospodin je insistirao na tome posle
odluke suda. "Slobodan robot nikoga ne oslovljava sa 'Mali Gospodine'", kazao mu je Dord. "Ja se
tebi obraam sa 'Endru', pa onda i ti mene zovi 'Dord'."
Zahtev je bio sroen kao nareenje, pa ga je tako Endru posle toga zvao Dord - ali je zato Mala
Gospoica ostala Mala Gospoica.
Dord je doao jednoga dana da kae da je Gospodin na umoru. Mala Gospoica je bila uz njega,
ali Gospodin je eleo i Endrua.
Glas mu je bio prilino snaan, premda je izgledalo da nije kadar da se mnogo pokree. S
naporom je podigao ruku. "Endru", ree on, "Endru... Nije mi potrebna pomo, Dorde. Samo
umirem; nisam bogalj... Endru, drago mi je to si slobodan. Samo sam to hteo da ti kaem."
Endru nije znao ta da uzvrati. Nikada se jo nije naao pokraj nekoga ko umire, ali je znao da je
to ljudski nain prestanka funkcionisanja. Posredi je bilo nehotino i neopozivo demontiranje, tako da
Endru naprosto nikako nije nalazio rei koje bi bile prikladne. Jedino je bio kadar da ostane da stoji,

potpuno nepomian i ne progovorivi ni sloga.

Kada je bilo gotovo, Mala Gospoica mu ree: "Moda ti izgleda da ti pred kraj ivota nije bio
ba naklonjen, Endru, ali bio je star, zna, i zabolelo ga je to to si poeleo da bude slobodan."
Konano Endru pronae rei koje je valjalo rei: "Nikada ne bih postao slobodan bez njega, Mala
Gospoice.
9.
Tek posle Gospodinove smrti Endru je poeo da nosi odeu. Prvo je obukao stari par akira koji
mu je Dord dao.
Dord se u meuvremenu oenio i postao advokat. Zaposlio se u Fajngoldovoj firmi. Stari
Fajngold bio je odavno mrtav, ali je njegova ker nastavila advokatsku kancelariju, koja je konano
postala firma Fajngold i Martin. Naziv se nije promenio ni kada se ker penzionisala, a niko je iz
porodice nije zamenio. U vreme kada je Endru prvi put obukao odeu, ime Martin tek to je bilo
uneto u naziv firme.
Dord je pokuao da se ne smeje kada je Endru prvi put obukao pantalone, ali za Endruove oi
osmeh je bio sasvim upadljiv.
Dord je pokazao Endruu kako da lake otvara pantalone koristei statiki elektricitet, kako da ih
obavija oko donjeg dela tela i kako da ih zakopava. Predoio mu je to na vlastitim pantalonama, ali
Endru je bio sasvim svestan da e proi poprilino vremena pre no to to bude u stanju da skladno
izvodi.
"Ali ta e ti uopte pantalone, Endru?" upita ga Dord. "Telo ti je tako predivno funkcionisalo
da je prava teta pokriti ga, naroito s obzirom na to da ne mora da vodi rauna o kontroli
temperature, niti o stidu. Osim toga, ne prijanjaju ti dobro, zbog metala."
"Zar ljudska tela nisu takoe predivno funkcionalna, Dorde" upita ga Endru. "Pa ipak, vi se
pokrivate."
"Zbog toplote, zbog istoe, zbog zatite, zbog ukraavanja. Sve to ne vai u tvom sluaju."
"Oseam se ogoljeno bez odee", uzvrati Endru. "Drugaije, Dorde."
"Drugaije! Endru, na Zemlji sada ima na milione robota. U ovom podruju, prema poslednjem
popisu, roboti su gotovo podjednako brojni kao i ljudi."
"Znam, Dorde. Postoje roboti za svaku zamislivu vrstu posla."
"Nijedan od njih ne nosi odeu."
"Ali nijedan nije slobodan, Dorde."
Malo-pomalo, Endru je dodavao nove delove odee. Sputavao ga je Dordov osmeh, kao i
pogledi ljudi koji su od njega naruivali radove.
Moda je bio slobodan, ali u njega je bio ugraen pomno razraen program koji mu je odreivao
ponaanje prema ljudima; odvaivao se da napreduje tek najsitnijim koracima, poto bi ga otvoreno
neodobravanje mesecima vratilo nazad.
Nisu svi prihvatili Endrua kao slobodnog. Njega to nije vrealo, pa ipak, kada bi razmiljao o
tome, misaoni procesi nailazili su mu na potekoe.
Ponajvie je nastojao da izbegne oblaenje - ili bar da ne pretera u tome - kada bi pomislio da
predstoji poseta Male Gospoice. Ona je sad bila stara i esto je izbivala, odlazei u toplije krajeve,
ali kad god bi se vratila, neizostavno bi najpre njemu dolazila u posetu.
Jednom takvom prilikom, Dord mu je kazao alosnim glasom: "Uspela je da me nagovori,
Endru. Kandidovau se za lana zakonodavnog tela naredne godine. Kako deda, tako i unuk, kazala
mi je."

"Kako deda...ponovi Endru, nesigurno."

"Hou da kaem da u ja, Dord, poi stopama Gospodina, mog dede, koji je za ivota bio lan
zakonodavnog tela."
"Bilo bi ba lepo, Dorde", ree Endru, "da je Gospodin jo..." Zastao je, zato to nije hteo da
kae: 'U operativnom stanju'. Nije mu izgledalo ba prikladno.
"iv", ree Dord. "Da, i meni staro udovite doe tu i tamo u pamet."
Endru je kasnije razmislio o ovom razgovoru. Zapazio je da se susree s jezikim potekoama
kada mu je Dord sabesednik. Jezik se nekako promenio od vremena kada je Endru nastao i dobio
svoj vokabular. Osim toga, Dord se sluio kolokvijalnim nainom izraavanja, to nije bio sluaj sa
Gospodinom i Malom Gospoicom. Zbog ega je nazvao Gospodina udovitem, kada mu ta re
svakako nije pristajala?"
Endruu ovde nisu mogle biti od pomoi knjige koje je posedovao. Bile su stare i uglavnom su se
odnosile na drvodeljstvo, umetnost, projektovanje nametaja. Nijedna nije govorila o jeziku, bar ne o
onome kojim se slue ljudska bia.
Tog trenutka doao je do zakljuka da mora potraiti prikladne knjige; a kao slobodan robot,
oseao je da ne sme da pita Dorda. Otii e do grada i posluiti se bibliotekom. Bila je to
trijumfalna odluka i on je iskusio kako mu elektropotencijal postaje upadljivo vii, sve dok nije bio
prinuen da stavi u dejstvo otporni kalem.
Potpuno se obukao, stavivi i izrezbareni drveni lanac oko vrata. Vie bi mu se dopala kakva
svetlucava plastika, ali Dord mu je kazao da je drvo znatno prikladnije, kao i da je uglaana
kedrovina daleko vrednija.
Udaljio se od kue stotinak metara, kada ga je otpor koji se skupljao u njemu nagnao da se
zaustavi. Iskljuio je iz pogona otporni kalem, a kada mu se uinilo da od toga nema mnogo koristi,
vratio se kui i na listu hartije napisao: 'Otiao sam u biblioteku'. Potom je hartiju stavio na vidno
mesto na radnom stolu.
10.
Endru nije uspeo da stigne do biblioteke. Prouio je, dodue, kartu. Znao je marrutu, ali ne i sam
izgled puta. Obeleja na koja je nailazio uz put nisu se poklapala sa simbolima na karti, to ga je
silno dovodilo u nedoumicu. Konano, doao je do zakljuka da je sigurno negde pogreio, budui da
je sve izgledalo strano.
Proao je pored jednog poljskog robota, ali kada je doao do zakljuka da bi trebalo da se raspita
za put, ovoga ve vie nije bilo. Stajao je neodluno, odnosno mirno i nepomino, sve dok nije
ugledao kako mu se preko polja pribliavaju dva ljudska bia.
On se okrenuo ka njima, na ta su oni krenuli pravo prema njemu. Trenutak pre toga glasno su
razgovarali; uo je njihove glasove; ali sada su utali. Imali su izgled koji je Endru dovodio u vezu s
ljudskom nesigurnou i bili su mladi, ali ne odve mladi. Moda dvadeset? Endru nikada nije bio
dobar u procenjivanju godina ljudi.
"Da li biste mi kazali kako da stignem do gradske biblioteke, gospodo?"
Jedan od njih, koji je bio vii i sa visokim eirom to ga je jo vie izduivao, stvarajui
groteskan prizor, progovori, ali ne obrativi se Endruu, ve svom saputniku: "Pa ovo je robot!"
Drugi je imao baburast nos i teke one kapke. "Pazi, obuen je", ree on, takoe se ne obrativi
Endruu.
Visoki pucnu prstima. "Pa to je slobodan robot. Martinovi su imali robota koji sada vie nikome
ne pripada. Zato bi inae nosio odeu?"

"Pitaj ga", ree onaj sa nosem.

