AMINOGLIKOZIDI

Aminoglikozidi su antibiotici sa sloenom hemijskom strukturom, sa meusobno

slinim antimikrobnim dejstvom, farmakokinetskim karakteristikma i toksinim
dejstvima. Glavni predstavnici ove grupe lekova su: gentamicin, streptomicin,
amikacin, tobramicin netilmicin i neomicin. Prvi otkriveni lek iz ove grupe,
streptomicin (1943.godine) bio je ujedno i prvi antibiotik koji je mogao da lei
tuberkulozu. Streptomicin je sve manje u upotrebi u medicini, ali je izrodio mnoge
znaajne naslednike.
Aminoglikozidi imaju tri ili tetrasaharidnu strukturu i sastoje se od streptamina ili
nekog streptaminskog derivata (uglavnom 2-dezoksistreptamin) na koji je vezano
3 ili 4 aminoeerna ostatka.
Aminoglikozidi inhibiraju sintezu proteina bakterije. Dejstvo je baktericidno i
pojaano je lekovima koji ometaju sintezu elijskog zida.
Rezistencija prema aminoglikozidima postaje problem. Javlja se na nekoliko
naina, od kojih je najvaniji inaktivacija mikrobnim enzimima, kojih je najmanje
devet. Amikacin je slab supstrat za ove enzime, ali neki mikroorganizmi su razvili
enzime koji i ovaj lek mogu da inktiviraju. Rezistencija, koja se javlja kao
posledica slabog prodiranja, moe se u velikoj meri nadvladati istovremenom
primenom penicilina i/ili vankomicina.
Aminoglikozidi su efikasni protiv mnogih aerobnih Gram negativnih i nekih Gram
pozitivnih organizama. Ovi antibiotici se pre svega koriste za leenje infekcija
izazvanih Gram-negativnim bakterijama kao to su Escherichia coli, Klebsiella,
Enterobacter, Proteus mirabilis, Pseudomonas aeruginosa i druge. Najvie se
koriste protiv Gram negativnih crevnih organizama i sepse. Mogu se davati
zajedno sa penicilinom kod infekcija koje izazivaju streptokoke, pseudomonas i
listerija. Gentamicin je najee korieni aminoglikozid, mada je tobramicin
omiljeni lek iz dve grupe za infekcije uzrokovane pseudomonasom. Amikacin ima
najiri antimikrobni spektar dejstva i zajedno sa netilmicionm deluje na infekcije
uzrokovane organizmima rezistentnim na gentamicin i tobramicin.
Aminoglikozidi se ne apsorbuju iz gastrointestinalnog trakta i obino se
primenjuju intramuskularno ili intravenski. Ne prolaze krvno-modanu barijeru,
prodiru kroz staklasto telo oka i dostiu visoku koncentraciju u sekretima i
telesnim tenostima, ali ne i u zglobovima i pleuralnoj tenosti. Takoe prolaze
placentnu barijeru. Poluivot je oko 2 sata. Ukoliko je oteena renalna funkcija,
brzo nastaje akumulacija sa posledinim poveanjem toksinosti koje je dozno
zavisno.
Ozbiljni, dozno zavisni toksini efekti, koji se mogu pojaati u toku tretmana
aminoglikozidima su ototoksinost i nefrotoksinost.
Ototoksinost obuhvata progresivno oteenje sluha i dovodi do destrukcije
senzornih elija vestibularnog kohlearnog aparata. Posledice su obino

ireverzibilne. Mogua je pojava vrtoglavice, ataksije i poremeaja ravnotee u

sluaju vestibularnog oteenja i poremeaja sluha, ukljuujui gluvou, u sluaju
kohlearnog oteenja.
Nefrotoksinost je posledica oteenja tubula bubrega i moe biti spreena
obustavom leka. Retka, ali opasna toksine reakcija je paraliza prouzrokovana
neuromuskularnom
blokadom