"Je si li ti robot Martinovih?" upita visoki.
"Ja sam Endru Martin, gospodine", ree Endru.
"Dobro. Svuci odeu. Roboti ne nose odeu." Zatim se obrati drugome: "Ba odvratno. Pogledaj
ga samo."
Endru je oklevao. Nije uo nareenje takvim tonom ve toliko dugo, da su mu se kola drugog
zakona za trenutak blokirala.
"Svlai odeu", ree visoki. "Nareujem ti."
Lagano, Endru poe da se skida.
"Samo spusti stvari tu", ree visoki.
"Ako ne pripada nikome", umea se baburasti, "onda je na koliko i ma iji."
"U svakom sluaju", ree visoki, "ko nam moe bilo ta zabraniti? Ne oteujemo tue
vlanitvo... Postavi se na glavu!" To je bilo upueno Endruu.
"Glava nije predviena da se na njoj..." zausti Endru.
"Naredio sam ti. Ako to ne ume da izvede, ipak pokuaj."
Endru je ponovo za trenutak oklevao, a onda poe da se saginje kako bi poloio glavu na tlo.
Pokuao je da podigne uvis noge, ali usledio je teak pad.
"Ostani tu da lei", ree visoki, a zatim se obrati onom drugom: "Moemo da ga razmontiramo.
Jesi li ikada razmontiraonekog robota?"
"Da li bi nam dopustio?"
"Kako nas moe spreiti?"
Endru ih ni na koji nain nije mogao spreiti, ako mu narede da ne prua otpor. Drugi Zakon, koji
je nalagao poslunost, imao je preimustvo u odnosu na Trei Zakon, koji je govorio o
samoouvanju. U svakom sluaju, nije mogao da se odbrani, a da pri tom njih ne ozledi, to bi znailo
naruavanje Prvog Zakona. Pri pomisli na to, svaka pokretna jedinica u njemu blago se skupi i on se
strese, leei na zemlji.
Visoki mu prie i pogurnu ga nogom. "Teak je. Mislim da e nam biti potreban alat da to
uradimo."
"Moemo mu narediti da sam sebe rastavi", ree nosonja. "Bilo bi zgodno gledati ga kako to radi."
"Tako je", uzvrati visoki zamiljeno, "ali sklonimo ga sa puta. Ako neko naie..."
Bilo je prekasno. Neko se uistinu pribliavao i to je bio Dord. Sa mesta gde je leao, Endru ga
je primetio kako prevaljuje malu uzviicu na srednjoj udaljenosti. Poeleo je da mu se na neki nain
javi, ali poslednje nareenje glasilo je: "Ostani tu da lei."
Dord je u meuvremenu poeo da tri i kada je stigao bio je malo zadihan, dva mladia se malo
povukoe i stadoe zamiljeno da ekaju.
"Endru, je li neto nije u redu?" upita Dord brino.
"Dobro mi je, Dorde", uzvrati Endru.
"Je li to tvoj robot, lafe?" upita visoki mladi.
Dord se otro okrenu. "Nije on niiji robot. ta se ovde zbiva?"
"Ljubazno smo ga zamolili da svue odeu. Ali ta se to tebe tie, ako on ne pripada tebi?"
"ta su hteli da urade, Endru?" upita Dord.
"Imali su nameru da me na neki nain rastave", ree Endru. "Hteli su da me prebace na neko
neupadljivo mesto i da mi tamo naloe da se sam razmontiram."
Dord pogleda dva mladia i brada mu zadrhta. Dvojica se vie nisu povlaila. Stajala su i
osmehivala se. "ta e da preduzme, debeljko?" upita ga izazovno veliki. "Da nas napadne,

moda?"
"Neu", uzvrati Dord. "Ne moram to da uradim. Ovaj robot je proveo u mojoj porodici vie od
sedamdeset godina. On nas poznaje i za njega smo vredniji od bilo kog drugog. Samo u mu rei da
mi vas dvojica ugroavate ivot, odnosno da imate nameru da me ubijete. Naloiu mu da me
odbrani. A ako bude trebalo da izabere izmeu mene i vas, uvek e izabrati mene. Znate li ta e vam
se dogoditi kada vas on napadne?"
Dva mladia malo ustuknue, oseajui se oigledno nelagodno.
"Endru", ree Dord odsenim glasom, "u opasnosti sam od ove dvojice, koji ele da me ozlede.
Kreni ka njima."
Endru to uini, ali dva mladia nisu ekala, ve su se smesta dala u beg.
"U redu je, Endru, stani", ree Dord. Izgledao je uzbuen. Davno je prolo doba kada je mogao
da se uhvati ukotac s jednim mladiem, a kamoli s dvojicom.
"Nisam im mogao nita, Dorde", ree Endru. "Video sam da te ne napadaju."
"Nisam ti naredio da ih napadne; samo sam ti kazao da krene ka njima. Njihov vlastiti strah
obavio je preostali deo posla."
"Ali kako se mogu bojati robota?"
"Posredi je bolest oveanstva, za koju jo nema leka. Ali pustimo sad to. ta si, do vraga, radio
ovde, Endru? Upravo sam nameravao da se vratim i da iznajmim helikopter, kada sam te ugledao.
Kako ti je palo na pamet da ode u biblioteku? Pa ja bih ti doneo sve knjige koje su ti potrebne."
"Ja sam..." zausti Endru.
"Slobodan robot. Da, da. U redu, ta si hteo da uzme iz biblioteke?"
"eleo sam da saznam neto vie o ljudskim biima, o svetu, o svemu. I o robotima, Dorde. Hteo
bih da napiem istoriju robota."
"Dobro, poimo natrag kui", ree Dord. "Pokupi najpre stvari. Endru, ve postoji milion knjiga
o robotici i u svakoj od njih nalazi se istorija te nauke. Svet postaje zasien ne samo robotima, nego i
informacijama o robotima."
Endru odmahnu glavom; bio je to ljudski gest, koji je on tek odskora poeo da upranjava. "Ovo
ne bi bila istorija robotike, Dorde, ve istorija robota iz pera jednog robota. elim da objasnim ta
roboti misle o onome to se odigralo od kada je prvima bilo doputeno da rade i ive na Zemlji."
Dordove vee se podigoe, ali on nita nije uzvratio kao neposredan odgovor.
11.
Mala Gospoica upravo je proslavila osamdeset trei roendan, ali se ni po emu nije moglo rei
da oskudeva bilo u energiji ili u odlunosti. Znatno je ee mahala svojim tapom, nego to se
oslanjala na njega.
Rasreno je sluala izvetaj o onome to se dogodilo, a onda je kazala: "Pa to je strano, Dorde.
Ko su bili ti mladi huligani?"
"Ne znam. Uostalom, sad je svejedno. Vano je da nisu nainili nikakvu tetu."
"Ali mogli su. Ti si advokat, Dorde, i to to si ostvario uspenu karijeru moe pre svega da
zahvali Endruovoj nadarenosti. Novac koji je on zaradio predstavlja temelj svega to danas imamo.
On obezbeuje postojanost ove porodice i ja neu dopustiti da prema njemu postupaju kao s
igrakom na navijanje."
"Dobro, ta eli da preduzmem, majko?" upita Dord.
"Kazala sam da si advokat. Zar me ne slua? Priredi nekako ogledni sluaj i prisili oblasne
sudove da objave prava robota; neka, zatim, stvar proe kroz zakonodavno telo, pa neka izie pred

Svetski sud, ako je neophodno. Motriu ta radi, Dorde, i neu dopustiti nikakvu malodunost."
Mislila je to ozbiljno, tako da je neto to je zapoelo kao nain da se primiri grozna stara dama
postalo opsena i zamrena stvar, koja je pobudila sveopte zanimanje. Kao stariji lan firme
Fajngold i Martin, Dord je bio taj koji je razradio strategiju, ali je njeno sprovoenje u delo
prepustio mlaim partnerima, ponajvie svom sinu Polu, koji je takoe postao lan firme i koji je
gotovo svakoga dana smerno podnosio izvetaje svojoj baki. Ona je, pak, sa svoje strane, svakoga
dana raspravljala o tome sa Endruom.
Endru se pomno udubio u sluaj. Ponovo je odloio rad na knjizi o robotima, poto se sasvim
posvetio pravnim vidovima problema, istupajui povremeno sa veoma korisnim predlozima.
"Dord mi je onoga dana kazao", ree on, "da su se ljudska bia oduvek plaila robota. Sve dok
je to sluaj, sudovi i zakonodavna tela teko da e se ozbiljno zauzeti za robote. Zar se nita ne moe
promeniti u pogledu javnog mnjenja?"
I tako, dok se Pol bavio sudovima, Dord je na sebe uzeo obraivanje javnosti. Ovde je imao
preimustvo to je mogao nezvanino da istupa; povremeno je ak odlazio toliko daleko da je oblaio
novu, iroku vrstu odee, koju je nazivao 'draperija'. "Pazi samo da se ne saplete o nju na bini, tata",
kazao mu je Pol jednom prilikom.
"Dau sve od sebe", uzvratio je Dord utueno.
Jednim navratom, kada je istupio na godinjoj konvenciji urednika holonovosti, kazao je izmeu
ostalog:
"Ako, zahvaljujui Drugom Zakonu, moemo od svakog robota da zatraimo neogranienu
poslunost u svim pogledima koji se ne odnose na ugroavanje nekog ljudskog bia, onda svako
ljudsko bie, svako ljudsko bie, raspolae zastraujuim moima nad svakim robotom, svakim
robotom. Budui da je Drugi Zakon stariji od Treeg Zakona, svako ljudsko bie moe da pribegne
zakonu poslunosti kako bi zaobilo zakon o samoouvanju. Ono moe da naredi sakom robotu da se
oteti, ili ak uniti iz bilo kog razloga, odnosno bez razloga.
Je li to pravedno? Da li bismo tako postupali prema jednoj ivotinji? ak i neivi objekt koji nam
je dobro sluio zavreuje nau uviavnost. A robot je stvorenje obdareno razumom; on nije ivotinja.
Kadar je za sloene misaone procese koji mu omoguuju da razgovara sa nama. Moemo li da
postupamo prema njima kao prema prijateljima, moemo li da radimo skupa sa njima, a da im ne
pruimo nimalo plodova tog prijateljstva, nimalo koristi od saradnje?"
"Ako ovek ima pravo da izda robotu nareenje kojim se ne pretpostavlja ugroavanje nekog
drugog ljudskog bia, onda bi trebalo da bude dovoljno poten i da ne izda takvo nareenje koje bi
pretpostavljalo nanoenje tete nekom robotu, osim ako to bespogovorno ne nalae ovekova
bezbednost. Uz veliku mo ide i velika odgovornost, a ako u robotima postoje tri zakona koja tite
ljude, zar je onda mnogo ako se trai da i ljudi dobiju zakon ili dva koji bi titili robote?"
Endru je bio u pravu. Bila je to borba za javno mnjenje, do koga su drali sudovi i zakonodavna
tela, ali je na kraju ipak izglasan zakon koji je propisivao uslove pod kojima je bilo zabranjeno
davati nareenja to mogu da ugroze robote. Bio je, dodue, veoma uopten, a i kazne za njegovo
naruavanje izgledale su krajnje blage, ali zato je vaspostavljeno naelo. Svetsko zakonodavno telo
prihvatilo ga je istoga dana kada je Mala Gospoica umrla.
Nije posredi bila puka podudarnost. Mala Gospoica se grozniavo upirala da ostane u ivotu
tokom poslednje rasprave i umrla je tek kada je stigla vest o pobedi. Njen poslednji smeak bio je
upuen Endruu, a poslednje rei su joj bile: "Bio si dobar prema nama, Endru."
Umrla je, drei ga za ruku, dok su joj sin, snaha i unuci stajali na pristojnoj udaljenosti od njih
dvoje.

12.
Endru je strpljivo saekao, dok je recepcioner izbivao u kancelariji. Mogao je da se poslui
holografskim interfonom, ali to nije uinio ne samo stoga to na drugom kraju veze nije bilo oveka
(ili robota), nego i zato to je ovoga puta pred sobom imao robota, a ne ljudsko bie.
Dok je ovaj bio odsutan, Endru je provodio vreme razmiljajui o semantikom vidu ovog ina.
Da li se izraz 'bez robota' mogao koristiti kao analogan za 'bez oveka', ili je moda 'bez oveka'
postalo metaforiki izraz koji se toliko udaljio od svog prvobitnog doslovnog znaenja da se nije
mogao primeniti na robove - odnosno, u istom smislu, i na ene?"
S ovakvim problemima esto se sretao dok je radio na knjizi o robotima. Vetina izmiljanja
reenica kadrih da izraze svekoliku sloenost nesumnjivo mu je poveavala vokabular.
Povremeno bi poneko ulazio u prostoriju i upiljio se u njega, ali on nije odvraao pogled. Mirno
bi pogledao svakome u oi, to je sve nagnalo da skrenu pogled.
Konano, pojavi se Pol Martin. Izgledao je iznenaeno, odnosno izgledao bi tako da je Endru
pouzdano umeo da razabere njegov izraz. Pol je poeo da nosi teku minku koju je nalagala moda za
oba pola; to je, dodue, uinilo donekle otrijim i istaknutijim njegove neupadljive crte lica, ali
Endruu se to svejedno nije dopadalo. Ustanovio je da ga neslaganje sa postupcima ljudskih bia, sve
dok ga otvoreno ne iskae, odve ne ispunjava nelagodnou. ak je bio kadar to i da napie. Bio je
uveren da tako nije bilo oduvek.
"Izvoli, Endru", ree Pol. "Izvini to si ekao, ali neto sam naprosto morao da zavrim. Ui.
Rekao si da eli da razgovara sa mnom, ali nisam mislio da si imao na umu ovde,u gradu."
"Ako si zauzet, Pole, ja mogu nastaviti da ekam."
Pol baci pogled na igru nestalnih senki na zidnom brojaniku i ree: "Imam neto vremena. Jesi li
sam doao?"
"Iznajmio sam automobil."
"Jesi li imao neprilika?" upita Pol glasom u kome se oseala iskrena brinost.
"Nisam ih oekivao. Moja prava su zatiena."
Polovo lice poprimi jo briniji izraz. "Endru, objasnio sam ti da je taj zakon neprimenjiv, bar u
veini sluajeva... Ako bude navaljivao da nosi odeu, pre ili kasnije e zapasti u nepriliku, ba
kao i prvi put."
"I jedini, Pole. ao mi je to nisi zadovoljan."
"Dobro, razmotrimo stvar na ovaj nain: ti si doslovce iva legenda, Endru, i u mnogo pogleda si
odve dragocen da bi imao pravo da se izlae opasnosti... Kako napreduje knjiga?"
"Pribliavam se kraju, Pole. Izdava je sasvim zadovoljan."
"Odlino!"
"Nisam siguran, dodue, da li je ba zadovoljan knjigom kao takvom. ini mi se da oekuje da e
prodati mnogo primeraka zato to je autor jedan robot i to je ono to ga ispunjava zadovoljstvom."
"Tipian ljudski stav, bojim se."
"Ne smeta mi to. Neka samo proda, iz bilo kog razloga, budui da to znai novac, a on mi je
potreban."
"Baka ti je ostavila..."
"Mala Gospoica bila je velikoduna i siguran sam da mogu raunati na porodicu da e mi i dalje
pomagati. Ali raunam na honorar od knjige koji treba da mi pomogne za naredni korak."
"Kakav naredni korak?"
"elim da se sretnem sa predsednikom korporacije 'Ameriki roboti i mehaniki ljudi'. Pokuao

sam da zakaem sastanak, ali do sada su sva nastojanja bila bez uspeha. Korporacija nije saraivala
sa mnom u radu na knjjizi, tako da me to ne iznenauje, shvata."
Pola je ovo oigledno zabavljalo. "Saradnja je poslednja stvar koju od njih moe oekivati. Nisu
saraivali ni sa nama u naoj velikoj borbi za robotska prava. tavie, bili su protiv nas, a jasno ti je
i zato. Daj robotima prava i ljudi e prestati da ih kupuju."
"Bez obzira na to", ree Endru, "ako ih ti pozove, moda e uspeti da ih nagovori da me
prime."
"Ja nimalo nisam prisniji sa njima nego ti, Endru."
"Ali moda bi mogao da im nagovesti da e, ako me prime, doi do obustavljanja kampanje
Fajngolda i Martina za dalje osnaenje robotskih prava."
"Zar to ne bi bila la, Endru?"
"Bila bi, Pole, a ja nisam kadar da je izgovorim. Zbog toga je potrebno da ih ti nazove."
"Ah, ti ne moe da lae, ali moe mene da nagovori da to uinim umesto tebe, je li tako?
Postaje sve ljudskiji, Endru."
13.
Stvar nije bilo lako srediti, ak i uz Polovo ime koje je imalo svoju teinu.
Ali kada je sve konano dogovoreno, time kao da nimalo nije bio zadovoljan Hari SmajtRobertson, koji je, sa majine strane, poticao od osnivaa korporacije i koji je, da bi to istakao,
spojio crticom dva prezimena. Ve se pribliavao penziji i itavo njegovo pregalatvo u svojstvu
predsednika bilo je usredsreeno na prava robota. Seda i retka kosa bila mu je slepljena na lobanji,
na licu nije imao nikakvu minku i s vremena na vreme uputio bi Endruu neprijateljski pogled.
"Gospodine", ree Endru, "priblino pre jednog veka Merton Manski iz ove korporacije kazao mi
je da je matematika koja upravlja ustrojavanjem pozitronskih spojeva odve sloena, tako da moe
biti govora samo o priblinim reenjima, te da stoga moje sposobnosti nisu potpuno predvidljive."
"Tako je bilo pre jednog veka." Smajt-Robertson napravi pauzu, a zatim dodade ledenim glasom:
"Gospodine!"
Stvari vie tako ne stoje. Nai roboti sada se prave krajnje precizno i nepogreivo su uvebani za
ono to obavljaju."
"Da", ree Pol, koji je takoe poao da bi, kako je kazao, obezbedio da korporacija postupa
poteno, "a to ima za ishod da moj recepcioner mora da trai pomo kad god zbivanja makar i za
dlaku odstupe od konvecionalnih."
"Bili biste", ree Smajt-Robertson, "znatno manje zadovoljni kada bi on morao da improvizuje."
"Znai da vie ne proizvodite robote poput mene", umea se Endru, "koji su fleksibilni i
prilagodljivi."
"Tako je."
"Istraivanje koje sam preduzeo u vezi sa mojom knjigom", ree Endru, "pokazuje da sam ja
najstariji robot koji je jo aktivan."
"Najstariji sada", uzvrati Smajt-Robertson, "i najstariji za sva vremena. Nee vie biti starijih od
vas. Nijedan robot vie nije koristan posle dvadeset pet godina rada. Tada bivaju opozvani i
zamenjeni novim modelima."
"Nijedan robot kakvi se sada proizvode nije koristan posle dvadeset pet godina rada", ree Pol
vedrim glasom. "Endru je vaan izuzetak u tom pogledu."
Drei se puta koji je sebi odredio, Endru ree: "Kao najstariji robot na svetu i kao
najfleksibilniji, zar nisam u dovoljnoj meri neobian da time zavreujem poseban tretman

kompanije?"
"Nipoto", ree Smajt-Robertson ledeno. "Vaa neuobiajenost donosi samo neprijatnosti
korporaciji. Da ste bili iznajmljeni umesto to ste nesrenim spletom okolnosti trajno prodati, odavno
bismo vas ve zamenili."
"Ali u tome i jeste stvar", ree Endru. "Ja sam slobodan robot koji je sam svoj vlasnik. U tom
svojstvu i dolazim kod vas sa molbom da me zamenite. To ne moete uiniti bez saglasnosti vlasnika.
Danas se ta saglasnost obezbeuje ugovorom o iznajmljivanju, ali u moje vreme bilo je drugaije."
Smajt-Robertson je posmatrao u isti mah zapanjeno i zbunjeno. Za trenutak je vladala tiina. Endru
je uhvatio sebe kako zuri u holograf na zidu, bila je to posmrtna maska Suzan Kalvin, sveca-zatitnika
svih robotiara. Umrla je pre priblino dva stolea, ali zahvaljujui radu na knjizi toliko ju je dobro
upoznao da je gotovo mogao rei da su se sreli za njenog ivota."
"Kako mogu da vas zamenim za vas?" upita Smajt-Robertson. "Ako vas zamenim kao robota, kako
vam onda mogu dati novog robota kao vlasnika, kada samim inom zamene vi prestajete da
postojite?" On se smrknuto osmehnu.
"Uopte nema problema", umea se Pol. "Sedite Endruove linosti jeste njegov pozitronski
mozak i to je deo koji se ne moe zameniti, a da se ne stvori novi robot. Pozitrionski mozak je, dakle,
Endru-vlasnik. Svi ostali delovi robotovog tela mogu se zameniti bez uticaja na njegovu linost, a ti
ostali delovi predstavljaju vlasnitvo mozga. Endru, naime, eli da svom mozgu podari novo
robotsko telo."
"Tako je", ree Endru mirno. Zatim se okrenu ka Smajt-Robertsonu. "Proizveli ste androide, zar
ne? Robote koji spolja u svemu nalikuju ljudima, raunajui tu i kono tkivo?"
"Jesmo", uzvrati Smajt-Robertson. "Besprekorno funkcioniu sa svojom sintetikom vlaknastom
koom i tetivama. Oni doslovce nemaju metalih delova, izuzev u mozgu, ali su podjednako vrsti kao
i metalni roboti. U stvari, ako se kao arin uzme teina, onda su i vri."
"Nisam znao za to", primeti Pol zainteresovano. "Koliko ih ima na tritu?"
"Nema nijednog", ree Smajt-Robertson. "Bili su znatno skuplji od metalnih modela i ispitivanje
trita je pokazalo da ne bi imali dobru prou. Izgledaju odve ljudski."
"Ali korporacija i dalje ume da ih proizvodi, pretpostavljam. Budui da je to sluaj, eleo bih da
vas zamolim da me zamenite organskim robotom, androidom."
Pol je izgledao zapanjen. "Blagi Boe", prozbori on.
Smajt-Robertson se ukruti. "Putpuno nemogue!"
"Zato nemogue?" upita Endru. "Platiu svaku razumnu cenu, razume se."
"Ne proizvodimo androide", uzvrati Smajt-Robertson.
"Samo ste odluili da ne proizvodite androide", umea se Pol. "A to nije isto to i ne biti kadar da
se oni proizvode."
"U svakom sluaju", ree Smajt-Robertson, "proizvodnja androida bila bi protivna javnom
mnjenju."
"Ne postoji nikakav zakon koji bi to zabranjivao", ree Pol.
"Mi ih ne proizvodimo niti emo ih proizvoditi."
Pol proisti grlo. "Gospodine Smajt-Robertson", ree on. "Endru je slobodan robot koji je pod
okriljem zakona to jemi robotska prava. Svesni ste toga, nadam se."
"U potpunosti."
"Ovaj robot, kao slobodan, odluio je da nosi odeu. To ga, meutim, izlae estim ponienjima
bezobzirnih ljudi, uprkos zakonu koji brani robote od poniavanja. Teko je podneti tubu zbog
neodreenih uvreda, koje, uz to, ne nailaze na neodobravanje onih koji moraju da odlue da li bi

optieni bio kriv ili nevin."

"Korporacija 'Ameriki roboti' shvatila je to od poetka. Na alost, nije bio isti sluaj sa firmom
vaeg oca."
"Moj otac je sada mrtav", ree Pol, "ali meni je zato jasno da je ovde posredi sluaj neosporne
uvrede upuene sasvim odreenoj osobi."
"O emu vi to govorite?" upita Smajt-Robertson.
"Moj klijent, Endru Martin... koji je to upravo postao... slobodan je robot koji punopravno moe
da zatrai od korporacije 'Ameriki roboti i mehaniki ljudi' pravo na zamenu, koje vaa firma daje
svakom vlasniku to poseduje robota due od dvadeset pet godina. tavie, korporacija insistira na
takvoj zameni."
Pol se osmehivao, oigledno dobro raspoloen. "Pozitronski mozak mog klijenta", nastavi on,
"vlasnik je tela mog klijenta, koje je nesumnjivo starije od dvadeset pet godina. Pozitronski mozak
zahteva zamenu tela i saglasan je da plati bilo koju razumnu cenu za androidsko telo kao tu zamenu.
Ako odbijete zahtev, bie to poniavajue za mog klijenta i mi emo podii tubu."
"Javno mnjenje obino nije naklonjeno robotima u ovakvim sluajevima, ali dopustite mi da vas
podsetim da firma 'Ameriki roboti' ne uiva ba veliku popularnost kod javnosti. ak i oni koji
moraju da upotrebljavaju robote i koji imaju koristi od njih sumnjiavi su prema korporaciji. To je
moda naslee iz dana kada su roboti uglavnom ulivali strah. A moda je posredi ozlojeenost zbog
moi i bogatstva firme 'Ameriki roboti' koja dri svetski monopol. Ma ta bio uzrok tome,
ozlojeenost postoji i ini mi se da ete doi do zakljuka da je bolje ne dopustiti parnicu, naroito s
obzirom na injenicu da je moj klijent imuan, da e iveti jo mnogo stolea i da ga nita ne
spreava da ovaj okraj vodi neogranieno dugo."
Smajt-Robertsona poe lagano da obliva rumenilo. "Pokuavate da me prisilite na..."
"Ni na ta vas ja ne prisiljavam", ree Pol. "Ako odbijete da iziete u susret razlonom zahtevu
mog klijenta, moete to bez oklevanja uiniti i mi emo otii bez ijedne rei... Ali podii emo
parnicu, to svakako imamo pravo, i uveriete se da ete na kraju izgubiti."
"Ovaj ..." zausti Smajt-Robertson, ali onda zastade.
"Vidim da ete pristati", ree Pol. "Moda ete oklevati, ali na kraju e tako biti. Dopustite mi
stoga da vam ukaem na jo jedan momenat. Ukoliko u procesu prenoenja pozitronskog mozga mog
klijenta iz njegovog sadanjeg tela u organsko doe do bilo kakvog oteenja, ma koliko sitnog, onda
u dati uistinu sve od sebe da potpuno unitim korporaciju. Ako bude neophodno, preduzeu sve
mogue korake da pokrenem javno mnjenje protiv korporacije, ukoliko bude zagreban i jedan jedini
modani vod platinsko-iridijumskog bia mog klijenta." On se okrenu ka Endruu i ree: "Slae li se
sa svim tim, Endru?"
Endru nita nije uzvratio puni minut. Morao je da se saglasi sa laganjem, ucenjivanjem,
prisiljavanjem i poniavanjem jednog ljudskog bia. Ali ono nee biti fiziki ugroeno, ree on u
sebi, nee biti fiziki ugroeno.
"Slaem se", skliznu konano iz njega slabaan glas.
14.
inilo mu se da je ponovo sazdan. Najpre danima, pa nedeljama i konano mesecima Endru je
samome sebi izgledao strano; i najmanji in koji bi preduzeo nagonio ga je na prethodno oklevanje.
Pol je bio uzrujan. "Otetili su te, Endru. Podii emo parnicu."
"Ne sme", uzvrati Endru veoma polako. "Nikada nee uspeti da dokae neto z-z-z-..."
"Zlonamerno?"

"Zlonamerno. Osim toga, ojaavam, bolje mi je. Posredi je tr-tr-tr-..."

"Trema?"
"Trauma. Uostalom, jo nije preduzeta takva op-op-op-... eracija."
Endru je bio kadar da oseti vlastiti mozak iznutra. Znao je da je dobro i tokom meseci koje je
proveo stiui iskustvo u koordinisanju i punom pozitronskom saobraavanju satima se nije micao od
ogledala.
"Vratiu se na posao", ree on konano.
Pol se nasmeja i ree: "To znai da ti je dobro. ta e raditi? Pisae novu knjigu?"
"Neu", uzvrati Endru ozbiljnim glasom. "Odve dugo ivim da bi me neka delatnost trajno uzela
pod svoje. Jednom davno bio sam umetnik i tome se opet mogu vratiti. Takoe sam bio istoriar, to
isto tako mogu ponovo biti. Ali sada elim da se posvetim robobiologiji."
"Robopsihologiji, hoe da kae."
"Ne. To bi znailo izuavati pozitronske mozgove, a u ovom trenutku nemam volje da se uputam u
tako neto. Robobiolog bi, kako mi se ini, trebalo da bude usredsreen na telo koje ide uz mozak."
"Pa zar to nije robotiar?"
"Robotiari rade sa metalnim telima. Ja nameravam da prouavam organsko ljudsko telo, koje za
sada, koliko mi je poznato, jedino ja posedujem."
"Suava svoje polje", ree Pol zamiljeno. "Kao umetnik, imao si neograniene dosege; kao
istoriar, poglavito si izuavao robote; kao robobiolog, pak, bavie se jedino samim sobom."
Endru klimnu. "Tako izgleda."
Endru je morao da pone od najosnovnijih stvari, budui da uopte nije bio upuen u obinu
biologiju, a tek neto malo u optu nauku. Postao je uobiajeni prizor u bibliotekama, gde je satima
neprekidno sedeo uz elektronske indekse, izgledajui sasvim obino u odelu. Nekolicina njih koji su
znali da je on robot nisu ga ni na koji nain ometali.
Napravio je laboratoriju u jednoj sobi, koju je dogradio uz kuu, a uporedo mu se poveavala i
biblioteka.
Prole su godine, a onda je jednoga dana kod njega doao Pol i rekao mu: "teta to ne radi vie
na istoriji robota. Izgleda da je korporacija 'Ameriki roboti' iz korena izmenila svoju politiku."
Pol je ostario, a oslabele oi zamenjene su mu fotooptikim elijama. U tom pogledu postao je
srodniji Endruu. "ta su uinili?" upita Endru.
"Proizvode centralne kompjutere, dinovske pozitronske mozgove, uistinu, koji mikrotalasima
odravaju kontakt sa neogranienim brojem robota, u rasponu od deset do hiljadu. Sami roboti uopte
nemaju mozgove. Oni su udovi dinovskih mozgova, od kojih su fiziki razdvojeni."
"Je li tako delotvornije?"
"Firma 'Ameriki roboti' tvrdi da jeste. Smajt-Robertson im je to ostavio u naslee pre no to je
umro, imajui, kako izgleda, tebe u vidu. Korporacija je reena da vie ne pravi robote koji bih ih
suoavali sa nevoljama koje si im ti stvarao, te je stoga razdvojila mozak od tela. Mozak nee imati
telo koje bi eleo da zameni; a telo nee imati nikakav mozak koji bi neto poeleo."
"Ba je zadivljujui, Endru", nastavi Pol, "uticaj koji si ostvario na istoriju robota. Tvoje umee
podstaklo je firmu 'Ameriki roboti' da preduzme pravljenje preciznijih i specijalizovanijih robota;
tvoja sloboda imala je za ishod vaspostavljanje naela robotskih prava; tvoje insistiranje na
androidskom telu navelo je korporaciju na razdvajanje mozga od tela."
"Pretpostavljam", ree Endru, "da e korporacija na kraju proizvesti jedan ogroman mozak koji e
kontrolisati nekoliko milijardi robotskih tela. Sva jaja nai e se u jednoj kotarici. Opasno. Uopte
nee valjati."

"U pravu si", odgovori Pol. "Ali mislim da do toga nee doi bar jo jedno stolee, tako da ja to
neu doiveti. U stvari, sasvim je mogue da neu doiveti ni narednu godinu."
"Pole!" uzviknu Endru brino.
Pol slegnu ramenima. "Mi smo smrtni, Endru. Nismo kao ti. Nije mnogo vano, ali ipak moram da
te obavestim o jednoj stvari. Ja sam poslednji ovek iz porodice Martin. Postoje, dodue, dalji
roaci sa babine strane, ali oni se ne raunaju. Novac kojim ja lino upravljam bie prenesen na
tvoje ime i ti e u doglednoj budunosti biti materijalno obezbeen."
"Nije potrebno", uzvari Endru s naporom. Sve ovo vreme nikako nije uspeo da se navikne na
umiranja Martinovih.
"Ne raspravljajmo se oko toga", ree Pol. "Naprosto, tako e biti. Na emu sad radi?"
"Projektujem sistem koji treba da omogui androidima, odnosno meni, da dobijaju energiju iz
sagorevanja ugljovodonika, a ne vie iz atomskih elija."
Pol podie vee. "Kako bi mogli da diu i da jedu?"
"Da."
"Koliko ve radi na tome?"
"Prilino dugo, ali mislim da sam najzad uspeo da projektujem odgovarajuu komoru za
sagorevanje u kojoj bi se vrila kataliza kontrolisanog razlaganja."
"Ali zato, Endru? Atomska elija je jamano beskrajno delotvornija."
"U izvesnim pogledima, moda, ali atomska elija je neljudska."
15.
Bilo je potrebno vremena, ali Endru ga je imao na pretek. Pre svega nije eleo da preduzme nita
dok Pol ne otpoine u miru.
Kada je konano umro Gospodinov prapraunuk, Endru se najednom osetio izloeniji
neprijateljskom svetu i ba zbog toga je postao odluniji da nastavi putem kojim je odavno krenuo.
Pa ipak, nije bio uistinu sam. Jedan ovek je umro, ali firma 'Fajngold i Martin' i dalje je
postojala, budui da korporacije ne umiru, ba kao ni mi, roboti. Firma je imala svoja usmerenja i
neumoljivo ih se drala. Zahvaljujui nasledstvu i radu advokatske firme, Endru je i dalje bio imuan.
A kao naknadu za veliki godinji honorar 'Fajngold i Martin' preuzeli su na sebe pravne vidove nove
komore za sagorevanje.
Kada je dolo vreme da Endru poseti koorporaciju 'Ameriki roboti i mehaniki ljudi', poao je
sam. Prvi put je bio tamo sa Gospodinom, a drugi put sa Polom. Ovog treeg puta bio je sam i
nalikovao je na oveka.
Firma 'Ameriki roboti' se promenila. Proizvodni pogon premeten je u veliku svemirsku stanicu,
kao to je, uostalom, bio sluaj sa veinom industrijskih postrojenja na Zemlji. Sa njima su otili i
mnogi roboti. Sama Zemlja sve je vie liila na park, a njena populacija stabilizovala se na milijardu
itelja; moda ne vie od trideset posto lanova otprilike podjednako brojne robotske populacije
imalo je sasmostalne mozgove.
Direktor Istraivakog odeljenja bio je Elvin Magdesku, tamnoput i tamne kose, sa malom,
iljatom bradom i jedino prsnim pojasom iznad pasa, kako je to moda nalagala. Endru je, nasuprot,
saglasno modi od pre nekoliko decenija, bio odeven do grla.
"Razume se, znam za vas", ree Magdesku, "i milo mi je to imam prilike da vas vidim. Vi ste na
najznamenitiji proizvod i prava je teta to je stari Smajt-Robertson bio tako kivan na vas. Mi bismo
mnogo postigli sa vama."
"I dalje moete", ree Endru.

"Ne mislim tako. Prolo je vreme za to. Imali smo robote na Zemlji vie od jednog stolea, ali
stvari su sada drugaije. Jedne emo prebaciti u svemir, dok e oni koji ostanu biti bez mozga."
"Ali tu sam ja, a ja ostajem na Zemlji."
"Tano, ali vi vie ne delujete mnogo kao robot. Kakav zahtev imate ovoga puta?"
"Da budem jo manje robot. S obzirom na to da sam ve u prilinoj meri organski, elim da imam
i organiski izvor enegije. Evo ovde planova..."
Magdesku ih nije samo letimice prelistao. Moda mu je to bila namera u prvi mah, ali sada se
ukrutio i ozbiljno udubio u prouavanje. "Uistinu domiljato", primeti on jednog trenutka. "Ko je sve
ovo smislio?"
"Ja", uzvrati Endru.
Magdesku ga otro pogleda, a onda ree: "Ovo bi zahtevalo obimno prestrojavanje vaeg tela, kao
i jednog oglednog, budui da stvar jo nigde nije pokuana. Savetujem vam da se ne uputate u to.
Ostanite kakvi ste."
Endruovo lice raspolagalo je ogranienim mogunostima u pogledu izraavanja, ali mu se zato
nestrpljenje jasno oitavalo u glasu: "Doktore Magdesku, niste shvatili sutinu stvari. Nemate drugog
izbora do da prihvatite moj zahtev. Ako se ovakve naprave mogu ugraditi u moje telo, onda e to biti
mogue i kad su u pitanju ljudska tela. Tenja ka produenju ljudskog ivota protetikim napravama
ve je uzela maha. A nema boljih naprava od ovih koje sam ja projektovao i koje projektujem.
Posredstvom firme 'Fajngold i Martin' kontroliem patentna prava. Sasvim smo kadri da se sami
upustimo u posao i da izradimo protetike naprave koje bi omoguile nastanak ljudskih bia sa
mnogim robotskim svojstvima. A to bi ozbiljno ugrozilo va posao.
"Ako, meutim, izvedete stvar sada na meni i pristanete da to inite pod slinim okolnostima i
ubudue, dobiete odobrenje da koristite patente i primenjujete tehnologiju kako za robote tako i za
protetizaciju ljudskih bia. Dozvola vam, razume se, nee biti izdata sve dok prva operacija ne bude
potpuno uspena i dok ne proe dovoljno vremena da bi se pokazalo da je uistinu valjano obavljena."
Endru gotovo da uopte nije osetio sputavanja koja mu je nametao Prvi Zakon zbog dovoenja u
ozbiljnu nepriliku jednog ljudskog bia. Odavno je stekao nauk o tome da ono to na prvi pogled
izgleda kao grubost moe na kraju da ispadne blagost."
Magdesku je izgledao oamuen. "Ja nisam ovlaen da odluujem o tome", ree on najzad.
"Odluka mora biti kolektivna, a to zahteva vremena."
"Pripravan sam da ekam razumno dugo", ree Endru. "Samo razumno dugo." Ispuni ga
zadovoljstvo pri pomisli da ni sam Pol ne bi ovo bolje obavio."
16.
Uistinu je proteklo samo razumno dugo vremena i operacija je uspeno obavljena.
"Ja sam se veoma zalagao protiv operacije, Endru", ree Magdesku, "ali ne iz razloga koji bi
vama pali na pamet. Nita nisam imao protiv samog eksperimenta, samo da je bio obavljen na nekom
drugom. Bojao sam se da izloim opasnosti va pozitrionski mozak. Poto su vam sada pozitronski
vodovi u meudejstvu sa simuliranim nervnim sistemom, bilo bi teko ouvati nedirnuti mozak ako bi
se telu neto dogodilo."
"Imao sam puno poverenje u umee strunjaka firme 'Ameriki roboti'", ree Endru. "A sada mogu
i da jedem."
"Moete da pijuckate maslinovo ulje. To e nalagati povremeno ienje komora za sagorevanje,
kao to smo vam objasnili. A stvar je, ini mi se, prilino nelagodna."
"Moda, ako bih se zaustavio samo na ovome. Samoienje nije nemogue. tavie, radim na

jednoj napravi kadroj da obrauje vrstu hranu za koju se oekuje da sadri i nesagorive delove...
nesvarljivu materiju, tako rei, koja e se morati odbaciti."
"Onda ete morati da dobijete analni otvor."
"Njegov ekvivalent."
"ta jo ,Endru?"
"Sve ostalo?"
"I genitalije?"
"Ako mi se budu uklapale u planove. Moje telo je platno na kome nameravam da naslikam..."
Magdesku je saekao da reenica bude zavrena, a kada se to nije dogodilo, on je sam okona.
"oveka?"
"Videemo", uzvrati Endru.
"Nije vam ba veliko htenje, Endru", ree Magdesku. "Vi ste bolji od oveka. Krenuli ste nizbrdo
od onog asa kada ste se upustili u organsko ustrojstvo."
"Mozak mi zbog toga nita nije slabiji."
"Ne, nije. Stojim vam dobar za to. Ali, Endru, prava revolucija na polju protetikih naprava, koju
su omoguili vai patenti, vezuje se iskljuivo za vae ime. Priznato vam je izumiteljstvo i odate su
vam sve poasti u to ime, kao to i dolikuje. Zato se dalje igrate vlastitim telom?"
Endru nije odgovorio.
Poasti su dole. Prihvatio je lanstvo u nekoliko uenih drutava, raunajui tu i jedno koje je
bilo posveeno novoosnovanoj nauci, protetologiji, koju je on, meutim, ranije nazvao robobiologija.
Prilikom proslave sto pedesete godinjice njegovog nastanka, prireena je sveana veera u
njegovu ast u korporaciji 'Ameriki roboti'. Ako je Endru i video neku ironiju u tome, to niim nije
pokazao.
Elvin Magdesku vraen je zakratko iz penzije da bi bio na elu veere. Imao je ve devedeset
etiri godine i bio je jo iv samo zahvaljujui protetikim napravama koje su mu, izmeu ostalog,
obavljale funkciju jetre i bubrega. Veera je dostigla vrhunac kada je Magdesku, posle kratkog i
oseajnog govora, podigao au da nazdravi 'robotu-sto pedesetogodinjaku'.
Miii Endruovog lica bili su u toj meri usavreni da je mogao da ispolji itavu lepezu oseanja,
ali on je ipak tokom cele sveanosti ostao da sedi, sveanog i pasivnog dranja. Nije mu se dopalo
da bude 'robot-sto pedesetogodinjak'.
17.
Protetologija je bila ta koja je konano odvela Endrua i izvan Zemlje. Tokom decenija posle
proslave sto pedesetogodinjice Mesec je sve vie postajao zemljolikiji svet od same Zemlje u
svakom pogledu osim gravitacionom; u njegovim podzemnim gradovima ivela je prilino gusta
populacija.
Protetike naprave ovde su morale raunati sa niom silom tee, te je tako Endru proveo pet
godina na Mesecu, radei sa lokalnim protetolozima na obavljanju neophodnih prilagoavanja. Kada
ne bi bio na poslu, tumarao je meu robotskom populacijom iji su se svi lanovi ophodili prema
njemu s poniznou osobenom za njihov odnos prema ljudskim biima.
im se vratio na Zemlju, koja je spram Meseca izgledala jednolino i tiho, odmah je posetio firmu
'Fajngold i Martin' da bi ih obavestio o povratku.
Tekui upravnik firme, Sajmon De Long, bio je iznenaen. "Znali smo", ree mu on, "da se
vraate, Endru (umalo nije kazao 'gospodine Martin'), ali nismo vas oekivali do naredne nedelje."
"Bio sam nestrpljiv", uzvrati Endru odsenim glasom. eleo je odmah da pree na stvar. "Na

Mesecu, Sajmone, predvodio sam istraivaki tim sastavljen od dvadeset naunika-ljudi. Izdavao
sam nareenja kojima se niko nije protivio. Tamonji roboti ophodili su se prema meni kao to bi to
inili prema nekom oveku. Zar to sve ne znai da sam ja ljudsko bie?"
U De Longovim oima pojavi se oprezan pogled i on ree: "Dragi moj Endru, kao to ste upravo i
sami objasnili, prema vama su se i ljudi i roboti ophodili kao prema ljudskom biu. Vi ste, dakle,
ljudsko bie de facto."
"Nije mi dovoljno da budem ljudsko bie de facto. Ne elim da se samo prema meni ophode kao
prema takvom, ve da i zakonito budem priznat za ljudsko bie. elim da budem ljudsko bie de jure.
"To je ve druga stvar", ree De Long. "Tu emo se suoiti s ljudskim predrasudama, kao i s
neospornom injenicom da ma koliko nalikovali ljudskom biu, vi to, u stvari, niste."
"U kom smislu nisam?" upita Endru. "Imam oblik ljudskog bia, kao i organe odgovarajue onima
to ih imaju ljudska bia. Moji organi su, tavie, istovetni nekima koje poseduju protetisana ljudska
bia. Ostvario sam umetnike, knjievne i naune doprinose ljudskoj kulturi kao nijedan drugi ovek
koji je sada iv. ta se jo moe traiti?"
"Ja lino ne bih traio nita. Nevolja je, meutim, u tome to je neophodan akt Svetskog
zakonodavnog tela kojim biste bili proglaeni za ljudsko bie. Iskreno govorei, sumnjam da e oni
pristati na to."
"Sa kim bih mogao da razgovaram iz tog tela?"
"Sa predsednikom Naunog i tehnolokog odbora, moda."
"Moete li mi zakazati sastanak?"
"Ali vama nisu potrebni nikakvi posrednici. S obzirom na va poloaj, u prilici ste..."
"Ne. Vi mi ga zakaite." (Endru uopte nije primetio da je izdao otro nareenje jednom ljudskom
biu. Navikao se na to na Mesecu.) "elim da im stavim do znanja da e me u ovome firma 'Fajngold
i Martin' podravati do kraja."
"Pa, ovaj ..."
"Do kraja, Sajmone. Tokom sto sedamdeset tri godine na razne naine sam veoma doprinosio ovoj
firmi. Bio sam u obavezi prema pojedinim lanovima firme u ranijim razdobljima. Ali to sada vie
nije sluaj. U stvari, upravo je suprotno i ja sam doao da naplatim dugove."
"Uiniu to budem mogao", ree De Long.
18.
Predsednik Odbora za nauku i tehnologiju bila je ena, koja je oigledno poticala negde iz istone
Azije. Zvala se i Li-Hsing, a zbog prozirne odee (koja je, svojim sjajem, zatamnjivala samo ono
to je ona elela da bude nevidljivo) izgledalo je da je obavijena plastikom.
"Drago mi je", ree ona, "to ste izrazili elju da steknete puna ljudska prava. Postojala su
razdoblja u istoriji kada su se delovi ljudske populacije borili za dobijanje punih ljudskih prava.
Kakva biste prava, meutim, jo eleli pored onih koja ve posedujete?"
"Naprosto, pravo na ivot. Jedan robot moe u svako doba da bude razmontiran."
"I ljudsko bie moe u svako doba da bude pogubljeno."
"Pogubljenje moe biti izvreno tek posle odgovarajueg zakonskog procesa. No, tako neto nije
potrebno da bih ja bio demontiran. Dovoljna je samo re nekog oveka od autoriteta i ja sam gotov.
Osim toga...Osim toga..." Endru se oajniki upirao da mu se u glasu ne oseti moleivost, ali su ga
briljivo razraeni trikovi ljudskih izraza lica i tona glasa ovde izdali. "Iskereno govorei, elim da
budem ovek. elim to ve kroz est pokolenja ljudskih bia."
Li-Hsing podie pogled prema njemu, osmotrivi ga tamnim, blagonaklonim oima. "Zakonodavno

telo moe da izglasa uredbu kojom biste vi bili proglaeni za ljudsko bie, ba kao to to moe da
uini i kada je posredi neka kamena statua. Da li e, meutim, uistinu tako biti podjednako je izgledno
u prvom kao i u drugom sluaju. lanovi kongresa su ljudi kao i svi ostali, a oduvek je postojao
inilac podozrenja prema robotima."
"Zar toga jo ima?"
"Ima. Svi bismo se mi sloili oko injenice da ste se zavredeli svaku hvalu oveanstva, ali to ne
bi umanjilo strahove zbog vaspostavljanja jednog neeljenog presedana."
"Kakvog presedana? Ja sam jedini slobodan robot, jedini moga tipa, i vie nikada nee biti
drugog. Moete tim povodom konsultovati korporaciju 'Ameriki roboti'."
"'Nikada' je veoma dugo, Endru... ili, ako vam se to vie dopada, gospodine Martin... budui da
bih se ja bez oklevanja saglasila sa tim da ste ovek. Uveriete se da veina lanova Kongresa nee
biti spremna na presedan, ma koliko on bio beznaajan. Gospodine Martin, imate moju naklonost, ali
vam ne mogu pruiti i nadu. U stvari..."
Ona se zavali u fotelju, a elo joj se nabora. "U stvari, ako se strasti odve raspale, lako se moe
dogoditi da se javi izvesna sklonost, kako u okviru zakonodavnog tela tako i izvan njega, za ono
demontiranje koje ste sami pomenuli. Ukloniti vas, bio bi najjednostavniji nain reavanja
nedoumice. Imajte to u vidu pre no to odluite da nastavite stvar."
"Zar se niko nee setiti tehnike protetologije" upita Endru, "koja gotovo iskljuivo spada u moju
zaslugu?"
"Moda e izgledati okrutno, ali bojim se da nee. Ili ako se i sete, to e vam biti uzeto za zlo.
Kazae da ste to uinili samo sebe radi. Rei e da je sve bilo samo deo kampanje da se robotizuju
ljudska bia, odnosno da se oovee roboti, a i jedno i drugo bie proglaeno za zlo i naopako. Jo
nikada niste bili predmet politike kampanje mrnje, gospodine Martin, a tvrdim vam da ete biti u
toj meri ocrnjeni da ni vi ni ja u to neemo moi da poverujemo, ali e postojati ljudi kojima e sve
to izgledati savreno istinito. Gospodine Martin, odustanite od toga da budete ivi." Ona ustade;
stojei pored Endrua koji je sedeo, izgledala je sitna poput kakvog deteta."
"Ako budem reio da se borim za svoj ljudski status, da li ete biti na mojoj strani?"
Ona za trenutak promisli, pa ree: "Biu... u meri u kojoj to budem mogla. Ako bi se ikada
pokazalo da bi takav stav mogao da ugrozi moju politiku budunost, onda u vas napustiti, s obzirom
na to da ovo nije stvar koja see u same korene mojih uverenja. elim da budem do kraja potena
prema vama."
"Hvala vam i vie neu traiti. Upustiu se u borbu bez obzira na posledice i raunau na vau
pomo samo u onom obimu u kome mi je vi moete pruiti."
19.
Borba nije bila direktna. 'Fajngold i Martin' savetovali su strpljenje, na ta je Endru smrknuto
promrmljao da toga ima napretek. Firma je potom preduzela kampanju s namerom da suzi bojno
polje.
Zapodenuli su parnicu u kojoj su poricali obavezu vraanja dugova osobi sa protetikim srcem,
pravdajui to tvrdnjom da posedovanje robotskih organa umanjuje ljudski status, a sa njim i ustavna
prava ljudskih bia.
Akcija je voena umeno i istrajno; pri svakoj instanci se gubilo, ali na takav nain da je presuda
uvek bila to je mogue ira; najzad, stvar je u vidu albe podneta Svetskom sudu.
Razume se, cela stvar je potrajala godinama i stajala je milione dolara.
Kada im je uruena konana presuda, De Long je priredio prigodnu proslavu zbog izgubljene

parnice. Razume se, tom prilikom je u kancelariji bio prisutan i Endru.

"Obavili smo dve stvari, Endru", ree De Long, "i to dobro. Pre svega, vaspostavili smo pravilo
da bez obzira na broj artefekata u ljudskom telu, ono ne prestaje da bude ljudsko telo. Drugo, u celu
stvar smo upleli javno mnjenje i to na takav nain da je ono sada estoko na strani jednog irokog
vienja ljudskosti, budui da ovog asa ne postoji nijedno ljudsko bie koje ne bi prihvatilo proteze,
ukoliko bi mu one produile ivot."
"Misli li da bi mi Zakonodavno telo sada potvrdilo ljudski status?" upita Endru.
De Long se oigledno naao u nelagodnom poloaju. "U tom pogledu ne mogu da budem optimista.
Preostao je jedan organ koji je Svetski sud uzeo kao kriterijum za ljudskost. Ljudska bia imaju
organski elijski mozak, dok roboti poseduju platinsko-iridijumski pozitronski mozak, ukoliko ga
uoopte imaju, to je svakako sa vama sluaj... Ne, Endru, nemojte me tako gledati. Nedostaje nam
znanje da dupliciramo elijski mozak i stvorimo vetaki koji bi bio dovoljno srodan organskom tipu,
tako da moe ui u okvire koje je propisao Svetski sud. ak ni vi niste to u stanju da napravite."
"Pa ta emo onda?"
"Pokuaemo, razume se. lanica Kongresa Li-Hsing bie na naoj strani, ba kao i sve vei broj
njenih kolega. Predsednik e se nesumnjivo prikloniti veini u Zakonodavnom telu u ovoj stvari."
"Raspolaemo li veinom?"
"Ne, ni izdaleka. Ali bi to mogao biti sluaj ako se javnost bude saglasila sa proirenim
tumaenjem ljudskosti, ime biste i vi bili obuhvaeni. Izgledi za to su mali, priznajem, ali ako ne
elite da dignem ruke, onda nam valja da se upustimo u kockanje."
"Ne elim da dignemo ruke."
20.
lanica Kongresa Li-Hsing bila je znatno starija nego onda kada ju je Endru poslednji put video.
Vie nije bilo ni pomena od njene prozirne odee. Sada je imala kratko podianu kosu i odeu
cevastog oblika. Endru se, meutim, i dalje priklanjao, u meri u kojoj je to ostajalo u granicama
ukusa, stilu odevanja koji je preovlaivao u vreme kada se on prvi put odenuo, pre vie od jednog
stolea.
"Uinili smo koliko smo mogli, Endru", ree ona. "Pokuaemo ponovo posle odmora, ali, iskreno
govorei, poraz je neminovan i moraemo da od cele stvari dignemo ruke. Svi moji skoranji
pokuaji doneli su mi samo neprilike pred predstojeu kongresnu kampanju."
"Znam", ree Endru, "i ao mi je zbog toga. Jednom ste kazali da ete me napustiti ako doe do
toga. Zato to niste uinili?"
"ovek se moe predomisliti, znate. Najednom mi se uinilo da bih, ako vas napustim, platila
previsoku cenu za jo jedan kongresni mandat. Osim toga, lan sam Zakonodavnog tela ve vie od
etvrt stolea, a to je poprilino."
"Ne postoji nikakav nain na koji bismo mogli da ih nagnamo da se predomisle, Li?"
"Ve smo to uinili sa svima kod kojih su postojali i najmanji izgledi za tako neto. Ostali...
veina... vrsto se dre svoje nenaklonosti prema naoj stvari."
"Nenaklonost nije valjana prevaga u glasanju."
"Znam, Endru, ali ni oni ne navode nenaklonost kao ono to je u njima odnelo prevagu."
"Sve se svodi na mozak, onda", ree Endru oprezno, "ali zar stvar mora da ostane na nivou elija
protiv pozitrona? Zar nema naina da prebacimo teite na funkcionalnu definiciju? Moramo li rei
da se mozak sastoji od ovoga ili onoga? Zar ne moemo da kaemo da je mozak neto...bilo ta... to
je kadro za odreen misaoni nivo?"

"Nee vredeti", ree Li-Hsing. "Va mozak je delo ljudskih ruku, dok ljudski to nije. Va mozak je
napravljen, njihov se razvio. Za svako ljudsko bie koje dri do barijere izmeu sebe i robota ove
razlike predstavljaju elini zid visok milju i debeo milju."
"Kada bismo mogli dospeti do izvorita njihove nenakolonosti... do samog izvorita..."
"Posle svih ovih godina koje su za vama", ree Li-Hsing tuno, "i dalje pokuavate da samo
razumom dokuite ljudska bia. Siroti Endru, nemojte se ljutiti, ali to je robot u vama koji vas vodi
tim smerom."
"Ne znam", ree Endru. "Kada bih samo mogao..."
1. (Repriza)
Kada bi samo mogao...
Odavno je shvatio da e doi do toga i sada se konano naao kod hirurga. Pronaao je jednog,
dovoljno vetog za ovaj posao, to e rei robota-hirurga, budui da se nijednom oveku-hirurgu nije
moglo ukazati puno poverenje u ovom pogledu, kako s obzirom na sposobnosti, tako i na namere.
Hirurg nije bio kadar da predvienu operaciju obavi na ljudskom biu, te je tako Endru, odloivi
zakratko trenutak odluke na taj nain to se upustio u turobno ispitivanje koje je odraavalo nemire u
njemu samome, konano uklonio blokadu Prvog Zakona, rekavi: "I ja sam robot."
Zatim je dodao, vrstim glasom kojim je nauio da izgovara rei ak i onda kada se obraao
ljudskim biima tokom poslednjih nekoliko decenija: "Nareujem ti da izvri operaciju na meni."
U uslovima nedejstvovanja Prvog Zakona, nareenje koje je tako odluno izrekla osoba to je
veoma nalikovala ljudskom biu aktiviralo je Drugi Zakon - i stvar je bila sreena.
21.
Endru je bio uveren da slabost koju je oseao predstavlja samo uobraenje. Oporavio se od
operacije. Pa ipak, to je manje upadljivo mogao, oslonio se o zid. Da je seo, sasvim bi se odao.
"Konano glasanje bie ove nedelje, Endru", ree Li-Hsing. "Nisam mogla vie da ga odlaem, a
poraz je neminovan. Nema nam druge, Endru."
"Zahvalan sam vam to ste umeno odlagali stvar", ree Endru. "To mi je pruilo vreme koje mi je
bilo potrebno i zaigrao sam na kartu na koju sam morao."
"Na kakvu kartu?" upita Li-Hsing brinim glasom.
"Nisam mogao da vam kaem, ba kao ni ljudima iz firme 'Fajngold i Martin'. Bio sam siguran da
biste me spreili. Ako je mozak taj oko koga se sve vrti, zar nije onda glavna razlika besmrtnost. Ko,
zapravo, mari kako izgleda mozak, od ega je sazdan ili kako je nastao? Jedino je vano da modane
elije izumru; da moraju izumreti. ak i ako svi ostali telesni organi budu odravani ili zamenjeni,
modane elije, koje se ne mogu zameniti, a da se time ne preinai, pa samim tim i ubije data linost,
na kraju moraju da izumru.
Moji modani vodovi trajali su dva stolea bez uoljive promene i nastavili bi da valjano
funkcioniu jo mnogo stolea. Nije li upravo to temeljna razlika? Ljudska bia mogu da dopuste
besmrtnog robota, budui da nije vano koliko jedna maina traje. Ali nisu u stanju da dopuste
besmrtno ljudsko bie, budui da je njihova vlastita smrtnost podnosiva samo dok je sveopta. I to je
razlog to nee da mi dopuste da postanem ljudsko bie."
"Na ta ciljate, Endru?" upita Li-Hsing.
"Reio sam problem. Pre vie decenija moj pozitronski mozak povezan je s organskim nervima.
Sada je, poslednjom operacijom, ureeno tako da preko tih veza lagano... sasvim lagano... slabi
potencijal mojih vodova."

Na lepo izboranom licu Li-Hsing za trenutak nije bilo nikakvog izraza. A onda joj se usne skupie.
"Hoete li da kaete da ste reili da umrete? Ali to je nemogue. Time se naruava Trei Zakon!"
"Ne", ree Endru, "izabrao sam izmeu smrti mog tela i smrti mojih htenja i elja. Ostaviti moje
telo da ivi po cenu jedne vee smrti, samo bi to naruilo Trei Zakon."
Li-Hsing ga uhvati za miicu, kao da je elela da ga prodrma, ali se u poslednji as zaustavi.
"Endru, nee upaliti. Vratite na prethodno stanje."
"Nemogue. Nainjeno je premnogo tete. Preostala mi je jo jedna godina... manje-vie.
Doiveu dvestotu godinjicu od mog nastanka. Podlegao sam trenutku slabosti kada sam sebi to
priutio."
"Ali to nije vredno takve rtve. Endru, vi ste budala."
"Ako time dobijem ljudskost, onda je vredno. Ako ne, onda e mi bar doneti okonanje udnji,
tako da je opet vredno."
A onda se dogodi neto sa Li-Hsing to je i nju samo iznenadilo. Tiho, ona poe da plae.
22.
Bilo je neobino kako je taj poslednji in uzburkao matu sveta. Sve to je Endru ranije uinio
nije delovalo na ljude. Ali kada je on na kraju prihvatio i smrt da bi postao ovek, ta rtva je bila
prevelika da bi se mogla odbaciti.
Zavrna ceromonija bila je odreena, sasvim hotimice, za dvestotu godinjicu. Prema programu,
svetski predsednik trebalo je da potpie dokumenat, kojim je samim tim sticao vanost zakona;
sveanost je prenoena preko globalne televizijske mree, a prenos su prihvatale lunarna drava i
kolonija na Marsu.
Endru je sedeo u invalidskim kolicima. Mogao je jo da hoda, ali nesigurno.
Pred oima celog sveta predsednik je rekao: "Pre pedeset godina proglaeni ste za sto
pedesetogodinjeg robota, Endru." Usledila je pauza, a onda je predsednik dodao sveanijim tonom:
"Danas vas proglaavamo za dvestogodinjeg oveka, gospodine Martin."
Osmehnuvi se, Endru prui ruku predsedniku.
23.
Endruove misli lagano su ilele dok je leao u postelji.
Oajniki je pokuavao da ih pribere. ovek! Bio je ovek! eleo je da mu to bude poslednja
pomisao. eleo je da se rastoi... da umre... sa tim.
Otvorio je oi jo jednom, poslednji put, i prepoznao Li-Hsing koja je sveano ekala. Bili su tu i
drugi, ali za njega samo senke, neprepoznatljive seni. Jedino se Li-Hsing isticala spram sve gueg
sivila. Lagano, bolno, on isprui ruku ka njoj i veoma slabano i neodreeno oseti kako je ona
prihvata.
Gubila mu se u pogledu, dok su poslednje misli kopnile iz njega.
Ali pre no to je sasvim iezla, u svest mu se vrati poslednja nestalna misao, zadravi se tamo
za trenutak, pre no to je sve prestalo.
"Mala Gospoice", proaputa on, odve tiho da bi se moglo razabrati.